Zahvaljujem narodnom poslaniku Milisavu Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe G17 plus, DSS, Nova Srbija, Srpska radikalna stranka, Stranka manjine i Socijalistička partija Srbije, ukupno 12 poslanika.
Neka se posle gospodina Šajna za diskusiju spremi gospodin Zoran Šami.

Samo bih nekoliko programskih opredeljenja naših da iznesem i u tom pravcu da kažem sledeće.
Kao Romska partija smatramo da Skupština Republike Srbije i Vlada dalje u svom radu moraju da rade na reformi obrazovanja u Srbiji i da podjednake probleme imamo kako u srednjim školama, tako i na fakultetima.
Podsetio bih da samo u srednjim školama, kada neko završi srednju školu, negde oko 50 posto svršenih učenika ne može da se zaposli zato što nema adekvatne diplome i nije spremljeno za proces da se uključi u proizvodnju.
S druge strane, u tom pravcu moramo da uradimo i reformu visokog obrazovanja i da stvorimo uslove da mogu mladi ljudi što pre da se uključe u proces rada.
U tom smislu za nas je dobro što postoji Bolonja, što su u nekim slučajevima date mogućnosti da se skrati proces obrazovanja i da mogu ljudi što pre da počnu da rade, jer Srbiji je jednostavno potrebna nova snaga, mladi ljudi koji imaju i koji su spremni da prihvate nove ideje, i koji su spremni da se uključe u neke nove tokove, da im stvorimo i tu formalnu mogućnost da se uključe u proces rada.
S druge strane, smatramo da ne treba Skupština Srbije da se iscrpljuje, time i društvo u Srbiji, kako ćemo da upoređujemo jedne i druge.
Teško je upoređivati ono što je došlo iz jednog sistema obrazovanja sa onim što dolazi iz novog sistema obrazovanja, ali treba stvoriti uslove, znači, svakom pojedincu da, u skladu sa svojim stečenim pravima, ne bude degradiran u odnosu na poziciju gde se on danas nalazi.
Još jedno, mislim da je ozbiljna obaveza Skupštine Republike Srbije, ne smemo da dozvolimo da u Srbiji proizvodimo samo u visokim i višim školama kadrove koji su prosečni, koji će da studiraju tri godine i da uđu u proces proizvodnje, jer, za razliku od nas, na Zapadu postoji Kembridž, Jejl, postoje drugi univerziteti koji, praktično, proizvode naučnike, proizvode kvalitetne kadrove.
Srbija je ranije imala naučnike koji su mogli da se nose sa njima. Mnogi naučnici iz Srbije sada su rukovodioci određenih instituta i institucija na Zapadu, i najbolji su u tome.
Dakle, Srbija mora posebno da otvori jedno novo poglavlje kada je u pitanju reforma obrazovanja, a to je na koji način će da proizvodi naučnike, koji će onda u tom smislu da imaju zvanje magistra, doktora i da se oni nose i dalje ravnopravno na svetskom tržištu sa svim ostalim naučnicima, kao što su se nosili do sada.
Dakle, podržaćemo ovo tumačenje iz prostog razloga jer hoćemo da razgraničimo dve stvari.
Jedna stvar je osposobljavanje ljudi da uđu u proces proizvodnje i da se mladi ljudi što pre uključe u taj proces.
Druga stvar jeste na koji način Srbija da ne izgubi utakmicu na međunarodnom nivou kada su u pitanju nošenja sa naučnicima i sa naučnim radnicima.
Hvala najlepše.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Srđanu Šajnu. Reč ima narodni poslanik dr Zoran Šami.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ima jedan ozbiljan paradoks na ovoj tački dnevnog reda - ni težeg problema ni jednostavnijeg rešenja.
Naravno, rešenja u onom delu gde prosto treba protumačiti šta piše u zakonu, to je Zakonodavni odbor uradio, mislim da je predložio jedino što je mogao da predloži, uz ogradu da nisam pravnik, prema tome ne mogu da budem do kraja kompetentan, ali mi se čini da je ono što je predložio Zakonodavni odbor jedino moguće u ovoj situaciji.
