Ja sam u svom amandmanu predložila da se u članu 24. doda da na zahtev žrtve…

Izvinjavam se zbog nesporazuma.
Dakle, dopuna člana 24. koja bi glasila da sastancima grupe za koordinaciju može prisustvovati osoba koja dobro poznaje žrtvu, naravno, na predlog žrtve, je tzv. lice od poverenja. Meni je Vlada odbila ovaj amandman i obrazložila to time da se to može postići i bez usvajanja ovog amandmana.
Tačno je da u članu 24. stoji da među brojnim predstavnicima odnosno potencijalnim učesnicima u toj grupi za koordinaciju se navode druga pravna udruženja i pojedinci, međutim, ovde nije navedeno da je to na zahtev žrtve. Verovali ili ne, ovo nisam ja izmislila, ovo je dobra praksa koju prepoznaje Pravilnik o dodatnoj podršci učenicima i deci, po kom radi interresorna komisija kada procenjuje dodatnu podršku za učenike sa teškoćama u razvoju i da ste imali vremena i da je bolja intersektorska saradnja, mogli ste da konsultujete Grupu za socijalnu inkluziju pri Ministarstvu prosvete, koja bi vam rekla koliko je zapravo ova praksa veoma značajna, posebno kada su u pitanju grupe koje nisu dovoljno ni socijalno, ni psihološki osnažene. Za njih je veoma važno da pozovu neku osobu koja je dovoljno stručna, a opet u koju oni imaju poverenja, da zastupa njihove interese. U suprotnom, dolazimo u situaciju da neki drugi pretpostavljeno može da zna šta je za žrtvu bolje od nje same, tako da mislim da bi trebalo da razmislite još jednom o ovome i da usvojite ovaj amandman.

Član 24. posle stava 5. dodaje stav 6. tako da glasi – na zahtev žrtve sastancima Grupe za koordinaciju može da prisustvuje lice, pardon, ja se izvinjavam. Reč je o tome da se briše deo – ako žrtva nije psihički ili fizički sposobna da učestvuje u izradi individualnog plana zaštite zato što postoji diskreciono pravo praktično da neko odlučuje o tome da li je žrtva sposobna ili ne.
Moja ideja je bila da se ostavi – ako to žrtva želi, a svakako da niko nju neće prisiliti, ali prosto, da izbegnemo tu mogućnost koja se često dešava i sa osobama koje su eventualno lišene poslovne sposobnosti ili tako nešto da im se dodeljuje neko ko u njihovo ime zapravo odlučuje o nivou podrške koja je potrebna. Dakle, da se izbriše ovaj deo – ukoliko je osoba psihički ili fizički sposobna da učestvuje u radu.

Hvala.
Pa, pre svega da pohvalim predlagača što je najzad, posle dugo godina kazna za krivično delo silovanja i kazna za obljubu nad nemoćnim licima izjednačena i to je dobra stvar. Međutim, još bolja stvar bi bila kada bi se praktično ova dva krivična dela stopila u jedno.
Ideja mog amandmana je bila da se zapravo definicija silovanja promeni, a opet i u skladu sa preporukama Istambulske konvencije i u skladu sa pomeranjima u međunarodnom pravu. Naime, akcenat je na tome da se praktično obljuba ili sa njom izjednačen čin smatra sve što je učinjeno nad licem koje nije dalo svoj pristanak, bilo da je bilo upotrebe sile, pretnji ili ne.
To, takođe, nije meni palo na pamet, to je predlog i Autonomnog ženskog centra i raznih organizacija koje se bave osobama sa invaliditetom, pogotovo što se dešavalo u praksi da se podrazumevano pretpostavlja da ako je lice bilo nemoćno, a to su najčešće osobe, odnosno žene sa invaliditetom, nije ni bilo fizičke sile, što naravno, nužno ne mora da znači.
Ako ste već visinu kazne izjednačili, ne vidim zašto ovo nije podvedeno kao jedno krivično delo. Ovde u obrazloženju, pored ovog prvog dela pisanog obrazloženja ima deo gde kaže – zaprećena kazna iz stava 1. člana 178. Krivičnog zakonika, koja se predlaže amandmanom, je previsoka. Ja sam stavila identičnu kaznu koju ste vi dali u promeni, a to je od pet do 12 godina zatvora. Hvala vam, i volela bih da čujem, kratko, makar usmeno obrazloženje.

Hvala.
Ovde je ideja da se briše član 179. Krivičnog zakonika ukoliko bi se prihvatio amandman na član 11. Predloga o izmeni i dopuni Krivičnog zakonika. Hvala.

