Zahvaljujem narodnom poslaniku Goranu Cvetanoviću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Amandman kolege Gorana Cvetanovića je, i on je to rekao, principijelni stav SRS, da nikada ni u jednom zakonu ne treba ministra naglašavati kao nekoga ko samo predstavlja ministarstvo. Uvek reč "ministar" treba zameniti rečju "ministarstvo", jer zakoni se donose da bi se organizovao rad državnog organa, a starešina organa, naravno, predstavlja taj organ, rukovodi njime, ali je to u potpuno drugačijoj formi nego što vi to već od 2000. godine želite u ovim zakonima koje nam nudite da predstavite.
Meni je još više interesantan bio ovaj član 62, ali, nažalost, nije bilo vremena, pa ću da iskoristim samo da naglasim da je amandman na član 62. podnet, pre svega, zato što se ovaj član odnosi na putne isprave za izbeglice.
Opet problem o kojem smo govorili juče, govorimo o zakonu o azilu, a malo-malo pa onda kao azilante tretirate kao izbeglice. Šta ste vi, gospodine ministre, juče pokušali da nam objasnite? Znate, mi ne možemo da bacamo pasulj da vidimo šta vi mislite ko je izbeglica, ko je azilant, ali, nažalost, u državi Srbiji još uvek ima toliko izbeglica da bi Srbija posebno morala da vodi računa o njima.
U ovom članu 62, kažete, na zahtev lica starijeg od 18 godina kojem je priznato pravo na utočište, govori se o putnoj ispravi, izdaje se putna isprava sa rokom važenja od dve godine, a izuzetno sa rokom važenja od jedne godine.
Zašto mi mislimo da je ovo kratak rok? Zato što imamo mnogo iskustava i mnogo saznanja, pretpostavljam i vi kao ministar, koliko problema ljudi izbeglice imaju i imale su da dođu do dokumenata iz mesta gde su rođeni, jer mnogi, dobro znate, ne smeju da pređu granicu Srbije, a kamoli da odu u to svoje mesto po neki dokument, pa makar ovde živeli bez ijednog, kako se narodski kaže, papira.
Nisu spremni i neće da odu po ta originalna dokumenta zato što ih tamo vrebaju tajni spiskovi, javni spiskovi, višegodišnje kazne koje su izrečene od strane ustaških vlasti na teritoriji Republike Hrvatske.
Tu, pre svega, mislim na Srbe iz Republike Srpske Krajine, a naravno, odnosi se i na Srbe iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, iz nekih mesta gde Srbi ne mogu ni da se približe, a kamoli da odu u nadležni organ da traže određenu dokumentaciju.
Do 2000. godine su ti građani mogli mnogo jednostavnije da dođu do svojih dokumenata, na osnovu izvoda iz knjige rođenih koji je stariji od šest meseci, na osnovu nekog drugog dokumenta koji mu se slučajno zatekao u džepu kada je odlazio iz svoje kuće, sa onom plastičnom kesom u ruci, da vas podsetim i na to, i tada je država zaista bila fleksibilna i to je potpuno normalno. Vi ste od 2000. godine počeli da zavodite strogoću, pa ste i od tih ljudi tražili da moraju da imaju dokumenta ne starija od šest meseci itd.
Vidim da već imate nameru da kažete da se i ovaj član ne odnosi na izbeglice, jer u tekstu govorite o Kancelariji za azil, a onda ćete morati da objasnite zašto je nadnaslov iznad člana 62 – putna isprava za izbeglice.
Pošto imamo samo još jedan amandman, ovo bi bilo svođenje rasprave o ovom Predlogu zakona o azilu, i žao mi je, ministre, što ste prihvatili samo četiri amandmana poslanika SRS. A opet je nadležni Odbor za bezbednost, glasovima poslanika iz vladajuće koalicije, takođe, zamislite, imao isto mišljenje kao i ministar, što je meni potpuno nenormalno, da nisu imali bar jedan amandman više ili jedan manje nego ministar, ali eto, lepo se slažete, isto mislite. To se desilo i pre neki dan sa vašim kolegom Petrovićem, isti slučaj, poklopilo se mišljenje o amandmanima nadležnog odbora i ministra.
