Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, govoriću u četiri tačke. Prva tačka opšte aproksimacije, druga tačka pregled osnovnih makroekonomskog agregata, treća tačka nekoliko konstatacija o budžetu bez obzira što je dosta rečeno i četvrta tačka osvrt na rizike i šanse. Metod mog izlaganja biće cifre ispred politike, niti crnim niti ružičastim naočarima.
Što se tiče opštih aproksimacija, mi svi vidimo da je od jula Ministarstvo finansija pripremilo dva budžeta za 2007. i 2008. godinu, jedan memorandum i projekciju kretanja osnovnih agregata za 2009. i 2010. godinu.
Iz tog ugla, bez obzira na pojedinačne zamerke, možemo prvo da kažemo da nas je zaista Ministarstvo finansija uvelo u realni tok stvari u oblasti javnih finansija i reklo nam, dalo obećanje šta će se radi u 2009. i 2010. godini.
Nema nazad. Sad mi znamo da je ministar Cvetković rekao šest i po posto dve stope će biti 2009. i 2010. godine. Znači, praktično smo uvedeni u srednjoročno planiranje, što je možda prvi put da zaista znamo gde smo i gde možemo intervenisati ako se to ne ostvari.
Druga tačka, odnosno prva problemska tačka - pregled makroekonomskih agregata. Dajem jedan dinamički i statički aspekt. Naš bruto društveni proizvod je 2001. godine iznosio 13,12 milijardi, a 2007. godine iznosiće 30,56 milijardi evra. Znači, sa 1.600 per capita, po glavi stanovnika, stižemo na 4.050. Stopa rasta realna u tekućim, stalnim cenama je 5,3, a stopa nominalna u tekućim cenama je oko 19% za čitav ovaj period.
Dakle, moja ocena jeste povoljno, ali nedovoljno. Jer, da je stopa rasta bila 7 do 8% praktično bi stizali brže onu razdaljinu na kojoj smo bili, a bili smo na 40% bruto društvenog proizvoda nivoa 1989. godine, to je bilo 2001. godine, a sada smo na 65% tog bruto društvenog proizvoda, dok je na primer Hrvatska 105%. Mi moramo ubrzavati stopu rasta. Potrebno je više od 5,3 da bi stigli praktično okruženje.
Drugi pokazatelj, plate i penzije, start plata i penzija 57 evra, penzije 46,5 evra. Odnos je bio 80, 1:08. Sadašnji nivo penzija i plata 2006. godine - 275 evra, 146 evra penzije, odnos je 53%, zabrinjavajuće; 2007. godine plate 350 evra, penzije 186 evra, odnos 1:0,8. Ocena, plate - vrlo povoljno, ali previsoko, penzije - povoljno, ali zabrinjavajuće. Zbog ovog zaostatka od 0,80% došli smo na 53%.
Budžet tu činjenicu priznaje i ubacuje 31 milijardu za jednokratno povećanje penzija od 11,5% van opšteg kretanja, van opštih trendova i time se dovodi penzija na nivo 0,6 ili 60% u odnosu na prosečnu platu, i to jednokratno, počev od januara 2008. godine.
Treći pokazatelj - javni dug. Evo, kolega Topalović je govorio o javnom dugu, ali javni dug je jedna od najboljih makroekonomskih agregata, ubedljivo najbolji. Evo, činjenica - javni dug 2001. godine je iznosio 13,43 milijarde evra i bio je 102% u odnosu na bruto društveni proizvod, a 2000. godine je bio 120% odnos na bruto društveni proizvod; danas 2007. godine javni dug iznosi 9,35 milijardi evra, a to iznosi 30,6% u odnosu na bruto društveni proizvod.
Već ste čuli više puta da je to duplo manje od gornje granice koja je postavljena po mastrihtskim uslovima, koji kažu 60%. To znači da na primer 2010, što možete videti u Memorandumu, odnosno u projekciji rasta, javni dug pada na 8,44 milijarde evra ili svega 20% u odnosu na bruto društveni proizvod. Ocena - jako, jako povoljno.
