Zahvaljujem, gospodine Vulin.
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović. Izvolite gospodine Petroviću, a neka se pripremi narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Hvala najlepše, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo poslanici i gospodine predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, slažem se sa ovim što je negde na početku ove debate Nenad Čanak rekao ovde – budžet je političko pitanje prvog reda, pa posle toga pitanje brojeva.
Moje mišljenje je da 2015. godina, kada se za godinu dana bude oko novog budžeta vodila rasprava i sabiralo šta je učinjeno dobro, a šta neće zavisiti, ocene svega toga od jedne stvari, da li će više građana i više porodica u Srbiji imati povećano samopouzdanje ili ne? Mislim da je to pitanje samopouzdanja i nije ovde stvar samopouzdanja Vlade, nije čak to ni pitanje da li će Vlada i predsednik Vlade i većina imati nešto veću ili manju, ili znatno manju podršku. To je pitanje da li ćemo promeniti stvari utoliko da će ljudi početi da veruju da nešto mogu da urade sa onim što znaju, sa svojim veštinama i sa prilikama u kojima se nalaze.
Ne verujem da bilo kakav angažman Vlade može tu sam po sebi da promeni stvari. Zbog toga sam i rekao da se slažem sa onim što je u načelu Čanak rekao ovde, a razlikujemo se u pojedinostima. Mislim da je to sistemska stvar i zbog toga je politika za koju verujem da je dobra i za koju se zalažem politika decentralizacije. Prosto rečeno, mislim da ukoliko ljudi ne dobiju priliku da odlučuju o onom što im je jako blizu i na šta mogu i moraju da imaju uticaj, da mi svi zajedno ovo nećemo uspeti.
Ja sam opozicija ovoj Vladi. Stranka Zajedno za Srbiju na čijem se čelu nalazim, kao i koalicioni partneri sa kojima sedim u poslaničkom klubu, ali žarko želim da ove stvari uspeju. Gospodine predsedniče Vlade, jako se radujem što će sutra početi da radi topionica u Boru. Želim od sveg srca da ovo sa Smederevom uspe, kao što sam se radovao svemu dobrom dok su upravljale Srbijom vlade, u nekima sam sedeo, u nekima sam se bavio nekim drugim stvarima, i dok je Koštunica bio na vlasti, pa i u ona vremena kada smo se bavili nekim drugim temama, a ne ekonomijom.
Zaista mislim da ukoliko ljudi sistemski ne dobiju priliku da odlučuju, gotovo da ne postoji šansa da uspe reforma prosvete, reforma zdravstva. Ukoliko institucionalno ne budu imali priliku da kažu ko su dobri, a ko loši učitelji i profesori, ko su dobri, a ko loši lekari u domovima zdravlja i bolnicama, od tog posla nema ništa. Koliko god da predsednik Vlade i ministri imaju radne sate, radne dane, radne nedelje, to prosto ne ide.
Tamo gde imamo uticaj, govorim o stranci ZZS, doneli smo odluku da naseljena mesta zadrže porez na imovinu i podstičemo ih da se organizuju u gradske opštine. Ukoliko ne budu imali priliku da odlučuju o nekim budžetima, ukoliko ne budu mogli da pritiskaju predsednike opština i gradonačelnika, od septembra meseca 2015. godine, kako će da izgledaju budžeti za 2016. godinu, mislim da neće dobiti mogućnost i priliku da steknu samopouzdanje da mogu da utiču na svoj život.
Ne govorim ovde o promeni Ustava. To nije danas tema, ali o velikom prostoru… Šteta što Kori Udovički, ministarka, ovde nije, jer to je njen posao, ali tu je gospodin Vujović, ministar finansija. Isto to treba Vlada da napravi, jer može, ima kapacitet, u odnosu prema gradovima i opštinama, sa potpuno jasnim odnosima. Čuli smo ministra Vujovića da će biti početkom iduće godine. Sa velikim nestrpljenjem čekam taj zakon.
Ne razumem, ovde je predsednik Vlade, kako ide ova raspodela transfera. Neće to odlučujuće pomeriti stvari na jednu i na drugu stranu, ali je neophodno da se postave pravila igre i da znamo šta je dobro upravljanje, a šta nije dobro upravljanje i koliko treba da bude ljudi u administraciji na hiljadu stanovnika, bez obzira da li se radi o Leskovcu, Valjevu, Novom Sadu ili Subotici. To nije bitno. Bitno je da svi znaju unapred pravila, kojih treba da se pridržavaju i da znaju gde su dobri, a gde ne.
Iskoristiću ovu priliku da ponovim nešto što govorim ovde već više od dve godine. Držim da postoji nekoliko oblasti u privredi, gde imamo veliku šansu i veliku priliku da merama ekonomske politike napravimo značajan proboj i povećanje.
Tu su ministar Antić i ministar Sertić. Energetska efikasnost, 180 miliona dinara u budžetu, hajde da kažem i neki broj. Milion i po stanova, kuća, koji se greju na struju, gas, daljinsko grejanje su podobni za izolaciju. Obim tog posla je dve i po milijarde evra. Šesdeset ili sedamdeset procenata od tih para treba da zarade oni koji se bave građevinom. Ovaj preostali deo je za one koji proizvode izolacioni materijal. Vlada, ako krene u taj projekat, treba da krene, po mom uverenju, tako što će da pusti takmičenje između opština i gradova, da im date, da kažete – ako uložite iz svojih budžeta jedan dinar, mi ćemo vam dati još jedan ili šta god, pa da oni otvore negde subvencionisanje kredita prema građanima koji treba da dobiju mogućnost da sedam, osam ili deset godina iskreditiraju izolaciju svojih kuća i stanova. Napravili smo mega iskorak. Ne verujem da će bilo kome biti potrebna dodatna subvencija da napravi fabriku izolacionog materijala u Srbiji, bilo da je stranac ili da je domaća neka kompanija.
Sa navodnjavanjem isto tako. Zašto samo 350 miliona dinara? Evo ministarka je ovde objasnila zašto nije uspela da izorganizuje u ovoj godini celu tu, u stvari ovih 350 miliona dinara je, malo više od tri miliona evra, to je malo. Cela ova stvar je između tri i četiri i po milijarde evra kopanja, opreme za navodnjavanje. Siguran sam da nikome kada krene Srbija da dođe do toga da ima milion ili milion i sto hiljada hektara zemljišta pod navodnjavanjem, neće biti potrebna bilo kakva subvencija da bi došao ovde da uloži novac, da napravi fabriku za opremu za navodnjavanje. Kada to uradi u Srbiji, siguran sam da će moći odavde da prodaje to u svim ovim zemljama koje su, ako ne u svim, ali u većem delu, koje smo videli ovde na Samitu, odnosno na sastanku predsednika Vlade Srbije, Kine i drugih 14 ili 15 zemalja.