Pošto svodimo raspravu o ovom predlogu zakona, nadam se da će ipak narodni poslanici u danu za glasanje biti dovoljno ozbiljni da razumeju kakva je bila namera poslanika SRS kada smo hteli da uredimo ovaj zakon, jer ovaj zakon, dame i gospodo, nažalost, biće primenjivan na veliki broj građana Srbije koji se, bez obzira što imaju status izbeglog, prognanog ili proteranog lica, osećaju građanima Srbije, jer oni drugo i ne mogu biti.
Bar ne dok ustaška Hrvatska ne oslobodi Republiku Srpsku Krajinu, bar ne dok na Kosovu i Metohiji ne bude primenjivana bar Rezolucija 1244 i dok se ne stvore uslovi da se Srbi vrate tamo odakle su došli sa svojih ognjišta i svojih kuća.
Zašto kažem i tvrdim da se svi ti ljudi osećaju građanima Srbije? Evo dokaz. Znate svi da su raspisani parlamentarni izbori za hrvatski ustaški Sabor za 24. i 25. novembar i pričala sam ovih dana o tome koliko su se ono izdajničko đubre Pupovac i onaj Stanimirović, ništa bolji od njega, trudili...
(Izvinjavam se što sam prekoračila vreme, pustite još minut, da se ne javljam po sledećem amandmanu.)
... dakle, koliko su se trudili i preko nevladinih organizacija da što više Srba ubede, čak nudili pare zaposlenima u opštini, koji rade kao poverenici za izbeglice, da obezbede što veći broj Srba da idu tamo da glasaju, da daju legitimitet Pupovcu i Stanimiroviću.
Hvala bogu, ovi ljudi su svesni i savesni, i znaju šta predstavljaju i koga predstavlja Pupovac i Stanimirović, i od svih izbeglica, koliko ih je prijavljeno iz Republike Srpske Krajine, koji žive u Srbiji, ni jedan procenat se nije javio da ide da glasa tamo. Ubeđena sam da ni od tih što su se prijavili neće svi da glasaju, veliki broj ih neće glasati i proći će isto kao i ovi koji su pozivali Srbe da glasaju na kosovskim tzv. izborima. Između ostalih, Pupovac ih je i na te izbore zvao.
Evo šta je jedan od razloga zašto sam ubeđena da Srbi neće izaći da glasaju i mnogi, bar znam za opštinu Zemun u koju su dolazili i pitali – gde se glasa, kada su čuli da je biračko mesto zajednica Hrvata Zemuna, Ilija Okrugić, rekli su – vala neću, tamo sam otišao ili otišla iz Hrvatske, iz ustaške Hrvatske, zar ovde ne može da se obezbedi neko drugo mesto za glasanje?
Gde se još glasa? Recimo, u Veleposlanstvu Republike Hrvatske, Konzularni odjel Veleposlanstva Republike Hrvatske, Zajednica Hrvata Zemuna, Nacionalna služba za zapošljavanje Pančevo, čitaonica biblioteke Gligorije Vozarević, Župni ured Janjevo na Kosovu i Metohiji, JP vodovod i kanalizacija, MZ Žitni trg, Petrovaradin, Generalni konzulat Hrvatske u Subotici, Hrvatski kulturni centar – Bunjevačko kolo, hrvatsko KUD „Vladimir Nazor“.
