MILAN STANIMIROVIĆ

Demokratska stranka

Milan Stanimirović rođen je 10. maja 1960. godine u Vrbasu. Apsolvent je na Fakultetu političkih nauka, na smeru međunarodni odnosi.

Radi kao novinar. Novinarstvom se bavi od svoje sedamnaeste godine. Radio u Informativnom centru "Vrbas" (Radio "Vrbas" i list "Glas") od 1987. godine.

Član Demokratske stranke od 1996. Portparol Opštinskog odbora DS Vrbas, potpredsednik OO DS Vrbas, predsednik OO DS Vrbas, član Glavnog odbora DS od 2000, član Pokrajinskog odbora DS od 2000. godine.

Odbornik DS u Skupštini opštine Vrbas neprekidno od 1996. Potpredsednik SO Vrbas 2000−2002. Predsednik SO Vrbas 2003−2004. godine.

Narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije u tri mandata (2000−2003, 2004−2007, 2007−2008).

Oženjen, otac četvoro dece.

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

ČETVRTA SEDNICA PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 12.05.2011.

Uvažena predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Slažem se sa predstavnikom predlagača da bi možda bolje rešenje, najbolje rešenje bio nov izborni zakon i da nas čeka nešto što se zove sveobuhvatna reforma izbornog sistema u budućnosti. Ovo je, pre svega, iznudica, koja govori više o nama a ne toliko mnogo o Evropskoj uniji, koja je toliko pominjana.
Izborni zakon koji bi trebalo doneti u nekom budućem periodu pre svega mora da bude najbolji za državu, za društvo, sa stanovišta opšteg dobra, a da omogući da se kao narodni predstavnici biraju najbolji iz ovog društva. Institucije, pre svega, čine ljudi. Kredibilitet institucija umnogome grade i oni koji su članovi ovog parlamenta.
Ovde je najviše govoreno o načinu raspodele ili dodele mandata i o pitanju slobodnog mandata ili podnošenja ostavke. Do sada su političke stranke nakon održanih izbora imale svaka svoj način raspodele mandata. Pre svega je uziman u obzir rezultat. Znači, poslanici koji dolaze iz određenih sredina, ako su postigli izuzetan rezultat u svojim sredinama, imali su prednost pri dodeli poslaničkih mandata. Zatim, stranke koje drže do sebe vodile su računa o geografskoj ili teritorijalnoj zastupljenosti svih delova Srbije, pošto je cela Srbija jedna izborna jedinica pri proporcionalnom sistemu, kako bi imali predstavnike iz svih krajeva Srbije. Naravno, vodilo se računa i o polnoj zastupljenosti, o zastupljenosti različitih socijalnih slojeva itd.
Kada govorimo o načinu raspodele ili dodele mandata, šta se sada događa? Mi smo imali jednu javnu raspravu i argumenti koje smo tamo čuli, neke sam pribeležio ovde, gotovo su identični onim argumentima koje smo čuli i u današnjoj raspravi. Čuli smo da, recimo, Beograd i Novi Sad daju trenutno oko 40% poslanika, a da je zastupljeno u tim gradovima oko 26% birača. Date su mnoge primedbe na teritorijalnu zastupljenost, odnosno geografsku zastupljenost narodnih predstavnika sa različitih teritorija Srbije.
Čuli smo argumente da je protivnik sa neke protivničke liste, ako bude 20. na listi, a vi ste stoti, u takvoj situaciji u prednosti jer će vaši birači biti demotivisani da izađu i daju svoj glas vama, jer će smatrati da i pod uslovima da dobijete i 100% glasova u svojoj izbornoj jedinici, odnosno u svojoj izbornoj bazi odakle dolazite, gde živite i radite, to neće biti dovoljno da vi postanete narodni poslanik.
Govoreno je ovde o toj motivaciji, da onaj ko je dvadeseti zna da će biti poslanik i da će biti demotivisan da radi u političkoj kampanji za svoju političku stranku, jer se zna da će pod određenim uslovima, što govore i ankete itd., ako osvoji određeni broj glasova njegova stranka, on 100% postati poslanik, a onaj koji je stoti ili sto pedeseti, bez obzira na rezultat, neće moći da bude narodni poslanik.