Bio-masa, imamo 4.200.000 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Sve što je peta i šesta klasa nema razloga da država svojim podsticajima ne krene da podstiče prvo sebe kao vlasnika 800.000 hektara zemljišta, onda i sve one koji su privatni vlasnici, da gaje energetske biljke i da uđemo, što gospodin ministar Antić zna naravno, Komisija Evropske unije je donela pre ne više od dva meseca strategiju gde obnovljivi izvori energije su jedan od važnih ciljeva energetske politike, među njima bio-masa najbitniji.
Gospodine predsedniče Vlade, meni nije jasna jedna stvar. Jasna mi je vaša ideja oko „Petrohemije“ i celokupnog „Petrohemijskog“ kompleksa. Odlično je ako se napravi progres tu, dosta tu problema ima i uvek ih je bilo. Niste vi ništa uradili u istoj situaciji, nego vlade pre vas. Meni nije jasno zbog čega ljudi koje je Vlada u Naftnu industriju Srbije delegirala u Skupštinu i upravni odbor, u nadzorni odbor čak ponajviše, Naftna industrija Srbije snažno ne insistiraju na tome da se krene u duboku preradu, u investiciju koja može biti 300, a može biti i 600 miliona evra.
Vi sigurno vrlo dobro znate, ministar energetike to zna pouzdano, bez duboke prerade ogromna je verovatnoća da 2018, 2019. godine mi ostanemo bez rafinerije, pa će da bude – kuku, lele. Pre godinu dana sam predložio Odboru za privredu i energetiku da se otvori debata o tom pitanju, više od godinu dana. Mi imamo pravo na to. Imamo pravo po Statutu NIS-a, imamo pravo po ugovorima i mislim da je to za sve mnogo korisnije, nego da se iscrpljujemo i urnišemo u raspravama oko toga da li je renta 3%, 7%, što je veća bolje je, ko je kriv, zašto nismo uspeli da se izborimo za ovoliko ili za onoliko. Veoma respektujem svaki napor da se dovede strani investitor, da nađemo način kako da ubedimo ljude da ulože ovde pare. Evo ovde u Pančevu preko puta, nema 20 minuta odavde kada krenete prevoznim sredstvom je investicija koja verovatno može da bude 600 miliona evra u naredne tri do četiri godine, kapitalna stvar za srpsku ekonomiju.
Znam da gospodin Antić radi na zakonu o rudarstvu i da ne ide lako, ali apelujem da pogledate strategiju za rudarstvo koja je stigla u ovu Skupštinu, negde u proleće 2012. godine. Tri i po do četiri i po milijarde evra u osam do deset godina u rudarstvo, neću da trošim više na to reči, ali je to velika tema i velika stvar.
Na samom kraju, o tome je predsednik Vlade nešto i govorio, da smo imali snage i da nismo bili kukavice sa čime se ja slažem, 2011. i 2012. godine, da vidite kako ne bi bilo problema da se ovde potroši 300 miliona evra na subvencije koje sada za poljoprivredu, dakle, tu mislim na ratarstvo. Sa mnogim poslanicima se ja i danas ne slažem oko toga.
Sada vam ponovo kažem, da smo tada imali snage i kuraži, da smo bolje malo računali politički, političari, da ne govorim o ljudima kojima je to posao, pa naravno, da više vole da dobiju novac nego da ga ne dobiju, njih razumem, imali bismo danas unapređenje produktivnosti u poljoprivredi, a cela je ideja je tada bila da pređemo na subvencionisanje po količini, da bismo imali jasan uvid u efekat uloženih para na povećanje bruto društvenog proizvoda u poljoprivrednoj proizvodnji, ali nismo. Nikad nije kasno.
Dakle, zbog toga što imamo značajne političke razlike u pogledu na to kako možemo da pokrenemo građane Srbije da brže i snažnije poveruju u to da su oni sami i njihove porodice sposobni da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, ne treba ni jedna Vlada da drži njihovu sudbinu u njihovim rukama, mi nećemo glasati za ovaj budžet, ali zaista sa i to kažem potpuno iskreno, nadam se da ćemo uspevati da nađemo zajednički jezik oko više stvari, nego što smo to do sada uspevali i da svoju energiju mnogo manje trošimo na političku destrukciju, a mnogo više da pokušamo da izađemo iz ove 32 ili 33 milijarde bruto društvenog proizvoda i nikako da se mrdnemo od ovih 70% BDP iz 1989. godine. Hvala vam najlepše.

Hvala vam gospodine Petroviću.
Gospodine Veselinoviću, ostalo je samo 70 sekundi. Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite gospodine Vučiću.

Zahvaljujem se gospodine Petroviću, i sa dobrim delom onoga što ste govorili bih mogao da se složim, ali nekad su pojašnjenja potrebna i voleo bih da odgovorim na određena pitanja.
Pre svega, kažete da nije dovoljno samopouzdanje Vlade, apsolutno sam saglasan sa vama. Važno je, potrebno je i nije dovoljno. Zato sam danas govorio ovde pred svim narodnim poslanicima da mi to bez naroda ne možemo da uradimo. Ja znam šta god vaša poslanička grupa govorila, ja znam da u 90% stvari ste saglasni, da znate šta je to što mora, šta je to što treba i šta je to što je dobro, kao što meni nije teško da kažem i ovde smo pogrešili, ovde nismo, itd.
Mi to bez pomoći ljudi u Srbiji ne možemo da provedemo u delo i to je ono što ljudi moraju da razumeju. Ne možete više da čujete komentar – ja sam završio fakultet i čekam na posao 12 godina. Neće niko doći da vas pozove. Mi živimo u vreme tržišne ekonomije, živimo u vreme privatnog biznisa, treba da podstičemo privatni biznis, koji izdržava i onako glomazan javni sektor.
Oko decentralizacije, to divno zvuči i svim ljudima je primamljivo, ali da znate da mi sa MMF-om najveće probleme u pregovorima smo imali oko toga. Najveće probleme smo imali sa takozvanim konsolidovanim budžetom kao što znate, ne sa opštim republičkim budžetom. Ne sa ovim o čemu mi danas ovde govorim. Najveći problem smo imali sa tim da li će naše mere uspeti, da li će naše mere da važe, zbog toga što se neodgovorno i neozbiljno ponašaju lokalne samouprave, gradovi i opštine širom Srbije.
Ja mogu da vam navedem jedan ili dva primera. Jedan je opština u kojoj jedan moj čovek je predsednik opštine, druga je neka druga opština u kojoj su neki drugi iz vaših dojučerašnjih redova na vlasti.
