Hvala, predsednice.

Drage građanke i građani, kolege i koleginice narodni poslanici i, naravno, predsednice Vlade i prvi potpredsedniče, želim najpre da kažem da ću se, za razliku od mojih ostalih koleginica i kolega iz Ujedinjene demokratske Srbije, više osvrnuti na deo građana koji su, možda, i najobespravljeniji u našoj zemlji, a i ne samo u našoj zemlji.

Svakako ću da podvučem da smatram da je dobro što je bilo vanredno stanje, samim tim i zabrana kretanja, kao posledica uvođenja tog vanrednog stanja, jer juče sam imala prilike da se šetam po gradu i videla sam da su se ljudi već po prilično opustili.

Naravno, ne krivim za to građane, velika je odgovornost na ljudima koji su sve vreme građanima slali poruke, koje su bile često oprečne. Ljudi su zbunjeni, u nedoumici oko toga hoće li biti dozvoljeno prisustvo liturgiju u nedelju na Uskrs ili neće i to je ljude zbunjivalo i negde ih, možda, navodilo na to da se ponekada neodgovorno ponašaju. Ali, da, svakako je trebalo ovo da se uvede, jer sam gotovo sigurna da do toga nije došlo naš zdravstveni sistem, a njega, pre svega, čine ljudi, kao i svaki sistem, a to su nečije majke, nečije sestre, snajke, očevi, braća, itd., taj sistem bi zasigurno kolabirao i, naravno, zajedno sa ljudima koji u njemu rade.

Inače, ja sam po prirodi pesimistična osoba, tu imamo predsednik i ja sličnu karakteristiku, nemamo ih, doduše, mnogo, ali, eto, to je jedna od sličnih. Iskreno, moje neko predviđanje, kada je sve ovo počelo, je bilo da ćemo mi za neke dve, tri nedelje, bukvalno, imati apokaliptičnu sliku u našem zdravstvenom sistemu i da će oni prestati u jednom trenutku da se odazivaju i da dolaze na posao i da ćemo, gledajući slike iz Španije, Italije, doživeti sličnu sudbinu.

Na moju veliku sreću, pokazalo se da u ovoj našoj poprilično institucionalnoj razorenoj državi, koju su opet razorili neki ljudi, možda i svi mi zajedno tome doprineli u većoj ili manjoj meri, pokazalo se ipak da naša neka žilavost ili otpornost ili rezilijencija koja nas karakteriše kao narod, a pre svega humor u najtežim situacijama i to što nas to krasi kao narod, ja stvarno verujem u to, nas ipak na kraju cele nezgodne i svake situacije čini pobednicima svega i svačega, pa se nadam i Kovida-19.

Ipak, u 21 veku nam je ova pandemija pokazala jednu može se reći strašnu stvar i to ne samo u Srbiji negu celom svetu i iako smo u 21 veku u kome nikada se više nije govorilo o pravu ljudskih prava, mi imamo situaciju da verovatno nikada nećemo dostići taj nivo kao ljudska vrsta da svačiji život bude jednako važan.

Ne znam koliko ste pratili izveštaje svetskih medija, verovatno jeste kao i svi, bilo je čak informacija da su neke države u Americi preporučivale da se osobe sa invaliditetom ili neke osobe sa mentalnim teškoćama, da se zapravo ne troše respiratori na takve ljude. Zaista je onako vrlo stresno živeti sa tom mišlju, da ako dođe do toga da mora da se vrši nekakva selekcija ne postoji neki ni jasan kriterijum sem tog invaliditeta da ćete vi otpasti u toj selekciji pružanja zdravstvene zaštite.

Želeći da podstaknem malo ljude da budu i odgovorni, jer gde počinje naša odgovornost, gde se završava, gde se naša sloboda završava, da li mi našom slobodom ugrožavamo nekog drugog, a onda taj neko drugi neće biti prioritet jer neko drugi nije bio odgovoran, postavila pitanje, kada biste morali da birate koga ćete od ove tri osobe da stavite na respirator, a to su recimo, žena sa invaliditetom koja je naučnica i na tragu je da proizvede vakcinu za Kovid-19 ili muškarac milioner koji treba da finansira to istraživanje, ili mladi beskućnik koji ima najveću šansu da preživi? Nikada se nećemo služiti koga bismo odabrali, verovatno različiti ljudi u odnosu na različita razmišljanja bi dali prioritet jednom, drugom ili trećem.

Medicina ima neke svoje prioritet, a to je da se šansa daje onome koji ima najveću šansu da preživi. Dobro je što se mi nismo našli kao zemlja u toj situaciji da vršimo selekciju ko ima veće pravo na život u odnosu na nekog drugog. Ali, nije dobro što mi nismo, ja sada govorim o našoj zemlji i naravno da jesu i mnogo razvijenije zelje imale slične izazove, nismo preduzeli sve što je do nas da kreiramo mere, da kroz institucije, da kroz resore koji su zaduženi za određenu kategoriju građana, određene druge stvari u državi napravimo adekvatne mere postupanja u vanrednim situacijama, na šta nas između ostalog i obavezuju preporuke sa konferencija gde su zapravo i napravljene preporuke za postupanje u kriznim situacijama za različite države.

Ali mi, vodeći se nekim možda i populizmom i nekim šaradama i nekim drugim stvarima, ja moram te stadione da podvučem, bilo je dosta diskusije kada se usvajao budžet za ovu godinu, a nismo onu suštinu uradili, da zapravo unapredimo i sprečimo loše zdravlje naših građana.

Bila bih neiskrena kada bih rekla da niko ni malo nije obratio pažnju na populaciju osoba sa invaliditetom tokom ove pandemije, ali to definitivno nije bilo sistematično i urađeno na smišljen i struktuiran način.

Ja ću reći, zašto da ne, zaista smatram da treba da istaknem, šta sam ja uradila i sa kim sam ja preduzela neke mere. Tačnije, 11. marta, pre uopšte uvođenja vanrednog stanja, sam se obratila Regulatornom telu za elektronske medije sa jednom molbom da se da preporuka svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom da počnu obavezno da obaveštavaju i naše gluve sugrađane, koji koriste znakovni jezik, o čemu se radi. Ta populacija ljudi, mesec dana ovde se vrtela priča o Kovidu po vestima, onako, skromno, nisu znali o čemu se radi. Dva dana kasnije sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su imale prevod, imaju ga i dan danas. Zahvaljujem se i brzoj reakciji REM-a i svim televizijama.

Ali, šta posle? Ukinućemo vanredno stanje, proći će i ti izbori, kada takođe televizije imaju obavezu da imaju prevod i onda više prevoda neće biti i naši gluvi građani ponovo neće znati šta se u njihovoj zemlji, regionu, inostranstvu, dešava.

Zatim smo zajedno sa Koalicijom za dobročinstvo i Srpskim filantropskim forumom kreirali jedan set preporuka Vladi. Vlada je većinu tih preporuka stvarno i usvojila. Ali, malo su i te uredbe Vlade kasnile. Na primer, odluka da deca sa razvojnim smetnjama i autizmom mogu da se kreću u određenim terminima kada je policijski čas doneta je tek 13. aprila, da osobe sa invaliditetom mogu da se kreću u pratnji jedne osobe, doneta je tek 20. aprila. Uredba o ustanovama socijalne zaštite, odnosno domovima, doneta je 10. aprila. Dakle, prilično se kasnilo.

Po mom dubokom mišljenju, karika koja je tu najviše zakazala jeste Ministarstvo za rad, jer u tom Ministarstvu postoji resor za zaštitu osoba sa invaliditetom i taj resor je trebalo da već u roku od dva dana ima spremne sve ove preporuke, dostavi Vladi i Vlada to usvoji. Mi smo od tog resora doživeli jedino to da je formirana jedna "komjuniti vajber grupa" za navodno obaveštavanje osoba sa invaliditetom o toku pandemije i merama, ali to je ona jednosmerna grupa, gde samo administratori mogu da postuju a ostali mogu samo da čitaju. Ja sam bila članica te grupe tri dana. Jedva sam izdržala i napustila sam je, zato što to nije bila grupa za obaveštavanje građana, već je to bila, iskreno rečeno, grupa za promociju, pa ne čak i SNS, nego više predsednika države. Mi smo stalno na toj grupi dobijali kada se obraća predsednik, gde se obraća, gde gostuje. To je u redu, ali, znate šta, nisu osobe sa invaliditetom maloumne i nepismene. Mi pratimo vesti, pratimo medije, znači znamo kada ko gde gostuje. Ja sam se nadala da će to biti grupa gde će ljudi zaista konkretno oko kretanja personalnih asistenata, oko prevoza, oko mogućnosti da personalni asistent poseti osobu sa invaliditetom tokom policijskog časa, jer je nekome potrebna i podrška kada, ne znam, treba da se transferiše krevet, toalet, itd. Međutim, ta "komjuniti vajber grupa" ničemu nije služila i mnogi su negodovali u vezi sa tim.