Ono što mene brine u ovoj situaciji nije samo demotivisanost članova političkih stranaka da rade u kampanji, nego i demotivisanost birača, jer cilj jednog demokratskog sistema jeste povećano učešće građana u političkim procesima, povećano učešće građana u izbornim procesima. Recimo, ako građanin iz Prokuplja zna da je kandidat Demokratske stranke iz Prokuplja na 150. mestu i pretpostavlja da on neće biti poslanik, mi njega direktno demotivišemo. Ako je situacija da je 20. na listi, on će zvati i svoje komšije, rođake i prijatelje da glasaju za DS. Ovde će biti demotivisani, jer će reći – znate šta, meni je draga ta stranka, ali bih želeo da poslanik DS bude iz moje sredine, lobirao bih i radio da on to zaista i postane.
Mislim da će ove „zakovane“ liste, gde će se poštovati onaj redosled koji se da, uveliko demotivisati birače u mnogim izbornim jedinicama da izađu na izbore i pruže podršku svojim kandidatima.
Takođe, ovo „zakucavanje“ političke scene, koalicija sa dve ili više stranaka, raspodela mandata... Neko će reći – da, raspodele se mandati po redosledu, ako ste dobili da je svaki treći ili četvrti iz koalicije itd. Ali, šta u situaciji kada ta koalicija pobedi, napravi vladajuću većinu i neko od tih poslanika sa liste ode za ministra ili u neko ministarstvo za državnog sekretara ili bilo šta? Onda, umesto da narodni poslanik bude opet neko iz te koalicije, jer je to po koalicionom sporazumu, morate da date, po ovom zakonu, mandat nekome ko je prvi naredni na listi.
Nismo mi ono što lideri stranaka misle o nama, ili ono što mi mislimo o sebi, već ono što građani misle o nama.
Poslanike će i u ovoj situaciji određivati opet stranke, ali ovoga puta pre izbora. To je činjenica. To su neki nedostaci ovog sistema, ovog izbornog sistema i ovog izbornog zakona, a pre svega izbornog sistema koji je ovakav kakav jeste. Zato je i neophodna izmena izbornog zakona.
Recimo, možda bi najpravedniji bio – znamo da postoji većinski sistem, proporcionalni sistem, mešoviti sistem – neki personalizovani proporcionalni sistem, koji bi strankama dodelio onoliko mandata koliku podršku imaju u biračkom telu, a da istovremeno građanin bira i bude motivisan da učestvuje u političkom procesu, da povećamo učešće građana u političkom procesu i u izborima, i da može da izabere ko je imenom i prezimenom taj kandidat. To bi bila neka druga situacija, ali to je sve tema za neku sveobuhvatnu reformu izbornog zakona u nekoj budućnosti.
Mislim da bi ovo bilo lekovito i za društvo i za državu, ali i za same stranke. Ovo bi omogućilo da u žižu političkog života zaista uđu oni koji imaju poverenje građana u sredinama u kojima žive. To znači da bi se ta negativna selekcija za parlament, ali i za same stranačke kadrove, na neki način onemogućila.
Godine 2000. koalicija DOS je poštovala redosled na listi. Mandati su podeljeni po redosledu, onako kako su poslanici poređani na listi, zato to za nas nije neka novina. Znači, redosled na listi stranaka će napraviti organi stranaka misleći da stavljaju najbolje. Šta ako građani na izborima odluče da su neki koji nemaju šansu da uđu u parlament bolji pa oni koji se nalaze na 200. mestu liste ostvare bolji rezultat nego oni koji žive u sredinama? Bez obzira na to što je cela Srbija jedna izborna jedinica i može tako da se posmatra, svi smo svesni situacije da smo svi zaduženi, pre svega, za rad u svojim izbornim jedinicama, odnosno mestima gde živimo i radimo.