U opštini Kosjerić su neki ljudi bili na vlasti, tu malu opštinu su zadužili sa nekih 6,5-7 miliona evra, ne dinara. Ja vas pitam – iz čega to, iz kojih to prihoda opština Kosjerić može da vrati? Onda ljudi šest meseci nisu ni ulazili u svoje prostorije, ne znaju šta da rade i kako da žive i kako da prežive.
Imamo drugi primer tamo gde su pod znacima navoda ovi moji na vlasti, pitate stručnjaka – pa jesi li uspeo da napraviš ovo što ovi iz MMF zovu “rajt sajzing“ ili da svedeš te kako ih mi neretko zovemo partijske ljude u administraciji na razumnu meru i da se nekome zahvališ, on kaže – pa jesam. Pa kako jesi? Pa prebacio sam ih u javno preduzeće.
Kako da vam kažem, da to s punom zbiljom vam to odgovaraju zato što svi računaju da se to neće videti u konačnom bilansu države Srbije, a vidi se u tom konsolidovanom budžetu svaki minus, sve što napravi bilo ko u Leskovcu, Vranju, Subotici, Nišu, Pirotu, bilo kojem drugom mestu u Srbiji, na kraju krajeva se vidi i svi plaćamo cenu u celoj Srbiji, zato što je loše.
Želim vam mnogo uspeha sa tom inicijativom oko poreza na imovinu i naseljenih mesta. Skeptičan sam po tom pitanju i plašim se da će vas dovesti do brojnih opasnosti i do brojnih problematičnih situacija. Nemam nikakvo iskustvo po tom pitanju, niti ga ima iko drugi u Srbiji, samo želim da vam izrazim svoj lični sud po tom pitanju.
Što se tiče „Petrohemije“, „Azotare“ i MSK, želim da ljudi znaju sledeće stvari. „Petrohemija“ je danas u gubitku, u minusu, njeni bilansi su katastrofalni, 600.000.000 evra. Dobro je da ljudi znaju. Mi ne pričamo ovde o nečemu što je dobro, što je profitabilno, što je uspešno. Na godišnjem nivou je gubitak između 100, 125, 130 miliona evra. „Azotara“, koja bi trebalo da bude profitabilna, u minusu je 30.000.000 evra. MSK, sa platama koje isplaćujemo iz „Srbijagasa“, kao što vidite, za svako od tih preduzeća apsolutno do u detalj sve zna, jer znam koliko se trudimo i borimo da pronađemo rešenje, na gubitku je oko 15.000.000 evra. Samo plate za MSK su nam oko 10-11 miliona evra. Tamo je 600 ljudi zaposleno u Kikindi.
Mi smo uradili u međuvremenu, želim da vas upoznam sa tim, posle mog prvog razgovora sa predsednikom Putinom, a zatim je predsednik Nikolić razgovarao sa predsednikom Putinom, a zatim sam ja razgovarao sa predsednikom Vlade Medvedevim, i mi smo potegli to pitanje snabdevanja tih naših nekoliko najvažnijih preduzeća kojima je osnovna sirovina gas, a osnovna sirovina gas jeste za „Azotaru“ i za MSK. Ukoliko budemo mogli da ih dobijamo umesto po 438 dolara, da ih dobijamo za nekih do 330, možemo da napravimo profitabilan biznis ili bilo ko da to uzme, uopšte nije važno, a da državi plaća poreze i doprinose, to je cena gasa koju bismo mogli da uzmemo. Mislim da će nam predsednik Putin to omogućiti. To očekujemo u narednih mesec najkasnije, da ta neka vrsta, nije to „tolins hem“, ali nešto slično tome, može da profunkcioniše i da možemo da rešimo bar jedan problem Pančevaca i jedan problem Kikinde. Ali, to nije samo problem Pančeva i Kikinde, to je problem cele Srbije, jer tu nam je gotovo kompletna izvozna roba, ako bi „Azotara“ radila punim kapacitetom. Sada je potrebno nekih dodatnih šest miliona evra ulaganja pre nego što bi bilo ko od investitora ušao i još jedna investicija od 30 miliona evra i onda bismo mogli sve da uništimo u okruženju od konkurencije, ali nam sve zavisi od ovoga možemo li i hoćemo li uspeti da ovu cenu gasa obezbedimo.
Sa „Petrohemijom“ je malo drugačije i malo teže, jer u „Petrohemiji“ nije samo gas. Gas je negde oko 15%, a osnovna sirovina za „Petrohemiju“ je primarni benzin. Tu smo u problemu i zato nam je potrebna ta fabrika polipropilena od oko 120 miliona evra i moramo da nađemo investitora. Mi ćemo da konvertujemo dug koji imamo prema NIS-u i koji postoji prema državnim organima, prema državnim institucijama, od EPS-a, „Srbijagasa“ i svega drugog. Dakle, konvertovaćemo i ući ćemo u značajno veći deo vlasništva NIS, ali nam nedostaje taj treći vlasnik, koji bi najbolje bilo da bude ruski, kineski ili neko drugi ko bi mogao i primarni benzin i gas da obezbedi po povlašćenoj ceni, kako bi „Petrohemija“ mogla da radi mnogo uspešnije.
Nažalost, gubici su se gomilali, a rešenja se godinama nisu nalazila, već je uvek bilo – hajde da dodamo još malo da ne napravimo problem, hajde da dodamo još malo para iz budžeta da ne napravimo problem, i tako smo išli iz godine u godinu već prethodnih 10 godina, a čak bih rekao i malo jače. To smo svi radili, da nam neko ne izađe na ulicu, da neko ne kaže jednu ili drugu stvar, a sada to moramo da završimo i nadam se da ćemo uspeti pod velikim pritiskom, a valjda i najbolje rezultate postignete kada radite pod velikim pritiskom, da taj posao obavimo i da ga ostvarimo.
Što se tiče duboke prerade, mi smo to pitanje pokretali. Da li se svi dovoljno bore? Pa ne bore se svi dovoljno. Znate da je to uvek bila nekome naknada, a nekome nagrada, ali mislim da se sledeće godine kreće u proces duboke prerade, odnosno izgradnje postrojenja i svih kapaciteta i svega što je potrebno, ali nas to neće spasiti. Nažalost, naša sudbina je mnogo teža po tom pitanju i plašim se da ćemo se 2019, dobro ste pomenuli godinu, ne samo zbog kasnog ulaska u duboku preradu, već i zbog nekih drugih problema koje smo napravili zbog neplanskog iskorišćavanja srpskog gasa, neplanskog iskorišćavanja srpske nafte, naći u mnogo većim problemima.
