Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Pitanje

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja i tiče se navoda koje je vlasnica i urednik KTV televizije iz Zrenjanina, nedavno javno obelodanila pritiske na sebe, svoju porodicu, svoju televiziju. S obzirom na činjenicu da je reč o jednoj malog broja TV stanica u Srbiji koje, ja bih rekao objektivno ili koliko toliko objektivno, trude se da daju šansu i vlasti i opoziciji da iznese svoje stavove.

Daleko od toga da je reč o nekoj opozicionoj televiziji, naprotiv, ali mnogi od nas i vas sa jedne i druge strane smo gostovali u tim emisijama i znamo da su one relativno izbalansirane i objektivne.

Gospođa Radić, vlasnika i urednica te televizije iz Zrenjanina je rekla da se na nju vrši pritisak od strane gradske vlasti da proda svoju televiziju, odnosno da je taj pritisak stigao od strane, mada ne lično, ali indirektno od strane gospodina Gašića, visokog funkcionera vladajuće stranke i trenutno šefa BIA. To je loše. U svakom slučaju zavređuje, treba da bude ispitano i očekujem od ministarstva da mi odgovori, odnosno da samo istraži činjenice u vezi sa tim slučajem.

Ovo je, rekao bih, indikativno i uvod u drugo i glavno moje pitanje, a s obzirom na činjenicu da je medijska scena, medijski prostor u Srbiji toliko zatvoren da svi, koliko god da pamtimo i stariji i mlađi od onog jednopartijskog, jednoumnog vremena, preko 90-tih do 2000. godina, uz sve zamerke koje smo imali, s razlogom mogli imati na medijske slobode u tim režimima, nikada stanje nije bilo gore u medijima.

Dakle, svega nekoliko, na prste jedne ruke možete da prebrojite stanice i to lokalne stanice koje uopšte daju prostora opoziciji. Zašto je to tako? To je sada posebna tema, ali mislim da je jedan od razloga, jedan od važnijih razloga tog medijskog zatvaranja u Srbiji upravo to da se ne saznale neke činjenice koje su, kao što rekoh, u vezi sa mojim narednim pitanjem.

Naime, praktično javnost u Srbiji ne zna ili je na kašičicu obaveštena o tome da stav, odnosno kakav je stav Ruske Federacije i visokih zvaničnika Ruske Dume po pitanju pregovora i ovog potencijalnog potpisivanja, naravno, sveobuhvatnog sporazuma sa Kosovom, odnosno sa Prištinom.

U više navrata, diskretno, diplomatski obazrivo, ali ipak dovoljno jasno visoki predstavnici, kao što rekoh, Ruske Dume i ruske vladajuće stranke su poslali poruku da stav Moskve prkosi, za razliku od onoga što se obično široko publikuje, vrlo čvrst i principijelan po pitanju KiM i da Rusija tu ne odustaje od svojih principijelnih pozicija, a to je da baza razgovora i eventualnih dogovora može biti samo Rezolucija 1244, a nikakvi sveobuhvatni sporazumi i nikakve korekcije granica i slično ne dolaze u obzir barem kada je reč o Ruskoj Federaciji, da je to njihov principijelni stav.

Oni su taj svoj stav ponovili u razgovoru sa delegacijom Otadžbine, sa predstavnicima Srba sa KiM i nekih drugih organizacija, gde su jasno ponovili i naglasili podršku i privrženost Srbiji, ali i privrženost Rezoluciji 1244 i poštovanju međunarodnog prava.

Ta informacija i takva informacija i zato moje pitanje ide na adresu Ministarstva spornih poslova i generalnog sekretara, odnosno generalnog sekretarijata predsednika Republike, da li su obavešteni, da li su upoznati sa tim stavom, da li su upoznati sa tim stavom Ruske Federacije, odnosno Ruske Dume i da li je politika koju vode i pregovori u koje ulaze i koje vode u Briselu sa predstavnicima Prištine usklađena sa time?

Mi smo imali priliku da se upoznamo, odnosno da čujemo šta su crvene linije Prištine pred ovu novu rundu pregovora. Vrlo jasno su to rekli njihovi predstavnici Tači, Haradinaj i ostali. Mi ne znamo šta su crvene linije naše vlasti, pa evo upravo bi mogla ova poruka koja je poslata u razgovoru sa predstavnicima Otadžbine od strane ruskih zvaničnika, mogla da bude primer, ilustracija i baza tih crvenih linija, kažem, koje mi ne znamo da li postoje, a plašim se da ih i nema.

Konačno, moje treće pitanje na adresu predsednika, odnosno rukovodstva Skupštine – kada će biti zakazana posebna sednica na temu Kosova i Metohije? Mislim da je apsolutno krajnje vreme i apsolutno nema nikakvog opravdanja što takvog razgovora ovde u Skupštini nema. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Nešto vam ovaj sistem elektronski nije baš, javio sam se prvi, ali nije ni važno.

Dakle, imam dva pitanja na dve najvažnije adrese u Republici Srbiji. Prva je predsednik ili predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić i to je pitanje u vezi sa njenim odgovorom, koji je ovde pred svima nama u Narodnoj skupštini dala i to dva puta, kada je Vlada gostovala, odnosno odgovarala na pitanja poslanika. Naravno, pohvalio sam taj gest.

Ona je tada direktno, čak pomalo ljutivši se, rekla: „Kako vam pada na pamet da bismo mi mogli dozvoliti da se nama taj ZSO (zajednica srpskih opština) ponudi kao uslov ili u paketu sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma“? To je upravo ono što sam je ja pitao, da li posle, evo, već pola decenije, više od pet godina nakon potpisivanja briselskog sporazuma, to je stavka koja navodno jedino odgovara Srbima ostala je neispunjena, da li je moguće da je to činjeno zbog toga da bi sada onda sledeći novi paket ustupaka koji se traži od Srbije išao sa tim, kao dobićete konačno tu vašu, kao, ZSO (zajednicu srpskih opština), ali hajde onda još i ovo potpišite, pravno-obavezujući sporazum, a da prethodni nije ispunjen.

Dakle, ona se, maltene, ljutnula „kako vam tako pada na pamet“, a sudeći po informacijama koje stižu iz Brisela, ne samo od strane, znači, ovih predstavnika tzv. republike Kosovo, nego i ostalih, mi zaključujemo da upravo stvari idu u tom pravcu. Dakle, da će se to formiranje prolongirati do negde upravo potpisivanja ili sklapanja tog pravno-obavezujućeg sporazuma. Dakle, još jedna gorka pilula, još jedno poniženje za građane Srbije i za državu Srbiju.

S tim u vezi, moje drugo pitanje ide na adresu našeg glavnog pregovarača, odnosno predsednika Republike i krajnje ozbiljno pitam i javnost i gospodina Vučića, s obzirom na njegove izjave nakon ovog poslednjeg nedeljnog sastanka u Briselu, kakav je to rat sprečen, kakav je to mir obezbeđen? On je, naime, rekao obezbedili smo mir za naš narod. Ja nisam znao da preti neka neposredna ratna opasnost. Evo, mi imamo ovde poslanika sa Kosova, i sa jedne i sa druge strane i oni mogu da kažu da li je bilo nekih vanrednih okolnosti i da li je stanje teže nego što je inače, a inače je teško.

Ako je reč o incidentima, mi i sada imamo, danas, jutros smo imali jedan opet težak tehnički incident i građani srpske, znači, sinoć, jutros su stalno izloženi direktnoj, indirektnoj pretnji i teroru. To, nažalost, nije novo i pitanje je šta naše vlasti čine i koliko čine uz apel na međunarodnu zajednicu da se u toj stvari spreče. Ali, to je jedan par rukava.

Druga stvar je ako je postojala neka opasnost od, a to je ono što je upravo predsednik Republike sugerisao, od nekog novog „Pogroma“, od neke nove „Oluje“ za naše ljude na severu. To je suviše ozbiljna stvar da bi se time mogli igrati, na stranu što i nema prostora za neku novu „Oluju“ ili „Bljesak“, s obzirom da su kao učinak i delovanje ove vlasti upravo je sever miran, korak po korak, tihi podzeman način, u suštini, već prešao u nadležnost Prištine. Dakle, ono što je pre pet-šest godina bilo nezamislivo, sada je realnost za naše građane na Kosovu i to da, kada hoće da sklope ugovor o telefoniji moraju da uzimaju ličnu kartu, kosovsku ličnu kartu, kada hoće da registruju kola, moraju da uzimaju dokumenta kosovske vlasti, kada žele da obave bilo kakav posao administrativni moraju da idu u kosovske opštine. Dakle, to je učinak, neposredni, praktični, opipljivi učinak pola decenije, više od pola decenije, vladavine ove politike koju vodi i čiji je glavni protagonista upravo SNS i Aleksandar Vučić.