Hvala.
Dakle, ovim amandmanom ideja je bila da se pored ovih definicija koje su unete o tome šta je sprečavanje nasilja i šta je neposredna opasnost od nasilja, uvede i deo koji se odnosi na posrednu opasnost.
U obrazloženju Vlade koje smo dobili, pošto je amandman odbijen, a inače obrazloženja su stigla noćas u ponoć, tako da nismo ni stigli adekvatno da se spremimo i damo kontraargumente. Mogu slobodno da kažem, moja ocena je da je ceo ovaj zakon poprilično sklepan s brda – s dola, i mislim da ako se usvoji u ovakvom obliku, pa čak i sa ovim prihvaćenim amandmanima, da će vrlo brzo ponovo biti na dnevnom redu, da se menja i dopunjuje.
Vi ste u obrazloženju rekli – Vlada ne prihvata amandman jer nije jasan pravni značaj razlike između neposrednog i posrednog nasilja. Tačnije, ta razlika se u zakonu nigde ne čini, što naravno nije tačno. Pogledajte član 15. Predloga zakona, stav 4. koji kaže – „ako nadležni policijski službenik ustanovi postojanje opasnosti koja nije neposredna“, ako opasnost koja nije neposredna, znači da je posredna, „sva dostupna obaveštenja o nasilju u porodici ili opasnost od njega i svoju procenu rizika dostavlja osnovnom javnom tužiocu i centru za socijalni rad“. Dakle, niste definisali koja je to opasnost koja nije neposredna. Molim za odgovor.

Povreda Poslovnika, član 106. govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.
Gospođa Obradović nama ovde drži neko predavanje kao da smo mi na nekom fakultetu. Ja ništa nisam čula ni o jednom amandmanu. Sumnjam da ste pročitali Predlog zakona, ali ste vrlo dobro ovde spremili neki politički govor i držite nama predavanja o sprečavanju nasilja nad ženama.

Ne, ovo nije po amandmanu, ja se izvinjavam, ovo je povreda Poslovnika, član 116. I, pre sam pokušala da se javim, ali niste mi dali reč, a koliko znam povreda Poslovnika ima prednost.
Član 116. odredbe ovog Poslovnika, o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju se i na druge učesnike na sednici, dakle, ministar je insinuirao da ovde nismo čitali zakon i član 9. stav 1. tačka 6. odnosno opomena se izriče narodnom poslaniku ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze.
Stvarno ću vas zamoliti da ne koristite jednu od najosetljivijih društvenih grupa, a to su deca u političkoj raspravi. I ispravna terminologija, jeste deca sa teškoćama u razvoju.
Zaista vas molim da vodite računa. A to koliko ko brine o određenim osetljivim grupama, vrlo se jasno vidi i po tome koliko osobe sa invaliditetom mogu ravnopravno da učestvuju u radu Skupštine.
Verujte mi, mislim da će nekima koji sede preko puta mene uspeti nešto što nije uspelo ni vrsnim ruskim lekarima, jer mi izazivate takve impulse da mislim da ću jednog dana na kraju u ovoj Skupštini i prohodati. Hvala vam.

Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, građanke i građani, poštovani gosti, biću vrlo kratka i na neki način ću se nadovezati na govor koleginice Ane Stevanović. Zapravo, postaviću samo dva pitanja na koja ja i moje kolege iz poslaničke grupe DBJ bismo voleli da čujemo odgovore.
Naime, jedno pitanje odnosi se na to šta se dešava i da li ste imali iskustva do sada, ukoliko neko od naših predstavnika koji učestvuju u mirovnim misijama, tokom učešća stekne invaliditet iz bilo kog razloga, i zapravo koja socijalna i zdravstvena politika se na njih primenjuje? S obzirom na to da u dokumentima, koje smo dobili, nismo videli da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja uključeno u izradu godišnjih planova, a takođe i Zakon o pravima boraca i osoba sa invaliditetom, koji su invaliditet stekli u ratu, i članova njihovih porodica ne obuhvata ovu kategoriju Vojske, tako da me zapravo zanima kako se dalje odnosimo prema tim građanima, ukoliko dođe do sticanja nekog invaliditeta, i da li se na njih primenjuju odredbe ovog zakona, koji zapravo eksplicitno ne navodi da se to odnosi na njih? Tu mislim pre svega na novčana davanja, na raznu podršku za normalno funkcionisanje i zbrinjavanje članova njihovih porodica.
Takođe, ono što me zanima da li imate podatak o tome koliko je predstavnika nacionalnih manjina uključeno u tim misijama i da li negde postoje neke kvote, da li kada pravite planove to uzimate u obzir ili u narednom periodu to planirate da radite? Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, dragi prošli, sadašnji i budući studenti, Zakon o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine donet je sa ciljem ozbiljne i temeljne reforme visokog obrazovanja u Srbiji, a u cilju da se uspostavi konkurentno i usaglašeno visoko obrazovanje sa visokim obrazovanjem na evropskom prostoru.
Zakon se temelji na tekstu Bolonjske deklaracije. Bolonjska deklaracija zapravo jeste set principa i vrednosti na kojima treba ta reforma da počiva. To je jedan tekst koji staje na dve strane A4 formata i nije nikakav nametnuti i podmetnuti dokument. Srbija se tim dokumentom praktično opredelila, ne obavezala da reformiše sistem visokog obrazovanja.
Međutim, mi slušamo kako Bolonja u Srbiji, nažalost, nije uspela. Ono što ostaje nejasno jeste da li mi to govorimo sa žaljenjem ili se hvalimo time, odnosno da li mi time što priznajemo da kod nas bolonjski sistem nije uspeo, želimo da kažemo kako on praktično i ne valja, pa se mi nismo ni trudili da stvari dovedemo do kraja kako treba ili prekorevamo akademsku zajednicu na čelu sa Ministarstvom prosvete, što je do tog neuspeha evidentno došlo?
Naravno, kao posledica tog neuspeha ostalo je korektivno umesto preventivnog delovanja, a ono je najčešće i skuplje i manje efikasno u odnosu na preventivno delovanje, pa tako imamo zakon koji smo menjali više od pet puta, dopunjavali raznim članovima i ni posle 11 godina mi nemamo rešenje za studente koji su fakultete upisali pre 2005. godine.
Šta nam to govori? Govori nam da se, nažalost, ni ova Vlada kako je započela i Ministarstvo prosvete u sastavu ove Vlade, ni ona pre nje, a ni ona pre nje, nisu bavili svojim poslom. Omanulo se u svemu. Učenje na daljinu, koja je takođe predviđeno ovim zakonom, ostalo je naučna fantastika. Omanulo se u svemu, osim u konkurisanju za evropske projekte i u količini realizovanih projekata i dobijenih sredstava, ali nažalost ne i u rezultatima kojima su ti projekti postignuti.
Mi danas nemamo podatak o broju tih studenata koji su obuhvaćeni ovim zakonom. Ovde su se čule različite cifre i različiti brojevi, međutim, Univerzitet u Beogradu raspolaže podatkom da je to negde preko 20.000 studenata samo na ovom univerzitetu, od čega se između 12.000 i 15.000 vode kao aktivni, i to po indikatoru, s vremena na vreme prijavljenih ispita. Nemamo podatak o strukturi tih studenata. Da li među njima ima onih koji imaju preko 10 godina radnog iskustva, pa možda ni ne žele da nastave studije, da li ima onih koji su ekstremno siromašni, bolesni, oni koji su osnovali porodice, samohranih majki itd. da ne nabrajam?
Da li je moguće da visokoškolske institucije nemaju resurse da reše ovo pitanje? Znate, kada upišete privatnu školu stranih jezika, pa ne dođete na jedan čas, oni vas zovu da vide šta se dešava, nude vam popuste, motivišu vas da pređete na naredni nivo itd, a šta rade naše visokoškolske institucije?
Ovde se govorilo i o socijalnoj dimenziji u visokom obrazovanju. Neko je pomenuo dostupnost, pravičnost, diskriminaciju itd. Nije pravičnost to što ćemo studentima koji nisu stigli iz bilo kojih razloga, neću u to zalaziti, da završe studije omogućiti i produžiti stalno rok.
Kada govorimo o pravičnosti, trebalo bi da se osvrnemo ko su studenti u Republici Srbiji i da li visoko obrazovanje zaista dostupno svima kako to garantuje Ustav Republike Srbije? Da li u Srbiji studiraju samo oni čiji roditelji to mogu da plate? Dakle, prema istraživanju u okviru projekta „Euro student“ obrazovanje roditelja studenata osnovnih akademskih studija je takvo da 40% ima završeno visoko obrazovanje, 51% srednje, dok studenata čiji su roditelji stekli samo osnovno obrazovanje ima svega samo pola procenta.
Kada je reč o zanimanjima roditelja studentske populacije dobijeni su sledeći podaci: menadžeri, rukovodioci direktori, za njima profesionalci, inženjeri i stručni saradnici, ukupno u procentu od preko 50%, dok je studenata čiji roditelji obavljaju zanatske poslove svega 6%, a onih čiji se roditelji bave poljoprivredom ima svega 5,4%. Ako se to uporedi sa strukturom zaposlenih u ukupnoj populaciji prema popisu iz 2011. godine videćemo u tom popisu 13% obavljaju zanatske poslove, poljoprivredne i slične 12%, dok menadžerske poslove obavlja svega 2,5%. Ovde jasno vidimo da oni čiji roditelji obavljaju nisko plaćene poslove imaju znatno manju šansu da budu deo visokog obrazovanja. Socioekonomski faktori nikako ne bi smeli da budu prepreka za obrazovanje i neophodno je doneti strategiju koja će se osvrnuti na socijalnu dimenziju i na napraviti takav sistem gde će struktura studentske populacije oslikavati strukturu ukupne populacije u Srbiji.
Za kraj želela bih da istaknem dve stvari. Često ističemo kako su studenti slabo motivisani, da nivo savladanog gradova za prelaznu ocenu nije ni približno onom koje je nekada postojalo, itd. ali zaboravljamo da mnogi od uvaženih profesora nemaju adekvatne pedagoško-metodičke-didaktičke veštine koje zapravo i nisu uslov za sticanje zvanja redovnog profesora. Mi takođe moramo da imamo u vidu da ti studenti koji dolaze na visokoškolske ustanove su završili neke osnovne i srednje škole kojima su predavali neki učitelji, nastavnice, profesori, a koji su se školovali na visokoškolskim institucijama, tako da proizvod koji dobijemo u vidu studenata smo zapravo kreirali na visokoškolskim institucijama.
Još jedna stvar koju takođe želim da istaknem jeste nama nema ni privrednog, ni ekonomskog napretka sve dok zanemarujemo naš najveći resurs, a to su naši ljudi. Hvala.