Što se tiče zaduživanja javnog duga, šta čini javni dug? Već je ministar rekao. Znači, 3,6 milijardi unutrašnjeg, u stvari duga prema građanima, odnosi se na staru deviznu štednju i zajam za preporod 0,8 garancija, a direktno zaduživanje 5,5 do 6 milijardi evra po stranim kreditnim linijama, gde je država direktni pozajmljivač novca.
Što se tiče spoljnjeg duga, tu imamo drugačiju situaciju. Zašto imamo? Naš spoljni dug je trenutno 2007. godine oko 17 milijardi. Znači, razlika je od 9,35 do 17 milijardi, razlika je skoro 8 milijardi evra. To su dugovi pravnih lica, domaćih pravnih lica koja su se direktno zaduživala u inostranstvu. Taj dug ekspresno raste.
Zašto raste? Raste ekspresno, kao i dug fizičkih lica, zato što su i pravna lica žedna obrtnih sredstava, a fizička lica su žedna javne potrošnje odnosno sredstava javne potrošnje, frižidera, televizora i kola. To je razlog zaduživanja. Možda i preti dužnička kriza. Neka, pojedincima koji su zaduživali, opasno se zaduživali, zato što su se možda preterano zaduživalo, i pravnim i fizičkim licima, ali država u suštini nema s tim ništa.
Četvrti pokazatelj - dakle, ocena je jako povoljna. Još jedan pokazatelj, kratkoročne obaveze naše po javnom dugu kroz devizne rezerve, to je svega 10%, a u Hrvatskoj je to 60%. Ponavljam, kratkoročne dospele obaveze po javnom dugu u brojiocu, u imeniocu imamo devizne rezerve, to je kod nas 10%, a u Hrvatskoj je to 60%, a u Bugarskoj i Rumuniji 70%. To je karakteristika javnog duga. Dakle, priča o javnom dugu države potpuno je bespredmetna. CIP - cifra ispred politike, zapamtite.
Spoljni dug iznosi oko 60%, odnosno varira od 55 do 60% bruto društvenog proizvoda i on može biti opasan za one koji su se zaduživali, za pravna i fizička lica. To je zaista tako, koja su bila, ponavljam, gladna potrošnje.
Četvrta tačka - izvoz i uvoz. Izvoz raste, izvoz imamo, na primer 2003. godine 3,5 milijarde evra, 2007. godine 8,38 milijardi evra, a uvoz 2003. godine 7,13 milijardi evra, a 2007. godine 14,6 milijardi evra, odnosno deficit je bio 2003. godine 3,6 milijardi evra, a 2007. godine će biti otprilike 6,2 milijarde evra. Ocena je nepovoljno, zabrinjavajuće. Zbog toga i ja mislim, i više sam puta govorio, da je kurs domaće valute bio precenjen i da je to jedan od razloga što zadnjih nekoliko godina smanjujemo izvoznu konkurentnost ili, bolje rečeno, nedovoljno je povećavamo.
Na drugoj strani, stvaramo preduslove da je najbolja fabrika uvoz, što u svakom slučaju mora biti rešeno kroz kombinaciju makroekonomske politike javnih finansija, makroekonomske politike Vlade i monetarne politike Narodne banke. To nam sledi i mislim da je dobro što je predstavnik Vlade, i što je ministar finansija i ostali, ministar privrede, što su praktično jednoglasno rekli : izvoz je najveći zadatak 21. veka ove zemlje. U protivnom, mi ne možemo da iskoristimo ovu povoljnu situaciju po javnom dugu, i privatizacione prihode, koji su jednokratni, i prihode gastarbajtera, koji su takođe jednokratni, ne možemo na duži rok upotrebiti da lečimo naš spoljnotrgovinski deficit.