S tim u vezi, znajući šta se čuje, dakle, i šta se govori, u međuvremenu, moram da kažem, nemojmo se ili nemojte se tešiti time šta su učinili prethodnici. Prethodnici su učinili to što su učinili, nešto dobro, nešto loše, da su učinili dobro, ne bi bili prethodnici, ne bi bili bivši. Hajde da pogledamo, to važi i za ovu aktuelnu vlast, a i za neku buduću, ako buduće ikada bude, hajde da pokušamo da ne pogoršamo stanje na Kosovu i Metohiji i da naše opcije kakve su takve su i koliki su ti naši aduti da ih još ne proigravamo. Dakle, hoću da kažem, umesto da se vadimo na prethodnike, hajde da učinimo da stvari ne budu gore.

Poslednja stvar u vezi sa tim, gospodin Vučić je rekao - evo mi sad moramo da se borimo da spasemo nešto ni iz čega, da spasimo što se spasiti može, s obzirom da nemamo ništa. Ja bih rekao da ured relativizacije, Rezolucija 1244 nije ništa, Rezolucija 1244…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega.)

Završavam.

Rezolucija 1244 jeste nešto što su neki prethodnici izborili. Da li je mnogo ili malo, svejedno, ali u svakom slučaju, nemojte da derogiramo, devaliramo mi sami taj adut i tu kartu u vidu Rezolucije 1244, koju predsednik Vučić dugo nije pomenuo. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Ane Brnabić, u vezi sa njenim poslednjim, rekao bih, i više nego kontroverznim izjavama poslednja dva dana, koja apsolutno zahtevaju odgovor i razjašnjenje.

Samo bih pre toga postavio jedno dopunsko pitanje na moje prošlo pitanje Ministarstvu poljoprivede, u vezi sa razgovorom koje je ministar poljoprivrede, odnosno gospodin Nedimović, imao sa predstavnicima Asocijacije poljoprivrednika, da pitam da li je tačno, naravno u vezi sa cenom goriva, da li je tačno da je tom prilikom predstavnicima poljoprivrednika saopšteno da ne može da se spusti, odnosno da se daju povoljnije cene goriva za poljoprivrednike pre jeseni zbog, ali sad pitanje je zašto? Zbog toga što treba prethodno MMF da odobri to sniženje, odnosno sniženje akciza i umanjenje goriva za poljoprivredne proizvođače, a ja bih rekao i za sve potrošače u zemlji. Dakle, da li je moguće da je MMF odlučuje čak i o takvim stvarima koje se tiču akcizne politike Vlade Srbije?

No, glavno pitanje, kao što rekoh, ide na adresu gospođe Brnabić, koja je u dva dana dala dve, više nego rekao bih, problematične izjave i pri čemu je, što je najgore, drugom samo potvrdila prvu, iako je verovatno imala nameru da pojasni ili da se opravda.

Gospođa Brnabić je za nemački „Velt“, nije nevažno ni kome to rečeno, ni kada, rekla da bi dalje insistiranje Srbije da Kosovo pripada Srbiji, onemogućilo kompromis. Reč je, naravno, o briselskim sporazumima, odnosno dogovorima i pregovorima koji se sada u nedelju nastavljaju od starne predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika tzv. Kosova, Hašima Tačija.

Kao priprema za te, i uvod u te pregovore, gospođa Brnabić pledira na kompromis i kaže – Kosovo je bilo Srbija. Sada moramo naći kompromis, Srbija neće priznati nikad nezavisno Kosovo, ali kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć.

Dakle, to se zove unapred odustajanje od svoje osnovne pregovaračke pozicije i prihvatanje ili naleganje na politiku - daj šta daš, ako hoćeš nešto da daš. Tako se, kao što sam ja govorio ovde se više niti na pijaci tako ne trguje, a kamoli da se vode ozbiljni međunarodni razgovori.

Što je najgore, uvek postoji mogućnost da je neko pogrešno protumačen, da ga niste dobro razumeli, pogotovo što je to intervju, kao što rekoh, za nemački medij, ali nažalost, koliko sutra, tj. juče, gospođa Brnabić ponavlja svoju konstataciju i svoju tezu, minimalno izmenjenu, ona kaže – moramo da budemo otvoreni za kompromis, ali to znači da se ne može ići ni u jedan ekstrem.

Ja se slažem sa time, kompromis je neophodan, razgovori su neophodni, ali šta je taj ekstrem u koji ne treba, po našoj premijerki. Ona kaže – moramo da napustimo naša komforna mišljenja o tome da je Kosovo Srbija i da će Srbija priznati nezavisnost Kosova.

Dakle, ona ono što piše u Ustavu Srbije i što je, između ostalog, i program Vlade Srbije, ono na šta su se zakleli i predsednik Vlade, predsednik Republike i svi ministri koji su ovde polagali zakletvu, ona to smatra i naziva, i to dva puta zaredom, nekom vrstom ekstrema i krajnosti koju moramo da napustimo. Na stranu što je to antiustavno nego, kao što rekoh, to je strahovito loše kao platforma za pregovore kojima treba ići.

S druge strane, još je pogubniji utisak kada pogledamo šta radi albanska strana u tom trenutku i Hašim Tači i Enver Hodža, oni nama podižu lestvicu. Kažu da formiranje zajednice srpskih opština treba da ide u paketu sa prijemom Kosova u Ujedinjene nacije. Hašim Tači govori o odnosima dve države i dva naroda koji će se regulisati da bi onda mogli da idu u Evropsku uniju i NATO. Dakle, hoću da kažem, s druge strane, podiže lestvicu, maksimalizuje svoje zahteve. Mi unapred idemo sa pozicijom – daj šta daš.

To je još jedan razlog, i završavam time, zbog kojeg mislim da je vrlo važno i neophodno da se ova Skupština što pre pozabavi temom Kosova i Metohije. Ovo je već Osma posebna sednica u toku meseca juna, šta je problem da se narednih dana i naredne nedelje organizuje još jedna na temu Kosova i Metohije, da se pogledamo u oči i kažemo jasno šta mislimo? Ne mislim da smo svi istomišljenici, ni sa ove ni sa one strane, ali mislim da bi velika većina ili apsolutna većina morala da bude protiv ovih stavova, koje nažalost predsednik Vlade Srbije nekoliko puta izgovara i još ponavlja. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije i tiče se jedne, naizgled, sitne životne teme. Ja ovde obično pitam velika državna pitanja, ali zapravo postoji mnoštvo mogućih i legitimnih stvari, tema koje, prosto, prolaze pored nas.

Jedno od tih naizgled malih pitanja koje upućujem ovom ministarstvu, odnosno Sektoru za turizam ovog ministarstva, odnosi se na ove čuvene besplatne vaučere za letovanja u zemlji, koji dobijaju gotovo sve kategorije građana Srbije i, na moje čuđenje i nevericu, moram priznati, ispostavilo se da u tim kategorijama koje su taksativno nabrojane i gde spadaju svi, ili gotovo svi, zaposleni sa prihodom ispod 60 hiljada, penzioneri, nezaposleni sa evidencije, itd, nema domaćica. Dakle, jedna interesantna kategorija i pomalo zaboravljena, ali važna kategorija, domaćice, uopšte se ne navodi na tom spisku lica koji imaju pravo na ove besplatne vaučere.

S obzirom da je reč o jednoj važnoj meri, dobroj meri, pozitivnoj meri, dakle, potpuno nezavisno od toga ko je usvojio i ko je doneo tu uredbu, mislim da bi trebalo otkloniti ovo, odnosno proveriti, ali ja i moji saradnici smo već proverili i trebalo bi otkloniti tu anomaliju, tu neverovatnu činjenicu, da se domaćice, a to je provereno i u telefonskom razgovoru čiji ja snimak posedujem, gde je eksplicitno rečeno da se na njih ne odnosi ovo i to je tako četiri godine, koliko je ova uredba na snazi.