Hoću. Hvala vam.
Hvala predsedavajuća.
Poštovane koleginice i poštovane kolege, poštovane građanke i građani, ne tako davno slušali smo o tome kako su naši građani lenji, već dva dana slušamo kako predstavnici lokalnih samouprava ne rade dobro svoj posao na čelu sa predsednicima opština, što je negde za mene paradoksalno, imajući u vidu činjenicu da su uglavnom u većini opština u strukturama u kojima se odlučuje su predstavnici SNS, ali hvala što javno priznajete da prosto nemate stručne kadrove za rad u jedinicama lokalne samouprave, i rekli ste i ministarka je rekla da će se bolje kontrolisati rad u lokalnim samoupravama.
Sutra ćemo možda optužiti lekare ili zdravstvene radnike da nam zbog njih ne funkcioniše dobro sistem zdravstvene zaštite ili prosvetne radnike, roditelje, decu da nam zbog njih ne funkcioniše sistem obrazovanja, ali nismo čuli ništa o odgovornosti državnog sistema, državnog operativnog sistema, koji je vrlo često u kvaru, koji se sa vremena na vreme restartuje novim izborima, nakon čega instaliramo nove programe, uglavnom neke piratske verzije, i taj novo-stari operativni državni sistem ponovo u nekom trenutku prestane da radi na adekvatan način i onda se pribegava merama, između kojih je i jedna od ove koju danas predlažete ovim zakonom, i sve mere uglavnom koje državno operativni sistem donosi najviše pogađaju i uvek jedino građane Republike Srbije i to naravno one najugroženije.
Takođe se ovde, čini mi se, jednim delom manipuliše da je to zahtevao MMF. Budući da, koliko mi znamo, MMF zanima kako ćemo mi vraćati dugove koje imamo, ali ih ne zanima mnogo gde ćemo mi naći novac za vraćanje tih dugova i da postoje brojni drugi načini gde se sredstva mogu uštedeti. Recimo, imali smo situaciju da je gradska vlast ukidala stipendije, gradska vlast Grada Beograda, stipendije za studente sa invaliditetom, pa ih vraćala neposredno pred parlamentarne izbore 2016. godine.
Ono što mene zanima gospođo Brnabić, rekli ste da ćete se truditi da se najvažnije usluge socijalne zaštite zadrže, da ne dođe do njihovog ukidanja, ali mi nije jasan mehanizam kako ćete utvrditi koje su to najznačajnije usluge, budući da je, da se narodski izrazim, svakom svoja muka najveća. Postavljam vam pitanje u ime porodica osoba sa invaliditetom, da li vi možete u ime Vlade da garantujete da ni jedna usluga socijalne i zdravstvene zaštite koja se odnosi pre svega na ovu populaciju i na druge ugrožene grupe neće biti ukinuta time što ćete smanjiti budžete jedinicama lokalnih samouprava? Hvala.

Poštovane građanke i građani Republike Srbije…

Pa evo…

Ne postoji jedinica tamo gde je moja poslanička grupa, molim vas da mi vratite vreme i da mi dozvolite da govorim, ne znam koliko još ima vremena?

Molim?