ĐORĐE VUKADINOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen 23. oktobra 1962. godine u Somboru. Živi u Novom Sadu.

Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987. godine. Predavao je filozofiju i logiku u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1990. godine radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetima „Uvod u teoriju društva“ i „Filozofija politike“.

Bavi se temama iz klasične i savremene nemačke filozofije, filozofije istorije i političke filozofije, kao i publicistikom iz oblasti političke teorije. Objavio je više desetina stručnih članaka i nekoliko samostalnih studija. U više navrata bio je član uprave Srpskog filozofskog društva i učestvovao u uređivanju stručnih časopisa i publikacija od nacionalnog i internacionalnoj značaja. Objavljuje analitičke članke po domaćoj i međunarodnoj periodici. Stalni je kolumnista Politike i NIN-a i politički komentator RTS, kao i više stranih TV stanica.

Izdao je knjige Između dve vatre (Beograd, 2007), Od nemila do nedraga (Beograd, 2008) i Pompeja na Balkanu (Beograd, 2012). Osnivač je i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao.

Na parlamentarnim izborima u Srbiji 2012, Vukadinović je bio kandidat na listi stranke Nijedan od ponuđenih odgovora. Ova stranka je registrovana kao partija vlaške nacionalne manjine u Srbiji, a na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik na listi Demokratske stranke Srbije.
Predsedništvo Demokratske stranka Srbije isključilo je Vukadinovića iz poslaničkog kluba DSS 5. oktobra 2016. godine, i samim tim postao je samostalni poslanik.
3. februara 2017. godine se priključio novoformiranom poslaničkom klubu "Za spas Srbije".
Poslednji put ažurirano: 07.10.2019, 10:19

Osnovne informacije

Statistika

  • 227
  • 2
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 13 dana i 13 sata

Poštovani gospodine Vukadinoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Set medijskih zakona

čeka se odgovor 3 godine i 2 meseca i 12 dana

1. Da li smatrate da je dobro da Srbija ima jedan regionalni javni servis? 2. Da li je normalno da građani Južne i Istočne Srbije plaćaju javni servis koji nema nikakvu obavezu prema njima i koji nije ni vidljiv u tom regionu? 3. Da li je to diskriminacija? 4.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 11.12.2019.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Izvinjavam se zbog ove promuklosti, ali sam hteo da kažem par reči o ovim predlozima, par načelnih stvari i da kažem nešto povodom opet besprizornog napada, odnosno istupa čija sam bio žrtva maločas, ali što nije nikakav izuzetak nego pravilo kada je reč o istupima gospodina Marijana Rističevića.

Što se tiče predloga, mislim da treba podržati predloge Zaštitnika građana, jer je važno dopustiti mu da formira svoj tim. Gospodin Pašalić je imao moju uslovnu podršku i kada je bila rasprava o tome, ja sam rekao da je on sposoban, da je on dobar kandidat, pitanje sada za šta i da li je to baš ona osnovna delatnost njegova, ali generalno je on dobar pravnik i moglo bi se tu, kako bih rekao, ako bi sprečio političke uticaje, da je to institucija koja bi mogla da nastavi neku dobru praksu prethodnika, eventualno otkloni neke slabosti kojih je bilo.

On se nije previše isticao, odnosno ta institucija se nije previše isticala do sada, ali nije pravila ni neke velike faulove, tako da mislim da ta neka uslovna prelazna ocena za tim Zaštitnika građana stoji i u tom smislu je logično da on zaokruži svoj tim.

Ono što je moja načelna primedba na ovaj spisak, ne na ove kandidate, nego na biografije, na samom početku sam govorio jednom prilikom i to se dopalo ili barem nisu tome oponirali neki drugi poslanici ni iz vlasti ni iz opozicije, na kraju krajeva ne bi trebalo da vam smeta jer i vaš predsednik stranke često voli da se hvali svojim prosekom na studijama, zašto onda kandidati kao obavezu, a ne kao fakultativnu stvar, kada dobijemo biografiju vidimo i prosečnu ocenu na osnovnim studijama.

To je dakle jako važna stvar, principijelna, načelna. Ovde imamo tri kandidata. Dva su navela svoju prosečnu ocenu studija, a za jednog nije navedeno. Ove ocene za ova dva kandidata su pristojne, solidne, a za trećeg možemo da pretpostavimo. Odmah da se razumemo, nije ocena automatski garant stručnosti, pogotovo u nekim godinama kada se tu i neke druge stvari u biografijama i karijerama dešavaju. Dakle, daleko od toga da je to nešto što vas odmah diskvalifikuje ili kvalifikuje za neku funkciju, ali to treba da bude standard. To treba prosto da bude standard. Ne vidim razlog zašto se to ne traži od svih kandidata, a ako se traži i oni dostave, zašto se to onda ne stavi u predlog biografija?

Ovde naglašavam, za kandidate Jelenu Stojanović i Natašu Tanjević ima taj podatak o srednjoj oceni, kao što rekoh, ona je pristojna, a za trećeg kandidata Slobodana Tomića tog podatka nema, barem u onome što je nama ovde dostavljeno. To je jedna stvar koja deluje tehničke, ali mislim da je dobra i važna radi opšteg uspostavljanja standarda od kojih se onda polazi, pa onda dalje gledamo kakve su dalje reference tog kandidata.

