ĐORĐE VUKADINOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen 23. oktobra 1962. godine u Somboru. Živi u Novom Sadu.

Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987. godine. Predavao je filozofiju i logiku u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1990. godine radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetima „Uvod u teoriju društva“ i „Filozofija politike“.

Bavi se temama iz klasične i savremene nemačke filozofije, filozofije istorije i političke filozofije, kao i publicistikom iz oblasti političke teorije. Objavio je više desetina stručnih članaka i nekoliko samostalnih studija. U više navrata bio je član uprave Srpskog filozofskog društva i učestvovao u uređivanju stručnih časopisa i publikacija od nacionalnog i internacionalnoj značaja. Objavljuje analitičke članke po domaćoj i međunarodnoj periodici. Stalni je kolumnista Politike i NIN-a i politički komentator RTS, kao i više stranih TV stanica.

Izdao je knjige Između dve vatre (Beograd, 2007), Od nemila do nedraga (Beograd, 2008) i Pompeja na Balkanu (Beograd, 2012). Osnivač je i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao.

Na parlamentarnim izborima u Srbiji 2012, Vukadinović je bio kandidat na listi stranke Nijedan od ponuđenih odgovora. Ova stranka je registrovana kao partija vlaške nacionalne manjine u Srbiji, a na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik na listi Demokratske stranke Srbije.
Predsedništvo Demokratske stranka Srbije isključilo je Vukadinovića iz poslaničkog kluba DSS 5. oktobra 2016. godine, i samim tim postao je samostalni poslanik.
3. februara 2017. godine se priključio novoformiranom poslaničkom klubu "Za spas Srbije".
Poslednji put ažurirano: 07.10.2019, 10:19

Osnovne informacije

Statistika

  • 384
  • 3
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 11 meseci i 1 dan i 12 sata

Poštovani gospodine Vukadinoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Set medijskih zakona

čeka se odgovor 4 godine i 1 mesec i 17 sati

1. Da li smatrate da je dobro da Srbija ima jedan regionalni javni servis? 2. Da li je normalno da građani Južne i Istočne Srbije plaćaju javni servis koji nema nikakvu obavezu prema njima i koji nije ni vidljiv u tom regionu? 3. Da li je to diskriminacija? 4.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 10.05.2020.

Zahvaljujem.

Ovde je sad pokrenuto mnogo tema i mnoge su od njih i važne i relevantne, samo je pitanje da li su sada, da li je ovo sada trenutak da se o njima razgovara.

Krenuću od kraja. To je ova promena izbornog sistema, šta je bolje većinski ili proporcionalni. Ja takođe mislim da je potrebna reprezentativnija zastupljenost građana i veća personalizacija narodnih poslanika, što se ne postiže ovim, pogotovo ovako anonimnim listama, gde se uglavnom glasa za lidera i onda se preko toga prošvercuju i mnogi drugi.

Ja bih lično, i meni bi to odgovaralo, ali nezavisno od toga šta meni odgovara, voleo da se glasa za čoveka, ali sam svestan i manjkavosti toga. Zato bi možda neki drugi saziv, u neko, nadam se, bolje i normalnije vreme, mogao ozbiljno da razmisli ili o kombinovanom izbornom sistemu, koji je pomirio neke ili otklonio neke problematične aspekte i proporcionalnog i čisto većinskog, jer jasno je da većinski radi po principu – pobednik nosi sve, a sa druge strane, kažem, i obezbedio veću vidljivost, odnosno veću subjektivnost i veće prisustvo i ulogu samog konkretnog čoveka na listi, a ne samo da bude anonimni broj na toj listi i da onda preko lidera, u suštini, uđe u parlament. Ali, to su stvari koje sada ovde, niti mi o tome odlučujemo, niti je za to trenutak.

Druga stvar, i odmah moram da konstatujem svoje iznenađenje da ja danas gospodina Martinovića kao da ne prepoznajem, kako je govorio razumno, razložno, pozivao na toleranciju, iznosio argumente, u prilog, naravno, svojoj političkoj opciji i poziciji i usput neke udarce ili neke primedbe ili žaoke na račun opozicije izneo.

To otprilike tako, plus-minus, treba da liči ova skupštinska debata. Ali, nevolja je u tome što ja teško mogu da prepoznam u tom, bar dosadašnjem delu rasprave, njega iz nekih drugih dana, nekih drugih uloga, pogotovo neke njegove stranačke kolege.

Dakle, da je u ovom tonu, bez obzira na to što se sa mnogim stvarima izrečenim ne slažem ili ne mogu u potpunosti da se složim, da su u ovom tonu, da su tako izgledale sednice Skupštine i diskusije u Skupštini, ne bismo imali ovu političku krizu, koju ja mislim da imamo. Tako da, hajde makar naknadno, da ne kažem na kraju, da se demonstrira, da se vidi kako otprilike mogu da izgledaju te rasprave. I taj pledoaje za toleranciju i da se čuje glas i onih koji su manjina i onaj glas sa kojim se ne slažemo i sve to je, kažem, više-manje lepo i krasno, ali nažalost, toga nismo mnogo gledali u Skupštini svih ovih meseci, pa i godina. I tu su ton i intonaciju davali predstavnici vlasti, odnosno vladajuće većine, po mom dubokom uverenju.

Zbog toga smo došli u situaciju koju imamo. Ne mislim ni tu da je deo opozicije potpuno nevin. Mislim da oni time što koriste, to sam već rekao, ali moram da naglasim, Skupštinu da pošalju svoje političke poruke, makar hol Skupštine, pokazuju indirektno da je Skupština važna kao institucija. Žalosno je što smo mi tek sada, na samom kraju, kad kažem mi, mislim na poslanike, a i na političke stranke, aktere, a Boga mi i na građane, jednim delom, to se vidi, između ostalog, i po gledanosti ovih prenosa u poslednje vreme, ali nije to glavni kriterijum, dakle, kao da smo naknado sada shvatili da je Skupština najvažnija institucija, formalno, ustavno u ovoj zemlji.

