| 10.05.2020. |
|
||
|
|||
|
| 25.05.2020. | Predlog zakona o dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju |
odbačen
|
| 20.11.2019. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika |
odbačen
|
| 25.09.2018. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom |
odbačen
|
čeka se odgovor 5 godina i 26 dana i 13 sati
Poštovana gospođo Mihajlovska, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju koru...
čeka se odgovor 6 godina i 3 meseca i 22 dana
Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...
čeka se odgovor 7 godina i 1 mesec i 29 dana
Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.
Hvala, predsednice.
Drage građanke i građani, kolege i koleginice narodni poslanici i, naravno, predsednice Vlade i prvi potpredsedniče, želim najpre da kažem da ću se, za razliku od mojih ostalih koleginica i kolega iz Ujedinjene demokratske Srbije, više osvrnuti na deo građana koji su, možda, i najobespravljeniji u našoj zemlji, a i ne samo u našoj zemlji.
Svakako ću da podvučem da smatram da je dobro što je bilo vanredno stanje, samim tim i zabrana kretanja, kao posledica uvođenja tog vanrednog stanja, jer juče sam imala prilike da se šetam po gradu i videla sam da su se ljudi već po prilično opustili.
Naravno, ne krivim za to građane, velika je odgovornost na ljudima koji su sve vreme građanima slali poruke, koje su bile često oprečne. Ljudi su zbunjeni, u nedoumici oko toga hoće li biti dozvoljeno prisustvo liturgiju u nedelju na Uskrs ili neće i to je ljude zbunjivalo i negde ih, možda, navodilo na to da se ponekada neodgovorno ponašaju. Ali, da, svakako je trebalo ovo da se uvede, jer sam gotovo sigurna da do toga nije došlo naš zdravstveni sistem, a njega, pre svega, čine ljudi, kao i svaki sistem, a to su nečije majke, nečije sestre, snajke, očevi, braća, itd., taj sistem bi zasigurno kolabirao i, naravno, zajedno sa ljudima koji u njemu rade.
Inače, ja sam po prirodi pesimistična osoba, tu imamo predsednik i ja sličnu karakteristiku, nemamo ih, doduše, mnogo, ali, eto, to je jedna od sličnih. Iskreno, moje neko predviđanje, kada je sve ovo počelo, je bilo da ćemo mi za neke dve, tri nedelje, bukvalno, imati apokaliptičnu sliku u našem zdravstvenom sistemu i da će oni prestati u jednom trenutku da se odazivaju i da dolaze na posao i da ćemo, gledajući slike iz Španije, Italije, doživeti sličnu sudbinu.
Na moju veliku sreću, pokazalo se da u ovoj našoj poprilično institucionalnoj razorenoj državi, koju su opet razorili neki ljudi, možda i svi mi zajedno tome doprineli u većoj ili manjoj meri, pokazalo se ipak da naša neka žilavost ili otpornost ili rezilijencija koja nas karakteriše kao narod, a pre svega humor u najtežim situacijama i to što nas to krasi kao narod, ja stvarno verujem u to, nas ipak na kraju cele nezgodne i svake situacije čini pobednicima svega i svačega, pa se nadam i Kovida-19.
Ipak, u 21 veku nam je ova pandemija pokazala jednu može se reći strašnu stvar i to ne samo u Srbiji negu celom svetu i iako smo u 21 veku u kome nikada se više nije govorilo o pravu ljudskih prava, mi imamo situaciju da verovatno nikada nećemo dostići taj nivo kao ljudska vrsta da svačiji život bude jednako važan.
Ne znam koliko ste pratili izveštaje svetskih medija, verovatno jeste kao i svi, bilo je čak informacija da su neke države u Americi preporučivale da se osobe sa invaliditetom ili neke osobe sa mentalnim teškoćama, da se zapravo ne troše respiratori na takve ljude. Zaista je onako vrlo stresno živeti sa tom mišlju, da ako dođe do toga da mora da se vrši nekakva selekcija ne postoji neki ni jasan kriterijum sem tog invaliditeta da ćete vi otpasti u toj selekciji pružanja zdravstvene zaštite.
Želeći da podstaknem malo ljude da budu i odgovorni, jer gde počinje naša odgovornost, gde se završava, gde se naša sloboda završava, da li mi našom slobodom ugrožavamo nekog drugog, a onda taj neko drugi neće biti prioritet jer neko drugi nije bio odgovoran, postavila pitanje, kada biste morali da birate koga ćete od ove tri osobe da stavite na respirator, a to su recimo, žena sa invaliditetom koja je naučnica i na tragu je da proizvede vakcinu za Kovid-19 ili muškarac milioner koji treba da finansira to istraživanje, ili mladi beskućnik koji ima najveću šansu da preživi? Nikada se nećemo služiti koga bismo odabrali, verovatno različiti ljudi u odnosu na različita razmišljanja bi dali prioritet jednom, drugom ili trećem.
Medicina ima neke svoje prioritet, a to je da se šansa daje onome koji ima najveću šansu da preživi. Dobro je što se mi nismo našli kao zemlja u toj situaciji da vršimo selekciju ko ima veće pravo na život u odnosu na nekog drugog. Ali, nije dobro što mi nismo, ja sada govorim o našoj zemlji i naravno da jesu i mnogo razvijenije zelje imale slične izazove, nismo preduzeli sve što je do nas da kreiramo mere, da kroz institucije, da kroz resore koji su zaduženi za određenu kategoriju građana, određene druge stvari u državi napravimo adekvatne mere postupanja u vanrednim situacijama, na šta nas između ostalog i obavezuju preporuke sa konferencija gde su zapravo i napravljene preporuke za postupanje u kriznim situacijama za različite države.
