Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Pitanje

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Hteo sam, obično ovde stalno postavljam pitanja, manje ima odjeka, odnosno odgovora, pa sam hteo da pohvalim i premer MUP-a, koje je dalo jedan dosta iscrpan odgovor, i ne samo ono, naravno i mnoga druga ministarstva, ili bar većina, daju odgovore više ili manje korektne.

Odgovor na pitanje o viznom režimu sa Iranom. Ministarstvo je, naravno, pomalo opralo ruke, ali su verovatno u pravu, rekavši s jedne strane da je odluka uvođenja viznog režima generalno u rukama Ministarstva spoljnih poslova, da približavanje EU diktira, između ostalog i viznu politiku prema trećim zemljama, a teško da Iran tu onda može da dođe u obzir, i rekli su da su se oni trudili u granicama svojih nadležnosti da spreče neke štetne posledice toga, tog relativno velikog broja građana islamske republike koji su stizali, pre svega, avionima na aerodrom „Nikola Tesla“ i išli dalje, ne, kao turisti, nego kao migranti.

Bilo kako bilo, kažem, to je relativno pozitivna praksa, mislim odgovora, koji nisu samo rutinski. Nažalost, postoje institucije koje mnogo slabije ili uopšte ne odgovaraju na pitanja, čak i kada su vrlo precizna i dobronamerno formulisana.

U svakom slučaju, moje pitanje, dakle uz ovu pohvalu, ide predsedniku Vlade, Ministarstvu odbrane, predsedniku Republike i Kancelariji za KiM, ako tako još nešto postoji, i njenom predsedniku, a tiče se formiranja kosovskih oružanih snaga.

U našoj javnosti je nedopustivo tiho, nedopustivo mirno prošla vest, gotovo nezapaženo u moru ovih, više ili manje lažnih afera, ili koje se tendenciozno podižu radi zamagljivanja suštine i stvarnih problema, dakle, prošla nekako poluzapaženo vest o formiranju kosovskih oružanih snaga, odnosno da se njihove bezbednosne snage KBS, pretvaraju i transformišu u vojsku Kosova i oružane snage Kosova.

To na izgled deluje samo kao stvar naziva, pa otprilike nije važno kako se zovu. Ali, nije baš tako. Stvar je i strateški bitna, politički relevantna, naravno i bezbednosno osetljiva. Zato kažem, postavljam pitanje i Ministarstvu odbrane, predsedniku Vlade i predsedniku Republike, šta se konkretno preduzelo, znači ne izjava za novine, nego šta je konkretno preduzeto, a ni tih izjava nije bilo nešto mnogo, povodom toga da li su i kome upućeni demarši i koje su mere preduzete?

Podsećam da je vreme kada je trebalo građane srpske nacionalnosti na KiM, naše sunarodnike, naterati ili navesti da izađu na parlamentarne izbore tzv. republike Kosovo, jedan od glavnih argumenata za to, za izlazak Srba na te kosovske izbore, jeste bio kako će se oni onda tamo, u institucijama, u tom kosovskom parlamentu boriti protiv formiranja vojske Kosova, i sprečiće, staviće veto, neće dozvoliti. Sve smo to slušali i od gospodina Đurića, i od predsednika Vučića, i od raznih drugih srpskih zvaničnika iz vlasti, i sada kada se to dogodilo, kada je taj proces transformacije krenuo, odjednom muk.

Dakle, sve i svašta, svaka izjava bilo kog opozicionog ili nekog novinara ili političara, zaslužila je i dobila je žestok i veliki opširan odgovor od strane najviših predstavnika režima, a ovako nešto o čemu se govori u Evropi, NATO zauzima stav, bitni faktori se o tome pitaju, izjašnjavaju o tome, kažem, naša politika i država gotovo da ćuti.

Posebno, i time završavam, je delikatno, neko bi rekao – pa, kakve veze ima kako se zovu, to su jedne te iste snage. Ali, vrlo je bitno u perspektivi i u svetlu, buduće, eventualne, integracije te vojske Kosova u NATO strukture, jer u NATO ne mogu da se integrišu neke policije, milicije itd, ali oružane snage mogu. Mislim da u tom svetlu treba pre svega posmatrati ovu promenu i transformaciju kosovskih bezbednosnih snaga kao pripremu za ulazak u NATO te buduće kosovske vojske. Na kraju krajeva, Edi Rama je pozdravio to, veliki prijatelj našeg predsednika, i rekao je, citiram: „Blagoslovena bila novorođena vojska republike Kosovo.“ Pa, ako se oglasio predsednik Albanije, možda je mogao malo žešće da se oglasi i predsednik Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Nadovezaću se na ove lakše, u navodnicima, teme - sporta i razonode, na prvi pogled, a moje pitanje ide Ministarstvu kulture i informisanja i Ministarstvu sporta i tiče se jednog događaja koji nas je sve ispunio, začudo i za promenu, i ponosom i radošću, to je uspeh naše odbojkaške reprezentacije na svetskom prvenstvu. To je nešto što su svi pozdravili i naravno rukovodioci se istakli u čestitkama, u prijemima, šef države je dobio i medalju i slično. To je divno i lepo i to je pohvala ljudima koji ozbiljno još uvek rade u nekim institucijama i u nekim segmentima ovog društva.

Ali, ja pitam dva nadležna ministarstva, naravno i REM, koji neposredno treba da bude zadužen i nadležan za tu tematiku – zašto državna televizija nije prenosila utakmice naše odbojkaške reprezentacije, i ne samo odbojkaške i nezavisno od toga da li će ili neće uzeti zlatnu ili srebrnu medalju?

Nema previše ovih sportova u kojima je Srbija uspešna. Obaveza je Javnog servisa, kada već ne ispunjava druge obaveze iz svoje nadležnosti, pre svega, u informativnoj sferi, da bude ravnopravno zastupljen, da sve opcije političke budu zastupljene, da objektivno informiše, nego se pretvorio u servis, u pomoćni servis jedne stranke i jednog čoveka.

Ako već tu informativnu sferu svoje obaveze, zakonske i institucionalne, ne realizuje ili je loše realizuje, zašto onda ovde bar ne vrši funkciju? Reći će se da nije bilo sredstava, što, naravno, nije tačno, jer je reč o relativno malim sumama. Radi se o relativno skromnim sumama. Na stranu što se makar za završne utakmice mogao lako naći sponzor.

Samo jedna molba, jedan telefonski poziv ili jedna intervencija predsednika države, koji inače voli o svemu da komentariše i o svemu da se izjašnjava i da se posle hvali i kiti tim uspesima, sigurno bi bila dovoljna. Samo za jednu seriju, kao što smo obavešteni, jednog čoveka bliskog vlasti, jednog umetnika bliskog vlasti, Javni servis je izdvojio u prethodnom periodu gotovo milion evra i ponovo otprilike toliko? Zašto nije mnogo, mnogo manja suma mogla da se nađe za prenos ne samo ovog događaja, nego inače takmičenja reprezentacije? Liga šampiona je druga stvar, bez obzira što mi to volimo da gledamo i to je već komercijalna i skupa igračka i, kažem, negde se prenose, negde se ne prenose na javnim servisima, ali utakmice reprezentacije bi morale.

Drugo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i Ministarstva poljoprivrede i tiče se sada već legendarne i posledične cene benzina i naftnih derivata u zemlji Srbiji. O tome je bilo više puta reči, imali smo direktna obećanja da će se po tom pitanju nešto učiniti, ali naravno, kada su prestali protesti prošlog proleća, sve je to zaboravljeno i gurnuto pod tepih. Cena naftnih derivata je danas U Srbiji veća nego što je bila proletos, kada su i ministar energetike i ministar poljoprivrede obećali nešto. Šta to znači nešto?

Prvo da konstatujemo stvari. Pre svega, imam na umu, mi kažemo cena benzina, ali reč je zapravo o ceni dizela, koji je definitivno najskuplji u regionu. Kada preračunamo prihode i rashode i cene i primanja naših građana, onda su svi derivati među najskupljima u Evropi, ali kada je reč o dizelu, onda je on i bukvalno najskuplji u okruženju, čak i bez preračunavanja naših prihoda.

Poseban problem je što većina naših automobila, koje naši ljudi voze, jeste zapravo dizel automobili, troše dizel, a poseban problem je što se u poljoprivredi dizel troši i isključivo koristi.