Međutim, to, naravno, ne rešava problem. Problem je višestruk, problem je višeznačan, a ono što mi se čini da je zajedničko, to je da nekako svi beže od toga da ga rešavaju.
Naime, može rešenje biti, što je ovde ukazano, da se, možda, neke sporne odredbe ili postojeći zakon nadogradi nekim novim odredbama, ali, po prirodi stvari, ovde mislim da ključno rešenje leži u tome da oni, koji se stvarno razumeju u taj problem, a to su, pre svega, univerziteti Srbije, sa, nesumnjivo, najvećom odgovornošću Beogradskog univerziteta, kao najvećeg i najstarijeg, da stvarno pokušaju da potpuno uđu u suštinu problema.
Jer, znate, možemo ovde pravnički posmatrati i reći ta i ta diploma odgovara toj i toj diplomi itd, međutim, svi smo duboko svesni da postoje razlike od fakulteta do fakulteta, od univerziteta do univerziteta, razlike u programu, u kvalitetu programa, u kvalitetu ljudi koji izvode te programe. Mi to sve znamo, ali nismo mi koji to treba da kažu.
Srećom, mislim da skoro svi poslanički klubovi u svom sastavu imaju univerzitetske profesore, sam sam univerzitetski profesor, ali mogu da kažem kako izgleda program na Matematičkom fakultetu ili eventualno na nekom tehničkom fakultetu, kako izgleda program na fakultetu psihologije stvarno ne znam, kao što pretpostavljam da se ni moj kolega gospodin Korać ne bi izjašnjavao o programu matematike. To je nešto od čega ne mogu da pobegnu oni koji su za to odgovorni.
Nažalost, bojim se da je u jednom delu gospodin Petronijević u pravu i da u tom galimatijasu nerešenih stvari svako pokušava da gleda svoj interes, pa ćemo brže-bolje da organizujemo master studije ako to možemo da naplatimo itd. To je jedna stvar.
Druga stvar leži negde u našoj prirodi, toga je bilo, naravno, i u ranijim vremenima, isto tako samo na neki drugi način, sigurno je da je trebalo i da treba da prihvatimo bolonjska pravila igre, to se ne postavlja kao pitanje, ali nam u tom prihvatanju bolonjskih pravila igre ne trebaju prvoborci Bolonje.
Tu je, takođe, gospodin Poskurica u pravu. Ne trebaju nam prvoborci, ne trebaju nam oni koji će se busati u grudi i koji neće, formalno samo prihvatajući neke spoljne okvire Bolonje, ući u njenu stvarnu suštinu.
Ovde je pomenuto, mada sada nije reč o tome, i pitanje i problem finansiranja fakulteta, bojim se da smo tu ostali nedorečeni, zadržali smo, lično mislim, pogrešna, stara pravila igre, a na njih samo nadogradili neka nova pravila igre, uključujući i pojavu jednog velikog broja privatnih fakulteta, o kojima, dozvolite, to je moj neki lični stav, nemam preterano visoko mišljenje.
Drugim rečima, imamo, srećom po ovu skupštinu, jedan vrlo kvalitetan Odbor, lično mislim, za prosvetu.
Kvalitetan po svom sastavu, jer se uglavnom radi o ljudima koji imaju iskustva i u radu na fakultetima, i u radu po školama.
Mislim da je kvalitetan u tom smislu, ali teoretski, ova skupština je mogla da ima prosvetni odbor sastavljen od potpuno nekompetentnih ljudi za tu oblast, jer mi smo poslanici, nismo ovde došli kao predstavnici odgovarajućih struka.