Dakle, ne samo da pitam, nego i apelujem na ovo ministarstvo da tu grešku, nadam se slučajnu grešku, što pre ispravi i da te, kako bih rekao, pomalo zaboravljene heroine, stubovi naših porodica, našeg društva, naše tranzicije, mogu da steknu to pravo koje ima velika većina i veliki broj građana ove zemlje, na te besplatne vaučere.

Koliko sam pohvalio ovu meru dotičnog ministarstva, toliko sam i zabrinut, ali to je već druga tema, zbog ove najavljene predstojeće prakse, da će se dobar deo naših turističkih kapaciteta prodati na ovaj ili onaj način i preći u strane ruke, ali, kažem, to je posebna tema.

Drugo pitanje ide na račun Ministarstva poljoprivrede i energetike i tiče se već ove više puta pominjane teme cene goriva za građane Srbije, koja je izazvala i proteste, a koji su opet izazvali, rekao bih, neprimerene i neodmerene reakcije vlasti. Ovo sad nije tema ni protesta, nije čak ni toliko tema cena goriva, mada jeste važna stvar, već za mene jedno neobično i opet frapantno saopštenje sa sastanka Nacionalne asocijacije poljoprivrednika Srbije sa ministrom Nedimovićem, gde im je rečeno da nema ništa, a to je i objavljeno u medijima, do jeseni i tek od jeseni se možda može računati na jeftiniju cenu goriva.

To pogađa, naravno, sve građane, to što će to eventualno umanjenje cene, bilo preko akciza, bilo na neki drugi način, dakle, sledi tek od jeseni, ali posebno pogađa poljoprivrednike. Kao što rekoše, njima su glavni poljoprivredni razvoji sada u leto u suštini im ta mera neće mnogo značiti kada dođe i opet se nastavlja stara praksa, da kada se nešto loše uvodi, nešto što udara po džepu građane, onda se to uvede odmah i najčešće tiho i gotovo neprimetno, a kada je reč o nečem što treba da bude olakšanje, kao ovaj projekat, odnosno ukidanje uredbe o penzijama ili sad ovo povećanje, odnosno ukidanje povećanja ili smanjenje cene goriva, onda se to pompezno najavljuje, a stupa na snagu negde na jesen ili često čak početkom sledeće godine.

Poslednje pitanje moje ide na adresu Ministarstva pravde i tiče se jedne opet, rekao bih, neobične, neprijatne i frapantne činjenice kojoj prisustvujemo, a kojoj je posvedočio Goran Ilić.

Dakle, Poverenik za samostalnost javnih tužilaca nas je ponovo podsetio, a povodom najnovije afere „Cvetković“, na nedopustivu praksu da svi govore o istragama o procesima, sem onih koji bi to jedini smeli da govore, a to su javni tužioci. Najviši javni rukovodioci, mediji, čudnovato cure informacije, se oglašavaju tim povodom, a samo ne oni koji bi trebali. U tom smislu, dakle, molim od Ministarstva pravde informacije i objašnjenje ove prakse i da li namerava nešto da preduzme tim povodom.
Samo na početku da reklamiram, ne znam stručnoj službi ili kome, da ova desna jedinica ne radi, tako da molim vas da se to ispravi kada dođu kolege.

Moje pitanje prvo ide na adresu premijera, odnosno premijerke Ane Brnabić i ministra, odnosno Ministarstva za energetiku i tiče se ovih dana aktuelne teme, a to je cena goriva i ovih protesta koji se organizuju. Jedno je naše političko mišljenje o tim protestima, a druga je stvar da li će ljudi učestvovati u njima ili neće, ali treće, a rekao bih i ono što je zajedničko svima, bilo da smo poslanici, bilo da smo obični građani, to je da su cene goriva u Srbiji veoma visoke. To nije demagogija, to je očigledna činjenica. U zavisnosti od toga kako merimo, rezultat je nešto različit, ali objektivno govoreći, s obzirom na kupovnu moć stanovništva, cene goriva, naročito dizela, su među najvišima u Evropi, ako ne i najviše, pogotovo s obzirom na odnos kupovne moći stanovništva.

U tom smislu, prosto, apelujem na Vladu, odnosno konkretno na Ministarstvo energetike da u domenu svojih nadležnosti, a zna se koje su nadležnosti Vlade i Ministarstva, razmotri mogućnost smanjivanja akciza, kao i nekih drugih dažbina. Jeste činjenica, sviđalo vam se to ili ne, da dažbine sa više od pola učestvuju u ceni goriva u Srbiji i to malo po malo skoro stalno klizi.

Uostalom, ali, kažem, nemam sada vremena za široku elaboraciju, činjenica je da pre pet godina, pre dolaska ove vlasti, da je cena sirove nafte na svetskom tržištu bila duplo skuplja nego danas, a gorivo je bilo znatno jeftinije. Dakle, ponavljam i naglašavam, duplo je bila skuplja u jednom trenutku sirova nafta, a gorivo u Srbiji jeftinije.

Još nešto, pogotovo mi koji smo malo stariji, evo ja 50 godina, pamtim, ne znam da je ikada dizel bio skuplji od običnog benzina. Dakle, ne znam kako je do toga došlo? Da li je promenjena tehnologija, način proizvodnje, šta se to dogodilo ili su prosto neki ljudi zaključili na dizel, koji je neophodan, pogotovo u poljoprivredi, mogu lakše da nabiju cene i da lakše namaknu sredstva?

To jeste jedan suptilan način, sve te akcize, kao i drugi načini, jeste suptilan način zavlačenja ruke u džep građana na nevidljiv ili ne na prvi pogled vidljiv način i to nije dobro i prosto mislim da bi se i ova politički potencijalno zapaljiva situacija najlakše mogla razrešiti time da Vlada razmotri mogućnost smanjivanja tih cena, makar simbolički, makar da pokažu gest dobre volje, a ne da idemo u lov na veštice i tražimo ko sve stoji iza očajno spontanih ili više ili manje spontanih protesta.

Dakle, umesto da optužujemo opoziciju ili bilo koga drugog, trećeg i četvrtog, prosto da se to reši. Na stranu to što je i ova sadašnja vladajuća većina svojevremeno imala vrlo razumevanja 2011. godine i ranije, kada su oni bili opozicija, za proteste svih vrsta, uključujući i ratare, i poljoprivrednike, i malinare i sve druge. Sad su se, naravno, stvari promenile, jer su se uloge promenile, ali sa staništa građana njima je svejedno u suštini ko sedi na vlasti. Oni samo vide da su njima troškovi života sve skuplji i skuplji.

Drugo pitanje i poslednje ide na adresu Ministarstva odbrane i to je ponovljeno moje pitanje od 22. maja, kada sam ja pitao u vezi sa onim dronovima, odnosno bespilotnim letelicama, koje su nadletale teritoriju Srbije krajem marta. Još nisam dobio odgovor na to pitanje. Ja sam tad pitao da li je bilo tih preleta, preko teritorije Srbije kako, kada i koliko, da li se zna čije su ove letelice, da li su bile u izviđačkoj misiji, da li je postojala mogućnost dejstva, da li smo uputili demarš i kome?

Odgovor nije stigao meni, ali je stigao jednoj agenciji, odnosno jednom portalu, koji je objavio da je Ministarstvo odbrane saopštilo da su to maltene neki male igračke, dronovi, da se koriste kao za šverc robe, narkotika, akcije drvoseča itd. Moje informacije su već drugačije. Ne radi se tu o igračkama dronovima, koje možemo da kupimo i pošaljemo, nego o malo ozbiljnije stvari.

Stoga, molim Ministarstvo odbrane da mi ponovo, ako se negde izgubio odgovor, pruži konkretan odgovor o tome, a ne da, kao što imam utisak, minimalizuje razmere tog incidenta i tog skandala. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednice Vlade i predsednice Skupštine i glasi, to je ponovljeno pitanje – kada će konačno biti zakazana sednica ovog parlamenta o Kosovu?

Naravno, u koordinaciji sa predsednikom Republike, ali njih dve su na kraju i najodgovornije, bar formalno, za održavanje odnosno neodržavanje ove sednice, što je već, ja bih rekao, svojevrsni parlamentarni politički skandal, jer vidimo da nema gosta iz inostranstva koji dođe i koji nam se obrati ovde, a dobar deo svog izlaganje i svog govora ne posveti upravo temi KiM.

