ĐORĐE VUKADINOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen 23. oktobra 1962. godine u Somboru. Živi u Novom Sadu.

Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987. godine. Predavao je filozofiju i logiku u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1990. godine radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetima „Uvod u teoriju društva“ i „Filozofija politike“.

Bavi se temama iz klasične i savremene nemačke filozofije, filozofije istorije i političke filozofije, kao i publicistikom iz oblasti političke teorije. Objavio je više desetina stručnih članaka i nekoliko samostalnih studija. U više navrata bio je član uprave Srpskog filozofskog društva i učestvovao u uređivanju stručnih časopisa i publikacija od nacionalnog i internacionalnoj značaja. Objavljuje analitičke članke po domaćoj i međunarodnoj periodici. Stalni je kolumnista Politike i NIN-a i politički komentator RTS, kao i više stranih TV stanica.

Izdao je knjige Između dve vatre (Beograd, 2007), Od nemila do nedraga (Beograd, 2008) i Pompeja na Balkanu (Beograd, 2012). Osnivač je i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao.

Na parlamentarnim izborima u Srbiji 2012, Vukadinović je bio kandidat na listi stranke Nijedan od ponuđenih odgovora. Ova stranka je registrovana kao partija vlaške nacionalne manjine u Srbiji, a na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik na listi Demokratske stranke Srbije.
Predsedništvo Demokratske stranka Srbije isključilo je Vukadinovića iz poslaničkog kluba DSS 5. oktobra 2016. godine, i samim tim postao je samostalni poslanik.
3. februara 2017. godine se priključio novoformiranom poslaničkom klubu "Za spas Srbije".
Poslednji put ažurirano: 07.10.2019, 10:19

Osnovne informacije

Statistika

  • 370
  • 2
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 4 meseca i 1 dan i 17 sati

Poštovani gospodine Vukadinoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Set medijskih zakona

čeka se odgovor 3 godine i 6 meseci i 22 sata

1. Da li smatrate da je dobro da Srbija ima jedan regionalni javni servis? 2. Da li je normalno da građani Južne i Istočne Srbije plaćaju javni servis koji nema nikakvu obavezu prema njima i koji nije ni vidljiv u tom regionu? 3. Da li je to diskriminacija? 4.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Prvo redovno zasedanje , 04.03.2020.

Zahvaljujem.

Iz svih ovih diskusija danas i prethodnih dana, mislim da nema bukvalno nikog koji govori, a koji ne podržava da se ovaj rok produži, i gotovo da nije bilo nikoga ko nije imao ozbiljne rezerve na sam tekst ovog Zakona o oružju i municiji čije mi izmene usvajamo, i iz vladajuće većine i nas iz opozicije. Dakle, očigledno postoji neka tačka očigledna i gotovo nezaobilazna kada su se tako različiti i politički i ljudski različiti poslanici oko nečega, gotovo, usaglasili, verovatno ne baš u celini, ali svejedno.

Povodom amandmana gospodina Perića, slažem se sa njegovom diskusijom, ali i sa nekim ovde stvarima koje je pominjao i gospodin Šormaz. Dakle, prosto je očigledno da su napravljene ozbiljne greške, ili manjkavosti, ili propusti prilikom donošenja ovog Zakona o oružju. Kako je do toga došlo, da li zbog slepog podržavanja ili uticaja nekih nevladinih organizacija, ili nekih koji su sponzorisali iz inostranstva donošenje tog zakona, ili zbog želje predlagača da budu veći katolici od pape, i da zakon bude što evropskiji, što moderniji, ili iz nekog trećeg razloga, ili samo prosto iz želje da se što veći namet i što više novca uzme građanima Srbije koji imaju oružje, a možda je sve to po malo uticalo da rešenja budu loša.

Rok nije bio kratak i to je s pravom ovde ukazano. Bio je dosta dug, ali očigledno da su zahtevi bili i komplikovani i mučni za većinu vlasnika oružja, odnosno onih koji bi morali da izvrše preregistraciju u ovom periodu. Kao što rekoh, nisam militarista, ne volim oružje, ali ima ljudi koji se time bave, ima onih koji to iz hobija, ima velika grupa ljudi, veoma mnogo ljudi koji su se profesionalno bavili time, koji su radili u službama bezbednosti, koji imaju kao poklon ili trofejno oružje, i koji su sada bukvalno kažnjeni i kao i svi koji poseduju legalno oružje.

Ono što je problem i o čemu treba vodimo računa, a to nije prvi put, kada donosimo zakone, da često kažnjavamo one revnosne, one ispravne i one poštene, a izlazimo u susret ili se indirektno favorizuju oni drugi.