Što se tiče onoga na šta je reagovao, na šta nije reagovao Zaštitnik građana tu svi imamo različite kriterijume i osećaje. Ne može naravno Zaštitnik građana da udovolji svim našim željama ili procenama. Ne znači uvek da je on u pravu i ne znači da smo uvek mi u pravu, ali ja recimo mislim da je trebao da se oglasi Zaštitnik građana povodom kampanje besomučne i višemesečne, skoro višegodišnje kojom se od strane dela medija pod kontrolom vlasti izlažu pojedinci ne samo iz opozicije, ne samo lideri opozicije nego i svi koji kritički govore ili se usude da nešto kritički kažu prema, odnosno u odnosu na vladajuću stranku, a naročito na šefa vladajuće stranke.

Ne ulazeći u političko arbitriranje, postoje neki standardi kada neka polemika i kada kritika prelazi u linč, kada prelazi u progon i onda treba da se reaguje bez obzira ko je. To je moje mišljenje i Zaštitnik građana ima i obavezu, a ne samo pravo da reaguje. Naravno da tzv. javne ličnosti, posebno političari da je za njih prag tu malo viši i oni treba istrpe više, ali ja ne mislim da treba da budu ni šefovi države, ni šefovi stranaka, ni vlasti, ni opozicije, ni poslanici na kraju krajeva vreće za udaranje na račun čiji se može reći svašta, šta kome padne na pamet i voditi višemesečne kampanje. Dakle, politička kampanja da, kritika da, ali ne i progon i linč.

Mislim da tu ima osnova za neku vrstu intervencije, ne govorim sada o pojedinačnim situacijama i ove institucije Zaštitnika sa željom da ona nastavi da radi i funkcioniše relativno dobro ili bar zadovoljavajuće moj osećaj subjektivni, ne kažem da sam zalazio u detalje, da u odnosu na neke druge institucije institucija Zaštitnika građana svakako još funkcioniše ili barem još ne spada u red institucija kojoj se može nešto mnogo prigovoriti. Da li su mogli više – mogli su. Verovatno je bilo grešaka i u radu onog prethodnog Zaštitnika, ali ta vrsta dvostrukih aršina gde se sve stavljalo na raboš prethodnom Zaštitniku građana i on demonizovao samo zato što je ušao u jednom trenutku, ali posle mnogo godina obavljanja svoje funkcije, u političku arenu i onda je odjednom postao i ubica i zlikovac i lopov, kao što to biva, i prosto je takođe neumesna i to je nanelo štetu ne samo ličnosti tog čoveka nego, rekao bih, i samoj instituciji.

Što se tiče onoga što su neke uvažene kolege u okviru ove rasprave, opet neprimereno i predsedavajući je verovatno trebao da interveniše, ali on kaže da on ima široku praksu i dopušta dijalog, mada to nije nikakav dijalog nego da se diskutuje o svemu i svačemu, što kolege iz vladajuće koalicije masovno onda praktikuju da u okviru bilo koje tačke dnevnog reda govore o bilo čemu, a pre svega opet da kritikuju, i to ne kritikuju, nego pljuju po političkim protivnicima, što prisutnim, što neprisutnim ovde.

U tom smislu smo tu imali demonstraciju toga i danas. Dakle, ja sam poslednji koji će uskraćivati ili koji bi uskraćivao pravo bilo kom poslaniku da pokreće različite teme i, naravno, da govori an pasan, ali kada se to sistematski zloupotrebljavaju tačke dnevnog reda da bi se govorilo i odgovaralo, što prisutnim, što neprisutnim ili kolegama ili političkim ličnostima, onda je to zapravo manipulacija i zloupotreba.

Ja sam mislio da se neću morati vraćati na ovaj slučaj i ovu polemiku juče koju sam imao sa kolegama iz SNS-a i gospodinom Rističevićem, mislio sam da je neka vrsta upozorenja ili skretanja pažnje, da će biti dovoljna opomena za njih da prestanu sa tom praksom koja možda se čini da donosi neke poene, možda nekom na prvu loptu i na prvo slušanje zvuči kao dobro, kao - ala im ga je rekao, al sam im ga reko, al sam im ga, ne znam šta već, smestio, ali svakako urušava dostojanstvo ovog parlamenta, svakako urušava ozbiljnost debate ovde.

Moram priznati da sam, možda sam grešio, možda grešim i sada, veoma često, dugo, ignorisao te prozivke gospodina Rističevića. Čak i površni gledalac ovih sednica zna da je njegov posao, njegov zadatak, da li dobijen, ja verujem dobijen, ili ga je sam sebi nametnuo, ali sam gotovo siguran da ga je dobio, da posle svakog istupa ili svakog ozbiljnijeg istupa, svakog iole ozbiljnijeg ili kritičkijeg narodnog poslanika iz opozicije, ustane i nezavisno od tačke dnevnog reda, nezavisno od teme, počne da govori razne gluposti ili, on bi rekao, činjenice o njemu.

Gospodine Martinoviću, gospodine Martinoviću, nemojte biti tako osetljivi. Šta smo mi samo u toku današnjeg dana čuli, gospodine Martinoviću, a kamoli u toku jučerašnjeg dana…

(Predsedavajući: Kolega Vukadinoviću, nemojte direktno, slobodno možete meni, pa će Martinović…)

Gospodine predsedavajući, vi ste trebali da upozorite gospodina Martinovića, pošto mi dobacuje. Dakle, ja se izvinjavam što se obraćam njemu direktno, ali on se meni obraća i dobacuje.