Čini mi se kao da naš parlament i našu političku javnost to pitanje najmanje zanima, a više mnoge goste koji ovde dolaze i pozdravljaju i ohrabruju, a mi primamo te pohvale i ohrabrenja, ali sa nekim osećajem, rekao bih gotovo nelagode da su jednim delom nezaslužena, s obzirom na to kakva se politika vodi od strane vlasti ove zemlje već godinama i kako se na različite načine perfidno, rekao bih, i tendenciozno to pitanja gura pod tepih i pomalo po principu kuvane žabe, domaća javnost navikava na nezavisnost KiM.

Dakle, nama je ta sednica apsolutno neophodna. Ja sam kao i svi vi ili većina vas, neko ko je bio ponosan i to su ti neki trenuci kada možemo biti ponosni što smo narodni poslanici u ovom Domu, kada slušamo goste ne samo iz Rusije i Kine, znači velikih sila koje nam se obraćaju, nego evo i male, ali očigledno prijateljske Slovačke ili Kipra pre nekoliko meseci. Dakle, kako iskrenim, toplim, ne formalno-birokratskim i diplomatskim rečnikom govore o nama, o Srbiji i o našoj istoriji i o podršci koju pružaju našem stavu povodom KiM. Taj stav se, to je moja bojazan, sumnja ozbiljno povija i ozbiljno koleba sudeći bar po izjavama najodgovornijih ljudi u ovoj državi, a pre svega predsednika države.

To je razlog zašto nam je ovaj dijalog ovde u Skupštini apsolutno neophodan uz to poštovanje naravno i svih drugih mesta gde se taj dijalog vodi ili bi trebalo da se vodi.

Dodatni motiv za ovo pitanje jeste, nažalost, dve stvari, dve vesti koje dolaze iz Prištine, gde je šef pregovaračkog tima Prištine, a zapravo Kosova, Arni Arifi, rekao da oni neće ići u Brisel na poslednju rundu koju je hteo da zakaže Brisel, jer nisu zadovoljni dnevnim redom, jer ne žele da se razgovara o pitanju Zajednica srpskih opština nezavisno i nevezano od drugih tema koje Prištinu zanimaju. Dakle, to je samo još jedan šamar na dug istorijat poniženja koje nam stiže iz Prištine i koji naša vlast guta pod različitim izgovorima.

Još gore i poslednje što hoću da naglasim, Ramuš Haradinaj je povukao sad iz procedure iz prištinskog parlamenta pregovaračku platformu za briselski proces, zato što nije dovoljno usaglašena. Ali u toj platformi, drage kolege, pominje se da predsednik redovno izveštava skupštinu o aktivnostima o toku pregovaračkog procesa, traži se, naravno, stolica u UN i sve ono što inače traže i u delegaciji koja učestvuje navodno treba da budu zastupljeni predsednici svih političkih stranaka u Prištini odnosno na Kosovu.

Hoću da kažem da nažalost, kada pogledamo, saberemo i oduzmemo, i ovi detalji i taj stav prema Briselu, i taj stav i ta platforma i taj sadržaj te platforme Prištine za pregovore sa nama odnosno sa Srbijom, pokazuju da deluju kao maniri ozbiljne države, a plašim se drage kolege da mi sve više i vrlo često, kada je reč o odnosu prema KiM, delujemo kao tzv. država.

U nadi da će to biti drugačije i da se neće tako završiti, molim vas, apelujem na najodgovornije političke faktore u ovoj zemlji da nezavisno od više ili manje dobrih i loših izgovora zašto se to ne radi ovde u ovom domu, dakle, ne na Odboru za KiM koji zaseda na smene pa na uštab i tada najčešće zatvoreno, za javnost da se ovde otvoreno pogledamo u oči i kažemo šta imamo i mi jedni drugima i istovremeno, državni vrh ove zemlje nama. Bez toga sve više ličimo na tzv. banana državu. Hvala.
Zahvaljujem.

Imam dva pitanja, relativno kratka, i nisu uobičajena. Obično pitam nešto što se tiče Kosova, spoljne politike, državne politike i ostalo, a sada bih imao dva vrlo konkretna pitanja iz tzv. običnog života.

Prvo pitanje ide Ministarstvu kulture, za ministra kulture, a to je informacija, odnosno, molio bih, tražio bih informaciju o tome koliko je javnog novca, koliko je sredstava iz javnih izvora otišlo do sada, odnosno dato „Zilion filmu“, odnosno gospodinu Lazaru Ristovskom za produkciju njegovog filma? I, s tim u vezi, da li je tačno, a ja imam informacije da jeste, da li je tačno da u ovom trenutku se u opštinama u Srbiji, znači, gradovi i opštine u Srbiji dobijaju poruke, odnosno pisma sa preporukama da unapred, na neviđeno, kupuju karte za film, znači, u svojim mestima da se kupuju karte za film koji još nije ni završen, a kamoli da ga je neko video, ili emitovao, ili dobio dobre recenzije.

To malo, pomalo, podseća na projekat državne kulturne projekte, kakvih se sećamo iz prošlosti, na stranu što, ne ulazeći, naravno, u umetničke kvalitete ovog ili nekih drugih dela, na stranu što nije jasno šta uopšte preporučuje gospodina Ristovskog da snima film sa ovom tematikom, koji se ceo život nije bavio takvom materijom, postoji sumnja da su neke druge zasluge, odnosno politički angažman i podrška jednom predsedničkom kandidatu, doveli do toga da se taj njegov film tretira kao neka vrsta državnog projekta. Doduše, pre nekoliko godina je bila i podrška nekom drugom predsednikom kandidatu, ali sada to nije bitno.

Šalu na stranu, ako je to uopšte šala, i velike kontraverze u javnosti je izazvao serijal „Nemanjići“, koji je emitovan na Javnom servisu. Bilo je dosta i umesnih, a verovatno i malo prestrogih kritika, ali kažem opet, ne ulazeći u umetničke domete serijala o „Nemanjićima“, potpuno je jasno i bolno je bilo očigledno koliko je skromna, da ne kažem sirotinjska, produkcija bila tog serijala o našoj slavnoj i prvoj dinastiji. Praktično, kažu ljudi koji se u to razumeju, da je ta serija snimljena sredstvima sa kojima se pravi jedan osrednji film.

Hoću da kažem, bez obzira što je dobro da se snimaju filmovi sa nacionalnom tematikom, bilo da je reč o starijoj istoriji ili novijoj istoriji, i da nam nedostaju, ipak se mora napraviti neka selekcija. Ako se pravi ta selekcija, mislim da bi svakako mnogo pre trebalo ozbiljno ulagati ili u pomenuti serijal, odnosno o „Nemanjićima“, ili da ne kažemo o filmu ili seriji o Jasenovcu, ili nekim drugim temama o kojima se godinama priča, koji se nikako ne realizuju.

Tako da, molim Ministarstvo da upute konkretnu informaciju i o sredstvima, a posebno o tome da li je tačno da se sada na neviđeno trebuju, odnosno šalju zahtevi građanima u Srbiji, da na neki način u pretplati, ili pretprodaji, kupuju karte za film koji još nije ni završen, pitanje da li hoće. Sve skupa, imam utisak i plašim se da će to biti najskuplje čarape u srpskoj istoriji, ili bar u istoriji srpske kinematografije.

Drugo pitanje ide MUP i više je jedno razjašnjenje koje očekujem, odnosno uočavam da postoji tendencija dosta već vidljiva i zabrinjavajuća tendencija, da tako važan resor, tako važno ministarstvo predlaže mere nedovoljno promišljeno i da ih onda vrlo brzo povlači.

Naravno da je važna i kulturna politika i važni su filmovi o našoj daljoj i bližoj prošlosti, ali to se ipak tiče jednog manjeg broja ljudi, tiče se kulturne politike i nacionalnog identiteta u jednom dubljem smislu, ali mere kao što je obavezan tehnički pregled za vozila starija od 15 godina, ili mere kao što je ovo povećanje brzine, odnosno u roku od mesec dana određivanje da maksimalna brzina na autoputu bude 120, pa pomeranje na 130, ili ova mera o srednjoj brzini na autoputu gde se onda snima, pa svako ko prekorači tu srednju brzinu bude automatski kažnjen, pa onda je to mera koja se, doduše, ne povlači formalno kao što se povukla ova o obaveznom tehničkom pregledu, ali se faktički povlači…

Hvala.