Zato sada grčevito pokušavamo da, a i danas sam razgovarao sa ljudima iz OMV-a, i danas sam razgovarao sa predstavnicima ruske administracije pokušavajući da vidimo postoji li bilo koji način da rešimo probleme sa gasom, jer dok budemo čekali LNG ili dok budemo čekali neko drugo rešenje, mi ćemo samo sebi da stvorimo nove probleme i sve će da liči otprilike na „Čekajući Godoa“. Plašim se da tu imamo mnogo vremena koje je pred nama za ozbiljne i odgovorne rasprave, jer su teške odluke pred nama, jer odustajanje Rusije da li zbog ili bez evropske krivice, uopšte neću da ulazim u ovom trenutku u politiku, to je za neko drugo skupštinsko zasedanje, nama donosi ogromne probleme i mi sada imamo probleme sa energetskom bezbednošću.
Dakle, nemamo ove godine probleme sa gasom. Oni nama sada isporučuju i sedam, a ako nam treba i devet i po miliona kubnih metara dnevno. Mi ćemo to da povučemo koliko nam treba i u ovom trenutku ne koristimo rezerve iz Banatskog Dvora. Zimu ćemo pregrmeti i posle teških, katastrofalnih poplava, najtežih elementarnih nepogoda, pregrmećemo na najbolji mogući način, ali u budućnosti nas čeka mnogo problema i zato toliko truda i ulažemo, a vi dobro znate koliko je teško završiti.
Ko će da vam uđe u „Azotaru“ posle onakve privatizacije? Tu, ljudi, ima 16 procesa. Da li su Litvanci, da li su ovi naši iz DB-a, da li je onaj treći ukrao ovde, da li je onaj četvrti, da li je apelacija to vratila ili nije, šta je odlučio ovaj sud i onaj sud, tu nikog živog ne možete da uvedete, nikog živog. Zato moramo da nađemo neko sui generis rešenje za to i u tome da tražimo vašu podršku, da bi to moglo da radi i da bismo mi mogli da naplaćujemo poreze i takse i da ti radnici mogu da žive od toga i da imaju pristojnu platu. Tu prosto nema velike filozofije.
Što se tiče vaših ideja, one su odlične, a posebno ove oko energetske efikasnosti. Mi tu ideju nismo u stanju u ovom trenutku da sprovedemo, nemamo dovoljno novca i ne možemo to zaduženje da podnesemo u ovom trenutku, ali je to moguće da uradimo za godinu i po dana i da nađemo najbolji mogući program, jer to bi podiglo našu građevinsku industriju koja je u kolapsu, koja je zbog stvarnih kredita, a lažnih likvidnosti i lažnim menicama, lažnim kolateralima uspela sebe da dovede u nemoguću poziciju. Dakle, verujem da ćemo 2016. godine za to imati snage. To je veliki projekat, to je ozbiljan projekat, ozbiljno ulaganje i to se državi i građanima na kraju krajeva uvek vrati, što se videlo i u pojedinim zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Mislim da je važno da to uradimo što pre.
Što se navodnjavanja tiče, naša je ideja da podstičemo privatno navodnjavanje. Dakle, navodnjavanje pre svega u privatnom sektoru. Sve što stranci uzmu u zakup zemlju, svuda ćete da vidite mašine za navodnjavanje, svuda. Oni tu zemlju neće da nose negde drugde. To vam je kao priča za Beograd na vodi, gde kažu – šta će da rade, pošto to, naravno, nije ničije vlasništvo, već će u zakupu da bude, što se znalo od početka, ali će biti odnos u vlasništvu 65-35, ne znam ni ja koji, a nije ni važno jer se tek razgovara o tome. Aha, gde će da odnesu zgrade? Aha, gde će da odnesu ovo ili ono? Znate da mi imamo problema da uvedemo „Ferero“ u posed, jedan veliki „Ferero“?
Ne postoji poznatija evropska firma od „Ferera“. Ako neko od mlađih slučajno gleda, to su one Ferero Rošer čokoladice koje pravi najpoznatija konditorska industrija u Evropi, a mi ne možemo da ih uvedemo na plantažu lešnjaka. Zašto? Zato što se svi bune.
Evo, sad da vam kažem za onu priču oko „Avra Afrada“, gde su svi skočili. Sada otiđite, pošto će za koji dan u dva mesta u Zapadnobačkom okrugu negde oko 700 do 800 ljudi da dobije između 10 i 100 hiljada evra na osnovu te zemlje koju su imali kroz akcije jednog preduzeća koje je inače propalo, uništeno u kriminalnoj privatizaciji, pa ih pitajte da li su nezadovoljni. Mi ćemo opet i na tome da zaradimo kao država, jer ćemo da dobijemo 12 ili 13 miliona evra više od onoga koliko je to isplaćeno. Dobićemo em novac, a em ćemo da dobijemo bolju zemlju, navodnjavanu zemlju, em nećemo da plaćamo više ni dinara subvencija, em ćemo uspeti u narednom periodu da podignemo produktivnost, da zaustavimo otpuštanje tih zaposlenih ljudi. Mislim da je to koncept koji je dobar, koncept koji radi, koncept koji donosi rezultat.
Vraćam se na kraju na ono što ste vi rekli, a što ja smatram suštinom, zato su se neki iznenadili kada sam danas o tome govorio. Mi da napravimo ozbiljan rezultat bez široke narodne podrške, to je potpuno nemoguće. Svi ljudi u Srbiji dobro znaju i oni koji su protiv nas i oni koji su za nas, kojima se ne sviđamo iz ovog ili onog razloga, svi oni znaju da ove mere moraju da budu preduzete i svi oni znaju da je ovo neko morao da uradi.
Hvala vam na tome što ste rekli da kod nekih nije bilo političke kuraži i ja sam to rekao danas. Izvinjavam se što sam rekao, ali sam rekao istinu. I vi znate da sam rekao istinu. Nama politička kuraž ne nedostaje, ali nam nedostaje nešto drugo. Nedostaje nam konsenzus i saglasnost svih ljudi da su te teške mere, uvođenje teških mera neophodne. Ako to narod ne bude prihvatio plašim se da ćemo se vratiti u vreme laži, neistina, međusobnih optužbi i međusobnog nepoštovanja, da ćemo se vratiti u vreme u kojem rezultati za državu više neće biti važni, a jedino je će biti važno ko će koliko da stavi u svoje džepove.