Razne opravdane kritike i javnosti i političkih stranka i aktera na to kako ona izgleda, kakve se ovde vode rasprave, ne bi smele i ne smeju da dovedu u pitanje sam značaj i važnost i ulogu Skupštine i parlamenta. Toga je bilo, tog omalovažavanja, bagatelisanja, kažem, vrlo mnogo i sa jedne i sa druge stane. Od strane vladajuće vlasti time što je često ponižavala Skupštinu načinom kako su slali te zakone, kako su inicirali pojedine rasprave, koliko je bilo zahteva da se radi po hitnom postupku. To je, kažem, u poslednje vreme izmenjeno, ili kakav je bio tretman ili kakvo je bilo ponašanje pojedinih ministara ovde prema narodnim poslanicima. Dakle, sve su to bili primeri ponižavajućeg i neadekvatnog odnosa izvršne vlasti prema parlamentu.

Kažem, deo opozicije je, rekao bih, tu pao na ispitu, jer je nezadovoljan, više ili manje, opravdano, stanjem u Skupštini. Oni zaključuje da je bolje biti na ulici, pod šatorom, ili na stepenicima.

Ovo nije konferencija za medije. Naravno da je lakše na konferenciji za štampu, okružen svojim istomišljenicima i kolegama, iznositi svoje političke stavove. Mnogo je udobnije, komotnije i prijatnije, ali bi i ovde morala da bude omogućena razmena mišljenja sa onima sa kojima se ne slažete. To nije uvek bio slučaj od strane predsedavajućih. Isto tako dobar deo kolega u parlamentu je stvarao atmosferu gde to nije lako, ali je to neophodno. Moramo se učiti toleranciji i demokratiji. Tolerancija i demokratija jeste da čujmo mišljenje koje nam se ne dopada, ali isto tako način na koji izlažemo to svoje mišljenje ili taj koji izlaže svoje mišljenje mora da, bar minimalno, bar elementarno, čuva, zadržava pristojnost i da očuva dostojanstvo sagovornika uz jasno naglašavanje sa čime se u izlaganju sagovornika ne slaže.

Naknadno, na kraju balade, kao da su svi shvatili da Skupština nije neka igračka, da Skupština kao da ne postoji, kao što govori deo parlamenta, da nije puki privezak izvršne vlasti koji glasa, ne znam, na dugme, na zvonce ili kako god, nego da bi trebalo da igra važnu ulogu, važnu ulogu u smirivanju tenzija na političkoj sceni. Nažalost, Skupština nije igrala tu ulogu.

Izbori treba da imaju tu važnu ulogu da u nekom trenutku te napetosti, taj lonac političkih strasti otklope, da se smiri, taj politički pritisak da se malo smanji i da se onda ide dalje. Plašim se, odnosno tvrdim da ovi izbori ovako kako su zakazani, u ovom trenutku, 21. juna, neće imati taj efekat i to dejstvo, tj. neće doprineti, sve ide ka tome, smirivanju tih tenzija i neće biti održani, ne mogu biti održani u normalnoj političkoj društvenoj atmosferi.

Rekao sam da postoje politički i zdravstveni razlozi. Dakle, i jedni i drugi, mediji su preneli samo ovu priču o zdravstvenim razlozima zbog kojih ja smatram da ti izbori treba da budu odloženi, ne zato što hoće na vlast bez izbora, nikako. Ja sam rekao, pa su mi neke kolege zamerile. Mislim da je ovaj zahtev za, kako beše, prelaznom Vlado itd. nije nešto što podržavam.

Mi smo, poštovane kolege, to govorim zbog građana, vi to znate, mada se neki prave da ne znaju, već zbog činjenice vanrednog stanja, izašli iz okvira, ovih ustavnih i zakonskih okvira. To što mi radimo danas, da li ste primetili, da li su građani primetili da je ovo prva sednica u sazivu ovog parlamenta koja je zakazana u nedelju. Možda je bila, ali mislim da nije bila ni jedna. Dakle, radimo u nedelju. Zašto? Zato da bi se nekako na silu stvar ugurala u ove okvire, a da bi izbori mogli biti održani 21. juna. Zašto? Zato što će sutra izborna komisija, na osnovu naših današnjih odluka, da otkoči sat, taj zaustavljeni sat, i da nastavi da teče ovo izborno vreme.

Sve je, dakle, pomalo tu zgurano, pa kažem da smo mi morali barem dan nakon prekida vanrednog stanja nastaviti te aktivnosti. Potpuno arbitrarno je stavljen datum 11. maj kao datum od kojeg ponovo kreću predizborne aktivnosti. Kao što stoji 11. maj, tako može da se stavi 11. jun ili, kao što sam ja predlagao, 30. avgust. Da, i jedno i drugo je vanredna okolnost, jer smo imali vanrednu situaciju.

Verujem sa razlogom i opravdano, mada neki misle da nije bilo, ali suviše su nekako, rekao bih, pod jednom tenzijom bile ove mere što se predlažu i odjednom kao da nema opasnosti od epidemije. Ozbiljni epidemiolozi, članovi vašeg, našeg stručnog tima su rekli, konstatovali da opasnost nije prošla, rekli da ne znaju i da je vrlo moguće da je virus tu još bio u januaru mesecu. Citat: „Ne znam kako će se izbori biti 21. juna“, kaže član vašeg stručnog tima. On govori iz zdravstvenog razloga, ne iz političkog. Baš njega briga za političke razloge, nadam se, barem.