Neki su bili poslanici decenijama, a nikada nisu mogli da pobede ni za savet mesne zajednice. Imao sam ovde situaciju nekih poslanika koji su postavljeni voljom političkih vrhuški unutar svojih stranaka, a kada izađu na izbore za savet mesne zajednice dobiju 15 - 20 glasova, ni svi članovi familije ne glasaju za njih.
Zato smatram da bi neka vrsta personalizovanog proporcionalnog sistema u budućnosti mogla da razreši neke od ovih situacija.
Ovde se mnogo govori negativno i pežorativno i o političkim strankama, pri čemu se ne shvata da su političke stranke stožer političkog sistema i da političke partije nisu zlo, već deo političkog sistema i da je sve to pitanje mere. Tu se slažem sa našim kolegama narodnim poslanicima koji su o tome govorili na ovakav način.
Ovde se postavilo i pitanje tzv. blanko ostavki koje, kako rekoše neke kolege s pravom, nikada nisu ni postojale, nego je postojala ustavna odredba u članu 102. stav 2. da je narodni poslanik slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika.
Blanko ostavke su sigurno suprotne evropskim standardima. Postoje dva nivoa, politički i pravni; neću da gubim vreme, pošto su već govorile mnoge kolege narodni poslanici o oba ova gledišta, ali, recimo, jedan od onih koji se svojevremeno najviše zalagao za to da ovaj stav uđe u Ustav, to je lider stranke koja nije ni postojala pre ovih izbora i koji je to postao nakon izbora u ovom parlamentu, Tomislav Nikolić, da je ova odredba ispoštovana do kraja, verovatno već dve i po godine ne bi ni bio poslanik u parlamentu Republike Srbije.
Sada ću reći nekoliko reči o slobodnom mandatu. Status poslanika, kao reprezenta građana i člana parlamenta kao zakonodavnog tela, počiva na slobodnom mandatu. Mandat je slobodan kada poslanici nisu vezani instrukcijama svojih birača, već odlučuju na osnovu svog uverenja. Slobodni mandat štiti dva najvažnija prava poslanika, slobodu govora i slobodu odlučivanja u parlamentu.
Poslanik reprezentuje sve građane. To su isticale mnoge kolege u današnjoj raspravi, da poslanik reprezentuje sve građane, a ne samo birače koji su za njega glasali. Kao predstavnik svojih građana on uživa slobodu govora i glasa u parlamentu rukovođen svojom savešću. Zaista bih kritikovao one kolege koji se zalažu za drugi stav, da neko drugi, a ne građani koji su te birali i ti sam, bude vlasnik poslaničkog mandata u ovom parlamentu, onako kako to i evropska praksa nalaže.
Za razliku od ovog slobodnog mandata, imperativni mandat postoji u slučaju kada su poslanici dužni da prilikom odlučivanja, to je svima jasno, postupaju po instrukcijama onih koji su ih izabrali, da li su to vrhovi političkih stranaka ili birači itd.
Slobodni mandat garantuju mnogi ustavi. Ovde je pominjana Velika Britanija i, mislim, još jedna država, ne mogu sada da se setim koja, što se tiče slobodnog mandata. Slobodan mandat garantuju mnogobrojni ustavi, a neki, francuski i bugarski, izričito utvrđuju ništavnost imperativnog mandata.
Pošto su neki citirali u ovom parlamentu, citiraću i ja, recimo, članove nekih od ustava članica Evropske unije: „Svaki imperativni mandat je ništavan“, član 27. Ustava Francuske.
„Poslanici Donjeg doma nisu vezani mandatom i glasaju bez instrukcija“, član 96. Ustava Norveške.
„Poslanici Bundestaga su zastupnici celoga naroda. Oni nisu vezani nalozima i uputstvima i potčinjeni su jedino svojoj savesti“, član 38. Osnovnog zakona Nemačke.
„Članovi Savezne skupštine glasaju bez instrukcija. Oni otvoreno izlažu svoje interese“, član 161. stavovi 1. i 2. Ustava Švajcarske koja, istina, nije član EU, ali se takođe zalaže za slobodan mandat.
„Poslanici odlučuju slobodno i nisu vezani bilo kakvim direktivama ili instrukcijama izdatim od njihovih birača“, paragraf 56. Ustava Danske.