U tom i takvom vremenu, ni ja, a verujem niti bilo ko drugi iz Vlade Srbije ne želi da učestvuje, ne želi da pripada. Siguran sam da ne želite i vi. Zato vam hvala na konstruktivnoj diskusiji, a mi ćemo uvek biti otvoreni i za vaše predloge i ovu veoma, veoma važnu inicijativu ćemo zajednički da razmotrimo. To je veoma važna inicijativa. Jedan Beč, građevinska industrija Beča počiva na tome, ali oni naravno imaju mogućnosti da taj novac ulože koliko hoćete.
Ako mogu da vas zamolim, ja sam stvarno, iako se to ne priznaje pomalo umoran, ceo dan sam radio i onda govorim i ovde sve vreme, pa vas molim, dakle, molim poslanike SNS da imaju razumevanja za to. Samo vas to molim. Znam da vam je možda dosadno i da predugo govorim, ali vas molim da me razumete.
Dakle, to je veliki i važan predlog. O tom predlogu ćemo ozbiljno, ozbiljno, ne samo da razmislimo nego da se pozabavimo i da možda naredne godine u ovo vreme kada budemo usvajali budžet, a onima koji kažu da se kasno donosi, hoću da kažem da ga nikada ranije nisu doneli kada su bili na vlasti, tek toliko da ih podsetim. Dakle, negde u ovo vreme ili nešto ranije, jer više neće biti problema sa MMF, dakle, potpuno sam uveren i apsolutno sam siguran da će ovo biti jedna od važnih tema, jedna od najvažnijih ulaganja koje će Srbija da napravi. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem predsedniku Vlade gospodinu Aleksandru Vučiću.
Reč ima ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Antić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodin Petrović je zaista otvorio pregršt izuzetno važnih tema, tema koje su bitne za budućnost naše zemlje. Premijer je u svom izlaganju, najveći deo toga iskomentarisao i izašao sa stavovima Vlade. Ja po nekoliko pitanja moram da dodam, pre svega, uvažavajući značaj ovih tema.
Mi ćemo odmah nakon ove sednice na kojoj usvajamo budžet i ove ostale prateće zakone, na sledećoj sednici imati jedan izuzetno važan reformski zakon, Zakon o energetici koji kao jedan moderan evropski zakon primenjuje čitav onaj treći paket energetskih direktiva. Iza tog zakona stoji dosta rada ali paralelno sa time mi pripremamo jedan set novih propisa vezano za oblast rudarstva i tu ste gospodine Petroviću, apsolutno u pravu. Sve to ide jako teško i suočavamo se sa jednom ogromnom inercijom koja u rudarstvu postoji više decenija i onom jednom stavu koji je u sebi prepoznavao samo opciju da postoji to državno rudarstvo i nije razumeo ovo vreme u kome rudarstvo postaje, da kažem, jedno od ključnih oblasti industrije u koju ulazi velika količina svežeg kapitala i stranog kapitala. Oblast u kojoj postoji ogromno interesovanje i oblast koja bez ikakve dileme može da bude jedna od onih stavki gde ćemo ostvariti brz rast i taj rast može vrlo brzo da se odrazi i na naš rast BDP.
Mi u ovom trenutku imamo velike, pre svega, najveće svetske igrače koji imaju istražna prava na nekoliko važnih lokacija širom Srbije. Tu pre svega mislim na Rio Tintu koji radi kod Loznice, tu mislim na „Friport Mek Moran“ koji radi u okolini Bora. Naravno imamo i Item Group koja radi na nekoliko ozbiljnih lokacija, kao predstavnici najvećih kanadskih kompanija.
To je za nas jako važno i mi moramo čitav taj zakonski set stvari da modernizujemo kako bi taj segment od istražnog prava do otvaranja rudnika učinili efikasnim, jer otvoriti rudnik to je nešto što drastično utiče ne samo na taj kraj nego, ponavljam, na različitoj zemlji. Znači, to su na hiljade novih radnih mesta, to je infrastruktura koja mora u velikoj meri da se odredi i plus onaj neki svetski parametar koji kaže da na svakog rudara otprilike devet ljudi dobije neki posao i radi u tom čitavom sistemu.
Moram da napomenem kao važnu stvar, da se u budžetu za 2015. godinu posle dužeg vremena nalaze određena sredstva i za razvoj ovog našeg domaćeg rudarstva. Da imamo u onom segmentu državne garancije 10 miliona evra koja su predviđena za modernizaciju proizvodnje uglja u rudniku „Soko“ koji radi u sklopu Javnog preduzeća „Podzemna ekploatacija uglja“ i da je to deo jednog projekta koji spremamo tri godine po deset miliona evra koji treba drastično da poveća proizvodnju uglja u našoj podzemnoj eksploataciji koja danas radi vrlo skromno. Tih 4.000 ljudi proizvede godišnje oko 600.000 tona uglja i to je potpuno neekonomično. Mi radimo u ovom trenutku Rudnik „Soko“, spremamo neki koncept vezano za proširenje proizvodnje uglja u rudniku „Štavalj“. Radimo i na otvaranju novog rudnika „Ćirikovac“ koji bi trebali svi zajedno da podignu tu proizvodnju uglja na nekoliko miliona godišnje, što bi bila prava stvar i što bi nam konačno skinulo sa dnevnog reda subvencije koje svake godine izdvajamo za naše Javno preduzeće „Podzemna ekploatacija uglja“.
Biomasa. Drago mi je što ste i tu temu pokrenuli. To bez ikakve dileme predstavlja veliki potencijal Srbije i sa stanovišta postojeće biomase koju mi imamo i koja stvara mogućnosti za otvaranje određenih energetskih objekata koji bi koristili tu biomasu. Moram da kažem da država tu stvar apsolutno podržava, a to je jedini segment iz tih obnovljivih izvora koji nije pod onim sistemom kvota i to je nešto što ima apsolutnu podršku i ministarstva, i Elektroprivrede Srbije koja treba u konačnom da otkupi tu energiju.
Moram da napomenem i nešto što smo poprilično diskretno uradili zato što mi se čini da u Srbiji još malo izaziva i podsmeh. Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije pre nekoliko dana je raspisalo jedan javni poziv vezano za otvaranje mogućnosti da se u Srbiji uzgaja energetska trska. To je nešto što je u čitavom setu postalo hit. Ovde kod nas onako bojažljivo izlazi u javnost i verujem da je to nešto što u narednim godinama može biti izuzetno interesantno uzimajući u obzir da od 800.000 ha državne zemlje nekih 400.000 ha nije uopšte dato ni u zakup i u ovom trenutku se ne obrađuje. U nekim od evropskih zemalja ta energetska trska smanjuje potrošnju uglja i do 50%. Tako da je to nešto na čemu ozbiljno radimo.
