Kao što rekoh, pošto to smatram zloupotrebom Poslovnika, sve što radi kolega, da želi raspravu ušao bih u polemiku, a ne ovako preko Poslovnika.
Ne želim da se izjašnjava Narodna skupština o tome.

Dakle, izgleda da se neko jako unervozi kada se kaže… sto puta čujemo ovde - lopovi ovi, lopovi oni, pa sad da ne imenujem ko je sve tu stalno i po kom spisku se navodi, ja sam samo rekao, čak nisam pominjao i mene, sa druge strane, pa i oni kažu da ste vi lopov. Onda sam dobio stav napada i prozivki, ne u polemici, nego po povredi Poslovnika. To građani moraju da znaju. Na povredu Poslovnika nema replike.

Ja sam sada morao, zapravo, da zloupotrebim Poslovnik, jedan, dva puta, indirektno, priznajem, ili barem da ga kreativno protumačim da bih mogao barem nešto da odgovorim, što je glupo i bezveze, nisam trebao čak ni to da činim, kao što uglavnom ni ne odgovaram, ali kažem, sto puta su ponovljene iste fraze, iste gluposti, ne mogu se stati u dva minuta. Građani će, na kraju krajeva, da veruju ili ne veruju.

Ja bih voleo da se temeljno promene ovi izborni zakoni, ako ne sad, za neke druge izbore, pa da bude većinski sistem, pa da vidimo, zapravo, nek se svi ti junaci i ti veliki genijalci koji se sakrivaju iza leđa svoga lidera, neka se pojave pod imenom i prezimenom na izbornoj listi i ja ću doći u njihove Banovce, Karlovce ili Beograde, pa ćemo se prijaviti jedan na jedan, pa ćemo da vidimo kome građani zaista veruju.

Ali, ružno je kada činiš nešto što je… zapravo, suzdržavaš se, ne koristiš čak ni ono što ti je pravo po Poslovniku i zakonsko pravo da te zbog toga prozivaju, to naravno da boli. Ali, nemamo mi pravo na lične emocije i zato ja sedim i trpim često nepravedne prozivke i optužbe.

Ali, ovo je važno. Ako je stvarno ona prethodna vlast bila tako lopovska, tako loša i užasna, a ova tako dobra, sposobna i poštena, to je poenta drage kolege, pa kako onda građani ne žive mnogo bolje? To je suština. Dakle, kako onda taj boljitak nije mnogo opipljiviji, sem u pričama narodnih poslanika i u hvalama i samohvalama ministara koje ćemo čuti i večeras ovde, kada dođu u Narodnu skupštinu i svakog dana u medijima?

Dakle, ako su oni bili tako loši, nesposobni i lopovi, a ovi sada, ne kažem vi sada, ste tako dobri, pošteni i sposobni, kako onda nema većeg boljitka? Ja ne poričem, nekih rezultata ima. Kažem, kritikujem moje kolege, mada sad se oni sigurno gledaju i smeju se i likuju i kažu - ako tako ti i treba i to mi poručuju na društvenim mrežama, tako ti i treba kada se petljaš sa njima i dolaziš tu. Ali, ja mislim da treba biti, da neki građani koji ne mogu da prate društvene mreže ili ne žele da čuju i drugu stranu, naravno da nije ravnopravno kada sam ja jedan, moglo nas je biti barem dvadesetak sa ove strane, pa bi to malo drugačije delovalo.

Ne kažem ni da mi svi isto mislimo, ne mislite ni vi svi isto, kao što to deluje, ali bi bilo malo ravnopravnije. Ovako je to malo mučan utisak, ali pokazuje koliko vladajuća većina nema sluha ne za demokratiju, nego i za sopstveni interes i da ne kažem za interes zemlje, sliku zemlje, imidž zemlje kada je spremna da tako ugazi jedno mišljenje ili dva mišljenja, par mišljenja koja se čuju koja im ne odgovaraju.

Pa, istrpite gospodo, istrpite. Nemojte ići odmah ad hominem. Ako je neko nešto loše uradio, ispitaće organi, kazniće ih, istražiće, svi smo tu ravnopravni, treba da budemo ravnopravni pred zakonom. Ali, potpuno je jasno da tu postoje poslanici koji se najviše pozivaju na dostojanstvo, koji služe samo za to da dezavuišu, opljunu, oklevetaju nekoga ko im se učini opasan sa druge strane. To je potpuno jasno.

Kada je kolega Zoran Živković uzimao reč, ko se javljao i pričao o njegovom kolegi poljoprivredniku? Kada prof. Ševarlić uzme reč da nešto kaže ozbiljno o poljoprivredi, tačno ili ne, ali ja verujem tačno, jer je čovek kompetentan, odmah startuje se na njega da se optuži kao čovek lopov, kao kriminalac, profiter itd.