„Svaki član parlamenta predstavlja naciju i u vršenju svog mandata nije vezan nalozima svojih birača“, član 67. Ustava Italije.
„Članovi Generalnog kortesa nisu vezani bilo kakvim imperativnim mandatom“, član 67. stav 2. Ustava Španije.
Dozvolićete da sam citirao ovde mnogo više stavova iz osnovnih zakona i ustava evropskih zemalja koji idu u prilog slobodnom mandatu nego što su oni koji su govorili ovde i protivili se slobodnom mandatu potkrepili, pre svega pominjući Veliku Britaniju, a ne pominjući pri tom da je tamo većinski izborni sistem i da umnogome i taj većinski izborni sistem utiče na to kako se tretira ovo pitanje. Dakle, pravo na slobodni mandat isključuje opoziv poslanika, a opoziv je isključivo vezan uz imperativni mandat.
Naravno da, u skladu sa slobodnim mandatom, poslanik ima pravo na nesmetano uživanje mandata, što omogućava poslaniku da nesmetano ostvaruje poslanička prava i ispunjava svoje dužnosti i štiti ga od samovoljnog i nezakonitog ograničenja ili oduzimanja mandata, kada je u pitanju slobodni mandat.
Imam još samo ovu napomenu, pošto su ovde mnogi govorili o tome zašto da poslanik overava u sudu svoju ostavku. Poslanik ima pravo da podnese ostavku. Poslanik obavlja poslaničku funkciju na osnovu svog slobodnog pristanka. O tome govori podatak da je za validnost kandidature potrebno priložiti pismenu izjavu kandidata o prihvatanju kandidature. Mandat poslanika je slobodan i on ima pravo da podnese ostavku na položaj poslanika. Iako je ostavka lični čin, predstavlja jedan od razloga za prestanak mandata poslanika, u nekim ustavnim sistemima, recimo u Švedskoj, zahteva se da parlament prihvati ostavku poslanika. Kaže – poslanik ne može podneti ostavku bez saglasnosti Riksdaga, član 7. stav 1. odeljka 4, Instrumenti vladavine Švedske.
Komparativna legislativa – Francuska, Švedska, Austrija, Nemačka brižljivo uređuju ovaj razlog za prestanak mandata. Predviđa se naročit postupak podnošenja ostavki, pismena forma, podnošenje pred predsedništvom parlamenta, saglasnost parlamenta; poslovnikom o radu parlamenta eksplicitno se utvrđuje da ostavke, osobito one unapred potpisane ili podnete političkoj stranci, ne proizvode pravno dejstvo. Takve ostavke smatraju se pravno ništavnim.
Imao sam potrebu da citiram neke od odredaba iz ustava zemalja Evropske unije kako bih izneo i neku vrstu kontraargumentacije u odnosu na sve ono što smo čuli ovde.
Čuli smo da će neki od naših kolega narodnih poslanika da se obrate za zaštitu nekih svojih prava ustavnom žalbom i Ustavnom sudu. Pa, ko vama brani da vi stavite svoj mandat, ako želite da podnesete ostavku, da je podnesete i kažete – podnosim zato što je moja stranka to zahtevala od mene? Nemojte nas terati da stavljamo u zakon nešto što ne želimo da stavimo u zakon (i na taj način ograničimo slobodni mandat narodnog poslanika) i sprečavati nas da faktički prihvatimo onu legislativu koja je prihvaćena u ogromnom broju zemalja EU.
Stoga ćemo, uz sve manjkavosti koje ove izmene zakona izbornog i uz onu ogradu sa početka diskusije kada sam rekao da mi ovde u parlamentu moramo pokazati pre svega odgovornost, razboritost i strah za opšte dobro, u smislu da donesemo zakon koji će omogućiti povećano, sa demokratskog stanovišta, učešće građana i u izbornim procesima i kompletno u političkim procesima... Mislim da će to na najbolji način omogućiti da najbolji budu izabrani u ovaj parlament, čime ćemo podići i kredibilitet najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji, Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem.