Sam sam pominjao neki dan, znate kako izgledaju naša biračka mesta, znate koliko je posmatrača. Po važećoj uredbi – svi u zatvorenom prostoru moraju da nose maske. To bi trebalo da važi za članove biračkog odbora i trebalo bi da važi i za glasače. Na šta će to da liči? Znate kolike su te naše učionice ili ta mesta na kojim se, u većini Srbije, znači, većem delu Srbije, glasa.

Nije to meni jedini i glavni razlog, ali je vrlo bitan. Vi znate da barem do polovine juna nema svadbi, nema maturskih večeri. Pri tome, to je veoma važno za te ljude. Naglašavam koliko je to najvažniji događaj u životu mnogih, od maturske večeri do svadbe, pa ih nema, a vi hoćete da napravite izbore.

Znači, ne govorim sebi bilo šta u prilog. Ja na takve izbore niti mogu izaći, niti mogu pozvati nekoga da na takve izbore izađe. Mislim da ni politički neće doprineti stabilnosti, tj. siguran sam da neće doprineti stabilnosti.

Izlaženje u susret ovom mom predlogu, pretočio sam ga i u neki predlog izmene i dopune zakona, nije znak slabosti nego je znak razuma, da ne kažem snage, ali makar razuma od strane vladajuće koalicije. Nemojmo se praviti da je normalno nešto što nije normalno. Suviše je bila velika trauma i šok za većinu građana ove zemlje da bismo tek tako mogli, da kažem, kao na nekoj utakmici napraviti pauzu, poluvreme, taj-aut, pa prođe 60 ili 50 dana, pa kažete – nastavljamo gde smo stali.

Alternativa bi bila, i to neke kolege predlažu iz opozicije, elektronsko glasanje, glasanje putem pisama itd. U svetu toga ima, zaista toga ima, ali na šta bi ličilo u našem slučaju to elektronsko glasanje? Naši građani nisu sigurni, plaše se ili zaziru ili sumnjaju da i ovo na biračkom mestu nije dovoljno tajno. U anonimnim anketama ne žele da se izjašnjavaju, jer se plaše i sumnjaju da nisu anonimne i da će neko negde njihov glas i njihovu simpatiju da prijavi i objavi. Kako onda očekivati da će smeti slobodno da izrazi svoju političku volju elektronski i koliko građana je elektronski pismeno da mogu to tako da rade?

Dakle, bezbroj je razloga zbog kojih to nije izvodljivo ili jeste, ali uz jedan vanredni pritisak i neku vrstu siljenja. Nisam rekao silovanja, ali siljenja i građana i čitavog sistema da bi se ti izbori odradili.

Napokon, da ne potrošim baš sve vreme, moram da kažem i da ova mera od 100 evra, koju mnogi pominju i mnogi kritikuju, mislim da je u redu da građani dobiju tu vrstu pomoći i podrške, ali zar nije malo ružno i bez veze, ako mogu tako da kažem, da se to prijavljivanje i ta podela tih 100 evra poklopi sa izbornom kampanjom ili čak sa samim činom glasanja?

To suviše deluje kao neka vrsta legalizovanog mita, odnosno kupovine glasa ili barem, evo vidite kako smo dobri, jer tako je i predstavljeno, to daje dobra vlast, daje lično Aleksandar Vučić tih sto evra. U tom trenutku traje prijavljivanje ili traje glasanje na izborima. To je već razlog za pomeranje.

Na stranu što verujem, i završavam time, da bi uz razumno pomeranje i ovaj deo opozicije koji sa razlogom smatra da nisu uslovi za izbore, neko zato što bojkotuje, a neko poput mene, što nije za bojkot ali smatra da se nisu stekli uslovi za održavanje fer i demokratskih izbora. Sigurno bi se do neke rane jeseni, septembra ili eventualno sredine oktobra predomislio i on uzeo učešće u tome.

Vi možete da kažete – baš nas briga, to su vam turisti, to je margina, manjina, huligani i šta nas briga za njihov stav. Ali, ja mislim da niti je to baš takva manjina i takva margina, a pogotovo ako vam je zaista stalo do stabilnosti u zemlji ne bismo smeli da ignorišemo i da propustimo priliku da svako ko ima neku težinu i neku podršku u javnosti, istovremeno želi da konstruktivno doprinese političkim procesima u Srbiji, da bude isključen iz tog izbornog procesa. Dakle, možete ignorisati, možete nastaviti normalno kao da se ništa nije dogodilo, ali rekoh neće doprineti stabilnosti.

Zaista, pri kraju, nije dobro svoditi čitavu opoziciju na Savez za Srbiju, a pogotovo Savez za Srbiju na Đilasa, a Đilasa na Boška Obradovića. Svako je tu … iza sebe, kao što uostalom nije, i vi ste me ovde ubeđivali, ne mene, nego javnost, da iza kolege Đukanovića i njegovog poziva na onu bakljadu ne stoji Aleksandar Vučić. Sam predsednik Vučić je rekao da on to ne podržava, nije ni za jedno ni za drugo. Sad mi treba da poverujemo da iza tih bakljada, iza ovde ponovljenog stava političkog, izjave i poziva na njih gospodina Đukanovića ne stoji niti SNS, vaš istaknuti poslanik, niti Aleksandar Vučić, a ovamo treba javnost da veruje da iza Boška Obradovića koji je lider neke stranke, parlamentarne stranke, samostalna ličnost stoji Đilas i ceo Savez za Srbiju i čitava opozicija.

Hajde da budemo dosledni. Možda je zaista gospodin Đukanović delovao autonomno i ne stoji predsednik iz SNS iza njega, ali onda zašto vi tvrdite tako da onda iza Boška Obradovića stoji ne znam Đilas, Savez za Srbiju, ja ili neko treći i peti. Hvala.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 10.05.2020.

Želeo sam repliku na gospdoina Đukanovića, ali dobro.

