Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Govori

Zahvaljujem.

Mnogo je pitanja, a malo minuta. Ali, da pođem od onoga što nisam planirao, a što je gospođa Brnabić rekla pominjući SBB i televiziju N1.

Nemam ništa protiv, naprotiv, da državna televizija bude na prvom kanalu, ali ono što bih ja voleo, takođe, ne znam, pošto ste vi uzeli reč na tu temu, onda hajde vi počnite, mada mislim da je pitanje i za Ministarstvo kulture i informisanja takođe.

Ja bih voleo da vidim šta treba da se dogodi i pretpostavi, da bi građani, a dve trećine građana Srbije ne može da gleda tu televiziju ne na prvom, na drugom, nego uopšte ne može da gleda tu televiziju, kako bi tu televiziju, koja se ovde predstavlja kao izvor svekolikog zla, a ja smatram da ona ima svoje mesto u medijskom prostoru, jer nam je potrebna zarad medijskog pluralizma, mogli da vide i oni građani koji nemaju pojma šta ta televizija emituje, ali svakoga dana slušaju drvlje i kamenje na račun nje, njenog uređivačkog programa i njenih vlasnika?

Dakle, kad pominjete tu strašnu stvar što je, ne znam, RTS na toj televiziji, odnosno, ne, pardon, kod tog operatera, jel tako, na trećem, a ne na prvom mestu, onda hajde da vidimo kako je to kod drugih kablovskih operatera. Te televizije, govorim sad o televiziji N1, uopšte nema, gospođo Brnabić. Ne bi li to bio doprinos pluralizma u medijske scene. To je naravno jedna stvar, možda ne najvažnija, ali čisto da i to pomenemo.

Tu je i ministar ekologije i ministar energetike. Za njih imam kratko pitanje, ali tema je teška, tiče se ovih mini hidroelektrana. To se čini kao mali problem, ali mislim da nije i biće sve veći. U jednom trenutku, to nije zaista zasluga, odnosno odgovornosti ove Vlade, to je počelo ranije, mini hidroelektrane su plasirane kao veliko čudo i spas i sreća, pozivalo se na standarde EU i slično. Ispostavilo se da nije baš tako i da je njihov doprinos u energetskom sistemu veoma mali, da ne kažem mizeran, tih mini hidroelektrane, a ekološka šteta vrlo velika.

Zato očekujem komentar od vas da li se u tom pogledu može nešto i učiniti. Naravno, povod, ali samo povod je ova situacija u mesnim zajednicama Zvonce i Rakita gde je, po mišljenju eminentnih stručnjaka, zaista ugrožena bezbednost tih naselja, a da ne govorim o ekološkoj šteti.

Konačno, treća, ali najvažnija stara tema u razgovorima između mene i gospođe Brnabić ovde. Vi ste završili prošli put, hvaleći Briselski sporazum, naš dijalog, gospođo Brnabić. Moram da se vratim na tu osetljivu temu, jer jeste možda negde čvorno mesto naših neslaganja, kada je reč o ovim velikim političkim temama, ne samo vas i mene, nego i ove Vlade.

Ja smatram da je taj sporazum loš. Tu sedi njegov potpisnik. Doduše, ne potpisnik, nego više parafer, kako se kaže, onaj koji je parafirao, ali očekujem od vas odgovor na tu temu. Nastaviću kasnije.
Zahvaljujem na odgovorima.

Svaki od njih bi mogao da bude tema elaboracije celodnevne. Govorio sam tri minuta, a odgovarano mi je 20, ali to je tako Poslovnikom uređeno. Šta da se radi. Samo vas molim da me bar naknadno ne poklapate kada isteknu ona poslednja dva minuta.

Dakle, nisam ovde advokat televizije N1, niti tog kablovskog operatera. Samo bih morao ispraviti gospođu premijerku da joj procenti nisu adekvatni, odnosno jesu adekvatni kada je reč o udelu kablovski operatera. Procenti imaju najveći udeo pojedinih operatera unutar kablovske mreže.

Rekao sam i ponavljam – većina građana Srbije, mislim oko 60%, možemo da licitiramo tačno koji je procenat, to nije sasvim jasno, ali svakako veliki deo građana Srbije ne može da gleda tu televiziju. To je poenta.

Ovo što se tiče zakona isterati pravdu, ko šta krši. Ja nemam ništa protiv i podržavam svako privođenje pravu po tom pitanju, ali se stiče utisak i to bojim se iz ove današnje rasprave, a kamoli u čitavoj kampanji koja se vodi, da je ovde ipak reč o jednoj vrsti kampanje protiv jednog kablovskog operatera i jedne televizije, odnosno jednog kanala koji ne odgovara aktuelnoj vlasti.

Dakle, jedno je regulisanje prava i zakona, a drugo je nešto što se stiče kao utisak kampanje protiv te jedne kompanije i protiv jedne televizije koju, ponavljam i naglašavam, većina građana Srbije ne mogu ni da čuju, ali čuju samo kritike i grdnju na račun njih.

Što se tiče ove ključne teme, to je Briselski sporazum, to je ključna stvar našeg neslaganja, pošto vi imate više vremena gospođo Brnabić, vi ste elokventno ovde potezali i pet puta ponovili zapravo istu stvar – da to što Priština okleva da implementira Briselski sporazum je najbolji znak da je on dobar. To ste rekli i prošli put i sad, ali je problem u tome što ste vi sami implementirali sve ono što Prištini odgovara. Tako Priština samo izbegava da implementira ono što bi bila njena obaveza.

Uostalom, pročitajte, ako nećete sve, onda barem tačku 14. ovde pred građanima, Briselskog sporazuma gde se kaže da dve strane neće jedna drugu blokirati u procesu evrointegracija. Šta je to, gospođo Brnabić, ako ne priznanje, tačka 14, da neće se dve strane blokirati uzajamno u procesu evrointegracija?

Poslednja stvar, gospodine Stefanoviću, pošto mi vreme ističe, hteo sam da vas pitam u vezi sa aferom „Omča za Srbiju“, koja je očito lansirana iz nekih provladinih krugova, da li vi imate indicije, da li postoji neka zavera svetskih centara protiv nas?