Dakle, rečeno je, i to je strašno važan podatak i strašno ohrabrujući podatak, da strahovito mali procenat zločina je izvršen oružjem koje ima legalnog vlasnika. Znači, ljudi koji imaju, legalno poseduju oružje su strašno oprezni u njegovom korišćenju, a i spretni. Dešavaju se, nažalost, tragični slučajevi i zato su verovatno uvedene ove mere čuvanja, skladištenja adekvatnog tog naoružanja. Ali, meni je ipak malo nepojamno da, a znamo za slučajeve, vrlo konkretne slučajeve, da su nenajavljene kontrole dolazile da provere da li se adekvatno skladišti oružje, da li se adekvatno čuva i da, pošto smo zaključili da nije adekvatno uskladišteno, oduzimalo se oružje ljudima koji su decenijama legalni vlasnici tog oružja.

Pitam se, da li slične kontrole, da li iko slične kontrole vrši nad onima koji nemaju prijavljeno oružje, a recimo, pripadaju sumnjivim grupama potencijalno kriminalnog porekla i kriminalnog miljea. Da li su vršene nenajavljene racije ili kontrole, da bi se onda oduzelo oružje za koje nemaju dozvole. Bojim se, vrlo retko, a ovde smo vrlo strogi u kontroli onih koji uredno imaju oružje, prijavljeno oružje i možda ga, eto, nisu adekvatno skladištili.

Mislim da je to, kada ima u porodici male dece, to dodatno opravdava potrebu za tim proverama i adekvatnim skladištenjem, ali tamo gde nema male dece to nije toliko strašno, pogotovo, kao što rekoh, ljudi koji imaju oružje, legalno oružje, su pažljivi i iskusni i umeju sa njime da barataju. Mnogo veći problem su ovi razni ljubitelji koji poseduju nelegalno oružje i koji jesu u najvećoj meri počinioci, odnosno oni su u mnogo većem procentu počinioci raznih delikata koji uključuju upotrebu vatrenog oružja.

Još samo nešto. Dakle, mislim da postoji još jedna važna kategorija koja bi se u tim budućim, i važna stavka, kako bi se u tim budućim izmenama moralo povesti u njoj računa, a to je da jedan dobar deo građana poseduje trofejno oružje, neki su ga dobili za svoj rad, zasluge ili višedecenijsku službu u nekim organima ili za neka istaknuta dela pripadnici vojske, policije i slično.

Meni je neshvatljivo da za njih važi isto. Ja ne znam kako bi se osećao da sam ili član porodice ili taj čovek, koji je dobio od države poklon oružje, kažem kao izvrsni vojnik ili pripadnik policije, i da sada mora, ne samo da plaća porez na njega, nego da mora i da uz svu komplikovanu proceduru provere, lekarskih pregleda, provere kako ga čuva i skladišti, da prolazi.

Dakle, to je prosto bukvalno ponižavajuće za te ljude. Možda njih nema tako mnogo, ali baš u toliko pre bi bilo potrebno u tim budućim izmenama napraviti izuzetak za te i takve građane. Ne zbog toga što možda neki od njih ne bi to mogli, a neki ne žive lako pa ne bi mogli to da plate, nego prosto simbolički kao neka vrsta poštovanja za te zasluge zbog kojih su to oružje i dobili.

Da ne dužim, poslednja stvar na koju bih morao da skrenem pažnju, mada to poslanici znaju, ali javnost ne zna, ovaj zakon je predviđen da stupi na snagu odmah po izglasavanju i po objavljivanju u „Službenom glasniku“. To nije uobičajeno, to mora da bude baš neka hitna i preka stvar, da ne kažem neka ratna opasnost, nešto što će proizvesti nenadoknadivu štetu, da se na taj način ovakva hitnost uvodi u rad Narodne skupštine i zakona koje donosimo.

U principu je taj rok osam dana, nekada bude i mali kraći, ali generalno ovo ukazuje na neke vanredne okolnosti. Zapravo nije bilo potrebe ni za kakvim vanrednim okolnostima, završavam time, tokom ova prethodna dva meseca vrlo intenzivno je zasedala ova Narodna skupština, nije bio nikakav problem da ovo produženje, ovaj predlog produženja roka, sve vreme se o tome samo radi, bude ubačen kao jedna tačka dnevnog reda u neki od prethodnih sednica gde je bilo po 20, 30 tačaka. Moglo se tu naći, bilo bi usvojeno gotovo bez rasprave ili uz neku minimalnu raspravu i ne bi bilo potrebe za ovom hitnošću. Jer, obratite pažnju, sutra ističe rok, sutra ističe ovaj sada važeći zakonski rok i zato je neophodno da mi bukvalno u narednih pola sata, sat, dva ovo izglasamo da bi to moglo da bude objavljeno i da bi moglo da stupi na snagu.