Suština mog amandmana je nešto što sam ovde već delimično govorio, da ako se stvarno želi demokratizovati politički proces i izborni proces, onda je trebalo stvarno izaći u susret zahtevima o kojima sam ovde već govorio, a to je da se ovaj cenzus, odnosno ne cenzus nego uslov od 10 hiljada prikupljenih potpisa smanji proporcionalno onoliko koliko je smanjen cenzus. Dakle, ako je 10 hiljada, cenzus je bio 5%, sada ako je 3%, treba da bude šest hiljada. Posebno je to važno za lokal, odnosno za izbore za odbornike, jer svi znaju koji učestvuju tu tome, koliko je to komplikovano prikupiti te potpise za odbornike i koliko tu ima prostora za manipulaciju.

S tim u vezi, rekao bih da ovo što se sada čini, ova promena načina overavanja potpisa je zaista samo kozmetička, a jeste intervencija u izborni zakon. Ako ćemo formalno da se držimo, teramo mak na konac, imamo činjenicu sada da u toku izbornog procesa praktično menjate Zakon o izborima. Dakle, ne u toku izborne godine, što neko kaže da nije u redu, ja nemam ništa protiv da se menjaju u toku izborne godine, ali sada se menjaju u toku samog izbornog procesa.

Ne mislim da je to loš korak, jeste, u redu, bolje tako i pre Korone je trebalo na taj način da se to uredi, jer ovo nepotrebno favorizovanje beležnika, em pravi gužve, em otežava realno subjektima na tim izborima, učestvuju. Dakle, to nije sporno da se dešava.

Ali, moram da se vratim na ono što je suština ovde. Rekao sam, postoje zdravstveni. Epidemiološki razlozi zašto bi trebalo preispitati odluku o izborima. Postoje i ovi razlozi politički, jer ne doprinose smirivanju tenzija.

Postoje i oni razlozi, rekao bih, pristojnosti, ako je to period i tokom kojeg vi zapravo delite ovih 100 evra, naravno, nije to da neko deli iz džepa, ali takav utisak ostaje da vlast deli 100 evra, što penzionerima, što svim ostalim građanima koji se prijave i upravo u toku tog procesa vi održavate izbore. To ne može da ne deluje kao da se na taj način ljudi kupuju, da se kupuje njihova podrška.

Dakle, već zbog toga bi trebalo da se te dve stvari razdvoje, plus zdravstveni razlozi, kao što rekoh, član našeg, odnosno državnog tima iz Kriznog štaba kaže da ne zna kako će izbori da se održe 21. juna, kaže da ne zna šta je bilo sa koronom, odnosno sa virusom, da li je bio u januaru ili u februaru kod nas i nekako se stiče utisak kao da su i raspisani izbori, odnosno da je izvedeno vanredno stanje na dugme, kao da je ukinuto na dugme.

Ja nisam za to da se nastavlja vanredno stanje, ja sam za to da se nekim leks specijalisom ta stvar premosti. Ali, kao što rekoh, zamislite kako će izgledati ta biračka mesta, sa koliko desetina ljudi sa maskama, bez maski i ostalo. Mislim da o političkim razlozima i političkim tenzijama koje postoje u ovom društvu ne treba ni govoriti, jer bi bilo bolje za sve da se uzme sad jedan stvarno tajmaut društveni i politički i pokuša postići društveni dogovor, kojeg nije bilo do sada. To je pomalo bolno i za vlast i za onu opoziciju koja najavljuje bojkot i koja je najavila, a sad vidim da se malo i kolebaju.

Ali, kažem, ja nisam bio za taj bojkot, ja sam za izlazak na izbore bez obzira da li mene ima na njima ili nema. Izbori jesu način na koji se rešavaju politički problemi, ali da bi bili izbori, a ne samo puko glasanje, onda moraju biti neke neophodne pretpostavke za to obezbeđene. Ja tvrdim da u ovom trenutku te pretpostavke ne postoje i da će to biti jedna vrsta, opet kažem, neću da kažem silovanja, ali svakako siljenja, jednog opšteg siljenja da se to negde odradi, da se na to izađe, da se vidi koliko je izašlo i ostalo. Meni ne treba, što je pomenuo kolega Đukanović ili neko drugi, da sada, kao, navijam da bude što manja izlaznost.

Ne navijam, ja navijam da izlaznost bude dobra i da izbori budu stvarno reprezentativni i da preslikaju onda i taj budući parlament i da preslikaju odnos političkih snaga. Ali, to u ovom trenutku nije moguće, kažem, što iz zdravstvenih, što iz političkih razloga. A ovih 100 evra i poklapanje održavanja izbora ili glasanja sa dodelom i podelom tih 100 evra je, rekao bih najblaže rečeno, neukusno i bilo bi dobro za samu vlast da tu stvar promeni i izbegne. Hvala.

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja , 10.05.2020.

Član 107. predsednice, dostojanstvo Skupštine, mislim da je grubo prekršeno. Zaista nisam potezao često taj član, ali mislim da ste bili dužni, iako naravno ne možete vi da intervenišete na svaku izjavu narodnih poslanika, ali ono se toliko puta ponavlja da se bez ikakvog upozorenja predsedavajućeg najstrašnije stvari ovde čuju na račun političkih protivnika, ali sad čak ne govorim o tome, što je ovde upravo izgovoreno - đubre, Dragan Đilas. Neki dan, prekjuče od strane sa istog mesta, od strane istog govornika smo čuli – bitanga. Isto tako, neko kaže – protuva. Dakle, ti izrazi prosto ne smeju da se čuju ovde u Narodnoj skupštini i vi to znate, gospođo Gojković.