Moje prvo pitanje, relativno kratko, imam samo dva pitanja, jer mislim da ne treba da pretrpavamo u nadi da ćemo dobiti odgovore, ide na adresu Ministarstva odbrane i ministra Vulina i tiče se onoga što je juče potvrdio gospodin Stefanović ovde u parlamentu u odgovoru na moje pitanje da je bilo preleta bespilotnih letelica iznad teritorije Srbije u drugoj polovini marta meseca ove godine, ali ipak prava, zvanična adresa, meritorna adresa za tu temu i odgovor na to pitanje jeste ipak Ministarstvo odbrane.

Dakle, moje pitanje glasi – da li je zvanično od Ministarstva odbrane, gospodina Vulina, da li je bilo preleta bespilotnim letelicama preko teritorije Srbije, kada, koliko, da li su one bile u izviđačkoj misiji ili su možda nosile i, ako postoje saznanja, oružje tj. da li je postojala mogućnost dejstva, pošto znamo da se često deluje protiv terorista ili po ciljevima na zemlji tim bespilotnim letelicama, da li je bilo samo snimanje terena, da li je upućen neki demarš i kome, da li se zna čije su bile letelice, da li su preduzete bilo kakve mere ili reakcija od strane nadležnog ministarstva?

Nemam ništa protiv da se ministri izjašnjavaju o drugim pitanjima, od regionalne politike do spoljne politike, evrointegracija, ali ipak ovo je osnovna delatnost tog resora i zato moje pitanje upućujem upravo na tu adresu.

Drugo pitanje ide na adresu predsednice Vlade i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne, rekao bih, bolne teme, čime je ovo moje prethodno pitanje i ovaj slučaj ili incident sa ovim bespilotnim letelicama i odsustvom naše reakcije povodom toga samo jedna ilustracija.

Nekoliko puta sam pitao Ministarstvo spoljnih poslova da li je bilo koordinacije i sa španskom vladom povodom ovog Sofijskog samita. Očigledno da nije bilo, jer da je bilo ne bismo nastupili tako kako smo nastupili, dok je Španija faktički bojkotovala.

Ali, moje pitanje sada za predsednicu Vlade i ministra spoljnih poslova jeste, kažem, još delikatnije i tiče se toga da li uopšte ima koordinacije u vezi sa spoljnom politikom ove zemlje sa predsednikom Republike, s obzirom da su stavovi i intervjui, javno izneti stavovi predsednika Republike koje on kontinuirano iznosi u poslednje vreme deluju, zvuče kao da su u neskladu sa onim što je zvanično proklamovana politika Vlade i predsednice Vlade i ministra spoljnih poslova, koji su oni više puta i ovde u ovom parlamentu iznosili. Dakle, da li je i dalje to platforma države Srbije, da se ne priznaje nezavisnost Kosova i da se ne čine nikakvi ustupci na tom putu ili je platforma u međuvremenu promenjena? Ako je promenjena, onda je ovo mesto na kojem o tome treba da se razgovara.

Hoću da kažem da niz izjava, bez obzira da li su one taktički možda date i ne znam sa kojim ciljem sa najviše adrese u Republici Srbiji, kao da sugerišu spremnost ne više samo na kompromise i ustupke, nego praktično na sve ono što bi predstavljalo napuštanje i derogiranje pozicije države Srbije po pitanju Kosova i Metohije. Kako drugačije razumeti izjave kako su svi već upropastili Kosovo, kako nije on kriv, odnosno predsednik, što je knez Lazar izgubio Kosovsku bitku, pominjanje 1999. godine, 2004, 2008. i svih drugih datuma, što se ne može shvatiti drugačije sem kao neka vrsta pripreme terena ili pranja ruku ili pripreme terena za potpunu i konačnu kapitulaciju po tom pitanju?

O svemu se može razgovarati, nema tabu tema, ali ovo je mesto na kojem ti razgovori treba da se vode, a ne da čitamo između redova ili u intervjuima predsednika Republike. Mi znamo kakvi su faktički odnosi snaga, ali formalno gledano spoljnu politiku ove zemlje vode Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova, naravno, uz koordinaciju sa predsednikom Republike. Moje pitanje, dakle, ponavljam ga i završavam time, da li ta koordinacija postoji ili je došlo do nekog razmimoilaženja? Kažem, mi znamo ko kosi, ko vodu nosi, mi znamo čija je tu poslednja i glavna reč, ali formalno gledano predsednik predlaže mandatara za predsednika Vlade, ova Skupština bira Vladu, uključujući ministra spoljnih poslova i premijera. U tom smislu bih voleo da, bez obzira, kažem, što znamo kakvi su faktički odnosi moći, čujemo od predsednice Vlade i ministra spoljnih poslova kako po tom pitanju stoje stvari i da li ima disproporcije u spoljnoj politici koju vodi Vlada i predsednik Republike. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu ponovo Ministarstva spoljnih poslova i predsednika Vlade, Ane Brnabić, uz izvesno čuđenje što su odjednom, naprasno, od kad sam počeo da pitam u poslednje vreme, prestali da stižu inače uredni odgovori iz Ministarstva spoljnih poslova, koji su bili uredni i ažurni, pa sam ih ja ovde i pohvalio. Od tada, otprilike, nekako odgovora nema.

Moje pitanje se odnosi i tiče se današnjeg sastanka u Sofiji, ja sam pominjao to i pre nekoliko nedelja, sastanka na kojem se susreću predstavnici Evropske unije sa tzv. partnerima sa zapadnog Balkana, odnosno kandidatima za članstvo u EU, sastanku koji je gromopucatelno najavljivan kao nova prekretnica i konačna prekretnica na evropskom putu zemalja zapadnog Balkana ka EU.

Ja sam pitao pozivajući se na primer i ponašanje Španije i njihovog premijera Rahoja - šta Srbija čini i da li koordinira svoje napore i svoje aktivnosti u vezi sa ovim sofijskim samitom sa španskom diplomatijom i španskom vladom?

Iako odgovor nije stigao, odgovor je više nego jasan. Očigledno je da nismo koordinirali te napore, inače bismo se ponašali i postavili barem kao Španija, koja ne želi da učestvuje na samitu na kojem učestvuje tzv. Kosovo, sa zvezdicom, bez zvezdice, svejedno. Dakle, Španija ne učestvuje na samitu u kojem smo mi veselo otišli, odnosno poslali našu najvišu delegaciju. I to je samo po sebi zabrinjavajuće, loše, strašno i, rekao bih, ponižavajuće.

Stvar postaje gotovo komična kada se prisetimo da će uskoro 15 godina od tzv. Solunskog samita EU u julu 2003. godine, pazite, 2003. godine u Grčkoj, jer Grčka je tada predsedavala, kada je data, citiram, odnosno parafraziram – jasna evropska perspektiva zemljama zapadnog Balkana.

Dakle, prošlo je 15 godina zamajavanja, obećavanja, mahanja šargarepom i više štapovima u različitim oblicima, a i danas će, kako vidimo i kako je iz najava, stvar završiti se sa davanjem jasne evropske perspektive kandidatima zapadnog Balkana. Čak je i reč: „članstvo“ izostavljena. Čak i reč: „članstvo“ je upravo na insistiranje Španije izostavljena iz tog završnog dokumenta i zamenjena je neobaveznom formulacijom – evropska perspektiva. Baš kao i pre 15 godina. S druge strane, ne pominju se zemlje, opet zahvaljujući Španiji, već samo partneri sa zapadnog Balkana, baš zbog toga da se ne bi prejudicirao status tzv. Kosova.

Drugim rečima, ne samo da se Španija ponovo pokazala kao veći branitelj i veći protivnik kosovske nezavisnosti od naše delegacije koja, ponavljam i naglašavam, u najvišem sastavu boravi u Sofiji, nego se, s obzirom na ove predloge tog dokumenta, pokazuje da je 15 godina protraćeno, sa jedne i druge strane, u praznim više-manje floskulama i pričama o tzv. evropskoj perspektivi. Petnaest godina, još malo pa punoletstvo, se priča aktivno o tome, a mi se nismo makli ozbiljno dalje od početka. A u međuvremenu, korak po korak, poniženje po poniženje, ustupak po ustupak, različitih garnitura, nemam ja protiv toga ništa protiv, ali nesumnjivo zahvaljujući odlučujućim najvidljivijim iskoracima koje čini upravo ova vlada, i time se nekada hvali a nekada skriva, u zavisnosti od političke konjukture, znači, istovremeno se Srbija korak po korak, mic po mic, odriče onih poslednjih delova i elemenata teritorijalnog suvereniteta na Kosovu i Metohije, a sve u ime te evropske perspektive.

