Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo poslanici, ja bih se, s obzirom na to da su me tri poslanika spomenula u svojim diskusijama, ipak držao jednog tipa objedinjenog odgovora, odnosno objedinjene replike, pa ću odgovoriti svima.
Pre svega, što se tiče Kumanovskog sporazuma (počeo bih od gospodina Bajatovića), ako je aneks mirovnog sporazuma to što se napusti deo teritorije, onda je ovo zaista bio aneks mirovnog sporazuma.
Podsetio bih vas, ne završava se svaki rat mirom, već neko pobedi ili izgubi. Srbija Slobodana Miloševića je izgubila u tom ratu i zato je napustila deo teritorije koji je prepustila, i to protivustavno, dakle, protiv ustavne odredbe po kojoj niko nema pravo da potpiše kapitulaciju i niko nema pravo da napusti deo teritorije. To je prva stvar.
Druga stvar, spomenuli ste otvaranje spomen-ploče banu Jelačiću. Tačno je, ja sam je otkrio, ali bih hteo, samo za vaše znanje, onima koji ne poznaju stvar, da nešto kažem. Josip Jelačić je rođen u Petrovaradinu, otprilike 500 metara od mesta gde ja stanujem. Josip Jelačić je rukopoložen od strane patrijarha srpskog Josifa Rajačića. Josip Jelačić je zajedno sa srpskom vojskom oslobađao gradove po Vojvodini.
To se sve događalo na 200-tu godišnjicu rođenja bana Jelačića, i to na obroncima Fruške gore, koja za nas Vojvođane ima potpuno posebno značenje. Na Fruškoj gori se nalazi Sremska Kamenica, mesto gde je prvi put 1525. godine prevedena Biblija na mađarski jezik, Husitska biblija, i time to mesto zauzima izuzetno značajno mesto u duhovnom životu mađarskog naroda. Na toj istoj Fruškoj gori nalazi se 14 srpskih manastira, gde su, između ostalog, čuvane kosti cara Lazara kada za njih u Srbiji nije bilo mesta.
Dakle, sve su to stvari koje Frušku goru čine svetom gorom za nas u Vojvodini i upravo zbog toga, u smislu razumevanja svih naroda koji žive u Vojvodini, a njih je mnogo, uzajamno poštovanje svetinja i istorijskih spomenika je način na koji mi u Vojvodini pokušavamo da živimo, uprkos naporima nekih drugih delova naše zemlje.
Što se tiče izručivanja Miloševića, gospodine Vučiću, a ja bih vas zamolio da me saslušate, bio sam apsolutno protiv izručivanja Slobodana Miloševića u Hag, iz jednog razloga: izručivanjem Slobodana Miloševića u Hag on je bio automatski amnestiran od polovine svoje krivice, jer u Hagu mu se sudilo samo za ratove i ratne zločine, a ne i za zločine koje je počinio prema svom rođenom narodu, uvodeći ga u ratove, zbog čega su Srbi širom bivše Jugoslavije stradali, a zbog kojih smo došli u poziciju od - svi Srbi u jednoj državi, do toga da granice Srbije postanu one avnojevske granice, pa još smanjene za Kosovo.
To je zasluga Slobodana Miloševića i za sve to je on morao da odgovara pred domaćim sudovima, uključujući još jednu vrlo bitnu stvar, a to je da nas je upravo takvom politikom koju je vodio doveo u poziciju da izgubimo međunarodni kredibilitet do te mere da nikakav sportski, umetnički i bilo kakav drugi uspeh ne može da to vrati.
Rekao bih još samo jednu stvar, gospodine Nikoliću, nosim ovu crnu košulju zbog toga što sam u dubokoj žalosti zbog Srbije i mesta gde ste je doveli.
Nešto drugo sam hteo da kažem. Govori se o predsedniku Rusije gospodinu Putinu, koji je rekao 2001. godine da ga ne interesuje narod koji tako izruči svog predsednika. Podsetiću vas i da su se ruske trupe povukle sa Kosova još 1999. godine i više neću govoriti.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Nije tačno.)

Ima reč gospodin Žarko Obradović, po Poslovniku. Molim vas za strpljenje. Molim poslanike za još malo strpljenja ili ćemo dati dužu pauzu. Izvolite, Žarko.