ČETVRTA SEDNICA PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 12.05.2011.

Gospodine Martinoviću, vi kao pravnik i jedan od asistenata profesora na Pravnom fakultetu u Novom Sadu znate za onu pravnu maksimu da niko nije kriv dok se ne dokaže njegova krivica, a ovde postupate potpuno suprotno – svako je sumnjiv dok se ne dokaže da je pošten, i želite da takav stav nametnete ovom parlamentu.
Razumem takav stav jer je neko koga ste predlagali za predsednika Republike napustio i politiku koja ga je predlagala, i stranku koja ga je predlagala i potpuno promenio svoju politiku. Koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. Ali, nemojte se plašiti, nego izaberite prave ljude. Mi smo imali, kao Demokratska stranka, 33 poslanika upravo onda kada su govorili da je Karić trgovao i kupovao poslanike; nijedan poslanik Demokratske stranke nije imao potpisanu blanko ostavku i nijedan nije pao u iskušenje da za novac napusti one ideje i ideologiju zbog koje je izabran od birača i došao u ovaj parlament. Hvala.

PRVA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 14.03.2011.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade i kandidati za ministre, današnja rasprava je pokazala da je opozicija, čast izuzecima, mnogo zrelija za rekonstrukciju od Vlade Republike Srbije. Kritika sa puno opštih mesta, bez programa, strategije, vizije, sa osnovnom idejom vodiljom kako biti kalif umesto kalifa. Umesto programa, ponudili su sebe kao garanciju uspešnosti, računajući pre svega na kratko pamćenje građana Srbije.
Parafrazirajući jednu staru izreku, nakon svega iznetog, moglo bi se reći – vlast koja ima ovakvu opoziciju, ne treba da brine za svoju budućnost. Ali, ovo je ipak reakcija na prvu loptu. Treba biti i te kako zabrinut, kada se unutar same koalicije nevladinog sektora i građana čuju mnogo konstruktivnije, utemeljenije i argumentovanije kritike nego što smo to čuli u današnjim diskusijama od strane opozicije.
Uveren sam da bi kvalitativno jaka opozicija, sa alternativnim programom, umnogome uticala na bolje i efikasnije delovanje i same Vlade i koalicije. Ovako, zaista sam uveren da je ovakva opozicija zrela za rekonstrukciju, jer su na jasne političke ciljeve iznete u ovom ekspozeu odgovorili jeftinim političkim parolama.
Kao društvo u tranziciji, koja preti da postane trajno trpno stanje, svi potencijali društva moraju tražiti održiva rešenja, a ne ponašati se u skladu sa onom skerlićevskom – ne znam da snesem jaje, ali znam šta je mućak.
Negovanje beznađa, gospodo, nije politika. U uslovima permanentne unutrašnje krize u kojima se naše društvo nalazi bezmalo dve decenije, koje je prouzrokovano lošom politikom krajem prošlog veka, došla je i spoljna kriza koja je uzdrmala i najjače zemlje sveta.
Mislim da je danas premalo rečeno o tome da je ova vlada, kao i sve prethodne, bila u situaciji da minimalnim sredstvima rešava maksimalne potrebe. Ovaj svoj posao je obavila mnogo uspešnije nego mnoge države koje je kriza zatekla u neuporedivo boljoj ekonomskoj situaciji.
Osnovna pitanja kvaliteta jedne vlasti jesu, pre svega, sređene javne finansije, održavanje male inflacije, stabilne valute, sve boljih ekonomskih uslova. Smatram da, uzevši u obzir date uslove, Vlada je bila uspešna na ovom polju, uspostavivši stabilnost i predvidivost sistema u nemogućim uslovima, koji bi se šahovskim rečnikom mogli nazvati često i iznudicom.
Ova vlada je, kao i sve vlade posle 5. oktobra, koaliciona, a ne mandatarska vlada. Verovatno, kada bi neka od naših stranaka mogla da formira mandatarsku vladu, bila bi u situaciji da sprovodi program svoje stranke. Ova vlada je ograničena, kao i sve koalicione vlade i interesima koji se nalaze u programima koalicionih partnera. Mislim da uprkos ovome, što je to koaliciona vlada, nisu zamagljeni osnovni ciljevi ove vlade koji su izneseni u ekspozeu.
Našim kolegama iz LDP-a, slažem se da su problemi u velikoj meri nasleđeni, kako ste i vi to konstatovali u diskusiji. Slažem se i sa metodologijom – analiza problema, kandidovanje rešenja, akcija da se ta rešenja i primene i da se problemi moraju rešavati, pre nego što slome celo društvo.