Hoću da napomenem i, iskreno, ne interesuje me kako će to biti shvaćeno, da je jako važno što ste vi predsednice prepoznali značaj toga da ova zemlja radi više na pristupačnosti kada je reč o osobama sa invaliditetom. Formirana je ta radna grupa Vlade i meni ljudi kažu - ti si u Vladi Ane Brnabić. Naravno, ja kažem da to nije Vlada Ane Brnabić, da je to Vlada Republike Srbije. Ja ću isto kao i naši lekari, koji su bili tu sve vreme i obraćali se ljudima na konferencijama, koji su takođe omanuli, tek u petoj nedelji je profesor Kon pomenuo osobe sa invaliditetom i obavestio ih, jer su mene bukvalno zvali, u strahu da neko od njih ne završi na Sajmu, jer na Sajmu nema uslova, ni zbog toaleta, ni zbog svega. Tu ću samo napraviti jednu malu digresiju.

Desilo se da je muškarac koji je korisnik kolica, diplomirani arhitekta iz Srbije, išao na razgovor u Nemačku za doktorske studije na intervju i zadesio se tamo kada je sve ovo počelo. Oni su svi doveženi ovde avionom i on je bio bez asistenta tada, pošto vi u avionu inače imate tu podršku, i smešten je u Vojnu gimnaziju, čini mi se, kod Partizanovog stadiona. Četiri dana nije mogao da uđe u toalet, jer ta gimnazija nema pristupačan toalet. Vi ste njega zvali, izvinili se, itd.

Meni je u stvari vrlo patriotski sa strane tog momka to što on nije podigao nikakvu neku negativnu kampanju u javnosti, već smo mi njega zamolili da on bude produktivan i on je projektovao, pošto je arhitekta, jedan montažno-demontažni toalet za osobe sa invaliditetom koji može da se kamionom prevozi sa tih privremenih bolnica, za slučaj da nam to zatreba. Ja mu se ovom prilikom zahvaljujem. Za mene je to stvarno vrhunski patriotski čin, daleko veći patriotizam od bakljada, pištaljki, pa i šerpi.

Što se tiče šerpi, osvrnuću se na to da smo mi, takođe, u ovoj nekoj veštačkoj atmosferi zatvorenosti ljudi videli kako izgleda kada ne možete da se krećete, kada nemate prevoz. To su sve one stvari koje su svim građanima nedostajale i navele ih nekako verovatno da taj bunt iskažu lupanjem u te šerpe.

Verujte mi, za osobe sa invaliditetom, taj karantin maltene važi tokom celog života. I ja se pitam u šta bi trebalo da se lupa da bi neko čuo ovu populaciju? Jer, pazite, prevoz će i dalje nedostajati osobama sa invaliditetom i kada počnu redovne linije, jer one u njega ne mogu da uđu. Prisustvo kafićima, restoranima, dakle, sve ono što svakom čoveku nedostaje, nedostaje i osobama sa invaliditetom, samo što će njima nastaviti da nedostaje i posle ukidanja vanrednog stanja.

Da se vratim, lepo je što ste vi prepoznali značaj da se radi na tome. Ja kao građanka ove zemlje koja želi da živi u zemlji koja napreduje u svakom smislu i koja je evropski orijentisana i zbog toga i jesam deo, iskreno rečeno, ujedinjene demokratske Srbije, jer smo mi stvarno grupacija ljudi koja se zalaže za to da mi sve one i konvencije i standarde koje preuzimamo sa zapada primenjujemo ovde zarad boljeg života naših građana, ja ću uvek biti na strani naroda i države i dati svoj doprinos u onoj meri u kojoj ja to mogu da uradim kada me neko pozove.

Ali, postavlja se pitanje šta kad sutra ne bude neko zainteresovan za to ili ne budem ja tu ili ne budete vi tu? Nije dobro da personalizujemo stvari, da privatizujemo stvari, kao što nije bilo dobro ni favorizacija toga da li smo mi samo zahvaljujući ili najviše zahvaljujući predsedniku uspeli ipak da se nekako sa ovim izborimo dosta bolje nego mnogi drugi. Pa, mislim, izborile su se i zemlje u regionu, a imaju druge predsednike.

Dakle, mi moramo da verujemo u sistem i da razvijamo sistem i okvir u kom ćemo dalje delovati, da se ne oslanjamo na pojedinačne veze, na pojedinačne ljude i, još jednom da podvučem, Ministarstvo za rad, koje, pa može se reći decenijama unazad služi uglavnom za neka potkusurivanja. To nije popularno ministarstvo. To je ministarstvo u kome imate radničke štrajkove, imate ratne vojne veterane, osobe sa invaliditetom, populaciju Roma, ljudi koji su socijalno ugroženi itd. To jeste užasno teško i bilo kakva reforma u oblasti socijalne zaštite je užasno teška i naporna. I to zaista moraju da rade stručni i posvećeni ljudi, naravno, i svi drugi resori.

Imam samo jedno pitanje za ministra Dačića pre nego što završim. Neki naši državljani koji imaju boravišnu dozvolu na Malti su se zadesili ovde. Oni imaju poziv malteške vlade da se vrate da rade, ko hoće da radi.

Međutim, nije bilo neke komunikacije da ovi avioni koji su išli po naše državljane odvezu te ljude koji hoće tamo da idu, da li će se to uskoro realizovati? Tu je nekih pedesetak ljudi koji tamo maju poslove i ti poslovi ih i dalje čekaju. Hoće li uskoro biti prilike da se oni tamo vrate?

Dalje, o ostalim i drugim temama moje kolege iz UDS će više govoriti. Ja sam zaista htela da stavim akcenat, jer osećam se dužnom, kao neko ko predstavlja, pre svega, osetljivu populaciju građana, da dam negde i ovakav osvrt koji ostali nisu dali. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.

Mi smo ovde predložili da se izvrši procentualna raspodela organizacijama koje se bave osetljivim društvenim grupama, međutim, to je već prihvaćeno Vladinim amandmanom koji je sadržao i ovo i onaj ukupan procenat koji se izdvaja od prihoda od igara na sreću.

Međutim, moram da kažem da je moj govor u načelnoj raspravi o ovome kada sam govorila izazvao zaista veliku pažnju, pre svega osoba sa invaliditetom, i ja dva dana bukvalno ne prestajem da se javljam na pozive i da odgovaram na pozive raznih ljudi iz cele Srbije koji me zovu i koji me u velikoj meri podržavaju u onome što sam iznela. Neke stvari nisam do kraja iznela, zapravo, oni mi i zameraju to što nisam pomenula svaku organizaciju pojedinačno, kakve se nepravde vrše i na šta se ova sredstva troše.

Znači, prvo želim da kažem da svakako ima organizacija koje istinski zastupaju interese osoba sa invaliditetom i zaista sprovode programe koji doprinose njihovoj većoj inkluziji. Tu pre svega mislim na organizacije koje organizuju različite usluge podrške u zajednici, personalna asistencija, lični pratilac deteta, tumači za znakovni jezik, stanovanje uz podršku itd, dakle ono što ljude uključuje u društvenu zajednicu.

Međutim, te organizacije nisu na redovnom programskom finansiranju ministarstva, već one svake godine moraju da konkurišu na tenderima koje jedinice lokalne samouprave raspisuju, moraju da imaju akreditovane programe, licencirane, tačnije, usluge i one jako dobro obavljaju taj svoj posao i rade jako korisne stvari. Međutim, mi imamo opštine koje takođe izdvajaju sredstva za ove usluge, ali ne postoje organizacije koje su dovoljno kvalifikovane da te usluge sprovode. Onda vi imate, recimo, u nekim manje razvijenim opštinama da vam interresorna komisija dodeli određenu uslugu, ali tu uslugu nema ko da sprovede, ni centri za socijalni rad, ni ove organizacije.