Ono što je još gore od toga, ja apelujem na vas, na svakoga, na kolege, ako sam ja nešto napisao, ili neko od poslanika, ili neko od lidera opozicije ili vlasti, to ima smisla, mada ne treba preterivati, to ima smisla da se citira i da se pročita ovde. Ali, skidati sa mreže anonimne navodno tvitove navodnih ljudi, koji možda postoje a možda i ne postoje i to koristiti kao argument protiv političkih protivnika tipa - roknuti, bilo koga, a kamoli decu, bilo čiju, naravno da ja to osuđujem i svako normalan osuđuje. Ali ne samo to, ja osuđujem čak i pominjanje i citiranje toga, jer to takođe stvara zlu atmosferu.

Kako ja da znam da to možda nije neko od aktivista vlasti napisao da bi optužio… (Isključen mikrofon.)

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Zahvaljujem.

Ja sam gospođo premijerka hteo da nastavimo našu debatu o Kosovu, ali se nažalost pojavila sada urgentnija tema i hitnija preko koje ne mogu da pređem. Nadam se da će tu biti ministar Mali, ali i vi ste dovoljno tu da odgovorite. Reč je naravno o prodaji "Komercijalne banke", o nečemu što sam smatrao da je pogrešno i ispostavilo, nisam ja, nego i dobar deo ljudi, pa i stručna javnost, zapravo malo ko je uopšte našao lepu i pohvalnu reč za prodaju najveće domaće, jedne od dve preostale domaće banke.

To je stvar ekonomskog suvereniteta. Suverenitet nisu samo granice, suverenitet je i koliko upravljate i možete da upravljate svojim finansijama. Naravno da ćete vi ili neko reći, pa to je sada u današnje vreme, kapital ne poznajte granice itd. Ali, činjenica je da se nijedna ozbiljna zemlja ne odriče ni finansijskog suvereniteta i vrlo je neobično da se pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje državna banka koja dobro posluje, koja ima 75 miliona evra profita samo u prošloj godini, prodaje se za 387 miliona.

Pa to maltene nije ni dva stadiona fudbalska koja su predviđena da se grade. Ove televizije koje su kupljene za 200 miliona, što je država izdvojila 200 miliona evra da kupi dve, ne baš profitabilne televizije, a mi prodajemo za 387 miliona, što je navodno uz neke dividende za izađe na 450 miliona, za banku koja dobro posluje.

Pri tome je pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje "NLB" gde je država Slovenija većinski vlasnik, pojedinačno većinski akcionar sa 25% akcija, plus neki konzorcijum manjih akcionara.

Dakle, država Srbija je loš vlasnik, a država Slovenija nije loš vlasnik. Onda možemo da prodamo našu najveću banku, preostalu banku strancima. To je po meni strašna greška i da ne mislim samo to ja i pojedini ekonomski stručnjaci koje mogu da nabrojim, nego to kaže i guvernerka NBS, gospođa Jorgovanka Tabaković.

Dakle, pitam ima li šanse da se taj proces zaustavi i da li mislite i zbog čega mislite da je to dobra akvizicija?

Pošto imam samo još pola minuta za drugo pitanje, onda ću se samo vratiti i zamoliti vas za komentar rečenice predsednika Vučića, koji je više puta poslednjih dana ponovio, reč je o Kosovu, da očekuje da ćemo u vezi sa Kosovom dobiti ponudu, citiram - koju ne možemo da prihvatimo, a koju ne smemo da odbijemo? Nije li to reketaška ponuda ako zaista stigne? Nije li to ucenjivačka formulacija i nije li neprimereno da šef države govori na takav način o najvažnijem nacionalnom državnom pitanju?

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Podsetio bih vas na ovo pitanje o Kosovu i Metohiji, ali da smo kažem još reč-dve još o „Komercijalnoj banci“. Sigurno su neki nedosledni, sigurno su neki doprineli toj prodaji i tom krčmenju i finansijskog sektora i sada možda kritikuju iz nekih političkih ili politikantskih razloga. Ja sam protiv toga bio i tada i sada.

Drugo, kao što se i Aleksandar Vučić promenio i promenio mišljenje po mnogim pitanjima, eto, možda su i neki od tih kritičara sada promenili mišljenje pa uvideli da su grešili. Ima jedna tu strukturna stvar i malo nepravedna koju ste naveli, možda bi bolje zvučalo, koju jedan deo političke javnosti ovde često i rado pominje i poteže, a to je, kao, prodali smo Naftnu industriju, jel tako, za više, nešto više od toga. Ovde je reč o jednoj banci. Prevideli ste samo jednu sitnicu gospođo Brnabić. Taj NIS kada je prodavan, on je bio gubitaš i jako je loše poslovao. Dakle, ja sam u svim, bez obzira ko je kupac da se čuva ekonomski suverenitet, ali je činjenica da je NIS poslovao sa gubicima i da je kupac taj, znamo o kome govorimo, naravno, o ruskom kupcu, zaista podigao na noge i napravio jednu profitabilnu i uspešnu regionalnu kompaniju od tog NIS-a. To je takođe činjenica. Drugo, država se nije odrekla u potpunosti vlasništva nad NIS-om, zadržala je makar manjinski paket.

Mislim da je trebalo to učiniti i ovde, makar koliko je Slovenija zadržala u NLB, makar toliko ste i vi trebali zadržati ovde. Na kraju krajeva, da ne ulazim sada u te detalje, prošle godine je država Srbija otkupljivala te udeo i akcije od tih stranih akcionara u „Komercijalnoj banci“ za veće pare po procentu nego što sada prodaje NLB-u. Znači, mogli smo se barem ugledati na Sloveniju, ako ništa drugo.

Još nešto, sami ste rekli, bilo je loših direktora, loše uprave. Evo vam prilike da postavite dobru upravu, svoje kadrove, pa da oni dobro posluju. Znači „Komercijalna banka“ je dobro poslovala, imala je dobre bilanse i odlične perspektive i zato se to ne prodaje, a prodajete nešto što je problematično ili nešto što ne možete da dignete. To je ta velika razlika između, recimo, „Komercijalne banke“ i NIS-a, što ne kažem da je možda i ono moglo da se proda bolje.