Dakle, ima nešto pomalo lešinarski u tome kada svi skoče na jednog i kada se to dešava sistematski i kada se te stvari prikrivaju pričom o tome da su to činjenice. Ja sam trpeo, jer sam mislio, eto, može i gore. Svedoci smo kako je uvaženi profesor Ševarlić prolazio. Znači, to je osoba, to je individua, to je persona, govorim ne o gospodinu Ševarliću nego o gospodinu Rističeviću, koji je bio zadužen da na svaki istup profesora Ševarlića godinama ovde izlazi sa nekim pričama, klevetama, insinuacijama, sa nekim nazovi papirima koji ništa ne dokazuju, sem toga da je čovek bio, profesor Ševarlić, radio neke projekte u svojoj dugoj karijeri, dobio neka sredstva, ne sebi, za svoj džep, nego da bi obavljao neke poslove, što kao ugledni stručnjak, profesor, svakako ima i pravo, pa i obavezu. To je rađeno profesoru Ševarliću, a da ne pominjem neke druge kolege iz opozicije, ovde sada odsutne pa ih zato ne pominjem, ali koji su imali direktan flaster u liku i delu Marijana Rističevića.

Ja sam mislio, pa, kad profesor Ševarlić to trpi, hajde, kao, i ja ću ga istrpeti i ignorisati. To, međutim, nije dobra praksa. Ali, ja razumem i one koji se toga klone i izbegavaju. Jer, ako uđete u polemiku i raspravu sa gospodinom Marijanom Rističevićem, vi ste odmah izgubili. Ne zbog činjenica, njegovih snaga i njegovih argumenata, već zbog toga što raspravljate sa Marijanom Rističevićem.

S druge strane, ako pustite, ako ćutite, onda se to slaže i talože te stvari i onda postanu nešto što ljudi smatraju da je istina. U tom smislu, mislim da je dužnost predsedavajućeg da negde, vodeći računa i o tome da se dopusti debata, ali da se ne dopusti šikana, nije bitno da li malobrojnog ili mnogobrojnih opozicionih poslanika ovde. Tri godine, više od tri godine, skoro četiri, tri i po godine, su opozicioni poslanici ovde trpeli šikanu. Perjanica te šikane je bio Marijan Rističević.

E, sad, on će reći, kao što je rekao jutros, ja sam bio kod lekara, uzgred budi rečeno, i vidi se i sada da sam bolestan dok ovo govorim, nadam se ne po sadržaju nego po načinu i glasu kojim govorim, dakle, on će reći - pa to su činjenice, narod ima pravo da zna, građani imaju pravo da znaju. Naravno da građani imaju pravo da znaju, ali, to je vrlo relativno, jer neće biti doprinos ni demokratiji, niti javnosti, ako bih ja, na primer, svako svoje izlaganje ovde i, recimo, 20-ak poslanika opozicionih koji su ovde mogli biti ili trebali, počinjao pričom, izjavom Aleksandra Vučića o, recimo, sto za jednoga, da ćemo ako vi ubijete jednog Srbina mi ubiti sto Muslimana i da nezavisno od bilo koje tačke dnevnog reda, nezavisno od bilo koje teme, svako od opozicionih poslanika ustane i počne sa time. Ili sa nekim drugim čuvenim izjavama, poput onog govora u Klini, itd. Ili, da krenemo sa biografijama i detaljima iz biografija koje su javne, dostupne, nisu nikakva vojna tajna, raznih kolega preko puta, o njihovim školskim spremama, o njihovim biznisima, o firmama koje imaju i o raznim drugim stvarima. To može da bude zanimljivo, to može da bude korisno, ali, u određenim uslovima, u određenim okolnostima.

Dakle, ovde je pod pričom o tome da treba javnost da zna, znate, ja bih mogao ovde da vadim fotografije i krupne fotografije i gospodina Rističevića iz "Farme", njegovo gostovanje u "Farmi", kako se češe po intimnim delovima i da kažem - javnost ima pravo da zna i da onda tu mašem ovde na konferenciji za štampu sa njegovim fotografijama iz rijaliti šoua…

(Predsedavajući: Kolega Vukadinoviću, stvarno, nije na dnevnom redu kolega Rističević.)

Kolega, nisam bio ni ja na dnevnom redu pa ste vi dopustili da u okviru priče o Zaštitniku građana…

(Predsedavajući: Dobro, ako vas neko pomene jednom ili dva puta. Ovo nije isto, vi govorite 15 minuta o Marijanu Rističeviću.)

Ne, ja govorim manje od toga.

(Predsedavajući: Nema smisla, razapinjete čoveka ovde.)

Ja govorim zato što, prvo, meni nije teško da govorim uopšte.

(Predsedavajući: Dajte, molim vas, vratite se na temu. Potpuno je dozvoljeno sve, ali nemojte da razapinjete.)

Gospodine predsedavajući, ja uvažavam vaš trud, ali nažalost, vi ste bili predsedavajući, pre ne znam, pola sata ili 40 minuta i niste nijednom upozorili gospodina Rističevića, a ja sam tema gotovo svakog njegovog izlaganja, osim kada ima nekih drugih i hitnijih stvari. I ja tri godine na to ne reagujem.

Drugo, ja sam vrlo ozbiljno i rekao bih argumentovano govorio o ovim predlozima koji jesu tačka dnevnog reda. Ne samo gospodin Rističević, i neke druge kolege su ovde govorile o svemu i svačemu što su smatrali bitnim, i o hajkama, prozivkama i o linču navodnom, lidera njihove stranke i šefa države, članove njegove porodice i slično.

Dakle, niti mi je prijatno, niti mi je lako fizički da ovo gorim, ali ne mogu, nije zgodno što je to baš sada i što sam u ovakvom stanju, ali prosto negde treba da se kaže zbog toga što se te nagomilane priče stvaraju, akumuliraju efekat.