Dakle, zašto kao u nekim zemljama u regionu nije uveden tzv. plavi dizel ili popust za poljoprivrednike, kao što je postojalo svojevremeno? Zašto se čeka da prođe sezona poljoprivrednih radova, pa će se onda možda nešto preduzeti u tom smislu? Zašto se država ne odrekne barem dela svojih akciza ili barem poreza, PDV na akcizu koja se plaća na dizel?

Rečeno je ovde, ali treba ponoviti, više od polovine cena naših dizela koje plaćamo zapravo su dažbine državi. Dakle, ne može se vaditi i pokrivati time da raste cena nafte na tržištu, jer kod nas ti naftni derivati slabo padaju i kada se stropošta cena nafte na svetskom tržištu, a kada raste, onda se kaže – šta da radimo, moramo da poskupimo jer je poskupela nafta. Hvala.
Zahvaljujem, predsednice.

Iako smem da kažem, drago mi je što vas vidim. Nisam verovao da ću to skoro reći, a i drago mi je što se Vlada odazvala u zaista velikom broju. Žao mi je što nema ovde ministarke pravde, pa ću morati onda pitanje da uputim premijerki, ako hoće da prokomentariše.

Tiče se ovih amandmana, odnosno ustavnih amandmana koji su važni i velika je stvar i primedbi koje je više puta Venecijanska komisija upućivala na te amandmane, ustavne. To je važna i velika stvar. Poslednji put je ministarstvo saopštilo da je Venecijanska komisija pohvalila i nije imala primedbe na te amandmane, a sada vidim da Društvo sudija i Udruženje tužilaca, upravo sam dobio tu informaciju, i dalje tvrde da to nije tako i da je to neka vrsta dezinformacije ili polu informacije da je Venecijanska komisija prihvatila i odobrila te predložene amandmane.

Kako god, hteo sam da ostavim komentar, jer, kažem, struka, ja se ne pravim da se razumem u ono u šta se ne razumem, ima ozbiljne primedbe i mislim da to mišljenje struke treba da se čuje.

Moje drugo pitanje, kažem, ovo ako možete da prokomentarišete može, a ako ne, ne, ali drugo pitanje ide na vašu adresu i tiče se jučerašnje posete, ja bih rekao i izjave, skandalozne izjave, rekao bih, poslanika nemačkog Bundestaga, Petera Bajera, koji je u Beogradu, u sred Beograda, izrekao neke stvari i preneo jasne poruke nemačke vlasti i Angele Merkel. To je bila neka vrsta šamara u lice. Ja možda time mogu da tumačim nervozu nekih predstavnika vlasti i vladajuće koalicije ovde, ali, svejedno, suviše je važna stvar da bi se o tome glasno ćutalo.

On je rekao, dakle, visoki poslanik i predstavnik vlasti vladajuće stranke nemačke, u ime direktno Angele Merkel, na koju se pozvao, da Srbija treba da Kosovo prizna i dejure, kao što ga priznala faktički. Kako je rekao – suverenu Republiku Kosovo. Rekao je da bez toga nema evropskih integracija niti ulaska Srbije u EU, osudio je i rekao je stav Nemačke da su ideje o razmeni teritorija loše i opasne. Rekao je da to treba da bude jasno. Rekao je da je to stav Angele Merkel i da se taj stav neće promeniti. Rekao je – to je ono ključno što želim da prenesem kao poruku Berlina, itd.

Na sve to, ono bar što je javno izašlo i moglo se pročitati u našim medijima, jeste vaša rečenica, gospođo Brnabić, gde ste rekli posle susreta sa gospodinom Bajerom, znači nemačkim parlamentarcem i na neki način i izaslanik …
Zahvaljujem, gospođo Brnabić, ali moram da kažem da što se tiče Venecijanske komisije prosto samo informacije radi, nisu oni, možda su amandmani genijalni, možda su savršeni, ali prosto, Venecijanska komisija je samo notirala, primila k znanju te naše amandmane, a nisu se izjašnjavali o njima u smislu glasanja, nisu ih odobrili ili ne. Kažem, možda su oni genijalni, možda ništa ne valjaju.

Ali, da se mi vratimo na ono što je centralno, nažalost. Mislim da, nažalost, niste najbolje interpretirali stav gospodina Bajera, vi ste ga minimalizovali, i meni je otišlo vreme, nisam uspeo da završim rečenicu, ali nije ni bitno, mene malo zbunjuje vaš stav, vaš benevalentni stav tipa mi se sa Nemačkom, tako ste rekli, slažemo oko svega, i ima samo taj jedan problem, oko Kosova se ne slažemo. Meni deluje to malo suviše minimalizujuće, moram priznati.

Što se tiče važnosti i značaja i težine reči gospodina Bajera, kao i nekih drugih parlamentaraca, podsetio bih javnosti i sve kolege ovde prisutne na gospodina Šokenkofa, takođe, koji je pre nekoliko godina, sada već pokojnog Šokenkofa, koji je takođe dolazio pre četiri, pet, šest godina sa nekim porukama koje su takođe, vlasti i one prethodne, a i ova sadašnja, vaša, SNS, govorili da je to samo privatno mišljenje, da je to samo jedan poslanik, da to nije zvanični stav Nemačke, a pogotovo EU. Na kraju je ono što je gospodin Šokenkof govorio bilo pretočeno u 10 tačaka, nemačkih tačaka posle 15 tačaka Brisela kao zahtevi i na kraju je ugrađeno u Poglavlje 35 sa zahtevima u vezi sa Kosovom prema Srbiji.

Tako da ne bih ja potcenjivao reči nemačkog parlamentarca, pošto nažalost obično bude kao što su rekli. Ponavljam vam i citiram vam formulacije, suviše su direktne, suviše su oštre, da bi se neko smeo o tome neobavezno izjašnjavati. Dakle, on je rekao da je došao sa tom porukom, da je došao da prenese stav Nemačke da su ideje o razmeni teritorija loše i opasne, da je to stav Angele Merkel, da se to neće promeniti i to je ono ključno, citiram, to je ono ključno što želim da prenesem kao poruku Berlina, izričit je Bajer. Nije on rekao to je moje mišljenje, rekao je da je to poruka Berlina. U tom smislu kažem, ja molim i apelujem, žao mi je što nema ministra spoljnih poslova, što nema gospodina Dačića, da se ove poruke shvate vrlo ozbiljno. Ja ne vidim šta bi posle toga moglo i morala da bude reakcija Beograda. Pre nekoliko dana izjava američkog ambasadora koja je s pravom naišla na osudu javnosti, a ovo sada kao da se prećutkuje i skriva od građana Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Imam pitanje za predsednika Vlade, ili predsednicu Vlade gospođu Anu Brnabić, a, takođe, i za predsednika države Aleksandra Vučića, iako je za ovu problematiku bar formalno nadležna, ili bi trebalo da bude nadležna, gospođa Brnabić. Ali, znamo da se ona uglavnom ne bavi svojim poslom, a pogotovo ne može da utiče na ponašanje ministara i odnose u Vladi koju nije ona birala.

U svakom slučaju, formalno gledano, premijer, predsednik ove Vlade, Ana Brnabić je dužna i ja molim i zahtevam da odgovori na pitanje o odnosu svojih ministara, o polemici koju njeni ministri vode javno, i to ne oko nekih efermernih pitanja, kao što su, ne znam, mada nisu ni to efemerna pitanja, kao što su rijaliti programi, već oko najvažnijih državnih i spoljno-političkih tema. Mislim, ali ne samo na ovaj poslednji incident sa Zoranom Mihajlović i ministrom Vulinom, nego se to kao opet neki svojevrsni politički rijaliti provlači i ponavlja iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec.

Moje pitanje glasi - da li je reč o sukobu, ozbiljnom koncepcijskom sukobu, kao što deluje, i onda bi tu predsednik Vlade bio dužan da razreši taj sukob smenivši jednog, drugog ili oba ministra, ili je, pak, reč o fingiranom, nameštenom sukobu, da bi se opet javnost zamajavala, a da je sve, zapravo, koordinirano iz jednog centra, odnosno od strane Aleksandra Vučića?