Ono o čemu sam ja govorila i što je sporno jeste da brojne, kako sebe nazivaju, relevantne organizacije dobijaju velike sume novca iz budžeta od raznih ministarstava, naravno, najviše od Ministarstva za rad, a efekat njihovih programa je vrlo upitan. Tu, s druge strane, imamo situaciju, ja tu ne krivim toliko Ministarstvo. Zbog čega? Zato što niko nema, hajde da kažem, petlju da se uhvati u koštac sa ovim, jer je to osetljiva društvena grupa i onda svi kažu – znate, hajde nemojte tu da čačkamo ništa, radićemo onako kako nam oni kažu.

Onda imate tu neke interesne grupe među tim organizacijama koje dođu, naravno, svakom ministru koji dođe i pomoćnicima kažu – eto, vidite, to treba. Ovi ljudi kažu – valjda vi najbolje znate šta vama treba, mi ćemo to da finansiramo. Međutim, to nije uvek situacija. Jeste da Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom podrazumeva da ove organizacije učestvuju u radu i budu pitane od strane države, ali onaj ko je pisao Konvenciju nije očekivao da će postojati organizacije koje ne rade u interesu osoba sa invaliditetom, nego u svom ličnom interesu.

Tako imamo situaciju da je predsednik Saveza slepih gospodin koji je na toj funkciji 20 godina. Ne tvrdim to ja, članovi tog saveza i gradskih organizacija tvrde da je to nekvalifikovana, neobrazovana osoba, digitalno nepismena, a koja njih vodi 20 godina. Da bude gore i crnje, ta osoba je takođe, juče sam proveravala u APR-u, i osoba koja zastupa nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom koja u svom sastavu ima svaki pojedinačni savez. Dakle, to je sukob interesa.

Šta je moj apel? Moj apel je i na Ministarstvo finansija, pre svega, kao nekoga ko raspodeljuje te budžete, da zaista izvrši pritisak na sve da se vrši evaluacija programa koje ove organizacije sprovode i da se pare ne bacaju u bunar. Znate, kada je mene premijerka, odnosno predsednica Vlade Ana Brnabić pitala, zamolila da pomognem Vladi da napravimo radnu grupu i da predsedavam tom radnom grupom koja će se baviti unapređenjem pristupačnosti, mnogi od predstavnika ovih organizacija su se uzbudili, kako je to moguće da neko ko stalno kritikuje ovu vlast da ga sada premijerka pozove. Pa znate, pored toga što ste osoba sa invaliditetom, trebalo bi da imate i određeni integritet da se bavite nekom temom i svuda u svetu ove krovne organizacije zaista na relevantan način zastupaju interese osoba sa invaliditetom, ali ne i na podanički. Dužnost ljudi koji vode ove organizacije jeste da ukažu Vladi i ministarstvima kada nešto ne rade dobro, a ne samo da klimaju glavom i da najveći interes bude koliko ko sredstava dobija.

Dakle, moj je predlog takođe bio, zašto da ne, da oni koji se finansiraju iz budžeta, čije se plate finansiraju iz budžeta, koje su, verujte mi, često veće i od plata ministara, takođe podležu kontroli Agencije za borbu protiv korupcije. Evo, ako iko sumnja u moje navode, ja pozivam i ljude koji se bave istraživačkim novinarstvom, KRIK, „Insajder“, neka dođu, neka malo pročešljaju te papire, pa neka vide šta se dešava u tim organizacijama. Nemojmo, pod velom humanosti, pod velom ljudskih prava, da prikrivamo neke nepravde. Ljudi su jako nezadovoljni, ne mogu da smenjuju ovekovečena rukovodstva u ovim organizacijama, a pritom ljudi zloupotrebljavaju svoj položaj i svom članstvu prete kako imaju podršku, ne znam, u predsedniku Srbije, u ministru, a da verovatno ni predsednik Srbije ni ministar ne znaju da oni to koriste kao neki svoj štit za svoju moć koju imaju.

Dakle, naravno da treba unapređivati položaj osoba sa invaliditetom, naravno da treba izdvajati sredstva, naravno da treba da postoje organizacije koje se bave ovim, ali mi moramo da merimo efekat tih programa, da ne trošimo milione, milijarde i bacamo u bunar, a nema nikakvog efekta i ništa se ne vidi. Kada vi izađete na ulicu, vi i dalje imate nepristupačan gradski prevoz, gde ne mogu da uđu osobe koje koriste kolica, vi u većini gradova nemate oborene ivičnjake, nedostaju usluge podrške, roditelji dece sa smetnjama u razvoju sav svoj kapacitet troše da tu decu kako-tako uključe u društvo, da ne govorim o slepima, gluvima, ljudima sa mentalnim teškoćama itd.

Znači, molim vas još jednom da se izvrši revizija ovih programa i da se sredstva usmeravaju na sistemsko rešavanje problema osoba sa invaliditetom. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Želim u svom uvodnom delu govora, naravno, da pohvalim to što je Vlada podnela amandman kojim ispravlja taj propust, a to je da u novom Predlogu zakona nema one odredbe koja se odnosi na to da 40% prihoda, Zakona o igrama na sreću, ide osetljivim društvenim grupama, pre svega, organizacijama osoba sa invaliditetom. Mada mene to nije ni zabrinulo kada sam videla da toga nema, jer sam pretpostavila da bi se svakako nastavilo sa finansiranjem tih programa i ja cenim da je to verovatno bila tehnička greška.

Ono što mene više brine jeste kakav efekat na život ljudi i osoba sa invaliditetom i osoba koje boluju od retkih bolesti imaju programi koji se finansiraju iz sredstava sakupljenih od igara na sreću. Zbog čega to govorim? Govorim zato što su to zaista ogromne sume novca koje država daje organizacijama osoba sa invaliditetom. Međutim, vrlo je upitan kvalitet tih programa i merenje efekata koje oni imaju na živote običnih građana sa invaliditetom. Zapravo, mogu gotovo sa sigurnošću da tvrdim da najveći efekat imaju na one koji vode te organizacije, a to je mali broj ljudi i što je neretko slučaj, dešava se i da oni koji vode te organizacije često nisu osobe sa invaliditetom.

Zaista mislim da je ova država prebogata, budući da ogroman novac baca u bunar, koji se nama ne vraća i ne vraća nam se kroz društveno korisne građane. Juče sam na sajtu Ministarstva za rad otišla da vidim, i tu moram da pohvalim ministra što je transparentno objavljeno koliko koja organizacija dobija novca, od Ministarstva za rad govorim samo, kasnije ću govoriti i o drugim ministarstvima. Što bi rekli moji prijatelji iz Crne Gore, imala me kap ubiti kada sam videla koliki je to novac. Znate, recimo, navešću samo nacionalnu organizaciju multiple skleroze koja dobija, sada ću tačno da vam kažem, 11 miliona je dobila u 2019. godini, Društvo multiple skleroze Vojvodine šest miliona. Onda imate lokalne organizacije gde je jedna u Bačkoj Topoli dobila 220 hiljada, u Somboru 450 hiljada itd.

S druge strane imate organizaciju MS platforma, koja je registrovana pre dve godine, nula dinara je dobila, a jedini su uspeli da toliko podignu na prepoznatljiv nivo i da daju značaj važnosti teme koliko oboleli od multiple skleroze nemaju adekvatnu terapiju. Uspeli su da stignu i do premijerke Ane Brnabić da se sastanu, da ukažu na ovaj problem, do ministra zdravlja. Dakle, organizacija koja u svom budžetu ima nula dinara za dve godine uradila je mnogo više na prepoznatljivosti ovog problema nego sve ova nacionalne, pokrajinske i lokalne organizacije.

Zatim imamo Savez gluvih i nagluvih Srbije koji je u 2019. godini dobio 26 miliona dinara. Da li vi znate da je to skoro 250 hiljada evra. Pritom, to nije novac obezbeđen za tumače koji će prevoditi gluvim ljudima sadržaje sa televizije, vanredne situacije. Imamo ovaj koronavirus, gluvi ljudi u Srbiji i ne znaju da postoji i da se širi munjevitom brzinom, jer ne mogu da prime tu informaciju, sem ono dva-tri minuta vesti na RTS-u.

Ovo su sredstva za neke kurseve u Vrnjačkoj Banji od sedam dana. Vi za sedam dana ni čoveka koji zna srpski jezik, a nepismen je dovoljno ili ne zna pravopis ne možete da obučite, a kamoli nekog ko ne poznaje znakovni jezik da nauči za sedam dana.

