Zahvaljujem se gospođo Filipovski.
Reč ima predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić.
Izvolite gospodine Vučiću.

Pošto kod nas u Srbiji obično postoji običaj da odgovarate ili da ulazite u političke rasprave i sukobe, a da ne komentarišete ono što kažu oni koji nisu zlonamerni, pokušaću da napravim izuzetak u zahvalnosti gospodu Arpadu Fremondu i vama, mislim da ste nekoliko tema pokrenuli koje su veoma važne.
Dakle, pošto ljudi govore, ljudi koji su dobronamerni, i uvek je moguće pronaći nove izvore ušteda, uvek nove razdele u kojima možete da potrošite manje. Mi smo, recimo oko službenih automobila za koje su mi se svi smejali, uspeli da danas imamo oko 1.600 automobila ostavljenih po strani i videli ste koliko smo dobro očuvanih automobila mogli da upotrebimo za samit 16 plus jedan za naše goste, koje niko do naših ljudi ovde nije koristio.
Međutim, tri problema koje ste istakli, ja bih o njima govorio sa posebnom pažnjom. To jeste privatizacija ovih 502 preduzeća sa posebnim osvrtom na 160 preduzeća u restrukturiranju, govoriću i koja su to i da bi ljudi razumeli o čemu se tu tačno radi i problem nezaposlenosti kod mladih ljudi, a onda ću se osvrnuti još jedanput na agencije, na rezultate koje smo posle poplave postigli i na još neke stvari.
Dakle, suština svega što radimo i to nisam krio nijednog trenutka, i zato sam negde rekao da bih, da je moj san, da jednoga dana i kada izgubimo izbore neko kaže – tako je i Šreder u Nemačkoj radio, pa i danas izvlače plodove njegovog rada. Mi radimo to zbog, pre svega, mladih ljudi zbog generacija koje su pred nama, da to nismo sada uradili, pitanje je da li bi i kada neko to mogao da napravi. Svoj mandat i veliko poverenje naroda koje bismo imali još mnogo veće da smo se bavili ogovaranjem naših političkih protivnika a ne teškim radom i donošenjem najtežih mogućih mera, mislim da bi nam omogućilo još značajno veću popularnost.
Međutim, naš izbor je bio upravo taj da uđemo u te teške mere da bismo mladim ljudima omogućili posao i omogućili budućnost. Kada kažem posao, ja ne mislim na radno mesto i hoću da to podvučem, jer ovo što večeras govorim mislim da je od velikog značaja za naše drugačije ponašanje u budućnosti, zato što kod nas se obično tražilo radno mesto, da mene neko plati a da li ću ja da radim to je već druga stvar.
Svi to dobro znate i svi smo toga svedoci, ali ako je u pitanju neko naš, bilo da je rođak, bilo da je prijatelj, onda smo preko toga mogli da prelazimo. Plašim se da više nemamo vremena i mogućnosti za to. Zato sam zadovoljan, čak i večeras, ma koliko grešili što ima više ministara nego opozicionih poslanika, jer je i to dobro da ljudi vide u Srbiji ko se kako odnosi prema radu i ko se kako odnosi prema našoj budućnosti, pa čak i prema ovom budžetu.
Oko privatizacije, mi danas pokušavamo da izvedemo ono što, da pronađemo kupca za ono što je u najvećem delu ili uništeno ili u ogromnim dugovima. Dakle, mi nemamo ništa što je naša srebrnina, a što treba da prodamo. Kada govorite o velikim poljoprivrednim kombinatima za koje ćete reći – tu je naša zemlja, jeste i ogromni gubici, sve su gubici od 10 do 200 miliona evra. Nemamo ništa što je čisto. Nemamo ništa što je profitabilno. Od onog divnog PIK-a Bečej, a podsetiću vas u Bečeju je nekad postojao i „Fadip“ i „Flora“, naravno i „Soja“ je radila, sve je radilo do toga da je negde na kraju pogrešnom privatizacijom i lopovlukom sve uništeno. Neko to danas mora da popravlja.
Da li će svi ljudi da budu zadovoljni? Ljudi moraju da razumeju da mi danas treba da izvučemo za našu zemlju najviše što možemo i ono što neretko koristimo, da izgubimo najmanje što moramo, kao i u nekim drugim spoljnopolitičkim stvarima.
Oko preduzeća u restrukturiranju, tu imamo deo preduzeća koji više nemaju nikakve zaposlene i kada govorite, pošto su naše novine prepune informacija, ne valja nam hleb, ne valja nam voda, ne valja nam ništa, naravno da nam je dobar i hleb, naravno da nam je dobra i voda. Imamo struje procentualno više nego što ima Nemačka i Amerika u odnosu prema broju stanovnika, tek toliko da znate, samo što niko neće da kaže, čestitamo tim ljudima koji su se pentrali na onih 20 metara a ja sam ih bar trojicu pozvao telefonom u 11 uveče da im se zahvalim što su se borili da ona naša sirotinja dobije na istoku Srbije struju u nemogućim uslovima.
To u Americi stoji po mesec dana pa ne dobiju. U Sloveniji, jedna Postojna, grad, dve nedelje nije imao struju. U jednoj Sloveniji, zemlji EU, dve nedelje nije bilo struje, ali nije bilo takvih napada na radnike koji su se vredno borili i koji su se borili da ti ljudi dobiju. Ko danas u Srbiji nema struju, bili smo suočeni sa najtežim poplavama. Bili smo suočeni sa rušenjem celog našeg sistema, od Tenta u Obrenovcu do Zapadne Tamnave koja je poplavljena. Sve smo uspeli da rešimo, sve smo uspeli da napravimo ali nema lepe reči za te ljude, nema kod nas lepe reči ni za šta zato što mi sada kad govorimo o privatizaciji ovih preduzeća, mi pokušavamo da pronađemo, da iscedimo nešto iz suve drenovine.
Nema nikoga Dubravka ko je zainteresovan za FAP. Ne postoji taj. Ako ima bilo ko od vas ko zna nekoga ko je zainteresovan za FAP, kažite mi ga odmah. Mi smo uspeli da pronađemo Finsku kompaniju Sisu, nema ga. Neće niko ljudi, neće niko.
Kažete – pa što ste preuzeli dugove? Pokažite mi tog koji bi da prihvati da preuzme neko preduzeće sa 300 miliona evra duga. Šta pričate ljudi, o čemu se radi? To u našoj zemlji kao da smo se vratili u šezdesetu godinu, mi ne poznajemo tržišnu ekonomiju. Kod nas oni koji su najkrupniji kapitalisti ili tajkuni, u svojim medijima podržavaju radničko samoupravljanje, u pravom smislu te reči.
Neću u tome da učestvujem, mislim daj e to propao sistem, da je to sistem koji je razorio našu zemlju, koji je razorio naše umove, da je to sistem koji nas je napravio lenjim, da je to sistem koji je uništio našu budućnost. To najbolji si, najpoželjniji, super je zato što sam izašao na ulicu da se bunim. Ja se ne bunim Nisam išao na more, nisam išao i neću ići na zimovanje, ni jedan dan. Super, uživajte, radite i samo se bunite protiv nečega. Šta je rezultat? Ništa.
Dakle, mi u okviru te 502 privatizacije očekujemo da barem tri petine uspemo da nađemo nekog vlasnika, ali da znate da od tih 502 da za pet nađemo pravog kupca,a da isključimo Galeniku i PKB, za pet da nađemo, nije malo.
Od ovih 170 ni je dan slučaj nije rešen u prethodnih 14 godina, ni jedan. Mi isplaćujemo plate koje svi traže od nas da isplaćujemo za ljude koji nisu ušli u fabriku po godinu dana i svi to znate i svi se pravite da to ne znate. Niko ne pita ljude – čekajte bre, pa zašto to radite i sada vam kažem to jednom mora da se prekine i zato ćemo da uzmemo otpremnine da rešimo to tamo gde nemamo rešenje. Tamo gde imamo rešenje da ta fabrika, da ta firma posluje u skladu sa tržišnim uslovima.
To je ekonomija budućnosti. To je jedina ekonomija koja ima šansu za uspeh. To je jedina ekonomija u kojoj nešto možemo da napravimo. Druga ekonomija ne postoji. Ovo sve drugo bih nazvao ekonomijom laži.