Moram drugu stvar da pokrenem, a vi ste ovde završili trijumfalno prošlo gostovanje prošlog meseca pominjući sjajni konačno oporavak demografski, da je prvi put u odnosu na prošlu godinu rođeno više dece, za 600 ili 700 dece novorođeno nego 2018. godine. Ono što ste zaboravili da istaknete i to je nevolja sa statistikom, ona je uvek tako malo omogućava elastična tumačenja da je, zapravo, 2018. godina bila apsolutno najgora godina po broju novorođene dece, tako da se u 2019. godini samo malo popravio taj inače najgori bilans. Dakle, mi imamo dve najgore godine kada je reč o novorođenoj deci, a i kada je reč o onima koji polaze u prvi razred, to je takođe katastrofa… (Isključen mikrofon.)

Dvadeseto vanredno zasedanje , 30.01.2020.

Gospođo Brnabić, mi smo se pre malo više od mesec dana ovde sreli i razgovarali i tu je bilo više tema, ali je ključno, centralno pitanje bilo situacija u Crnoj Gori, tada je to eskaliralo upravo i ja sam tu imao primedbe na ponašanje naših, odnosno na reakciju naše Vlade.

Vi ste uz dosta insinuacija, maltene, kao da neko poziva na nasilje, pominjali ste neke tenkove, svašta, ali ste rekli neke stvari koje zvuče razumno.

Rekli ste, moramo biti pametni, moramo biti promišljeni i taj problem moramo rešavati u dijalogu sa Vladom Crne Gore, jer je to sada nezavisna država i onda ste još aludirali ko je kriv, što jeste, itd.

Evo, prošlo je više od mesec dana, prošlo je pet nedelja, gospođo Brnabić, bili smo pametni i promišljeni, nismo reagovali ishitreno, čak naše Ministarstvo spoljnih poslova je propustilo priliku da reaguje, pa je njihovo Ministarstvo spoljnih poslova otprilike protestovalo zbog relativno sitnog incidenta ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu, dakle, koje jeste za osudu, ali nije za tako dramatične reakcije. Čitava javnost njihova se tresla zbog tih par vatrometa, ili ne znam šta je ispaljeno u Knez Mihailovoj ispred ambasade.

Hoću da kažem, razumni smo bili, nismo reagovali, ja bih rekao ni onoliko koliko se mora, a šta je efekat toga? Šta smo postigli? Šta ste postigli? Dakle, za dijalog, kao i za tango potrebno je dvoje. Propustili smo priliku da učinimo nešto što svaka razumna suverena država može da učini, od Saveta bezbednosti, što deluje kao najkrupnija mera, ali je ovde u ovoj sali ministar Vulin, doduše kao svoje lično mišljenje rekao da je on čak i na to spreman i misli da bi to trebalo, znači, od alarmiranja Saveta bezbednosti, preko OEBS-a, preko Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Mi, zapravo, nismo učinili ništa, možda je bilateralno neko nešto razgovarao.

Evo, ja vas pitam da li ste vi kao Vlada, kao predsednik Vlade i predsednik je najavio da će razgovarati, ali ne znamo da li je tog razgovora bilo, da ćemo rešavati taj problem dijalogom? Do sada nismo videli nikakve efekte tog dijaloga, nego smo samo videli aroganciju, bahatost i eskalaciju arogancije, režima u Podgorici, pa i stiglo se od ovog skandaloznog zakona o navodnoj slobodi veroispovesti, stiglo se i do fizičkih napada na mladiće koji su protestovali i branili one svoje murale, odnosno trobojke, pa su kao najgori kriminalci rasterivani šok bombama, suzavcima, bilo je i prebijanja.

Dakle, to je moje prvo pitanje – da li se namerava i šta se namerava učiniti od onog što je razumna diplomatska mera ili lepeza mogućih mera?

Druga stvar, ali bojim se da druge stvari neće biti, odgovorite na prvo, pa ću onda u sledećoj turi postaviti i to drugo pitanje.

Izvolite.

Prvo redovno zasedanje , 03.03.2020.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.

Znate, lako je nešto srušiti, teško je sagraditi. To važi za kuće i zgrade, važi i za institucije, naročito za institucije, to važi i za instituciju Skupštine i demokratije, pa i instituciju poslaničkih pitanja, koja je važan institut u kontrolnoj ulozi parlamenta, jer bi trebalo da bude.

Stoga sam se trudio tokom ovih prethodnih nekoliko godina da ta pitanja budu ozbiljna, odgovorna, konkretna i kada se radilo o nekim pojedinačnim slučajevima i kada se radilo o najvišim sferama državne politike. Moram reći, kao i u svemu, kao i u životu, kao i u politici, nisu svi isti. Dakle, neki su odgovarali konkretno i iscrpno, neki pro forme, neki nisu nikada odgovarali. Ali je interesantno i donekle ohrabrujuće da ipak većina institucija sa kojima sam tražio na ovakav način pitanje jeste odgovarala i, kažem, ne samo uvek reda radi.

Tako da je malo i do nas, rekao bih, i do poslanika i do pitanja i na neki način forma, jedan od načina koji, kažem, ovaj parlament vrši ili bi trebalo da vrši – i kontrolnu funkciju izvršne vlasti. Recimo, neki nisu nikada, čini mi se nikada, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju, te u tom smislu moje pitanje ili sugestija za predsedništvo Skupštine, odnosno rukovodstvo Skupštine jeste – da li se može na neki način uvesti sankcija neka i kakva za institucije koje su dužne, a ne odgovaraju po poslaničkim pitanjima? To uopšte nije bezvezna stvar i mislim da bi to osnažilo ulogu parlamenta u nekom budućem i nadamo se boljem sazivu.