Ali mi, vodeći se nekim možda i populizmom i nekim šaradama i nekim drugim stvarima, ja moram te stadione da podvučem, bilo je dosta diskusije kada se usvajao budžet za ovu godinu, a nismo onu suštinu uradili, da zapravo unapredimo i sprečimo loše zdravlje naših građana.
Bila bih neiskrena kada bih rekla da niko ni malo nije obratio pažnju na populaciju osoba sa invaliditetom tokom ove pandemije, ali to definitivno nije bilo sistematično i urađeno na smišljen i struktuiran način.
Ja ću reći, zašto da ne, zaista smatram da treba da istaknem, šta sam ja uradila i sa kim sam ja preduzela neke mere. Tačnije, 11. marta, pre uopšte uvođenja vanrednog stanja, sam se obratila Regulatornom telu za elektronske medije sa jednom molbom da se da preporuka svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom da počnu obavezno da obaveštavaju i naše gluve sugrađane, koji koriste znakovni jezik, o čemu se radi. Ta populacija ljudi, mesec dana ovde se vrtela priča o Kovidu po vestima, onako, skromno, nisu znali o čemu se radi. Dva dana kasnije sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su imale prevod, imaju ga i dan danas. Zahvaljujem se i brzoj reakciji REM-a i svim televizijama.
Ali, šta posle? Ukinućemo vanredno stanje, proći će i ti izbori, kada takođe televizije imaju obavezu da imaju prevod i onda više prevoda neće biti i naši gluvi građani ponovo neće znati šta se u njihovoj zemlji, regionu, inostranstvu, dešava.
Zatim smo zajedno sa Koalicijom za dobročinstvo i Srpskim filantropskim forumom kreirali jedan set preporuka Vladi. Vlada je većinu tih preporuka stvarno i usvojila. Ali, malo su i te uredbe Vlade kasnile. Na primer, odluka da deca sa razvojnim smetnjama i autizmom mogu da se kreću u određenim terminima kada je policijski čas doneta je tek 13. aprila, da osobe sa invaliditetom mogu da se kreću u pratnji jedne osobe, doneta je tek 20. aprila. Uredba o ustanovama socijalne zaštite, odnosno domovima, doneta je 10. aprila. Dakle, prilično se kasnilo.
Po mom dubokom mišljenju, karika koja je tu najviše zakazala jeste Ministarstvo za rad, jer u tom Ministarstvu postoji resor za zaštitu osoba sa invaliditetom i taj resor je trebalo da već u roku od dva dana ima spremne sve ove preporuke, dostavi Vladi i Vlada to usvoji. Mi smo od tog resora doživeli jedino to da je formirana jedna "komjuniti vajber grupa" za navodno obaveštavanje osoba sa invaliditetom o toku pandemije i merama, ali to je ona jednosmerna grupa, gde samo administratori mogu da postuju a ostali mogu samo da čitaju. Ja sam bila članica te grupe tri dana. Jedva sam izdržala i napustila sam je, zato što to nije bila grupa za obaveštavanje građana, već je to bila, iskreno rečeno, grupa za promociju, pa ne čak i SNS, nego više predsednika države. Mi smo stalno na toj grupi dobijali kada se obraća predsednik, gde se obraća, gde gostuje. To je u redu, ali, znate šta, nisu osobe sa invaliditetom maloumne i nepismene. Mi pratimo vesti, pratimo medije, znači znamo kada ko gde gostuje. Ja sam se nadala da će to biti grupa gde će ljudi zaista konkretno oko kretanja personalnih asistenata, oko prevoza, oko mogućnosti da personalni asistent poseti osobu sa invaliditetom tokom policijskog časa, jer je nekome potrebna i podrška kada, ne znam, treba da se transferiše krevet, toalet, itd. Međutim, ta "komjuniti vajber grupa" ničemu nije služila i mnogi su negodovali u vezi sa tim.
Hoću da napomenem i, iskreno, ne interesuje me kako će to biti shvaćeno, da je jako važno što ste vi predsednice prepoznali značaj toga da ova zemlja radi više na pristupačnosti kada je reč o osobama sa invaliditetom. Formirana je ta radna grupa Vlade i meni ljudi kažu - ti si u Vladi Ane Brnabić. Naravno, ja kažem da to nije Vlada Ane Brnabić, da je to Vlada Republike Srbije. Ja ću isto kao i naši lekari, koji su bili tu sve vreme i obraćali se ljudima na konferencijama, koji su takođe omanuli, tek u petoj nedelji je profesor Kon pomenuo osobe sa invaliditetom i obavestio ih, jer su mene bukvalno zvali, u strahu da neko od njih ne završi na Sajmu, jer na Sajmu nema uslova, ni zbog toaleta, ni zbog svega. Tu ću samo napraviti jednu malu digresiju.
Desilo se da je muškarac koji je korisnik kolica, diplomirani arhitekta iz Srbije, išao na razgovor u Nemačku za doktorske studije na intervju i zadesio se tamo kada je sve ovo počelo. Oni su svi doveženi ovde avionom i on je bio bez asistenta tada, pošto vi u avionu inače imate tu podršku, i smešten je u Vojnu gimnaziju, čini mi se, kod Partizanovog stadiona. Četiri dana nije mogao da uđe u toalet, jer ta gimnazija nema pristupačan toalet. Vi ste njega zvali, izvinili se, itd.
Meni je u stvari vrlo patriotski sa strane tog momka to što on nije podigao nikakvu neku negativnu kampanju u javnosti, već smo mi njega zamolili da on bude produktivan i on je projektovao, pošto je arhitekta, jedan montažno-demontažni toalet za osobe sa invaliditetom koji može da se kamionom prevozi sa tih privremenih bolnica, za slučaj da nam to zatreba. Ja mu se ovom prilikom zahvaljujem. Za mene je to stvarno vrhunski patriotski čin, daleko veći patriotizam od bakljada, pištaljki, pa i šerpi.