U međuvremenu su, pominjem vam samo imena poluzaboravljena u našoj javnosti, nemačih predstavnika koji su se bavili nama i regionom, od ambasadora Cobela, preko Šopinhova, do Gvida Vestervelea. Znači evropski, u ovom slučaju nemački, ali evropski zvaničnici koji su nam obećavali tu evropsku perspektivu su umrli u međuvremenu. Nestali su, ne iz diplomatije nego iz života, a mi se nismo makli dalje od početka, osim što smo u ime te fantomske perspektive se, kao što rekoh, odricali i onih preostalih elemenata državnosti Srbije, odnosno teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji. Hvala.
Moje pitanje postavljam predsedniku Vlade ili predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i posredno direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marku Đuriću, ali pre svega predsednici Vlade kao najodgovornijoj osobi za vođenje politike u državi Srbiji.

To pitanje glasi, posle ću obrazložiti, šta Vlada namerava da preduzme i da li išta namerava preduzme politički i institucionalno povodom skandala, a odgovorno upotrebljavam tu reč skandala sa prisustvom svih čelnika tzv. Srpske liste, na proslavi 18 godina Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja u Prištini, u četvrtak 3. maja.

Dakle, mi se ovde ne slažemo, mada bi trebali da se slažemo u suštini, ali se verovatno o detaljima ne slažemo kod toga šta je adekvatno i šta je pravo rešenje za kosovski problem, mada bi takođe Ustav trebao da nas ograničava u tom dijapazonu mogućih stavova i mišljenja, ali šta god mislili i kako god tretirali kosovsko pitanje, i ma koliko recimo neki smatrali da je neophodan dijalog sa i učešće srpskih građana u vlasti u pokrajini, ja i moje kolege se sa tim ne slažemo, ali svejedno, neko može da misli drugačije. Ali, šta god mislili, apsolutno je nedopustivo i skandalozno da predsednik Srpske liste, koji je izabran uz direktno podršku Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije i direktora Kancelarije Marka Đurića, koji kao što znamo organizovao proslavu zajedno sa čelnicima Srpske liste, povodom rezultata tih parlamentarnih izbora na Kosovu za prištinski parlament.

Dakle, da se u tim uslovima ti ljudi koji su praktično tako predstavljeni našoj javnosti kao neka ispostava ili politička grupa koja ima direktnu podršku Vlade Republike Srbije i predsednika, prisustvuje proslavi, privatnoj proslavi, dakle ne institucijama u Prištini, nego privatnoj proslavi osumnjičenih za ratne zločine, za najteže ratne zločine kao što su Ramuš Haradinaj, Fatmi LJimaj i Kadri Veselji, lisa sa srpskih poternica, lica koja za malo, čak i Haški tribunal za malo da osudi dal misteriozno nisu nestali svedoci ili listom nestajali svedoci koji su trebali da optuže i koji su optuživali Ramuša Haradinaja i njegove saborce.

Dakle, ovde imamo fotografije koje izgleda nisu zanimale domaću javnost, najvažnijih ljudi, poslanika i ministara i zamenika ministara iz redova tzv. srpske liste koji prisustvuju toj proslavi i tom veselju, toj privatnoj žurci Kadrija Veseljija, Ljimaja i Karadinaja. Mi ne možemo zatvarati oči pred tom činjenicom niti to pravdati nužnošću učešća u dijalogu da bi se pomoglo građanima Srbije koji žive na KiM. Ovo je pomoć samo tim licima i njihovim funkcijama.

Uzgred budi rečeno, mislim da smo ovim slikama sa ove proslave, dakle gde se vide nasmejana lica srpskih poslanika, dobili odgovor na pitanje mog kolege Slaviše Ristića, koji je pitao pre desetak dana – šta bi sa ostavkama predstavnika srpske liste u Vladi Kosovo, jer su oni to najavili nakon prebijanja i onog maltretiranja Marka Đurića? On je pitao šta je sa tim? Odgovor smo dobili u vidu ovih nasmejanih fotografija, odnosno fotografija sa nasmejanim Haradinajem i nasmejanim čelnicima tzv. srpske liste.

U prilici su naravno neophodni nekad i kompromisi, ponekad i bolni kompromisi. Ovo međutim nije to, ovo je jedno suvišno i bespotrebno poniženje, ne samo tih ljudi, jer to je njihova privatna stvar nego i države Srbija koja je iza tih ljudi stala.

Zato očekujem jasnu reakciju, dakle i predsednice Vlade i ponavljam svoj apel koji sam izrekao i ovde kada je gostovala. Lepo to zvuči, te njene priče i gospodina Ivice Dačića, kako ne priznajemo, nećemo priznati itd. odakle vam pada napamet da bi oni mogli priznati ili prihvatiti nešto nepovoljno za Srbiju i Srbe tamo, a onda gledamo ove slike koje predstavljaju jednu konfromintaciju blamaže države Srbije.

Ponavljam svoj apel gospođi predsednici Vlade da bi trebalo da odmori Marka Đurića, bilo da je znao za ovo pa odobrio ili da nije znao za to da ljudi koje je on protežirao, direktno učestvuju u privatnoj proslavi i žurci, dakle čelnika alijanse Kosovo i osumnjičenih i to osnovano osumnjičenih raznih zločinaca koje goni država Srbija. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva pravde i MUP i tiče se istrage, odnosno odnosi se na pitanje istrage o ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, to su dve adrese od kojih očekujem odgovor. Ono što je bilo u sredstvima javnog informisanja, što se moglo pročitati, pre nekoliko dana iz usta ministra Stefanovića, vrlo nezadovoljavajuće i zabrinjavajuće, jer on kaže – nema nikakvih pomaka i nemamo nikakve informacije.

Nadam se da ima bar nekakvog pomaka i nekakvih informacija, jer je prošlo 100 dana, uskoro će biti četiri meseca od ubistva, od mučnog ubistva gospodina Ivanovića i istraga tapka u mestu.

Znam da će neko reći da je to posledica toga što naše bezbednosne snage, naši istražni organi nemaju uvid ni kontrolu nad onim što se dešava na teritoriji KiM, uključujući i severno od reke Ibar, ali to ne može biti, niti je opravdanje, pa ni alibi, jer je upravo to neka vrsta optužbe na račun i aktuelne, pa i jednim delom i prethodnih, ali ipak pre svega aktuelne vlasti zato što je svojim potezima, svojim činjenima, pre svega potpisivanjem Briselskog sporazuma, dovela do toga da naši istražni organi, naše bezbednosne snage nemaju ni saznanja ili navodno nemaju ni saznanja niti informacija o onome što se dešava na KiM, a naročito na severu KiM. Znamo da tako nije bilo do skora.

Dalje, verujem, a imam i saznanja da je taj prostor prikriven kamerama i raznim agenturama stranim, srpskim, albanskim. Tu ima mnogo ljudi koji se bave, a često ptica ne može da proleti tamo bez saznanja bar nekih od tih struktura. Dakle, to jeste neka vrsta, ta izjava da Srbija nema, ni srpski nadležni organi nemaju nikakva saznanja, samoptužbe i indirektnog priznanja da su potezi, mere iz sporazuma koji su potpisivani u vezi sa KiM poslednjih godina bili pogrešni i kontraproduktivni. Dakle, informacija od ova dva ministarstva.

Moje sledeće pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja, pošto je i pomenuto da je danas Dan slobode medije. Poznato je da je na relevantnoj, referentnoj listi reportera bez granica Srbija prošlih godina zabeležila pad od 10 mesta po pitanju slobode medija. Takođe će neko reći, tu ima istine, da su te liste i ti spiskovi često voluntaristički i često se politika meša u sastavljanje tih lista, ali budimo pošteni. Ako se ova vlast hvali, a hvalila se napretkom na toj listi, kao i na nekim drugim međunarodnim listama, kada raste i kada beleži dobre rezultate, onda ne možemo kada padamo na toj istoj listi reći – ma, to je politika, to su oni onako voluntaristički ocepili. Znači, ja bih voleo da čujem objašnjenje od nadležnog Ministarstva kulture i informisanja. Kako oni tumače taj pad, taj dosta upadljiv, drastičan pad na ovoj listi?

