LJUPKA MIHAJLOVSKA

Stranka moderne Srbije

Rođena 1981. godine. Živi u Beogradu.

Diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2009. godine.

Direktorka je Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom Univerziteta u Beogradu, gde radi na pružanju podrške mladima iz osetljivih društvenih grupa, na razvoju i primeni koncepta inkluzivnog obrazovanja na svim nivoima, poštovanju ljudskih prava i različitosti i negovanju tolerancije.

Bila je članica Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja Republike Srbije od 2013. do 2015. godine, kao i koordinatorka tematske grupe Obrazovanje, vaspitanje i obuka mladih tokom izrade Nacionalne strategije za mlade 2015-2025 i Akcionog plana 2015-2017.

Osnivačica je nevladine organizacije „Podeli znanje“. Bila je i izvršna direktorka nevladine organizacije “Udruženje studenata sa hendikepom” do 2011. godine.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016.godine po prvi put postaje narodna poslanica.

Osnovne informacije

Statistika

  • 32
  • 5
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 10 meseci i 17 dana i 21 sat

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 1 godina i 8 meseci i 25 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 10 meseci i 27 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Dvanaesto vanredno zasedanje , 25.06.2019.

Hvala gospodine predsedavajući.

Ministre, nadam se da ćemo imati neku dvosmernu komunikaciju. Znate da sama vas javno pohvalila rekavši da se sa većinom stvari koju vi radite slažem, međutim, u međuvremenu je bilo nekih u vašem vladanju, da se učenički izrazim, meni neprihvatljivih stvari, a to je vaša izjava da se inkluzija na silu uguravala u osnovne škole. Mislim da je to vrlo neodgovorna izjava, posebno zbog toga što smo uzeli milionske sume od Svetske banke za obnovu i razvoj za predškolsko inkluzivno obrazovanje i želim vama i svima u prosveti da kažem da ne postoji tačka u vremenu bilo koje zemlje u kojoj će neka zemlja moći da kaže da je sada u ovom trenutku spremna za inkluzivno obrazovanje. Ali, mi da bismo znali gde nam škripi, koje resurse treba da pojačamo, koje obuke treba da sprovedemo, šta nam je u praksi najveći izazov, mi moramo da sprovodimo inkluziju da bismo znali da planiramo šta ćemo dalje.

Dakle, kao što roditelji koji dobiju decu sa teškoćama u razvoju nisu spremni da se nose sa tim izazovom u trenutku kada ih dobiju i niko ih ne pita kako im je, isto tako i obrazovni sistem naravno da nije spreman, niti će ikad biti u potpunosti spreman da odgovori na sve izazove učenika, roditelja i nastavnika, ali taj proces mora paralelno da se odvija i da mi svi zajedno radimo na tome.

Što se tiče ovog zakona koji je danas na dnevnom redu, mislim da je jako značajno što donosimo jedan ovakav zakon, ali mi se čini da dve osnovne stvari koje su problem u našem visokom obrazovanju ni ovaj zakon neće rešiti.

Bila sam članica stručnog tima za reformu visokog obrazovanja u periodu od 2013. do 2015. godine, legalno izabrana na otvorenom konkursu Ministarstva prosvete i ruku na srce, više sam se bavila socijalnom dimenzijom u visokom obrazovanju i nekim bekgraundom naših studenata i obrazovanjem njihovih roditelja. Kada pogledate na "euro studentu", na njihovoj platformi podatke, videćete da u našem visokom obrazovanju studenti odnosno njihovi roditelji, uglavnom bar jedan od roditelja ima stečeno visoko obrazovanje.

Dakle, kod nas u Srbiji je ta vertikalna pokretljivost još uvek slaba, čime mi produbljujemo siromaštvo, jer svega 1% studentske populacije imamo u našoj zemlji da su im roditelji završili manje od srednje škole, a vi dobro znate koliko u Srbiji ima ljudi koji nemaju završeno osnovno obrazovanje.

Dakle, ovim zakonom mi ne postižemo to da nam je dostupnost visokog obrazovanja i naučno istraživačkih radova ravnopravna i na većem nivou i ne postižemo da je kvalitet nastave na fakultetima bolji. Zašto? Zato što, to nije tajna, to sigurno ako posećujete konferencije, čitate istraživanja, znate da naši univerzitetski profesori mahom najviše pažnje polažu, jer im je to i jedini uslov za zvanje, da produkuju veliki broj naučnih i stručnih radova.