Dakle, neće ovo proizvesti nikakve sada loše i strašne posledice, ali ukazuje na neku vrstu nemara onih koji su, ne mislim ja tu sada na same predlagače ove, ali možda je neko drugi, neko ministarstvo zaduženo i nadležno za ovo ili neko treći, treba da vodi računa o tome, da vidi kako stoji stvar sa preregistracijom ili kako loše stoji i da u nekoj od prethodnih sednica, nedelja, dana ili meseci ovo normalno izglasamo, a ne ovako posežući za, kažem, vrlo neobičnom i vanrednom merom stupanja na snagu bukvalno odmah. Hvala.

Prvo redovno zasedanje , 04.03.2020.

Samo kratko, dakle ja, a vidim da i neki drugi shvataju ovaj produžetak kao priliku ne samo da se onda završi ovaj proces preregistracije, nego bogami i kao priliku Vladi da predloži od adekvatnijih ili nekog drugog predlagača predloži bolje, odnosno valjanije izmene ovog zakona koji je očigledno svojim sadržajem u velikoj meri i doprineo tome da se ova obaveza ne izvrši do kraja. Očigledno su potrebne izmene, potrebno je olakšati proceduru, a ne kažnjavati one koji su revnosni i disciplinovani vlasnici registrovanog oružja.

Samo još jedna stvar, ja sam u ovoj pauzi malo čas i pitao lično generala, da li i za njega važe sve te iste odredbe. Da, važe sve iste odredbe kao i za bilo kog drugog ljubitelja oružja. Prosto mislim da bi trebalo uvesti tim izmenama pored ovih olakšica za sve, dakle za sve koji se prijave da žele da imaju registrovano oružje, ali treba izdvojiti kategoriju onih koji su dobili to oružje kao poklon, kao nagradu za revnosnu službu za junačka dela, za neke posebne zasluge i da prosto nije u redu da se oni tretiraju kao i bilo koji hobista ili neki žestoki momak koji želi da između ostalog ima i oružje.

Tako da je to jedan detalj, ne vredi da mi sada pričamo o tome i nadam se da će stići narednih meseci ili godinu dve dana izmene ovog zakona pa onda kažem, prosto kao sugestija da bi o tome trebalo voditi računa, ne kažnjavati one koji su disciplinovani i na neki način ipak izdvojiti one koji su to oružje dobili kao zasluge za svoju službu i revnost u odnosu na one koji prosto žele da imaju oružje. Hvala.

Prvo redovno zasedanje , 04.03.2020.

Gospodine Orliću, nisam mislio da ću nastaviti, to jest da ću na kraju imati priliku da još kažem nešto.

Vi ste očigledno procenili da vam politički u ovom trenutku odgovara na temu da postavite… Ja ne bežim od toga. Žao mi je što nije bilo više prilike tokom prethodnog perioda da se razgovara o otvorenim i neprijatnim temama i stvarima u kojima se razlikujemo.

Vi ste pitali prof. Ševrlića, on nije trenutno tu, ali ste onda pitanje prosledili meni. Ja ne odgovaram ni za koga, svako odgovara za sebe, ali - da, sa prof. Ševarlićem imam razumevanje i imam saradnju. Lepo smo sarađivali u prethodnom periodu, slagali se oko mnogih stvari, ali svako ima neke teme kojima se više bavi i u koje se više razume. On se razume više u tematiku GMO, poljoprivrede i slično.

Vi ste iskoristili priliku da, zapravo, pozovete deo opozicije za komentar izjave Boška Obradovića i ja odmah da vam kažem, čuo sam to iz medija, nisam uživo video. Naravno da se ne slažem sa tom izjavom i nemam nikakav problem, kao i sa nekim drugim potezima, ali moram priznati, moram reći da se u velikoj meri ne slažem ni sa atmosferom koju je ovde pravila vladajuća većina svih ovih godina u parlamentu, uz čast za izuzetke, ali vrlo često vrlo ružno i grubo govoreći o predstavnicima opozicije, nazivajući ih najgrđim imenima.

Dakle, da ne idem u dalju prošlost, ja sam pogledamo belešku od juče. Rečeno je - žuto tajkunsko lopovsko preduzeće. To je izrečeno. To se rutinski, gotovo bez onako ograde, bez zazora, kao svakodnevno. Da ne govorim o epitetima koje dobijaju svi predstavnici opozicije redom. Ovaj je mafija, ovaj je ono, onaj je ono.

Dakle, taj pogrdan govor, taj govor mržnje je nešto, ja se slažem, što škodi ovom društvu, pogotovo kad izađe iz okvira i osuđujem ga sa bilo koje strane dolazio.