Šta god da je u pitanju, to stvara lošu sliku, sliku konfuzije, neorganizovanosti, nepostojanja jedinstvene spoljne politike. To je, dakle, pitanje o ovom incidentu i odnosima u Vladi. Da li su odnosi zaista tako loši kao što se stiče utisak u javnosti i kao što to ministri svojim politikama svakodnevno demostriraju, ili je, kažem, reč o svojevrsnoj igri, što je opet, kako bih rekao, uvreda i za ovu Skupštinu, odnosno Vladu, i za ovu Skupštinu koja je tu Vladu birala?

Moje drugo pitanje, mada je povezano sa prvim, ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, a takođe i predsednice Vlade i predsednika države. Tiče se jučerašnje, dakle, današnje još uvek, i tekuće posete austrijskog predsednika Fan der Belena, kojem su se domaćini i Aleksandar Vučić i predsednica Vlade Ana Brnabić zahvaljivali višestruko za podršku koju pruža evrointegracijama, što temu proširenja EU drži visoko na agendi, podsećalo se na svetle trenutke iz zajedničke prošlosti, a trudilo se da se minimalizuju oni manje svetli i oni tragični iz, recimo, 1914. godine.

Šta je moje konkretno pitanje – da li predsednik Vlade i predsednik države ne znaju, da li nisu upoznati sa slučajem od svega pre par dana, kada je u istom Beču, tj. u Austriji, delegacija spoljno-političkog Odbora Skupštine Srbije, ovog našeg doma, morala da napusti skup o spoljnoj bezbednosnoj politici EU, zajedno sa španskom delegacijom, zato što su domaćini, ti isti, dakle, ti isti Austrijanci kojima se zahvaljuju predsednik Vlade i predsednik države, su postavili ne samo znak Kosova bez one zvezdice, nego je stajala i zastava tzv. Kosova, ravnopravno sa svim drugim zastavama zemalja učesnica?

Dakle, svega pre nekoliko dana imamo taj incident, a sa druge strane niko o tome nije čuo, malo ko je napisao o tome bilo koju reč. Ni mi kao poslanici ne znamo dovoljno o tom incidentu koji je samo jedan u nizu kako se ponašaju prijatelji, sa ili bez navodnika, Ane Brnabić i Aleksandra Vučića, a oni, dakle, njemu zahvaljuju ovde javno i tope se pred visokim gostom, ne pomenuvši, ako nisu hteli predsednik ili predsednica Vlade to da pomenu, moglo je bar Ministarstvo spoljnih poslova i zato moje pitanje prvenstveno ide na njihovu adresu.

Dakle, zašto se naše Ministarstvo nije oglasilo usmeno ili i pismeno, notom Austriji, koja je, dakle, po ko zna koji put prekršila čak i one standarde, po nas ne previše povoljne standarde EU, kako se predstavlja Kosovo, odnosno tzv Kosovo međunarodnim organizacijama?

Dakle, to su dva vrlo konkretna pitanja na koja očekujem odgovor, mada ga verovatno, i plašim se, na kraju neće biti. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Imam spremno pitanje za ministarku Mihajlović, ali pošto će ona valjda doći danas ili sutra ovde u Skupštinu, pa ću ta pitanja postaviti njoj lično.

Pridružujem se pitanju kolege Aleksića za ministra Đorđevića o tom telefonu, ministarstvu, koji ne radi tj. na kome se javlja telefonska sekretarica. Mislim da je to svojevrsni skandal da SOS telefon, telefon koji je namenjen žrtvama nasilja i onih koji žele da prijave slučajeve nasilja, da se javlja telefonska sekretarica. Bolje da onda telefona nema, da ga nismo reklamirali, nego da prisustvujemo ovakvoj obmani.

Moje drugo pitanje ide na adresu gospodina, odnosno ministra Đorđevića, ja sam ovde u plenumu kada je on bio postavio to pitanje, on je nešto nemušto odgovorio, bila je polemika oko drugih stvari, ono onih famoznih amandmana vladajuće većine, i onda prosto mislim da javnost, a i ja kao narodni poslanik zaslužujem iscrpan odgovor.

Tiče se prevremenih penzija, odnosno odlaska u prevremenu penziju za kategoriju koja ima tzv. jedan uslov, ali nema starosni uslov, koja ima radni staž dovoljan, pa i više nego dovoljan za punovažnu i punopravnu penziju, ali zbog što nisu napunili godine starosti imaju trajno umanjenje, znači imaju trajno umanjenje. Ja nisam verovao u prvih mah, mislio sam da je neki nesporazum, neka greška u pitanju, posle je i sam ministar Đorđević rekao da nije greška, i da je to kako je rekao evropska praksa, i u drugim evropskim zemljama je tako.

Mi smo na prethodnoj ili na pretprošloj sednici Skupštine ispravili delimično tu nepravdu za one koji imaju beneficirani radni staž u tim delatnostima i zanimanjima sa beneficiranim radnim stažom, pa onda smo njima rekli da neće biti kažnjeni, što je logično i normalno. Ali i dalje vi imate slučaj ljudi koji su se zaposlili, nisu lovili zjala sa 18, 20 godina se zaposlili, radili 35, 40 godina i više i trajno su kažnjeni zbog toga što su radili od mladosti. Dakle, mislim da je potreban odgovor i objašnjenje zašto se oni trajno kažnjavaju, a ne recimo samo da imaju umanjenje dok ne napune te godine starosti.

Na žalost, treće i glavno pitanje moram da uputim predsednici Vlade, mada znam da ona tu nije, ona je formalno za to glavna i odgovorna, zapravo bio trebalo na adresu predsednika države, jer ih je on sve tu postavio, ali svejedno. Radi se o najnovijem incidentu i sukobu između ministara u Vladi, koji nije ni prvi i nije ni poslednji, ali ovaj put on ima i međunarodnu konotaciju, radi se o svim izjavama, odnosno pre sve reakcijama na izjavu američkog ambasadora Skota u Vladi, gde je rekao da za njih Kosovo nije nikakva tzv. država, nego prava država, punopravna sa kojom održavaju kontakte.

Ja to naravno osuđujem, uvek govorim u tekstovima i uvek stavljam to tzv. ili tzv. ili navodnike, ali na žalost mora primetiti da mnogi funkcioneri Vlade i mediji pod kontrolom vlasti ili bliski vlast to ne rade, nego govore Kosovo, predsednik Kosova, premijer Kosova, itd. Prosto apelujem da se tu negde ujednači praksa da li se reaguje ili ne reaguje na stavove zapadnih zvaničnika. Imali smo Stotenberga generalnog sekretara NATO u Beogradu prošle nedelje, niko zvanično nije reagovao.

Ono što je poseban problem, da ministri u Vladi vode polemiku, zapravo neku svoju staru nastavljaju polemiku na važne međunarodne teme. Time ostavljamo utisak neozbiljnosti. Bilo je toga, kažem, i pre nekoliko nedelja kada je povodom izjave ministra kulture, oko rijalitija, pa su onda kolege iz Vlade skočile, odnosno kritikovale ministra, ali ovde je mnogo gore. Ovde, kažem, ostavljamo utisak spoljno-političke neozbiljnosti, jer se neka polemika, ja ne želim da arbitriram u sukobu, završavam time, u sukobu ministara, niti imam svoje fanove i simpatije među ministrima u Vladi, da se mi sad svrstavamo između Mihajlovićke i Vulina. Poenta je u tome da se tako ne vodi ozbiljna politika i pozivam predsednicu Vlade da reaguje i da kazni ili smeni jednog od zavađenih ministara. Hvala.
Zahvaljujem.

Imam nekoliko pitanja, takođe ne velikih i vrlo konkretnih, i očekujem kao i do sada, uglavnom, uredne odgovore.

Vlada je juče donela Oluku o ukidanju bezviznog režima sa Islamskom Republikom Iran. To smo obavešteni iz medija, a pre godinu dana, tačnije pre manje od 14 meseci, 22. avgusta 2017. godine Vlada Republike Srbije je ukinula vize, odnosno donela Odluku o ukidanju viza sa Islamskom Republikom Iran. Za razliku od nekih drugih sporazuma o bezviznom režimu koji su prošli ovde u Skupštini, ratifikovani ovde u Skupštini, recimo sa Kinom nedavno, ili sa Kirgijskom Republikom, ovo je, dakle, urađeno na nivou Vlade, a ne kroz potvrđivanje sporazuma u Skupštini.