Mislim da je način koji je izabrao gospodin Čanak najlakši: sasuti seriju uvreda i netačnosti, proizvoljnosti, ne pričati uopšte o temi dnevnog reda, izvređati mrtvog čoveka, prenebregavajući istorijske činjenice, i onda kazati - e, ja neću više ništa da kažem i nemojte niko da me više pita i proziva.
Pogotovo od 2000. godine postoji tendencija kod ljudi koji sede u ovom domu i koji sebe vole da zovu demokratama, koji jednostavno nisu spremni javnosti da saopšte nijednu činjenicu vezanu za događaje devedesetih godina, a kamoli da pomenu odgovornost zemalja koje sebe zovu međunarodnom zajednicom za razbijanje SFRJ. Moj kolega Dušan Bajatović je dobro rekao. To je priča koja postoji više godina unatrag i koja je, nažalost, takva da malo ko o njoj želi da govori. Jugoslavija jeste razbijena i suština je ko je od strane velikih zemalja učinio, a ko od malih ljudi pripomogao da tako bude. Postoji sada već serija knjiga, intervjua, iskaza i mnogo dokaza, činjenica i dokumenata koji govore u prilog tome da Jugoslavija jeste razbijena, zato što je bila na putu interesima nekih velikih sila.
Ne može se, gospodine Čanak, optuživati Milošević za neke stvari, sem u dnevnopolitičke svrhe, što ste činili tokom devedesetih godina. Ali, čovek je mrtav i ne može se braniti. Ipak smo tu mi socijalisti da kažemo, u prilog politike koja je bila devedesetih godina i onoga što je činjeno našoj zemlji, kako stvari stoje. Nemojte misliti da ćemo stajati po strani i oglušiti se o ono što vi pričate i da nećemo javnosti Srbije reći kako su stvari stajale. Priča je duga i trebalo bi mnogo vremena da se ispriča o devedesetim godinama, ali jedna je činjenica.
Gotovo niko od vas demokrata, kako sebe nazivate, ne pominje sankcije UN, gotovo niko ne pominje akcije bombardovanja, takođe Markale, Vase Miškina, doprinos Srbije za srpski narod van granica Srbije, da bude pomognut u borbi da postoji.
Nešto ću kazati što se tiče Hrvatske, da je broj Srba smanjen sa 12 na tri posto. Jedino su Srbi sa Kosova i Metohije proterani, 250.000 po izveštaju EU. To su činjenice, nakon svega što je bilo na ovim prostorima.
Stvarno nema smisla pričati ružno o Miloševiću, jer me podsećate na ovog tužioca Haškog tribunala koji je došao pre mesec-dva dana ovde u Srbiju da sa predstavnicima nevladinih organizacija roni suze kako, eto, Milošević nije osuđen, jer je bilo planirano da bude osuđen pa da onda oni opravdaju razlog svog postojanja i stotine miliona dolara koji su potrošeni.
Mi znamo da velika politika traži opravdanje, Haški tribunal i jeste osnovan da bi opravdao tu politiku, ali, nažalost, postoje i mali ljudi ovde u Srbiji koji opravdavaju takvu politiku. E pa, mi nećemo stajati po strani; Srbije radi i budućnosti Srbije radi, potrebno je pričati o tim stvarima da bismo znali šta kao građani Republike Srbije, kao država Srbija, moramo i treba da učinimo da bi Srbija bila jaka. Hvala.

Hvala. Ima reč gospodin Gojko Radić.