Što se tiče šerpi, osvrnuću se na to da smo mi, takođe, u ovoj nekoj veštačkoj atmosferi zatvorenosti ljudi videli kako izgleda kada ne možete da se krećete, kada nemate prevoz. To su sve one stvari koje su svim građanima nedostajale i navele ih nekako verovatno da taj bunt iskažu lupanjem u te šerpe.
Verujte mi, za osobe sa invaliditetom, taj karantin maltene važi tokom celog života. I ja se pitam u šta bi trebalo da se lupa da bi neko čuo ovu populaciju? Jer, pazite, prevoz će i dalje nedostajati osobama sa invaliditetom i kada počnu redovne linije, jer one u njega ne mogu da uđu. Prisustvo kafićima, restoranima, dakle, sve ono što svakom čoveku nedostaje, nedostaje i osobama sa invaliditetom, samo što će njima nastaviti da nedostaje i posle ukidanja vanrednog stanja.
Da se vratim, lepo je što ste vi prepoznali značaj da se radi na tome. Ja kao građanka ove zemlje koja želi da živi u zemlji koja napreduje u svakom smislu i koja je evropski orijentisana i zbog toga i jesam deo, iskreno rečeno, ujedinjene demokratske Srbije, jer smo mi stvarno grupacija ljudi koja se zalaže za to da mi sve one i konvencije i standarde koje preuzimamo sa zapada primenjujemo ovde zarad boljeg života naših građana, ja ću uvek biti na strani naroda i države i dati svoj doprinos u onoj meri u kojoj ja to mogu da uradim kada me neko pozove.
Ali, postavlja se pitanje šta kad sutra ne bude neko zainteresovan za to ili ne budem ja tu ili ne budete vi tu? Nije dobro da personalizujemo stvari, da privatizujemo stvari, kao što nije bilo dobro ni favorizacija toga da li smo mi samo zahvaljujući ili najviše zahvaljujući predsedniku uspeli ipak da se nekako sa ovim izborimo dosta bolje nego mnogi drugi. Pa, mislim, izborile su se i zemlje u regionu, a imaju druge predsednike.
Dakle, mi moramo da verujemo u sistem i da razvijamo sistem i okvir u kom ćemo dalje delovati, da se ne oslanjamo na pojedinačne veze, na pojedinačne ljude i, još jednom da podvučem, Ministarstvo za rad, koje, pa može se reći decenijama unazad služi uglavnom za neka potkusurivanja. To nije popularno ministarstvo. To je ministarstvo u kome imate radničke štrajkove, imate ratne vojne veterane, osobe sa invaliditetom, populaciju Roma, ljudi koji su socijalno ugroženi itd. To jeste užasno teško i bilo kakva reforma u oblasti socijalne zaštite je užasno teška i naporna. I to zaista moraju da rade stručni i posvećeni ljudi, naravno, i svi drugi resori.
Imam samo jedno pitanje za ministra Dačića pre nego što završim. Neki naši državljani koji imaju boravišnu dozvolu na Malti su se zadesili ovde. Oni imaju poziv malteške vlade da se vrate da rade, ko hoće da radi.
Međutim, nije bilo neke komunikacije da ovi avioni koji su išli po naše državljane odvezu te ljude koji hoće tamo da idu, da li će se to uskoro realizovati? Tu je nekih pedesetak ljudi koji tamo maju poslove i ti poslovi ih i dalje čekaju. Hoće li uskoro biti prilike da se oni tamo vrate?
Dalje, o ostalim i drugim temama moje kolege iz UDS će više govoriti. Ja sam zaista htela da stavim akcenat, jer osećam se dužnom, kao neko ko predstavlja, pre svega, osetljivu populaciju građana, da dam negde i ovakav osvrt koji ostali nisu dali. Hvala.
Hvala vam, predsedavajući.
Mi smo ovde predložili da se izvrši procentualna raspodela organizacijama koje se bave osetljivim društvenim grupama, međutim, to je već prihvaćeno Vladinim amandmanom koji je sadržao i ovo i onaj ukupan procenat koji se izdvaja od prihoda od igara na sreću.
Međutim, moram da kažem da je moj govor u načelnoj raspravi o ovome kada sam govorila izazvao zaista veliku pažnju, pre svega osoba sa invaliditetom, i ja dva dana bukvalno ne prestajem da se javljam na pozive i da odgovaram na pozive raznih ljudi iz cele Srbije koji me zovu i koji me u velikoj meri podržavaju u onome što sam iznela. Neke stvari nisam do kraja iznela, zapravo, oni mi i zameraju to što nisam pomenula svaku organizaciju pojedinačno, kakve se nepravde vrše i na šta se ova sredstva troše.
Znači, prvo želim da kažem da svakako ima organizacija koje istinski zastupaju interese osoba sa invaliditetom i zaista sprovode programe koji doprinose njihovoj većoj inkluziji. Tu pre svega mislim na organizacije koje organizuju različite usluge podrške u zajednici, personalna asistencija, lični pratilac deteta, tumači za znakovni jezik, stanovanje uz podršku itd, dakle ono što ljude uključuje u društvenu zajednicu.