Srećom je, kažem, kvalitetan odbor, ali namerno i svesno nisam hteo pre ove sednice da zakazujem taj odbor, jer ovo pitanje nije pitanje Odbora za prosvetu, ovo je bilo pitanje Zakonodavnog odbora, da protumači zakon onako kako je napisan, ne ulazeći, naravno, u to kako taj zakon eventualno treba da bude napisan i ne ulazeći u to šta univerziteti, pa na kraju krajeva i neke druge institucije, koje bi, po logici stvari, mogle da se time pozabave, zašto ne i Akademija nauka itd, što oni ne žele da rade taj posao i prosto žele da pobegnu od problema.
Naravno, nesumnjivo da su u celoj priči najispravniji i najoštećeniji oni koji traže da se taj problem reši, to znači i sadašnji studenti, a i oni koji su po nekim starim pravilima igre završili fakultete i koji bi sada želeli da svoj status dovedu u neki red, da znaju šta su im prava, a šta im nisu prava.
Mi sutra na Odboru za prosvetu, dakle posle ove rasprave ovde, jer ovu raspravu shvatam kao raspravu o tome kakvo je zakonsko tumačenje, a ne kao raspravu o tome kako suštinski to treba da izgleda, možemo dati neka uputstva i Ministarstvu, ali mislim da je zajednica univerziteta adresa koja ne može da pobegne od rešavanja ovog problema.
Ma koliko to možda bilo teško, ali to je jedino mesto koje može da uporedi, pa da kaže - taj i taj fakultet ima programe prilagođene određenom nivou, ima odgovarajući kvalitet nastave itd, a onaj tamo fakultet to nema, jer očigledno, dok se ne uđe u suštinu te priče, ne može se naći rešenje ovog problema.
Toliko. Hvala lepo.

Zahvaljujem prof. dr Zoranu Šamiju. Reč ima narodni poslanik prof. dr Žarko Korać.
Neka se pripremi narodni poslanik prof. dr Zoran Mašić. Namerno ističem titule ljudi koji diskutuju, jer je diskusija vrlo kvalitetna.

Poštovani narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, mislim da je ipak relativno neodgovorno da je naša Skupština dobila ovakav zahtev da o njemu raspravlja.
Kao što vidite, ova diskusija je retka diskusija, gde nisu bitne političke stranke, nego ljudi pokušavaju da nađu izlaz iz jedne situacije koja je nastala zbog toga što je u ono vreme Srbija i Crna Gora, država, potpisala Bolonjsku deklaraciju, kao praktično i sve evropske zemlje, i pristala da napravi jednu korenitu reformu visokog obrazovanja.
Ta reforma je vrlo ozbiljna i, kao što je ovde rečeno, ona ima za cilj da napravi u svetu u koji idemo, u HHI veku da stvori od Evrope ujednačeno, da kažem, strašno je ružna reč, tržište znanja, ili da Evropa postane mesto gde se pod praktično istim ili sličnim uslovima obrazuju mladi ljudi i onda su im diplome kompatibilne.
Naravno, ovde se postavio veći broj problema koji nisu tema ove skupštine. Ima dobrih ideja u Bolonji, skraćivanje kurseva, bodovanje, način licenciranja, način kako se biraju nastavnici, šta su časopisi i to je sve nebitno za ovu skupštinu.
Pitanje zbog koga su se obratili studenti, i oni su u pravu, što traže da im neko već godinu i po dana odgovori na jednostavno pitanje.
To su pitanja koja imaju dva dela. Prvo je pitanje - šta biva sa diplomama, koje su date po starom sistemu studiranja. Mislim da je odgovor, naravno, jednostavan. Te diplome, to su stečena prava i ona ostaju, naravno, takva kakva jesu, ako je potrebno to treba još jedanput podvući.
Ali, ono što je suštinsko pitanje, to je što jedan broj studenata traži da se izjednače master i diploma, i tu počinju svi problemi.
Šta to zapravo znači? Odmah ću reći. Zato što master studije traju duže nego što u principu traju studije na većini fakulteta na univerzitetima u Srbiji. Tu je jedan od osnovnih problema, a ima i nekih drugih.