To zaposli mi snaju, zaposli mi šurnjaju, zaposli strica, može država sve iz ćupa, pa nije država ćup u kojem ima, pa izvuci i svi imaju rešenje i svi ga znaju i zato ne retko kažu – ukinite agencije, povećajte nam plate. Ljudi, mi da dirnemo u neke od te dve, tri agencije, ovde biste nas razapeli na krst i rekli – nemojte, buni se cela međunarodna zajednica. Pa, samo da nekim od onih nezavisnih tela da pipnemo platu sa 300.000 dinara, a imaju tri puta veću platu nego što imam ja, rekli biste – nemojte, ne smete u to da dirate. Dokle više to licemerje? Dokle više? Čemu to licemerje - ne možemo da ukidamo, ne da nam, s jedne strane Evropa, ovo drugo vam ne daju svi silni za ljudska prava i za šta hoćete i sve to dobro znate, a i tu nema para.
Rekli su mi - ukinite plaćanja za upravne odbore. Negde možemo, negde ne možemo. Da li znate kolika je ukupna ušteda? Četiri do pet miliona evra, a nama treba da uštedimo 550 do 600 miliona evra. Zato sam govorio danas koliko nam je važno to i koliko smo se radovali što smo u prethodna tri meseca videli porast akciza za cigarete, porast akciza za naftu, bez obzira na smanjenje cene benzina i naftnih derivata i što smo imali ozbiljan porast naplate PDV-a i zbog finansijske discipline, ali i zbog još jedne stvari koju nemojte da smetnete sa uma, koja će pokazati rezultate u 2016. godini, ali već vidim i u 2015. godini.
Mi smo imali jedan čudan sistem gde nam se to videlo na početku godine. Uz poplave, gde smo imali bukvalno katastrofu do avgusta meseca, imali smo sistem u kojem su tajkuni, kako god ih nazovete, nije važno, biznismeni, kontraverzni biznismeni, nije bitno, neki ljudi uzimali iz banaka po 100 miliona evra na godišnjem nivou, onda vam oni kroz PDV vrate 30 miliona evra i ovi koji u našem Ministarstvu finansija rade analizu PDV-a kažu vam – imamo sad problema, te dve kompanije, one neće više moći da uplaćuju PDV, pošto su u problemima, jer više ne postoje banke od kojih mogu tako da kradu pare, a vi onda kažete – pa, čekajte, šta da radimo, a oni kažu - hajde da ih spasemo malo, da nam uplate neki PDV i tako smo mi spašavali iz meseca u mesec na neke načine i samo doprinosili našim većim gubicima, glavobolji Vujovivićevoj, glavobolji Jorgovankinoj i svih drugih, zato što nikada nismo hteli zdrav sistem da napravimo.
Ono što ne prođe na tržištu, nije prošlo, tačka. Sada hoćemo i pravimo zdrav sistem, pravimo ono što može da ostane i ono što može da opstane. Ono što nije za tržište nemojte da ga na silu ostavljamo.
Jedna od reformi koju sam predlagao, koju nisam u stanju da provedem, sad vam kažem, nisam u stanju, molio sam vas sve za pomoć i podršku, tražio sam od svih pomoć i podršku da se privatizuju srpski klubovi, da nam to ne služi za pranje para i da nam se mafijaši tuku, pre svega u fudbalu, da ne pričam o drugim sportovima, i koliko će država da da ovome, pa da da onome, pa da li je ovo jedno javno preduzeće dalo ovome, a da li je dalo drugome. Zašto je to tako? Zato što niko neće da imamo transparentne finansije, zato što niko neće da prihvati da se to privatizuje, zato što svi živimo u 1960. godini, u radničkom samoupravljanju, gde mi mislimo svi da nam pripada „Crvena zvezda“ i „Partizan“, nemoj da nam pripada, nađite bilo koga da mu pripada i jedno i drugo, samo neka plaća poreze državi, neka izvuče iz bule te klubove i neka to urade. Ne možemo to da provedemo. Ne možemo, jer kad ja ovo izgovorim, ja znam da me sutra na stadionu čekaju i povici i transparenti zbog toga što sam tražio privatizaciju, što je jedino zdrav sistem. Zato su „Real Madrid“, „Čelzi“ i ne znam koji klubovi mnogo jači od svih naših. Ne može. To u Srbiji ne može. Ne možete to da izvedete zato što sve što je zdravo i sve što je uspešno – nemoj to da radiš.
Zauzeli su radnici upravnu zgradu, ne može vlasnik da odlučuje ko će da bude direktor? Ljudi, 2014. godina, decembar mesec. Sada će 2015. godina. Kod svih nas na podršku nailazi radničko samoupravljanje. Molim vas, zapitajte dokle smo stigli. To podržavaju svi mediji u ovoj zemlji, od RTS-a do svake druge privatne televizije koju drže kapitalisti i koji nikome ne daju da im se meša u to i ni jednog radnika ne pitaju koga će da postave za direktora i ne znate da li da se smejete ili da plačete, ne znate šta da radite zato što to više nikakvog smisla nema.
Mučeni Bata Gašić treba da se plaši da li će da postavi ovog ili onog direktora, a država je vlasnik 100%, ljudi, a oni najveći poreski dužnici u celoj Srbiji, naravno, iz nekih prethodnih vremena. Ubedljivo najveći. Ako to kažete, bićete stavljeni na stub srama. Ako im kažete istinu, ako svima kažete istinu i svi znate da sam u pravu, i na jednoj i na drugoj strani, ma koliko procenata bilo ko da ima ovde, svi mislite isto, samo što niko neće da kaže jer treba neko ko će da plati za sve i ko će da bude kriv za sve, a najkrivlji je onaj koji ljudima govori istinu.
Nemamo od tih agencija, Dubravka, dovoljno novca da izvučemo. Nema ih. Nije niko od nas lud. Lakše bi nam bilo da ovo ne radimo na ovako težak način. Znači, to radimo zato što ne postoji drugi način i zato što znamo da ako, ponavljam to ljudima u Srbiji, MMF kaže, ko je vrlo konzervativna institucija, koji nam ne računa rast, ukoliko „Železara“ bude radila sa obe visoke peći, a kažem vam, radiće obe visoke peći, to nam za 1,3% čak povećava GDP. Dakle, oni to nisu uračunali. Oni vam kažu - 2015. godine vam je minus 0,5%, 2016. godine vam je plus 1,5%, 2017. godine više od 2%. Dakle, oni vam govore - imaćete stabilan rast, stabilno smanjenje fiskalnog deficita i stabilno smanjenje javnog duga od kraja 2016. godine, za koji nismo ni krivi, ni dužni, ni luk jeli, ni luk mirisali.
Ove godine moramo da isplatimo milijardu i 300 miliona evra samo na kamate, ljudi, a uzimali smo kredite po 7,8%, kratkoročne kredite na pet godina 2008. i 2009. godine po 7,8%. Pa, ko će to da vrati? Pa, ljudi, neko se bavi poslom u ovoj zemlji. Koja je to firma? Koja to država može da vrati? Mi to moramo da vratimo.
Podsećam vas, ljudi, Beograd je 2013. godine je imao deficit 20,25%. Govorim vam o konsolidovanom budžetu grada zajedno sa javnim preduzećima.
Ljudi, znate li šta je to? Molim vas, razmislite, 20,25%. Pa, mi smo lagali sebe, isplaćivali lažne penzije ljudima da bismo dobijali glasove, iz gradskog i iz opštinskog budžeta. Pa, ljudi, vi niste normalni da se tako nešto uradi. To je nemoguće da nekome padne na pamet da tako nešto radi.
Izvinjavam se, nisam se nikome „ad personam“ obraćao. I na mene se odnosi, kao i na svakog drugog.
Hoću da vam kažem to je takva razina i razmera katastrofe da to ljudi u Srbiji moraju da znaju.