Međutim, te organizacije nisu na redovnom programskom finansiranju ministarstva, već one svake godine moraju da konkurišu na tenderima koje jedinice lokalne samouprave raspisuju, moraju da imaju akreditovane programe, licencirane, tačnije, usluge i one jako dobro obavljaju taj svoj posao i rade jako korisne stvari. Međutim, mi imamo opštine koje takođe izdvajaju sredstva za ove usluge, ali ne postoje organizacije koje su dovoljno kvalifikovane da te usluge sprovode. Onda vi imate, recimo, u nekim manje razvijenim opštinama da vam interresorna komisija dodeli određenu uslugu, ali tu uslugu nema ko da sprovede, ni centri za socijalni rad, ni ove organizacije.
Ono o čemu sam ja govorila i što je sporno jeste da brojne, kako sebe nazivaju, relevantne organizacije dobijaju velike sume novca iz budžeta od raznih ministarstava, naravno, najviše od Ministarstva za rad, a efekat njihovih programa je vrlo upitan. Tu, s druge strane, imamo situaciju, ja tu ne krivim toliko Ministarstvo. Zbog čega? Zato što niko nema, hajde da kažem, petlju da se uhvati u koštac sa ovim, jer je to osetljiva društvena grupa i onda svi kažu – znate, hajde nemojte tu da čačkamo ništa, radićemo onako kako nam oni kažu.
Onda imate tu neke interesne grupe među tim organizacijama koje dođu, naravno, svakom ministru koji dođe i pomoćnicima kažu – eto, vidite, to treba. Ovi ljudi kažu – valjda vi najbolje znate šta vama treba, mi ćemo to da finansiramo. Međutim, to nije uvek situacija. Jeste da Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom podrazumeva da ove organizacije učestvuju u radu i budu pitane od strane države, ali onaj ko je pisao Konvenciju nije očekivao da će postojati organizacije koje ne rade u interesu osoba sa invaliditetom, nego u svom ličnom interesu.
Tako imamo situaciju da je predsednik Saveza slepih gospodin koji je na toj funkciji 20 godina. Ne tvrdim to ja, članovi tog saveza i gradskih organizacija tvrde da je to nekvalifikovana, neobrazovana osoba, digitalno nepismena, a koja njih vodi 20 godina. Da bude gore i crnje, ta osoba je takođe, juče sam proveravala u APR-u, i osoba koja zastupa nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom koja u svom sastavu ima svaki pojedinačni savez. Dakle, to je sukob interesa.
Šta je moj apel? Moj apel je i na Ministarstvo finansija, pre svega, kao nekoga ko raspodeljuje te budžete, da zaista izvrši pritisak na sve da se vrši evaluacija programa koje ove organizacije sprovode i da se pare ne bacaju u bunar. Znate, kada je mene premijerka, odnosno predsednica Vlade Ana Brnabić pitala, zamolila da pomognem Vladi da napravimo radnu grupu i da predsedavam tom radnom grupom koja će se baviti unapređenjem pristupačnosti, mnogi od predstavnika ovih organizacija su se uzbudili, kako je to moguće da neko ko stalno kritikuje ovu vlast da ga sada premijerka pozove. Pa znate, pored toga što ste osoba sa invaliditetom, trebalo bi da imate i određeni integritet da se bavite nekom temom i svuda u svetu ove krovne organizacije zaista na relevantan način zastupaju interese osoba sa invaliditetom, ali ne i na podanički. Dužnost ljudi koji vode ove organizacije jeste da ukažu Vladi i ministarstvima kada nešto ne rade dobro, a ne samo da klimaju glavom i da najveći interes bude koliko ko sredstava dobija.
Dakle, moj je predlog takođe bio, zašto da ne, da oni koji se finansiraju iz budžeta, čije se plate finansiraju iz budžeta, koje su, verujte mi, često veće i od plata ministara, takođe podležu kontroli Agencije za borbu protiv korupcije. Evo, ako iko sumnja u moje navode, ja pozivam i ljude koji se bave istraživačkim novinarstvom, KRIK, „Insajder“, neka dođu, neka malo pročešljaju te papire, pa neka vide šta se dešava u tim organizacijama. Nemojmo, pod velom humanosti, pod velom ljudskih prava, da prikrivamo neke nepravde. Ljudi su jako nezadovoljni, ne mogu da smenjuju ovekovečena rukovodstva u ovim organizacijama, a pritom ljudi zloupotrebljavaju svoj položaj i svom članstvu prete kako imaju podršku, ne znam, u predsedniku Srbije, u ministru, a da verovatno ni predsednik Srbije ni ministar ne znaju da oni to koriste kao neki svoj štit za svoju moć koju imaju.
Dakle, naravno da treba unapređivati položaj osoba sa invaliditetom, naravno da treba izdvajati sredstva, naravno da treba da postoje organizacije koje se bave ovim, ali mi moramo da merimo efekat tih programa, da ne trošimo milione, milijarde i bacamo u bunar, a nema nikakvog efekta i ništa se ne vidi. Kada vi izađete na ulicu, vi i dalje imate nepristupačan gradski prevoz, gde ne mogu da uđu osobe koje koriste kolica, vi u većini gradova nemate oborene ivičnjake, nedostaju usluge podrške, roditelji dece sa smetnjama u razvoju sav svoj kapacitet troše da tu decu kako-tako uključe u društvo, da ne govorim o slepima, gluvima, ljudima sa mentalnim teškoćama itd.
Znači, molim vas još jednom da se izvrši revizija ovih programa i da se sredstva usmeravaju na sistemsko rešavanje problema osoba sa invaliditetom. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Želim u svom uvodnom delu govora, naravno, da pohvalim to što je Vlada podnela amandman kojim ispravlja taj propust, a to je da u novom Predlogu zakona nema one odredbe koja se odnosi na to da 40% prihoda, Zakona o igrama na sreću, ide osetljivim društvenim grupama, pre svega, organizacijama osoba sa invaliditetom. Mada mene to nije ni zabrinulo kada sam videla da toga nema, jer sam pretpostavila da bi se svakako nastavilo sa finansiranjem tih programa i ja cenim da je to verovatno bila tehnička greška.