Imamo i nacionalnu organizaciju koju ste pomenuli, koja u svom sastavu ima sve ove saveze. Znači, pored toga što nacionalna dobija sredstva, svaki savez dobija pojedinačno sredstva i svaka gradska organizacija dobija pojedinačna sredstva. Sve ove organizacije imaju zaposlene ljude u svojim organizacijama koji dobijaju plate od ovih sredstava. Svi mi plaćamo porez za ova budžetska sredstva koja se daju ovim organizacijama.

Moje pitanje je - šta je sa mnom i da li je sa mnom sve u redu kada sam odlučila da budem narodna poslanica i da se za platu od 70.000 dinara i paušal od 30.000 dinara ispravljam krive Drine i borim za prava osoba sa invaliditetom i moram Agenciji za borbu protiv korupcije da prijavim svu imovinu, sve prihode u bankama, da dajem krv iz prsta da bih dokazala da moji bliži rođaci nisu neki funkcioneri ili oni, zato što su moji bliži rođaci, takođe moraju da daju sve te podatke u banci, a ljudi koji vode ove organizacije ne podležu nikakvoj kontroli Agencije za borbu protiv korupcije?

Nije tajna da neki od ovih funkcionera imaju platu mesečnu kao guvernerka Narodne banke, a mnogi imaju veća primanja od ministara u Vladi Srbije. Samo da vam kažem, ovo je jedan konkurs koji je za redovne programske aktivnosti. Ministarstvo za rad ima i stalno otvoreni konkurs gde se sredstva dodeljuju i gde takođe ove organizacije apliciraju za dodatna sredstva. Tu su Ministarstvo kulture, Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo turizma, Sekretarijat za socijalnu zaštitu, lokalne samouprave, svi oni raspisuju konkurse, Sektor za boračku i invalidsku zaštitu, gde ponovo ove organizacije apliciraju za sredstva. Da ne govorim o projektima Evropske unije i projektima međunarodnih organizacija, što me u ovom smislu ne zanima, jer to nisu budžetska sredstva.

Moje pitanje takođe za ministra za rad - zbog čega kada dajete sredstva za uklanjanje arhitektonskih barijera dajete nevladinim organizacijama koje onda uklanjaju arhitektonske barijere u institucijama ove zemlje, tipa centara za socijalni rad, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, PIO fonda itd.

Zašto ne date direktno tim filijalama novac da uklanjaju barijere na šta obavezuje i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o planiranju i izgradnji. Zbog čega su neophodni posrednici u tom poslu?

Pozivam i ministra finansija da ode kod ministra za rad i da pogleda kako izgledaju izveštaji o sprovedenim projektima ovih organizacija, da pitate krajnje korisnike koliko to ima efekta na svakodnevne živote osoba sa invaliditetom.

Dakle, ako smo zaista donosili zakone koji treba da spreče pranje novca i finansiranje terorizma, i ako mi kao javni funkcioneri, podležemo ozbiljnoj kontroli i ja protiv toga nemam ništa. Ja mislim da bi ljudi koji rade u organizacijama i koji koriste budžetska sredstva, odnosno funkcioneri u tim organizacijama bi takođe trebalo da podležu istoj toj kontroli. Dakle, da vam ne navodim dalje pojedinačne saveze.

Naravno ima tu i organizacija koje dobro rade svoj posao i njih ćete prepoznati tako što dobijaju najmanje sredstava i moje pitanje jeste, odnosno ja želim da pohvalim organizacije koje su uspele da dođu i do predsednice Odbora za finansije i do ministra finansija i da upute apel i predsednici Vlade, da se ovo vrati u zakon.

Isto tako pitam, zašto nisu toliko bili glasni kada se donosio Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom gde su roditelji dece sa invaliditetom uskraćeni, odnosno uskraćeno im je pravo moraju da biraju da li će da primaju nadoknadu na osnovu zarade ili za tugu negu i pomoć dece? Zašto ne kritikuju katastrofalno stanje u institucijama u kojima žive osobe sa invaliditetom? Naravno, oko ove teme su se vrlo lepo ujedinili i vrlo glasno uspeli da i zagovaraju da se ovo vrati u zakon. Kao što sam rekla ne mislim da nije vraćeno u zakon da se ne bi nastavilo sa finansiranjem, ali me ozbiljno brine efekat ovih programa.

Pazite, 26 miliona, vi za to možete da izradite tri škole koje bi bile pristupačne u koje bi mogle da idu sva deca sa invaliditetom primera radi, da ne govorim o tome da nam treba institut za proučavanje znakovnog jezika, da nam treba katedra za znakovni jezik, da nam treba veći broj tumača za znakovni jezik. Mi to sve nemamo, ljudi se igraju školice znakovnog jezika i troše 26 miliona dinara. LJudi tamo imaju ugovore o radu i što još najveći problem, što mnogi od tih organizacija vode pod jedan neobrazovani ljudi, pod broj dva ljudi koji su tamo više decenija na tim funkcijama i njihova uloga je zapravo da biraju članove, da ih drže mirni. Ja to doživljavam kao paradržavne organizacije, uopšte ne štite interes osoba sa invaliditetom, nego kao i brojni sindikati koje imamo. Znate ono, štitimo zaposlene, ali se sa poslodavcima dogovaramo kako ćemo u stvari najbolje da zaštitimo sebe, a da zaposlenima kažemo, kako eto, ništa od toga nismo mogli da izdejstvujemo.

Mislim da je situacija, kada je reč o osobama sa invaliditetom u Srbiji jako loša, ali misli da država izdvaja ogroman novac koji usmerava na pogrešnu stranu i troši na pogrešan način i mislim da taj novac može daleko bolje i kvalitetnije da se iskoristi i investira u dugoročne projekte koji će imati dugoročni efekat na život ovih osoba. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Neko pametan rekao je da jedina stvar u kojoj smo svi isti jeste da smo svi različiti. Rodni identitet jeste važan, ali nije svakome jednako važan i najvažniji.

Meni je žao što ćemo mi danas, bez namere da umanjim značaj toga da ćemo, sada je već izvesno, izglasati predlog koleginice Čomić, a to je da na listi bude najmanje 40% žena, takođe prisustvovati činjenici da politička javnost i ovo društvo ipak nisu u punoj meri spremni na društvenu inkluziju i na to da političari omoguće da svaki građanin i svaka građanka ima svog relevantnog predstavnika.

Jer, da nije tako ovde bi se makar malo diskutovalo o predlogu koji sam ja podnela, a to je da svaka politička grupacija koja izlazi na izbore među prvih 10 kandidata ima osobu sa invaliditetom.

Ni od koga nisam čula o tom predlogu, nisam čula ni suvislo, ni nesuvislo obrazloženje zbog čega to neće biti prihvaćeno, pa vas sada ja, drage koleginice i kolege, pitam – kome smetaju osobe sa invaliditetom i da li osobe sa invaliditetom smetaju nekome u politici? Da li se to može shvatiti kao poruka da osobe sa invaliditetom nisu poželjne u radu političkih partija?

Da li postoji neki strah od susreta sa većim brojem ljudi sa invaliditetom? Evo, ja sam četiri godine poslanica, nikog još nisam ujela, možda malo verbalno, ali to nam je svima posao.

Da li vam estetski smeta da se srećete sa koleginicama i kolega koje imaju invaliditet? Ja mislim da i građanima i nama ovde većini više smetaju neki drugi ljudi sa nekim desničarskim i nacionalističkim stavovima koji su daleko pogubniji od toga da se određenoj populaciji koja broji između 10% i 15% našeg stanovništva pruži prilika da se bave politikom.

Ako se bojite da ne možete naći jednu, ponavljam, jednu osobu sa invaliditetom koju možete staviti na listu, pa kako je moguće da mi onda imamo zakon koji poslodavce tera da na 50 zaposlenih imaju jednu osobu sa invaliditetom ili plaćaju penale?

Dakle, na privredu možemo da svalimo teret, ali kada treba da se politički izjasnimo o tome kako zaista vodimo računa o jednoj izuzetno marginalizovanoj grupi, onda to ne možemo da ostvarimo.

Vi, na neki način, ako ne podržite ovaj predlog, terate osobe sa invaliditetom da se samostalno organizuju i osnuju neku političku organizaciju, iako, verujte mi, ideološki ova grupacija nije ista.

