Hvala.

Prvo ću se kratko osvrnuti samo na zakon o dualnom obrazovanju. Negde i ja i cela moja poslanička grupa, to ćete videti kroz amandmane, smatramo da mi trenutno nismo spremni za jedan ovakav zakon. Negde ono što je za mene najspornije u zakonu jeste član koji se odnosi, pre svega na broj radnih sati koje učenik može da provede u nekom preduzeću ili u nekoj fabrici, to je najviše do 30 sati nedeljno, što su skoro četiri cela radna dana, a složićete se da toliko vremena učenici ne provode ni u školama, a kamoli na nekom radnom mestu.

Takođe, član koji se odnosi na sklapanje ugovora između poslodavca i učenika, odnosno roditelja, tu nije jasno definisano ko su stvarne ugovorne strane, stoji učenika, odnosno roditelja. Vi znate da po Zakonu o radu lice koje je maloletno može da sklopi ugovor o radu samo uz pisanu saglasnost roditelja. Ovde je ostavljeno da ili jedan ili drugi može potpisati ugovor i mislim da tu može doći do različitih nerazumevanja i zloupotreba i da se ovim naravno, i celokupnim zakonom produbljuje siromaštvo među već siromašnim građanima.

Naime, šta se u praksi može desiti? Može se desiti da siromašne porodice, koje žive na selu, svoju decu praktično teraju da se opredele za ovakav oblik obrazovanja, jer njihova računica će biti – pa, dobro, dobićeš dve, tri hiljade nedeljno za to, to je negde oko desetak hiljada mesečno, od toga možemo da platio struju, ogrev, da nešto kupiš sebi, patike na primer, bolje se opredeli za to, šta će ti fakultet, od toga i onako nema ništa.

S druge strane, takođe postoji situacija gde roditelj želi da se dete, i može da mu omogući, da se obrazuje i da nastavi dalje sa obrazovanjem. Sami znate da nam je vertikalna pokretljivost niska, a da će dete insistirati da se opredeli za ovaj oblik obrazovanja, jer u tom uzrastu svakom tinejdžeru znači da ima određenu sumu novca kod sebe.

Dakle, zaista i u obrazloženju koje ste dali, u kojima obrazlažete potrebu da se jedan ovakav zakon donese, mi nismo videli precizne podatke. U obrazloženju se navodi da su nam kurikulumi zastareli, da je nastavni plan i program loš, da su nam mladi koji se školuju nekonkurentni na tržištu rada, ali ja stvarno ne vidim kako će se to ovim zakonom rešiti, jer nije predložena niti promena kurikuluma, niti da se uvode neka zanimanja koja su nam deficitarna, a ukidaju se neka druga za kojima više ne postoji potreba. Mislim da bi bilo fer i prema nama i prema vama koji ste negde predlagači ovog zakona, da ste u obrazloženju naveli da je to želja jednog čoveka koji vas je praktično na to primorao, a vi niste mogli da se tome oduprete i pred nama se danas nalazi ovakav zakon.

Vi dobro znate da se obrazovne politike ne donose na takav način i jasno je i vama da ovaj zakon neće zaživeti, pa verovatno otuda i ideja da se njegova primena prolongira tek na školsku 2019/2020. godinu.

Ono što mene takođe i lično i profesionalno zanima, jeste ovaj Sporazum o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj za predškolsko inkluzivno obrazovanje, radi se o 47 miliona evra. Mene ovde brine, kao i inače kod svih zajmova koji se tiču unapređenja položaja osetljivih društvenih grupa, na šta će se taj novac konkretno potrošiti.

Verovatno se mnogi od vas sećaju DILS projekta i zajma koji smo uzeli od Svetske banke. Silni novci su potrošeni na inkluzivno obrazovanje, uradilo se dosta toga, ali nekad mi se čini da zaposleni u obrazovanju s pravom negoduju što se uglavnom taj novac troši na neke edukacije gde je otprilike trodnevna edukacija i onaj ko edukuje zaradi više nego nastavnik ili vaspitač za dva meseca. Ovde vidim da, recimo, ove grantove koje će sprovoditi udruženja roditelja za promociju predškolskog inkluzivnog obrazovanja je svega milion i po i negde oko četiri miliona je izdvojeno za subvencije za decu iz osetljivim društvenih grupa i njihovo uključivanje u predškolsko obrazovanje, a sav ostali novac ide na neke ekspertske grupe i na deo za renoviranje ili eventualno izgradnju novih vrtića.