Ono što mene više brine jeste kakav efekat na život ljudi i osoba sa invaliditetom i osoba koje boluju od retkih bolesti imaju programi koji se finansiraju iz sredstava sakupljenih od igara na sreću. Zbog čega to govorim? Govorim zato što su to zaista ogromne sume novca koje država daje organizacijama osoba sa invaliditetom. Međutim, vrlo je upitan kvalitet tih programa i merenje efekata koje oni imaju na živote običnih građana sa invaliditetom. Zapravo, mogu gotovo sa sigurnošću da tvrdim da najveći efekat imaju na one koji vode te organizacije, a to je mali broj ljudi i što je neretko slučaj, dešava se i da oni koji vode te organizacije često nisu osobe sa invaliditetom.
Zaista mislim da je ova država prebogata, budući da ogroman novac baca u bunar, koji se nama ne vraća i ne vraća nam se kroz društveno korisne građane. Juče sam na sajtu Ministarstva za rad otišla da vidim, i tu moram da pohvalim ministra što je transparentno objavljeno koliko koja organizacija dobija novca, od Ministarstva za rad govorim samo, kasnije ću govoriti i o drugim ministarstvima. Što bi rekli moji prijatelji iz Crne Gore, imala me kap ubiti kada sam videla koliki je to novac. Znate, recimo, navešću samo nacionalnu organizaciju multiple skleroze koja dobija, sada ću tačno da vam kažem, 11 miliona je dobila u 2019. godini, Društvo multiple skleroze Vojvodine šest miliona. Onda imate lokalne organizacije gde je jedna u Bačkoj Topoli dobila 220 hiljada, u Somboru 450 hiljada itd.
S druge strane imate organizaciju MS platforma, koja je registrovana pre dve godine, nula dinara je dobila, a jedini su uspeli da toliko podignu na prepoznatljiv nivo i da daju značaj važnosti teme koliko oboleli od multiple skleroze nemaju adekvatnu terapiju. Uspeli su da stignu i do premijerke Ane Brnabić da se sastanu, da ukažu na ovaj problem, do ministra zdravlja. Dakle, organizacija koja u svom budžetu ima nula dinara za dve godine uradila je mnogo više na prepoznatljivosti ovog problema nego sve ova nacionalne, pokrajinske i lokalne organizacije.
Zatim imamo Savez gluvih i nagluvih Srbije koji je u 2019. godini dobio 26 miliona dinara. Da li vi znate da je to skoro 250 hiljada evra. Pritom, to nije novac obezbeđen za tumače koji će prevoditi gluvim ljudima sadržaje sa televizije, vanredne situacije. Imamo ovaj koronavirus, gluvi ljudi u Srbiji i ne znaju da postoji i da se širi munjevitom brzinom, jer ne mogu da prime tu informaciju, sem ono dva-tri minuta vesti na RTS-u.
Ovo su sredstva za neke kurseve u Vrnjačkoj Banji od sedam dana. Vi za sedam dana ni čoveka koji zna srpski jezik, a nepismen je dovoljno ili ne zna pravopis ne možete da obučite, a kamoli nekog ko ne poznaje znakovni jezik da nauči za sedam dana.
Imamo i nacionalnu organizaciju koju ste pomenuli, koja u svom sastavu ima sve ove saveze. Znači, pored toga što nacionalna dobija sredstva, svaki savez dobija pojedinačno sredstva i svaka gradska organizacija dobija pojedinačna sredstva. Sve ove organizacije imaju zaposlene ljude u svojim organizacijama koji dobijaju plate od ovih sredstava. Svi mi plaćamo porez za ova budžetska sredstva koja se daju ovim organizacijama.
Moje pitanje je - šta je sa mnom i da li je sa mnom sve u redu kada sam odlučila da budem narodna poslanica i da se za platu od 70.000 dinara i paušal od 30.000 dinara ispravljam krive Drine i borim za prava osoba sa invaliditetom i moram Agenciji za borbu protiv korupcije da prijavim svu imovinu, sve prihode u bankama, da dajem krv iz prsta da bih dokazala da moji bliži rođaci nisu neki funkcioneri ili oni, zato što su moji bliži rođaci, takođe moraju da daju sve te podatke u banci, a ljudi koji vode ove organizacije ne podležu nikakvoj kontroli Agencije za borbu protiv korupcije?
Nije tajna da neki od ovih funkcionera imaju platu mesečnu kao guvernerka Narodne banke, a mnogi imaju veća primanja od ministara u Vladi Srbije. Samo da vam kažem, ovo je jedan konkurs koji je za redovne programske aktivnosti. Ministarstvo za rad ima i stalno otvoreni konkurs gde se sredstva dodeljuju i gde takođe ove organizacije apliciraju za dodatna sredstva. Tu su Ministarstvo kulture, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo turizma, Sekretarijat za socijalnu zaštitu, lokalne samouprave, svi oni raspisuju konkurse, Sektor za boračku i invalidsku zaštitu, gde ponovo ove organizacije apliciraju za sredstva. Da ne govorim o projektima Evropske unije i projektima međunarodnih organizacija, što me u ovom smislu ne zanima, jer to nisu budžetska sredstva.
Moje pitanje takođe za ministra za rad - zbog čega kada dajete sredstva za uklanjanje arhitektonskih barijera dajete nevladinim organizacijama koje onda uklanjaju arhitektonske barijere u institucijama ove zemlje, tipa centara za socijalni rad, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, PIO fonda itd.
Zašto ne date direktno tim filijalama novac da uklanjaju barijere na šta obavezuje i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o planiranju i izgradnji. Zbog čega su neophodni posrednici u tom poslu?