Ima Vlada na to pravo, odnosno oslonac i uporište u zakonu, ali je interesantno da ovako važna odluka nije išla kroz parlament, možda zato da se ne bi skretala pažnja. Šta je moje pitanje, naravno pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, a i Ministarstvu unutrašnjih poslova, jer to su povezane, u ovoj stvari su njihove nadležnosti jednim delom prepliću i preklapaju.

Znači, pitam ministarstva spoljnih i unutrašnjih poslova – na osnovu kojih analiza su doneli Odluku, i procena i istraživanja, su doneli Odluku o ukidanju viznog režima sa Iranom i na osnovu čega su sada tu odluku za malo, tek nešto malo više od godinu dana, povukli? Da li ta odluka o ukidanju bezvizvog režima, odnosno uvođenje i poretku viza za građane Irana ima veze sa ovim, pričamo o avionima i turistima iranskim koji masovno dolaze u Beograd, ali se ti avioni prazni vraćaju, jer se oni ne vraćaju, već odlaze dalje ili ostaju ovde i traže vize? Da li zbog te poplave turista, u navodnicima, iz Irana, a zapravo migranata i onih kojih traže vize i azil, azilanata, na osnovu te mogućnosti da Srbija bude jedina zemlja u Evropi u koju mogu da dođu bez viza, ili je, pak, reč o pritiscima iz nekih zapadnih zemalja, i o tome je bilo reči i o tome se šuškalo, da li je, znači, pritisak sa zapada doveo do ovog ukidanja Odluke o ukidanju viza za građane Irana?

U svakom slučaju, šta god da je u pitanju pokazuje da je ta odluka doneta na prečac, na brzinu, bez dovoljno promišljanja i procene i zato možda nije loše da takve stvari prođu ovu skupštinsku debatu, pa i debatu na Odboru za spoljne poslove, gde se onda ipak malo čuju neki argumenti za i protiv.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva prosvete i tiče se, po meni, neprihvatljivih izjava, ne samo izjava, nego i posete generalnog sekretara NATO pakt-a, Jensa Stoltenberga, Filološkom fakultetu, dakle, jednoj obrazovnoj ustanovi. I, pitam, pre svega, Ministarstvo prosvete – da li su oni bili obavešteni kao ministarstvo o toj poseti? Da li su, znači, znali za tu posetu? Da li su je odobrili? Pretpostavljam, Ministarstvo spoljnih poslova jeste znalo. I, da li je bilo neke reakcije, da li smatra Ministarstvo spoljnih poslova da ima osnova za neku reakciju povodom neprihvatljivih izjava koje generalni sekretar Stoltenberg tom prilikom izneo pred studentima, uključujući i ono da je, eto, on zna da u Srbiji imaju loša sećanja na bombardovanje, ali to smo radili, citiram, kako bismo zaštitili civile i zaustavili Miloševićev režim?

Nešto kasnije je rekao i kako naučna istraživanja njihova potvrđuju da nema nikakvog štetnog dejstva osiromašenog uranijuma i da je to sve jedna samo farsa koja se u javnosti diže. Pa, pitam – zbog čega je ova Skupština uopšte formirala komisiju, isto vrlo nedavno, skoro, jednoglasno formirala Komisiju za utvrđivanje posledica delovanja bombardovanja Srbije ili delova teritorije Srbije NATO uranijumom, ako generalni sekretar kaže da nema osnova i da osiromašeni uranijum nije štetan?

Dakle, dve su stvari, dva su kraka ovog pitanja. Da li je neko procenio da je umesno da generalni sekretar Alijanse, nezavisno njegovo poreklo, njegovo prisustvo u Srbiji kao dete, nezavisno od toga što zna pesmicu „ Ringe, ringe, raja“ i druge dečije koje je kao dete diplomate pevao ovde po Beogradu, ali on je sada funkcija, ne govorim o čoveku koji može da bude simpatičan kao političar, dakle, da li je neko procenio da nije baš sasvim umesno to gostovanje visokoškolskoj instituciji generalnog sekretara NATO pakta, ne konkretno gospodina Stoltenberga? Da li je bilo neke reakcije, naše zvanične reakcije na ove izjave koje je dao. U svakom slučaju, očekujem odgovor od ova dva ministarstva. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva privrede i tiče se jedne investicije, jedne od brojnih investicija koje su svečano i pobedonosno najavljene u privredi Srbije, bangladežanske firme, odnosno firme iz Bangladeša koja je otvorila svoj pogon u Somboru, tekstilne industrije, dobila subvenciju od 3,4% miliona evra, najavljeno 1000 radnih mesta i preko 1000 radnih mesta da će se otvoriti, a od toga, kako sada stoje stvari i moje poslednje informacije kažu da nema ništa. Nikad nije radilo više od 100, 200 radnika, plate ne primaju, račun je u blokadi. Dakle, firma je „Pretty sweaters group“.

Moje pitanje se odnosi na taj problem, mada je to samo jedan u moru tih slučajeva, gde se pobednički, trijumfalno otvaraju pogoni, a onda kada se neslavno zatvaraju o tome više niko ili malo ko piše ili govori. Dakle, prosto informacija o tom slučaju, naravno, to ne mora da bude smak sveta ako je pojedinačni izuzetak i slučaj, ali moje informacije kažu da to nažalost nije tako. Dakle, mnogo je takvih slučajeva da se te tako slavno otvorene i najavljene investicije neslavno završavaju. Te strane investicije još donirane našim sredstvima, pri čemu, naglašavam, reč je o tekstilnoj industriji, po kojoj je Sombor bio poznati, a mi smo zatvorili domaće firme od Sombora, preko Ivanjice, do Novog Pazara, da bismo otvarali i čak sponzorisali, donirali otvaranje ovih privatnih stranih investicija koje, kada istekne rok na koji su po ugovore obavezne, obično nestaju i vidu lastinog repa.

Znači, nisu to avioni, motori, čipovi, nego tekstilna industrija. Zato nam bar nije bilo neophodno strano znanje i pamet iz Bangladeža ili Filipina.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova i vrlo je konkretno. Glasi – da li Ministarstvo spoljnih poslova ima informaciju i zašto je krije ako ima, ako je nema zašto nema, kakav je stav Ruske Federacije prema temi razgraničenja na KiM?

Dakle, naša javnost je upoznata široko i svakog dana se spekuliše u javnosti koji zapadni centar moći podržava tu ideju, koji se opire, pa znamo da je Nemačka protiv, da Angela Merkel ima rezerve, pa se onda navodno te rezerve krune, pa se angažuju neki lobisti, kažu čak i Toni Bler, ali ne ulazi se u to da li je to on ili neko drugi, svejedno, da omekšaju taj stav Nemačke. Ali se upadljivo ćuti šta naš zvanično najbliži spoljnopolitički partner Rusija misli o tome. Šta je na tu temu rečenu Aleksandru Vučiću, predsedniku Vučiću, kada je razgovarao sa Vladimirom Putinom u Rusiji? Da li je to uopšte bila tema? Da li je gospodinu Dačiću, ministru spoljnih poslova nešto o tome govorio njegov kolega Sergej Lavrov prilikom njihovih brojnih susreta u poslednje vreme?

Dakle, kakav je stav Ruske Federacije? Da li smo upoznati, da li je naše Ministarstvo spoljnih poslova upoznato sa tim stavom i šta misli o tome? Ako nije, čudno je da nije, ako jeste, zašto se taj stav, rekao bih krije od domaće javnosti?

Imao bih još pitanja, ali evo, častiću ovaj minut i po, radi uštede i efikasnosti rada Skupštine. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i gospodina Branislava Nedimovića. Hteo sam da ga pitam i u četvrtak, ali niti sam ja stigao na red, niti je on bio prisutan. Tiče se prodaje PKB. Nekako u svim ovim političkim i ozbiljnim temama i raznih dimnih zavesa koje se, rekao bih, i tendenciono bacaju radi proizvođenja jednog političkog rijalitija u kome, hteli ne hteli, svi učestvujemo, ova važna nacionalna i državna tema prodaje PKB je nekako ostala u drugom planu.