Drugo, da li nameravate da razrešite aferu „indeks“ odnosno aferu „diploma“ jer je to nešto što objektivno opterećuje vaš rad. Ja bih voleo da vi to efikasno otklonite te dileme. Možemo mi o tome ćutati, to je neki način – slon u prostoriji koji se možemo se praviti da ne primećujemo. Dakle, za ovo uspešno obavljanje vašeg posla poželjno je da se stvar dobro reši.
Ovo poslednje ne bih komentarisao, ne znam o čemu se radi, ali mislim da je zaista dotaknuto dno, u različitim smislovima.
Što se tiče gospodina Stefanovića, mislim da je on promašio temu i mesto i da je ovih dvadesetak minuta koliko je govorio, govorio kao potpredsednik SNS-a, to je primeren govor na nekoj stranačkoj konferenciji za štampu, ali ne u Narodnoj skupštini, jer on je ovde u svojstvu potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova koji odgovara na pitanje poslanika. On je uspeo da ne odgovori na dva moja pitanja, na jedno je objasnio zašto neće da odgovori, a drugo je prećutao.
Gospodine Stefanoviću, verovali ili ne, ja navijam za vas. Znate zašto? Zato što znam da onaj ko dođe posle vas, biće gori od vas ministar. Tako da, ja uopšte nemam taj problem, ali samo vam kažem, da li je slon, da li je mamut, o tome možemo razgovarati, ali za aferu sličnog tipa su padali ministri ili ponekada i visoki državni službenici i u Nemačkoj i u Češkoj, vidite, smem da izgovorim reč Češka, i u okruženju. Dakle, prosto, molim vas, ako možete, napravite razjašnjenje te afere, pokažite indeks, otklonite to, a posle ćemo da pričamo, ili pričajte to o Šolaku i Đilasu. Na kraju krajeva, kao potpredsednik stranke, napravite duel na RTS-u, na Studiju B, na N1, pozovite gospodina Đilasa, pa raspravite šta imate sa njim o tim milionima, milijardama i ostalo. Znači, prosto to nije mesto za ovo.
Drugo, pre nego što mi isteknu ova dva minuta, moram vas podsetiti da ste prećutali da kažete nešto o ovoj sramnoj aferi „Omča za Srbiju" i insinuacijama prorežimskih medija da neko radi o glavi državi i predsedniku, neki prijatelji iz zemlje iz vrha NATO alijanse. Ili demantujte ili potvrdite, nemojte da se bavimo slonovima ili mamutima.
Zahvaljujem.

Imam dva pitanja. Prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, a drugo Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Ovo prvo se tiče pitanja koje sa žaljenjem moram ponoviti, mislim, ne ponavljam pitanje, druga je tema, ali je struktura pitanja ista ili slična - da li je i šta je, ili šta namerava, Ministarstvo spoljnih poslova da preduzme povodom sistematskih izjava prvih ili čelnih ljudi Republike Hrvatske povodom odluke Ustavnog suda Hrvatske o pravima srpske nacionalne manjine u Vukovaru, reakcije zvaničnih, a ne nekog avanturiste, ne neke marginalne opozicione stranke, ne nekog novinara ili kolumniste, nego prvih ljudi susedne države, počev od gradonačelnika Vukovara, gospodina Penave, zatim predsednice Kolinde Grabar Kitarović i predsednika Vlade Plenkovića?

Dakle, i Penava, i gospođa Kitarović i Plenković, samo na različite načine, zapravo kazuju istu stvar. Gospođa Kitarović direktno se protivi odluci Ustavnog suda o vraćanju ćirilice u Vukovar, gospodin Plenković izražava zadovoljstvo zato što ta odluka ipak nije obavezujuća na onaj ultimativan način, dok gradonačelnik Vukovara, Penava, sada daje neku svoju interpretaciju događaja iz devedesetih godina sa problematičnim zaključkom za bilo koju pravnu državu, a pogotovo članicu EU kako ne treba preterivati sa pravima manjina, da bi to pogoršalo međunacionalne odnose, ispunjavanje odluke Ustavnog suda.

Dakle, mislim da je naše Ministarstvo spoljnih poslova dužno, bez neke velike kampanje, krupnih reči pojedinih ministara, kakvih je do sada bilo, koje ništa ne znače, a samo dolivaju ulje na vatru, nego da zvanično postavi pitanje u vezi sa reakcijama na te odluke čelnih ljudi Republike Hrvatske, da bi na onakav način kao što bi to učinila svaka ozbiljna zemlja kada su u pitanju pripadnici njihovog naroda bilo gde u svetu. Mislim da tako treba da reaguje i Srbija, dakle bez dolivanja ulja na vatru, ali odlučno i diplomatski odgovorno.

Moje drugo pitanje ide na adresu MUP i BIA i tiče se tekstova u više verzija koji su se u poslednje vreme pojavili u srpskim medijima o nekom planu „Omča“, „Omča za Srbiju“, navodnom tajnom planu vodećih NATO država, gde se kaže da se protiv Srbije vodi specijalni rat, da je zapad pokrenuo, citira, „Operaciju Omča“, u kojoj je razrađen plan za slom Srbije. Jasno se govori da „Omča“ stvarno postoji, da je nedavno pokrenuta, da su „Omču“ počele da zatežu vlade i obaveštajne službe vodećih država NATO uz oslonac na vlade i obaveštajne službe država u našem okruženju, da strane obaveštajne službe neće odustati, da se mogu očekivati čak i atentati i politička ubistva, pri čemu se kao zgodni kandidati pominju neki lideri opozicionih stranaka i kritičari Vlade, da bi onda, navodno, srpska Vlada bila optužena za to i, konačno, da će zapadne sile, pre svega SAD i Velika Britanija, nastaviti podrivanje i davljenje Srbije metodama specijalnog rata.