Nažalost, pošto je fokus na tome, a ne na kvalitetu izvođenja nastave, profesori su uglavnom na to fokusirani, dok nastavu izvode njihovi asistenti, što nužno ne mora da znači da je loše. Ali, jeste veliki problem u smislu da ne postoji zahtev ni za kakvim pedagoškim, didaktičkim, metodičkim veštinama univerzitetskih nastavnika, a onda imamo situaciju da oni kažu da nam dolaze sve gore generacije studenata, a te studente su školovali nastavnici, učitelji, koje su oni školovali, da uče tu decu.

Dakle, to je jedan začarani krug iz kojeg mi nikako ne možemo da se iščupamo. Znate i sami da kod nas ne postoji ta mogućnost da se neko na akademskim studijama, pa što da ne i master i doktorskim, odluči da li će svoj fokus usmeriti ka nastavi ili ka naučno istraživačkom radu. Naravno i jedno i drugo je važno, ali vi sigurno znate da na prestižnim univerzitetima ako želite da budete profesor, dakle da isporučujete znanje studentima, vi morate mimo svih ostalih zvanja da prođete još dodatnu obuku od godinu, dve dana o načinu na koji izvodite nastavu studentima. Naši modeli su zastareli i nažalost, naši univerzitetski profesori fokusirani su na hiper produkciju radova čiji kvalitet se takođe u mnogome dovodi u pitanje.

Dakle, ono što u ovom zakonu jeste sporno, je što nažalost je karakteristično za sve zakone koje smo donosili u vezi sa obrazovanjem dok ste vi ministar, a to je ta tendencija da se vama daje prevelika količina odgovornosti, pa se onda naravno dolazi do razno raznih propusta u sistemu koje smo nedavno imali i koje neću pominjati, jer bez obzira na sve, ne smatram da ste jedini odgovorni za to što se desilo. Slažem se sa tim da kada sistem ima toliko rupa, praktično je nemoguće utvrditi čija je odgovornost u lancu najveća.

Evo, na primer za imenovanje direktora naučnih instituta vi kažete da njih postavlja upravni odbor. Upravni odbor raspisuje konkurs, bira direktore, ali ne može da ih imenuje ako vi ne date saglasnost. Isto je i sa direktorima osnovnih i srednjih škola, isto je i sa svim ostalim funkcijama.

Ne razumem odakle ta tendencija, ne samo vaša, nego cele ove vladajuće strukture, da se prevelika odgovornost i ovlašćenja svaljuju, da se tako izrazim, na jednog čoveka. Na neki način tako se degradiraju svi ovi ljudi, naučnici, istraživači, koje je neko valjda trebalo nezavisno da bira da obavljaju funkcije direktora naučnih instituta. Smatram da je to obezvređivanje svih tih ljudi i degradiranje nepotrebno i ako možete da objasnite zbog čega je to tako.

Takođe, ono što je moja neka zamerka na zakone, što si korisni izrazi u našem nacionalnom zakonodavstvu, kao što su start-ap i spin-of kompanije. Mislim da to može lepo da se prevede na naš lepi srpski jezik, koji mi ipak treba da negujemo, čuvamo u najvećoj mogućoj meri koliko je to moguće. Pretpostavljam da će u strategiji biti definisano, nadam se da će u strategiji biti definisano koliki je minimum koji se iz budžeta izdvaja za nauku i istraživanje.

Eto, otprilike za sada toliko. Možda ću se kasnije u drugom delu ponovo javiti. Hvala vam.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2018.

Hvala predsedavajući.

Pa, evo koleginica se ovde posebno osvrnula na smanjenje siromaštva, a mi znamo da prema svim relevantnim izveštajima osobe sa invaliditetom su kategorija stanovništva koja je u najvećoj meri u riziku od siromaštva, odnosno jedna od najsiromašnijih kategorija građana.

S tim u vezi, vi znate da postoji budžetski fond za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i taj fond se zapravo najviše, trebalo bi, najviše puni sredstvima koja poslodavci, odnosno biznis sektor uplaćuje kada ne zaposli osobu sa invaliditetom.