S druge strane, kažem, neki su odgovarali često i dosta iscrpno, tu moram pohvaliti Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova, gospodina Đorđevića i druge, ekologiju i neke druge resore. Nešto smo i pomerili sa nule, posebno deo ekološke problematike vezano za mini hidroelektrane i slično.

Elem, moje pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova jeste povodom više puta ponavljanog komentara, izraženog komentara i izjave bivšeg austrijskog ministra Herberta Kikla o sporazumu nekom navodnom sa Srbijom, da prihvati migrante ili sve one koji ne dobiju azil u Austriji. Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova kao da sledi da tog sporazuma nema. Ali nikada nisu rekli – ne, ne postoji taj sporazum. Dakle, prosto, bilo je i mnogo manjih sumnji i spekulacija i zato ponavljam to pitanje – da li je neki sporazum sa gospodinom Kiklom potpisan ili on izmišlja ili je reč o samo o nekom tehničkom protokolu, što je možda slučaj? Dakle, ako nema sporazuma, kažimo, to bi umanjilo, pogotovo s obzirom na ovu povećanu napetost i opravdanu osetljivost javnosti po pitanju ove migrantske krize.

Što se tiče Ministarstva odbrane, postavio bih pitanje – da li oni, s obzirom da imaju predstavnike, što se malo zna, u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru i „Krušika“ i Trstenika i drugih fabrika „Namenske industrije“, da li su ih oni i njihovi predstavnici u ovim fabrikama „Namenske industrije“ obavestili o zloupotrebama ili o sumnjama na zloupotrebe koje postoje i da li Ministarstvo odbrane, naravno i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome takođe adresujem pitanje, ima saznanja da su fabrike „Namenske industrije“, odnosno vojne industrije bile oštećene u trgovini, odnosno od strane posrednika prilikom izvoza svojih proizvoda?

Neobično je da fabrike, vojne fabrike mnogo rade, a loše posluju imaju loše bilansi, loše rezultati, a da posrednici dobro prolaze i uživaju.

Napokon, ako mogu, imam još koji minut, znači, prosto, neobično je da se posrednici bogate i strašno su im dobri bilansi, a proizvođači, državni proizvođači stagniraju ili su svi u blokadi i u dugovima.

Poslednje pitanje, verovatno u ovom sazivu, ide na adresu predsednika Skupštine, odnosi se na situaciju u Republici Srpskoj i pritiscima kojim je i sama Republika Srpska izložena od strane Sarajeva i međunarodne zajednice - da li postoji šansa, imali smo pre neki dan posetu delegacije iz Banja Luke, Skupštine Republike Srpske, da se usvoji neka zajednička rezolucija, ili deklaracija od strane Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Srpske kojom bi se podržali i osnažili stavovi RS, ili makar da podržimo zaključke, ako ništa drugo da podržimo zaključke Skupštine Republike Srpske povodom napada na njih?

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, ministra finansija i guvernera Narodne banke i tiče se teme koju je već jedan kolega maločas pomenuo, ali mislim da je suviše velika stvar da bi mogla da prođe nezapaženo i gurnuto pod tepih. To je, naravno, reč o prodaji Komercijalne banke.

Ja sam sa ovog mesta više puta tu temu apostrofirao, pitao i ministra finansija ovde uživo kada je gostovala Vlada. Apelovao sam sa ovog mesta da se to ne čini sa argumentima i struke i rekao bih logike i politike da je prodaja najveće domaće banke, poslednje preostale velike domaće banke, nešto što temeljno zadire u ekonomski suverenitet ove zemlje i da, na kraju krajeva, primer i argument koji se često poteže ili se mogao čuti u poslednje vreme, kako tu prodaju Komercijalne banke ne mogu da kritikuju oni koji su sami doprinosili, prodavali domaće banke ili ih gurali u stečaj, misleći tu na neke prethodne vlasti.

Ja se slažem sa tom kritikom, ali ne mislim… I sam sam, uostalom, kritikovao sve vreme to, ali ne mislim da je to onda… ali bih da se nastavi sa tom praksom za koju smo se složili da je loša.

Dakle, reč je ubedljivo o najboljoj domaćoj banci i ne samo domaćoj, znači jednoj od najvećih, najsolventnijih i najpouzdanijih na teritoriji Republike Srbije, koja radi i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i ima odlične bilanse. Prodaje se za, ponavljam i naglašavam, 387 miliona evra, uz očekivanu dobit kao do kraja godine da to poraste na 450 miliona, ali zvanična kupoprodajna cena je 387 miliona evra.

Godišnji profit, zarada banke samo je prošle godine bio oko 70 miliona evra. Dakle, svakom laiku je jasno da je to loša računica. Tim pre što su mnogi u ovoj sali, mnogi iz ove sadašnje vlasti kritikovali, kao što rekoh, poteze i politiku prethodnih vlasti, koja je zaista to činila, ali čak ni oni nisu hteli da prodaju baš sve. Kao da je cilj bio da se sve ono što su loše činili prethodnici, nastavi i da se još radikalizuje, kao što pokazuju ovi primeri privatizacije, kažem, i kojim se, nemojmo zanemarivati tu stvar, finansijski sektor ove zemlje stavlja potpuno u ruke stranaca.

Da ne govorim o tom jednom simboličkom, pa i ne samo simboličkom, i političkom problematičnom momentu da mi prodajemo Novoj ljubljanskoj banci Komercijalnu banku, u kojoj je većinski vlasnik, većinski pojedinačni vlasnik, znači, najveći akcionar, jeste država Slovenija. Znači, država Srbija prodaje banku Novoj ljubljanskoj banci, čiji je najveći vlasnik, odnosno akcionar država Slovenija.