Ne tražim i ne pozivam na odgovornost novine ili novinara, ja kao narodni poslanik samo očekujem da MUP pruži informaciju da li takav plan… da li ima indicija da postoji „Omča“ i čemu se onda toliko topimo pred našim, navodno, stranim prijateljima, čemu čitava seansa sa gospodinom Makronom ako ima bilo kakvih indicija da takav plan postoji? Da li je u pitanju samo uznemiravanje javnosti, što takođe treba jasno i glasno reći ili je opasnost realna i onda treba da se mobilišemo u saniranju te opasnosti svi skupa? Hvala.
Zahvaljujem.

Ja bih samo dopunio moje poslednje pitanje u vezi sa posetom francuskog predsednika Makrona, pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova u vezi sa njegovom izjavom kojom on direktno i indirektno govori o Kosovu kao o nezavisnoj državi. Tražio sam izjašnjenje ministarstva u vezi sa tim.

Samo bi dopunio to pitanje, mišljenjem, odnosno traženjem komentara, naknadnih izjava službenika ove Vlade, visokih predstavnika, od ministra Malog, do gospodina Nikole Selakovića, koji su u svojoj egzaltaciji, posetom francuskog predsednika, koji naravno ima svoj značaj, to ne želim da poričem, onda posebno isticanje njegove spremnosti da se angažuje na traženju rešenja za problem Kosova i Metohije. U tom svetlu pitam, pa zašto toliko oduševljenje, pozivi i molba, takoreći Francuskom predsedniku, da se uključi u rešavanje problema Kosovo i Metohija, ako je on nama, pred našom javnošću čitavom, u lice rekao šta misli o Kosovu, kao nezavisnoj državi.

Dakle, malo mi je to paradoksalno imajući na umu i Ustav i zvanične, i ovde u Skupštini stvari koje smo mogli da čujemo. Moje pravo pitanje ili drugo pitanje ide na adresu Ministarstvu sporta, odnosno i Ministarstvu finansija i tiče se odgovora na pitanje, koje sam dobio od Ministarstva sporta, u vezi sa izgradnjom nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam ovde postavio to pitanje i Ministarstvo sporta se potrudilo, odnosno ministar da odgovori dosta opširno, ponavljajući više-manje ove razloge koje smo mogli da čujemo u prilog izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam naravno problematizova te razloge, ali svejedno, pominju se razlozi bezbednosti, pominje se potreba organizovanja nekih međunarodnih skupova, sportskih manifestacija koje zahtevaju savršenije tehničke uslove, pominje se moguća korist od turizma, razvoj infrastrukture do koje bi moglo doći zahvaljujući izgradnjom tog stadiona.

Ono međutim, što tu nije jasno, zato ponavljam pitanje i ne samo Ministarstvu sporta, nego šaljem i na adresu Ministarstva finansija, jer je gospodin Mali, tako je i objavljeno u medijima član, odnosno jedan od prvih ljudi u međuresornoj grupi, koja treba da donese, tako je objavljeno pre mesec dana, konačnu odluku o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona. Iz toga kako je ranije ovde govoreno i tumačeno, ja sam shvatio, da bez obzira što su opredeljena sredstva čak oko 250 miliona evra, odluka o izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona, u Srbiji, nije doneta, i ja sam onda apelovao i da se i ne donese, iz razloga koji su tako očigledni koje ne treba ni ponavljati ni obrazlagati.

Sada međutim, vidim da je u štampi objavljen, a i na sajtu OUN za razvoj UNDP na njihovom sajtu 11. jula, objavljen tender, odnosno poziv za prikupljanje tehničke dokumentacije za izgradnju novog nacionalnog fudbalskog stadiona u Beogradu. Kažem, to je objavljeno i u štampi, i u, mada diskretno, jedva vidljivo, ima na sajtu ovog UNDP poziv. U tom svetlu, ja pitam, i rok je 5. septembar 2019. godine, kada treba da se podnese dokumentacija u vezi sa izgradnjom tog nacionalnog fudbalskog stadiona.

Onda pitam direktno i konkretno, gospodina Malog i gospodina Šapića, da li je doneta odluka o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona? Da li onda i moj apel i neka javnost koja je za to čula, mada rekao bih nedovoljno se oglasila neka stručna javnost i ostala, dakle da li naši apeli kasne, da li ima šanse ako je odluka doneta da bude revidirana i čemu onda ta međuresorna grupa koja tu odluku treba da donese, ukoliko je već, kako rekoh odluka doneta? Dakle, razlozi protiv izgradnje su jasni, očigledni i ne bi ih, kažem ovde, posebno elaborirao, možemo kasnije po nekoj drugoj temi, po nekoj drugoj tački dnevnog reda, ali svejedno, očekujem konkretan odgovor.

Dakle, uprkos tome što su opredeljena sredstva tokom 2018. godine, zaključeno da je to jedan od projekata od značaja, znači u julu, pre godinu dana, ali iz svega onoga što se čulo i što je ovde čak i govorio ministar Mali, u Skupštini pre nekog vremena, stekao sam utisak da ta odluka nije definitivna.

Dakle, da li je odluka donesena? Da li je definitivna? I, da li postoji šansa? Na to apelujem i završavam time, da se ona opozove, to je takoreći i moja usluga i predlog ovoj vladajućoj većini, jer mislim da ta odluka neće naići na odobravanje javnosti, čak i onoj koja je naklonjena SNS i aktuelnoj Vladi. Hvala.
Ovoga puta imam samo jedno pitanje, koje ide na najviše adrese - predsednik Republike, predsednik Vlade i Ministarstvo spoljnih poslova, a tiče se ove aktuelne jučerašnje i današnje posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji.

Da ne bude nesporazuma, uvek je važno kada prvi ljudi važnih evropskih zemalja posećuju i sastaju se sa liderima Srbije i protiv toga niko nema ništa protiv.

Ali, prilikom tih susreta, to je moje mišljenje, treba imati barem mrvu elementa nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja, tim pre što, sećamo se kako je jesenas protekla poseta, odnosno proslava i obeležavanje 100 godina pobede u Prvom svetskom ratu ili Velikom ratu i kakav je tamo tretman imala srpska delegacija, odnosno srpski predsednik. Da ne govorim o zastavi Kosova u Notr Damu i onom ponižavajućem mestu na koje je bio smešten predsednik, ko god on bio, šta god o njemu mislili, predsednik jedne od zemalja pobednica u tom Velikom ratu.