Tačnije, prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom svaki poslodavac koji broji više od 25 zaposlenih, dužan je da zaposli jednu osobu i onda na svakih narednih 50 još jednu osobu.

Vi znate da imamo velike poslodavce, kao što su NIS, „Telenor“ i mnoge druge kompanije, koje broje preko nekoliko hiljada zaposlenih. Ono što jeste problematično sa ovim fondom, jeste nekoliko stvari. Najpre, mi smatramo da, ja i kolege iz moje poslaničke grupe, smatramo da ne treba teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom da padne na biznis sektor, već time treba da se bavi prevashodno država.

Smatramo, takođe, da su ovim dodatno opterećeni poslodavci, ali ono što je veći problem je, što je inicijalni zakon o profesionalnoj rehabilitaciji prodrazumevao da je visina tih penala, u iznosu od tri minimalne zarade Republike Srbije, što je negde oko 70 hiljada dinara, a sada po novim izmenama zakona to je 50% od jedne prosečne zarade u Srbiji, što znači da je oko 20 hiljada dinara.

Ovim smanjenjem praktično je onemogućeno zapošljavanje osoba sa invaliditetom, budući da je svakom poslodavcu jeftinije da plati mesečno penale za nezaposlenu osobu, nego da uposli osobu čak i po ceni minimalne zarade.

Ono što je još veći problem jeste, što mi u ovogodišnjem budžetu vidimo da je u okviru ovog fonda izdvojeno svega jedna milijarda i 250 miliona dinara. Nama je gotovo neverovatno da poverujemo u to da su prihodi u tom fondu tako mali, ali naravno mi to možemo samo da nagađamo, s obzirom na to da mi nismo dobili izvršenje budžeta i da mi ne znamo koliko zapravo se slije na godišnjem nivou novca na ime penala za nezaposlene osobe sa invaliditetom.

Mi bi smo jako voleli da dobijemo tu informaciju, jer smo pokušavali i kroz zahtev za informacije od javnog značaja, prebačeni smo te na Poresku upravu, te na Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada, nikada nismo dobili precizno koliko se novca sakupi, a s obzirom na to da i poslodavci kažu da bi radije ta sredstva dali na kupovinu pomagala, da unaprede život građana sa invaliditetom, da se javne institucije učine pristupačnim, a ne da se sliva u neki budžetski fond za koji niko zapravo ne zna gde se ta sredstva distribuiraju.

Mi znamo da se deo sredstava daje na preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje i da oni upošljavaju oko hiljadu i nešto osoba, ali mi se takođe tome protivimo s obzirom na to da se zalažemo za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom na otvoreno tržište rada, a ne u ovim opet organizacijama koje posluju po vrlo sumnjivim okolnostima. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2018.

I ja da se zahvalim ministru Đorđeviću što je odgovorio.

Tatjana Macura, koleginica moja i ja smo se radovali vašem dolasku ovde, svakako, ali vi, složićete se, pretpostavljam, sa mnom da ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne podstiče zapošljavanje već podstiče punjenje fonda, jer da želi da podstakne zapošljavanje, ne bi poslodavcima dao mogućnost da im je isplativije da plaćaju penale nego da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Odgovor koji nismo dobili ni od vas, ni od ministra finansija, je – koliko se na godišnjem nivou uplati novca u budžetski fond na ime penala za nezaposlene osobe sa invaliditetom i da li država takođe uplaćuje sredstva u ovaj fond, s obzirom na to da sam sigurna da ni državni organi ne ispunjavaju obavezu iz zakona i ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom prema kvotnom sistemu koji je predviđen ovim zakonom? Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 27.09.2018.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, članice i članovi Vlade, građani i građanke Republike Srbije, drago mi je da danas imam priliku da postavim pitanja ministrima u Vladi.

Naravno, pitanja je mnogo, a vremena je malo, tako da ću se najpre fokusirati na dva ministarstva, a to su Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za rad.

Najpre, pitanje za ministra Đorđevića, pretpostavljam da znate da je u utorak održan protest ili bolje reći mirna šetnja majki i porodilja i trudnica, koje imaju primedbe na važeći Zakon o finansijskoj podršci porodicama s decom.