Konačno, pridružujem se naravno pitanju i dilemama koje je koleginica LJupka iznela, pa neću na to trošiti vreme. Moram podsetiti, i tu je adresa Ministarstva spoljnih poslova, na moje poslednje pitanje, odnosno od prošlog puta, za sada još nisam dobio odgovor. Šta srpska Vlada, to je pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i gospođi premijerki Ani Brnabić, šta čini srpska Vlada po pitanju priprema za ovaj sofijski samit EU i partneri, da li se koordinira sa Vladom Španije i sa drugim vladama zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost KiM i da li je moguće i da li ćemo dopustiti da Španija i Španci, gospodin premijer Rahoj bude veći Srbin od Srba kada je zaštita srpskih nacionalnih interesa, odnosno njegovo čvrsto ultimativno ne pristajanje da se nađe njegovo ime na spisku sa predsednikom Vlade, sa i ili bez zvezdice, tzv. Republike Kosovo?

Dakle, ponovo smo u situaciji da neko treba čvršće da zastupa i brani naše interese od nas samih, što je i ponižavajuće i uvredljivo i, naravno, ne može biti dugoročna državna strategija. Dakle, šta činimo i da li ćemo dozvoliti da opet, kažem, u ime vrlo maglovite perspektive evrointegracija pretrpimo još jednom diplomatsko poniženje na međunarodnom planu? Hvala.
Zahvaljujem.

Moram da kažem i da ne zaboravim u međuvremenu da pohvalim predsednicu Vlade. Prošli put sam, i to mislim da smo dužni mi iz opozicije da kažemo, rekao sam da dođe češće, da nije strašno, niko ne ujeda, i ona je poslušala, obećala i došla. Dakle, to je nešto za šta treba odati priznanje i nije lepo da mi to sada zanemarimo samo zato što smo opozicija, a, hajde da kažem, kolateralno, i predsednicu i rukovodstvo Skupštine, jer to rukovodstvo nije pribegavalo nekim manevrima kojima se ranije pribegavalo, da se izbegne taj poslednji četvrtak, pa da, eto, Vlada kao hoće, ali ne može, jer nema zasedanja Skupštine. Taj manevar su koristile prethodne vlade. Kada kažem prethodne vlade, mislim i na vlade SNS a i one pre SNS. Dakle, to je prosto nešto što treba konstatovati. Nećemo mi rešiti sada sve moguće probleme, ali nešto ćemo malo probistriti, čuće se neki argumenti za i protiv. Dakle, to je svakako za pohvalu.

Ono što ne znam da li je za pohvalu, ali malo za čuđenje, to je da, moram priznati, gospođo Brnabić, da bih ja voleo da živim u zemlji koja izgleda tako kako ste je vi pa i vaše kolege ovde opisali. To stvarno deluje kao jedna zemlja, sa tim podacima i citatima, prosperiteta, stabilnosti, reda, kažem, zaista deluje gotovo idealno. Mislim da bismo svi mi ovde voleli da Srbija zaista tako izgleda. Moj utisak je da Srbija tako ne izgleda, fakat, nema sada prostora da se sve to detalj po detalj, tačka po tačka raspravi. Ali, generalno mislim da građani to tako ne percipiraju.

Što se tiče ovoga da su građani sami procenili, vi ste pomenuli i pozivali se, s razlogom, naravno, na rezultate izbora koji daju za pravo tim vašim ocenama i procenama, ja bih rekao da bih se ja i sa time složio, samo uz jedno malo ali, a to je da su uslovi koji postoje na tim izborima iole fer, demokratski i ravnopravni, onda bih ja zaista skinuo kapu i rekao – da, vi ste u pravu. Ovako imam pravo na neku vrstu rezerve i sumnje u pogledu toga i fascinantnosti tim rezultatima.

Ali, ono što je problem i čime smo završili naš prošli dijalog, pre jedno mesec dana ovde, vi ste gotovo ljutito, ali uvređeno, ne prema meni, nego generalno, rekli – pa kako vam pada na pamet, to je bila moja poslednja konstatacija, kako možete pomisliti da bi neko bio tako glup, lud, ili tako ste neki izraz upotrebili, da formiranje tzv. zajednice srpskih opština prihvati kao neki poklon i da to onda bude opravdanje za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma, koji bi uključivao i eventualno stolicu u UN. Dakle, vi ste sa indignacijom odbili samu pomisao da bi, ponavljam i naglašavam zbog građana, dakle, da bi nam u nekom trenutku taj ZSO, kojim nam se maše i obećava, evo, već šesta godina, i koji nikako da se formira, uz silno otezanje i zavlačenje, pre svega, naravno, sa albanske strane, ali rekao bih i uz nedovoljno insistiranje Srbije, da nam se taj ZSO na kraju ponudi kao neka vrsta utešne nagrade. Hvala.
Naravno da najmanje polovina građana Srbije ne koristi društvene mreže, ne informiše se preko interneta i naravno da je to upravo glasačka baza i gro glasačke baze vaše stranke, odnosno vladajuće stranke kojom se ponosite. Ali, ostavimo to sada, to je činjenica. Na to se možemo ljutiti. Nema razloga da osporavamo elementarne činjenice. Kada bi glasali samo oni sa društvenih mreža, rezultati bi bili drugačiji, ali bolje da proširimo mogućnosti i oslobodimo medije da svi građani imaju pravovremenu i ispravnu koliko-toliko informaciju.

Isto tako, hvaljenje rezultatima o smanjenju nezaposlenosti, na to utiče zapravo to što su mnogi otišli iz zemlje mladi, radno sposobni, obrazovani i tako se, nažalost, smanjuje stopa nezaposlenosti, u najvećoj meri. Ali, ostavimo to.

Iskoristio bih priliku da je tu i gospodin Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, da uputim i jednu pohvalu i ozbiljnu zamerku, pitanje i dilemu i njemu.

Vi ste mi takođe, gospođo Brnabić, ostali dužni odgovora povodom pravno obavezujuće sporazuma i te moje sumnje ili dileme da li će nam upravo zajednica srpskih opština biti ponuđena kao utešna nagrada za prihvatanje pravno obavezujućih sporazuma.

Dakle, nešto što se tiče prethodnog sporazuma i obaveza albanske strane iz prethodnog sporazuma, što nije ispoštovano, što je naivno potpisano, ja bih rekao glupo potpisano, olako potpisano, taj Briselski sporazum, a onda ta tačka, ta stavka, taj famozni ZSO bude ponuđen i kaže – evo, vi ste dobili sad zajednicu srpskih opština, pa onda prihvatite, maltene, stolicu Kosovo u UN.

Moje pitanje za gospodina Dačića se tiče i prva pohvala, to je ova mera uzvratna za hrvatskog ministra, malo tu je i pohvala Vladi, ministra odbrane, koji proglašen za personu non grata odnosno nije poželjan u Srbiji. To je izuzetna mera za ono što je Hrvatska učinila sa ministrom Vulinom.

Ne odobravam postupke, izjave, najveći deo postupaka izjava ministra Vulina, ali mislim da Vlada koja drži do sebe mora posle toga ili da izbaci, odnosno zahvali gospodinu Vulinu na članstvu u Vladi ili da uradi ovo što je uradila. Dakle, to je prosto normalan proces kojem treba da se pribegne. Ali bih voleo da ta vrsta odlučnosti koja je pokazana sada prema hrvatskoj strani, koju pozdravljam, gde je primenjena, recimo prilikom priprema za ovaj Sofijski samit, EU i zapadni Balkan, odnosno malo je neprijatna situacija u kojoj Španija i Marijano Rahoj, mnogo više brane poziciju Srbije po pitanju Kosova, nego srpska Vlada, ili je bar to moj utisak i voleo bih da mi to jednim delom objasnite i premijerka i ministar spoljnih poslova. Hvala.
Zahvaljujem.

Ja se pridružujem pitanju kolege Aleksića, tako da molim službe da citiraju kao da sam i ja postavio to pitanje, i ja očekujem odgovor za Savamalu, ali isto tako bih se sa zadovoljstvom pridružio i ovome što je koleginica iz JS upravo pitala, ali nema veze, njoj će odgovoriti Ministarstvo poljoprivrede, zato što to jeste važna stvar, jeste veliki problem.

Ja sam ovde čak nameravao svojevremeno da donesem, ali tu je bila gužva sa kamenjem i ostalim, pa da ne bih bio optužen za neku nepodobštinu, pasulj tetovac mejd in Kina. Dakle, pasulj tetovac iz Kine, apropo ovoga što smo čuli kako uvozimo naveliko luk iz Kine i druge poljoprivredne proizvode koje bi mogla Srbija naravno i da proizvodi za sebe i da izvozi.