Dalke, u tom kontekstu se dešava ova poseta, važna poseta i domaćin, umesto da je iskoristio priliku da se izvini zbog tog incidenta, najblaže rečeno incidenta, u Parizu, zapravo je napravio jedan novi diplomatski gaf. Zato kažem da moje pitanje ide na dve adrese. On je rekao, citiram – Srbija i Kosovo su zaista evropske države. Dakle, evropske države su Srbija i Kosovo i mi treba da pomognemo da se to prevede u realnost, odnosno činjenice ili realnost.

U tom svetlu je govorio i o potrebi sporazuma između Srba i Albanaca, odnosno između Srbije i Kosova, jer taj eufemizam Beograd i Priština uglavnom se koristi u našim medijima, većina evropskih državnika ga, nažalost, ne koristi, nego govori o Srbiji i Kosovu kao ravnopravnim zemljama. U tom kontekstu, Makron je govorio o nemačko-francuskom primeru i rekao je da ponos nacije nije u konfliktu sa zemljom koja vam je sused, dakle, ponovo insinuirajući da je Kosovo sused Srbiji.

Naravno da je poznato da se ne slažemo sa većinom evropskih zemalja, ne sa svima, srećom, ali sa većinom evropskih zemalja i većinom zapadnih zemalja po tom pitanju, ali kada je već tako visoka poseta, na najvišem nivou, u pitanju, onda je, mislim, bilo neophodno da se ljubazno i učtivo skrene pažnja i stavi do znanja gostu da Srbija smatra da nije Kosovo nezavisna zemlja i da nije sused Srbije. Posebno je važno u svetlu svega ovoga što se dešavalo prethodnih meseci na relaciji Pariz-Beograd i u tom smislu neka diplomatska reakcija Ministarstva spoljnih poslova, recimo, ambasadoru Francuske, mislim da bi bila na mestu, a ne bi narušila čitav pozitivan kontekst.

Ono što je najtužnije u svemu tome, srpski mediji, većina domaćih medija, ovde pred sobom imam sve srpske dnevne novine koje izlaze u Srbiji, osam novina, ja sam prelistao pažljivo, ni jedna novina nije zabeležila tu izjavu Emanuela Makrona. Oni koji nisu gledali TV prenos, uživo, prenos sa konferencije za štampu, građani Srbije prosto ne znaju za tu izjavu. To je verovatno u želji da se ne naruše dobri odnosi i pozitivna atmosfera u vezi sa tim.

Ali, zabijanje glave u pesak, to je moje najdublje i najiskrenije mišljenje, zatvaranje očiju pred tim stvarima, takvim izjavama i takvim nediplomatskim gestovima, kakav je i sada učinio predsednik Makron, ne doprinosi ni bilateralnim odnosima, ne doprinosi ugledu Srbije u svetu, već naprotiv.

Dakle, ta vrsta autocenzure koju su preneli naši mediji i naš politički vrh mislim da je zapravo štetna, kontraproduktivna i samo omogućava da se takvi događaji i takve izjave gomilaju, a ima ih mnogo. Šteta je i žalim što je ukupno dobra atmosfera ove posete narušena tim incidentom, a još više žalim što naše Ministarstvo spoljnih poslova ili, za sada, naša diplomatija i naš politički vrh nisu reagovali, kažem, učtivo ali odlučno na to što se dogodilo juče u Beogradu, baš kao i ono jesenas u Parizu. Hvala.
Zahvaljujem.

Ja sam više puta govorio ovde da ova institucija poslaničkih pitanja je jedna od retkih oblasti iz delokruga rada Narodne skupštine i narodnih poslanika koja koliko-toliko funkcioniše. Daleko od toga da dobijamo odgovore na sva pitanja, naravno da ne, ali i drugi put ću apostrofirati adrese sa kojih odgovori uglavnom ne stižu ili uopšte ne stižu. Ali, kažem, većina subjekata, tj. objekata od kojih je traženo mišljenje ili odgovor, uglavnom odgovaraju, nekada formalnije, nekada sadržinskije.

U tom smislu sam ja dobio odgovor na moja neka prethodna pitanja od Ministarstva spoljnih poslova i od Ministarstva finansija. Ne kažem da sam zadovoljan tim odgovorima, ali isto tako konstatujem da oni nisu ni potpuno rutinski, formalni u smislu da su pokušali da pruže neko objašnjenje i razjašnjenje, što i jeste smisao ovog instituta poslaničkih pitanja.

Međutim, odgovorom Ministarstva spoljnih poslova, a ima ih dva, moram da konstatujem i da u jednom smislu tražim dopunu tog odgovora. Ticalo se reakcija ili nepostojeće reakcije Ministarstva spoljnih poslova i na onaj incident grubog vređanja države Srbije i SPC od strane funkcionera, odnosno visokog službenika ambasade Crne Gore u Turskoj.

Drugo, ticali se što je sada centralna tema mog pitanja – zabrana ulaska u Crnu Goru četvorici srpskih državljana. Dakle, četvorici srpskih državljana i intelektualaca, uzgred bolje rečeno, Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću je uskraćen ulazak i boravak na teritoriji Crne Gore. Odgovor koji sam ja dobio od Ministarstva spoljnih poslova je glasio, povodom prvog pitanja – Da. Mi nismo reagovali, jer je Ministarstvo spoljnih poslova preduzelo mero prema svojoj službenici. Što se tiče ovog drugog pitanja, odnosno zabrane ulaska u Crnu Goru, da Srbija u vezi sa ovim pitanjem, citiram: „neće uvoditi recipročne mere Crnoj Gori.