Premijer je rekao oko energetske efikasnosti i naravno mi u ovom trenutku sa stanovišta mogućnosti našeg budžeta smo izašli sa jednom relativno skromnom sumom od 180 miliona i svesni činjenice da time ne možemo da uradimo dramatične stvari, ali ostavljamo da gori vatra i ostavljamo mogućnost da radimo neke projekte iz oblasti energetske efikasnosti čekajući bolje vreme sa stanovišta budžeta.
Sa druge strane, svesni činjenice da u oblasti energetske efikasnosti ne treba samo država da investira. Mi spremamo ono o čemu smo pričali vi i ja skoro sa ove govornice. Spremamo i u završnoj fazi smo priprema podzakonskih akata koje će omogućiti onaj ESKO ugovor koji je evropski ugovor, koji obezbeđuje te modele PPP-ja koje ljudi mogu da ulože u projekte energetske efikasnosti i da od ostvarenih ušteda se deli zarada između onog ko uloži i onog ko je vlasnik objekta. To je nešto što će veoma brzo da se nađe pred nama
I konačno, Naftna industrija Srbije u sebi nosi puno izazova i njena budućnost bez ikakve dileme zavisi u velikoj meri od investicija, pre svega u suštinske projekte.
Mi smo proteklih nekoliko godina imali situaciju da je Naftna industrija Srbije dosta ulagala u neke regionalne projekte i razvoj, pre svega, regionalne maloprodajne mreže i određena istražna prava u zemljama u okruženju.
Ja ne sporim da je to deo stvaranja neke šire slike o NIS-u kao lidera u ovom regionu ali sa druge strane, mi smo proteklih nekoliko meseci poseban akcenat stavili upravo u pravcu insistiranja predstavnika države da se na prvom mestu završe investicije u zemlji, odnosno investicije u proizvodne objekte NIS i to je deo i onih zaključaka mešovitog komiteta Srbije i Rusije, i mi insistiramo i to je deo opšteg stava svih naših predstavnika u NIS-u da se pre svega završi duboka prerada. Tu postoji još uvek taj nedostatak zajedničkog stava sa ruskim partnerima.
Da li je opcija koksovanja ili hidrokrekinga nešto što je za nas bolje i što je budućnost. Vi znate, i o tome se pričalo u javnosti da je razlika u investiciji značajna, da je koksovanje negde do 300 miliona evra investicija, hidrokrekinga negde oko 600 miliona.
Onaj deo stručne javnosti koji je okrenut prema nama kao državi i ministarstvu se apsolutno zalaže za hidrokreking koji jeste skuplji ali ostvaruje veću zaradu i veću perspektivu u budućnosti.
Na žalost ruski partneri su u prethodnom periodu doneli odluku, pre nego što je formirana ova Vlada, da se krene u koksovanje i mi smo sada tu u nekoj fazi pregovaranja.
Moram da istaknem da je, otkad je formirana ova Vlada, napravljen jedan mali iskorak u tom, da kažem, jačanju uloge države vezano za poslovanje NIS i da verujem da možemo tu napraviti neki iskorak, kao što smo ga napravili u pitanju odnosa NIS prema „Petrohimiji“ premijer tu nije hteo da se pohvali ali ja hoću da ponovim da smo obezbedili kroz ovaj ugovor da NIS obezbeđuje određene količine gasa za potrebe rada „Petrohemije“ u iznosu od 50 miliona metara kubnih godišnje po ceni od 280 dolara.
U prethodnom vremenu je „Petrohemija“ radila sa gasom od 480 miliona, tako da je to značajna ušteda. I da smo uspeli da napravimo neke iskorake i po pitanju primarnog benzina gde sada „Petrohemija“, taj primarni benzin kupuje od NIS po ceni FOP minus 30 dolara. Nekada je to bilo i FOP plus deset, a prodaje pirolitički benzin po ceni FOP plus 65.
To su neki elementi koji sada te gubitke koji se ostvaruju poslovanju „Petrohemije“ čini, ne mogu da kažem prihvatljivije, ali manje krvarimo u poslovanju „Petrohemije“ koju objektivno moramo da držimo da radi zato što značajno utiče na naš BDP i u dobroj meri sve ovo što ona proizvede, izvozimo i naravno samo „Petrohemiju“ koja radi, možemo da držimo takvu da bude interesantna za uvođenje ovog trećeg partnera koji treba da uloži u polipropilensku liniju. Hvala.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Pavićević.
Izvolite gospodine Arsenoviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, danas raspravljamo o veoma značajnim zakonima i čuli smo razne, da kažem, i pohvale i kritike i od strane poslanika i od strane premijera i predsednika Vlade.
Ono što ja želim da kažem da je toliko izneseno argumenata da onaj ko je hteo da čuje čuo je, onaj ko je hteo da razume razumeo je, onaj ko to neće, čini mi se da je više i suvišno pričati. Zbog toga ja ću pokušati da budem veoma kratak. Jednostavno moje izlaganje ću zadržati na par konstatacija i na jedno pitanje.
Partija ujedinjenih penzionera će podržati sva dokumenta, zakone o kojima se raspravlja iz prostog razloga što smo svesni da samo merama koje preduzima Vlada možemo izaći iz ove krize.
Ja hoću da kažem da verujem i ubeđen sam u dobre namere i premijera i predsednika Vlade i svih onih koji žele dobro ovoj Srbiji, da su namere dobre, da postoji želja i volja, a čini mi se i snage, ali sigurno da koliko ćemo u tome uspeti ne zavisi samo od želje i volje nego i od onoga koliko ćemo i mi, svaki pojedinac i građanin doprineti, razumeti, dati svoj doprinos u razrešavanju svih pitanja počevši od onoga u kući pa do onoga na radnom mestu.
Zbog toga, mi ćemo podržati sve ove zakone i ne samo ove zakone nego i sve mere i aktivnosti koje Vlada preduzima sa ciljem da Srbija stane na svoje noge, da obezbedi novu budućnost.
Ja bih rekao, imam prava da kažem, pre svega, svoje dece i unučadi da ne mislim da li će mi sutra dete ili unuče imati posao, da ne ode u inostranstvo, jednostavno želim da ova Srbija postane blagostanje za sve naše građane, da žive i rade od svog poštenog rada.
Kada je reč o penzionerima, bilo je reči ovde o nepopularnim merama, merama koje su bile i možda preduhitrene itd. Budite sigurni da penzioneri jednostavno imaju samo jednu želju da dele sudbinu svih građana ove Srbije. Ne traže nikakve privilegije, ne traže nikakve povlastice. Žele jednostavno da uživaju koliko je to moguće i koliko to zdravlje dozvoljava u onome što su svojim radom zaslužili, a sigurno su ogorčeni na sve one aktivnosti koje su učinjene u proteklom periodu na rastakanju svega onoga što su oni stvarali. Neću da govorim o mafijama, svi to znamo od narko, do ne znam koje, putne, itd, već je postalo toliko svima to poznato.