Samo nemojte se praviti kao da ste vi tu nevinašca, a kažem nemam nikakav problem da osudim ono što je upravo izjavio, kako su preneli mediji, gospodin Boško Obradović.

Mislim da atmosfera državnih udara, pučeva nije dobra, ne koristi, ali isto tako mislim da ne možemo reći da nije dovoljno, odnosno moramo se i složiti, jer nije dovoljno iskorišćen prostor ove Narodne skupštine da se tu vodi koliko toliko uljudan dijalog neistomišljenika, ali ljudi kojima je stalo do zajedničkog dobra. To je propušteno i nadam se da će u narednim godinama, i narednom sazivu Skupštine to biti koliko toliko bolje. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Zahvaljujem.

Ja sam gospođo premijerka hteo da nastavimo našu debatu o Kosovu, ali se nažalost pojavila sada urgentnija tema i hitnija preko koje ne mogu da pređem. Nadam se da će tu biti ministar Mali, ali i vi ste dovoljno tu da odgovorite. Reč je naravno o prodaji "Komercijalne banke", o nečemu što sam smatrao da je pogrešno i ispostavilo, nisam ja, nego i dobar deo ljudi, pa i stručna javnost, zapravo malo ko je uopšte našao lepu i pohvalnu reč za prodaju najveće domaće, jedne od dve preostale domaće banke.

To je stvar ekonomskog suvereniteta. Suverenitet nisu samo granice, suverenitet je i koliko upravljate i možete da upravljate svojim finansijama. Naravno da ćete vi ili neko reći, pa to je sada u današnje vreme, kapital ne poznajte granice itd. Ali, činjenica je da se nijedna ozbiljna zemlja ne odriče ni finansijskog suvereniteta i vrlo je neobično da se pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje državna banka koja dobro posluje, koja ima 75 miliona evra profita samo u prošloj godini, prodaje se za 387 miliona.

Pa to maltene nije ni dva stadiona fudbalska koja su predviđena da se grade. Ove televizije koje su kupljene za 200 miliona, što je država izdvojila 200 miliona evra da kupi dve, ne baš profitabilne televizije, a mi prodajemo za 387 miliona, što je navodno uz neke dividende za izađe na 450 miliona, za banku koja dobro posluje.

Pri tome je pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje "NLB" gde je država Slovenija većinski vlasnik, pojedinačno većinski akcionar sa 25% akcija, plus neki konzorcijum manjih akcionara.

Dakle, država Srbija je loš vlasnik, a država Slovenija nije loš vlasnik. Onda možemo da prodamo našu najveću banku, preostalu banku strancima. To je po meni strašna greška i da ne mislim samo to ja i pojedini ekonomski stručnjaci koje mogu da nabrojim, nego to kaže i guvernerka NBS, gospođa Jorgovanka Tabaković.

Dakle, pitam ima li šanse da se taj proces zaustavi i da li mislite i zbog čega mislite da je to dobra akvizicija?

Pošto imam samo još pola minuta za drugo pitanje, onda ću se samo vratiti i zamoliti vas za komentar rečenice predsednika Vučića, koji je više puta poslednjih dana ponovio, reč je o Kosovu, da očekuje da ćemo u vezi sa Kosovom dobiti ponudu, citiram - koju ne možemo da prihvatimo, a koju ne smemo da odbijemo? Nije li to reketaška ponuda ako zaista stigne? Nije li to ucenjivačka formulacija i nije li neprimereno da šef države govori na takav način o najvažnijem nacionalnom državnom pitanju?

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Podsetio bih vas na ovo pitanje o Kosovu i Metohiji, ali da smo kažem još reč-dve još o „Komercijalnoj banci“. Sigurno su neki nedosledni, sigurno su neki doprineli toj prodaji i tom krčmenju i finansijskog sektora i sada možda kritikuju iz nekih političkih ili politikantskih razloga. Ja sam protiv toga bio i tada i sada.

Drugo, kao što se i Aleksandar Vučić promenio i promenio mišljenje po mnogim pitanjima, eto, možda su i neki od tih kritičara sada promenili mišljenje pa uvideli da su grešili. Ima jedna tu strukturna stvar i malo nepravedna koju ste naveli, možda bi bolje zvučalo, koju jedan deo političke javnosti ovde često i rado pominje i poteže, a to je, kao, prodali smo Naftnu industriju, jel tako, za više, nešto više od toga. Ovde je reč o jednoj banci. Prevideli ste samo jednu sitnicu gospođo Brnabić. Taj NIS kada je prodavan, on je bio gubitaš i jako je loše poslovao. Dakle, ja sam u svim, bez obzira ko je kupac da se čuva ekonomski suverenitet, ali je činjenica da je NIS poslovao sa gubicima i da je kupac taj, znamo o kome govorimo, naravno, o ruskom kupcu, zaista podigao na noge i napravio jednu profitabilnu i uspešnu regionalnu kompaniju od tog NIS-a. To je takođe činjenica. Drugo, država se nije odrekla u potpunosti vlasništva nad NIS-om, zadržala je makar manjinski paket.