Ja nisam tražio recipročne mere, ja sam pitao i sada ponavljam to pitanje – da li naše Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima mesta bilo kakvoj reakciji, noti, pozivanju ambasadora Crne Gore u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je Maršu ili bilo kojem potezu ili meri iz domena diplomatskih mera na nešto što je, ponavljam i naglašavam, flagrantan slučaj i primer kršenja ljudskih prava državljana Srbije i zabrana ulaska u Crnu Goru. Nije reč o nikakvim kriminalcima i sumnjivim licima, već naprotiv, uglednim intelektualcima, od kojih su neki poreklom iz Crne Gore, neki nisu.

Dakle, u tom smislu tražim dodatno razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova, ali pohvaljujem trud da ste odgovorili nešto konkretno, a ne formalno.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva prosvete, gospodina Šarčevića, kojeg pitam – da li Ministarstvo, a ja sam čuo izjavu u medijima, ali to je jedna stvar, sad je zvaničan odgovor, da li Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima osnova, razloga i potrebe, s obzirom na ono što se poslednjih dana dešava u javnosti i medijima, da se pokrene istraga i inspekcijski postupak ili nešto iz delokruga rada Ministarstva prosvete u vezi sa priznavanjem, odnosno diplomom potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, dakle samo kratko – da li ima osnova? Da li će preduzeti ili neće preduzeti, ne ulazim u klasifikacije tog dela?

Poslednje pitanje, iako očigledno neće biti mnogo vremena, samo skrećem pažnju, a i pismeno ću uputiti dopis predsedniku Narodne skupštine, gospođi Gojković, da skrenem pažnju na apsolutno neprihvatljivo i flagrantno kršenje i Poslovnika i rekao bih čak ljudskih prava, pogotovo političkih prava opozicionih poslanika u ovom domu Narodne skupštine od strane s jedne strane predstavnika vladajuće većine, ali zapravo od strane predsedavajućih ovog parlamenta, koji u njenom odsustvu, pogotovo predsedavajući iz nekih koalicionih stranaka, odnosno mlađih partnera vladajuće stranke ili ne žele ili ne smeju da se suprotstave govornicima vladajuće većine i u tom smislu grubo krše Poslovnik, dozvoljavaju replike ne od dva, tri minuta, da se završi misao rečenice, to je korektno i to je u redu, nego replike od po osam, 10, pa čak i 15 minuta pre svega šefu, ali ne samo njemu, skupštinske većine SNS, gospodinu Martinoviću.

To blamira i kompromituje i dobru volju iskazanu od strane predsednice u ovom domu, kao i pokušaj da ovaj dom koliko toliko funkcioniše u normalnim parlamentarnim okvirima. Zbog toga jedan deo pozicije i bojkotuje ovaj parlament, a kažem i tretman ovih malobrojnih opozicionih poslanika ovde pokazuje da jedan deo Skupštine, pa i jedan deo rukovodioca Skupštine, odnosno predsedavajućih nema dovoljno sluha za te formalne stvari.

Ono što se na Administrativnom odboru kaže, da ne ulazimo, tu ima svega i svačega, to ćemo kasnije raspravljati o tim sadržinskim stvarima, ali prosto formalno i proceduralno ne dozvoljavaju se replike, dozvoljavaju se i opoziciji i dozvoljava se beskonačni niz repliciranja koji traje 5, 10 i 15 minuta. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

To kažite kolegama drugim, ja sam kolegijalan, nisam čak imao ni nameru da se javljam. Mislim da je sve jasno više ili manje iz ove celodnevne rasprave zbog izveštaja.

Prvo, hteo sam javno predstavnicima ovde prisutnim iz kancelarije Poverenika, kažem ono što sam rekao i u raspravi na Odboru za kulturu. Zato nema potreba da nešto previše dužim i širim, u osnovi sam zadovoljan i pozitivnim sam ocenjivao rad te institucije. Pri tome, nisam nikada preterivao i bio euforičan u pogledu pohvala. Siguran sam da je bilo i propusta i bar nešto od onoga što se ovde čulo, verovatno ima i osnova za zamerke, ali oprostite, koliko sam shvatio, kancelarija reaguje po onim zahtevima koji idu prema njoj. Dakle, niste vi ti koji ste primarno odgovorno zato što je, ne znam, jedna grupa pitača i jedna vrsta informacija možda bila dominantnija u odnosu na druge.

Dakle, to je dosta kvalitetan rad ove institucije i tu odgovornost prvog čoveka, kako i odgovornost, tako i zasluge prvog čoveka te institucije ne može da bude ne pomenuta, što ne znači da nije bilo, kao što rekoh, propusta i da nešto nije moglo bolje.

Ono što je posebno važno i zbog čega hoću da kažem i po malo pozovem i prozovem kolega sa druge strane, da prosto razmisle, makar u sebi, ako ne javno, ovde da polože račun, kako će oni nakon svega što su govorili danas ovde, nakon svih kritika, uvreda, kleveta, na račun pre svega same institucije i njenog prvog čoveka, gospodina Šabića, kako će sada da glasati, a glasaće i svi znamo da će glasati za ovaj izveštaj?

Dakle, prosto ovo je jedan, ali nažalost ne jedini, ne prvi primer vrišteće nedoslednosti, jedne, kako bih rekao, da ne otvaramo preveliki krug replika, mada će ih verovatno biti, gotovo licemerja, da se šest, sedam sati najstrašnije kritikuje i kleveće rad te kancelarije i tog Poverenika, a onda se glasa za taj izveštaj. Zašto? Zato što je taj izveštaj i glasanje za taj izveštaj, on će ići negde dalje, i biće pozitivno vrednovan u nekim evropskim telima, kao što je i u ostalom rad same kancelarije Poverenika jeste pozitivno vrednovan i u ocenama Evropske komisije i znam pouzdano da su se neki ministri i neki ljudi iz vlasti, Vlade hvalili, između ostalog i time, kako ta kancelarija dobro radi, kako napreduje, a sa druge strane za domaću javnost, za publiku, za biračko telo slušamo najstrašnije kritike, i rekao bih, strašne stvari, paralele, ne znam, sa fašizmom, sa Hitlerom, sa nacistima i sve ono što smo mogli da čujemo tokom ove višesatne debate, da ne govorimo o kolateralnim prozivkama političkih protivnika, odsutnih ili prisutnih.