Došli smo ovde pred vas i rebalansom budžeta se hvalimo. Kažemo vam – ljudi, valjda ćete ovo da pozdravite, rebalansom budžeta uštedeli smo 300 do 350 miliona evra. Dakle, 300 do 350 miliona evra vam govorim da smo manje potrošili od onoga što smo vam pre tri ili četiri meseca rekli da ćemo da potrošimo. Ne valja. Ne valja ništa. Šta god da uradite, ne valja. Kad potrošite mnogo, ovi su ludi, ovi nam povećavaju deficit i dug. Kad potrošite malo, ne valja ni to. Čekajte, pa šta valja u ovoj zemlji? Šta je to dobro? Za šta se to vredi boriti? Koja je to vrednost? Da li je to marljivost, da li je to poštenje, da li je to napredak zemlje? Da li to treba da se ne radujemo otvaranju mosta? Da li to treba da se ne radujemo otvaranju topionice sutra u Boru? Pa, srce mi igra koliko se radujem otvaranju topionice, jer ste svi znali da je to bilo Potemkinovo selo za koje smo negde mislili da se nikada neće završiti. Sutra otvaramo to Potemkinovo selo u Boru. Završili smo za nekoliko poslednjih meseci. Našli smo novac, uložili, prihvatili da deficit bude veći da bismo ne samo zbog Borana, ne samo zbog ljudi iz Borskog okruga, već zbog cele Srbije to mogli da napravimo, jer to nam diže i BDP i to diže sve ono što mi radimo u ovoj zemlji. To reindustrijalizuje našu zemlju, kao i železara. To je ono što možemo da uradimo.
Oko poljoprivrede, ne možemo da bacamo novac na određene stvari. Ja znam da će tu da bude problema, a znam da vi, gospodine Fremond, to odlično znate.
Mi smo do sada davali, jer to je neko doneo odluku kad su mu bili potrebni glasovi i kada je trebalo da se, pod znacima navoda, kupuju glasovi, da se ubede ljudi, eto dobro ste prošli na taj način, evo vam državna zemlja i on uzme državnu zemlju koju plati 110 evra i mi mu damo sutradan subvenciju od 110 evra, a on to onda ni ne obrađuje, nego izdaje u podzakup stvarnim seljacima koji njemu tu cenu plate i onda on niti je šta radio, niti bilo šta drugo, tu državnu subvenciju uzeo za sebe. I onda vam se skupe, jer to vam je skup obično najmoćnijih ljudi, obično najvećih tajkuna, ne pričam o izuzecima, dođu - e sad ćemo mi ispred Vlade da se skupimo, sa tim ste se i vi suočavali i za razliku od drugih, ako se sećate, gospodine Petroviću, ja sam vam rekao i izvinio vam se, da li je tako bilo, i izvinio vam se, posle, a vidite, ni danas mi nije teško da to kažem i rekao da ste za zakon koji ste predlagali bili u pravu. Da li je tako bilo?
Dakle, kao što vidite, meni nije teško svoju grešku da priznam, ali mi više da bacamo pare onima koji ih imaju najviše nemamo. Hoćemo da imamo poljoprivredu zasnovanu na tržištu, da ona bude što uspešnija, u našu zemlju donosimo Klemensa Teniza, najvećeg privatnog evropskog proizvođača mesa, koji će da radi sa našim proizvođačima, odgajivačima svinja, pre svega, dovodimo Kremonini, zajedno sa arapskim kompanijama, to je najmoćnija italijanska i evropska kompanija za odgajivanje goveda i za preradu junećeg, telećeg i ostalog mesa. Dovodimo ih i oni će verovatno na Pešteru najviše ljude da angažuju i pokušaćemo da podignemo, pre svega, stočarsku industriju i više ćemo u budućnosti da pomažemo stočarstvo, nego što ćemo da pomažemo pšenica, repa, pšenica, pšenica, repa, pšenica, pa posle pet godina ispošćena zemlja itd.
Oni koji moraju da rade 365 dana u godini, njih ćemo najviše da pomažemo. Pomagaćemo najvrednije ljude.
Hvala, Milija, na aplauzu, aplaudirao je Milija koji se diči time da je čovek seljak iz Svrljiga, hvali se time, ali on dobro zna o čemu govorim. To je ono na šta će Vlada da stavi poseban akcenat. To je ono gde mi možemo da podstaknemo celu našu privredu i te rezultate ćete videti već u 2015. godini.
Kao što vidite, polako nam dolaze stvari koje smo radili, od Frezenijusa, PKC-a, mosta, topionice, sledi Železara, sledi FAP, slede mnoge druge stvari, dakle, sledi nam azotara. Moramo pre 1. marta da je završimo, moramo MSK da završimo pre 1. marta, petrohemiju, iako je to veoma teško, jer bez investicije od 150 miliona u fabriku Polupropilena, mi ne možemo ništa da uradimo u petrohemiji. Ako to budemo uspeli da nađemo, mi smo naše probleme rešili. Onda nam više neće biti problem onih 7 i 11% u udelu BDP-a za plate i penzije, onda mi možemo da donosimo odluku šta ćemo da radimo.
Ali, za to je potrebno jedinstvo i razumevanje ljudi. Za to je potrebno da ljudi shvataju za šta se to borimo i kakvu to zemlju hoćemo, a ne zemlju licemerja u kojoj kad nešto kažemo Toma Nikolić i ja, a nije primereno, onda se to vrti kao glavna vest na svim televizijama, a kada predsedavajućeg u Narodnoj skupštini nazovu „stoko jedna“, onda kažu – ne zna se ko je to rekao. Kao da smo svi gluvi, glupi i pomalo ludi. Ali, to je ta vrsta licemerja koja nas prati i koju ćemo morati zajednički da pobedimo i moraćemo da pobedimo i zato što od našeg uspeha zavisi budućnost ove zemlje i to vam danas kažu i Rusi i Amerikanci i Nemci i cela EU, to vam kaže i MMF i Svetska banka i IBRD i EIB i svi ostali.
Ja vas samo molim da razumete da niko nema nikoga u nekoj od tih agencija. Naprotiv, tamo su uglavnom ljudi koji su najvećim delom ili protiv nas, kojima je posao otprilike da budu protiv nas. Šta god da uradimo, njihov je posao da budu protiv nas, ali kad im dirnete u platu, strašno su alergični. Kad im dirnete u 300.000 dinara, to je strašno teško što ste im dirnuli u 300.000 dinara, zato što su oni bogom dani da imaju 300.000 dinara, a ti neki Vučiću, i svi vi ostali koji imate 100.000 dinara, vi ste zlikovci, pa treba da ostanete na tome. To što radite malo više i što imate odgovornost neuporedivo veću, koga to briga za sve. Samo vas hoću da zamolim da razumete da je suština svega ovoga o čemu govorim da mladi ljudi dobiju posao, da njima obezbedimo šansu.
Naći ćemo načina, o tome sam sa ministrom finansija razgovarao, da krenemo sa ozbiljnom start-ap podrškom i to ćemo da uradimo, sad da vam otkrijem, iz privatizacionih prihoda, jer nam je to of-balans, to nam je ispod linije. Primetili ste da mi u budžetu nismo uračunali nijedan privatizacioni prihod, ni od „Telekoma“, ni od „Galenike“, ni od „PKB“, ni od jednog preduzeća, a biće ga.
Taj novac ćemo pola odmah da vraćamo stare dugove, a pola idemo na velike investicione projekte, Beograd-Budimpešta, idemo na ono gde može odmah da se vidi kroz start-ap kredite kako da se podstakne preduzetništvo kod mladih ljudi, kako da se podstakne zapošljavanje ljudi, dodatno.
Uzgred, nisam vam rekao da je najniža stopa nezaposlenosti u poslednjih pet godina trenutno u Srbiji, na 17,6%. Verujem da je to mnogo, da je to i dalje veoma loš rezultat, ali nemojte da smetnete s uma da smo nasledili rezultat od 26,7%.
Znam da je teško priznati nekom drugom da je negde u nekoj sferi određeni rezultat napravio, ali ovde smo napravili. Ono gde jeste problem, problem je u tome što to nije rezultat pre svega ili ne samo otvaranja novih pogona, proizvodnih, grinfild ili braunfild investicija, već je dobrim delom to rezultat poboljšane discipline, rada inspektora, rada mnogo većeg nego što je to bio slučaj ranije, dakle, značajnije discipline, ali i to je veoma važno za radnike, jer ti radnici danas imaju i svoje socijalno i zdravstveno osiguranje, osećaju se sigurnije, osećaju se bezbednije.
Da vas podsetim samo da su nam pričali, kada smo govorili o Zakonu o radu, da ćemo da imamo 300.000 novih nezaposlenih, pa vas pitam sad – a gde je tih 300.000 novih nezaposlenih?
Mi se ponosimo tim zakonom i ceo svet nas hvali zbog toga, ceo svet i oni koji su nas kritikovali, pošto nemaju čime drugo da se pohvale, kada odu u inostranstvo uglavnom se hvale tim zakonom, pa nas kritikuju za neke druge stvari.
