Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Gospodin Vlatko Ratković. Izvolite.

Zahvaljujem. Gospođo predsednice, uvažena ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, neko od mojih prethodnika je govorio o tome da pravosuđe u Srbiji uživa izuzetno malu podršku javnosti, govorio je o nekih pet-šest procenata i naveo jednu sumornu statistiku broja zastarelih krivičnih predmeta u građanskim stvarima; mislim da je naveo dužinu trajanja postupka kao najveći problem.
Upravo su to razlozi, a mislim da su i kolege koje su do sada govorile, i iz opozicionih poslaničkih grupa, dale jednu izuzetnu argumentaciju da ovakav zakon treba da bude donet.
Dakle, naša intencija da reformišemo pravosudni sistem, koju smo krenuli ove godine donošenjem čitavog niza zakona iz oblasti organizacije sudstva, sudova i tužilaštva, i ta naša namera neće biti zaokružena ukoliko ne usvojimo ovako važan zakon kao što je zakon o Pravosudnoj akademiji.
Stručnost, osposobljenost i dostojnost su karakteristike jednog sudije, odnosno nosioca pravosudne funkcije, dakle, i sudije, i tužioca, i njihovih zamenika.
Osposobljenost, kao jedna od referenci, da upotrebim taj izraz, koju mora da poseduje nosilac pravosudne funkcije, između ostalog se stiče i kroz obuku, odnosno osposobljavanje.
Cilj ovog zakona, dame i gospodo, jeste da normativno uredi obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Kroz obuku se usavršavaju prethodno stečena znanja, bilo na fakultetu, bilo u pravosudnoj praksi. Opet, sudija ili tužilac sa stalno usavršavanim znanjem, kroz razne vidove koje propisuje i normira ovaj zakon, sigurno će kvalitetnije voditi predmet koji mu bude dodeljen i, na kraju krajeva, princip pravde i pravičnosti, princip suđenja u razumnom roku, biće lakše ostvarljiv nego da nemamo ovaj zakon.
Dakle, nije toliko relevantno što se ovaj zakon i ova rešenja koja imamo pred nama oslanjaju na određene dokumente, i OEBS-a, i Strategije Vlade Srbije, i relevantnih dokumenata međunarodnih organizacija. Ovde je bitno istaći da je neophodno stalno usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Kao i svakoj drugoj profesiji, tako i u ovoj, i sudije, i tužioci, i njihovi zamenici, ali, isto tako, i administrativno osoblje, moraju da budu u jednom konstantnom procesu usavršavanja, sticanja novih znanja i primene prava u praksi.
Ono što je, takođe, važno istaći, jeste da status Akademije, kako ga definiše Predlog ovog zakona, uspostavlja institucionalno vezu između Pravosudne akademije, Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva pravde, ali i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao organa koji su, po Ustavu, garanti nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, odnosno samostalnosti javnih tužilaca.
Dakle, upravo suprotno onome što smo čuli od pojedinih govornika u dosadašnjem toku rasprave, ovaj zakon će onemogućiti, odnosno eliminisati mogućnost bilo kakvog političkog uticaja i uticaja političkih stranaka na tokove u pravosuđu, bilo da se radi o samom vođenju sporova, bilo o personalnim rešenjima.
Delatnost Akademije je jasno definisana Predlogom ovog zakona i ona nije samo obučavanje sudija, tužilaca i njihovih zamenika, kao i administrativnih radnika u pravosuđu. Važan aspekt je i uspostavljanje saradnje s domaćim i stranim međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima. Jedan aspekt je i izdavanje publikacija istraživačke i dokumentacione delatnosti i formiranje informacionih centara.
Kolege su već govorile o različitim nivoima obuke, o početnoj i stalnoj obuci. Istakao bih da se ovde, na prvom mestu, radi o pravu nosilaca pravosudnih funkcija na njihovo usavršavanje, a ne na nametanje, na nekakve normativne i zakonske obaveze za pohađanje Pravosudne akademije.
Čitav set ovih zakona, a naročito zakon o Pravosudnoj akademiji, prvenstveno govorim o ovom zakonu, s obzirom na to da ovih preostalih pet zakona predstavljaju izmene i dopune već postojećih zakona i oni se oslanjaju i razrađuju pojedine norme zakona koje smo već usvojili, sigurno će da doprinese reformi našeg pravosuđa, reformi koju smo mi, tj. Narodna skupština, ova vlada i ovo ministarstvo koje vodi gospođa Malović, započeli pre godinu i po dana, usvajanjem čitavog niza zakona.
Zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. On omogućava i pruža mogućnost sudijama, tužiocima, njihovim zamenicima i administrativnom osoblju da se konstantno i neprestano usavršavaju. Oni se moraju usavršavati, moraju sticati nova znanja, kako bi građani, zbog kojih se i donose ovi zakoni, imali dostupnost pravdi, kako bi pravda bila jednaka za sve.
Kao član DS-a, kao poslanik Poslaničkog kluba ZES-a, podržavam ovaj zakonski projekat i želim da izrazim zadovoljstvo što se ovaj zakon našao pred nama. Mi njime, praktično, zaokružujemo set ovih tzv. organizacionih zakona koji se tiču pravosuđa. Naravno da je pred nama još veliki posao, i pred ministarkom pravde i pred Vladom Srbije, koji se tiče novog zakona, zakonika o parničnom postupku, zakona o notarima i još nekoliko zakona.
U svakom slučaju, zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. Čuli smo i od predstavnika opozicionih stranaka da oni pozdravljaju donošenje ovog zakona i da će, eventualno, pokušati da ga koriguju kroz amandmansku proceduru.
Ono što treba da je jedna konstanta i kriterijum, to je stalno i neprestano usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Ako tako budemo radili, ako naši pravosudni organi budu sledili ovu intenciju, koju sadrži i ovaj zakon, kao i zakoni koje smo doneli, sigurno je da nećemo imati na hiljade zastarelih krivičnih predmeta, a parnični postupci neće trajati po pet, deset ili više godina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja od predsednika i predstavnika poslaničkih grupa, obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe – ZES, Nova Srbija, Napred Srbijo, DS i SRS, a reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo, danas govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, o Predlogu zakona o dopuni Zakona o sudijama, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala i Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji.
Kao čovek koji se profesionalno bavi advokaturom, hoću da pozdravim napor Ministarstva pravde da s ovim setom zakona izađe pred poslanike Republike Srbije i da pokušavamo da i dalje popravljamo situaciju u društvu i situaciju u pravosuđu.
Hteo bih da se s nekoliko reči osvrnem na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Smatram da je dobro što se ovim predlogom izmena i dopuna Zakona vrše određene promene u smislu nadležnosti za suđenje za krivična dela, bez obzira na visinu zaprećene kazne, i to posebno krivična dela koja se izdvajaju po svojoj ozbiljnosti. To su krivična dela obljube nad nemoćnim licem, obljuba zloupotrebom položaja, otmica, trgovina maloletnim licima radi usvojenja, nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi i primena mita. Takođe, ovim predlogom zakona definisano je da će Viši sud biti nadležan za sporove zbog povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis i propuštanje objavljivanja informacija, za sve one sporove iz Zakona o javnom informisanju.
Još jedna dobra stvar, po mojoj oceni, jeste to što je, s obzirom na to da je izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku značajno proširena primena skraćenog krivičnog postupka, predloženo odlučivanje po žalbi u skraćenom postupku, da za to bude nadležan Apelacioni, umesto Višeg suda, jer će doći do većeg ujednačavanja sudske prakse u drugostepenom postupku.
Sada bih se osvrnuo na ono što je bila centralna tema svih poslanika koji su do sada govorili, a to je Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji. Možemo da se pitamo da li smo zadovoljni situacijom, dosadašnjom situacijom, uopšte, u pravosuđu u Srbiji. Ne govorim o poslednjih godinu dana, nego o poslednjih nekoliko desetina godina.
Bio sam u prilici da se, pre više od 24 godine, kao diplomirani pravnik, kao advokatski pripravnik, suočim s problemima u pravosuđu. Evo, tek sada smo svedoci da dolazimo do takve organizacione i svake druge reforme pravosudnog sistema koja treba da uspostavi sistem i za ubuduće. Mislim da nam je svima važno da, osim organizacionih stvari, materijalnih uslova, svi oni koji su na odgovornim funkcijama u pravosuđu raspolažu dovoljnim stručnim znanjima i da se ti ljudi koji obavljaju tako značajne funkcije stalno usavršavaju, a da to ne zavisi samo od volje ili posebnog angažmana pojedinaca, koji su do sada bili u prilici da se samostalno usavršavaju, već da, ustanovljenjem Pravosudne akademije, i institucionalno postavljamo uslove za ljude koji hoće da se usavršavaju, da imaju instituciju gde bi to na adekvatan način mogli da čine.