Dakle, to može da prođe jednom, dva puta, pet puta, deset puta, ali posle toga gubite kredibilitet i u očima tih evropskih tela, kojima ćete se obratiti glasajući za ovaj izveštaj. Jer, zbilja, ja znam da moje kolege sa leve strane neće glasati, oni smatraju da ta institucija ne treba ni da postoji, nemam ništa protiv, mogu i da ih pomenem, to su radikali, dakle oni su kritikovali, oni smatraju da ta institucija, da taj Poverenik ne treba iz razloga koje su navodili. Ali, vaše kritike, diskusije, pre svega gospodina Martinovića, ali i niz drugih, su bile oštrije, gore, duže, malignije, malicioznije, kako god hoćete, prema instituciji, prema ličnosti gospodina Šabića, čak i od kolega radikala, a vi ćete posle toga glasati. Onda budite dosledni, onda glasajte protiv ili pređite na ovu stranu, ne bi vam bio prvi put gospodine Martinoviću da promenite stranu, pa da onda osvojite protiv.

(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)

Smirite se kolega Martinoviću.

Dakle, opet je bilo neumesnih komentara, opet ste pominjali sendviče i to više puta, ručkove, ko je ručao, ko nije ručao. Nemojte se previše ljutiti. Evo, vidite, i sada ne možete da ćutite pet minuta da istrpite kritike, dobronamerne kritike.
Predsedavajući, tek o vašem ponašanju bi se moglo razgovarati, ali nećemo sada, s obzirom da ste dopuštali replike od po osam i deset minuta. Svi znaju, poslanička replika traje dva minuta. Lepo je dopustiti da se završi misao, neka traje i dva i po minuta, da se završi rečenica, vi ste kolegi Martinoviću tri, četiri puta za redom omogućavali replike od osam, štopovao sam, osam i po, deset, deset i po minuta. Znači, umesto dva, deset i po. To je prosto samo ilustracija kako se radi ovde u parlamentu i onda se čudite što nema nekih poslanika.
Iako, kada smo već kod toga i kada smo i kod njih, ja mislim da je bilo fer i da bi bilo fer da su došli, pogotovo oni koji su godinama unazad hvalili instituciju Poverenika, imali samo reči hvale za rad gospodina Šabića, da su došli i ovde ponovili neke pohvale i branili ga od, rekao bih, neosnovanih napada. Ali, to je sada njihova politička procena i njima na dušu i na savest.
Dakle, vi koji ste ga kritikovali i sada i ranije, vi ste svoje kritike ponovili, ja u vezi sa tim ne mogu ništa da vam zamerim, ali mogu da zamerim ako vi sada posle svega ovoga što ste radili, što ste izrekli danas, glasate za ovaj izveštaj. To će biti samo zbog toga da biste mogli, kao prosto se legitimisati kako biste i dalje na reformskom, evropskom putu poštujete nezavisnost institucija, a sa druge strane…
(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)
Smirite se gospodine Martinoviću, zašto ste tako nervozni?
(Aleksandar Martinović: Nisam nervozan.)
Ne pitate, mislim dobacujete.
Da predsedavajući radi svoj posao…
Da predsedavajući radi svoj posao, vi biste dobili već opomenu, oduzeta bi vam bila reč više puta, bili biste kažnjeni, ali naravno da se to neće dogoditi.
(Aleksandar Martinović: Bio bi streljan da si ti bio na vlasti.)
Ne biste bili streljani, gospodine Martinoviću, ja bih vas branio, verujte mi i braniću vas ako dođe taj trenutak i ja budem em živ, em nešto se pitao u ovoj zemlji.
Bilo kako bilo, dakle…
Evo, vidite kolege, i kako vi očekujete, više puta i ja moram konstatovati da je predsednica Skupštine i rukovodstvo Skupštine pokazalo jedan napor da se urede ove sednice, da se zakazuju odvojene tačke, da se ne spajaju tačke, da se unapred zakazuje, da se ostavi vremena poslanicima da se upoznaju sa materijalom.
Dakle, bilo je tu dosta, formalno gledano, a na tragu ovih primedbi i kritika Evropske komisije, da se tim kritikama izađe u susret. Formalno se izašli, ali način kako vi to doživljavate ili bare, pardon, većina ili dobar deo ili jedan deo poslanika vladajuće većine, kako to sprovodi i ono što demonstrirate ovih dana, prosto pokazuje da vi možete formalno, institucionalno neke stvari ispoštovati, ali vi ne možete ili nećete ili ne želite da stvarno shvatite šta znači parlamentarna demokratija, šta znači da se čuje drugačije mišljenje, čak i kada je to mišljenje umereno i kada nije militantno formulisano.
Vi ste opet ovu raspravu, ovih dana pretvorili u neku vrstu streljačkog voda, da ne kažem stuba srama za vaše političke protivnike, pominjući besomučno, desetinama puta imena ljudi koji ne sede u ovoj sali i koje zapravo, možete usput nekoga od njih pomenuti, nemaju nikakve veze sa tačkama dnevnog reda. Vi ste u sredu pomenuli gospodina Đilasa 28 puta, plus još tri puta pod imenom Điki mafija i 28 puta pod imenom Đilas. Jeremić je bio svega 15 puta. Zato ste se sledećeg dana popravili, pa je Đilas bio pomenut čak 82 puta u toku jednog dana, Jeremić svega 7.
Neću ja nedostojanstveno završiti ovu sednicu i mislim da dostojanstvo ove sednice narušavano satima unazad načinom kako je vođena rasprava o jednoj važnoj, osetljivoj i delikatnoj temi.
Svaki put sam mogao, poštovane kolege, da se javim i da po Poslovniku reklamiram, svaki put kada ste deset i devet minuta replicirali gospodine Martinoviću i još vam je malo. Koliko vam treba gospodine Martinoviću? Vi radite po principu gluvog glamočkog kola, otprilike vi stalno ponavljate kao neku mantru, onako iste napade, iste kletve, iste klevete i onda računajući dve stvari, ili ćete rasterati publiku, što vam je primarni cilj, rasterati ljude koji gledaju ove prenose, a oni koji ostanu, otprilike da ćete im isprati mozak i onda ih uveriti u istinitost onoga što kažete.
Deset puta ili sto puta ponovljena laž postaje istina, gospodine Martinoviću. Dakle, osnovane su primedbe i sigurno je moguće kritikovati rad kancelarije Poverenika i ličnosti i neke njegove poteze, ali to šta je on radio i šta je tvitovao dva, tri, četiri meseca nakon što mu je prestala funkcija je potpuno nerelevantno, nebitno za ovu sednicu i za ovu raspravu. Vi ste namerno pomešali datume, pa ste njegovu repliku, odnosno njegov tvit ili komentar iz meseca marta, stavili kao da je otprilike on tad još bio u funkciji, a nije bio.