Još jedanput ću da vam se zahvalim na dobroj veri i na dobroj nameri da nam pomognete. Molim vas da se dodatno uključite u taj rad i da samo razumete da mi četiri meseca bukvalno na ovome radimo sa MMF-om. Mi smo ovaj budžet doneli sa MMF-om. To su valjda ljudi koji znaju bolje finansije nego mi. Zajednički smo ga doneli. Onog sekunda kada ga budete ovde usvojili, izaći će vam pisano saopštenje MMF-a o podršci reformama, o podršci budžetu i svemu drugom.
Pitajte bilo kojeg stranog investitora šta je to prvo što vas pitaju? To je makroekonomska stabilnost i sigurnost – imate li aranžman sa MMF-om ili ga nemate?
Hvala još jednom i želim da nam još jače i snažnije pomognete u obavljanju ovog posla. Hvala.

Zahvaljujem predsedniku Vlade.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Javljam se zato što ste postavili pitanje – da li je budžet mogao da bude socijalniji, da li je mogao više da vodi računa o socijalno ugroženim kategorijama?
Pre nego što na to odgovorim, da vam kažem oko Zakona o radu. Sećate se, ne samo da su najavljena masovna otpuštanja, nego je najavljeno da ćemo imati, kako se tada zvalo, ekonomiju na određeno vreme, da će svi radnici biti prijavljeni na određeno vreme, jer smo produžili mogućnost rada na određeno vreme? Statistike kažu da se čak povećao broj zaposlenih na neodređeno vreme zato što zakon daje sigurnost, daje mogućnost i poslodavcu i zaposlenom da zna koje su njegove obaveze i u jednom i u drugom smeru i onda nemate strah od toga da zaposlite čoveka, da ga primite na stalan rad.
Oko socijalnog budžeta, naš budžet nije mogao da bude više socijalan od ovoga, da bude odgovorniji od ovoga, pa vas moram podsetiti da kada su mere štednje najavljene, kada su sprovedene, sprovedene su isključivo tako što su se najsiromašniji čuvali. Šesdeset posto penzionera nije obuhvaćeno merama štednje. Oni koji primaju minimalnu zaradu i iznad nje nisu obuhvaćeni merama štednje i onda, preko svega toga, Vlada Republike Srbije, stvarno moram da se zahvalim Vladi Republike Srbije i predsedniku Vlade koji me je potpuno podržao u tom stavu, da se socijalna davanja ne smeju smanjiti ni za jedan jedini dinar.
Na socijalna davanja ide 30% našeg budžeta. Ovaj budžet Ministarstva za rad je 155 milijardi. Na socijalna davanja ide 94% tog budžeta i ona se nigde ni za jedan jedini dinar ne smanjuju. U vreme najrigoroznije štednje novčane socijalne pomoći, invalidnine, nadoknade, ne smanjuju se ni za jedan jedini dinar, čak je povećano na 50 milijardi, razdel koji se bavi porodiljskim pravima, koji se bavi dečjim dodatkom, koji se bavi roditeljskim dodatkom, koji se bavi nadoknadama naše dece za odlazak u vrtiće, oni koji naravno imaju pravo na tako nešto. Jednostavno, nije moguće u ovoj situaciji imati više socijalno odgovoran budžet.
Nadao sam se da će to biti pozdravljeno, da budem iskren. Međutim, to se ili prenebregava, ili se potcenjuje. I jedno i drugo, naravno, nije dobro, ali ono što jeste dobro to je da smo, recimo, merama aktivne politike zapošljavanja posebno vodili računa o onima koji tek treba da se zaposle.
Prošlogodišnji budžet je bio milijardu i 800 miliona plus 600 miliona za osobe sa invaliditetom. Današnji budžet je dve milijarde i 800 miliona plus 500 miliona za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Predviđene su subvencije u iznosu od 150.000 do 250.000 dinara zavisno od stepena opštine u kojoj zapošljavate mladog čoveka, a za osobe sa invaliditetom od 180.000 dinara do 300.000 dinara. Predviđeno je subvencionisanje mladih koji prvi put, koji nemaju radno iskustvo, dobijaju posao, pa će deo njihove plate, deo njihove zarade subvencionisati nacionalna služba, odnosno subvencionisati ovaj budžet, a poslodavac će imati obavezu da ih nakon isteka subvencije još šest meseci zadrži na poslu. To je dobra mera.
Po prvi put ćemo uvesti, takođe, da primaoci novčane socijalne pomoći čuvaju socijalnu pomoć, da im se subvencioniše delom za ono što rade, da bi se vremenom to smanjivalo dok ne počnu samo da rade i žive isključivo od svog rada.
Vidite, sve su to konkretne mere i sigurni smo da ćemo obuhvatiti 129.545 ljudi ovim merama. Zaštitićemo ih. Očigledno je da Vlada Republike Srbije eksplicitno vodi računa i o novom zapošljavanju i u smislu socijalnog budžeta. To su dobre vesti. Dobro je da u vremenu krize imate ovako socijalno odgovoran budžet. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Vulin.
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović. Izvolite gospodine Petroviću, a neka se pripremi narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Hvala najlepše, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo poslanici i gospodine predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, slažem se sa ovim što je negde na početku ove debate Nenad Čanak rekao ovde – budžet je političko pitanje prvog reda, pa posle toga pitanje brojeva.
Moje mišljenje je da 2015. godina, kada se za godinu dana bude oko novog budžeta vodila rasprava i sabiralo šta je učinjeno dobro, a šta neće zavisiti, ocene svega toga od jedne stvari, da li će više građana i više porodica u Srbiji imati povećano samopouzdanje ili ne? Mislim da je to pitanje samopouzdanja i nije ovde stvar samopouzdanja Vlade, nije čak to ni pitanje da li će Vlada i predsednik Vlade i većina imati nešto veću ili manju, ili znatno manju podršku. To je pitanje da li ćemo promeniti stvari utoliko da će ljudi početi da veruju da nešto mogu da urade sa onim što znaju, sa svojim veštinama i sa prilikama u kojima se nalaze.
Ne verujem da bilo kakav angažman Vlade može tu sam po sebi da promeni stvari. Zbog toga sam i rekao da se slažem sa onim što je u načelu Čanak rekao ovde, a razlikujemo se u pojedinostima. Mislim da je to sistemska stvar i zbog toga je politika za koju verujem da je dobra i za koju se zalažem politika decentralizacije. Prosto rečeno, mislim da ukoliko ljudi ne dobiju priliku da odlučuju o onom što im je jako blizu i na šta mogu i moraju da imaju uticaj, da mi svi zajedno ovo nećemo uspeti.
Ja sam opozicija ovoj Vladi. Stranka Zajedno za Srbiju na čijem se čelu nalazim, kao i koalicioni partneri sa kojima sedim u poslaničkom klubu, ali žarko želim da ove stvari uspeju. Gospodine predsedniče Vlade, jako se radujem što će sutra početi da radi topionica u Boru. Želim od sveg srca da ovo sa Smederevom uspe, kao što sam se radovao svemu dobrom dok su upravljale Srbijom vlade, u nekima sam sedeo, u nekima sam se bavio nekim drugim stvarima, i dok je Koštunica bio na vlasti, pa i u ona vremena kada smo se bavili nekim drugim temama, a ne ekonomijom.
Zaista mislim da ukoliko ljudi sistemski ne dobiju priliku da odlučuju, gotovo da ne postoji šansa da uspe reforma prosvete, reforma zdravstva. Ukoliko institucionalno ne budu imali priliku da kažu ko su dobri, a ko loši učitelji i profesori, ko su dobri, a ko loši lekari u domovima zdravlja i bolnicama, od tog posla nema ništa. Koliko god da predsednik Vlade i ministri imaju radne sate, radne dane, radne nedelje, to prosto ne ide.
Tamo gde imamo uticaj, govorim o stranci ZZS, doneli smo odluku da naseljena mesta zadrže porez na imovinu i podstičemo ih da se organizuju u gradske opštine. Ukoliko ne budu imali priliku da odlučuju o nekim budžetima, ukoliko ne budu mogli da pritiskaju predsednike opština i gradonačelnika, od septembra meseca 2015. godine, kako će da izgledaju budžeti za 2016. godinu, mislim da neće dobiti mogućnost i priliku da steknu samopouzdanje da mogu da utiču na svoj život.