Među osobama sa invaliditetom imate i one koji podržavaju i levičarske i desničarske stranke i stranke centra, one koje su više okrenute istočnim vrednostima, one koje su više okrenute zapadnim vrednostima, ali time što nema mogućnosti i prilike da druge stranke i drugi političari zastupaju interese ove grupacije, vi terate ovu grupaciju da se grupiše i da se samo po jednom osnovu, po jednom identitetu, a to je invaliditet, grupišu i bore za svoja prava.

Ostaje zaista gorak ukus. Ja smatram da je ovo važno da se podrži, 40% učešće žena, ali je za mene ne shvatljivo da mogu postojati žene koje se istinski bore za ljudska prava, za evropske vrednosti, za inkluzivno društvo, za pluralizam u politici, a da ne mogu da podrže ovu ideju.

Želim da me vi razuverite, da mi danas kada budemo glasali, bez bilo kakve direktive, bez tog čuvenog zvona, ja na ekranu vidim najmanje 126 glasova za. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća.

Evo, ja ću se nadovezati kratko na govor prethodne koleginice i reći da sam se možda i ja setila nečega čega se niko drugi nije setio. Najpre bih govorila o predlogu koleginice Čomić, a to je da se poveća kvota za učešće žena u politici, SMS i ja naravno da to podržavamo.

Ostaje gorak ukus što danas u parlamentu deluje zaista kao da mi žene molimo muškarce da nam nešto daju. Naravno, u idealnoj situaciji bili bi bar 50:50. Kao što mnogi nisu verovali ženama koje su se pre 100 godina izborile da žene imaju pravo glasa i da mi danas budemo ovde, verovatno mnogi od vas ne veruju da je moguće usvojiti i moj predlog, odnosno dopunu predloga gospođe Čomić, a to je da se na svakoj izbornoj listi među prvih 10 kandidata, napominjem, dakle ne na svakih 10 kandidata, nego u prvih 10 kandidata nađe jedna osoba sa invaliditetom.

Meni je nekad žao što ja pripadam onoj manjini, pa i SMS za čije ideje mi još uvek nismo zreli i što možda te ideje negde će sigurno stići Srbiju za 10-15 godina i ma koliko vam to delovalo čudno i ako ne podržite taj moj predlog, verujte mi da će se u ovom parlamentu usvajati neki sličan predlog, ako ne taj.

Zbog čega je ovo važno? U Srbiji imamo između 10 i 15% populacije koja spada u kategoriju osoba sa invaliditetom. To je više nego pripadnici bilo koje druge stranke nacionalnih manjina. Međutim, osobe sa invaliditetom ne mogu po zakonu da se organizuju kao manjinska stranka, dok stranke nacionalnih manjina mogu.

Vi znate da negde nas obavezuje da u nekom periodu za određene manjinske stranke i rezervišemo mesto u parlamentu. Primera radi, pazite sada neverovatnu stvar, Uganda ima pet rezervisanih mesta u svom parlamentu za osobe sa invaliditetom, a u lokalnim parlamentima u obavezi je da svaka lista ima najmanje jednog muškog i jednog ženskog kandidata koji ima invaliditet.

Zbog čega je ovo važno? Važno je da jednoj grupaciji koja trpi viševekovnu diskriminaciju obezbedimo minimalnu moć kako bi mogla da zastupa svoje interese i bori se za unapređenje ove grupe, a sve sa idejom da ravnopravno učestvuje u svim društvenim aktivnostima i dovodi do bolje ekonomske situacije u zemlji.

Dakle, ideja je da ova populacija ne bude stavljena u položaj pasivnih korisnika socijalnih davanja, već da kroz političku moć, kroz političko učešće afirmiše i motiviše druge ljude i obezbedi podršku da se i od ovih ljudi izvuče maksimum kako bi i oni zadužili svoje društvo, a ne bili samo teret društvu.

Ja mislim da Srbija jeste zrela da usvoji ovaj predlog i to naravno ne zavisi apsolutno ni od koga sa strane, nego isključivo od nas. To bi u praksi značilo da ako u parlamentu prođe 10 do 15 lista, to bi bilo 10 do 15 osoba sa invaliditetom, nemojte misliti da i sada nema više osoba sa invaliditetom nego što zvanično mislimo da jeste. Možda nemaju svi papir, ali je činjenica da iako ima više osoba, ti ljudi nemaju interes da se bore za ovu populaciju. Dakle, od vas drage koleginice i kolege zavisi da li ćete to podržati u danu za glasanje.

Što se tiče predloga SNS o smanjenju cenzusa na 3%, Stranka moderne Srbije, to ste već imali više puta priliku da čujete, to podržava. Međutim, mi smatramo da je možda čak i veći problem od cenzusa broj potpisa koji politički subjekt treba da sakupi da bi prvo osnovao stranku, a onda izašao na izbore. Dakle, vama je, ako želite da se bavite, da se čuju vaše ideje koje, recimo, ne zastupaju većinske stranke, potrebno minimum 50.000 evra samo da registrujete stranku, i to samo da platite overu potpisa, a da ne govorim o iznajmljivanju kancelarija, ljudi koji će tamo sedeti, dežurati i celoj toj infrastrukturi, a onda još 50.000 evra da biste uopšte predali parlamentarnu listu. Dakle, trebalo bi razmisliti i o tome, jer je pitanje da li je veći problem cenzus ili uopšte način da se uđe u trku za cenzus.

Što se tiče ovog dela o nacionalnim savetima, odnosno o tome da nacionalni saveti daju potvrde da neka stranka zastupa interese određene manjinske zajednice, mi smatramo da to nije dobro. Daću vam primer makedonske nacionalne zajednice. Imate tri stranke makedonske nacionalne zajednice registrovane u Registru političkih stranaka. Nisu sve ni jednako bliske, ni jednako mrske postojećem Nacionalnom savetu makedonske nacionalne zajednice. Pri tom i po zakonu nacionalni saveti nisu političke organizacije, odnosno ne bi smele da budu, mada na terenu imamo da su i te kako politizovane, pa onda što da ne. Razmislite o tome da se oni pretvore u političke stranke, pa da se bave politikom

Smatramo da bi tu moglo doći do zloupotreba i sukoba interesa i da to treba definitivno rešavati na drugačiji način. Više o svom amandmanu, naravno, u pojedinostima. Hvala vam.

Predsedavajući, povređen je član 106. stav 1. Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Molim vas da koristite sve mehanizme Poslovnika i preduzmete određene mere kako građani i građanke ne bi ovde slušali seksističke uvrede, bukvalno verbalno nasilje, rodno nasilje. To je zaista neprimereno, ma od koga da dolazi, ma kome da je upućeno. Zaista, vređanje nekoga na osnovu ličnog svojstva je i zakonom zabranjeno. Molim vas da iskoristite mehanizme koje Poslovnik poznaje i sankcionišete ovakav način obraćanja bilo kome u sali. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo, građanke i građani, poštovane gošće i gosti, ja ću se danas prevashodno osvrnuti na predlog izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji i delom Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju.

Podržavam svakako to što se Zakon o planiranju i izgradnji usaglašava sa određenim EU direktivama, međutim, jedan veliki deo kojim se ove predložene izmene i dopune zakona ne bave, a koji tišti oko 10% populacije u Srbiji, jeste problem pristupačnosti koja se zasniva na principima univerzalnog dizajna. Dakle, šta to znači?

To znači da kada se projektuju određeni objekti ili se vrši njihova adaptacija i renoviranje, potrebno je uzeti u obzir standarde, kako bi oni bili dostupni za korišćenje svim korisnicima odnosno svim stanovnicima Srbije. Kada je nešto pristupačno osobama sa invaliditetom, to ne znači da je samo njima pristupačno, već da to olakšava kretanje, ovde govorimo o kretanju. Naravno, postoje i drugi oblici pristupačnosti, ja ću se zadržati sada na kretanju, jer se Pravilnik bavi kretanjem. On to olakšava i kretanje pre svega starijih osoba, kao i majki koje guraju decu u kolicima i svih onih građana koji se u određenom trenutku nalaze u situaciji da se otežano kreću.

Pretpostavljam da, ministarka, znate da je Vlada Republike Srbije na inicijativu predsednice Vlade formirala radnu grupu za usaglašavanje i unapređenje mera za pristupačnost za osobe sa invaliditetom. Verujem da znate, jer je u radnoj grupi i članica iz vašeg ministarstva. Mi smo pre neki dan imali ozbiljan konsultativni proces sa brojnim zainteresovanim stranama i negde su zaključci na nivou svih aktera koji su učestvovali i ključna dva zaključka su da se zapravo sprovodi nedovoljna revizija pristupačnosti i da nema praktično dobre kontrole primene pravilnika i zakona, a samim tim izostaju i sankcije.