Dakle, moje pravo je podržim ili da budem na bilo kojoj listi. Nisam menjao nacionalno opredeljenje. U dokumentima koje sam podneo tom prilikom stoji moje državljanstvo. Dakle, nisam menjao nacionalnost, niti državljanstvo, niti sam menjao ime kao neke kolege kada su se kandidovale. Kao što predstavnik hrvatske manjinske ili ne znam koje nacionalnosti može da bude na listi bilo koje stranke, tako može i obrnuto.

U svakom slučaju nikakvu korist od toga nisam imao, ali sam želeo da skrenem pažnju i u tome sam donekle uspeo, na partokratsku prirodu režimu, na projekat koji se te 2012. godine spremao, a to je bila ta zamena Kurte Murtom, odnosno da tada već potrošenu demokratsku garnituru, neće da je kvalifikujem drugačije, zameni ova nova napredna postava, na sličnim, po meni pogrešnim evroatlantskim postavkama. Bilo kako bilo, dakle, nisam prekršio zakon, niti sam bilo kakvu korist imao.

Što se tiče „Lutrije“, meni je posao da istražujem javno mnjenje, kao što je posao nekog drugog da učestvuje u rijaliti programima ili da ore, seje i žanje, i to sam radio više-manje dobro. Ako možemo da napravimo neki okrugli sto ili debatu, ali ne sada ovde, pa da kažem šta je bila namera, između ostalog, kako mene, tako i nekih drugih ljudi i šta još uvek, ali to je sad isuviše daleko otišlo, da se zaustavi ovaj kriminal ili polulegalni kriminal pod firmom ovih kladionica.

Ta pošast kladionica, kao što se kad je reč o naoružanju, kao kad je reč o … (ne razume se) naoružanja i trgovini naoružanjem, pa se zalažem za državno vlasništvo tim sektorom, mislim da je i „Lutrija“ nešto iz čega bi trebalo, ako ne proterati privatluk, ali makar ograničiti, po uzoru, opet, ne da izmišljamo toplu vodu, na neke zemlje, čak i iz okruženju i svetu gde je to klađenje postalo pošast i gde su oni ozbiljno intervenisali, u raznim zemljama, kažem, i velikim i malim i bliskim i dalekim, ali to je ozbiljna tema.

Dakle, tema je bila, ideja je bila ispitati poverenje u „Državnu lutriju“ i videti kako ljudi žive, to je još jedna karikatura, i videti da li se može i na koji način to povratiti ili će neke zakonske, možda, restrikcije koje bi onda omogućile, ja ne bežim od te reči - monopol ili barem privilegovani položaj državnom preduzeću. To državno preduzeće onda kontrolišite i stavljajte svoje upravne i nadzorne odbore, to mi je potpuno svejedno, kao kad je reč i o industriji naoružanja, a ne ovako da nas upozoravaju, kažnjavaju zbog nekih mutnih poslova, možda stvarnih, možda su i nabeđeni, nekih privatnika za koje tek sad otkrivamo da postoje i koji su radili sa ovom i sa prethodnim vlastima.

Dakle, šta je poenta? Moramo imati iste aršine. Polovina razloga zbog kojih poslanici, i to vam otvoreno kažem iz razgovora sa njima, poslanici opozicije nisu ovde, polovina su bili formalne proceduralne prirode, oni amandmani, oni čuveni gde prepišete ceo amandman, pa stavite zapetu samo na kraju ili neku crticu, pa se onda podnesu, pa se o njima raspravlja, a to vreme koristite za napade na predstavnike opozicije. To je jeste neka vrsta šikaniranja, to jeste neka vrsta zloupotrebe.

Dakle, te formalne stvari i tretman opozicionih poslanika su bile jedan deo razloga za bojkot, kada smo ušli u njega početkom prošle godine. Ali, polovina ili trećina razloga upravo je bio lik i delo gospodina Marijana Rističevića. Ja lično mislim, ali to, naravno, kolege moraju da kažu, mada neće vam to možda tako javno priznati, da je reč o jednom svojevrsnom manevru.

Gospodine Rističević i neki njemu slični, ali on je tu šampion, služi da devalvira ovaj parlament, da otera opoziciju iz njega, što je na kraju uspeo, naravno uz pomoć i nekih drugih stvari, da ogadi, pre svega poslanicima, onda i gledaocima, da gledaju Narodnu skupštinu. Jer, šta je cilj? Vi ste tu pomalo žrtve i kamikaze, jer i mi sami zapravo urušavamo, devalviramo prenos, ozbiljnost ovih rasprava i onda ljudi ne gledaju, onda će neko reći – pa, Skupštinu niko ne gleda, hajde da ugasimo te prenose.

Dakle, vladajuća većina je svesno postala talac potrebe da se delom demonizuju, završavam, a delom da se ogadi Skupština i oteraju narodni poslanici iz opozicije. To je uspelo, nažalost, ali od toga Narodna skupština i građani Srbije imaju samo štete. Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 11.12.2019.

Uvažene kolege kao da osete, to postoje neke vrste ljudi, životinja koje umeju da osete slabost protivnika i onda skoče. Zašto mi niste davali ovoliko replika i prozivali me svih ovih meseci kada sam ovde sedeo i uzaludno pokušavao da dobijem reč? Kolega Martinović je govorio ravno četiri minuta, samo vam skrećem pažnju, gospodine predsedavajući.