Generalno rečeno, zaključak druge tačke moj jeste da naši makroekonomski agregati imaju povoljno kretanje, osim izvoza, ali međutim da je još bilo moguće, posebno u godinama kada je niska baza, jer kada se poveća baza, kao što je u zapadnoj Evropi, tamo je stopa rasta 2% odlična, dva do tri posto, a kada je niska baza onda se prave visoke stope rasta.
Druga tačka o kojoj bih govorio je budžet, sadašnji budžet za 2008. godinu. Naš sadašnji budžet za 2008. godinu je dominantno socijalni, a u jednom delu, ukoliko se ulažu u kapitalne investicije, javne investicije, onih 34 milijarde direktnog NIP-a, i 12 milijardi kreditnih linija, on je razvojni i u stvari pokazuje želju da se investicijama, putem investicija, poveća na duži rok bruto društveni proizvod i da se poveća izvozna konkurentnost naše privrede.
Socijalan je zbog već više puta istaknutih stečenih prava. Znači, imamo stečena prava budžetskih korisnika. Evo, da ponovim nekoliko samo budžetskih razdela, gde se vidi da su to stečena prava. Rashodi zaposlenih, više puta je rečeno, i mislim da je to jedna od slabijih tačaka, ne plate po pojedincu nego plate u masi, a to znači smanjenje državne uprave, a povećanje plata po pojedincima. To je neki naš futur, nešto što se mora desiti kod nas.
Posebno je izražen transfer socijalnim fondovima, gde mi u socijalne fondove izdvajamo preko dve milijarde evra, 165,6 milijardi dinara. Zašto? Zato što je naš, kao i stara devizna štednja, PIO propao, nema kapitala u sebi i on se postepeno kapitalizuje. Dok se PIO ne kapitalizuje, dok ne bude mogao iz sopstvenih prihoda i iz sopstvenog kapitala dividendi da pokriva tekuće rashode, mi ćemo uvek imati probleme. Ono što je dobro, to je da se spajaju sva tri penziona i invalidska fonda od Nove godine, da bi se napravila racionalizacija režije, odnosno da bi se smanjili materijalni, direktni troškovi i ostali koji su karakteristični, koji se koriste za upravu tim penzionim fondovima.
Dakle, to je jedna od najvećih budžetskih razdela, stavki, gde mi imamo nasleđe onako kakvo je. Sledeće, takođe se odnosi na socijalnu zaštitu, drugih primera socijalne zaštite, tranzicioni fond, dečija zaštita, boračko-invalidska zaštita, socijalna zaštita i tako dalje, učenički standardi i ostale kategorije, za koje se čak izdvaja i nedovoljno, imajući u vidu potrebe za ta davanja.
Tako da će i u 2009. i u 2010. godini, u suštini, budžet ako ne dođe do većeg skoka, odnosno zavisno od razvoja bruto društvenog proizvoda, i dalje morati da ima tu socijalnu komponentu, jer je nerealno očekivati da ćemo mi moći iz sopstvenih sredstava da kapitalizujemo PIO, bez obzira što će on spojiti i racionalizovati pojedine troškove, ali će i dalje taj deficit, koji sada iznosi 33%, bio i 50%, taj će i dalje postojati, to je neka naša realnost.
U pogledu budžetskih prihoda, mi znamo da su porezi dominantni, oni od 639,6 milijardi učestvuju sa 596,2 milijarde dinara. Znači, potpuno dominantna grupa prihoda su porezi, što je i normalno, jer su to osnovni prihodi u javnim finansijama, odnosno u budžetu.
Mislim, to je dr Cvetković i istakao, da povećanje poreza na dobit pokazuje našu šansu, ali mislim da što se tiče poreza na dobit, jer je on najniži u okruženju, 10% na poresku osnovicu, da tu jedna što veća poreska disciplina mora postojati i da se posebno kad se tiče poreza na dobit moraju kontrolisati, čak mislim da je to posao i parlamenta, javna preduzeća. Mi imamo 17 republičkih preduzeća, imamo 450 lokalnih preduzeća. U suštini, deo njih se ponaša kao da nemaju svoga gazdu, a njihov gazda su država i opštine. Ako im gazda pusti da rade šta hoće, da troše koliko hoće, pa oni će to rado prihvatiti, ne treba previše da ih ubeđujemo.