Ono što veoma želim da kažem, a za mene veoma bitno jeste da mi moramo uspostaviti pravnu državu, da svaki čovek se oseća siguran, zaštićen i čini mi se da na tom planu, ja želim posebno da naglasim, boga mi i uspevamo. Ipak građani postaju sigurniji, bezbedniji. Daleko od onoga što mi želimo da bude, da ja ne mislim da li će moje dete noću u 12 sati biti slobodno da se kreće ili ne, i tako da mi niko neće upasti u stan itd. Na tom planu, znači, neophodno je stvarno da učinimo maksimalno. Želim jednostavan, miran i bezbedan život.
Jednostavno, mislim da sam u tom smislu, ono što želim da kažem ovom prilikom, neću da govorim ni o problemima penzionera i da kukam, itd, jednostavno sam imao potrebu da ovde kao narodni poslanik kao vaš kolega i čovek koji ima neko životno iskustvo, da kažem ono koja je moja želja i uverenje da ćemo mi, nadam se uspeti u svim svojim nastojanjima. U tom smislu ćemo imati podršku.
Kada sam govorio o pravnom sistemu, to je jedno moje pitanje, moram ga nažalost i pomenuti, moram ga pokrenuti, jesam o tom problemu unazad četiri godine uvek pokretao, ono je rezultat nepoštovanja zakona i propisa, a to je pitanje usklađivanja vojnih penzija vojnim penzionerima prvo iz 2004, pa iz 2008. godine.
Moram da vam kažem da je on rezultat jednostavno želje pojedinca da ne ispoštuje samo zbog postojeće uredbe i postojeće zakone. Sad smo mi doveli u situaciju da ova država, odnosno poreznici, su već platili nepotrebno oko osam milijardi, govorim o dugu iz 2004. godine, a Boga mi, ako, a po ovome kako sada situacija stoji, oni imaju pravo na to, taj dug će umesto devet milijardi narasti preko 20 milijardi, ako se otegne, onda pitanje koliko.
Moram da vas podsetim, tu je i premijer i ministar rada i ministar finansija, Ustavni sud, uvažavam da se neko ne slaže, ali ako je Ustavni sud u ponovljenom postupku doneo odluku i potvrdio to pravo penzionera, navodeći da je došlo do diskriminacije i nepoštovanja ljudskih prava, itd, da ne obrazlažem odluku, da je Upravni sud doneo presudu, da Fond PIO uskladi penzije.
Od toga je već prošlo, sada već godinu dana, jednostavno se ćuti. Moja je bila želja, nekoliko puta sam ovde postavljao, da zaustavimo taj proces od koga imaju štete i država i penzioneri. Samo neko drugi ima korist, niti država ima koristi niti imaju penzioneri. Pre četiri godine predlagao sam da se to pretvori u javni dug, jer ja sam svestan čovek, mogu ovde da kažem šta hoću, ne želim da izražavam neke svoje nerealne želje, pokušavam da budem koliko je god to moguće realan i objektivan, da se to pretvori u jedan javni dug. Bilo je mogućnosti, moram da vam kažem, da je samo bila želja da se vodi jedan konstruktivan dijalog, verujte mi, da penzioneri možda ne bi ni tražili da im se isplati dug. Međutim, šta je došlo? Došlo je da su ljudi ušli u sudske procese i vi jednostavno ste zahuktali jedan proces da više nemate nazad.
Pretpostavljam da je ovo teško pitanje, ne znam, kada do sada nisam dobio, i ako sam to već četiri puta postavljao pitanje, ne znam iz kojih razloga nisam dobio odgovor na to, verovatno da ima problema, ali mislim da ćutanje ne vodi rešenju. Istina, bila ona ovakva ili onakva, povoljna ili nepovoljna, ona možda boli, ali je najbolji odgovor. Presecanje Gordijevog čvora je uvek rešenje nečega onoga što je možda teško rešivo.
Zato molim pre svega ministra finansija i ministra rada, računam da je to u njihovoj nadležnosti, ako su u mogućnosti da mi odgovore na ovo pitanje, na koji način i kako oni vide da se ovaj problem razreši i da se jednostavno zaustavi bar dalje rast tog duga, rast troškova, rast kamata, rast sudskih troškova itd. i to zaustavi na ovom nivou i da ne idemo dalje?
Mislim da sam bio jasan i sa ovim evo ću i završiti, sa još jednim naglašavanjem, budite uvereni da će naša partija PUPS podržavati sve one aktivnosti, bez obzira bila to ova vlada ili neka druga, ako mi budemo tu, ili neki drugi, sve one aktivnosti koje vuku državu napred, koje će da stvaraju dobrobit za sve građane.
U tom smislu želim vam uspeha, želim jednostavno da uspemo ne samo vi, nego svi mi da uspemo i da jednog dana se ponosimo na ovu Srbiju, lepu, koju imamo, koju ne umemo da koristimo, ne umemo da koristimo njena bogatstva i dobrobiti koje nam ona pruža. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem, gospodine Arsenoviću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, a neka se pripremi…
Izvinite, reč ima predsednik Vlade, gospodin Vučić. Izvolite.

Poštovani gospodine Arsenoviću, pre svega da vam se zahvalim za stav koji ste izneli i da se osvrnem na veliki problem na koji ste ukazali.
Naime, da bi ljudi znali o čemu se radi, reč je o nečemu za šta nismo takođe ni krivi ni dužni, to potiče iz 2007. godine, donet je Zakon o usklađivanju penzija, kada je usledilo povećanje za civilne penzije za 11,06 a tih 11,06 je tek od 1. januara 2008. godine važilo za vojne penzionere. Neki su donosili pogrešne političke odluke koje nas danas užasno mnogo i užasno skupo koštaju.
Podsetiću vas da se u to vreme trebalo da se podigne na 60% od prosečne plate, a u to vreme su vojni penzioneri imali 95,2% prosečne plate bez tog povećanja. Na našu žalost, Kasacioni sud i Ustavni sud su donosili različite odluke i sada su sudovi počeli da donose presude protiv nas. Mi smo sad u nebranom grožđu, imamo dve mogućnosti. Obe su za našu državu veoma loše, bilo ta o kojoj ste vi govorili da to preuzmemo kao javni dug, bilo isplata, kako god okrenemo, mi smo u teškoj situaciji, a zašto, zato što je neko vodio računa o izborima, a nije vodio računa o budućnosti, upravo o onome o čemu smo govorili celo veče.