Takođe, druga stvar koja je problematična je da su ministarstva međusobno nedovoljno usklađena i ne vidi svako ministarstvo svoju ulogu u procesu obezbeđenja pristupačnosti.

Dakle, pitanje pristupačnosti nije samo vaš resor. Jednako koliko je neophodno da objekat, primera radi, zdravstvene zaštite bude pristupačan, neophodno je isto tako da budu i objekti kulture, sportski sadržaji i sve ono što koriste svi građani, a tiče se pružanja usluga.

Ono što se na terenu uočilo kao slabost jeste da brojni objekti, nije definisan njihov status, jednostavno, ni pravno-imovinski odnosi nisu definisani, brojni objekti su neuknjiženi ili nelegalni i postoje komplikovane i dugotrajne procedure za dobijanje građevinskih dozvola i rešenja.

Međutim, tu moram da pohvalim da je prošle godine donet Pravilnik po kom se po olakšanom postupku dobijaju rešenja za adaptaciju zgrada ukoliko je neophodno izvršiti pristupačnost, ali u praksi je problem što je nedovoljno definisano šta podrazumeva uklanjanje barijera za osobe sa invaliditetom, te bi negde predlog bio da, a u skladu sa ovim što uvodite odnosno usaglašavate zanimanja, možda razmislite o britanskom modelu, da u nekom narednom periodu se uvede i zanimanje - revizor za pristupačnost.

Ja sam vama još 2008. godine postavila pitanje da li postoje sankcije i nadzor i vi ste meni odgovorili da - u postupku vršenja nadzora nad izgradnjom objekata za koje je izdata građevinska dozvola pre donetih izmena zakona za nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, itd, kaže - ukoliko se uoči propust ili nepravilnost, inspekcijski nadzor pokreće i preduzimanje mere, ali do sada nikada nije uočen propust.

Znate kako, to iskreno otprilike izgleda kao da ja kažem - meni u jelovniku ne fali kavijar, jer ga nikad nisam ni jela i ne znam kakvog je ukusa. Jednostavno, ljudi su nedovoljno stručni da procene da li projekat ispunjava sve nivoe pristupačnosti. Nije ovde samo reč o liftovima, o rampama, ovde je reč i o audio-vizuelnim obeležjima i oznakama na Brajevom pismu za slepa lica.

Dakle, zaista se slabo o tome vodi računa i pri tom, ljudi su u velikoj zabludi, pogotovo privatan sektor, jer oni misle da se na njih to ne odnosi. Pa smo, recimo, imali situacije sa banjama koje su privatizovane, da oni uopšte ne vide svoju ulogu u tome da kada su adaptirali objekte, treba da vode računa o primeni tog pravilnika.

Takođe, jedna od ideja bi bila, o kojoj možete da razmislite, da se u okviru ovih elaborata koji su potrebni prilikom izdavanja građevinske dozvole, a to su elaborat o geotehničkim uslovima izgradnje, elaborat zaštite od požara, elaborat energetske efikasnosti i studija o proceni uticaja na životnu sredinu, razmisli da u to uđe i obavezno elaborat o pristupačnosti ili studija o pristupačnosti, sad već terminološki ne mogu da uđem u to šta podrazumeva jedno a šta drugo, ali, svakako bi trebalo o tome razmisliti.

Ono što je zaista ključno jeste veća kontrola i nadzor i primena mera sankcije. Jer, znate, pitanje pristupačnosti, kao što sam već rekla na početku, nije samo pitanje jednog resora, kao što pitanje osoba sa invaliditetom nije samo pitanje resora socijalne zaštite. To je prvenstveno političko pitanje. Ja bih volela danas da čujem od vas da ste vi pre svega politički i strateški rešeni da se bavite tim pitanjima na ovom nivou, a to je, između ostalog, i civilizacijsko pitanje. Tako da, u tom smislu, to su neke sugestije.

Kada je reč o saobraćaju, tu takođe imamo mnogo izazova. Iako imamo neke pristupačne autobuse, stajališta su nepristupačna, da ne govorim o barijerama u stavovima ljudi koji pružaju uslugu saobraćaja, a, recimo, imate sad situaciju da privatni prevoznik, da ih ne imenujem, obezbeđuje određeni broj vozila. Ako su oni našli interes da to rade, ja mislim da je interes i države da javni prevoz bude pristupačan, posebno što veliki deo sredstava, recimo lokalnih budžeta, po mom mišljenju se baca u bunar. Konkretno, grad Beograd izdvaja oko 70 miliona dinara za specijalizovani prevoz za osobe sa invaliditetom na godišnjem nivou, a to je svega 10 kombija koji mesečno uspeju da pokriju kapacitet potreba za 100 ljudi.

Mislim da sredstva treba usmeriti ka tome da što širi broj korisnika može da koristi usluge i da vodimo računa i da prilikom nabavke autobusa i prilikom planiranja i, ne znam, i u nekoj budućnosti metroa i železničkih i autobuskih stanica vodimo računa i o stajalištima, naravno da ne govorim o zvučnim signalima za slepe, semaforima, itd.

Dakle, što se tiče ovih izmena koje su danas u Skupštini, ja mogu da kažem da Stranka moderne Srbije sve što ima veze sa pristupanjem Srbije EU i evropskim integracijama, uvek podržava, jer mi smatramo da je zaista pristupanje Srbije EU jedini i pravi i ispravan put da mi rešimo brojne nedaće koje u našoj zemlji imamo.

Naravno, nije dobro da nam je to jedini motiv, ali da smo bili, da smo umeli, znali i hteli da to uradimo sami, mi bismo do sada to već uradili. Smatramo da je pristupanje EU najbolji mehanizam za to.

Eto, toliko. Kao što sam rekla, zamolila bih samo da vas čujem, da pošaljete jednu jasnu političku poruku da će to biti na agendi ove ili neke možda druge naredne Vlade, ako vi budete u njoj. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege, imam danas zadatak da pokušam da vas ubedim da podržite predlog da se na dnevni red stavi zakon koji sam predložila, a gde ja prvenstveno predlažem da, ako bi se usvojio ovaj zakon, svaka lista na narednim parlamentarnim izborima među prvih 10 kandidata treba da ima osobu sa invaliditetom.

Dakle, za mene nije tema da li će naredni izbori biti bojkotovani ili neće biti bojkotovani, jednog dana sigurno neće biti bojkota, čak i ako ga sada bude, ali se ja bojim da i oni koji budu bojkotovali i oni koji ne budu, ako se ovo danas ne usvoji, odnosno ne stavi na dnevni red, neće na svojim listama među prvih 10 kandidata imati osobu sa invaliditetom.

Zbog čega ja to predlažem? Da ne bude da ja to radim, da neki zli jezici pomisle da bih sebi osigurala mesto na nekoj listi, ja sam spremna da javno kažem da ću pristati da ne budem ni na jednoj listi ako ovaj skupštinski saziv usvoji taj zakon.

Godine 2000. u našem parlamentu bilo je svega 12% žena, danas je to 40%, naravno, sa težnjom da ovaj procenat bude i veći. Koliko imam informaciju, u Makedoniji će uskori kvota biti 50% žena u parlamentu. Zbog čega je to važno? Mi tim kvotnim sistemom smo došli u situaciju da pre svega u lokalnim skupštinama imamo afirmisane brojne žene političarke koje daju izuzetan doprinos i koje vrlo stručno pristupaju svakoj temi. Nama se i u subotu sprema jedna velika konferencija Ženske parlamentarne mreže, gde ćemo mi zapravo videti da li je uloga žena na našoj političkoj sceni stvarna ili se ona još uvek samo svodi na određene kvote, dakle, koliko se glas žena zaista čuje i uvažava u politici. Isto smatram da i kada su u pitanju osobe sa invaliditetom veoma je važno da najpre kroz kvotni sistem pokušamo da izjednačimo participaciju osoba sa invaliditetom u političkom životu Srbije.