Dakle, to su biračka mesta koja su otvorena Srbima i koja teraju Srbe da moraju da idu, ako hoće da glasaju, u ova nacionalna udruženja. Naravno, da ne budemo pogrešno protumačeni, Srbija jeste demokratska država, SRS priznaje i uvek će se zalagati za priznanje prava svim nacionalnim manjinama po najvišim evropskim standardima, ali nemojte da terate Srbe, koji su pobegli bukvalno od noža, da dolaze u ove ustanove, jer im to stvara jako teške i ružne asocijacije.
Ubeđena sam da ni ovih nešto manje od 1% koji su se prijavili neće glasati i javno ih pozivam – nemojte Srbi da idete ni na ova mesta, ni u Hrvatsku, nemate vi tamo za koga da glasate, ni Pupovac, ni Stanimirović se ne bore za vas, oni su samozvani predstavnici u hrvatskom ustaškom Saboru.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vjerici Radeta. Da li se još neko od poslanika javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 67. amandman je podneo poslanik Zdravko Topalović. Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zdravko Topalović.
Izvolite, gospodine Topaloviću. To je poslednji amandman.

Dame i gospodo, građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o azilu, član 67. stav 1. tačka 1), 3) i 4).
U članu 67 – 1) ministar nadležan za unutrašnje poslove doneće propise o sadržini i izgledu obrazaca zahteva za azil; 3) ministar nadležan za socijalnu politiku doneće propise o socijalnoj pomoći za lica koja traže, odnosno kojima je odobren azil; 4) ministar nadležan za zdravlje doneće propise o zdravstvenim pregledima iz člana 39. stav 2. ovog zakona.
SRS smatra da propise mora da donosi ministarstvo, a ne ministar. Ministar se ne može izjednačavati, pa čak postavljati iznad institucije ministarstva. SRS principijelno se zalaže da se propisi iz nadležnosti određenog ministarstva, u ovom slučaju MUP-a, donose od strane tog ministarstva, a ne od strane ministra kao pojedinca. Za to postoje mnogi praktični razlozi. Navešću vam jedan od njih.
Gospodine ministre, vi ste juče i prekjuče imali neka neodložna posla, bili ste sprečeni da budete u parlamentu, tako da može da se desi da obaveze koje imate recimo po članu ovog zakona da neko od pojedinaca vezan za taj zakon ne može da reši svoje životno pitanje. Ako se prihvati ovaj amandman, do takvih slučajeva neće doći. Ne samo u vašem ministarstvu, to je sada izgleda trend u Vladi Srbije, u sadašnjoj Vladi, da ste od ministarstva napravili feude, a da se vi ponašate kao feudalci. Sve je isključivo vezano za ministra, ne za ministarstvo.
Isto tako, može da se desi kod nekih drugih zakona ili propisa, gde je ministar isključivo po vama nadležan. Možete misliti, recimo, Velju Ilića, koji je trenutno u lokomotivi, Guči ili na nekom bageru, kod nekog asfaltiranja puta, a neophodno je njegovo prisustvo u ministarstvu da potpiše neki akt i donese neki propis.
Isto se odnosi i na Mlađana Dinkića, koji mora da bude začin i mirođija u svakoj čorbi što se tiče ove lopovske privatizacije ili nekog drugog problema, isključivo on ima sve nadležnosti potpisivanja, a mislim da je kulminacija slučaj ministra Cvetkovića, koji je sebi dao za pravo da određuje i visinu provizije. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova, želi završnu reč? (Da.)
Izvolite, gospodine ministre. Imate neograničeno vreme.

Vrlo kratko. Zahvalio bih se narodnim poslanicima na iscrpnoj raspravi, na trudu. Usvojili smo onoliko amandmana koliko smo mislili da neće rušiti koncept zakona.
Međutim, vreme će biti sudija da li je ovaj zakon dobar ili nije. U svakom slučaju, možemo da konstatujemo jednu stvar, da smo naš pravni sistem ovim zakonom, ukoliko on bude usvojen, uskladili sa Ustavom i međunarodnim aktima i da smo, zapravo, popunili jedan pravni okvir za rešavanje ovih problema koji do sada nisu bili adekvatno regulisani.