Dakle, hajdemo od ovog poslednjeg. Naravno da svuda ima, i to zna i gospodin Martinović, nego se namerno pravi nevešt, naravno da ozbiljna preduzeća ispituju javno mnjenje, ispituju tržište, naravno da je stanje zadovoljstva i nezadovoljstva standardom svojih građana važno za planiranje kampanje, marketinga preduzeća kakvo je nacionalna lutrija. Naravno da ima smisla.

Takođe, ta priča koju je jedan drugi predgovornik rekao, dobio, to je ta priča, to je kao kada bi neko ko prodaje, recimo, posrednik prodaje „mercedes“ ili neka kola, pa kaže – on je dobio 15 ili 20 ili 25, nemam pojma ni kolika je cena tih luksuznih automobila, 25 hiljada ili 50 hiljada evra, dobio je, i to od Borisa Tadića, ili kao što često je govorio Marijan Rističević za prof. Ševarlića. Dakle, nije niko dobio, drugo, niti je dobio taj „mercedes“, postoji jedan mali procenat koji je profit ili zarada. Dakle, to je manipulacija svoje vrste. Kao i ova priča o Vlahu.

Dakle, da, lista je nacionalne manjine, ali na njoj mogu da učestvuju, kao što kažem na listama ovih drugih mogu da učestvuju pripadnici nacionalnih manjina, tako može i neko da učestvuje na listi nacionalne manjine. Cilj mi je bio da demaskiram tu zamenu koja se i pokazala, tu pripremu zamene Kurte Murtom, odnosno naprednjačke ove garniture koja je trebalo da zameni već ovu DOS-ovsku, demokratsku, koja je šlajfovala.

Nije gospodin Rističević samo rekao ovde da je on podržavao Zorana Đinđića ili Vladu, on je ovde tražio da se zabrane predstavnici opozicije, odnosno opozicionih stranaka tzv. bivšeg režima. On je bio, kao što sada služe, a ja sam objasnio juče čemu i zašto služi, udarna pesnica sada i za prljave poslove i za napade ove na političke protivnike, tome je služio i onom DOS-ovskom režimu. Na taj način je, kažem ima i svedoka ovde, a ima nešto i u medijima zabeleženo, on je bio u rukama gospodina Veselinova i Čanka, ona pudlica, ne mogu da kažem, pitbul, jer bi bilo stvarno neadekvatno poređenje, da pljuje tadašnje socijaliste, tadašnje radikale, zbog njihovih stavova i njihove mračne prošlosti i traži njihovu zabranu, zabranu njihovih stranaka. Znači, najveći je bio i uvek je to tako. Oni koji se prevrnu su uvek najrevnosniji, najveći borci jer moraju da se dokazuju na ovim stranama.

Nije problem što se češao i da li se češao u rijalitiju, problem što je uopšte učestvovao u njemu, a nije ni to problem, nego sam ja naveo samo kao ilustraciju taj njegov manir.

(Predsedavajući: Hvala.)

Izvinite, molim vas.

Konačno, gospodin Martinović me je pitao za ocene. Hvala na pitanju, gospodine Martinoviću. Dakle, završio sam sa prosekom 10,00. Sramota me je da kažem, jer je to čak malo veći prosek i od vašeg šefa stranke. Srednja ocena moja je bila 10,00, gospodine Martinoviću. Nisam se nikada time hvalio, a sada ste me pitali.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu MUP i već duže vreme sam se spremao da ga postavim, ali uvek bude nekih aktuelnijih ili dnevno aktuelnijih tema. Prošlo je već gotovo dva meseca, a bilo je nekih reakcija i komentara u javnosti, ali ne i odgovora sa zvaničnog i najvišeg mesta.

Dakle, MUP i naravno Vlada Srbije, gospođa Ana Brnabić. Pitanje se odnosi na, krajem septembra datu izjavu bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je gostujući u jednoj emisiji u okviru njihove predizborne kampanje, rekao citiram – ovo, prvi put otkrivam, kao ministar sam sklopio ugovor sa Srbijom gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedeni u Srbiju. Rekao je bivši austrijski ministar Kikl i još je prebacio svojim kolegama što sad njemu nešto zameraju. Za razliku od njih, eto, on nešto konkretno radi i uradio je.

Nas stvarno ne zanima austrijska politička borba, ali nas i te kako zanima nešto što se direktno odnosi na državu Srbiju i na ne neki dogovor navodni, ali ja se plašim da nije navodni, koje je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova sklopilo sa Vladom Srbije, odnosno sa srpskim MUP uvezi prihvata odbijenih tražilaca azila u Austriji.

Tim pre, što je sada krajem septembra data izjava, a tim pre što je još 2018. godine austrijska štampa pisala o tome da su toku pregovori sa Srbijom upravo u tom pravcu i da se vode razgovori da Srbija prihvata ne samo iz Austrije, nego iz drugih članica EU odbijene zahteve azilanata.

Dakle, to je nešto što zaslužuje ozbiljan komentar. Ja nisam neko ko će neosnovano dizati dramu, alarmirati javnost ili širiti, ne znam, neku kakvu uzbunu o opasnosti koja preti od migranata, ali ne možemo ni zatvarati oči pred tim problemom kojim se bavi većina zemalja EU, što je ozbiljna tema u predizbornim dijalozima i polemikama i u Austriji i u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. Širom Evrope to je važna ozbiljna tema.