Dakle, da bismo dostojanstveno raspravljali, da bismo mogli da se složimo oko nečega oko čega se ne slažemo, a to nam je potrebno, da bismo mogli tragati za elementima konsenzusa, što nije lako u ovoj zemlji i u ovoj Skupštini i u ovom narodu, onda vas molim i prijateljski vam preporučujem i savetujem, pokušajte da smognete snage da čujete i ono što vam se ne dopada. Ja verujem da možete, ako se potrudite, kao što je predsednica pokazala da može uz malo truda da se napravi mesto za različite tačke dnevnog reda, da se unapred zakazuju sednice, da budu odvojene tačke i da se ostavi mnogo ili dovoljno prostora za raspravu, dakle, hajde i vi onda se potrudite, ako hoćete i ako vam je stalo da izađete u susret izveštajima Evropske komisije i nekih tela. Dakle, ne zbog tih tela, ne zbog te Evropske komisije, nego zbog nas samih, zbog političke klime i odnosa u zemlji.
Zar ne vidite koliko se valja mržnja ulicama, medijima, ovim skupštinskim klupama? Jednom ste preterali, jednom ste na neki način isterali ili naveli deo poslanika da napusti skupštinu. Ja sam podržao solidarno taj bojkot. Shvatio sam da ima razloga i smatrao sam da ima razloga da se on na neki način i prekine i da se po nekim tačkama…
(Aleksandar Martinović: Po tački dnevnog reda.)
Polako, gospodine Martinoviću, koliko su vaše tačke, vaše rasprave imale prava.
(Aleksandar Martinović: Hajde malo pričajte o Izveštaju.)
Ne moram ja nastaviti, gospodine Marinkoviću, ali sam ja mogao ne doći i ne reći ovo. Smatram da je važno i nije teško, kao što vas nije mrzelo da drugačije zakazujete ove sednice, potrudite se da bar malo formalno ispoštujete načela parlamentarne demokratije. Vi to, gospodine Martinoviću, ili nećete ili ne možete. Između ostalog, to je poštovanje kolega koji drugačije misle. Kao što sam ja, bez obzira šta mislim o nekima od vas, ne o svima, dakle, ipak pokušavam da koliko-toliko kulturno, uljudno razgovaram, čak i sa onima koji to verovatno ne zaslužuju. Ali, vi niste pokazali tu vrstu korektnosti prema čak i prisutnim predstavnicima institucije koja je danas na dnevnom redu, a pogotovo ne prema odsutnom gospodinu Šabiću.
Izveštaj je, dakle, korektan, primeran, jedan od boljih izveštaja koje smo ovde gledali i mislim u tom smislu se vidi da ga radi i priprema tim koji je ozbiljan i koji zna svoj posao. Vi ste uspeli, a glasaćete za taj izveštaj, da ne kažete nijednu pozitivnu reč i stvar. Samo je doslovno jedan kolega poslanik skupštinske većine, i to ne iz vaše stranke, rekao nešto dobro i možda jedna koleginica je rekla nešto umereno neutralno. Svi drugi ste zapravo pljuvali najstrašnije i instituciju i ličnost Poverenika.
Ja ga ne branim. Ja samo smatram da važnost teme i važnost institucije i, hajde da budemo pošteni, delikatnost te institucije i svako ko dođe, i to sam rekao i novoizabranom, odnosno i novopredloženom vašem kandidatu, dakle, za kog sam rekao da je korektan, ja zaista ne mogu imati i primedbi velikih na njega i na njegovu biografiju, ali će biti pod velikim pritiskom i pre svega vašim pritiskom, pritiskom od strane većine. I svako bi bio, i svako bi bio, jer on mora da miri vatru i vodu u nazivu same institucije. U nazivu ima dve dimenzije, sa jedne strane je sloboda, dostupnost informacija i sa druge strane je zaštita podataka o ličnosti. Dakle, to zahteva jednu delikatnost, zahteva jednu osetljivost, jedan osećaj koji nije lak i koga nije lako primeniti u svakoj konkretnoj situaciji. Kako sprečiti koliziju i konflikt, interes javnosti ili dela javnosti za dostupnost nekih informacija i sa druge strane za potrebu da se tu ne pretera, kao što se često preteruje. Plašim se da naša javnost, naše javno mnjenje ide iz jedne u drugu krajnost i da se klacka u njoj da je sve tajna i da sve bude tajna ili do toga da sve bude na izvol`te.
Zato je važna institucija, zato je važna ličnost, zato je važan taj tim koji je gospodin Šabić, reći ću i završavam time, nije mi iz oka ispao, nije mi ni rod ni pomoz bog, niti se lično niti politički nešto znamo. Mislim, dosta je učinio za postavljanje te institucije na svoje noge. Ta institucija je postala prepoznatljiva, cenjena, hvaljena. Da li je, kažem, bilo grešaka, sigurno je bilo, ali mislim da je vrlo važno da se ne…
(Aleksandar Martinović: Hajde navedi neku grešku.)
Ako bude prilike, a mislim da će biti.
(Aleksandar Martinović: Imaš priliku.)
Polako, polako, gospodine Martinoviću.
Tražite repliku, pa ću vam reći.
Dakle, hoću da kažem i želim to i onome ko dođe na mesto gospodina Šabića da nastavi taj timski rad, da se greške i propusti, ako ih je bilo, a bilo ih je svakako, koriguju, a i da nastave da se protive pritisku ili da odolevaju pritisku pre svega naravno vlasti, ali i drugih interesnih grupa i centara koji takođe na neki način su u toj instituciji Poverenika tražile zaleđe, oslonac i na neki način tražile mogućnost da ta institucija radi posao za njih i da odrađuje posao za njih.
Dakle, važna institucija, nisam za njeno ukidanje, kao što nisam bio ni za ukidanje komunalne policije, tako nisam ni za ovo, ali je odgovornost na vama i vašem timu i sad sa novim kapitenom koji će doći, pretpostavljam, za nekoliko dana utoliko veća, pogotovo što imate ovakvu klimu u društvu, u javnosti, pa i u Narodnoj skupštini, kako ste uostalom mogli danas da vidite, i koja nažalost nije incidentna, jer se plašim da postaje naša svakodnevica. To je što se tiče institucije.
Što se tiče ovih naših rasprava i polemika, one će se nastaviti, na vašu sreću, bez vašeg prisustva. Hvala.
Predsedavajući do tri po minuta je govorio prethodnik.
Hvala. Nadam se da mi neće trebati.