Moje konkretno pitanje se tiče i zahtevam od ministra i ministarstva informaciju o toj prodaji, o proceni i ko je uradio procenu o neophodnosti te prodaje, zašto nije bilo šanse ili želje da se PKB spasi i zadrži jer zaista poslednji i svaki seljak u Srbiji zna da se ne prodaje njima ispred kućnog praga. PKB jeste njima ispred kućnog praga Beograda, važna u svakom pogledu i ako se kaže, kao što se čulo, u ovim bledim pokušajima da se opravda ta prodaja od strane režima, da je on upropašćen, devastiran, u dugovima i bilo je već više od pola decenije, 16 godina vremena da se to stanje popravi i da novo sposobno rukovodstvo i kombinate, odnosno kompanije i Vlada pod vođstvom SNS postave dobar menadžment i naprave dobar plan i spasu PKB.

Ovako, mislim da je šteta velika i dugoročna i bojim se ne popravljiva. Podpitanje za ovo pitanje – da li je tačno da je kupac PKB naših dragulja poljoprivrednog, agrarnog, da je to firma koja je registrovana sada nedavno u Irigu sa 100 dinara osnivačkog kapitala na jedno domaće fizičko lice?

Drugo pitanje i najvažnije pitanje, ide na adresu predsednika države, premijera i MUP-a, mada prve dve adrese uglavnom ne odgovaraju na pitanja, treće odgovara, ali uglavnom nezadovoljavajuće. Tiče se najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja u ovom trenutku i juče, i danas i sutra, to je KiM, i jedan važan segment unutar tog pitanja, a to je Rezolucija 1244, prema kojoj, to je moje mišljenje, naša vlast, ova aktuelna vlast, ima maćehinski odnos i kao da pokušava da samu tu rezoluciju nekako bagateliše, marginalizuje i gurne pod tepih. To se najbolje moglo videti sada, prošle nedelje na zasedanju Generalne skupštine UN, gde je naša premijerka, gospođa Ana Brnabić, uspela da u toku čitavog izlaganja ni jednom ne pomene taj najvažniji međunarodni dokument na kojem se bazira tapija, odnosno zahtevi i očekivanja Srbije u vezi za KiM.

Predsednik Vučić je više puta tako bagatelišući i usputno rekao, neadekvatno govorio o toj rezoluciji. Sa druge strane, on je danas u poseti Rusiji, pa može da proveri, iako to nije tako, ruski predstavnici, diplomatski od nižih do najviših neprestano i svaki put ističu kada govore da podržavaju sporazum i dogovor između Beograd i Prištine i uvek kažu – u skladu sa Rezolucijom 1244. Tako jasnog stava, nažalost, srpsko državno rukovodstvo nema, ni od strane ministra, a posebno od strane premijera i predsednika zemlje.

Samo kao mali podsetnik, kažem i simbolički je možda zgodno što eto baš danas, u ovom trenutku kažem, Aleksandar Vučić razgovara ili će razgovarati sa Vladimirom Putnom. Samo u roku od mesec dana ministar Sergej Lavrov je tri puta pomenuto u Savetu bezbednosti, dakle, tamo gde gospođa Brnabić nije stigla, pomenuli Rezoluciju 1244, u Sočiju Ivici Dačiću i Banja Luci sada nedavno, 21. septembra, 21. avgusta, 28. septembra, da ne pominjem Mariju Zaharovu, da ne pominjem neki drugi niže rangirane visoke funkcionere.

U odgovoru koje je Ministarstvo spoljnih poslova, uputio meni, naše Ministarstvo spoljnih poslova, kaže se da Rusija, pa se citira stav da Rusija podržava svaki dogovor Beograda i Prištine. Da, ali tu nije tačka zapeta. U nastavku se uvek kaže - u skladu sa Rezolucijom 1244.

Dakle, moje pitanje je zašto naš politički vrh i državni ignoriše, ili kao da se oseća nelagodno zbog Rezolucije 1244, nego moraju drugi da ga, odnosno da nas podsećaju na značaj te Rezolucije? Neko može reći da je to slovo na papiru, ali slovo na papiru je važno, pogotovo ako je taj papir važan međunarodni dokument, koji je uzgred budi rečeno još uvek na snazi, bez obzira na to šta su oni posle činili dobro ili loše, govorim za političke predstavnike Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje se nadovezuje na onaj prvi deo pitanja koleginice Macure i tiče se ovlašćenja odnosno platforme sa kojom predsednik Republike Srbije učestvuje u briselskom dijalogu.

Dakle, videli smo ponovo juče da su u delegaciji Prištine, pored Hašima Tačija, prisutni i premijer ili tzv. premijer republike Kosovo, da je tu predsednik Skupštine republike Kosovo, takozvane, a u srpskoj delegaciji, mi kao poslanici narodnog parlamenta ne znamo, ne da ne učestvuju predsednik Vlade ili predsednik Skupštine, nego zapravo Skupština ne zna o čemu se razgovara, nego mora da gleda iz tabloida i da čita između redova, a neretko čak i iz prištinskih medija. To pitanje je upućeno predsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova.

Povodom toga, a zapravo je vrlo konkretno i tiče se izjava visokog ruskog funkcionera Jedinstvene Rusije, vladajuće ruske stranke i člana Odbora za spoljne poslove Ruske dume, koji je nekoliko puta, poslednji put pre dva dana, upozorio, podsetio, savetovao, apelovao, kako god hoćete i hoćemo da to shvatimo, srpske vlasti da budu oprezne u vezi sa pregovorima i tzv. sveobuhvatnim sporazumom sa Prištinom, jer, on je rekao, a to je rado i često viđen gost u Srbiji i u redovima aktuelne srpske vlasti i srpske vladajuće stranke, SNS, sada vas, gospodo, gospodin Železnjak, upozorava da bi, citiram, i to nije prvi put: „Zahtevi da se potpiše sporazum između Beograda i Prištine dovešće do teritorijalnog raspada Srbije na protektorate NATO i verovatno biti uvod u dalje cepanje i dalji raspad države Srbije“.

Dakle, ponavljam i naglašavam – visoki ruski funkcioner ruske vladajuće stranke, čest i rado viđen i citiran gost u vladajućim medijima, odnosno vlasti bliskim medijima u Srbiji, sada šalje poruku koja, gle čuda, odjednom više ne nailazi na takav odjek niti jedva biva zabeležena u našim zvaničnim medijima. Dakle, da li Ministarstvo spoljnih poslova ima komentar, odnosno Vlada Srbije, povodom ovih izjava? Čak vrlo, rekao bih, surovo, ali, ja se plašim, tačno, gospodin Železnjak podseća i poredi ove pregovore i ovaj sporazum koji bi trebalo da potpiše Beograd odnosno Srbija sa Kosovom, poredi sa Minhenskim sporazumom, odnosno sporazumom koji je doveo do raspada Čehoslovačke, a na kraju nije doneo ni mir, kao što je bilo najavljivano i čime je pravdan, nego je bio zapravo uvod u Drugi svetski rat. Dakle, Čehoslovačka se raspala, rasparčana je, a na kraju, kažem, niti je to spasilo taj ostatak Čehoslovačke od potpune okupacije, niti je sprečilo Drugi svetski rat. Ovo je vrlo važno upozorenje sa prijateljske strane, upozorenje na koje ne reaguju, bar za sada, naši predstavnici vlasti.

Ja sam zahvalan nadležnim ministarstvima koji vrlo često i uredno odgovaraju na moja pitanja, ali, nažalost, najvažnija pitanja, sa najvažnijih adresa, uglavnom ostaju bez odgovora. Ovo je primer takvih pitanja. Dakle, sve što se tiče pregovora sa Kosovom, sve što se tiče tzv. briselskog dijaloga, sve što se tiče tzv. sveobuhvatnog sporazuma koji se ovde najavljuje, ostaje nekako u senci ili se gura pod tepih.

Zašto je to tako, možda možemo da pretpostavimo, s obzirom da je upravo ova vlast, ne mislim ova Vlada ali ova vlast, 2013. godine u aprilu potpisala Briselski sporazum, koji još uvek nije realizovan upravo u onim tačkama koje se tiču ili bi trebalo da se odnose na srpsku stranu i 2015. godine, takođe, i to lično Aleksandar Vučić, potpisao je drugi Briselski sporazum nakon kojeg je, ponavljam i citiram, čestitao preko Tvitera i rekao da: „naš narod na KiM ima razlog za zadovoljstvo, postigli smo dobre sporazume, večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. To je bio 25. avgust 2015. godine. Briselski sporazum je bio dve godine ranije.