Ovde na neki način imamo početnike, s jedne strane, koji su završetkom pravnog fakulteta, bez obzira na to kakvo akademsko znanje stekli, da li su samo diplomirani pravnici ili doktori prava, u poziciji da prilaze onim praktičnim znanjima koja treba da doprinesu da jedan diplomirani pravnik bude i dobar sudija, dobar javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca.
Za to je potrebno osmišljeno raditi, za to je potrebno ustanoviti jednu ovakvu instituciju, definisati delatnost koja je definisana u Predlogu zakona i na onaj način na koji do sada to nije urađeno, a očigledno predstavlja problem u dosadašnjem vršenju funkcije celog pravosuđa. Na neki način, stvaraju se uslovi da budemo u prilici da stalno unapređujemo pravosuđe i ljude koji su angažovani u pravosuđu.
Činjenica je da je u ovom periodu od kako se bavim advokaturom, u poslednjih 25 godina, mnogo propisa promenjeno. Bio sam u prilici da su mi, u porodičnoj advokatskoj kancelariji, i deda i otac bili advokati i da, oslanjajući se jedni na druge, učimo jedni od drugih na koji način treba raditi i na koji način da ona, mahom teoretska, znanja do kojih smo došli na Pravnom fakultetu pretvaramo u praksu.
Mislim da je u Predlogu zakona na adekvatan način definisana delatnost Akademije, gde je dobar deo zakon posvećen samoj organizaciji sprovođenja odluke o regulisanju organizacije sprovođenja obuke. Međutim, delatnost Akademije treba da obuhvati i uspostavljanje saradnje s domaćim, stranim i međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima, kao i izdavanje publikacija istraživačke i dokumentacione poslove preko dokumentacionog i informacionog centra.
Svi mi koji smo se bavili advokaturom znamo koliko je potrebno imati instituciju na kojoj možemo da stignemo do određenih saznanja na osnovu kojih će se bolje suditi, bolje obavljati tužilačka funkcija, ali i da čitava armija mladih diplomiranih pravnika koji pretenduju da se bave pravosuđem bude u prilici da nauči na koji način da teoretska znanja primeni u praksi.
Velika je stvar jednog diplomiranog pravnika osposobiti da bude dobar tužilac i dobar sudija. Upravo je cilj osnivanja Akademije obezbeđivanje profesionalnog, nezavisnog, nepristrasnog i efikasnog obavljanja sudijske i tužilačke funkcije i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja, jer ni samu delatnost sudije ili tužioca nije moguće efikasno obavljati bez znanja i maksimalne profesionalizacije osoblja koji treba da ih prati u radu.
Stalna obuka sudija i tužilaca predviđena je, načelno, kao dobrovoljna, izuzev kada je drugim zakonima predviđena kao obavezna. Svi mi dobro znamo da je obavezna obuka sudija predviđena Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica i Porodičnim zakonom.
U pogledu određenih stvari s kojima se srećemo u praksi, a to su promena specijalizacije, bitne izmene propisa, uvođenje novih tehnika rada i uklanjanje nedostataka u radu sudija i tužilaca, upravo to opravdava ono što je predviđeno u predlogu zakona, da se za takve slučajeve omogući i pravično propiše obavezna obuka sudija i tužilaca.
U pogledu posebnog programa stalne obuke za sudije i tužioce koji su prvi put izabrani na trogodišnji mandat, činjenica je da je smisao ove obuke da se sudijama i zamenicima javnih tužilaca koji se biraju prvi put na funkciju olakša i omogući brže uključivanje u rad. Činjenica je da je, u pogledu svih onih tela koja treba da budu aktivna u radu Pravosudne akademije, izuzetan uticaj onih koji imaju najbogatiju i najveću praksu. To su iskusne sudije i iskusni tužioci.
Ukoliko pogledamo predlog zakonskih rešenja, videćemo da je upravo struka dobila prioritet, da su oni koji najviše mogu da nauče one druge kojima je potrebna obuka ti koji su predviđeni da učestvuju i u programskim telima i u Upravnom odboru, na način da što kvalitetnije radi Pravosudna akademija.
Kao poslanik Poslaničke grupe ZES-a, predlažem svim kolegama da, bez obzira na to koliko budemo u prilici da amandmanima i ova dobra zakonska rešenja, eventualno, još unapredimo, u danu za glasanje podržimo ceo ovaj set pravosudnih zakona.

Zahvaljujem, gospodine Mikoviću.
Imamo još dva i po minuta direktnog prenosa, zbog manifestacije ''Sajam knjiga'', pa predlažem da nastavimo sutra rad, u 10 časova.
Gospodin Srđan Spasojević bi bio prvi govornik sutra.