Ne govorim ovde o promeni Ustava. To nije danas tema, ali o velikom prostoru… Šteta što Kori Udovički, ministarka, ovde nije, jer to je njen posao, ali tu je gospodin Vujović, ministar finansija. Isto to treba Vlada da napravi, jer može, ima kapacitet, u odnosu prema gradovima i opštinama, sa potpuno jasnim odnosima. Čuli smo ministra Vujovića da će biti početkom iduće godine. Sa velikim nestrpljenjem čekam taj zakon.
Ne razumem, ovde je predsednik Vlade, kako ide ova raspodela transfera. Neće to odlučujuće pomeriti stvari na jednu i na drugu stranu, ali je neophodno da se postave pravila igre i da znamo šta je dobro upravljanje, a šta nije dobro upravljanje i koliko treba da bude ljudi u administraciji na hiljadu stanovnika, bez obzira da li se radi o Leskovcu, Valjevu, Novom Sadu ili Subotici. To nije bitno. Bitno je da svi znaju unapred pravila, kojih treba da se pridržavaju i da znaju gde su dobri, a gde ne.
Iskoristiću ovu priliku da ponovim nešto što govorim ovde već više od dve godine. Držim da postoji nekoliko oblasti u privredi, gde imamo veliku šansu i veliku priliku da merama ekonomske politike napravimo značajan proboj i povećanje.
Tu su ministar Antić i ministar Sertić. Energetska efikasnost, 180 miliona dinara u budžetu, hajde da kažem i neki broj. Milion i po stanova, kuća, koji se greju na struju, gas, daljinsko grejanje su podobni za izolaciju. Obim tog posla je dve i po milijarde evra. Šesdeset ili sedamdeset procenata od tih para treba da zarade oni koji se bave građevinom. Ovaj preostali deo je za one koji proizvode izolacioni materijal. Vlada, ako krene u taj projekat, treba da krene, po mom uverenju, tako što će da pusti takmičenje između opština i gradova, da im date, da kažete – ako uložite iz svojih budžeta jedan dinar, mi ćemo vam dati još jedan ili šta god, pa da oni otvore negde subvencionisanje kredita prema građanima koji treba da dobiju mogućnost da sedam, osam ili deset godina iskreditiraju izolaciju svojih kuća i stanova. Napravili smo mega iskorak. Ne verujem da će bilo kome biti potrebna dodatna subvencija da napravi fabriku izolacionog materijala u Srbiji, bilo da je stranac ili da je domaća neka kompanija.
Sa navodnjavanjem isto tako. Zašto samo 350 miliona dinara? Evo ministarka je ovde objasnila zašto nije uspela da izorganizuje u ovoj godini celu tu, u stvari ovih 350 miliona dinara je, malo više od tri miliona evra, to je malo. Cela ova stvar je između tri i četiri i po milijarde evra kopanja, opreme za navodnjavanje. Siguran sam da nikome kada krene Srbija da dođe do toga da ima milion ili milion i sto hiljada hektara zemljišta pod navodnjavanjem, neće biti potrebna bilo kakva subvencija da bi došao ovde da uloži novac, da napravi fabriku za opremu za navodnjavanje. Kada to uradi u Srbiji, siguran sam da će moći odavde da prodaje to u svim ovim zemljama koje su, ako ne u svim, ali u većem delu, koje smo videli ovde na Samitu, odnosno na sastanku predsednika Vlade Srbije, Kine i drugih 14 ili 15 zemalja.
Bio-masa, imamo 4.200.000 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Sve što je peta i šesta klasa nema razloga da država svojim podsticajima ne krene da podstiče prvo sebe kao vlasnika 800.000 hektara zemljišta, onda i sve one koji su privatni vlasnici, da gaje energetske biljke i da uđemo, što gospodin ministar Antić zna naravno, Komisija Evropske unije je donela pre ne više od dva meseca strategiju gde obnovljivi izvori energije su jedan od važnih ciljeva energetske politike, među njima bio-masa najbitniji.
Gospodine predsedniče Vlade, meni nije jasna jedna stvar. Jasna mi je vaša ideja oko „Petrohemije“ i celokupnog „Petrohemijskog“ kompleksa. Odlično je ako se napravi progres tu, dosta tu problema ima i uvek ih je bilo. Niste vi ništa uradili u istoj situaciji, nego vlade pre vas. Meni nije jasno zbog čega ljudi koje je Vlada u Naftnu industriju Srbije delegirala u Skupštinu i upravni odbor, u nadzorni odbor čak ponajviše, Naftna industrija Srbije snažno ne insistiraju na tome da se krene u duboku preradu, u investiciju koja može biti 300, a može biti i 600 miliona evra.
Vi sigurno vrlo dobro znate, ministar energetike to zna pouzdano, bez duboke prerade ogromna je verovatnoća da 2018, 2019. godine mi ostanemo bez rafinerije, pa će da bude – kuku, lele. Pre godinu dana sam predložio Odboru za privredu i energetiku da se otvori debata o tom pitanju, više od godinu dana. Mi imamo pravo na to. Imamo pravo po Statutu NIS-a, imamo pravo po ugovorima i mislim da je to za sve mnogo korisnije, nego da se iscrpljujemo i urnišemo u raspravama oko toga da li je renta 3%, 7%, što je veća bolje je, ko je kriv, zašto nismo uspeli da se izborimo za ovoliko ili za onoliko. Veoma respektujem svaki napor da se dovede strani investitor, da nađemo način kako da ubedimo ljude da ulože ovde pare. Evo ovde u Pančevu preko puta, nema 20 minuta odavde kada krenete prevoznim sredstvom je investicija koja verovatno može da bude 600 miliona evra u naredne tri do četiri godine, kapitalna stvar za srpsku ekonomiju.
Znam da gospodin Antić radi na zakonu o rudarstvu i da ne ide lako, ali apelujem da pogledate strategiju za rudarstvo koja je stigla u ovu Skupštinu, negde u proleće 2012. godine. Tri i po do četiri i po milijarde evra u osam do deset godina u rudarstvo, neću da trošim više na to reči, ali je to velika tema i velika stvar.
Na samom kraju, o tome je predsednik Vlade nešto i govorio, da smo imali snage i da nismo bili kukavice sa čime se ja slažem, 2011. i 2012. godine, da vidite kako ne bi bilo problema da se ovde potroši 300 miliona evra na subvencije koje sada za poljoprivredu, dakle, tu mislim na ratarstvo. Sa mnogim poslanicima se ja i danas ne slažem oko toga.
Sada vam ponovo kažem, da smo tada imali snage i kuraži, da smo bolje malo računali politički, političari, da ne govorim o ljudima kojima je to posao, pa naravno, da više vole da dobiju novac nego da ga ne dobiju, njih razumem, imali bismo danas unapređenje produktivnosti u poljoprivredi, a cela je ideja je tada bila da pređemo na subvencionisanje po količini, da bismo imali jasan uvid u efekat uloženih para na povećanje bruto društvenog proizvoda u poljoprivrednoj proizvodnji, ali nismo. Nikad nije kasno.
Dakle, zbog toga što imamo značajne političke razlike u pogledu na to kako možemo da pokrenemo građane Srbije da brže i snažnije poveruju u to da su oni sami i njihove porodice sposobni da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, ne treba ni jedna Vlada da drži njihovu sudbinu u njihovim rukama, mi nećemo glasati za ovaj budžet, ali zaista sa i to kažem potpuno iskreno, nadam se da ćemo uspevati da nađemo zajednički jezik oko više stvari, nego što smo to do sada uspevali i da svoju energiju mnogo manje trošimo na političku destrukciju, a mnogo više da pokušamo da izađemo iz ove 32 ili 33 milijarde bruto društvenog proizvoda i nikako da se mrdnemo od ovih 70% BDP iz 1989. godine. Hvala vam najlepše.

Hvala vam gospodine Petroviću.
Gospodine Veselinoviću, ostalo je samo 70 sekundi. Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite gospodine Vučiću.

Zahvaljujem se gospodine Petroviću, i sa dobrim delom onoga što ste govorili bih mogao da se složim, ali nekad su pojašnjenja potrebna i voleo bih da odgovorim na određena pitanja.
Pre svega, kažete da nije dovoljno samopouzdanje Vlade, apsolutno sam saglasan sa vama. Važno je, potrebno je i nije dovoljno. Zato sam danas govorio ovde pred svim narodnim poslanicima da mi to bez naroda ne možemo da uradimo. Ja znam šta god vaša poslanička grupa govorila, ja znam da u 90% stvari ste saglasni, da znate šta je to što mora, šta je to što treba i šta je to što je dobro, kao što meni nije teško da kažem i ovde smo pogrešili, ovde nismo, itd.