Dakle, znam o čemu se ovde radi u vidu elektronsku evidenciju se može videti koliko sam bio prisutan, ali to je manji deo ove skupštinske većine, ove se služi mesecima ili godina od početka ovog saziva.

Direktne neistine, kažem, laži i manipulacije, računajući da ljudi ne znaju ili ne mogu da provere razne stvari i to se stalno radi. Prvo, danas sam praktično ceo dan bio ovde i u sali, dakle, ovako i da nisam, ja sam gledao vas gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, gledao sam vas jutros sve vaše replike, sva vaša izlaganja, a i ovde sam bio više nego dovoljno, više od polovine vaših poslanika gospodine…

(Aleksandar Martinović: Gde si bio? Odakle si me gledao?)

Gospodine, više od polovine ili dve trećine vaših poslanika koji su ovde, ali ima važnijih stvari od toga, dakle i da nisam i da sam došao, niste to rekli gospođi Macuri, niste problematizovali zato što je došla i ne treba da problematizujete. Vaši poslanici su mnogo manji od mene ovde bili prisutni.

(Aleksandar Martinović: A gde su tvoji?)

Dakle, znam o čemu se radi, vrlo pažljivo sam pratio, vrlo pažljivo sam pročitao ovaj izveštaj.

S druge strane, kada su neke teme koje nisam siguran ili smatram da nisu od velike važnosti za građane Srbije ili ja prosto nisam dovoljno vešt u njima, ja onda i ne uzimam reč. Dakle, kada uzmem reč samo govorim o onome što dobro poznajem ili što sam dobro proučio i o čemu sam se dobro raspitao za razliku od kolega, od nekih kolega iz vladajuće većine koji govore uvek istu mantru, sastave samo od pohvala na račun Vlade i predsednika. Nije važno koji je kontekst, važno je samo da se pljuju politički protivnici i da se hvali i veliča vođa.

Što se tiče odsutnih, kritike na račun odsutnih ili prisutnih protivnika, ne znam da li ste primetili, ja sam manje više šta sam imao rekao sam u lice Aleksandru Vučiću i zato sam došao i vratio se u ovaj dom. Ne govorim iza leđa, čak i vas ovde kada ne moram ne uzimam često u usta i govorim i pokušavam da govorim principijelno. Kako sam rekao i gospođi Brnabić, koliko sam mogao u onih sedam ili osam minuta koliko sam imao na raspolaganju kada je bila Vlada.

Dakle, meni to ne možete spočitati, gospodine Orliću, da ja iza leđa nešto radim. Nisam naravno menjao nikakva nacionalan opredeljenja niti bilo šta drugo, vaš je lider, ako ćemo već tako reći, mada pokušao sad da ga ne uzmem u usta, ali on je menjao svoja ideološka uverenja, vi ste menjali, gospodine Martinoviću svoja uverenja i to više puta, ali ne radi se o tome, poštujte instituciju u kojoj sedimo.

Niko nije savršen, niko nije bezgrešan, ali ja vam ponovo kažem, molim i apelujem, smanjimo malo količinu strasti, ili postajemo smešni i očajni. Kolektivno, verujte mi u očima ljudi koji to gledaju onako površno i sa strane ili još gore postajemo zarazni i onda će oni tako da se dele i ostrašćeno svađaju i možda biju po ulicama, a to nikome ne može da bude cilj pogotovo kada imamo zemlju koja je u poziciji u kojoj jeste Srbija sa svim problemima koje ima i ekonomskim i političkim.

U to ime, apelujem i završavam time, smanjimo malo količinu negativne energije, ne da bi se voleli i grlili već zato da bismo mogli da tražimo onoj minimum konsenzusa koji je možda moguć među nama. Hvala vam.
Samo kratko, hoću da kažem da se slažem, odnosno podržavam amandman gospodina Jojića iz razloga koji se ovde više puta navođeni i ne želim da trošim vreme ili otvaram polemiku, ali ne bežim od nje.

Dakle, vrlo je bitno, uopšte rečeno, s obzirom da delikatnost i komplikovanost i kompleksnost tih zaduženja i ovlašćenja ove komunalne policije, onda bi dobro bilo da barem njihova obuka bude kako je rekao na nivou. Ovo uz sve moguće mane i manjkavosti dosadašnjeg sistema obrazovanja ovih naših policijskih kadrova, ali on nije bio loš, naprotiv na svetskom nivou je bio svojevremeno, malo je urušen u međuvremenu. Dakle, mislim da bi onda neka predohrana kakva takva, protiv zloupotreba vršenja ove dužnosti bilo upravo usvajanje ovog predloga, to jest da barem oni koji školuju, obučavaju, budu iskusni pedagoški, oni koji su to radili i sa policijom. Hvala vam.