Pa, onda imamo jedinicu za upravljanje projektom, radnu grupu koja pruža podršku jedinici koja upravlja projektom, pa konsultantsku grupu, pa odbor za odobravanje grantova, pa međusektorski timovi. Znači, gomila timova, gomila radnih mesta za uhlebljenje, raznih kvazi stručnjaka i, nažalost, još jedan primer gde su deca sa teškoćama u razvoju interesantna samo kada se uzimaju neki zajmovi, ali ne i kada sa njima konkretno treba nešto da se radi, a o tome svedoče izmene i dopune Zakona o osnovnom obrazovanju. Mislim da se vraćamo unazad.

Dakle, ponovo se defektolozima daje prevelika uloga, između ostalog i zbog toga što ste dali mogućnost da se u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama razvoju, ministre, molim vas da mi odgovorite na to pitanju, u drugom ciklusu je moguće izdvojiti samo razrednu nastavu. To znači da se deca u školama za obrazovanje učenika sa teškoćama u razvoju od V do VIII razreda mogu školovati kroz razrednu nastavu, odnosno da im jedna osoba predaje sve predmete. Da li to znači da isključujemo profesore predmetne nastave iz specijalnih škola i ponovo vraćamo preveliku ulogu defektologa?

Znate, inkluzija nije pitanje jedne struke i ne može se samo jedna struka, da bi zaštitila interese postojanja svoje struke, baviti inkluzijom. Nemojte odvajati decu po invaliditetu po školama. Evo, ja ću vam reći svoj primer. Koristim kolica i kada se u prostoriji na nekom javnom mestu nađe još neko dvoje-troje ljudi, ja se osećam neprijatno, jer osećam kao da se grupišemo negde, kao da postajemo neki klan, ili svejedno, zamislite neko ko ima neke izražene lične karakteristike da se samo po tome grupišu na jednom mestu.

Dakle, čini mi se, takođe, da niste ograničili minimalan broj učenika sa teškoćama u razvoju u specijalnim školama. Stoji koliki je maksimalan, ali niste ograničili minimalan, što znači da može jedno dete biti u razredu. To, kao što znate, nije dobro i nije podsticajno za razvoj dece.

Imam još dosta toga, ali da ostavim i svojim kolegama vreme. Hvala.

Dobro, pored toga što je važno da imamo besplatne udžbenike za svu decu, važno je i da Centar za ispite vodi računa da ispiti budu pristupačni svoj deci.

Podnela sam amandman u odnosu na ovaj član takav da se pored ove tačke u stavu 1. da Centar učestvuje u planiranju strategije i metodologije sprovođenja ispita, dodala da prilagođava metodologiju u sprovođenju ispita za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i učenike kojima srpski jezik nije maternji.

Amandman je odbijen, a u obrazloženju stoji da se inače to podrazumeva i da centar može da obavlja, u okviru svojih stručnih poslova i ovo, pa može, ali neće, u tome je problem. Zbog čega je važno da afirmativno govorimo o ovim stvarima? Zato što kada kažete obrazovanje je dostupno svakom detetu, ja vas pitam da li je svako dete i dete koje ne vidi, da li je svako dete i dete koje ima disleksiju, dizgrafiju, poremećaj spektra autizma, dete Romske nacionalne zajednice, dete koje recimo u nekom trenutku preživljava razvod roditelja, itd. Naravno da nije. Mi kada kažemo svakom, mi najčešće mislimo na prosečno dete, pa samim tim i kada izrađujemo metodologiju izvođenja ispita, to se radi za prosečnu decu.

Dakle, važno je, zbog toga da postoje brojni drugi afirmativni zakoni, ne bi postojali posebni zakoni za zapošljavanje određenih ugroženih grupa, jer mi kao što znamo i po Ustavu svako ima pravo na rad, ali taj svako npr. nisam ja, nisu drugi ljudi iz osetljivih društvenih grupa prepoznati. Vrlo je važno da ovakve afirmativne stvari stoje u zakonima. Hvala.