Moram da vam kažem da ovo nije problem, biću kratak, ovo nije jedino problem Srbije.
Znači, ako će vam biti lakše, sa ovim se nose i druge zemlje. Recimo, slučajno znam da je u Španiji oko toga isti ovakav lom i ne znaju tačno šta da urade.
Ali, mislim da je neodgovorno da su se svi u ovoj zemlji koji su pre nas trebalo da daju mišljenje o ovome izvukli i prepustili to Zakonodavnom odboru Skupštine Srbije, odnosno Skupštini Srbije.
Zaista je neverovatno da Konferencija, bivša zajednica Univerziteta Srbije, pa i Beogradski univerzitet, koji je najstariji univerzitet u Srbiji, ali naravno i drugi univerziteti, da daju svoje tumačenje. Pa neka se isprse moje kolege, neka kažu oni nama ovde poslanicima, mi smo sada ovde poslanici, kako oni vide rešenje ovog problema, jer problem postoji.
Mogu da vam navodim i konkretna pitanja. Većina evropskih zemalja danas kada nov student odlazi traži da bude master i pita ga da li ima zvanje mastera, znanje diplomiranog psihologa, matematičara itd. Možemo tradicionalno da zadržimo taj naziv, ali sistem studija tri plus dva ili četiri plus jedan duže su studije.
Samo da ne otvaramo Pandorinu kutiju, što traže neki sa tehničkih fakulteta itd, s pravom, to je da se izboduju njihove studije kako su izgledale do danas, pa ćete onda imati manji problem ćemo rešiti većim problemom, onda ćemo otkriti da neki fakulteti su daleko od Bolonje, a dozvolite mi da kažem, sa ove govornice, pošteno, neki fakulteti su odavno na toj Bolonji, ako nisu i nešto bolji od toga.
Dakle, nemojte samo, molim vas, tu Pandorinu kutiju, jer onda će tek nastati lom. Drugim rečima, mislim da bi bilo fer da ova skupština, pored ovog tumačenja, zatraži stav Konferencija univerziteta Srbije. Kolege su dužne da nam daju odgovor na to pitanje. Lično ću poštovati njihov stav, slagao se ne slagao, a tražiti od narodnih poslanika da određuju zvanja, naučna, naravno, tumačenje imamo Zakonodavnog odbora, ali to nije formalno pitanje, to je suštinsko, koje traže studenti.
Oni praktično traže da se današnje diplome stečene, bivše diplome od posle rata, pretvore u mastere. Vrlo mnogo dezinformacija ima u javnosti. Možda će to neka zemlja uraditi, koliko mi je poznato, do sada još ni jedna zemlja na ovako direktan način nije uradila, i to bi moglo imati za posledicu da naše master-diplome, zapravo, ne važe u Evropi, jer će se vrlo brzo otkriti da su one posledica četvorogodišnjih studija po starom načinu, a ne po novom načinu petogodišnjih studija.
Još jedanput, mislim da bi mi morali... može se preuzeti i ova odgovornost, odmah da kažem, Srbija može tako da uradi, to uopšte nije sporno, ali bih voleo, pre nas, još jednom se slažem sa kolegom Šamijem, da Konferencija univerziteta Srbije jednostavno nama da tumačenje, neka nam da predlog. Jer oprostite, nemojte se ljutiti na mene, trebalo bi pozvati onda neke od mojih kolega pedagoga itd, da dođu ovde i ljudi koji se bave, postoje u Srbiji ljudi koji se bave sistemom visokog obrazovanja, da ovde održe stručno predavanje šta je onda uopšte master, Bolonjska deklaracija, šta su njeni ciljevi. To je vrlo ozbiljna tema.
To je tema - Evropa se priprema za XXI vek, Amerika je jedno ogromno tržište, intelektualno, Azija, u Indiji niču giganti intelektualni, i Evropa se nalazi u defanzivi, ona je rešila da ide ofanzivno. Ima stvari u Bolonjskoj deklaraciji koje ni meni ne prijaju, mislim da nisu naročito pametne, suviše brzo suviše daleko idu, ali ima odličnih stvari u predlogu. Znači, to je pokušaj da mi, mi ne možemo biti iznad toga.