Gospođice Momirov, da ne kažem onaj drugi deo imena, da ne bi pogrešno shvatila, pošto vidim da ti se strašno priviđaju radikali. Da je Nada tvoje ime, ja bih ga rekao, ali ono mi se drugo ne izgovara, da me ne bi do Subotice tražila, ti po Subotici, ali bih ipak rekao nešto za istinu, za ovaj parlament i za javnost koja gleda.
Dobro ste rekli, ali od svih stvari koje ste rekli jedina istina je da je Dužijanca jedan lep bunjevački običaj, lep stari običaj koji Bunjevci neguju i čuvaju.
Ali, SRS u tom običaju ne učestvuje od 2001. godine, kada je Jožef Kasa sa svojim Savezom vojvođanskih Mađara i sa Savezom vojvođanskih Hrvata oteo od Bunjevaca njihov običaj. Hrvati nikada, ja sam živeo u Hrvatskoj i to znam, nisu imali Dužijancu. Sada je to hrvatski običaj. Od onog trenutka kada su Jožef Kasa i Savez vojvođanskih Hrvata počeli da dovodi čelnike iz Hrvatske, SRS ne učestvuje u manifestacijama Dužijance.
Žao nam je Bunjevaca, i oni sami kukaju za svojim običajem, jer više nije njihov, otet im je. Sada vidimo neke običaje koji se nikada nisu sprovodili u Hrvatskoj, ali šta je tu je.
Gospođice Nadice Momirov, verujem, da sam mlađi i da nisam oženjen, s obzirom da me poznajete, da ste Subotičanka, da je bilo negde po noći pa vam se priviđao Gojko Radić negde, da ste me videli, da bi bilo moguće.
Ja nisam, ipak, tog dana prešao ni preko trga subotičkog i nisam nikada učestvovao na manifestaciji od 2000. godine naovamo. Niti sam učestvovao na manifestacijama 1. septembra, Dana Subotice, od kada ste proglasili danom, nasilno, grada Subotice, a tada je prvi put Marija Terezija proglasila dan Subotice i na kapijama grada je pisalo: "Srbima, Ciganima i Jevrejima zabranjen ulaz". Mogu da kažem da SRS u takvim manifestacijama ne učestvuje i molim vas da se to zna, radi javnosti.
Takođe vas molim, radi javnosti, da bilo koji dokument ili fotografiju, pošto je snimana cela manifestacija, za iduću skupštinsku sednicu donesete i pokažete gde je to Gojko šetao trgom i gde je sedeo, na kom mestu. Nismo učestvovali i mi smo jednog odbornika isključili iz SRS zato što je uzeo učešće na proslavi 1. septembra, Dana Subotice, jer SRS uvažava sve nacije i nacionalne manjine, a ne kao vi koji se prozivate demokratama ili sebe zovete šifrovanima, koji ste zabranili ulazak Srbima, Ciganima i Jevrejima u grad, pa vi nama držite slovo o demokratiji.
Evo tu je i moj kolega gospodin Dulić iz Subotice, koji je kandidat; nadam se da ćete ga zadržati, da nećete promeniti njegovo ime kao što ste prošlog puta ovo žensko promenili. Ali, od vas nas ništa ne bi iznenadilo, jer do sutra ujutru ne zna se šta se kod vas može desiti. On može da posvedoči da su ove činjenice tačne i istinite.
Samo ne znam, gospođice Momirov, kako će se zvati vaša stranka, pošto će najverovatnije i gospođa Dulić otići iz stranke, jer nije zadovoljila svoje apetite. I, umesto kako ste se dosad zvali - G15, sada ćete se zvati G14, jer jedan po jedan odlaze, već tri vaša eminentna stručnjaka su otišla. Ne verujem više da imate pravo da nosite tu šifru G17, najbolje je da budete G14, jer ako počnemo da čačkamo i tražimo dalje vi ne biste ni postojali, valjda biste se zvali 00 stranka.

Hvala. Reč ima gospodin Vučić.