Znači, prošlo je tri, odnosno pet godina od te objave, ništa ni od zajednice srpskih opština, ništa ni od prekida dijaloga, ništa ni od revizije ili odustajanja od sporazuma u onim aspektima koji uopšte nisu realizovani od strane Prištine i zato vas pitam i tražim odgovor i od Vlade i od ministra spoljnih poslova po tom pitanju, posebno s obzirom na ove stavove ruske strane, odnosno gospodina Železnjaka. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja i tiče se navoda koje je vlasnica i urednik KTV televizije iz Zrenjanina, nedavno javno obelodanila pritiske na sebe, svoju porodicu, svoju televiziju. S obzirom na činjenicu da je reč o jednoj malog broja TV stanica u Srbiji koje, ja bih rekao objektivno ili koliko toliko objektivno, trude se da daju šansu i vlasti i opoziciji da iznese svoje stavove.

Daleko od toga da je reč o nekoj opozicionoj televiziji, naprotiv, ali mnogi od nas i vas sa jedne i druge strane smo gostovali u tim emisijama i znamo da su one relativno izbalansirane i objektivne.

Gospođa Radić, vlasnika i urednica te televizije iz Zrenjanina je rekla da se na nju vrši pritisak od strane gradske vlasti da proda svoju televiziju, odnosno da je taj pritisak stigao od strane, mada ne lično, ali indirektno od strane gospodina Gašića, visokog funkcionera vladajuće stranke i trenutno šefa BIA. To je loše. U svakom slučaju zavređuje, treba da bude ispitano i očekujem od ministarstva da mi odgovori, odnosno da samo istraži činjenice u vezi sa tim slučajem.

Ovo je, rekao bih, indikativno i uvod u drugo i glavno moje pitanje, a s obzirom na činjenicu da je medijska scena, medijski prostor u Srbiji toliko zatvoren da svi, koliko god da pamtimo i stariji i mlađi od onog jednopartijskog, jednoumnog vremena, preko 90-tih do 2000. godina, uz sve zamerke koje smo imali, s razlogom mogli imati na medijske slobode u tim režimima, nikada stanje nije bilo gore u medijima.

Dakle, svega nekoliko, na prste jedne ruke možete da prebrojite stanice i to lokalne stanice koje uopšte daju prostora opoziciji. Zašto je to tako? To je sada posebna tema, ali mislim da je jedan od razloga, jedan od važnijih razloga tog medijskog zatvaranja u Srbiji upravo to da se ne saznale neke činjenice koje su, kao što rekoh, u vezi sa mojim narednim pitanjem.

Naime, praktično javnost u Srbiji ne zna ili je na kašičicu obaveštena o tome da stav, odnosno kakav je stav Ruske Federacije i visokih zvaničnika Ruske Dume po pitanju pregovora i ovog potencijalnog potpisivanja, naravno, sveobuhvatnog sporazuma sa Kosovom, odnosno sa Prištinom.

U više navrata, diskretno, diplomatski obazrivo, ali ipak dovoljno jasno visoki predstavnici, kao što rekoh, Ruske Dume i ruske vladajuće stranke su poslali poruku da stav Moskve prkosi, za razliku od onoga što se obično široko publikuje, vrlo čvrst i principijelan po pitanju KiM i da Rusija tu ne odustaje od svojih principijelnih pozicija, a to je da baza razgovora i eventualnih dogovora može biti samo Rezolucija 1244, a nikakvi sveobuhvatni sporazumi i nikakve korekcije granica i slično ne dolaze u obzir barem kada je reč o Ruskoj Federaciji, da je to njihov principijelni stav.

Oni su taj svoj stav ponovili u razgovoru sa delegacijom Otadžbine, sa predstavnicima Srba sa KiM i nekih drugih organizacija, gde su jasno ponovili i naglasili podršku i privrženost Srbiji, ali i privrženost Rezoluciji 1244 i poštovanju međunarodnog prava.

Ta informacija i takva informacija i zato moje pitanje ide na adresu Ministarstva spornih poslova i generalnog sekretara, odnosno generalnog sekretarijata predsednika Republike, da li su obavešteni, da li su upoznati sa tim stavom, da li su upoznati sa tim stavom Ruske Federacije, odnosno Ruske Dume i da li je politika koju vode i pregovori u koje ulaze i koje vode u Briselu sa predstavnicima Prištine usklađena sa time?

Mi smo imali priliku da se upoznamo, odnosno da čujemo šta su crvene linije Prištine pred ovu novu rundu pregovora. Vrlo jasno su to rekli njihovi predstavnici Tači, Haradinaj i ostali. Mi ne znamo šta su crvene linije naše vlasti, pa evo upravo bi mogla ova poruka koja je poslata u razgovoru sa predstavnicima Otadžbine od strane ruskih zvaničnika, mogla da bude primer, ilustracija i baza tih crvenih linija, kažem, koje mi ne znamo da li postoje, a plašim se da ih i nema.

Konačno, moje treće pitanje na adresu predsednika, odnosno rukovodstva Skupštine – kada će biti zakazana posebna sednica na temu Kosova i Metohije? Mislim da je apsolutno krajnje vreme i apsolutno nema nikakvog opravdanja što takvog razgovora ovde u Skupštini nema. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Nešto vam ovaj sistem elektronski nije baš, javio sam se prvi, ali nije ni važno.

Dakle, imam dva pitanja na dve najvažnije adrese u Republici Srbiji. Prva je predsednik ili predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić i to je pitanje u vezi sa njenim odgovorom, koji je ovde pred svima nama u Narodnoj skupštini dala i to dva puta, kada je Vlada gostovala, odnosno odgovarala na pitanja poslanika. Naravno, pohvalio sam taj gest.

Ona je tada direktno, čak pomalo ljutivši se, rekla: „Kako vam pada na pamet da bismo mi mogli dozvoliti da se nama taj ZSO (zajednica srpskih opština) ponudi kao uslov ili u paketu sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma“? To je upravo ono što sam je ja pitao, da li posle, evo, već pola decenije, više od pet godina nakon potpisivanja briselskog sporazuma, to je stavka koja navodno jedino odgovara Srbima ostala je neispunjena, da li je moguće da je to činjeno zbog toga da bi sada onda sledeći novi paket ustupaka koji se traži od Srbije išao sa tim, kao dobićete konačno tu vašu, kao, ZSO (zajednicu srpskih opština), ali hajde onda još i ovo potpišite, pravno-obavezujući sporazum, a da prethodni nije ispunjen.

Dakle, ona se, maltene, ljutnula „kako vam tako pada na pamet“, a sudeći po informacijama koje stižu iz Brisela, ne samo od strane, znači, ovih predstavnika tzv. republike Kosovo, nego i ostalih, mi zaključujemo da upravo stvari idu u tom pravcu. Dakle, da će se to formiranje prolongirati do negde upravo potpisivanja ili sklapanja tog pravno-obavezujućeg sporazuma. Dakle, još jedna gorka pilula, još jedno poniženje za građane Srbije i za državu Srbiju.

S tim u vezi, moje drugo pitanje ide na adresu našeg glavnog pregovarača, odnosno predsednika Republike i krajnje ozbiljno pitam i javnost i gospodina Vučića, s obzirom na njegove izjave nakon ovog poslednjeg nedeljnog sastanka u Briselu, kakav je to rat sprečen, kakav je to mir obezbeđen? On je, naime, rekao obezbedili smo mir za naš narod. Ja nisam znao da preti neka neposredna ratna opasnost. Evo, mi imamo ovde poslanika sa Kosova, i sa jedne i sa druge strane i oni mogu da kažu da li je bilo nekih vanrednih okolnosti i da li je stanje teže nego što je inače, a inače je teško.

Ako je reč o incidentima, mi i sada imamo, danas, jutros smo imali jedan opet težak tehnički incident i građani srpske, znači, sinoć, jutros su stalno izloženi direktnoj, indirektnoj pretnji i teroru. To, nažalost, nije novo i pitanje je šta naše vlasti čine i koliko čine uz apel na međunarodnu zajednicu da se u toj stvari spreče. Ali, to je jedan par rukava.