Samo da vas upozorim da moji diplomirani studenti imaju probleme već sada kada odlaze u neke strane zemlje da rade jer oni pitaju - jesi li ti završio po Bolonjskoj deklaraciji, odnosno imaš li master, a oni nemaju master, i onda te zemlje često ne dozvoljavaju da se učlane u društvo psihologa, da vas sada ne zamaram, i ne mogu da rade kao psiholozi.
Dakle, još jedanput, slažem se sa kolegom Šamijem.
Zamolio bih, poštovani narodni poslanici, sve vas, znači, ovo uopšte nije politička stvar, više stručna, da nam zajednica Konferencije Univerziteta Srbije da u kratkom nekom roku, a ne da se ponaša kao Ministarstvo prosvete da godinu i nešto dana ne daje tumačenje, da nam ona da predlog, i izvolite, evo, svečano izjavljujem, poštovaću ono što on ovde predlaže, a ne da ostave narodne poslanike da ovde razbijaju glavu o tome da li se master i diploma mogu formalno izjednačiti zbog naših studenata diplomiranih, kada jednog dana sutra idu u beli svet, naročito u Evropu da rade. Hvala.

Zahvaljujem prof. dr Žarku Koraću, narodnom poslaniku.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Zoran Mašić, neka se pripremi narodni poslanik prof. dr Žarko Obradović.

Gospodine predsedavajući, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovo tumačenje o kome je danas raspravljamo, Zakonodavnog odbora, trebalo je da bude učinjeno i već odmah nakon donošenja Zakona o visokom obrazovanju, jer mnoge stvari koje su se u ovom proteklom periodu dešavale na visokoškolskim ustanovama, znači fakultetima i univerzitetima, ne bi se dešavale, a to je da faktički veliki broj, da ne kažem, većina fakulteta nakon donošenja Zakona 2005. godine već je konkursom otvarala master-studije i to smo imali prilike videti u novinama. Mnogi su fakulteti svojim izmenama statuta to omogućili.
To imamo i ove godine, takođe, a u suštini, ako se doslovno tumači ovaj zakon i ovaj član, kako je Odbor za zakonodavstvo dao, master-studije faktički ne može nijedan fakultet organizovati dok ne stigne generacija koja je počela da studira od septembra 2005. godine. U suštini, ona stiče uslov, zavisno od toga da li je onaj koji je upisao fakultet upisao osnovne studije ili će to posle nastaviti kroz diplomske studije. Tako da je stvoren jedan veliki galimatijas u visokom obrazovanju koji može imati i ozbiljnih posledica.
Mi smo u toku rasprave o tom zakonu, kažem mi, i tada mislim na narodne poslanike SRS, ukazivali da određene odredbe nisu na pravi način rešile visoko obrazovanje u našoj zemlji i da jednostavno može doći do problema i posledica, a pogotovu naša navika da nešto što želimo da prihvatimo sada od tog razvijenog sveta prihvatamo zdravo za gotovo i inplementiramo bez realnog sagledavanja naših mogućnosti.
Pa tako i prelaženje na studiranje po Bolonjskoj konvenciji u našim ekonomskim, socijalnim, a ako hoćete i naučnim dostignućima, mislim da nije realno i mnogi fakulteti organizovanjem nastave po novom modelu, odnosno po meni, kvazireformama u suštini dovešće do potrebnog urušavanja našeg sistema školovanja.
Dakle, lično, a i mi kao poslanička grupa, mislimo da je dobro da je ovo tumačenje dato i da ono predstavlja prelazni period, a u isto vreme i definisanje onoga što zakonom pripada svima koji su završili osnovne studije do donošenja zakona i onima koji su studirali prethodnih godina, sve do 2005. godine, oni su studirali po starom zakonu i po statutima tih fakulteta koji su bili u skladu sa tim starim zakonom.