Dakle, postoje ljudi koji imaju zadatak, to u fudbalu se zove „kvariigra“, ali ovo nije „kvarigra“, ovo je mnogo gore od toga. Ovo je direktno urušavanje i srozavanje ugleda i onako ne velikog ugleda narodnog parlamenta i čak dezavuisanje i poštenog rada i napora poslanika i vladajuće većine, nekih koji ozbiljno i argumentovano razgovaraju o problemu, diskutuju, razmenjuju argumente i činjenice.

Dakle, u ovom konkretnom slučaju rekao sam da je dug zao drug, da se treba truditi da ga bude što manje, ako se može iz prihoda budžeta, da se nešto od toga servisira, a ne da se u dva dana zadužimo 250 miliona po osnovi izdatih obveznica, odnosno još skoro 450 evra po osnovi ovih zakona iz zajmova koje ćemo mi sada ovde u Skupštini, odnosno vi ovde da usvojite koliko sutra.

To je ono što je poenta. Sve drugo je prašina i retorički dim koji služi samo za dezavuisanje političkih protivnika i da ih natera da se povuku, da odu, da se zgroze i zgade i poslanici opozicionih, pa da napuste salu, kao što su je napustili i ljudi koji gledaju pa da kažu - pa to je užas, to je rijaliti, to je jedan vašar, neću to da gledam.

Znači, vi na neki način sečete granu na kojoj sedite time što dopuštate ovakve diskusije i ovako srozavanje nivoa parlamenta, ali se nećemo složiti oko bilansa Vlade, verovatno nećemo, ali ja sam od kolege Arsića čuo neke stvari, ja sam odgovorio na neke stvari, sa takvim poslanicima hoću i mogu da raspravljam i ne samo sa njim, ali ne na ovaj način koji zapravo, rekao bih, namerno i tendenciozno želi da otera sve opozicione poslanike iz parlamenta i da se onda kaže – vidiš, oni su neodgovorni, ne brinu za interese građana, a zapravo se sve čini da oni odatle odu. Hvala.

Hvala.

Podsetimo, povod ove rasprave i ove hajke na moju malenkost je bila moja opaska i slaganje sa amandmanom i sa izlaganjem po amandmanu da bi trebalo biti oprezan prilikom zaduživanja i podsećanje moje da smo se mi prethodna dva dana po osnovu izdavanja obveznica kao država zadužili za oko 250 miliona evra po osnovu izdavanja obveznica, a da ovim predloženim zakonima, odnosno kreditima, se zadužujemo još dodatnih oko 450 ili nešto malo manje od 450 miliona evra i sugestija da sa tim treba biti oprezan, da se barem deo toga, ako može, finansira iz budžeta, iz dobrih, navodno, rezultata koji se ostvaruju, što ne znači, naravno, da ne treba nekad uzeti i kredit. Onda sam dobio to što sam dobio.

Dakle, potpuno je jasno, ono čime je kolega završio, pa prosto, ne može čovek ni sve činjenice da demantuje i ako ih demantuje, to je svejedno, palo je, prosuta je voda, bačeno je blato, ali važno je da se ovo zaboravi. Važno je da se ovo gurne u drugi plan.

Da li se zadužujemo toliko? Da li smo izdali obveznica toliko? I da li ćemo kada ovi zakoni budu izglasani, odnosno ovaj dnevni red, biti još 450 ili 430 miliona evra povećano zaduženje?

Branite to, kolega, kao što je kolega Arsić pokušao da brani. Pravdajte, objašnjavajte. I to je u redu. Ali je važno to da se zataška, da se o tome ne čuje u javnosti, nego da se priča o, ne znam, istraživanjima ili o putnim troškovima.

(Srbislav Filipović: Što, kad si uzeo pare?)

Kolega Filipović je, vidim, nervozan i nestrpljiv.

Pobrkali ste me, kolega Filipoviću, ali dobro, to vama nije ni lako. Taj koji je rekao da Boris Tadić ima 15%, ta agencija koja ima 15% prednosti nad Tomislavom Nikolićem nisam bio ja, nego je bila jedna druga agencija koja sada radi za vlast i sada objavljuje ove rezultate o fantastičnim prednostima i rejtinzima vladajuće stranke. Dakle, ne, nisam bio ja i nije bila Nova srpska politička misao.

Naravno, ko radi, taj i greši. Može se pogrešiti, stvari se menjaju, pojave se novi, ali taj put, ta priča o 15% prednosti Tadića nad Nikolićem nisam bio ja. Ali, vama nije važno. Nema ko da vas sluša i koji vam aplaudiraju, kao što nije važno ni onima koji su vas postrojili, odnosno koje ste postrojili, nesrećne kolege, da stanu iza vas i da pričaju o napadu na vaš automobil, bez objašnjenja, bez opravdanja. To je bio skandal.