Javio sam se jedino radi pojašnjenja gospodinu Čanku, jer ga je neko verovatno pogrešno obavestio, valjda da bude pametan pa da mu kaže da su Rusi 1999. godine napustili Kosovo. Nije tačno. Rusi su 1999. godine napustili aerodrom, i to pod velikim pritiskom, rekao bih posle dogovora koji su oni sami napravili sa Amerikancima.
Kako je hteo da kaže gospodin Čanak, to nije bilo u Putinovo vreme, kao što sam to ovde govorio. Zarad istine, to jeste bilo u Putinovo vreme, pošto Đinđić i Koštunica nisu ispunili ono što su obećali Vladimiru Putinu, a to se dogodilo 2001. godine.
Uzgred, te informacije imamo i od ljudi koji su radili direktno na snabdevanju ruskih trupa na Kosovu i Metohiji, pošto je Vladimir Putin spremao dvostruko veći broj trupa za Kosovo i Metohiju. Oni su već pripremili sve planove i projekte, obezbedili kompletnu logistiku, ali posle odluke Koštunice i Đinđića da uhapse Miloševića, odnosno da ga izruče Haškom tribunalu, ta odluka je u potpunosti povučena.
Toliko istine radi. Molio bih vas, gospodine Čanak, da vas malo bolje informišu, kao i ove koji ne znaju ko im se sve priviđa, samo ne vide Antu Đapića, sa kojim se inače sreću.
Što se tiče naše večerašnje teme i svega što se zbiva, mislim da je važno da čujemo jedan argument od predstavnika DSS-a, sem onoga da je Tomislav Nikolić dobro radio, što smo znali i sami, da je pokazao toleranciju, poštovanje demokratske tradicije. Samo moram da pitam da li članovi DSS-a imaju bilo kakvu vrstu neprijatnosti zato što smenjuju čoveka kome su zbog budućnosti Srbije garantovali da će tu da ostane, samo da on ne popusti nigde, nikako i ni na koji način. Kažu da je dobro radio a sad, zbog budućnosti Srbije, biraju novog, koji im je juče najavio u emisiji na Televiziji Pink da njega Kosovo i Metohija ne interesuju, da njega interesuje samo evropska budućnost i da on neće da zbog Kosova i Metohije propada evropska budućnost Srbije, što u prevodu znači: i kad nam uzmu Kosovo, mi ćemo da budemo za Evropsku uniju, baš nas briga, prebolećemo nekako.
Pitam vas da li imate savesti? Ima li tu bilo kakvog morala? Izađite pa kažite šta nije istina. Rekli ste, nije rečeno Tomislavu Nikoliću da je to neki politički projekat u budućnosti. Ja sam vam rekao, slušao sam precizno šta su izgovarali predstavnici DSS-a o Tomislavu Nikoliću, mogu od ''a'' do ''š'' reči da vam ponovim. Ali, mnogo gore od reči je način – Tomo, nemoj slučajno da popustiš, nemoj nikad, ni pod kakvim pritiskom da popustiš, nemoj slučajno da te neko natera, da te navede da podneseš ostavku, jer je u pitanju Srbija, njena budućnost. Da bi posle tri dana došli i rekli: izvinite, šalili smo se, i ono za Srbiju i ono za njenu budućnost, malo su se promenili naši prioriteti, drugačije sad vidimo budućnost, nije baš ni Srbija, ni Kosovo i Metohija, nego evroatlantske integracije.
Još jedno pitanje za sve vas: to atlantske integracije, šta vam to znači? Mislim da geografiju dobro znam, je l' to po Atlantiku? Ako je to po Atlantiku, kažite mi je l' treba svi da skačemo u Atlantik, da idemo u Maroko, Portugal, gde, šta, u čemu je stvar? Kakve to veze ima sa Kosovom i Metohijom, osim što nam ga otimaju?
Moje pitanje za vas je: a šta je bilo sa onim da je Havijer Solana taj koji ne sme da određuje službe bezbednosti i kako funkcioniše sistem bezbednosti u Srbiji? Šta je vaš odgovor na to? Vaš odgovor na to je – izvoli, Tadiću, za to smo te kritikovali i napadali, evo ti u ruke sve službe bezbednosti, evo ti da Solana bude u pravu, evo ti da Solanu slušamo, evo ti da smo pokazali da je Solana bog i batina u ovoj zemlji.
Je l' tako zemlju vodite? Da li vi mislite da će ikada neko u istoriji da piše o onome što ste radili nekada? Pa neće. Je l' vi mislite da će o Solani neko nešto da piše? Hoće samo Srbi, da ga pamte kao zločinca koji je ubio malu Milicu Rakić. Da vas podsetim, to je onaj kome ljubite ruke, to je onaj pred kim stojite mirno kad vam izdaje naređenje i telefonom, a kamoli kad ga vidite.
Suština je u sledećem: ili će građani Srbije imati priliku da izaberu drugačiju budućnost ili ćemo mi i dalje da zavisimo od toga šta će Tadić i Koštunica da nam prodaju kao njihove nacionalne interese. A njihovi nacionalni interesi će da budu samo da oni mogu da vladaju doveka, i apsolutno ništa i nikada više.
Ako je to politika, ako treba da kažemo to da primamo Darka Rundeka, da primamo vaterpoliste, košarkaše, odbojkaše, rukometaše i sve druge, jer ja sem toga poziva Srbima na izbore na Kosovo i Metohiju, toga da sluša Solanu svaki put šta mu, kako i na koji način naloži, ne znam šta je drugo uradio Boris Tadić.
Danas vidim da je Vojislav Koštunica isti takav, ako ne i gori od Borisa Tadića. To je najveća sreća u velikoj nesreći koja je zadesila naš narod. Najveća sreća u nesreći koja je zadesila naš narod jeste upravo ta da su večeras građani Srbije mogli da vide jednu stvar, da nikakve razlike nema između Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i Mlađana Dinkića, da su potpuno jednaki.
Samo molim građane, ako smem to sebi da dozvolim, da nam sledeći put kad kažemo da je Vojislav Koštunica isti kao Dinkić i Tadić, znači loš po Srbiju, ne kažu - e pa moramo negde s nekim. Moramo sa narodom, moramo sa građanima, ali zajedno moramo da pobedimo svu trojicu, koji su zlo Srbije, koji su jednaki za Srbiju, a to su i Koštunica, i Tadić i Dinkić, i nikakve razlike pod milim bogom između njih nema.

Reč ima gospodin Dušan Bajatović, po Poslovniku.

Poštovani predsedavajući, evo ja ću, kao kolega Čanak, da obećam da se više neću javljati za repliku, pošto ga ne vidim više u sali. Samo želim da kažem još jednu stvar. Namera poslaničke grupe SPS nije da opstruišemo izbor nove vlade. Mislim da stvarno nije dobro da se još uvek, sada je 15 minuta do dva... Besmisleno je odgovarati čoveku koji nije u sali. A, gospodin ban Jelašić, čisto realnosti radi, imao je i nekih drugih aktivnosti osim onih koje je gospodin Čanak spomenuo.

Izvolite.