Mi to bez pomoći ljudi u Srbiji ne možemo da provedemo u delo i to je ono što ljudi moraju da razumeju. Ne možete više da čujete komentar – ja sam završio fakultet i čekam na posao 12 godina. Neće niko doći da vas pozove. Mi živimo u vreme tržišne ekonomije, živimo u vreme privatnog biznisa, treba da podstičemo privatni biznis, koji izdržava i onako glomazan javni sektor.
Oko decentralizacije, to divno zvuči i svim ljudima je primamljivo, ali da znate da mi sa MMF-om najveće probleme u pregovorima smo imali oko toga. Najveće probleme smo imali sa takozvanim konsolidovanim budžetom kao što znate, ne sa opštim republičkim budžetom. Ne sa ovim o čemu mi danas ovde govorim. Najveći problem smo imali sa tim da li će naše mere uspeti, da li će naše mere da važe, zbog toga što se neodgovorno i neozbiljno ponašaju lokalne samouprave, gradovi i opštine širom Srbije.
Ja mogu da vam navedem jedan ili dva primera. Jedan je opština u kojoj jedan moj čovek je predsednik opštine, druga je neka druga opština u kojoj su neki drugi iz vaših dojučerašnjih redova na vlasti.
U opštini Kosjerić su neki ljudi bili na vlasti, tu malu opštinu su zadužili sa nekih 6,5-7 miliona evra, ne dinara. Ja vas pitam – iz čega to, iz kojih to prihoda opština Kosjerić može da vrati? Onda ljudi šest meseci nisu ni ulazili u svoje prostorije, ne znaju šta da rade i kako da žive i kako da prežive.
Imamo drugi primer tamo gde su pod znacima navoda ovi moji na vlasti, pitate stručnjaka – pa jesi li uspeo da napraviš ovo što ovi iz MMF zovu “rajt sajzing“ ili da svedeš te kako ih mi neretko zovemo partijske ljude u administraciji na razumnu meru i da se nekome zahvališ, on kaže – pa jesam. Pa kako jesi? Pa prebacio sam ih u javno preduzeće.
Kako da vam kažem, da to s punom zbiljom vam to odgovaraju zato što svi računaju da se to neće videti u konačnom bilansu države Srbije, a vidi se u tom konsolidovanom budžetu svaki minus, sve što napravi bilo ko u Leskovcu, Vranju, Subotici, Nišu, Pirotu, bilo kojem drugom mestu u Srbiji, na kraju krajeva se vidi i svi plaćamo cenu u celoj Srbiji, zato što je loše.
Želim vam mnogo uspeha sa tom inicijativom oko poreza na imovinu i naseljenih mesta. Skeptičan sam po tom pitanju i plašim se da će vas dovesti do brojnih opasnosti i do brojnih problematičnih situacija. Nemam nikakvo iskustvo po tom pitanju, niti ga ima iko drugi u Srbiji, samo želim da vam izrazim svoj lični sud po tom pitanju.
Što se tiče „Petrohemije“, „Azotare“ i MSK, želim da ljudi znaju sledeće stvari. „Petrohemija“ je danas u gubitku, u minusu, njeni bilansi su katastrofalni, 600.000.000 evra. Dobro je da ljudi znaju. Mi ne pričamo ovde o nečemu što je dobro, što je profitabilno, što je uspešno. Na godišnjem nivou je gubitak između 100, 125, 130 miliona evra. „Azotara“, koja bi trebalo da bude profitabilna, u minusu je 30.000.000 evra. MSK, sa platama koje isplaćujemo iz „Srbijagasa“, kao što vidite, za svako od tih preduzeća apsolutno do u detalj sve zna, jer znam koliko se trudimo i borimo da pronađemo rešenje, na gubitku je oko 15.000.000 evra. Samo plate za MSK su nam oko 10-11 miliona evra. Tamo je 600 ljudi zaposleno u Kikindi.
Mi smo uradili u međuvremenu, želim da vas upoznam sa tim, posle mog prvog razgovora sa predsednikom Putinom, a zatim je predsednik Nikolić razgovarao sa predsednikom Putinom, a zatim sam ja razgovarao sa predsednikom Vlade Medvedevim, i mi smo potegli to pitanje snabdevanja tih naših nekoliko najvažnijih preduzeća kojima je osnovna sirovina gas, a osnovna sirovina gas jeste za „Azotaru“ i za MSK. Ukoliko budemo mogli da ih dobijamo umesto po 438 dolara, da ih dobijamo za nekih do 330, možemo da napravimo profitabilan biznis ili bilo ko da to uzme, uopšte nije važno, a da državi plaća poreze i doprinose, to je cena gasa koju bismo mogli da uzmemo. Mislim da će nam predsednik Putin to omogućiti. To očekujemo u narednih mesec najkasnije, da ta neka vrsta, nije to „tolins hem“, ali nešto slično tome, može da profunkcioniše i da možemo da rešimo bar jedan problem Pančevaca i jedan problem Kikinde. Ali, to nije samo problem Pančeva i Kikinde, to je problem cele Srbije, jer tu nam je gotovo kompletna izvozna roba, ako bi „Azotara“ radila punim kapacitetom. Sada je potrebno nekih dodatnih šest miliona evra ulaganja pre nego što bi bilo ko od investitora ušao i još jedna investicija od 30 miliona evra i onda bismo mogli sve da uništimo u okruženju od konkurencije, ali nam sve zavisi od ovoga možemo li i hoćemo li uspeti da ovu cenu gasa obezbedimo.
Sa „Petrohemijom“ je malo drugačije i malo teže, jer u „Petrohemiji“ nije samo gas. Gas je negde oko 15%, a osnovna sirovina za „Petrohemiju“ je primarni benzin. Tu smo u problemu i zato nam je potrebna ta fabrika polipropilena od oko 120 miliona evra i moramo da nađemo investitora. Mi ćemo da konvertujemo dug koji imamo prema NIS-u i koji postoji prema državnim organima, prema državnim institucijama, od EPS-a, „Srbijagasa“ i svega drugog. Dakle, konvertovaćemo i ući ćemo u značajno veći deo vlasništva NIS, ali nam nedostaje taj treći vlasnik, koji bi najbolje bilo da bude ruski, kineski ili neko drugi ko bi mogao i primarni benzin i gas da obezbedi po povlašćenoj ceni, kako bi „Petrohemija“ mogla da radi mnogo uspešnije.
Nažalost, gubici su se gomilali, a rešenja se godinama nisu nalazila, već je uvek bilo – hajde da dodamo još malo da ne napravimo problem, hajde da dodamo još malo para iz budžeta da ne napravimo problem, i tako smo išli iz godine u godinu već prethodnih 10 godina, a čak bih rekao i malo jače. To smo svi radili, da nam neko ne izađe na ulicu, da neko ne kaže jednu ili drugu stvar, a sada to moramo da završimo i nadam se da ćemo uspeti pod velikim pritiskom, a valjda i najbolje rezultate postignete kada radite pod velikim pritiskom, da taj posao obavimo i da ga ostvarimo.
Što se tiče duboke prerade, mi smo to pitanje pokretali. Da li se svi dovoljno bore? Pa ne bore se svi dovoljno. Znate da je to uvek bila nekome naknada, a nekome nagrada, ali mislim da se sledeće godine kreće u proces duboke prerade, odnosno izgradnje postrojenja i svih kapaciteta i svega što je potrebno, ali nas to neće spasiti. Nažalost, naša sudbina je mnogo teža po tom pitanju i plašim se da ćemo se 2019, dobro ste pomenuli godinu, ne samo zbog kasnog ulaska u duboku preradu, već i zbog nekih drugih problema koje smo napravili zbog neplanskog iskorišćavanja srpskog gasa, neplanskog iskorišćavanja srpske nafte, naći u mnogo većim problemima.
Zato sada grčevito pokušavamo da, a i danas sam razgovarao sa ljudima iz OMV-a, i danas sam razgovarao sa predstavnicima ruske administracije pokušavajući da vidimo postoji li bilo koji način da rešimo probleme sa gasom, jer dok budemo čekali LNG ili dok budemo čekali neko drugo rešenje, mi ćemo samo sebi da stvorimo nove probleme i sve će da liči otprilike na „Čekajući Godoa“. Plašim se da tu imamo mnogo vremena koje je pred nama za ozbiljne i odgovorne rasprave, jer su teške odluke pred nama, jer odustajanje Rusije da li zbog ili bez evropske krivice, uopšte neću da ulazim u ovom trenutku u politiku, to je za neko drugo skupštinsko zasedanje, nama donosi ogromne probleme i mi sada imamo probleme sa energetskom bezbednošću.