Kao što znate, i u Srbiji kao i u svim drugim zemljama ima 10% osoba sa invaliditetom i nerealno je očekivati da će neko koga se ova tema lično ne tiče, da neko ko ne zna kako je otići uveče u grad i tempirati tako da ne provedete više od dva sata, jer nemate gde da odete u toalet ili nemate čime da se prevezete i sve vas to znatno više košta nego nekog ko nema invaliditet, nerealno je očekivati da će neko zastupati prava i interese ove populacije ako ga se to lično ne tiče.

Zbog toga smatram da je važno da u ovom parlamentu imamo predstavnike osoba sa invaliditetom, i to različitih vrsta invaliditeta, jer niko bolje od njih samih ne može da zastupa interese ove populacije. Tako da očekujem da se na narednim listama na svakoj listi nađe po jedna osoba sa invaliditetom. Hvala vam.

Hvala predsedavajući.

Mislim da je povređen član 106. stav 1. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.

Ništa nismo čuli o onome što je na dnevnom redu i mislim da prethodni govornik to radi vrlo smišljeno, pošto će naravno mediji prenositi sve ove, ne znam kako da ih nazovem, stvari koje je gospodin pre mene izgovorio.

Ja onda dajem sebi za pravo da iskoristim ova dva minuta, da takođe i ja pričam o čemu god želim i da se pitam, pošto sam i na „tviteru“, skoro postavila jednu anketu…

Navela sam, 106. stav 1.

Može da govori samo o tački dnevnog reda.

Pa, ja pitam – ako je sve ovo što je prethodni govornik izgovorio, bilo na dnevnom redu, da li je onda na dnevnom redu to, kako da neko ko je recimo, narodna poslanica sa invaliditetom u Republici Srbiji, može da dobije prostor u medijima?

Da li treba da koristim ovde rečnik - ustaška kurva, ne znam - narkoman, kokainović itd? Da li treba da neke obnažene fotografije svoje objavim, da psujem na „tviteru“, da se pobijem sa nekim, da bi me neko pozvao da nešto kažem, recimo o tome zašto novčanu pomoć nisu dobile u reviziji budžeta fonda, osobe sa invaliditetom, a ne penzioneri?

Ili, mogu da pričam o tome što su banje u Srbiji potpuno nepristupačne za osobe sa invaliditetom, da ni jedna osoba koja koristi kolica, ne može da pristupi, recimo Prolom banji i da se tamo leči, ako ima neke urološke probleme.

Ili, mogu da pričam o tome što fakulteti u Srbiji nisu pristupačni, ali nažalost neću dobiti prostora, ni u medijima, ni u ovoj Skupštini da o tome govorim, već ostavljam ovde vreme da gospodin priča neke stvari koje su zaista neprimerene ovom domu.

Moram da se javim iako je koleginica rekla da više nećemo reklamirati Poslovnik i ukazujem na član 109. stav 1. - opomena se izriče narodnom poslaniku koji se neposredno obraća drugom narodnom poslaniku.

Prethodna govornica je pomenula prezimena moje koleginice i mene, optuživši nas da smo došli u 16 časova na posao. Kao što vrlo dobro znate, nije tačno da je posao narodnog poslanika jedini da sedi ovde u sali i sluša raznorazne gluposti i neke recitacije koje vi ovde recitujete, nego postoje drugi poslovi koji se mogu obavljati u klubu, razno-razni odobri, pripreme za neke druge stvari, podnošenje predloga zakona, tako da vi ne znate.

Mi ovde nismo provukli karticu kada smo došli na posao i nismo se upisali kada smo došli, jedino ako vi niste vodili na ulazu evidenciju, ja se izvinjavam. Tako da, molim vas, vodite računa šta pričate.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre i naravno studentkinje i studenti, ne bih vezivala ovaj protest, upad, kako već hoće da ga zove, studenata u zgradu Rektorata univerziteta u Beogradu, sa onim što je danas na dnevnom redu, odnosno za izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Kako shvatam ti zahtevi protesta, mislim ne znam zašto je fokus samo na jednom čoveku, na čiju se autentičnost doktorata sumnja kad mi znamo da ima mnogo ljudi u ovoj državi, a da verovatno i zaposlenih na univerzitetu čiji se doktorati mogu dovesti u pitanje.

Ipak bih se vratila na tačku dnevnog reda i evo, četvrti put od kada sam narodna poslanica, mi slušamo kako je ovo poslednji put da se studentima daje mogućnost da se produži rok da diplomiraju. Međutim, ništa konkretno od jeseni do jeseni ne preduzima ni Ministarstvo ni univerziteti, a ni sami studenti koji su na čekanju, evo, neki i 20 godina.

Prošle godine sam, odnosno svake godine sam predlagala jedan amandman koji nikad nije usvojen, ove nisam predala, nisam stigla, iskreno rečeno nisam ni fizički mogla da to uradim, a amandman se odnosio na to šta će konkretno visokoškolska ustanova preduzeti u pogledu studenata koji još uvek nisu diplomirali, a upisali su fakultet pre 2005. godine.

Iskreno, ovo razvlačenje meni nekako ukazuje na to da mi kao država, olako traćimo sve resurse i pokazujemo jednu nemoć.

Jednom neko mora da preseče. Ja sam videla vašu izjavu ministre, ove godine, da je kraj, da nema više i stvarno sam se ponadala da je tako, a opet sa druge strane znam da ima mnogo studenata koji iz opravdanih razloga nisu završili studije. Međutim, negde se ovim konstantnim produžetkom pokazuje ljudima da uvek postoji nova šansa za nešto što se može, a ne mora nikada desiti i negde se cela država prema većini stvari tako odnosi. Mi moramo da budemo odgovorni. Evo današnja sednica posvećena ovom zakonu, to košta našu državu.

Našu državu košta, dakle, ne samo školovanje tih ljudi koji još uvek nisu diplomirali, nego ovo nepotrebno produžavanje svake godine, i svake godine trošenje materijalnih, ljudskih i drugih resursa.

Amandman je predviđao da visokoškolska ustanova bude u obavezi da kontaktira studente koji nisu diplomirali, da vide da li oni uopšte žele da diplomiraju. Ima studenata koji su se odselili, koji su se zaposlili, koji ne žele da se ispišu, jer se to ispisivanje sa fakulteta plaća. Ako žele da se napravi individualni plan završetka studija do kraja školske godine i da se vidi koja je dinamika polaganja ispita, koji su ispiti ostali i tako dalje. Mi nemamo ništa, niti fakulteti, niti studenti, niti ministarstvo, niko ništa ne preduzima do naredne godine.

Vi kažete autonomija univerziteta. Ja ne znam, iskreno, šta ta autonomija podrazumeva. Sa jedne strane, kada treba da se donose neke odluke u interesu univerziteta, odnosno zaposlenih na univerzitetu, onda se pozivamo na autonomiju, a onda kada treba da se priskoči finansijski ili ne znam kako, onda nije ta autonomija toliko bitna, onda dajte ministarstvo, pomažite kako znate i umete.

Nažalost, mi još uvek nemamo sistem visokog obrazovanje, gde je student u centru učenja. Mi imamo sistem u kome, naravno čast izuzecima, govorimo o državnom visokom obrazovanju, profesore koji se trude da imaju hiper produkciju radova kako bi ostali u zvanju profesora i eventualno, oni koje kroz razno razne evropske projekte su angažovani na nekim drugim stvarima, a studentima se bave ili asistenti ili najčešće i niko.

Taj pristup slabo se promenio iako imamo i razvoj visokih tehnologija, gde je zaista komunikacija sa studentima olakšana. I, evo, po ovome sada što ponovo dobijamo ovaj zakon ja mogu skoro pa da garantujem da do sledeće godine u ovo vreme se ništa neće preduzeti.

Mi nemamo evidenciju, to je neozbiljno kao država koliko od septembra do septembra studenata koji su upisali pre 2005. godine diplomira, mi nemamo nikakve podatke o tim studentima ili ih bar mi ne znamo.

Verujte mi, ja kao neko ko radi na univerzitetu, sada mi je zamrznuta pozicija, inače radim u tom Rektoratu, odnosno u Centru za podršku studentima sa invaliditetom, znam šta znači imati teškoće tokom studija usled invaliditeta. Dakle, znam šta znači kad je neko slep, studira književnost i neko treba da mu snimi onolike knjige i onoliku literaturu. Znam šta znači kada neko ko se otežano kreće nema pristupačan gradski prevoz da ode do fakulteta, nema pristupačan toalet u zgradi fakulteta, amfiteatar je nepristupačan, najčešće u starom delu zgrade.