Druga stvar je ako je postojala neka opasnost od, a to je ono što je upravo predsednik Republike sugerisao, od nekog novog „Pogroma“, od neke nove „Oluje“ za naše ljude na severu. To je suviše ozbiljna stvar da bi se time mogli igrati, na stranu što i nema prostora za neku novu „Oluju“ ili „Bljesak“, s obzirom da su kao učinak i delovanje ove vlasti upravo je sever miran, korak po korak, tihi podzeman način, u suštini, već prešao u nadležnost Prištine. Dakle, ono što je pre pet-šest godina bilo nezamislivo, sada je realnost za naše građane na Kosovu i to da, kada hoće da sklope ugovor o telefoniji moraju da uzimaju ličnu kartu, kosovsku ličnu kartu, kada hoće da registruju kola, moraju da uzimaju dokumenta kosovske vlasti, kada žele da obave bilo kakav posao administrativni moraju da idu u kosovske opštine. Dakle, to je učinak, neposredni, praktični, opipljivi učinak pola decenije, više od pola decenije, vladavine ove politike koju vodi i čiji je glavni protagonista upravo SNS i Aleksandar Vučić.

S tim u vezi, znajući šta se čuje, dakle, i šta se govori, u međuvremenu, moram da kažem, nemojmo se ili nemojte se tešiti time šta su učinili prethodnici. Prethodnici su učinili to što su učinili, nešto dobro, nešto loše, da su učinili dobro, ne bi bili prethodnici, ne bi bili bivši. Hajde da pogledamo, to važi i za ovu aktuelnu vlast, a i za neku buduću, ako buduće ikada bude, hajde da pokušamo da ne pogoršamo stanje na Kosovu i Metohiji i da naše opcije kakve su takve su i koliki su ti naši aduti da ih još ne proigravamo. Dakle, hoću da kažem, umesto da se vadimo na prethodnike, hajde da učinimo da stvari ne budu gore.

Poslednja stvar u vezi sa tim, gospodin Vučić je rekao - evo mi sad moramo da se borimo da spasemo nešto ni iz čega, da spasimo što se spasiti može, s obzirom da nemamo ništa. Ja bih rekao da ured relativizacije, Rezolucija 1244 nije ništa, Rezolucija 1244…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega.)

Završavam.

Rezolucija 1244 jeste nešto što su neki prethodnici izborili. Da li je mnogo ili malo, svejedno, ali u svakom slučaju, nemojte da derogiramo, devaliramo mi sami taj adut i tu kartu u vidu Rezolucije 1244, koju predsednik Vučić dugo nije pomenuo. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Ane Brnabić, u vezi sa njenim poslednjim, rekao bih, i više nego kontroverznim izjavama poslednja dva dana, koja apsolutno zahtevaju odgovor i razjašnjenje.

Samo bih pre toga postavio jedno dopunsko pitanje na moje prošlo pitanje Ministarstvu poljoprivede, u vezi sa razgovorom koje je ministar poljoprivrede, odnosno gospodin Nedimović, imao sa predstavnicima Asocijacije poljoprivrednika, da pitam da li je tačno, naravno u vezi sa cenom goriva, da li je tačno da je tom prilikom predstavnicima poljoprivrednika saopšteno da ne može da se spusti, odnosno da se daju povoljnije cene goriva za poljoprivrednike pre jeseni zbog, ali sad pitanje je zašto? Zbog toga što treba prethodno MMF da odobri to sniženje, odnosno sniženje akciza i umanjenje goriva za poljoprivredne proizvođače, a ja bih rekao i za sve potrošače u zemlji. Dakle, da li je moguće da je MMF odlučuje čak i o takvim stvarima koje se tiču akcizne politike Vlade Srbije?

No, glavno pitanje, kao što rekoh, ide na adresu gospođe Brnabić, koja je u dva dana dala dve, više nego rekao bih, problematične izjave i pri čemu je, što je najgore, drugom samo potvrdila prvu, iako je verovatno imala nameru da pojasni ili da se opravda.

Gospođa Brnabić je za nemački „Velt“, nije nevažno ni kome to rečeno, ni kada, rekla da bi dalje insistiranje Srbije da Kosovo pripada Srbiji, onemogućilo kompromis. Reč je, naravno, o briselskim sporazumima, odnosno dogovorima i pregovorima koji se sada u nedelju nastavljaju od starne predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika tzv. Kosova, Hašima Tačija.

Kao priprema za te, i uvod u te pregovore, gospođa Brnabić pledira na kompromis i kaže – Kosovo je bilo Srbija. Sada moramo naći kompromis, Srbija neće priznati nikad nezavisno Kosovo, ali kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć.

Dakle, to se zove unapred odustajanje od svoje osnovne pregovaračke pozicije i prihvatanje ili naleganje na politiku - daj šta daš, ako hoćeš nešto da daš. Tako se, kao što sam ja govorio ovde se više niti na pijaci tako ne trguje, a kamoli da se vode ozbiljni međunarodni razgovori.

Što je najgore, uvek postoji mogućnost da je neko pogrešno protumačen, da ga niste dobro razumeli, pogotovo što je to intervju, kao što rekoh, za nemački medij, ali nažalost, koliko sutra, tj. juče, gospođa Brnabić ponavlja svoju konstataciju i svoju tezu, minimalno izmenjenu, ona kaže – moramo da budemo otvoreni za kompromis, ali to znači da se ne može ići ni u jedan ekstrem.

Ja se slažem sa time, kompromis je neophodan, razgovori su neophodni, ali šta je taj ekstrem u koji ne treba, po našoj premijerki. Ona kaže – moramo da napustimo naša komforna mišljenja o tome da je Kosovo Srbija i da će Srbija priznati nezavisnost Kosova.

Dakle, ona ono što piše u Ustavu Srbije i što je, između ostalog, i program Vlade Srbije, ono na šta su se zakleli i predsednik Vlade, predsednik Republike i svi ministri koji su ovde polagali zakletvu, ona to smatra i naziva, i to dva puta zaredom, nekom vrstom ekstrema i krajnosti koju moramo da napustimo. Na stranu što je to antiustavno nego, kao što rekoh, to je strahovito loše kao platforma za pregovore kojima treba ići.

S druge strane, još je pogubniji utisak kada pogledamo šta radi albanska strana u tom trenutku i Hašim Tači i Enver Hodža, oni nama podižu lestvicu. Kažu da formiranje zajednice srpskih opština treba da ide u paketu sa prijemom Kosova u Ujedinjene nacije. Hašim Tači govori o odnosima dve države i dva naroda koji će se regulisati da bi onda mogli da idu u Evropsku uniju i NATO. Dakle, hoću da kažem, s druge strane, podiže lestvicu, maksimalizuje svoje zahteve. Mi unapred idemo sa pozicijom – daj šta daš.

To je još jedan razlog, i završavam time, zbog kojeg mislim da je vrlo važno i neophodno da se ova Skupština što pre pozabavi temom Kosova i Metohije. Ovo je već Osma posebna sednica u toku meseca juna, šta je problem da se narednih dana i naredne nedelje organizuje još jedna na temu Kosova i Metohije, da se pogledamo u oči i kažemo jasno šta mislimo? Ne mislim da smo svi istomišljenici, ni sa ove ni sa one strane, ali mislim da bi velika većina ili apsolutna većina morala da bude protiv ovih stavova, koje nažalost predsednik Vlade Srbije nekoliko puta izgovara i još ponavlja. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije i tiče se jedne, naizgled, sitne životne teme. Ja ovde obično pitam velika državna pitanja, ali zapravo postoji mnoštvo mogućih i legitimnih stvari, tema koje, prosto, prolaze pored nas.

Jedno od tih naizgled malih pitanja koje upućujem ovom ministarstvu, odnosno Sektoru za turizam ovog ministarstva, odnosi se na ove čuvene besplatne vaučere za letovanja u zemlji, koji dobijaju gotovo sve kategorije građana Srbije i, na moje čuđenje i nevericu, moram priznati, ispostavilo se da u tim kategorijama koje su taksativno nabrojane i gde spadaju svi, ili gotovo svi, zaposleni sa prihodom ispod 60 hiljada, penzioneri, nezaposleni sa evidencije, itd, nema domaćica. Dakle, jedna interesantna kategorija i pomalo zaboravljena, ali važna kategorija, domaćice, uopšte se ne navodi na tom spisku lica koji imaju pravo na ove besplatne vaučere.