Još jedanput, zahvaljujem se i poslanicima opozicije i poslanicima vladajuće koalicije na razgovorima i nadam se da ćete ovaj zakon usvojiti.

Ministar je bio vrlo kratak. Zahvaljujem ministru. Petre, nemojte, ministar je dao završnu reč. Zahvaljujem ministru i njegovim saradnicima na učešću u radu sednice, naravno i poslanicima na iscrpnim diskusijama.
Zaključujem pretres Predloga zakona o azilu u pojedinostima.
Molim poslanike, taman sam mislio da je lepa sednica.
Gospodin ministar i saradnici imaju obaveze, moraju da pođu, a vi hoćete da pred njima govorite. Izvolite. Mislio sam da završimo. Izvolite, gospodine Jojiću.

Bez obzira što se radi o ministru policije, mi ovde moramo da razgovaramo na jednoj ravnopravnoj osnovi. Ministar je došao da položi račune u odnosu na predloženi zakon pred narodnim poslanicima, što je on to i redovno činio, samo sa izuzetkom kada je bio eventualno sprečen.
Dame i gospodo, kao predstavnik SRS želo bih na kraju da skrenem pažnju na odredbe člana 20, o kojima nije bilo reči, u odnosu na broj članova komisije. Imate situaciju sledeću, Ustavni sud Republike Srbije, prema Predlogu zakona, broji 15 članova. Imamo dokaze o tome da je u radu ostalo nerešeno oko hiljadu predmeta. Nakon izbora novih sudija slede hiljade i hiljade žalbi i predmeta koji će se naći pred ovim Ustavnim sudom.
Međutim, dame i gospodo, smatram da je preveliki broj članova komisije. Ako je verovati izveštaju koji ste dostavili u obrazloženju, prema podacima UNHCR da se godišnje nađe pred UNHCR-om od 50 do 100 zahteva za rešavanje, gde u obrazloženju na strani 3 vi obrazlažete i troškove vezane za rad komisije. Dodajem, osam članova i plus predsednik komisije, a administrativne poslove ovoj komisiji pruža i za njih radi MUP. Dakle, to je dodatak operativaca ili administrativnih radnika koji će raditi za tu komisiju. Zbog toga je taj broj preveliki.
Evo šta kaže u obrazloženju Predloga na strani 7: ''Ovi troškovi zavise od neizvesnog broja lica koja će se obraćati sa zahtevom za azil, pa ih zbog toga nije moguće unapred predvideti. Ukoliko bi se posmatrali statistički podaci UNHCR-a koji u okviru svog međunarodnog mandata prima zahteve za azil, broj tražilaca azila se u poslednje dve godine kreće između 50-100 lica, ali su u ovoj oblasti preciznija predviđanja nepouzdana, jer promene tog broja mogu da budu radikalne i neočekivane, zavisno od različitih činilaca iz bližeg i šireg okruženja.''
Dame i gospodo, razumeo sam ovde o čemu je reč. Pretpostavljam da se ovde radi o budućem statusu Kosova i Metohije, bar prema ovome što sam mogao da protumačim. Na Kosovu i Metohiji, pošto je to vrlo aktuelna tema ovde, u Srbiji, usled dugogodišnjeg neprekidnog separatističkog delovanja jednog dela političkih predstavnika albanske nacionalne manjine, veštački je izazvana politička kriza sa ciljem internacionalizacije problema radi pribavljanja međunarodne podrške za ostvarivanje njihovog osnovnog političkog cilja, otcepljenja Kosova i Metohije od Republike Srbije, kako to oni sada sa nekim međunarodnim faktorima imaju nameru i žele da ostvare.