Član 32. - potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga.

Verujem, gospodine Marinkoviću, da je vama neprijatno iz poštovanja prema vašim koalicionim partnerima, da objasnite predsednici o čemu se radu, da ću vam vrlo rado pomoći.

Radi se o tome da smo mi na početku ovog saziva pokušavali da ukažemo na manjkavosti Poslovnika, ali da smo stalno kao argument dobijali – pa, nismo ga mi doneli, doneli su ga oni pre nas. Mi sada, upravo vašim sredstvima pokazujemo kako izgleda kada se lošim Poslovnikom obesmišljava rad Narodne skupštine Republike Srbije.

Dakle, ako nekome nije jasno šta mi večeras radimo, evo pogledajte kako se ponaša predsednica Skupštine, imali ste građani prilike da vidite, maše papirima pred kamerom koja je uključena, dakle mi ovde samo pokazujemo kako vi nad nama vršite nasilje već godinu dana, primenjujući ovaj loš Poslovnik, pa smo samo pokušali i vama i građanima da objasnimo zbog čega vam besmisleno i zbog čega je podhitno potrebno promeniti ga. Hvala.

Hvala vam.

Osvrćem se na poslednji stav ovog člana, a to je stav 9. koji kaže – roditelj, odnosno drugi zakonski zastupnik deteta i učenika može da se opredeli za sticanje osnova obrazovanja i vaspitanja kod kuće uz obezbeđivanje troškova obrazovanja i vaspitanja.

Moj predlog je bio da se ovaj stav briše, zato što nigde dalje u nastavku Predloga zakona nije jasnije definisano kako se ovo obrazovanje kod kuće odvija, pod kojim uslovima, koliko košta i kako to u praksi izgleda. Čak, ovde ne stoji ni da ćete vi doneti bliža uputstva o mogućnosti školovanja od kuće. Bojim se da možemo doći u situaciju da se vrše razne zloupotrebe.

Mislim, a ispravite me, volela bih da čujem vaše mišljenje, ministre, da ovo nije ono školovanje deteta u kućnoj nastavi kada je bolesno. Mislim, da se ovde misli na nešto drugo, ali je vrlo opasno što nije razrađeno i mislim da bi trebalo da uvažite amandman da se ovo obriše. Hvala vam.

Član 106. stav 1. govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Dakle, gledaju nas roditelji, nedaj Bože deca, gleda nas akademska javnost i očekuju da čuju šta će to revolucionarno doneti ova dva nova zakona. Ministar nam se malo uspavao, verovatno prvi put posle dugo vremena imate priliku da vidite kako izgleda situacija u srpskim školama, otprilike ovako kao u ovoj Skupštini.

Molim vas da opomenete sve koji se ne drže dnevnog reda, jer nama ovde vrlo je jasno zbog čega se to radi. Radi se zbog toga da se skrati vreme, odnosno da se produži vreme za raspravu da ne bismo imali vremena da raspravljamo o Zakonu o visokom obrazovanju i amandmanima koje su podneli, da javnost ne bi znali da ste danas proturili mnoge stvari, predlog inicijalni Zakona o visokom obrazovanju nije sadržao i da ste onako na kvarno, slobodno mogu da kažem, najzad našli model kako da univerzitetima koji dugo godina ne mogu da dobiju akreditaciju to obezbedite.

Molim vas da se svi drže dnevnog reda.

Ja se vama i obraćam.

Hvala.

Radi se o članu 6. koji se odnosi na kvalitet obrazovanja i među ovim elementima koji su ovde nabrojani, a tiču se kvaliteta, predložila sam da se doda i – inkluzivnost i dostupnost obrazovanja.

Amandman je odbijen uz obrazloženje da se ne prihvata, jer je predloženi element kvaliteta uvršten kao opšti princip koji sistem obrazovanja mora da obezbedi za sve.

Jeste, provlači se negde u drugim članovima, ali trebalo bi da znamo i moramo da budemo svesni da je dostupnost obrazovanja različitim osetljivim grupama dece i inkluzivnost, jedan od ključnih elemenata za merenje kvaliteta. Jer, kada nastavnik u učionici prilagođava nastavu deci sa teškoćama u razvoju u smislu vizuelizacije ili korišćenja audio sadržaja, to samo može da dodatno koristi i ostalim učenicima.