Gledaćemo kako da rešimo, postojale su ideje Aleksandrove da preuzmemo to u javni dug, ali bežimo od toga, verujte mi. Tražio je Vujović da se i ranije dodatno zadužimo. Nisam dozvolio zato što čekam da krenemo i u dobijanje određenih privatizacionih prihoda i uveren sam da ćemo i na nižem od 78 na 77% umeti da zaustavimo rast javnog duga u odnosu na BDP, tako da izbegavamo sve gde bi smo mogli da uzimamo zajmove i gde se traže garancije države.
Dakle, mi ne ulazimo u veće infrastrukturne projekte, tražimo nove modele, pi pi pi modele, koncesione modele i sve drugo, samo da ne bi smo ulazili u dodatno davanje garancije koje su nekada davane, kako god stignete, zašta god stignete, pošto je bilo potpuno svejedno koliki će da nam bude javni dug i fiskalni deficit.
To je problem veliki koji ćemo morati do kraja godine da rešimo i za to ćemo takođe da tražimo saglasnost svih u ovoj sali. Nadam se da će oni koji su taj problem napravili imati dovoljno razumevanja da pokušamo da ga rešimo.
Što se tiče položaja penzionera, ja sam danas o tome govorio i ovde sam u ekspozeu rekao da ću sve da pružim i da sve dam da se ne dogodi bilo kakvo ugrožavanje penzionera.
Nažalost, najveću cenu plaćaju oni koji imaju pravo da kažu da su radili i zaradili velike i najveće penzije. Uzgred, među njima su moj otac i majka. Njih sam, ako hoćete, pošto sam ja kriv za sve, njih sam najjače udario po džepu. Dakle, verujem kao što moji roditelji veruju da to radimo za našu budućnost i za našu decu, verujem da tako to svi penzioneri razumeju.
Mislim da penzioneri mnogo bolje od nas sredovečnih ili nešto starijih, kako god hoćete, razumeju i državu i probleme države. Prošli su i kroz mnogo teže situacije. Gledao sam jednu baku pre neki dan. Na nekoj televiziji su je intervjuisali i sad obično uvek ti novinari kada intervjuišu izvuku nešto najgore ako mogu, pošto nisu ništa napravili ako nešto neko nije opsovao ili ružno rekao, pa su se izgleda i na te ankete neki u Narodnoj skupštini ugledali, pa gledaju da što jače opsuju nešto, to će da im skoči rejting. Dakle, jedna baka je rekla, i samo je ona puštena – hajde, sine, nemojte više da dosađujete, mnogo teža vremena smo mi prošli i mnogo teže situacije da biste kukali ceo dan. Ja sam beskrajno zahvalan penzionerima koji najbolje razumeju situaciju u kojoj se zemlja nalazi, koji dobro razumeju trud, koji dobro razumeju i snagu reformi koje preduzimamo.
Vratiću se ponovo na ono o čemu je gospodin Petrović govorio i o čemu sam ja pre njega govorio, dakle, mi sve ovo ne možemo da izvedemo ni bez podrške penzionera. Mi ovo ne možemo da izvedemo bez podrške celog našeg društva.
Ja želim da verujem da neretko to licemerje koje i vas naljuti, koje ne mogu da kažem da me naljuti, ali mi bude krivo kada primetim da se takve stvari dešavaju, da po ceo vi otprilike morate da se pravdate da rebalans niste zakazali zbog „Er Srbije“ ili zbog ne znam čega, a niko od svih tih silnih prepametnih ljudi, koji treba ljude da obaveste da li je to istina ili nije, nije u stanju da kaže – ljudi, ne lažite više, ne izmišljajte više, to prosto nije tačno. Ali, ne vredi. Ako bi trebalo svaki dan da govorim šta sve nije istina i šta je to što ljude koji rade i koji se bore boli i pogađa, onda ne znam dokle bismo stigli?
Još jedna važna vest, pre nego što završim odgovor, duboka prerada je dogovorena, kao što sam vam rekao, i u junu kreće izgradnja. Mislim da je to jedna dobra vest ali nam to neće rešiti sve probleme. Investicija je 300 miliona, kao što je Saša malo pre govorio. Dakle, ne mislim da će nam to rešiti sve probleme, čak ni veći deo problema, a da je bolje da radimo nego da ne radimo – svakako jeste.
Vama, gospodine Arsenoviću, Partiji ujedinjenih penzionera Srbije veliko hvala još jedanput.
Još jednom, ja ne želim da se izvinjavam, i hoću to da naglasim, bilo kome za nešto najbolje što mislim da radimo. Neću nikome da se dodvoravam i nikome neću da se izvinjavam. I ono što radimo, radimo najbolje, i za penzionere. Ono što radimo, radimo najbolje za našu decu. Radimo mnogo, radimo posvećeno i mislim da je ceo svet te napore prepoznao. Ceo svet, bez izuzetka. Ne postoji niko u svetu koji ne podržava naše reforme. Mogu spisak od 10 stranica da vam navedem najuglednijih ljudi iz sveta – svi su na istoj strani, svi su na strani Srbije i na strani Vlade Srbije. Na strani naših reformi, zato što razumevaju značaj i razumeju činjenicu da smo krenuli u nešto što je teško, ali smo krenuli hrabro i krenuli smo pre ostalih.
Videćete, poštovani građani Srbije, za nekoliko godina koliko ćemo biti ispred nekih drugih koji vam danas tako daleko izgledaju, samo zato što, kako smo to danas gospodin Petrović i ja rekli, neki danas nemaju kuraži ili su kukavice pa nisu smeli da krenu u reforme i nisu smeli da preduzimaju ozbiljne političke i ekonomske korake. Mi jesmo.
Politika se vodi zbog budućih generacija, zbog onoga što će istorija da sudi, a ne šta će u svakom trenutku politička javnost da vam oceni kao dobar ili loš potez. Ja do sada još nisam primetio i nismo dobili priznanje ni za jedan jedini potez. Šta god da smo uradili, nije bilo dobro. Kad gorivo poskupi dva dinara, to je katastrofa. Kad pojeftini 16 dinara - ćuti, ne pominji to. Kad dinar padne – nemojte, to je veoma loše, ruši stabilnost. Kad dinar poraste – ubijate izvoz. Šta god da uradimo, ništa ne valja.
Ali, ja mislim da narod ipak dobro razume šta je dobro za Srbiju, šta je to što valja i uveren sam, posebno da penzioneri to odlično razumeju i da će i taj trud umeti da poštuju i da cene, a to će im se vratiti i brže nego što misle – imaće veća primanja i veću mogućnost da i sebi, ali i svojoj deci i unucima, nešto ostave. Hvala vam najlepše.