Samo se čini da u Srbiji to nikoga ne zanima, i to rekao bih iz dvostrukog razloga. Vlast ne želi da se mnogo talasa da se ne bi uzbunjivala javnost, da se ne bi podizala briga i strahovi u vezi sa temom migranata, a deo opozicije, naglašavam deo opozicije, kao da ne želi da to da poteže da ne bi bili optuženi za ksenofobiju i za slične stvari i možda da se ne bi zamerili nekim centrima moći u EU i šire.

Bilo kako bilo, moje direktno pitanje glasi Ministarstvu unutrašnjih poslova – koliko ima migranata, znači, koliko ima legalnih migranata u ovom trenutku u Srbiji? Koliko je prošlo kroz Srbiju u prethodnih par godina? Koliko je podnetih zahteva za azil? Ja znam da je zahteva veoma malo. I vrlo važno pitanje – koja je struktura polna i starosna, znači polna i starosna struktura migranata koji se trenutno nalaze u Srbiji jer znam da se takva evidencija vodi? Naravno, posebno kakva je struktura kod ovih neregistrovanih migranata i kakav je odnos registrovanih i neregistrovanih, jer na osnovu ozbiljnih indicija može se reći da je mnogo više ovih neregistrovanih?

Incidenata ima širom Srbije, naročito u pograničnim ili prigraničnim mestima gde je njihov veći broj. O tome, kao što rekoh, i naši mediji i naša javnost uglavnom ćute.

Prošle nedelje je ovde u ovoj Skupštini, u ovoj sali, kolega Ševarlić bio napadnut i optužen da je maltene fašista zato što je to pitanje postavio na jedan normalan način organima države Srbije, a u tom trenutku se odvijala bukvalno racija, tj. te večeri, racija gde je nekoliko ilegalnih, odnosno neregistrovanih migranata u Somboru, dakle, samo za jednu noć na jedan vrlo dramatičan način uhapšeno, odnosno, kako rekoh, sakupljeno i prebačeno u Preševo. Već sutra se polovina njih vratila, vratila ponovo nazad. I to, kao što rekoh, dosta je problematična i simetrična ta struktura pogotovo ovih neregistrovanih migranata, za razliku od registrovanih gde imate porodica sa decom, i ti humanitarni motivi koji nisu sporni, ali mislim da se pod činom humanitarne pomoći i akcije provlači mnogo toga neprihvatljivog i neozbiljnog, u odnosu države Srbije prema migrantskoj krizi. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.12.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovde sam već postavljao pitanje kada je bila Vlada u vezi sa najavom zabrane automobila sa neadekvatnim ekološkim standardima motora, a povodom kojih neoprezne ili barem preuranjene izjave i najave predsednik Aleksandra Vučića, koji je o tome govorio u jednoj TV emisiji. Nakon toga su i mediji i neka ministarstva izlazili sa različitim stavovima po tom pitanju i kada sam, sada na poslednjem susretu sa predsednicom Vlade, direktno postavio pitanje ministru ekologije, dobio sam neki odgovor koji, blago rečeno, nije zadovoljavajući, nisam ga razumeo, pretpostavljam da nije jasan ni većini građana zemlje. Pri tome, to je stvar koja zanima najveći broj, veliki broj građana Srbije, jer najveći broj njih ima automobile koji bi, po ovoj najavi, bili zabranjeni, odnosno ne bi bili dozvoljeni da se voze. Znači, to je ovaj standard evro četiri, tri, zapravo evro tri, a pitanje je šta je sa ovim evro četiri standardom motora?

Dakle, ono što smo čuli od gospodina Trivana je samo da, i to na moje direktno pitanje, niko neće oduzimati automobile. To je lepo. Znači, neće ih niko oduzimati. Da li će biti zabranjen uvoz tih automobila sa tim motorima i kada? Da li će prilikom tehničkog pregleda biti ustanovljavano, ne koji je nivo motora, odnosno koji je standard motora, već kolika je štetnost tih izduvnih gasova koje to konkretno vozilo proizvodi, pa će na osnovu toga biti preduzimane mere?

Dakle, mnogo je nejasnoća, a tiče se većine ili, kažem, najvećeg broja građana ove zemlje. Zato apelujem na Ministarstvo saobraćaja, Ministarstvo ekologije, naravno, pre svega, na Vladu, ali ovo su nadležna ministarstva da izađu, već do Nove godine, sa jasnim stavom po tom pitanju, ako ga imaju, ako ga nemaju da ga zauzmu, jer ovo ostavlja prostor za spekulacije. Niko ne zna da li da kupuje automobile. Uvoznici ne znaju da li će biti zabranjeno, da li neće biti zabranjeno. Ostavlja se prostor i za spekulacije i za manipulacije, sa jedne strane, a sa druge strane stvara se konfuzija i kod običnih građana i potencijalnih i sadašnjih korisnika tih automobila.

Interesantno, uzgred budi rečeno, na moje direktno pitanje je stigao odgovor od Ministarstva saobraćaja, pitanje u vezi sa ovim, koje se sastoji od jedne rečenice koja kaže da odgovor nije u nadležnosti ovog ministarstva. Pitao sam Ministarstvo saobraćaja, nisam pitao Ministarstvo sporta i omladine, nisam pitao, ne znam, Ministarstvo za verska pitanja. Dakle, ko je nadležan ako nije Ministarstvo saobraćaja nadležno za ovo, kažem, u korelaciji, komunikaciji sa, pretpostavljam, Ministarstvom ekologije? Dakle, što pre konkretan stav po ovom pitanju. Da li će biti doneta ta uredba? Da li će važiti od polovine sledeće godine ili kasnije? U svakom slučaju da se već sada najavi i da ljudi, građani mogu da računaju sa nečim pouzdanim, a ne da budi žrtva glasina i spekulacija.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i MUP i tiče se ove afere „Jovanjica“, odnosno proizvodnje marihuane u blizini Beograda, a na parceli od gotovo 12 hektara, pri čemu se ispostavilo da je gotovo slučajno ili gotovo slučajno otkrivena ta ogromna, najveća proizvodnja marihuane, ne samo u Srbiji, nego u čitavom ovom regionu, svakako na Balkanu, a možda i u Evropi.