Gospodin Cvetković je rekao da je u okviru Ministarstva opredeljena grupa ljudi koja će vršiti kontrolu nad javnim preduzećima, nad trošenjem javnih preduzeća, jer javna preduzeća, sada se finansira deficitno samo železnica sa 10,6 milijardi, ali ostala ne zarađuju, osim Telekoma. Kako može da ne zarađuje NIS, kao isključivi monopolist, sa tolikim brojem pumpi, on mora da pravi dobit i da unosi dobit u državni budžet.
Vezano za budžet, samo još jedna napomena. Moram da se vratim na ovaj grafikon. Što je kolega Topalović govorio, praktično, u 2008. godini budžet nominalno raste. Molim vas, budžet nominalno raste 13,2%, a realno, u stalnim cenama raste 6%. Tu je bila zamka, možda ste vi namerno rekli, ali bruto društveni proizvod raste nominalno 13,2%, budžet raste 9,9%.
Znači, bruto društveni proizvod brže nominalno raste nego što raste budžet.
Samim tim otuda proističe onaj racio broj koji kaže da se učešće budžeta u 2006. godini, učešće budžetskih rashoda sa 24,3 smanjuje na 23,5%, znači 0,8%, to je suština, to je pravi racio broj, gde upoređujemo dve veličine koje su jedino uporedive. A nominalni rast, ponavljam, jeste 13,2%. U tom smislu, brže raste bruto društveni proizvod od budžeta i to je ona intencija o kojoj je govorio ministar Cvetković, kao osnovna intencija koja se postavlja ovim i narednim budžetima.
To je pretpostavka, ali pretpostavka je bila da će biti ovaj deficit 2007. godine, pa je ministar rekao da mi već imamo rezervu, odnosno da nije potrošeno onoliko koliko je planirano. Možda će se to desiti i u 2008. godini.
Konačno, četvrta tačka, rizici i šanse. Po meni, osnovno je rizici, a ujedno i šanse. Nezaposlenost; mi imamo dva miliona stalno zaposlenih ljudi. Znači, to je i rizik i šansa. Kako se može doći do zaposlenosti? Može samo kroz nove investicije i povećanje produktivnosti. Znači, ova država mora praktično crveni tepih prostreti pred sve potencijalne investitore, to je suština, i domaće i strane, ne vodeći računa o njihovom poreklu.
Drugo, državna uprava. To je već rečeno. Državna uprava 9,7 BDP-a. Na duži rok praktično mora da se vrši restrikcija. To je takođe rezerva za onaj drugi deo gde sada još uvek, zbog stečenih prava, ne postoji razvojni deo.
Treći deo, završetak privatizacije. Ovim zakonom koji je ovde na dnevnom redu predviđa se 31. decembar 2008. godine kao krajnji rok, i to je nužno. Mi smo već produžavali taj rok. Ne postoje kontraargumenti koji bi osporili tezu da se privatizacija mora završiti, jer pre svega postojanje privatne i društvene svojine praktično rađa potencijalnu korupciju. To svi mi dobro znamo i videli smo u istoriji svih zemalja.
Zato su sve zemlje žurile, pa i po cenu da nema egalitarizma, da nema pravde, da ima grešaka, ali je suština ukinuti dvojstvo u vlasničkim oblicima, odnosno ukinuti onaj oblik koji ni po Ustavu ne postoji, a koji se zove društvena svojina.
Tumačim zašto se nije završilo, zbog različitih pritisaka raznih subjekata privatizacije, koji su praktično odlagali, i tu dolazim na 4. tačku, javna preduzeća. Tu nema šta da kažem. Mislim da je prvi korak podela besplatnih akcija.