Da ne govorim primere iz sveta, gde se takođe vidi ta fraza o tome kako je država loš vlasnik nije sasvim tačna i da nijedna država koja drži do sebe i do svoje suverenosti, bez obzira na tokove slobodnog prometa, novca, kapitala i tako dalje, ipak drži neke poluge, i to ključne, finansijske, političke u sopstvenim rukama.

Na stranu što je i guverner Narodne banke poslednjih par puta imao izjavu u poslednjim danima… nekoliko izjava kojima je dovodila u pitanje opravdanost te prodaje. Dakle, ja tražim argumentaciju i još jednom razloge, pošto stvar nije nepopravljiva, ali je jako blizu toga da postane popravljiva, od Ministarstva finansija, od predsednice Vlade i od guvernera Narodne banke obrazloženje zašto se, uprkos svemu, uprkos svim argumentima i struke, kažem, pa i zdravog razuma otišlo, išlo se na prodaju Komercijalne banke i time zapravo ugrožavanja, praktično suspendovanja finansijskog suvereniteta ove zemlje.

Moje drugo pitanje je kratko i ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Skupštine, ovo ću morati preskočiti, pa ću je pitati danas, večeras, predsednicu Vlade, ali za predsednicu Skupštinu - da li će u sklopu raspisivanja izbora, lokalnih izbora u Republici Srbiji, što je u njenoj nadležnosti, da li će biti, da li ima saznanja, jedno je da li će ona raspisati izbore, a drugo je da li ima saznanja da će lokalni izbori biti održani na severu Kosova i Metohije, barem u onim opštinama gde je to moguće, jer su poslednji put ti izbori održani 2012. godine. Znači, lokalni izbori na severu Kosova i Metohije su poslednji put održani 2012. godine. Posle toga nisu, nego su opštine sa srpskom većinom na severu gurnute u naručje Prištini.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 25.02.2020.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i ekologije. Dakle na ta dva ministarstva.

Tiče se problema koji u poslednje vreme, poslednjih dana, malo je uminuo, ali je doskora, u velikoj meri preokupirao pažnju javnosti u Srbiji, a to je ovo enormno zagađenje vazduha koje smo imali ove zime u nekoliko navrata. Tu je bilo razne špekulacije ko je tu glavni krivac i prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog zagađivača, sa jedne na drugu instituciju.

U svakom slučaju, od strane vlasti i nadležnih institucija uglavnom se tretiralo i na neki način targetirali su se individualni potrošači i čvrsto gorivo kao glavni krivac. Naravno da je najlakše prebaciti odgovornost na male potrošače i na one koji koriste drvo i ugalj. S tim u vezi, ne ulazeći u ovu debatu, hoću konkretno da postavim pitanje za ova dva ministarstva, jer sam od stručnjaka dobio informaciju da je zapravo problem ne toliko u korišćenju uglja, koliko u korišćenju uglja niskog kvaliteta, ekstremno niskog kvaliteta.

Navodno, ta vrsta uglja i neke vrste uglja koje se kod nas koriste do početka devedesetih, nisu uopšte bile dopuštene, znači tretiraju se kao mulj, kao otpad, sa ogromnom količinom gline u sebi i da su zbog toga toliki zagađivač, a ne bi morao biti da je ugalj nešto boljeg kvaliteta.

Zato je moje pitanje za ova dva ministarstva – ko vrši kontrolu uglja koji se prodaje na tržištu Srbije? Da li postoje posebni inspektori za to, koliko ih je koji se bave time? Da li postoji donja granica? Jasno je da postoje klase, ali da li postoji donja granica kvaliteta uglja koji se koristi, odnosno koji je dopušten da se koristi u prodaju i da li postoji onda nešto što je zabranjeno? Po mojoj informaciji te donje granice nema i zato, između ostalog, imamo ovakav stepen zagađenja kakav imamo.

Moje drugo pitanje ili prvo, uslovno rečeno, ide na adresu predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja se koliko juče u Berlinu srela sa američkim izaslanikom za Balkan, Metju Palmerom, i kojom prilikom je on opet otprilike prozivao nju umesto da ona, ne mora da prozove, ali da ona pita njega za neke izjave koje poslednjih dana ovaj američki diplomata davao povodom Srbije, povodom Republike Srpske i povodom Crne Gore.

Konkretno rečeno, gospodin Palmer je sebi dozvolio slobodu da kaže, tj. da kritikuje ponašanje Milorada Dodika, ne samo njega, nego čitave Republike Srpske, institucije Republike Srpske u ovoj najnovijoj krizi nakon odluke Ustavnog suda BiH kojom se poseže za imovinom i za ustavnim ovlašćenjima Republike Srpske i onda je rekao, citiram Palmera: „Ukoliko ne promeni ponašanje, nastavi sa antidejtonskim delovanjem, Miloradu Dodiku neće biti dopušteno da opstane“. To je doslovni citat, niko nije demantovao, Dodiku neće biti dopušteno da opstane.

Ja postavljam pitanje, ko to neće dopustiti Miloradu Dodiku da opstane? Koja je ta institucija ili pojedinac koji mu neće dopustiti ako je biran on ili predsednik ili rukovodstvo Republike Srpske od strane građana Republike Srpske?

S tim u vezi je dao sebi slobodu gospodin Palmer da komentariše ponašanje Rusije vrlo kritično, govoreći da ona destabilizuje region za razliku od njega, odnosno SAD kojima je u cilju mir, prosperitet i razvoj Balkana i indirektno podržao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Dakle, prosto, moje pitanje, da li ona smatra, da li ona lično, juče ili narednih dana kada se ponovo susreće sa njim ili neka od institucija države Srbije, smatra da treba reagovati na ovakve izjave ljubazno, pristojno, diplomatski, ali odlučno s obzirom da su one po svim kriterijumima ponižavajuće za državu Srbiju i za vitalne interese Srba u regionu? Hvala.

Imovinska karta

(Novi Sad, 02.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95000.00 RSD 03.06.2016 -