Pola poslaničkog kluba ste postrojili zbog tog navodnog napada. Pazite, šta je to ako ne povreda dostojanstva, ne Skupštine, to je krivično delo. Vi ste uznemiravali javnost, gospodine Filipoviću, optuživši neke političke protivnike da su vam demolirali automobil, a svi znaju da je pao sneg na šoferšajbnu. Padao sneg! Pazite, šta je bilo sa tom istragom? Kako vas nije sramota? Vi ste zbog toga trebali da podnesete ostavku, zbog te blamaže iz Skupštine, iz kluba i većine stranke kojoj pripadate.

Kada smo kod stranke, vi koji pričate o lopovima, o toj lopovskoj vlasti, pa vi ste bili u svim tim strankama u to vreme dok su oni bili na vlasti. Koje ste stranke promenili, pa to znaju i vaše kolege, to zna i javnost barem ova u Beogradu, pa bili ste u svim tim strankama bivšeg režima koje kritikujete, doslovno sve koje su bile na vlasti. Sada pričate ovde, ko vas ne zna, mislio bi čovek koji se sada rodio 2012. godine sa dolaskom SNS na vlast. U svakoj stranci, demantujte to.

Što se tiče ovoga ovde, degutantnom mi je, s obzirom na te važne stvari, da uopšte moram da bilo šta odgovaram na ovom ličnom i prizemnom nivou. Kao što rekoh, nisam trebao čak ni ovaj jedan, dva potezanja Poslovnika koja sam učinio, ni to nisam trebao.

Ljudi će verovati, ko će da veruje, ko zna kako stoje stvari, ili oseti, taj će takođe da zauzme svoj stav. Kažem, ja sam uštedeo sredstva za Narodnu skupštinu, mogao sam da tražim stan od Narodne skupštine, kao što su mnogi tražili, i to nisam činio, i još bivam prozivan i ogovaran.

Poslanik vladajuće koalicije, sadašnje vladajuće stranke, je naplaćivao putne troškove, iako ima, ne stan, ima dva stana u Beogradu. Ja nemam stan u Beogradu, ja živim kao i kada sam tu. Moj sin ima stan i to kao podstanar živi, ali je glupo da govorimo o takvim stvarima, niti se hvalim, niti se žalim, ali svi koji me znaju, znaju da nikada ništa nisam ukrao i ta priča o utaji, meni je posao da istražujem i dobro smo istraživali razne stvari, nekada pogodimo nekada ne.

Ne bi me zvao vaš lider nekada da prokomentariše te, u nekom trenutku, da nema poverenja, da to nisu tako loša ili barem da su poštena istraživanja. Kažem, pogreši se, desi se nešto, pojavi se neki beli, mada smo čak i belog dosta dobro dosta uhvatili.

Ovi napadi pokazuju da vi niste u stanju da istrpite, i to je poenta, jednog, dva ili tri poslanika koji kritikuju, argumentovano kritikuju. Ja sam izneo podatke o dugu. Siguran sam da ministar ima šta da kaže i da može da objasni, kao i kolega Arsić, zašto je to dobro, zašto to nije strašno, jer su neki bilansi povoljni. Ne poričem da su neki bilansi povoljni. Samo skrećem pažnju na to da je dug zao drug. Pominjali smo i one dugove iz vremena Josipa Broza, pominjali smo i ova zaduživanja i ove rasprodaje sam pominjao, a koje sam kritikovao za vreme bivše vlasti.

U svakom smislu kritikujem osnovano i ove privatizacije koje je ova vlast preduzela. Slušajući vas mislilo bi se da ništa niste prodali, ali prodajete i „Komercijalnu banku“, prodali ste i Bor, i „Sartid“, prodali ste JAT, odnosno „Er Srbiju“, odnosno rekli ste da nije prodaja nego dokapitalizacija. Nije šija nego vrat.

Većina i vaših birača ne podržava zapravo tu politiku i zatim je potrebno ispirati mozak i zato je potrebno dezavuisati sve one koji to problematizuju. I zato ovi napadi na mene. Ako osuđujete one koji nisu ovde, ja sam ovde, pa u čemu je razlika? Vi zapravo potvrđujete, kolega, ne svi, izvinjavam se, ali Filipović i Rističević pokazuju da su oni u pravu, a ja budala zato što sedim ovde i bivam izložen napadima. Oni su u pravu kada kažu – nećemo ništa da znamo, to su lopovi naprednjački, banda, kao što i vi njima kažete da su oni banda i lopovi.