Mislim da je trebalo to učiniti i ovde, makar koliko je Slovenija zadržala u NLB, makar toliko ste i vi trebali zadržati ovde. Na kraju krajeva, da ne ulazim sada u te detalje, prošle godine je država Srbija otkupljivala te udeo i akcije od tih stranih akcionara u „Komercijalnoj banci“ za veće pare po procentu nego što sada prodaje NLB-u. Znači, mogli smo se barem ugledati na Sloveniju, ako ništa drugo.

Još nešto, sami ste rekli, bilo je loših direktora, loše uprave. Evo vam prilike da postavite dobru upravu, svoje kadrove, pa da oni dobro posluju. Znači „Komercijalna banka“ je dobro poslovala, imala je dobre bilanse i odlične perspektive i zato se to ne prodaje, a prodajete nešto što je problematično ili nešto što ne možete da dignete. To je ta velika razlika između, recimo, „Komercijalne banke“ i NIS-a, što ne kažem da je možda i ono moglo da se proda bolje.

Moram drugu stvar da pokrenem, a vi ste ovde završili trijumfalno prošlo gostovanje prošlog meseca pominjući sjajni konačno oporavak demografski, da je prvi put u odnosu na prošlu godinu rođeno više dece, za 600 ili 700 dece novorođeno nego 2018. godine. Ono što ste zaboravili da istaknete i to je nevolja sa statistikom, ona je uvek tako malo omogućava elastična tumačenja da je, zapravo, 2018. godina bila apsolutno najgora godina po broju novorođene dece, tako da se u 2019. godini samo malo popravio taj inače najgori bilans. Dakle, mi imamo dve najgore godine kada je reč o novorođenoj deci, a i kada je reč o onima koji polaze u prvi razred, to je takođe katastrofa… (Isključen mikrofon.)

Dvadeseto vanredno zasedanje , 30.01.2020.

Gospođo Brnabić, mi smo se pre malo više od mesec dana ovde sreli i razgovarali i tu je bilo više tema, ali je ključno, centralno pitanje bilo situacija u Crnoj Gori, tada je to eskaliralo upravo i ja sam tu imao primedbe na ponašanje naših, odnosno na reakciju naše Vlade.

Vi ste uz dosta insinuacija, maltene, kao da neko poziva na nasilje, pominjali ste neke tenkove, svašta, ali ste rekli neke stvari koje zvuče razumno.

Rekli ste, moramo biti pametni, moramo biti promišljeni i taj problem moramo rešavati u dijalogu sa Vladom Crne Gore, jer je to sada nezavisna država i onda ste još aludirali ko je kriv, što jeste, itd.

Evo, prošlo je više od mesec dana, prošlo je pet nedelja, gospođo Brnabić, bili smo pametni i promišljeni, nismo reagovali ishitreno, čak naše Ministarstvo spoljnih poslova je propustilo priliku da reaguje, pa je njihovo Ministarstvo spoljnih poslova otprilike protestovalo zbog relativno sitnog incidenta ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu, dakle, koje jeste za osudu, ali nije za tako dramatične reakcije. Čitava javnost njihova se tresla zbog tih par vatrometa, ili ne znam šta je ispaljeno u Knez Mihailovoj ispred ambasade.

Hoću da kažem, razumni smo bili, nismo reagovali, ja bih rekao ni onoliko koliko se mora, a šta je efekat toga? Šta smo postigli? Šta ste postigli? Dakle, za dijalog, kao i za tango potrebno je dvoje. Propustili smo priliku da učinimo nešto što svaka razumna suverena država može da učini, od Saveta bezbednosti, što deluje kao najkrupnija mera, ali je ovde u ovoj sali ministar Vulin, doduše kao svoje lično mišljenje rekao da je on čak i na to spreman i misli da bi to trebalo, znači, od alarmiranja Saveta bezbednosti, preko OEBS-a, preko Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Mi, zapravo, nismo učinili ništa, možda je bilateralno neko nešto razgovarao.

Evo, ja vas pitam da li ste vi kao Vlada, kao predsednik Vlade i predsednik je najavio da će razgovarati, ali ne znamo da li je tog razgovora bilo, da ćemo rešavati taj problem dijalogom? Do sada nismo videli nikakve efekte tog dijaloga, nego smo samo videli aroganciju, bahatost i eskalaciju arogancije, režima u Podgorici, pa i stiglo se od ovog skandaloznog zakona o navodnoj slobodi veroispovesti, stiglo se i do fizičkih napada na mladiće koji su protestovali i branili one svoje murale, odnosno trobojke, pa su kao najgori kriminalci rasterivani šok bombama, suzavcima, bilo je i prebijanja.