Moje pitanje prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, koje je do sada uglavnom uredno odgovaralo na ta moja pitanja i uglavnom vrlo pozitivno u smislu, zadovoljavajuće je što se mene tiče i rekao bih normalno, državotvorno i patriotski, jedino što imamo dilemu da li se takvi odgovori i takvi stavovi, da li se uvek adekvatno prenose i manifestuju i u zvaničnoj državnoj politici.

Bilo kako bilo, dakle, ja tražim odgovor i razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova povodom ovog sofijskog samita EU i partnera sa zapadnog Balkana, odnosno kandidata za članstvo, u vezi sa kojim, tim samitom, se digla velika bura u javnosti, čak manje u Srbiji, a više u zemljama EU i Briselu, zbog čvrstog i principijelnog stava španskog premijera Marijana Rahoja, koji je jasno i glasno stavio do znanja da ne želi niti da se pojavi na istom mestu, a pogotovo da se njegov potpis pojavi na istom mestu i u istom rangu, u istom nivou sa potpisom lidera tzv. Kosova, dakle, jasan i principijelan stav kojim Španija potvrđuje, naravno, štiti i svoje interese, ali i istovremeno, vrlo pozitivno se postavlja i daje primer našoj diplomatiji i našoj srpskoj politici kako se treba postavljati kada je reč o međunarodnom učešću tzv. republike Kosovo.

Nažalost, ja u praksi i u ponašanju naših političkih aktera i zvaničnika ne vidim ili najčešće ne vidim tu vrstu principijelnosti, odlučnosti i čvrstine koju španski premijer Marijano Rahoj … Želim ovim putem, a mislim da bi trebalo i zvanično da država izrazi zahvalnost njegovom stavu, njemu i, naravno, Kraljevini Španiji, njegove države i njegove Vlade.

Dakle, moje pitanje je – da li srpska Vlada, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, koordinira svoje aktivnosti sa španskom Vladom, gospodinom Rahojom, u svetlu priprema za ovaj sofijski samit? Jer, kako sada stoje stvari, dobro je i odlično što Španija ima takav stav i gospodin Rahoj što ima takav stav, ali mislim da nije dobro i nije u redu, i nije normalno da Španija po tom pitanju bude čvršća i principijelna od Srbije i Beograda. Imam utisak kao da u nekim krugovima u Beogradu, gotovo da im je neprijatno, gotovo kao da im je krivo, kao da ih je sramota, da im je neprijatno što se Španija drži tako čvrsto po pitanju učešća i predstavljanja tzv. republike Kosovo na tom samitu.

Drugo pitanje ide na adresu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i tiče se uznemiravajuće vesti, ne toliko za nas ovde u ostatku Srbije, koliko za ljude koji žive na severu KiM, o procesu preregistracije tablica sa srpskih registarskih tablica na tzv. kosovske registarske tablice, koje sve skupa, imam ovde i crtež, odnosno imam fotografiju, koje imaju i grb tzv. republike Kosovo u sebi, ali što je još gore, da bi se prebacilo vozilo na te registarske tablice, a u skladu sa onim sporazumom iz 2011. godine, a potvrđen iz 2016. godine, znači, u skladu sa tim sporazumom, da bi se mogle tablice zameniti, potrebno je imati i ličnu kartu i državljanstvo republike Kosovo.

Dakle, šta Kancelarija tim povodom može da kaže? Da li može da umiri građane, pošto smo više puta čuli sa te adrese kako su to lažne vesti, ako mogu da nastave građani Srbije sa severa KiM da koriste registarske tablice koje su i do sada koristili? Ali, ovo sada je najavio zamenik ministra unutrašnjih poslova Prištine, koji je, uzgred rečeno, Srbin i član Srpske liste. Dakle, u tom smislu, tražim objašnjenje od Kancelarije za KiM šta se dešava i da li je zaista obavezna preregistracija srpskih tablica na kosovske, što uključuje i promenu svih dokumenata? Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje prvo ide, neplanirano, nažalost, na adresu Ministarstva odbrane i ministra Vulina. Tiče se, naravno, ove nesreće juče koja se dogodila. Pitanje glasi i molba i zahtev, da se dostavi javnosti, ali svakako i meni kao narodnom poslaniku, izveštaj i informacija o istrazi u vezi sa tom nesrećom koja je odnela jedan i zamalo dva života visoko obučenih pripadnika Vojske Srbije, što nažalost nije prvi slučaj nesreće te vrste.

Moje konkretno pitanje glasi – kakve su procene i izveštaji i nalazi Ministarstva u vezi sa odgovornošću za to, da li je reč o tehničkom kvaru, tehničkoj neispravnosti, da li je o ljudskom faktoru, mada ne verujem, jer je reč o visoko obučenim, sposobnim oficirima ili nečem trećem?

Na kraju krajeva, mi smo bili svedoci i nad našom zemljom, a i širom sveta da u ratnim operacijama padnu ili budu oboreni avioni, pa se piloti spasu i katapultiraju. Ovo je ponovo slučaj da piloti stradaju nakon katapultiranja. Dakle, zanima me i lanac odgovornosti, da li Ministarstvo i ministar smatraju da postoji odgovornost za ovu nesreću, po vertikali, dakle od vrha Ministarstva pa nadole, do onih koji su bili direktno i neposredno odgovorni i zaduženi za taj let i za dozvolu tog leta. Nesreće se, naravno, dešavaju, ali je potrebno da se učini sve da ih bude što manje, što nije slučaj.

Kad smo već kod Ministarstva odbrane, imam više jedan apel, mada je pitanje na istu adresu – da li oni smatraju umesnim da tolerišu, ali u jednoj meri visoki i najviši funkcioneri Ministarstva i doprinose jednoj neumesnoj i neukusnoj euforiji, kada je reč o nabavci vojne opreme, što je važna stvar? Svaka država to radi više ili manje i treba da radi, ali ne tako kao što se radi u našim medijima i našim tabloidima gde se svakodnevno javljaju neke velike nabavke najsofisticiranije, najvrednije i najskuplje vojne opreme, a od toga na kraju najčešće ne bude ništa ili stvar traje jako dugo.

Svako ozbiljan ko radi bilo kakav ozbiljan posao, a kamoli nabavku tako delikatne opreme kao što je vojna oprema, pogotovo u današnjim okolnostima i u današnje vreme, zna koliko je to složen posao, od organizaciono-tehničkog, logističkog do političkog aspekta koji je uvek prisutan, kada je reč o velikim vojnim nabavkama. Drugim rečima, voleo bih da se o tim nabavkama manje govori po tabloidima i manje hvali time, a da se više radi stvarno i konkretno. U tom smislu, voleo bih da vidim šta je od te visokosofisticirane vojne opreme i da čujem, to nije nikakva vojna tajna, pogotovo to ne bi trebalo da bude za jednog poslanika, šta je u poslednjih pet godina nabavljeno zaista i kupljeno, u smislu realizovano, od te vojne opreme, uključujući avione, tenkove i odbrambene protivvazdušne sisteme.

Sledeće pitanje ide na račun premijera, odnosno predsednika Srbije i tiče se ove neke već vrste španske serije ili sapunice sa tzv. zajednicom srpskih opština. Poslednje izjave predsednika Vučića koji je rekao da zna da se nigde ne pominju prištinske institucije, odnosno institucije Kosova i zakonodavstvo Kosova, kada je reč o formiranju zajednice srpskih opština i poziva se i predsednik Vučić pominje dokumente koji se mogu naći na sajtu Vlade i na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Nažalost, u tim dokumentima direktno i eksplicite stoji da će formiranje, i to na više mesta, opet kažem nažalost, da će formiranje zajednice srpskih opština biti u skladu, pored ostalog, i sa zakonodavstvom Kosova, da će morati da ide na autorizaciju na Ustavni sud Kosova, kao i da se u čitavom dokumentu, govorim sad o Briselskom sporazumu, ni na jednom mestu ne spominje Vlada Srbije, niti država i Republika Srbija, a pominju se najmanje pet mesta, Priština i kosovske institucije. Nažalost, to nije istina. Pitam se kako stvari stoje sa nekim drugim stvarima koje su manje proverljive sa istinitošću nekih drugih stvari koje dobijamo sa te adrese.

Za kraj, očekujem odgovor od premijerke – da li misli da je vreme da se gospodin Marko Đurić odmori, odnosno zbog svega što se dogodilo povuče sa funkcije koju obavlja?