Ima dosta kontraverzi u javnosti i zbog toga što su neki visoki funkcioneri ove vlasti ranije posećivali to imanje. Naravno, gospođa Brnabić je duhovito, opet u razgovoru sa mnom, rekla da je tu bilo nekada Panonsko more, da li je tako, pa šta sad to znači, to nije nikakav dokaz. Naravno da nije dokaz, ali mogli su ministri čupkati štetne biljke ili brati paradajz ili rotkvice na nekom drugom imanju. Postoje indicije o bliskosti sa nekim strukturama vlasti. Kako god, to su spekulacije.

Ono što je konkretno - dakle, da li Ministarstvo poljoprivrede dalo subvencije „Jovanjici“ i da li su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo poljoprivrede bili zaduženi za kontrolu proizvodnje, tako osetljivog proizvoda kao što je industrijska konoplja umesto koje je na „Jovanjici“ osvanula marihuana?

Dakle, da li je bilo podsticaja za proizvodnju za „Jovanjicu“ i da li je bilo kontrole toga šta je na „Jovanjici“ proizvođeno? Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 10.12.2019.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu MUP i već duže vreme sam se spremao da ga postavim, ali uvek bude nekih aktuelnijih ili dnevno aktuelnijih tema. Prošlo je već gotovo dva meseca, a bilo je nekih reakcija i komentara u javnosti, ali ne i odgovora sa zvaničnog i najvišeg mesta.

Dakle, MUP i naravno Vlada Srbije, gospođa Ana Brnabić. Pitanje se odnosi na, krajem septembra datu izjavu bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je gostujući u jednoj emisiji u okviru njihove predizborne kampanje, rekao citiram – ovo, prvi put otkrivam, kao ministar sam sklopio ugovor sa Srbijom gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedeni u Srbiju. Rekao je bivši austrijski ministar Kikl i još je prebacio svojim kolegama što sad njemu nešto zameraju. Za razliku od njih, eto, on nešto konkretno radi i uradio je.

Nas stvarno ne zanima austrijska politička borba, ali nas i te kako zanima nešto što se direktno odnosi na državu Srbiju i na ne neki dogovor navodni, ali ja se plašim da nije navodni, koje je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova sklopilo sa Vladom Srbije, odnosno sa srpskim MUP uvezi prihvata odbijenih tražilaca azila u Austriji.

Tim pre, što je sada krajem septembra data izjava, a tim pre što je još 2018. godine austrijska štampa pisala o tome da su toku pregovori sa Srbijom upravo u tom pravcu i da se vode razgovori da Srbija prihvata ne samo iz Austrije, nego iz drugih članica EU odbijene zahteve azilanata.

Dakle, to je nešto što zaslužuje ozbiljan komentar. Ja nisam neko ko će neosnovano dizati dramu, alarmirati javnost ili širiti, ne znam, neku kakvu uzbunu o opasnosti koja preti od migranata, ali ne možemo ni zatvarati oči pred tim problemom kojim se bavi većina zemalja EU, što je ozbiljna tema u predizbornim dijalozima i polemikama i u Austriji i u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. Širom Evrope to je važna ozbiljna tema.

Samo se čini da u Srbiji to nikoga ne zanima, i to rekao bih iz dvostrukog razloga. Vlast ne želi da se mnogo talasa da se ne bi uzbunjivala javnost, da se ne bi podizala briga i strahovi u vezi sa temom migranata, a deo opozicije, naglašavam deo opozicije, kao da ne želi da to da poteže da ne bi bili optuženi za ksenofobiju i za slične stvari i možda da se ne bi zamerili nekim centrima moći u EU i šire.

Bilo kako bilo, moje direktno pitanje glasi Ministarstvu unutrašnjih poslova – koliko ima migranata, znači, koliko ima legalnih migranata u ovom trenutku u Srbiji? Koliko je prošlo kroz Srbiju u prethodnih par godina? Koliko je podnetih zahteva za azil? Ja znam da je zahteva veoma malo. I vrlo važno pitanje – koja je struktura polna i starosna, znači polna i starosna struktura migranata koji se trenutno nalaze u Srbiji jer znam da se takva evidencija vodi? Naravno, posebno kakva je struktura kod ovih neregistrovanih migranata i kakav je odnos registrovanih i neregistrovanih, jer na osnovu ozbiljnih indicija može se reći da je mnogo više ovih neregistrovanih?

Incidenata ima širom Srbije, naročito u pograničnim ili prigraničnim mestima gde je njihov veći broj. O tome, kao što rekoh, i naši mediji i naša javnost uglavnom ćute.