Dakle, to je moje prvo pitanje – da li se namerava i šta se namerava učiniti od onog što je razumna diplomatska mera ili lepeza mogućih mera?

Druga stvar, ali bojim se da druge stvari neće biti, odgovorite na prvo, pa ću onda u sledećoj turi postaviti i to drugo pitanje.

Izvolite.

Prvo redovno zasedanje , 03.03.2020.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.

Znate, lako je nešto srušiti, teško je sagraditi. To važi za kuće i zgrade, važi i za institucije, naročito za institucije, to važi i za instituciju Skupštine i demokratije, pa i instituciju poslaničkih pitanja, koja je važan institut u kontrolnoj ulozi parlamenta, jer bi trebalo da bude.

Stoga sam se trudio tokom ovih prethodnih nekoliko godina da ta pitanja budu ozbiljna, odgovorna, konkretna i kada se radilo o nekim pojedinačnim slučajevima i kada se radilo o najvišim sferama državne politike. Moram reći, kao i u svemu, kao i u životu, kao i u politici, nisu svi isti. Dakle, neki su odgovarali konkretno i iscrpno, neki pro forme, neki nisu nikada odgovarali. Ali je interesantno i donekle ohrabrujuće da ipak većina institucija sa kojima sam tražio na ovakav način pitanje jeste odgovarala i, kažem, ne samo uvek reda radi.

Tako da je malo i do nas, rekao bih, i do poslanika i do pitanja i na neki način forma, jedan od načina koji, kažem, ovaj parlament vrši ili bi trebalo da vrši – i kontrolnu funkciju izvršne vlasti. Recimo, neki nisu nikada, čini mi se nikada, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju, te u tom smislu moje pitanje ili sugestija za predsedništvo Skupštine, odnosno rukovodstvo Skupštine jeste – da li se može na neki način uvesti sankcija neka i kakva za institucije koje su dužne, a ne odgovaraju po poslaničkim pitanjima? To uopšte nije bezvezna stvar i mislim da bi to osnažilo ulogu parlamenta u nekom budućem i nadamo se boljem sazivu.

S druge strane, kažem, neki su odgovarali često i dosta iscrpno, tu moram pohvaliti Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova, gospodina Đorđevića i druge, ekologiju i neke druge resore. Nešto smo i pomerili sa nule, posebno deo ekološke problematike vezano za mini hidroelektrane i slično.

Elem, moje pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova jeste povodom više puta ponavljanog komentara, izraženog komentara i izjave bivšeg austrijskog ministra Herberta Kikla o sporazumu nekom navodnom sa Srbijom, da prihvati migrante ili sve one koji ne dobiju azil u Austriji. Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova kao da sledi da tog sporazuma nema. Ali nikada nisu rekli – ne, ne postoji taj sporazum. Dakle, prosto, bilo je i mnogo manjih sumnji i spekulacija i zato ponavljam to pitanje – da li je neki sporazum sa gospodinom Kiklom potpisan ili on izmišlja ili je reč o samo o nekom tehničkom protokolu, što je možda slučaj? Dakle, ako nema sporazuma, kažimo, to bi umanjilo, pogotovo s obzirom na ovu povećanu napetost i opravdanu osetljivost javnosti po pitanju ove migrantske krize.

Što se tiče Ministarstva odbrane, postavio bih pitanje – da li oni, s obzirom da imaju predstavnike, što se malo zna, u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru i „Krušika“ i Trstenika i drugih fabrika „Namenske industrije“, da li su ih oni i njihovi predstavnici u ovim fabrikama „Namenske industrije“ obavestili o zloupotrebama ili o sumnjama na zloupotrebe koje postoje i da li Ministarstvo odbrane, naravno i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome takođe adresujem pitanje, ima saznanja da su fabrike „Namenske industrije“, odnosno vojne industrije bile oštećene u trgovini, odnosno od strane posrednika prilikom izvoza svojih proizvoda?

Neobično je da fabrike, vojne fabrike mnogo rade, a loše posluju imaju loše bilansi, loše rezultati, a da posrednici dobro prolaze i uživaju.

Napokon, ako mogu, imam još koji minut, znači, prosto, neobično je da se posrednici bogate i strašno su im dobri bilansi, a proizvođači, državni proizvođači stagniraju ili su svi u blokadi i u dugovima.