Pozivam i ministra finansija da ode kod ministra za rad i da pogleda kako izgledaju izveštaji o sprovedenim projektima ovih organizacija, da pitate krajnje korisnike koliko to ima efekta na svakodnevne živote osoba sa invaliditetom.
Dakle, ako smo zaista donosili zakone koji treba da spreče pranje novca i finansiranje terorizma, i ako mi kao javni funkcioneri, podležemo ozbiljnoj kontroli i ja protiv toga nemam ništa. Ja mislim da bi ljudi koji rade u organizacijama i koji koriste budžetska sredstva, odnosno funkcioneri u tim organizacijama bi takođe trebalo da podležu istoj toj kontroli. Dakle, da vam ne navodim dalje pojedinačne saveze.
Naravno ima tu i organizacija koje dobro rade svoj posao i njih ćete prepoznati tako što dobijaju najmanje sredstava i moje pitanje jeste, odnosno ja želim da pohvalim organizacije koje su uspele da dođu i do predsednice Odbora za finansije i do ministra finansija i da upute apel i predsednici Vlade, da se ovo vrati u zakon.
Isto tako pitam, zašto nisu toliko bili glasni kada se donosio Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom gde su roditelji dece sa invaliditetom uskraćeni, odnosno uskraćeno im je pravo moraju da biraju da li će da primaju nadoknadu na osnovu zarade ili za tugu negu i pomoć dece? Zašto ne kritikuju katastrofalno stanje u institucijama u kojima žive osobe sa invaliditetom? Naravno, oko ove teme su se vrlo lepo ujedinili i vrlo glasno uspeli da i zagovaraju da se ovo vrati u zakon. Kao što sam rekla ne mislim da nije vraćeno u zakon da se ne bi nastavilo sa finansiranjem, ali me ozbiljno brine efekat ovih programa.
Pazite, 26 miliona, vi za to možete da izradite tri škole koje bi bile pristupačne u koje bi mogle da idu sva deca sa invaliditetom primera radi, da ne govorim o tome da nam treba institut za proučavanje znakovnog jezika, da nam treba katedra za znakovni jezik, da nam treba veći broj tumača za znakovni jezik. Mi to sve nemamo, ljudi se igraju školice znakovnog jezika i troše 26 miliona dinara. LJudi tamo imaju ugovore o radu i što još najveći problem, što mnogi od tih organizacija vode pod jedan neobrazovani ljudi, pod broj dva ljudi koji su tamo više decenija na tim funkcijama i njihova uloga je zapravo da biraju članove, da ih drže mirni. Ja to doživljavam kao paradržavne organizacije, uopšte ne štite interes osoba sa invaliditetom, nego kao i brojni sindikati koje imamo. Znate ono, štitimo zaposlene, ali se sa poslodavcima dogovaramo kako ćemo u stvari najbolje da zaštitimo sebe, a da zaposlenima kažemo, kako eto, ništa od toga nismo mogli da izdejstvujemo.
Mislim da je situacija, kada je reč o osobama sa invaliditetom u Srbiji jako loša, ali misli da država izdvaja ogroman novac koji usmerava na pogrešnu stranu i troši na pogrešan način i mislim da taj novac može daleko bolje i kvalitetnije da se iskoristi i investira u dugoročne projekte koji će imati dugoročni efekat na život ovih osoba. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, članice i članovi Vlade, građani i građanke Republike Srbije, drago mi je da danas imam priliku da postavim pitanja ministrima u Vladi.
Naravno, pitanja je mnogo, a vremena je malo, tako da ću se najpre fokusirati na dva ministarstva, a to su Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za rad.
Najpre, pitanje za ministra Đorđevića, pretpostavljam da znate da je u utorak održan protest ili bolje reći mirna šetnja majki i porodilja i trudnica, koje imaju primedbe na važeći Zakon o finansijskoj podršci porodicama s decom.
One su zatražile logističku podršku od poslanice Tatjane Macure, te u tom smislu ona njima jeste pomogla da se to organizuje, ali zarad javnosti da kažem da su od političarki govorile na tom skupu samo Tatjana Macura i ja. Skup je zaista bio miran bez bilo kakvih uvredljivih tonova i bez bilo kakvih uvredljivih reči, a samo sa jednom željom, a to je da se razmotre izmene i ponovne izmene i dopune ovog zakona.
Naime, primedbe se, pre svega, odnose na broj meseci koje ulaze u obračun za zarade, zatim na to da majkama koje imaju decu sa invaliditetom nisu omogućena prava iz ovog zakona, ukoliko dete prima tuđu negu i pomoć i nije definisan minimalni iznos koji majke primaju. Negde je naš zaključak da je ovde možda najveći problem to što se ovde mešaju prava iz radnog odnosa i prava na neki vid socijalne zaštite.
Takođe pitanje za ministra Đorđevića, da li ste na Vladi razgovarali ili nameravate da razgovarate o tome da se penzionerima izvrši vraćanje penzija koje su im umanjene u protekle četiri godine, jer ovo sada nije vraćanje, već je praktično obustavljanje oduzimanja penzija?
Takođe, poslanik Vladimir Đurić, predložio je jednim zakonom da bi bilo dobro proglasiti taj novac javnim dugom i na taj način u vidu obveznica na period od pet godina izvršiti vraćanje tog novca penzionerima. Ne mislimo da je to rešenje najbolje, možemo da razgovaramo o tome, možda rok treba da bude duži, možda na drugačiji način, ali, eto, da li postoji inicijativa i želja u Vladi Republike Srbije, da se ljudima koji su pošteno i predano radili u ovoj zemlji i borili se za nju ipak taj novac vrati.