Uveren sam da deleći iste vrednosti ne dovodimo u pitanje činjenicu da ako se Srbiji žuri moramo imati mnogo veću podršku od 6-7%, kako bi uopšte bili u prilici da menjamo ovo društvo. Od definicije da je politika veština mogućeg, bliža mi je ona definicija da je politika veština da učinimo mogućim ono što je potrebno.
Ovde smo i jednu novopečenu, novostvorenu opozicionu stranku slušali. Pre tri dana sam prisustvovao jednom skupu gde su mladi ljudi govorili na temu reči dr Zorana Đinđića – pre nego što baciš kamen na drugoga, kaži šta si ti učinio.
Danas nas kritikuju što ne idemo brže oni što su 20 godina pritiskali kočnicu. Samo u bajkama se može poverovati da ljudožderi preko noći mogu postati vegetarijanci. Da bi ubedili nas i građane Srbije da su se zaista promenili, prvo treba da ubede svoje članstvo da na stranačkim skupovima ne zvižde ambasadorima zemalja EU i svojim novouspostavljenim saveznicima.
Potrebno je da, kao saveznike, u novoj politici uzmu uverljivije saradnike od japijevske verzije Če Gevare, izvesnog Julina, biznismena u bekstvu, koji je kao suvlasnik "Mobtela" tvrdio da ova firma posluje bez profita, kako bi izbegao da ovaj profit podeli sa državom, za šta je kasnije, za nešto što navodno ništa ne vredi, "Telenor" dao milijardu i po evra. Ili jednog od tužnih simbola 5. oktobra, šta reći o politici o čijim kadrovima kompetentnije govore istražni organi danas nego narodni poslanici?
Lični moral mora biti osnov svake opšte politike. Ne može se, kao zaštitnik interesa osiromašenih građana Srbije, predstavljati onaj koji je izvorno odgovoran za položaj u kome se danas celokupno društvo nalazi i optuživati nas da kandidatura kasni onaj ko se 20 godina trudio da spreči kandidaturu Srbije. Isuviše je skupa cena za naše društvo da izbore raspisuje kako bi legalitet i legitimitet stekla promena nečijeg političkog mišljenja.
Što se tiče još jedne opozicione stranke, političke opcije, takođe jednog od simbola 5. oktobra, izlišno je trošiti reči. Šta reći o ksenofobičnoj i klaustrofobičnoj politici političara koji za sebe smatra da je bio najbolja vlast, a danas jedina svest i savest društva i koja ne priznaje nijednu kritičku tačku izvan sopstvenog vidokruga. Uvek su mi bili sumnjivi lideri koji se kriju iza naroda, a ne idu ispred njega.
Što se tiče SRS, njena politika mi deluje izgubljena van vremena i van prostora, koji ni sebe više ne shvata ozbiljno, iščekujući spasonosni povratak svog lidera i ne zaslužuje neki ozbiljniji komentar. Namerno ovde govorim o onima koji se ne slažu sa rekonstrukcijom Vlade Republike Srbije i koji za rekonstrukciju Vlade Srbije neće glasati.
Nismo ovde da brinemo brige funkcionera i političkih stranaka, jer generacije koje dolaze neće nas procenjivati šta je ko o kome rekao, nego pre svega šta je ko uradio za svoj narod i za svoju državu. Samo jaka i stabilna Srbija obezbeđuje uslove za ostvarivanje političkih ciljeva. Ta stabilnost je plaćena samodisciplinom i samoodricanjem građana Srbije. S tim nema kockanja.
Demokratska stranka, kao stožer ove koalicije, od početka je imala jasnu politiku s kojom nema neizvesnosti. DS je od osnivanja mirotvoračka, evropska, demokratska, okrenuta regionalnoj stabilnosti i sigurnosti i za saradnju sa susedima, povratak na stara tržišta, osvajanje novih, privlačenje investitora, stožer institucionalnih i svih ostalih reformi. Od svih ostalih stranaka opozicije, izvesna je politika samo dve stranke – SRS, kao politika povratka u prošlost, i LDP, koju i danas osećamo kao saborce u borbi za modernu evropsku i demokratsku Srbiju.
Kakvu izvesnog građani mogu očekivati od onih koji su izneverili sve ono za šta su se kao jedni od simbola 5. oktobra borili? Kakva je izvesnost da oni koji su izneverili svoja dvadesetogodišnja politička uverenja, već 20 dana nakon nekih sledećih izbora neće ponovo promeniti svoje mišljenje? Srbija nema odavno vremena za vivo-eksperimente. Zato ćemo danas pružiti punu podršku rekonstruisanoj Vladi Republike Srbije, zajedno sa svojim koalicionim partnerima.

Poslednji put ažurirano: 20.09.2016, 09:43