Poslednje pitanje, verovatno u ovom sazivu, ide na adresu predsednika Skupštine, odnosi se na situaciju u Republici Srpskoj i pritiscima kojim je i sama Republika Srpska izložena od strane Sarajeva i međunarodne zajednice - da li postoji šansa, imali smo pre neki dan posetu delegacije iz Banja Luke, Skupštine Republike Srpske, da se usvoji neka zajednička rezolucija, ili deklaracija od strane Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Srpske kojom bi se podržali i osnažili stavovi RS, ili makar da podržimo zaključke, ako ništa drugo da podržimo zaključke Skupštine Republike Srpske povodom napada na njih?

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, ministra finansija i guvernera Narodne banke i tiče se teme koju je već jedan kolega maločas pomenuo, ali mislim da je suviše velika stvar da bi mogla da prođe nezapaženo i gurnuto pod tepih. To je, naravno, reč o prodaji Komercijalne banke.

Ja sam sa ovog mesta više puta tu temu apostrofirao, pitao i ministra finansija ovde uživo kada je gostovala Vlada. Apelovao sam sa ovog mesta da se to ne čini sa argumentima i struke i rekao bih logike i politike da je prodaja najveće domaće banke, poslednje preostale velike domaće banke, nešto što temeljno zadire u ekonomski suverenitet ove zemlje i da, na kraju krajeva, primer i argument koji se često poteže ili se mogao čuti u poslednje vreme, kako tu prodaju Komercijalne banke ne mogu da kritikuju oni koji su sami doprinosili, prodavali domaće banke ili ih gurali u stečaj, misleći tu na neke prethodne vlasti.

Ja se slažem sa tom kritikom, ali ne mislim… I sam sam, uostalom, kritikovao sve vreme to, ali ne mislim da je to onda… ali bih da se nastavi sa tom praksom za koju smo se složili da je loša.

Dakle, reč je ubedljivo o najboljoj domaćoj banci i ne samo domaćoj, znači jednoj od najvećih, najsolventnijih i najpouzdanijih na teritoriji Republike Srbije, koja radi i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i ima odlične bilanse. Prodaje se za, ponavljam i naglašavam, 387 miliona evra, uz očekivanu dobit kao do kraja godine da to poraste na 450 miliona, ali zvanična kupoprodajna cena je 387 miliona evra.

Godišnji profit, zarada banke samo je prošle godine bio oko 70 miliona evra. Dakle, svakom laiku je jasno da je to loša računica. Tim pre što su mnogi u ovoj sali, mnogi iz ove sadašnje vlasti kritikovali, kao što rekoh, poteze i politiku prethodnih vlasti, koja je zaista to činila, ali čak ni oni nisu hteli da prodaju baš sve. Kao da je cilj bio da se sve ono što su loše činili prethodnici, nastavi i da se još radikalizuje, kao što pokazuju ovi primeri privatizacije, kažem, i kojim se, nemojmo zanemarivati tu stvar, finansijski sektor ove zemlje stavlja potpuno u ruke stranaca.

Da ne govorim o tom jednom simboličkom, pa i ne samo simboličkom, i političkom problematičnom momentu da mi prodajemo Novoj ljubljanskoj banci Komercijalnu banku, u kojoj je većinski vlasnik, većinski pojedinačni vlasnik, znači, najveći akcionar, jeste država Slovenija. Znači, država Srbija prodaje banku Novoj ljubljanskoj banci, čiji je najveći vlasnik, odnosno akcionar država Slovenija.

Da ne govorim primere iz sveta, gde se takođe vidi ta fraza o tome kako je država loš vlasnik nije sasvim tačna i da nijedna država koja drži do sebe i do svoje suverenosti, bez obzira na tokove slobodnog prometa, novca, kapitala i tako dalje, ipak drži neke poluge, i to ključne, finansijske, političke u sopstvenim rukama.

Na stranu što je i guverner Narodne banke poslednjih par puta imao izjavu u poslednjim danima… nekoliko izjava kojima je dovodila u pitanje opravdanost te prodaje. Dakle, ja tražim argumentaciju i još jednom razloge, pošto stvar nije nepopravljiva, ali je jako blizu toga da postane popravljiva, od Ministarstva finansija, od predsednice Vlade i od guvernera Narodne banke obrazloženje zašto se, uprkos svemu, uprkos svim argumentima i struke, kažem, pa i zdravog razuma otišlo, išlo se na prodaju Komercijalne banke i time zapravo ugrožavanja, praktično suspendovanja finansijskog suvereniteta ove zemlje.