Ne znam stvarno kome smeta pominjanje termina – inkluzija i inkluzivno obrazovanje. Verujem da u mnogim školama, odnosno znam da u mnogim školama, kada treba da se IOP rade i pedagozi kažu – pa dajte detetu dvojku, nemojte da se maltretirate, da vi ocenjujete šta ono može šta ne može, da jednom za svagda razbijemo i taj mit, da inkluzivno obrazovanje podrazumeva samo podršku deci koja imaju teškoće.

Inkluzivno obrazovanje, po definiciji je obrazovanje prilagođeno individualnim potrebama i mogućnostima dece, samim tim obuhvata i decu koja su nadarena.

Međutim, verujem da postoje veliki otpori i u duhu onoga što ste rekli, da ćete meriti s kojim prostorom raspolažete i kakva je opremljenost, vrlo bi trebalo da razmislite o opremljenosti tzv. škola za obrazovanje učenika i dece sa teškoćama u razvoju, koje su opremljene kao neke kraljevske palate, a u kojima ima izuzetno malo dece, gde je kvalitet obrazovanja na izuzetno niskom nivou i da te škole treba otvoriti za svu decu i praktično ih reformisati i ukinuti.

Nemam dovoljno vremena. Čekam malo da se smire, ne čujem samu sebe.
(Aleksandra Jerkov: Replika na prethodno izlaganje.)

Samo mi vratite vreme i sve je u redu.

Prozivali ste Aleksandru. Pošto mi ne daju da govorim, ja koristim priliku da vas pozovem na kafu da se lepo ispričamo i da vam objasnim sve što vam vaši saradnici najbliži očigledno nisu objasnili u pogledu inkluzivnog obrazovanja. Imam zamerku na to što se niko ne bavi nastavničkim kompetencijama. Trideset plus šest ESPB za nekoga ko radi u prosveti, u odnosu na 300 ESPB koliko treba da stekne tokom osnovnih i master akademskih studija je strašno. Imam primedbu na pominjanje razvojnih grupa u zakonu, budući da ste uzeli zajam od 47 miliona evra …

Hvala.

Verujem da se svi u ovoj sali sećate, tj. nadam se, a sigurna sam da se građanke i građani Srbije sećaju da smo mi nešto manje od pre godinu dana birali ovde Vladu i tu Vladu i strukturu ministarstava predlagala je ista ova većinska ekipa, da tako kažem, odnosno većinska stranka zajedno sa svojim koalicionim partnerima.

Ono što je ostalo nejasno jeste šta se to promenilo u proteklih godinu dana, te ste vi došli do zaključka i predlagač i svi potpisnici, zajedno sa predlagačem, da su nam neophodna dva nova ministarstva. Pa ste nam dali ovde neka obrazloženja i mene stvarno ta obrazloženja fasciniraju, evo već godinu dana i, kada je reč o hitnosti postupaka i o donošenju zakona, ona su, u najblažu ruku rečeno, nedovoljna i prilično laička.

Evo ovde, recimo, za ministarstvo zaštite životne sredine, kaže, predlaže se, imajući u vidu značaj koji očuvanje i zaštita životne sredine imaju kada je u pitanju kvalitet života građana i njihovo zdravlje. Zar kvalitet života građana i njihovo zdravlje nije trebalo unapređivati i pre godinu dana? To ste mogli da pitate, ako ste nekada razgovarali sa ljudima koji žive u Pančevu ili u Boru, a u proteklom periodu i sa stanovnicima Vinče, Palilule, Voždovca, Zvezdare, koji se suočavaju sa isparavanjima sa deponije u Vinči i udišu izuzetno toksične materije.

Takođe, ovde imamo obrazloženje i za osnivanje ministarstva za evropske integracije, kaže, predlaže se usled značajno većih obaveza i obima poslova u procesu pridruživanja EU, u odnosu na ranije postojeće. Nešto nisam primetila da se rapidno približavamo procesu evropskih integracija, niti da se otvaraju nekom munjevitom brzinom poglavlja, a i ona poglavlja koja su otvorena i resori koji se tiču tih poglavlja, nisam primetila da se neki značajan napredak dešava. Jedino što smo uočili, zapravo, jeste da se povećao ucenjivački potencijal koalicionog partnera i mi zaključujemo da i formiranje ova dva ministarstva, zapravo, potiče iz toga da se ti apetiti zadovolje.