Ja znam šta to znači, ali, ja isto tako znam da prosečnom studentu sa invaliditetom ne treba više od sedam, osam godina, pri tome, ne generalizujem, ja kažem na osnovu evidencije koju mi imamo u centru da diplomira. Znači, ako neko usled takvih objektivnih izazova može da završi studije na vreme, ja mislim da je vreme od osam godina sasvim u redu.

Vi ste dali mogućnost studentima sa invaliditetom u novom zakonu da za njih važi duplo veći broj godina u odnosu na studente bez invaliditeta, to možda na papiru deluje kao neka podrška, ali sve je to džabe ako taj student i dalje nema one resurse koji su mu neophodni da studira. Isto je i sa ovim produžetkom roka diplomiranja. Može ovako u nedogled. Možemo napisati – imaju pravo da diplomiraju dok su živi, ali to nama ništa ne znači, ako se mi ne pozabavimo, ozbiljno zbog čega nisu diplomirali? Da li nekome treba podrška? Da li su to samohrane majke, da li su to ljudi koji su izgubili nekoga u porodici, pa pretrpeli određene traume, da ne zalazim u pojedinačne situacije. Ja imam u svom okruženju ljude koji su stariji od mene koji još uvek nisu diplomirali, koji su na dva tri ispita do kraja, i sigurna sam da kada bi fakultet ili visoka škola načinio prvi korak prema njima da bi tu moglo da dođe do nekog dogovora, prosto neki rok, neko obostrano interesovanje. Ovako ja stvarno želim da verujem da mi imamo snage. Mi ovako pokazujemo slabost gotovo u svakom resoru. Skupi se neka grupica, zapreti nečim i hajde za rad socijalnog mira, nema veze.

Moramo da pokažemo ozbiljnost kao država u svim segmentima. Zaista bih volela da je ovo poslednji put. Hvala vam

Hvala gospodine predsedavajući.

Ministre, nadam se da ćemo imati neku dvosmernu komunikaciju. Znate da sama vas javno pohvalila rekavši da se sa većinom stvari koju vi radite slažem, međutim, u međuvremenu je bilo nekih u vašem vladanju, da se učenički izrazim, meni neprihvatljivih stvari, a to je vaša izjava da se inkluzija na silu uguravala u osnovne škole. Mislim da je to vrlo neodgovorna izjava, posebno zbog toga što smo uzeli milionske sume od Svetske banke za obnovu i razvoj za predškolsko inkluzivno obrazovanje i želim vama i svima u prosveti da kažem da ne postoji tačka u vremenu bilo koje zemlje u kojoj će neka zemlja moći da kaže da je sada u ovom trenutku spremna za inkluzivno obrazovanje. Ali, mi da bismo znali gde nam škripi, koje resurse treba da pojačamo, koje obuke treba da sprovedemo, šta nam je u praksi najveći izazov, mi moramo da sprovodimo inkluziju da bismo znali da planiramo šta ćemo dalje.

Dakle, kao što roditelji koji dobiju decu sa teškoćama u razvoju nisu spremni da se nose sa tim izazovom u trenutku kada ih dobiju i niko ih ne pita kako im je, isto tako i obrazovni sistem naravno da nije spreman, niti će ikad biti u potpunosti spreman da odgovori na sve izazove učenika, roditelja i nastavnika, ali taj proces mora paralelno da se odvija i da mi svi zajedno radimo na tome.

Što se tiče ovog zakona koji je danas na dnevnom redu, mislim da je jako značajno što donosimo jedan ovakav zakon, ali mi se čini da dve osnovne stvari koje su problem u našem visokom obrazovanju ni ovaj zakon neće rešiti.

Bila sam članica stručnog tima za reformu visokog obrazovanja u periodu od 2013. do 2015. godine, legalno izabrana na otvorenom konkursu Ministarstva prosvete i ruku na srce, više sam se bavila socijalnom dimenzijom u visokom obrazovanju i nekim bekgraundom naših studenata i obrazovanjem njihovih roditelja. Kada pogledate na "euro studentu", na njihovoj platformi podatke, videćete da u našem visokom obrazovanju studenti odnosno njihovi roditelji, uglavnom bar jedan od roditelja ima stečeno visoko obrazovanje.

Dakle, kod nas u Srbiji je ta vertikalna pokretljivost još uvek slaba, čime mi produbljujemo siromaštvo, jer svega 1% studentske populacije imamo u našoj zemlji da su im roditelji završili manje od srednje škole, a vi dobro znate koliko u Srbiji ima ljudi koji nemaju završeno osnovno obrazovanje.

Dakle, ovim zakonom mi ne postižemo to da nam je dostupnost visokog obrazovanja i naučno istraživačkih radova ravnopravna i na većem nivou i ne postižemo da je kvalitet nastave na fakultetima bolji. Zašto? Zato što, to nije tajna, to sigurno ako posećujete konferencije, čitate istraživanja, znate da naši univerzitetski profesori mahom najviše pažnje polažu, jer im je to i jedini uslov za zvanje, da produkuju veliki broj naučnih i stručnih radova.

Nažalost, pošto je fokus na tome, a ne na kvalitetu izvođenja nastave, profesori su uglavnom na to fokusirani, dok nastavu izvode njihovi asistenti, što nužno ne mora da znači da je loše. Ali, jeste veliki problem u smislu da ne postoji zahtev ni za kakvim pedagoškim, didaktičkim, metodičkim veštinama univerzitetskih nastavnika, a onda imamo situaciju da oni kažu da nam dolaze sve gore generacije studenata, a te studente su školovali nastavnici, učitelji, koje su oni školovali, da uče tu decu.

Dakle, to je jedan začarani krug iz kojeg mi nikako ne možemo da se iščupamo. Znate i sami da kod nas ne postoji ta mogućnost da se neko na akademskim studijama, pa što da ne i master i doktorskim, odluči da li će svoj fokus usmeriti ka nastavi ili ka naučno istraživačkom radu. Naravno i jedno i drugo je važno, ali vi sigurno znate da na prestižnim univerzitetima ako želite da budete profesor, dakle da isporučujete znanje studentima, vi morate mimo svih ostalih zvanja da prođete još dodatnu obuku od godinu, dve dana o načinu na koji izvodite nastavu studentima. Naši modeli su zastareli i nažalost, naši univerzitetski profesori fokusirani su na hiper produkciju radova čiji kvalitet se takođe u mnogome dovodi u pitanje.

Dakle, ono što u ovom zakonu jeste sporno, je što nažalost je karakteristično za sve zakone koje smo donosili u vezi sa obrazovanjem dok ste vi ministar, a to je ta tendencija da se vama daje prevelika količina odgovornosti, pa se onda naravno dolazi do razno raznih propusta u sistemu koje smo nedavno imali i koje neću pominjati, jer bez obzira na sve, ne smatram da ste jedini odgovorni za to što se desilo. Slažem se sa tim da kada sistem ima toliko rupa, praktično je nemoguće utvrditi čija je odgovornost u lancu najveća.

Evo, na primer za imenovanje direktora naučnih instituta vi kažete da njih postavlja upravni odbor. Upravni odbor raspisuje konkurs, bira direktore, ali ne može da ih imenuje ako vi ne date saglasnost. Isto je i sa direktorima osnovnih i srednjih škola, isto je i sa svim ostalim funkcijama.

Ne razumem odakle ta tendencija, ne samo vaša, nego cele ove vladajuće strukture, da se prevelika odgovornost i ovlašćenja svaljuju, da se tako izrazim, na jednog čoveka. Na neki način tako se degradiraju svi ovi ljudi, naučnici, istraživači, koje je neko valjda trebalo nezavisno da bira da obavljaju funkcije direktora naučnih instituta. Smatram da je to obezvređivanje svih tih ljudi i degradiranje nepotrebno i ako možete da objasnite zbog čega je to tako.

Takođe, ono što je moja neka zamerka na zakone, što si korisni izrazi u našem nacionalnom zakonodavstvu, kao što su start-ap i spin-of kompanije. Mislim da to može lepo da se prevede na naš lepi srpski jezik, koji mi ipak treba da negujemo, čuvamo u najvećoj mogućoj meri koliko je to moguće. Pretpostavljam da će u strategiji biti definisano, nadam se da će u strategiji biti definisano koliki je minimum koji se iz budžeta izdvaja za nauku i istraživanje.

Eto, otprilike za sada toliko. Možda ću se kasnije u drugom delu ponovo javiti. Hvala vam.