Može neko da kaže da je nepravično da neko ko je završio osnovne studije, četvorogodišnje, petogodišnje ili šestogodišnje, dobija ovakvim tumačenjem zvanje mastera, a neko drugi ko će završiti po novom obrazovnom programu, tj. novom Zakonu o visokom obrazovanju, treba još dodatne studije da završi da bi stekao to zvanje.
Međutim, ne možemo zaboraviti da upravo za sticanje master zvanja, prethodno se završavaju osnovne studije koje traju manje, tj. trajaće manje nego što su trajale naše studije, nas koji smo završili fakultete, jer osnovne studije na pravnom fakultetu treba da traju tri godine, i na većini četvorogodišnjih fakulteta one će trajati tri godine, a onda treba godinu ili dve dana, odnosno dve godine još master studija da bi dobili zvanje - diplomirani pravnik i da bi taj diplomirani pravnik mogao biti sudija ili advokat. To sada ima sa završenim studijama sa četiri godine.
U svakom slučaju, dobro je da ovo tumačenje bude i primenjeno na svim fakultetima i svim univerzitetima, a ono je sigurno značajno i zbog školovanja naučnog i pedagoškog podmlatka, znači, budućih asistenata ili naučnoistraživačkih ranika koji će raditi u naučnim institutima, jer izjednačavanjem onih koji su završili osnovne studije po starim zakonima sa masterom omogućiće se svima koji su završili te osnovne studije sa većom prosečnom ocenom od 8,5 da upišu doktorske studije. U suštini, to je jedina, ako mogu tako reći, prednost ili potvrda te mogućnosti i na neki način i pogodnost, jer ranijim kandidatima koji su završili osnovne studije sa prosekom iznad 8 podrazumevalo se da, ko je hteo da nastavi dalje školovanje, prvo upiše magistarske studije, a uslov je bio prosečna ocena 8, da dve godine sluša nastavu i da za tri godine postane magistar, pa onda da prijavi doktorsku disertaciju, da doktorira i da dalje ide u naučna ili nastavna znanja, u izbore.
Ovim se u suštini daje pogodnost onim boljim đacima koji su završili osnovne studije da mogu upisati doktorske studije, iako i prethodnim zakonom, znači i poslednjim i pretposlednjim zakonom pre ovog najnovijeg, takođe je davana mogućnost onima koji su završili osnovne studije sa prosečnom ocenom, doduše iznad 9, da mogu da upišu odmah doktorske studije, ali nažalost tada gotovo nijedan naš fakultet ni na jednom univerzitetu nije imao izrađene programe doktorskih studija i faktički tim nadarenim, talentovanim diplomcima nije davana mogućnost da doktoriraju za 3-4 godine, nego su svi morali da se upute na magistarske studije, pa tek onda da rade doktorsku disertaciju.
I ovu priliku bih iskoristio još par minuta da ukažem na sve manjkavosti našeg dosta olakog prelaženja na nove režime studiranja i na reformisanje obrazovnog procesa, studiranja po toj tzv. Bolonjskoj konvenciji, do čega ona trenutno dovodi i dalekosežno do kakvih problema može da dovede.
Prvo, a to je prisutno na svim fakultetima, skraćuju se studije, pa se predmeti koji su bili dvosemestralni, u suštini se prevode u jednosemestralne, da se povećava fond časova i umesto da se smanjuje broj predmeta, uvode se novi predmeti i opterećuju studenti, tako da objektivno za tri godine ili četiri, oni fakulteti koji će trajati četiri godine neće moći sistemom - godina za godinom - završavati i ispolagati sve te ispite i diplomirati. A sistem Bolonjske konvencije podrazumeva upravo promenu režima, da se svi predmeti koji se slušaju u godini studiranja polažu i da se upiše naredna godina kao čista. To je prosto neostvarivo ovako kako većina fakulteta reformiše nastavne planove i programe, em povećava broj predmeta, a smanjuje se dužina studiranja.