Za ministra prosvete – da li možete da obećate ili kažete da ćete se zalagati za to da se u standarde za akreditaciju uvrste i standardi koji se odnose na pristupačnost visokoškolskih institucija za studente sa invaliditetom i tu se pre svega misli na arhitektonsku i na informaciono-komunikacionu, kako bi oni nesmetano mogli da prisustvuju svim predavanjima i ispunjavali svoje ispitne obaveze ravnopravno sa ostalim studentima? Hvala.
Hvala ministre Đorđeviću što ste pokazali želju da diskutujemo o ovome i koliko sam shvatila biće izmena i dopuna zakona.
Međutim, govorite o podsticajima, a znate dobro da nam je stopa nasilja nad ženama velika, imamo i veliku smrtnost, a jedan od ključnih uslova da se to smanji jeste da se poveća ekonomska nezavisnost žena. Ako je neko radio dve godine, pa ostao bez posla, pa nakon dve godine dobio dete, praktično njoj ništa ne ulazi u prosek. Mi moramo da odradimo minimalnu sumu ako ćemo stvarno podsticati rađanje o ohrabriti majke da se odluče, pre svega na prvo dete, a onda govorimo dalje o drugom, trećem i četvrtom.
Što se tuđe nege i pomoći tiče, mi ili ne pričamo o istoj nadoknadi ili neku u ministarstvu ne razume. Lično sam korisnica dodatka za tuđu negu i pomoć jer mi je procenjen invaliditet, po tim nekim skalama, da mi je neophodna dodatna podrška za neke stvari i samim tim i dodatni novac. Deca su korisnici tuđe nege na osnovu procene stepena invaliditeta. Ovde piše, u članu 12. – Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada, radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete koje je ostvarilo pravo. Znači, mama ne može da ostvari pravo na naknadu zarade, odnosno na naknadu plate, to piše u članu 12, molim vas da se usaglasite i vidite šta i kako.
Što se penzija tiče niste mi odgovorili, da li će biti povećanja. Podržavamo to što ste stabilizovali budžet. Kada govorite o rezultatima pitanje je i sa kim se poredite. Nije poenta biti bolji, poenta je biti najbolji i uvek bivati bolji, tako da molim da mi odgovorite da li će biti vraćanja penzija ili ne?
Hvala.
Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.
Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?
Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.
Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.
Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?
U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.
Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.
Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.
Zahvaljujem.
Građanke i građani, koleginice i kolege narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru za zaštitu životne sredine gospodinu Goranu Trivanu.
Centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na jednom od najzagađenijih vodnih tokova u Evropi, u Vrbasu, trebalo je da bude gotovo još 2012. godine. Još uvek nije počelo sa radom i nema naznaka kada će se to desiti. Postrojenje je sagrađeno novcem iz evropskih fondova, odnosno EU je izdvojila oko 15 miliona evra za izgradnju ovog postrojenja. Mediji su čak izveštavali da će Srbija morati da vrati taj novac. Molim ministra da nas izvesti dokle se stiglo sa tim projektom.
Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić. S obzirom na to da je predlagač zakona o kojima mi raspravljamo ovde u Skupštini uglavnom Vlada Republike Srbije, a da su u njihovoj pripremi učestvovali i razni eksperti EU, da li smatrate da su ovi zakoni toliko loši kada skupštinska većina, iz čijih redova je izabrana Vlada Republike Srbije, podnosi na stotine amandmana? Da li smatrate da se time nipodaštava rad stručnjaka koji su na ovim zakonima radili?
Naredno pitanje je za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Da li i kada planirate da pristupimo konačnoj izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kako bismo efikasno i bez opstrukcija mogli da radimo posao za koji su nas građanke i građani birali na parlamentarnim izborima 2016. godine?
Pored ličnih uvreda koje narodni poslanici jedni drugima upućuju i ne bivaju najčešće sankcionisani, jedna od najvećih prepreka jeste sada i već ustaljena praksa podnošenja na stotine besmislenih amandmana od strane, pre svega, vladajuće koalicije, ali ne zaostaju ni pojedini poslanici opozicije za tim. Da pojasnim građanima, vreme predviđeno za amandmane, odnosno za raspravu po amandmanu je najviše 10 sati. Jedan poslanik može da podnese jedan amandman na jedan član zakona. Najčešće se na dnevni red stavljaju zakoni koji nisu toliko osetljivi i onda predstavnici vladajuće većine podnose amandmane koji praktično ni po metodološkim pravilima, a ni po svom sastavu ne bi mogli biti sastavni deo zakona, čemu ide u prilog i to da ni oni sami na kraju ne glasaju za te amandmane.
Dolazimo do toga da se guši konstruktivna rasprava. Gosti koji su ovlašćeni predlagači zakona, najčešće ministri sa saradnicima, nažalost, zevaju, jer ni sami ne vide smisao tih amandmana.
Mi ovde, ma kakve karijere imali, imali ili nemali određeni kredibilitet, kada dođemo svojim kućama, pre nego što legnemo, pogledamo se u ogledalo i trebalo da se zapitamo da li i na koji način doprinosimo čovečanstvu i svojoj zemlji, da li smo mi istinske patriote ili nečiji pijuni. Želim da verujem da se poslanici koji obrazlažu ove besmislene amandmane ne osećaju ni malo prijatno i da im se u nekom oblačiću iznad glave ipak pojavi tekst zakletve koju svi mi ovde položili kada smo stupili na dužnost narodnog poslanika.
Indikativno je da koalicioni partneri najveće stranke ne učestvuju u ovoj farsi, jer ih je, pretpostavljam, sramota. Ne učestvuju ni svi iz najveće stranke vladajuće koalicije.