Takođe, vrlo precizno se ovde definiše šta je u čijem posedu, pa se tako u predlogu za izmenu delokruga Ministarstva privrede sve ono što se odnosi na sva javna preduzeća izuzima, kada je reč o preduzećima koja se bave električnom energijom, odnosno prirodnim gasom.

Interesantno je da niko nije primetio da postoji potreba za ministarstvom za ljudska i manjinska prava, a za šta, recimo, Pokret Dosta je bilo smatra da jeste. Imamo situaciju da nacionalni saveti nacionalnih manjinskih zajednica su prepušteni sami sebi, da izgledaju, otprilike, kao neka privatna vlasništva, gde jedna osoba ili nekoliko osoba raspolaže budžetima tih nacionalnih saveta, a pripadnici tih manjina najčešće ni ne znaju čemu služe ti projekti, kakvi su ciljevi i ishodi prilikom realizacije tih projekata na koje se novac troši. Takođe i ugrožene grupe koje su prepuštene, nažalost, Ministarstvu rada u ovom sastavu, mi imamo situaciju da i dalje i u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije trpimo velike kritike kada je reč o položaju u kom se nalaze ljudi koji žive u ustanovama, što socijalne, što zdravstvene zaštite, ti ljudi, maltene, trpe torturu. Nekako, mi smatramo da, naravno, ova dva ministarstva verovatno jesu važna, ali da je daleko važnije ministarstvo za ljudska i manjinska prava.

Na kraju, zaista cenim da je potpuno cinično to što ste u obrazloženju naveli da nisu potrebna dodatna budžetska sredstva za postojanje ova dva ministarstva i, recimo, pravdate ministarstvo za evropske integracije tako što će se Kancelarija za evropske integracije pretvoriti u ministarstvo. Ja sam gledala organizacionu šemu te kancelarije. Tamo ne postoji ministar, ne postoje pomoćnici ministra, ne postoji državni sekretar itd. i moje pitanje je da li ćemo se mi suočiti uskoro sa rebalansom budžeta ovde u Skupštini Republike Srbije, budući da u budžetu za 2017. godinu ova dva ministarstva nisu predviđena. Hvala.

Predsedavajući, vi vrlo dobro znate prema stavu člana 106 da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Niste opomenuli prethodnog govornika. Koliko znam, među ove 43. tačke dnevnog reda, za koje ionako imamo malo vremena, nisu bile tačke dnevnog reda stečajevi, predsednički izbori itd.

Ako ste u međuvremenu odlučili da ubacite novu tačku, npr. predsedničke izbore, mogli ste da nas obavestite o tome pa da se lepo spremimo, pa da onda razgovaramo o tome kako se dolazilo do određenih procenata pomoću kapilarnih glasova. Znate, to su oni glasovi gde su ljudi koji rade u javnim preduzećima bili ucenjeni da od svojih zaposlenih traže da sakupljaju sigurne glasove.

Mogli smo da razgovaramo o raznim vrstama manipulacija i da na kraju kažemo i objasnimo kako je svako od onih koji su bili na listi došao do procenta do kog je došao.

Međutim, pošto to nije bilo na dnevnom redu, kada to stavite na dnevni red mi ćemo vam vrlo rado objasniti kako će na sledećim bilo kojim izborima ti procenti izgledati mnogo drugačije. Hvala vam.