Dakle, nemamo ove godine probleme sa gasom. Oni nama sada isporučuju i sedam, a ako nam treba i devet i po miliona kubnih metara dnevno. Mi ćemo to da povučemo koliko nam treba i u ovom trenutku ne koristimo rezerve iz Banatskog Dvora. Zimu ćemo pregrmeti i posle teških, katastrofalnih poplava, najtežih elementarnih nepogoda, pregrmećemo na najbolji mogući način, ali u budućnosti nas čeka mnogo problema i zato toliko truda i ulažemo, a vi dobro znate koliko je teško završiti.
Ko će da vam uđe u „Azotaru“ posle onakve privatizacije? Tu, ljudi, ima 16 procesa. Da li su Litvanci, da li su ovi naši iz DB-a, da li je onaj treći ukrao ovde, da li je onaj četvrti, da li je apelacija to vratila ili nije, šta je odlučio ovaj sud i onaj sud, tu nikog živog ne možete da uvedete, nikog živog. Zato moramo da nađemo neko sui generis rešenje za to i u tome da tražimo vašu podršku, da bi to moglo da radi i da bismo mi mogli da naplaćujemo poreze i takse i da ti radnici mogu da žive od toga i da imaju pristojnu platu. Tu prosto nema velike filozofije.
Što se tiče vaših ideja, one su odlične, a posebno ove oko energetske efikasnosti. Mi tu ideju nismo u stanju u ovom trenutku da sprovedemo, nemamo dovoljno novca i ne možemo to zaduženje da podnesemo u ovom trenutku, ali je to moguće da uradimo za godinu i po dana i da nađemo najbolji mogući program, jer to bi podiglo našu građevinsku industriju koja je u kolapsu, koja je zbog stvarnih kredita, a lažnih likvidnosti i lažnim menicama, lažnim kolateralima uspela sebe da dovede u nemoguću poziciju. Dakle, verujem da ćemo 2016. godine za to imati snage. To je veliki projekat, to je ozbiljan projekat, ozbiljno ulaganje i to se državi i građanima na kraju krajeva uvek vrati, što se videlo i u pojedinim zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Mislim da je važno da to uradimo što pre.
Što se navodnjavanja tiče, naša je ideja da podstičemo privatno navodnjavanje. Dakle, navodnjavanje pre svega u privatnom sektoru. Sve što stranci uzmu u zakup zemlju, svuda ćete da vidite mašine za navodnjavanje, svuda. Oni tu zemlju neće da nose negde drugde. To vam je kao priča za Beograd na vodi, gde kažu – šta će da rade, pošto to, naravno, nije ničije vlasništvo, već će u zakupu da bude, što se znalo od početka, ali će biti odnos u vlasništvu 65-35, ne znam ni ja koji, a nije ni važno jer se tek razgovara o tome. Aha, gde će da odnesu zgrade? Aha, gde će da odnesu ovo ili ono? Znate da mi imamo problema da uvedemo „Ferero“ u posed, jedan veliki „Ferero“?
Ne postoji poznatija evropska firma od „Ferera“. Ako neko od mlađih slučajno gleda, to su one Ferero Rošer čokoladice koje pravi najpoznatija konditorska industrija u Evropi, a mi ne možemo da ih uvedemo na plantažu lešnjaka. Zašto? Zato što se svi bune.
Evo, sad da vam kažem za onu priču oko „Avra Afrada“, gde su svi skočili. Sada otiđite, pošto će za koji dan u dva mesta u Zapadnobačkom okrugu negde oko 700 do 800 ljudi da dobije između 10 i 100 hiljada evra na osnovu te zemlje koju su imali kroz akcije jednog preduzeća koje je inače propalo, uništeno u kriminalnoj privatizaciji, pa ih pitajte da li su nezadovoljni. Mi ćemo opet i na tome da zaradimo kao država, jer ćemo da dobijemo 12 ili 13 miliona evra više od onoga koliko je to isplaćeno. Dobićemo em novac, a em ćemo da dobijemo bolju zemlju, navodnjavanu zemlju, em nećemo da plaćamo više ni dinara subvencija, em ćemo uspeti u narednom periodu da podignemo produktivnost, da zaustavimo otpuštanje tih zaposlenih ljudi. Mislim da je to koncept koji je dobar, koncept koji radi, koncept koji donosi rezultat.
Vraćam se na kraju na ono što ste vi rekli, a što ja smatram suštinom, zato su se neki iznenadili kada sam danas o tome govorio. Mi da napravimo ozbiljan rezultat bez široke narodne podrške, to je potpuno nemoguće. Svi ljudi u Srbiji dobro znaju i oni koji su protiv nas i oni koji su za nas, kojima se ne sviđamo iz ovog ili onog razloga, svi oni znaju da ove mere moraju da budu preduzete i svi oni znaju da je ovo neko morao da uradi.
Hvala vam na tome što ste rekli da kod nekih nije bilo političke kuraži i ja sam to rekao danas. Izvinjavam se što sam rekao, ali sam rekao istinu. I vi znate da sam rekao istinu. Nama politička kuraž ne nedostaje, ali nam nedostaje nešto drugo. Nedostaje nam konsenzus i saglasnost svih ljudi da su te teške mere, uvođenje teških mera neophodne. Ako to narod ne bude prihvatio plašim se da ćemo se vratiti u vreme laži, neistina, međusobnih optužbi i međusobnog nepoštovanja, da ćemo se vratiti u vreme u kojem rezultati za državu više neće biti važni, a jedino je će biti važno ko će koliko da stavi u svoje džepove.
U tom i takvom vremenu, ni ja, a verujem niti bilo ko drugi iz Vlade Srbije ne želi da učestvuje, ne želi da pripada. Siguran sam da ne želite i vi. Zato vam hvala na konstruktivnoj diskusiji, a mi ćemo uvek biti otvoreni i za vaše predloge i ovu veoma, veoma važnu inicijativu ćemo zajednički da razmotrimo. To je veoma važna inicijativa. Jedan Beč, građevinska industrija Beča počiva na tome, ali oni naravno imaju mogućnosti da taj novac ulože koliko hoćete.
Ako mogu da vas zamolim, ja sam stvarno, iako se to ne priznaje pomalo umoran, ceo dan sam radio i onda govorim i ovde sve vreme, pa vas molim, dakle, molim poslanike SNS da imaju razumevanja za to. Samo vas to molim. Znam da vam je možda dosadno i da predugo govorim, ali vas molim da me razumete.
Dakle, to je veliki i važan predlog. O tom predlogu ćemo ozbiljno, ozbiljno, ne samo da razmislimo nego da se pozabavimo i da možda naredne godine u ovo vreme kada budemo usvajali budžet, a onima koji kažu da se kasno donosi, hoću da kažem da ga nikada ranije nisu doneli kada su bili na vlasti, tek toliko da ih podsetim. Dakle, negde u ovo vreme ili nešto ranije, jer više neće biti problema sa MMF, dakle, potpuno sam uveren i apsolutno sam siguran da će ovo biti jedna od važnih tema, jedna od najvažnijih ulaganja koje će Srbija da napravi. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem predsedniku Vlade gospodinu Aleksandru Vučiću.
Reč ima ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Antić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodin Petrović je zaista otvorio pregršt izuzetno važnih tema, tema koje su bitne za budućnost naše zemlje. Premijer je u svom izlaganju, najveći deo toga iskomentarisao i izašao sa stavovima Vlade. Ja po nekoliko pitanja moram da dodam, pre svega, uvažavajući značaj ovih tema.
Mi ćemo odmah nakon ove sednice na kojoj usvajamo budžet i ove ostale prateće zakone, na sledećoj sednici imati jedan izuzetno važan reformski zakon, Zakon o energetici koji kao jedan moderan evropski zakon primenjuje čitav onaj treći paket energetskih direktiva. Iza tog zakona stoji dosta rada ali paralelno sa time mi pripremamo jedan set novih propisa vezano za oblast rudarstva i tu ste gospodine Petroviću, apsolutno u pravu. Sve to ide jako teško i suočavamo se sa jednom ogromnom inercijom koja u rudarstvu postoji više decenija i onom jednom stavu koji je u sebi prepoznavao samo opciju da postoji to državno rudarstvo i nije razumeo ovo vreme u kome rudarstvo postaje, da kažem, jedno od ključnih oblasti industrije u koju ulazi velika količina svežeg kapitala i stranog kapitala. Oblast u kojoj postoji ogromno interesovanje i oblast koja bez ikakve dileme može da bude jedna od onih stavki gde ćemo ostvariti brz rast i taj rast može vrlo brzo da se odrazi i na naš rast BDP.