Dalje, ono što takođe remeti ceo obrazovni proces, to je nepostojanje adekvatne baze za studiranje, naročito je to prisutno danas na fakultetima gde se školuju stručnjaci za prirodne ili biotehničke nauke. U neka ranija vremena nastavna baza je postojala ili u određenim preduzećima ili za oblast stočarstva, veterine itd. u kombinatima poljoprivrednim, gde su studenti odlazili na praktičnu nastavu, a danas većina takvih firmi, kombinata, institucija je privatizovana i u suštini studenti nemaju više mogućnost korišćenja takve nastavne baze i dovodi se u ozbiljan problem kvalitetno sagledavanje praktične nastave.
Sa druge strane, država nije obezbedila dodatna sredstva i dodatne resurse da se omogući kvalitetan nastavni proces sad sa reformisanim nastavnim planovima i programima, nego se vrši improvizacija i, u suštini, školuju defektni stručnjaci za pojedine stručne oblasti.
Ono što će imati ozbiljne reperkusije, to je naučni podmladak i nastavni podmladak. U suštini zvanje asistenta ili asistenata je ukinuto, nego se daje mogućnost upravo onima koji upišu master studije da mogu biti nešto slično volonterima, ali još godinu dana produžiti, a tek oni koji upišu doktorske studije mogu biti birani za asistente.
I tu mnogi fakulteti ili ne idu na prijem mladog kadra i zato što nemaju dovoljno sredstava ili zato što je postojala nedefinisanost da li ti i takvi kandidati treba prvo da idu na master studije, iako su završili studije po starom zakonu, pa onda da dalje nastavljaju doktorske ili da upisuju odmah doktorske. Imamo priličan problem u školovanju naučnog podmlatka i na fakultetima, i u institutima.
Dalje, ne može se reforma sprovoditi, pogotovo obrazovanja, pa i nauke, to ne odvajam nikako, ako država ne obezbedi veća sredstva i za obrazovanje, osnovno i srednje, pogotovo visoko obrazovanje, a svakako i za kvalitetniji naučnoistraživački rad, tako da i tu nemamo nikakvog značajnog poboljšanja, nego se kroz budžet obezbeđuju manje-više sredstva sa neznatnim povećanjem.
Ako ulazimo u reforme svakako treba da se podrazumeva da se mnogo veća sredstva obezbede, pogotovo što je i dalje prisutan problem veoma niskih zarada nastavnika i saradnika na fakultetima. Ne može se sprovoditi reforma, ne može se podizati kvalitet obrazovnog procesa, ako ti koji učestvuju najdirektnije u tome, a to su nastavnici i saradnici, nisu više i bolje plaćeni. Naši univerzitetski profesori zarađuju kao srednji kadar u većini javnih komunalnih preduzeća i drugih mnogo manje važnih institucija i preduzeća. Mislim da i tu država mora učiniti ozbiljan napor da se obezbede mnogo veća sredstva za zarade nastavnika i saradnika u obrazovanju.
Na kraju, ono što bih hteo reći, a što je i naš stav, da mi podržavamo da se izjednače diplome svih onih koji su završili fakultete po starom zakonu i onih koji će završiti, a studirali su po starom zakonu do donošenja novog. Da bi se proverilo da li to fakulteti i univerziteti to poštuju, predlažem da prosvetna inspekcija nakon, nadam se, usvajanja ovog tumačenja, u nekom narednom periodu učini proveru na fakultetima da li se to poštuje, ili se i dalje nastavlja praksa da će dobar deo fakulteta organizovati master studije za one za koje, prema ovakvom tumačenju, ne bi trebalo da postoji potreba slušanja takvih studija i u krajnjem završavanja. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem, profesore. Ovde stajemo. Nastavak rada je sutra od 11,00 časova i obaveštavam vas da ćemo sutra raditi do 19,00 sati. Hvala puno.