Hvala.
Prvo pitanje upućujemo predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću – zbog čega predsednik Vlade vređa poslanike opozicije i sve one koji iznose argumente i mišljenja suprotna njegovim kada god poseti Narodnu skupštinu?
Premijer je na sednici 5. decembra 2016. godine najgrublje vređao poslanike DJB, kao i poslanike drugih opozicionih stranaka, a predsednica Skupštine niti ga je opomenula, niti dozvolila ostalima da odgovore na uvrede.
Zahtevamo da nam predsednik Vlade odgovori na sledeća pitanja. Šta je hteo da kaže kada je izgovarao sledeće – uskoro vam stiže druga vrsta pomoći da vas oslobodi ovih teških dužnosti, to je nešto što se kupuje na trafici, ne znam gde se kupuje, nisam to probao u životu? Da li predsednik Vlade misli da su reči – pričate gluposti, pričate besmislice, vi ste lažovi, argumenti? Zašto ponavlja neistine da su poslanici DJB bilo koga psovali, vređali ili pljuvali? I na kraju, zbog čega je predsednik Vlade vređao građane Čačka, Užica, predsednik Vlade vređao građane Čačka, Užica, Zlatibora, ismevajući način na koji akcentuju reči kada govore?
Poslanici pokreta DJB nikoga ne vređaju, što se jasno vidi iz stenograma. Zbog čega premijer to radi i da li time pokušava da prikrije sopstvenu slabost, nervozu, nedostatak argumenata i znanja za vršenje važne funkcije koju obavlja?
Naredno pitanje je za gospodina Mladena Šarčevića, ministra prosvete. Zbog čega je došlo do kašnjenja priliva budžetskih sredstava za zarade zaposlenih na svim državnim univerzitetima u Srbiji za novembar 2016. godine? Univerziteti su dobili informaciju da Ministarstvo prosvete nema dovoljno sredstava za isplatu zarada zaposlenih za novembar. Rečeno im je i to da je neophodno da za ovu namenu obezbede nedostajuća sredstva iz tekuće budžetske rezerve budžeta Republike Srbije. Da li znate da ste ovim doveli zaposlene u situaciju finansijskih prekršaja, jer zbog kašnjenja isplata nisu u mogućnosti da izmire obaveze plaćanja mesečnih troškova, a posebno oni koji svoje kreditne rate vezuju za datum isplate zarada?
Zahtevam odgovor - zbog čega je došlo do ove situacije i ko je za to odgovoran? Takođe, pitanje za ministra prosvete, gospodina Šarčevića. U članu 8. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja definisano je da osoba koja obavlja obrazovno vaspitni rad mora da ima obrazovanje iz psiholoških, pedagoških i metodičkih disciplina stečeno na visokoškolskoj ustanovi, u toku studija ili nakon diplomiranja od najmanje 30 bodova i šest bodova prakse u ustanovi. Navedene discipline su i pre donošenja Zakona o osnovama sistema bile deo studijskih programa, jer se najveći broj studenata i opredeli da nakon studija radi u nastavi.
S tim u vezi, ove discipline, odnosno ove predmete su pohađale generacije koje su upisale studije školske 2006/07, 2007/8 i 2008/09 godine. Ipak, zbog sistematizacije bodova koje je fakultet sproveo u tome, ove generacije nemaju pravo da pristupe ispitu za licencu za rad u nastavi. Generacije koje su upisale studije nakon 2009. godine, iako slušaju i polažu iste predmete, imaju pravo da pristupe ispitu samo zbog drugačije usklađenog sistema bodovanja.
Primera radi, Fakultet muzičke umetnosti je 18. februara 2016. godine poslao dopis pojedinim muzičkim školama da planira tokom letnjeg semestra, školske 2015/16, da organizuje posebnu nastavu iz navedenih disciplina, uz obrazloženje da studenti spornih generacija nisu stekli odgovarajuće obrazovanje iz navedenih disciplina. Činjenica je ta da studenti jesu imali obrazovanje iz tih disciplina jednako kao i generacije pre i posle njih, ali da ih fakultet nije bodovao na isti način.
Zbog čega ovo nije rešeno tokom studija i zašto studenti nisu imali informaciju da će ponovo morati da polažu ove predmete? Zašto Ministarstvo nije blagovremeno reagovalo u korist tadašnjih studenata kada su upisivali master program i omogućili im da nadoknade bodove na master studijama? Zašto je Fakultet muzičke umetnosti pokrenuo ovo pitanje šest godina nakon završetka studija, tzv. spornih generacija, i sada studenti moraju da plate između 20 i 40 hiljada dinara za predmete koji su već slušali i platili i položili? Ko je odgovoran za ovu neviđenu diskriminaciju tri generacije studenata?
Na kraju, pitanje za ministra zdravlja gospodina Lončara. Republički fond za zdravstveno osiguranje usvojio je novi Pravilnik o medicinskoj rehabilitaciji u stacionarnim i zdravstvenim ustanovama specijalizovanim za rehabilitaciju, koji je stupio na snagu 15. decembra 2016. godine. Ovaj Pravilnik je, kao ni jedan do sada, ograničio pravo na tzv. banjsko lečenje osoba sa invaliditetom. Ovaj Pravilnik uskratio je banjsko lečenje osobama koje imaju mišićnu distrofiju.
Nadam se da ministar zna da je distrofija najčešće progresivna bolest i da je rehabilitacija ovih osoba zapravo njihov jedini lek. Novi Pravilnik omogućava banjsko lečenje osoba koje imaju distrofiju o trošku fonda svega jednom u tri godine. Zbog čega osobe sa invaliditetom nemaju pravo na banjsko lečenje bar jednom godišnje, kada dobro znate da fizikalna terapija u domovima zdravlja nije dovoljna, niti pruža adekvatne oblike rehabilitacije? Ko se leči u srpskim banjama?
Zahtevam odgovore - koliko je osoba tokom 2016. godine podnelo zahtev za banjsko lečenje? Koliko je odobreno, a koliko odbijeno? Strukturu bolesti osoba koje su dobile pravo na banjsko lečenje o trošku fonda, dužinu trajanja rehabilitacije i koliko su stvarni kapaciteti banjskih lečilišta? Kolika su sredstva izdvojena za ove namene u 2016. godini? Hvala.