Da se podsetimo, istorijska je činjenica da je Kosovo i Metohija od VI veka, već 1300. godine, kolevka srpske državnosti i kulture, a o čemu svedoči činjenica da se tamo nalazi najveća gustina srpskih srednjevekovnih manastira i drugih spomenika kulture. Do dolaska Turaka na Balkan i okupacije ovog dela Srbije krajem XIV veka na Kosovu i Metohiji je bila srpska prestonica Prizren i sedište srpske Patrijaršije. Već tada je postojala, a i danas jeste, da je Kosovo i Metohija deo Srbije, potvrđeno je čak i Londonskim sporazumom iz 1912. godine.
Dame i gospodo, zbog toga sam želeo samo da se podsetimo da neće biti lako nikome ko bude nasrnuo na ovu Srbiju i ko bude pokušao da otcepi teritoriju, oko 15% srpske teritorije i srpske zemlje. Gospodine ministre, samo sam imao nameru radi podsećanja, a skrenuo sam pažnju, mogao sam između redova da pročitam ovo što vi predviđate, ništa ne isključujem. Ni u kom slučaju sa ovim se ne bih složio, a niti će se složiti SRS, bez obzira koliko to Amerika želela i pokušavala da učini. Srbija će sigurno odbraniti svoje Kosovo, zadržati ga, a živeo Putin, veliki prijatelj velike Srbije buduće.

Zahvaljujem narodnom poslaniku, gospodinu Petru Jojiću. Zahvaljujem ministru Draganu Jočiću i njegovim saradnicima. Nemojte vi da kršite Poslovnik, gospodinu Jojiću sam dao reč iz posebnog poštovanja prema njemu. Ministar je zaključio sednicu, nemojte se ljutiti, imam i ja neka prava ovde valjda. Hoćete da govorite? Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine. Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, u istoj funkciji kao i uvaženi kolega Jojić, samo nekoliko rečenica, kolokvijalno rečeno, u završnoj reči.
Drage koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan kvalitetan zakon. On je popravljen amandmanima koje je prihvatila Vlada i koje je prihvatio ministar. U našem pravnom sistemu imamo jedan prazan prostor bez ovog zakona. Naša je obaveza, kao države, da uredimo ovu materiju jednim zakonskim dokumentom.
Ovaj zakon oslanja se i na Ustav Republike Srbije, generisan je sa nekoliko odredbi tog ustava, i što je još važnije, generisan je nizom ovih međunarodnih konvencija koje smo mi, kao članica UN, prihvatili i potpisali i preuzeli te međunarodne obaveze.
Na kraju, želim da kažem, mogle su da se stvore određene nedoumice na osnovu izlaganja pojedinih kolega poslanika, da se ovaj zakon odnosi na izbeglice, naše sugrađane srpske nacionalnosti iz bivših jugoslovenskih republika. Postoji norma u ovom zakonu da se ovaj zakon ne odnosi na izbeglice čiji je položaj regulisan posebnim zakonom. To želim da naglasim zbog javnosti, posebno zbog naših sugrađana srpske nacionalnosti iz bivših jugoslovenskih republika.
Njihov položaj, njihov status regulisan je Zakonom o izbeglicama iz 92. i 2002. godine, a posebno je njihov položaj regulisan jednim izuzetnim zakonom, čije smo izmene nedavno usvojili, kao što je to rekao i ministar, a to je Zakon o državljanstvu.
Rasprava o ovom zakonu je trajala relativno dugo, veliki broj amandmana je podnet. U suštini, u praksi se ovaj zakon neće primenjivati tako često, jer frekventnost ove kategorije lica nije tako visoka. Prema podacima UNHCR-a, to je od 50 do 100 ljudi godišnje.
No, planeta na kojoj živimo nije savršeno i idealno mesto i moguće je da će Srbija biti potencijalno mesto za utočište za pojedine kategorije lica koja, zbog svojih političkih uverenja, mogu biti progonjena iz pojedinih režima koji nisu demokratski ili koji su diktatorski. Zato pozivam sve poslanike u Narodnoj skupštini da glasaju za ovaj zakon.