Moje drugo pitanje je kratko i ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Skupštine, ovo ću morati preskočiti, pa ću je pitati danas, večeras, predsednicu Vlade, ali za predsednicu Skupštinu - da li će u sklopu raspisivanja izbora, lokalnih izbora u Republici Srbiji, što je u njenoj nadležnosti, da li će biti, da li ima saznanja, jedno je da li će ona raspisati izbore, a drugo je da li ima saznanja da će lokalni izbori biti održani na severu Kosova i Metohije, barem u onim opštinama gde je to moguće, jer su poslednji put ti izbori održani 2012. godine. Znači, lokalni izbori na severu Kosova i Metohije su poslednji put održani 2012. godine. Posle toga nisu, nego su opštine sa srpskom većinom na severu gurnute u naručje Prištini.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 25.02.2020.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i ekologije. Dakle na ta dva ministarstva.

Tiče se problema koji u poslednje vreme, poslednjih dana, malo je uminuo, ali je doskora, u velikoj meri preokupirao pažnju javnosti u Srbiji, a to je ovo enormno zagađenje vazduha koje smo imali ove zime u nekoliko navrata. Tu je bilo razne špekulacije ko je tu glavni krivac i prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog zagađivača, sa jedne na drugu instituciju.

U svakom slučaju, od strane vlasti i nadležnih institucija uglavnom se tretiralo i na neki način targetirali su se individualni potrošači i čvrsto gorivo kao glavni krivac. Naravno da je najlakše prebaciti odgovornost na male potrošače i na one koji koriste drvo i ugalj. S tim u vezi, ne ulazeći u ovu debatu, hoću konkretno da postavim pitanje za ova dva ministarstva, jer sam od stručnjaka dobio informaciju da je zapravo problem ne toliko u korišćenju uglja, koliko u korišćenju uglja niskog kvaliteta, ekstremno niskog kvaliteta.

Navodno, ta vrsta uglja i neke vrste uglja koje se kod nas koriste do početka devedesetih, nisu uopšte bile dopuštene, znači tretiraju se kao mulj, kao otpad, sa ogromnom količinom gline u sebi i da su zbog toga toliki zagađivač, a ne bi morao biti da je ugalj nešto boljeg kvaliteta.

Zato je moje pitanje za ova dva ministarstva – ko vrši kontrolu uglja koji se prodaje na tržištu Srbije? Da li postoje posebni inspektori za to, koliko ih je koji se bave time? Da li postoji donja granica? Jasno je da postoje klase, ali da li postoji donja granica kvaliteta uglja koji se koristi, odnosno koji je dopušten da se koristi u prodaju i da li postoji onda nešto što je zabranjeno? Po mojoj informaciji te donje granice nema i zato, između ostalog, imamo ovakav stepen zagađenja kakav imamo.

Moje drugo pitanje ili prvo, uslovno rečeno, ide na adresu predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja se koliko juče u Berlinu srela sa američkim izaslanikom za Balkan, Metju Palmerom, i kojom prilikom je on opet otprilike prozivao nju umesto da ona, ne mora da prozove, ali da ona pita njega za neke izjave koje poslednjih dana ovaj američki diplomata davao povodom Srbije, povodom Republike Srpske i povodom Crne Gore.

Konkretno rečeno, gospodin Palmer je sebi dozvolio slobodu da kaže, tj. da kritikuje ponašanje Milorada Dodika, ne samo njega, nego čitave Republike Srpske, institucije Republike Srpske u ovoj najnovijoj krizi nakon odluke Ustavnog suda BiH kojom se poseže za imovinom i za ustavnim ovlašćenjima Republike Srpske i onda je rekao, citiram Palmera: „Ukoliko ne promeni ponašanje, nastavi sa antidejtonskim delovanjem, Miloradu Dodiku neće biti dopušteno da opstane“. To je doslovni citat, niko nije demantovao, Dodiku neće biti dopušteno da opstane.

Ja postavljam pitanje, ko to neće dopustiti Miloradu Dodiku da opstane? Koja je ta institucija ili pojedinac koji mu neće dopustiti ako je biran on ili predsednik ili rukovodstvo Republike Srpske od strane građana Republike Srpske?

S tim u vezi je dao sebi slobodu gospodin Palmer da komentariše ponašanje Rusije vrlo kritično, govoreći da ona destabilizuje region za razliku od njega, odnosno SAD kojima je u cilju mir, prosperitet i razvoj Balkana i indirektno podržao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Dakle, prosto, moje pitanje, da li ona smatra, da li ona lično, juče ili narednih dana kada se ponovo susreće sa njim ili neka od institucija države Srbije, smatra da treba reagovati na ovakve izjave ljubazno, pristojno, diplomatski, ali odlučno s obzirom da su one po svim kriterijumima ponižavajuće za državu Srbiju i za vitalne interese Srba u regionu? Hvala.

Imovinska karta

(Novi Sad, 02.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95000.00 RSD 03.06.2016 -