Hvala.
Kao i većina amandmana koje sam podnela u skladu sa politikom koju zastupa DJB, amandman se odnosi na transparentnost. Pre toga želim da pohvalim zajam od Svetske banke za projekat inkluzivnog predškolskog obrazovanja i vaspitanja i nadam se da će Ministarstvo prosvete nastaviti tim putem, pošto smo čuli da postoji neka inicijativa za izmenu Zakona o osnovama sistema obrazovanja, ali se nadam da se u ovom segmentu neće ništa menjati na gore.
Takođe, zajam Banke za razvoj Saveta Evrope za izgradnju dečije klinike u Tirševoj, žao mi je što nije pojašnjeno da li se misli na rekonstrukciju postojeće ili izgradnju nove, ali to je veoma značajno i smatram da će zaista unaprediti kvalitet lečenja naše dece, jer je to jedna od najboljih, ako ne i najbolja dečija bolnica u Srbiji.
Amandman konkretno kaže, dodatak nakon stava 2. – sve garancije izdate od strane Republike Srbije biće objavljene na internet prezentaciji Vlade i Ministarstva finansija do petog u mesecu za prethodni mesec. Mi smatramo da je važno da ovi podaci stoje transparentno objavljeni i ne razumem zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen. Hvala.

Hvala.
Ideja ovog amandmana je bila da se u članu 17. doda stav 4. koji bi glasio: „Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrašnjih poslova u saradnji sa Republičkim javnim tužilaštvom će doneti Pravilnik o proceni i vrednovanju procene rizika u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.“. Ovaj amandman je odbijen.
U obrazloženju Vlade stoji da Vlada ne prihvata amandman zbog toga što je pitanje procene rizika takvo da izmiče strogom propisivanju prava i obaveza. Mi smo mislili da bude restriktivan i da ne predviđa ono što tim pravilnikom ne bi bilo predviđeno. Ali, vi u članu 15. u stavu 2. već imate neke indikatore koje navodite na osnovu kojih policajac može da izvrši procenu, a u članu 17. kažete da tužilac proučava obaveštenje i vrednuje procenu rizika. Na osnovu čega je vrednuje?
Ne vidim zbog čega ovo ne bi moglo da bude sadržano u zakonu, posebno zbog toga što je već postala praksa da nakon donošenja određenog zakona onda imamo vodič za primenu zakona, pa vodič za primenu vodiča za primenu zakona i onda se troše neka silna sredstva da se crtaju strelice, kružići i raznorazna uputstva kako se to primenjuje. Mislim da bi to svakako umnogome pomoglo nadležnom policijskom službeniku. Ne vidim zbog čega ovo ne bi bilo sadržano u zakonu.