S obzirom da je reč o jednoj važnoj meri, dobroj meri, pozitivnoj meri, dakle, potpuno nezavisno od toga ko je usvojio i ko je doneo tu uredbu, mislim da bi trebalo otkloniti ovo, odnosno proveriti, ali ja i moji saradnici smo već proverili i trebalo bi otkloniti tu anomaliju, tu neverovatnu činjenicu, da se domaćice, a to je provereno i u telefonskom razgovoru čiji ja snimak posedujem, gde je eksplicitno rečeno da se na njih ne odnosi ovo i to je tako četiri godine, koliko je ova uredba na snazi.

Dakle, ne samo da pitam, nego i apelujem na ovo ministarstvo da tu grešku, nadam se slučajnu grešku, što pre ispravi i da te, kako bih rekao, pomalo zaboravljene heroine, stubovi naših porodica, našeg društva, naše tranzicije, mogu da steknu to pravo koje ima velika većina i veliki broj građana ove zemlje, na te besplatne vaučere.

Koliko sam pohvalio ovu meru dotičnog ministarstva, toliko sam i zabrinut, ali to je već druga tema, zbog ove najavljene predstojeće prakse, da će se dobar deo naših turističkih kapaciteta prodati na ovaj ili onaj način i preći u strane ruke, ali, kažem, to je posebna tema.

Drugo pitanje ide na račun Ministarstva poljoprivrede i energetike i tiče se već ove više puta pominjane teme cene goriva za građane Srbije, koja je izazvala i proteste, a koji su opet izazvali, rekao bih, neprimerene i neodmerene reakcije vlasti. Ovo sad nije tema ni protesta, nije čak ni toliko tema cena goriva, mada jeste važna stvar, već za mene jedno neobično i opet frapantno saopštenje sa sastanka Nacionalne asocijacije poljoprivrednika Srbije sa ministrom Nedimovićem, gde im je rečeno da nema ništa, a to je i objavljeno u medijima, do jeseni i tek od jeseni se možda može računati na jeftiniju cenu goriva.

To pogađa, naravno, sve građane, to što će to eventualno umanjenje cene, bilo preko akciza, bilo na neki drugi način, dakle, sledi tek od jeseni, ali posebno pogađa poljoprivrednike. Kao što rekoše, njima su glavni poljoprivredni razvoji sada u leto u suštini im ta mera neće mnogo značiti kada dođe i opet se nastavlja stara praksa, da kada se nešto loše uvodi, nešto što udara po džepu građane, onda se to uvede odmah i najčešće tiho i gotovo neprimetno, a kada je reč o nečem što treba da bude olakšanje, kao ovaj projekat, odnosno ukidanje uredbe o penzijama ili sad ovo povećanje, odnosno ukidanje povećanja ili smanjenje cene goriva, onda se to pompezno najavljuje, a stupa na snagu negde na jesen ili često čak početkom sledeće godine.

Poslednje pitanje moje ide na adresu Ministarstva pravde i tiče se jedne opet, rekao bih, neobične, neprijatne i frapantne činjenice kojoj prisustvujemo, a kojoj je posvedočio Goran Ilić.

Dakle, Poverenik za samostalnost javnih tužilaca nas je ponovo podsetio, a povodom najnovije afere „Cvetković“, na nedopustivu praksu da svi govore o istragama o procesima, sem onih koji bi to jedini smeli da govore, a to su javni tužioci. Najviši javni rukovodioci, mediji, čudnovato cure informacije, se oglašavaju tim povodom, a samo ne oni koji bi trebali. U tom smislu, dakle, molim od Ministarstva pravde informacije i objašnjenje ove prakse i da li namerava nešto da preduzme tim povodom.
Samo na početku da reklamiram, ne znam stručnoj službi ili kome, da ova desna jedinica ne radi, tako da molim vas da se to ispravi kada dođu kolege.

Moje pitanje prvo ide na adresu premijera, odnosno premijerke Ane Brnabić i ministra, odnosno Ministarstva za energetiku i tiče se ovih dana aktuelne teme, a to je cena goriva i ovih protesta koji se organizuju. Jedno je naše političko mišljenje o tim protestima, a druga je stvar da li će ljudi učestvovati u njima ili neće, ali treće, a rekao bih i ono što je zajedničko svima, bilo da smo poslanici, bilo da smo obični građani, to je da su cene goriva u Srbiji veoma visoke. To nije demagogija, to je očigledna činjenica. U zavisnosti od toga kako merimo, rezultat je nešto različit, ali objektivno govoreći, s obzirom na kupovnu moć stanovništva, cene goriva, naročito dizela, su među najvišima u Evropi, ako ne i najviše, pogotovo s obzirom na odnos kupovne moći stanovništva.

U tom smislu, prosto, apelujem na Vladu, odnosno konkretno na Ministarstvo energetike da u domenu svojih nadležnosti, a zna se koje su nadležnosti Vlade i Ministarstva, razmotri mogućnost smanjivanja akciza, kao i nekih drugih dažbina. Jeste činjenica, sviđalo vam se to ili ne, da dažbine sa više od pola učestvuju u ceni goriva u Srbiji i to malo po malo skoro stalno klizi.

Uostalom, ali, kažem, nemam sada vremena za široku elaboraciju, činjenica je da pre pet godina, pre dolaska ove vlasti, da je cena sirove nafte na svetskom tržištu bila duplo skuplja nego danas, a gorivo je bilo znatno jeftinije. Dakle, ponavljam i naglašavam, duplo je bila skuplja u jednom trenutku sirova nafta, a gorivo u Srbiji jeftinije.

Još nešto, pogotovo mi koji smo malo stariji, evo ja 50 godina, pamtim, ne znam da je ikada dizel bio skuplji od običnog benzina. Dakle, ne znam kako je do toga došlo? Da li je promenjena tehnologija, način proizvodnje, šta se to dogodilo ili su prosto neki ljudi zaključili na dizel, koji je neophodan, pogotovo u poljoprivredi, mogu lakše da nabiju cene i da lakše namaknu sredstva?

To jeste jedan suptilan način, sve te akcize, kao i drugi načini, jeste suptilan način zavlačenja ruke u džep građana na nevidljiv ili ne na prvi pogled vidljiv način i to nije dobro i prosto mislim da bi se i ova politički potencijalno zapaljiva situacija najlakše mogla razrešiti time da Vlada razmotri mogućnost smanjivanja tih cena, makar simbolički, makar da pokažu gest dobre volje, a ne da idemo u lov na veštice i tražimo ko sve stoji iza očajno spontanih ili više ili manje spontanih protesta.

Dakle, umesto da optužujemo opoziciju ili bilo koga drugog, trećeg i četvrtog, prosto da se to reši. Na stranu to što je i ova sadašnja vladajuća većina svojevremeno imala vrlo razumevanja 2011. godine i ranije, kada su oni bili opozicija, za proteste svih vrsta, uključujući i ratare, i poljoprivrednike, i malinare i sve druge. Sad su se, naravno, stvari promenile, jer su se uloge promenile, ali sa staništa građana njima je svejedno u suštini ko sedi na vlasti. Oni samo vide da su njima troškovi života sve skuplji i skuplji.

Drugo pitanje i poslednje ide na adresu Ministarstva odbrane i to je ponovljeno moje pitanje od 22. maja, kada sam ja pitao u vezi sa onim dronovima, odnosno bespilotnim letelicama, koje su nadletale teritoriju Srbije krajem marta. Još nisam dobio odgovor na to pitanje. Ja sam tad pitao da li je bilo tih preleta, preko teritorije Srbije kako, kada i koliko, da li se zna čije su ove letelice, da li su bile u izviđačkoj misiji, da li je postojala mogućnost dejstva, da li smo uputili demarš i kome?

Odgovor nije stigao meni, ali je stigao jednoj agenciji, odnosno jednom portalu, koji je objavio da je Ministarstvo odbrane saopštilo da su to maltene neki male igračke, dronovi, da se koriste kao za šverc robe, narkotika, akcije drvoseča itd. Moje informacije su već drugačije. Ne radi se tu o igračkama dronovima, koje možemo da kupimo i pošaljemo, nego o malo ozbiljnije stvari.

Stoga, molim Ministarstvo odbrane da mi ponovo, ako se negde izgubio odgovor, pruži konkretan odgovor o tome, a ne da, kao što imam utisak, minimalizuje razmere tog incidenta i tog skandala. Hvala.