Molim kolege koje ovo rade da se duboko moralno preispitaju, jer građani ovo ipak gledaju, a u istoriji naše lepe Srbije ostaće zabeleženo da je neko bio biran da doprinese unapređenju zemlje, a zapravo je poziciju koristio da ismeva sopstveni narod.
Znate, patriotizam nije kada se preko tarabe svađate sa zvaničnicima Republike Hrvatske. Patriotizam nije ni kada Albance nazivate Šiptarima. Patriotizam je kada želite narod koji je obrazovan, narod koji ima visoku ekološku svest, zemlju u kojoj je stopa nasilja svedena minimum. Patriotizam je kada ljudi veruju svojoj državi. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca Slobodan Jovanović, proučavajući Platona, ističe da država treba da bude zavod za moralni odgoj čoveka.
Ja ovoj Vladi ne zameram način na koji vodi, u najvećoj meri ne zameram način na koji vodi spoljnu politiku. Ne zameram nezaustavljiv put ka evropskim integracijama, ne zameram ni dijalog sa Prištinom, ali ono što istinski zameram je što ste dozvolili ovakvo moralno posrnuće i to samo zarad lake pobede na izborima. Pitanje je samo kakav ćemo narod i kakvu ćemo državu na kraju imati ili će nam od države ostati samo granični prelazi? Hvala.
Hvala.
Prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova – dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Olivera Ivanovića, s obzirom na to da je to prošlo skoro dva meseca, a da javnost nema apsolutno nikakve informacije o tome?
Drugo pitanje je za ministra prosvete Mladena Šarčevića – da li će nešto preduzeti u pogledu formiranja komisije koja će ispitati sve u vezi sa plagiranim doktoratom Siniše Malog, još uvek aktuelnog gradonačelnika, s obzirom na to da se Ministarstvo umešalo, u vezi sa izborom rektora na Univerzitetu u Kragujevcu je reagovalo – da li će nešto preduzeti i po ovom pitanju?
Sledeće pitanje je za ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića. Da li je tačno da ste zadužili vašu pomoćnicu Biljanu Barošević da pritisne organizacije koje se bave unapređenjem položaja osoba sa invaliditetom da prikupljaju sigurne ili, kako ih vi zovete, kapilarne glasove za SNS tokom izborne kampanje u Beogradu?
Dakle, prema informacijama koje mi imamo i koje smo dobili direktno od nekih osoba, te osobe su ucenjene time da neće biti finansirane od strane Ministarstva za rad u pogledu održavanja njihovih redovnih godišnjih programskih aktivnosti ako ne budu anketirale svoje članstvo, našle ljude koji će glasati za SNS, a u prilog tome ide i to da su morali da potpišu podršku javnih ličnosti koje su dale podršku SNS na izborima u Beogradu i samo su osobe sa invaliditetom potpisane kao funkcioneri ovih organizacija, dok su svi ostali potpisani sa svojim titulama i svojim zvanjima.
U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da se ove godine prvi put konkurs za finansiranje tih programskih aktivnosti nije raspisao krajem protekle godine u decembru kako bi od januara ove organizacije dobile finansijska sredstva, već se konkurs raspisuje tokom izborne kampanje. Još uvek nijedna organizacija nije dobila finansiranje, pretpostavljam da se čekalo da se vidi kakav će učinak biti. Dakle, da li Ministarstvo za rad ima veze sa ovim i šta ćete preduzeti po tom pitanju?
Takođe, pitanje za ministra Đorđevića je – koliko se osoba sa invaliditetom zaposlilo u 2017. godini, kakve kvalifikacije ove osobe imaju i na kakva radna mesta su zaposlena? Da li rade na otvorenom tržištu rada ili rade uglavnom po nekim centrima i pomenutim organizacijama koje se bave osobama sa invaliditetom? Koliki je budžet od penala koje poslodavci, odnosno biznis sektor plaća za svaku nezaposlenu osobu sa invaliditetom i na šta su te pare potrošene?
Pitanje za ministra zdravlja Zlatibora Lončara – da li je predviđeno prilikom izgradnje i rekonstrukcije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj da se obezbedi i jedno odeljenje za odrasle pacijente koji se odmalena leče u Tiršovoj, a koji su podvrgnuti najsloženijim hirurškim intervencijama i koji boluju od retkih bolesti, kojima zaista niko osim stručnih lekara koji rade u Tiršovoj ne može da pomogne. Ove osobe se i nakon navršenih 18 godina leče u Tiršovoj, ali sve zavisi od dobre volje lekara koja svakako ne izostane, ali je proceduralno sve to veoma teško sprovesti. Moje pitanje još jednom je – da li će se voditi računa da se obezbedi jedno odeljenje i za odrasle pacijente?
Na kraju, opet pitanje za ministra Đorđevića i za predsednicu Narodne skupštine gospođu Maju Gojković – da li je tačno da je jedna od osoba koje su napale štand stranke Dosta je bilo i Dveri u Batajnica Aleksandra LJubojević? Da li je ona zaposlena u Narodnoj skupštini i da li vrši funkciju direktorke Centra za podršku osobama koje su bile izložene trgovini ljudima, a centar se nalazi pri Ministarstvu za rad i zapošljavanje? Toliko od mene. Hvala.
(Beograd, 15.07.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Koordinator | Univerzitet u Beogradu | Republika | Mesečno | 38000.00 | RSD | 20.03.2008 - 20.03.2009. |
| Koordinator | Univerzitet u Beogradu | Republika | Mesečno | 70000.00 | RSD | 20.03.2009 - 15.07.2015. |
| Direktor | Univerzitet u Beogradu | Republika | Mesečno | 80000.00 | RSD | 15.07.2015 - 01.07.2016. |