One su zatražile logističku podršku od poslanice Tatjane Macure, te u tom smislu ona njima jeste pomogla da se to organizuje, ali zarad javnosti da kažem da su od političarki govorile na tom skupu samo Tatjana Macura i ja. Skup je zaista bio miran bez bilo kakvih uvredljivih tonova i bez bilo kakvih uvredljivih reči, a samo sa jednom željom, a to je da se razmotre izmene i ponovne izmene i dopune ovog zakona.

Naime, primedbe se, pre svega, odnose na broj meseci koje ulaze u obračun za zarade, zatim na to da majkama koje imaju decu sa invaliditetom nisu omogućena prava iz ovog zakona, ukoliko dete prima tuđu negu i pomoć i nije definisan minimalni iznos koji majke primaju. Negde je naš zaključak da je ovde možda najveći problem to što se ovde mešaju prava iz radnog odnosa i prava na neki vid socijalne zaštite.

Takođe pitanje za ministra Đorđevića, da li ste na Vladi razgovarali ili nameravate da razgovarate o tome da se penzionerima izvrši vraćanje penzija koje su im umanjene u protekle četiri godine, jer ovo sada nije vraćanje, već je praktično obustavljanje oduzimanja penzija?

Takođe, poslanik Vladimir Đurić, predložio je jednim zakonom da bi bilo dobro proglasiti taj novac javnim dugom i na taj način u vidu obveznica na period od pet godina izvršiti vraćanje tog novca penzionerima. Ne mislimo da je to rešenje najbolje, možemo da razgovaramo o tome, možda rok treba da bude duži, možda na drugačiji način, ali, eto, da li postoji inicijativa i želja u Vladi Republike Srbije, da se ljudima koji su pošteno i predano radili u ovoj zemlji i borili se za nju ipak taj novac vrati.

Za ministra prosvete – da li možete da obećate ili kažete da ćete se zalagati za to da se u standarde za akreditaciju uvrste i standardi koji se odnose na pristupačnost visokoškolskih institucija za studente sa invaliditetom i tu se pre svega misli na arhitektonsku i na informaciono-komunikacionu, kako bi oni nesmetano mogli da prisustvuju svim predavanjima i ispunjavali svoje ispitne obaveze ravnopravno sa ostalim studentima? Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 27.09.2018.

Hvala ministre Đorđeviću što ste pokazali želju da diskutujemo o ovome i koliko sam shvatila biće izmena i dopuna zakona.

Međutim, govorite o podsticajima, a znate dobro da nam je stopa nasilja nad ženama velika, imamo i veliku smrtnost, a jedan od ključnih uslova da se to smanji jeste da se poveća ekonomska nezavisnost žena. Ako je neko radio dve godine, pa ostao bez posla, pa nakon dve godine dobio dete, praktično njoj ništa ne ulazi u prosek. Mi moramo da odradimo minimalnu sumu ako ćemo stvarno podsticati rađanje o ohrabriti majke da se odluče, pre svega na prvo dete, a onda govorimo dalje o drugom, trećem i četvrtom.

Što se tuđe nege i pomoći tiče, mi ili ne pričamo o istoj nadoknadi ili neku u ministarstvu ne razume. Lično sam korisnica dodatka za tuđu negu i pomoć jer mi je procenjen invaliditet, po tim nekim skalama, da mi je neophodna dodatna podrška za neke stvari i samim tim i dodatni novac. Deca su korisnici tuđe nege na osnovu procene stepena invaliditeta. Ovde piše, u članu 12. – Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada, radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete koje je ostvarilo pravo. Znači, mama ne može da ostvari pravo na naknadu zarade, odnosno na naknadu plate, to piše u članu 12, molim vas da se usaglasite i vidite šta i kako.

Što se penzija tiče niste mi odgovorili, da li će biti povećanja. Podržavamo to što ste stabilizovali budžet. Kada govorite o rezultatima pitanje je i sa kim se poredite. Nije poenta biti bolji, poenta je biti najbolji i uvek bivati bolji, tako da molim da mi odgovorite da li će biti vraćanja penzija ili ne?

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.

Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?

Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.

Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.

Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?

U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.

Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.

Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 15.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Koordinator Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 38000.00 RSD 20.03.2008 - 20.03.2009.
Koordinator Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 70000.00 RSD 20.03.2009 - 15.07.2015.
Direktor Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 80000.00 RSD 15.07.2015 - 01.07.2016.
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 14:17