Mi u ovom trenutku imamo velike, pre svega, najveće svetske igrače koji imaju istražna prava na nekoliko važnih lokacija širom Srbije. Tu pre svega mislim na Rio Tintu koji radi kod Loznice, tu mislim na „Friport Mek Moran“ koji radi u okolini Bora. Naravno imamo i Item Group koja radi na nekoliko ozbiljnih lokacija, kao predstavnici najvećih kanadskih kompanija.
To je za nas jako važno i mi moramo čitav taj zakonski set stvari da modernizujemo kako bi taj segment od istražnog prava do otvaranja rudnika učinili efikasnim, jer otvoriti rudnik to je nešto što drastično utiče ne samo na taj kraj nego, ponavljam, na različitoj zemlji. Znači, to su na hiljade novih radnih mesta, to je infrastruktura koja mora u velikoj meri da se odredi i plus onaj neki svetski parametar koji kaže da na svakog rudara otprilike devet ljudi dobije neki posao i radi u tom čitavom sistemu.
Moram da napomenem kao važnu stvar, da se u budžetu za 2015. godinu posle dužeg vremena nalaze određena sredstva i za razvoj ovog našeg domaćeg rudarstva. Da imamo u onom segmentu državne garancije 10 miliona evra koja su predviđena za modernizaciju proizvodnje uglja u rudniku „Soko“ koji radi u sklopu Javnog preduzeća „Podzemna ekploatacija uglja“ i da je to deo jednog projekta koji spremamo tri godine po deset miliona evra koji treba drastično da poveća proizvodnju uglja u našoj podzemnoj eksploataciji koja danas radi vrlo skromno. Tih 4.000 ljudi proizvede godišnje oko 600.000 tona uglja i to je potpuno neekonomično. Mi radimo u ovom trenutku Rudnik „Soko“, spremamo neki koncept vezano za proširenje proizvodnje uglja u rudniku „Štavalj“. Radimo i na otvaranju novog rudnika „Ćirikovac“ koji bi trebali svi zajedno da podignu tu proizvodnju uglja na nekoliko miliona godišnje, što bi bila prava stvar i što bi nam konačno skinulo sa dnevnog reda subvencije koje svake godine izdvajamo za naše Javno preduzeće „Podzemna ekploatacija uglja“.
Biomasa. Drago mi je što ste i tu temu pokrenuli. To bez ikakve dileme predstavlja veliki potencijal Srbije i sa stanovišta postojeće biomase koju mi imamo i koja stvara mogućnosti za otvaranje određenih energetskih objekata koji bi koristili tu biomasu. Moram da kažem da država tu stvar apsolutno podržava, a to je jedini segment iz tih obnovljivih izvora koji nije pod onim sistemom kvota i to je nešto što ima apsolutnu podršku i ministarstva, i Elektroprivrede Srbije koja treba u konačnom da otkupi tu energiju.
Moram da napomenem i nešto što smo poprilično diskretno uradili zato što mi se čini da u Srbiji još malo izaziva i podsmeh. Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije pre nekoliko dana je raspisalo jedan javni poziv vezano za otvaranje mogućnosti da se u Srbiji uzgaja energetska trska. To je nešto što je u čitavom setu postalo hit. Ovde kod nas onako bojažljivo izlazi u javnost i verujem da je to nešto što u narednim godinama može biti izuzetno interesantno uzimajući u obzir da od 800.000 ha državne zemlje nekih 400.000 ha nije uopšte dato ni u zakup i u ovom trenutku se ne obrađuje. U nekim od evropskih zemalja ta energetska trska smanjuje potrošnju uglja i do 50%. Tako da je to nešto na čemu ozbiljno radimo.
Premijer je rekao oko energetske efikasnosti i naravno mi u ovom trenutku sa stanovišta mogućnosti našeg budžeta smo izašli sa jednom relativno skromnom sumom od 180 miliona i svesni činjenice da time ne možemo da uradimo dramatične stvari, ali ostavljamo da gori vatra i ostavljamo mogućnost da radimo neke projekte iz oblasti energetske efikasnosti čekajući bolje vreme sa stanovišta budžeta.
Sa druge strane, svesni činjenice da u oblasti energetske efikasnosti ne treba samo država da investira. Mi spremamo ono o čemu smo pričali vi i ja skoro sa ove govornice. Spremamo i u završnoj fazi smo priprema podzakonskih akata koje će omogućiti onaj ESKO ugovor koji je evropski ugovor, koji obezbeđuje te modele PPP-ja koje ljudi mogu da ulože u projekte energetske efikasnosti i da od ostvarenih ušteda se deli zarada između onog ko uloži i onog ko je vlasnik objekta. To je nešto što će veoma brzo da se nađe pred nama
I konačno, Naftna industrija Srbije u sebi nosi puno izazova i njena budućnost bez ikakve dileme zavisi u velikoj meri od investicija, pre svega u suštinske projekte.
Mi smo proteklih nekoliko godina imali situaciju da je Naftna industrija Srbije dosta ulagala u neke regionalne projekte i razvoj, pre svega, regionalne maloprodajne mreže i određena istražna prava u zemljama u okruženju.
Ja ne sporim da je to deo stvaranja neke šire slike o NIS-u kao lidera u ovom regionu ali sa druge strane, mi smo proteklih nekoliko meseci poseban akcenat stavili upravo u pravcu insistiranja predstavnika države da se na prvom mestu završe investicije u zemlji, odnosno investicije u proizvodne objekte NIS i to je deo i onih zaključaka mešovitog komiteta Srbije i Rusije, i mi insistiramo i to je deo opšteg stava svih naših predstavnika u NIS-u da se pre svega završi duboka prerada. Tu postoji još uvek taj nedostatak zajedničkog stava sa ruskim partnerima.
Da li je opcija koksovanja ili hidrokrekinga nešto što je za nas bolje i što je budućnost. Vi znate, i o tome se pričalo u javnosti da je razlika u investiciji značajna, da je koksovanje negde do 300 miliona evra investicija, hidrokrekinga negde oko 600 miliona.
Onaj deo stručne javnosti koji je okrenut prema nama kao državi i ministarstvu se apsolutno zalaže za hidrokreking koji jeste skuplji ali ostvaruje veću zaradu i veću perspektivu u budućnosti.
Na žalost ruski partneri su u prethodnom periodu doneli odluku, pre nego što je formirana ova Vlada, da se krene u koksovanje i mi smo sada tu u nekoj fazi pregovaranja.
Moram da istaknem da je, otkad je formirana ova Vlada, napravljen jedan mali iskorak u tom, da kažem, jačanju uloge države vezano za poslovanje NIS i da verujem da možemo tu napraviti neki iskorak, kao što smo ga napravili u pitanju odnosa NIS prema „Petrohimiji“ premijer tu nije hteo da se pohvali ali ja hoću da ponovim da smo obezbedili kroz ovaj ugovor da NIS obezbeđuje određene količine gasa za potrebe rada „Petrohemije“ u iznosu od 50 miliona metara kubnih godišnje po ceni od 280 dolara.
U prethodnom vremenu je „Petrohemija“ radila sa gasom od 480 miliona, tako da je to značajna ušteda. I da smo uspeli da napravimo neke iskorake i po pitanju primarnog benzina gde sada „Petrohemija“, taj primarni benzin kupuje od NIS po ceni FOP minus 30 dolara. Nekada je to bilo i FOP plus deset, a prodaje pirolitički benzin po ceni FOP plus 65.
To su neki elementi koji sada te gubitke koji se ostvaruju poslovanju „Petrohemije“ čini, ne mogu da kažem prihvatljivije, ali manje krvarimo u poslovanju „Petrohemije“ koju objektivno moramo da držimo da radi zato što značajno utiče na naš BDP i u dobroj meri sve ovo što ona proizvede, izvozimo i naravno samo „Petrohemiju“ koja radi, možemo da držimo takvu da bude interesantna za uvođenje ovog trećeg partnera koji treba da uloži u polipropilensku liniju. Hvala.