Prošle nedelje je ovde u ovoj Skupštini, u ovoj sali, kolega Ševarlić bio napadnut i optužen da je maltene fašista zato što je to pitanje postavio na jedan normalan način organima države Srbije, a u tom trenutku se odvijala bukvalno racija, tj. te večeri, racija gde je nekoliko ilegalnih, odnosno neregistrovanih migranata u Somboru, dakle, samo za jednu noć na jedan vrlo dramatičan način uhapšeno, odnosno, kako rekoh, sakupljeno i prebačeno u Preševo. Već sutra se polovina njih vratila, vratila ponovo nazad. I to, kao što rekoh, dosta je problematična i simetrična ta struktura pogotovo ovih neregistrovanih migranata, za razliku od registrovanih gde imate porodica sa decom, i ti humanitarni motivi koji nisu sporni, ali mislim da se pod činom humanitarne pomoći i akcije provlači mnogo toga neprihvatljivog i neozbiljnog, u odnosu države Srbije prema migrantskoj krizi. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.12.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovde sam već postavljao pitanje kada je bila Vlada u vezi sa najavom zabrane automobila sa neadekvatnim ekološkim standardima motora, a povodom kojih neoprezne ili barem preuranjene izjave i najave predsednik Aleksandra Vučića, koji je o tome govorio u jednoj TV emisiji. Nakon toga su i mediji i neka ministarstva izlazili sa različitim stavovima po tom pitanju i kada sam, sada na poslednjem susretu sa predsednicom Vlade, direktno postavio pitanje ministru ekologije, dobio sam neki odgovor koji, blago rečeno, nije zadovoljavajući, nisam ga razumeo, pretpostavljam da nije jasan ni većini građana zemlje. Pri tome, to je stvar koja zanima najveći broj, veliki broj građana Srbije, jer najveći broj njih ima automobile koji bi, po ovoj najavi, bili zabranjeni, odnosno ne bi bili dozvoljeni da se voze. Znači, to je ovaj standard evro četiri, tri, zapravo evro tri, a pitanje je šta je sa ovim evro četiri standardom motora?

Dakle, ono što smo čuli od gospodina Trivana je samo da, i to na moje direktno pitanje, niko neće oduzimati automobile. To je lepo. Znači, neće ih niko oduzimati. Da li će biti zabranjen uvoz tih automobila sa tim motorima i kada? Da li će prilikom tehničkog pregleda biti ustanovljavano, ne koji je nivo motora, odnosno koji je standard motora, već kolika je štetnost tih izduvnih gasova koje to konkretno vozilo proizvodi, pa će na osnovu toga biti preduzimane mere?

Dakle, mnogo je nejasnoća, a tiče se većine ili, kažem, najvećeg broja građana ove zemlje. Zato apelujem na Ministarstvo saobraćaja, Ministarstvo ekologije, naravno, pre svega, na Vladu, ali ovo su nadležna ministarstva da izađu, već do Nove godine, sa jasnim stavom po tom pitanju, ako ga imaju, ako ga nemaju da ga zauzmu, jer ovo ostavlja prostor za spekulacije. Niko ne zna da li da kupuje automobile. Uvoznici ne znaju da li će biti zabranjeno, da li neće biti zabranjeno. Ostavlja se prostor i za spekulacije i za manipulacije, sa jedne strane, a sa druge strane stvara se konfuzija i kod običnih građana i potencijalnih i sadašnjih korisnika tih automobila.

Interesantno, uzgred budi rečeno, na moje direktno pitanje je stigao odgovor od Ministarstva saobraćaja, pitanje u vezi sa ovim, koje se sastoji od jedne rečenice koja kaže da odgovor nije u nadležnosti ovog ministarstva. Pitao sam Ministarstvo saobraćaja, nisam pitao Ministarstvo sporta i omladine, nisam pitao, ne znam, Ministarstvo za verska pitanja. Dakle, ko je nadležan ako nije Ministarstvo saobraćaja nadležno za ovo, kažem, u korelaciji, komunikaciji sa, pretpostavljam, Ministarstvom ekologije? Dakle, što pre konkretan stav po ovom pitanju. Da li će biti doneta ta uredba? Da li će važiti od polovine sledeće godine ili kasnije? U svakom slučaju da se već sada najavi i da ljudi, građani mogu da računaju sa nečim pouzdanim, a ne da budi žrtva glasina i spekulacija.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i MUP i tiče se ove afere „Jovanjica“, odnosno proizvodnje marihuane u blizini Beograda, a na parceli od gotovo 12 hektara, pri čemu se ispostavilo da je gotovo slučajno ili gotovo slučajno otkrivena ta ogromna, najveća proizvodnja marihuane, ne samo u Srbiji, nego u čitavom ovom regionu, svakako na Balkanu, a možda i u Evropi.

Ima dosta kontraverzi u javnosti i zbog toga što su neki visoki funkcioneri ove vlasti ranije posećivali to imanje. Naravno, gospođa Brnabić je duhovito, opet u razgovoru sa mnom, rekla da je tu bilo nekada Panonsko more, da li je tako, pa šta sad to znači, to nije nikakav dokaz. Naravno da nije dokaz, ali mogli su ministri čupkati štetne biljke ili brati paradajz ili rotkvice na nekom drugom imanju. Postoje indicije o bliskosti sa nekim strukturama vlasti. Kako god, to su spekulacije.

Ono što je konkretno - dakle, da li Ministarstvo poljoprivrede dalo subvencije „Jovanjici“ i da li su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo poljoprivrede bili zaduženi za kontrolu proizvodnje, tako osetljivog proizvoda kao što je industrijska konoplja umesto koje je na „Jovanjici“ osvanula marihuana?

Dakle, da li je bilo podsticaja za proizvodnju za „Jovanjicu“ i da li je bilo kontrole toga šta je na „Jovanjici“ proizvođeno? Hvala.

Imovinska karta

(Novi Sad, 02.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95000.00 RSD 03.06.2016 -