Na kraju, nekada se osećam kao magarac preko koga se tuku čobani, ali ja govorim ono što mislim i iza toga stojim. Da li to podržava manjina i većina ili niko ili kao što ja verujem, zapravo kada bih mogao da objasnim, većina građana ove zemlje, to ćemo onda videti danas, sutra, prekosutra, jednog dana. Hvala.

Gospođo Brnabić, mi smo se pre malo više od mesec dana ovde sreli i razgovarali i tu je bilo više tema, ali je ključno, centralno pitanje bilo situacija u Crnoj Gori, tada je to eskaliralo upravo i ja sam tu imao primedbe na ponašanje naših, odnosno na reakciju naše Vlade.

Vi ste uz dosta insinuacija, maltene, kao da neko poziva na nasilje, pominjali ste neke tenkove, svašta, ali ste rekli neke stvari koje zvuče razumno.

Rekli ste, moramo biti pametni, moramo biti promišljeni i taj problem moramo rešavati u dijalogu sa Vladom Crne Gore, jer je to sada nezavisna država i onda ste još aludirali ko je kriv, što jeste, itd.

Evo, prošlo je više od mesec dana, prošlo je pet nedelja, gospođo Brnabić, bili smo pametni i promišljeni, nismo reagovali ishitreno, čak naše Ministarstvo spoljnih poslova je propustilo priliku da reaguje, pa je njihovo Ministarstvo spoljnih poslova otprilike protestovalo zbog relativno sitnog incidenta ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu, dakle, koje jeste za osudu, ali nije za tako dramatične reakcije. Čitava javnost njihova se tresla zbog tih par vatrometa, ili ne znam šta je ispaljeno u Knez Mihailovoj ispred ambasade.

Hoću da kažem, razumni smo bili, nismo reagovali, ja bih rekao ni onoliko koliko se mora, a šta je efekat toga? Šta smo postigli? Šta ste postigli? Dakle, za dijalog, kao i za tango potrebno je dvoje. Propustili smo priliku da učinimo nešto što svaka razumna suverena država može da učini, od Saveta bezbednosti, što deluje kao najkrupnija mera, ali je ovde u ovoj sali ministar Vulin, doduše kao svoje lično mišljenje rekao da je on čak i na to spreman i misli da bi to trebalo, znači, od alarmiranja Saveta bezbednosti, preko OEBS-a, preko Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Mi, zapravo, nismo učinili ništa, možda je bilateralno neko nešto razgovarao.

Evo, ja vas pitam da li ste vi kao Vlada, kao predsednik Vlade i predsednik je najavio da će razgovarati, ali ne znamo da li je tog razgovora bilo, da ćemo rešavati taj problem dijalogom? Do sada nismo videli nikakve efekte tog dijaloga, nego smo samo videli aroganciju, bahatost i eskalaciju arogancije, režima u Podgorici, pa i stiglo se od ovog skandaloznog zakona o navodnoj slobodi veroispovesti, stiglo se i do fizičkih napada na mladiće koji su protestovali i branili one svoje murale, odnosno trobojke, pa su kao najgori kriminalci rasterivani šok bombama, suzavcima, bilo je i prebijanja.

Dakle, to je moje prvo pitanje – da li se namerava i šta se namerava učiniti od onog što je razumna diplomatska mera ili lepeza mogućih mera?

Druga stvar, ali bojim se da druge stvari neće biti, odgovorite na prvo, pa ću onda u sledećoj turi postaviti i to drugo pitanje.

Izvolite.

Samo sam skrenuo pažnju da, nažalost, zasada efekata tog rada vašeg tihog nema ili se ne vidi, a kolika je podrška tih centara iz sveta, iz inostranstva, zakonu ili Srbiji, to ćemo da vidimo. Za sada niko nije osudio taj zakon, iako je morao da bude osuđen. Imam svega par minuta, tako da moram da pređem na neke druge stvari.

Dakle, ako vas zaista zanima, vrlo ću rado, a i ovde, u ovom Domu kažem šta mislim i govorio sam šta bi trebalo da se preduzme. Da li će biti rezultata? Ne znam. Vidimo da ih od ovoga nema. Za sada se tamo naši sunarodnici dole, uz vođstvo SPC zaista se sjajno bore i sjajno drže, ali mislim da bi im barem moralna podrška odavde dosta značila.

Maločas, vi ste rekli u svom izlaganju da se vojska ne dira, vojska se ne napada, namenska industrija se ne napada, postoje stvari koje se u jednoj državi normalnoj i ozbiljnoj ne dovode u pitanje. Ja se tu donekle slažem sa vama, tj. u velikoj meri se slažem, ali se plašim da ste vi tu imali na umu potezanje priče o aferama i nekim skandalima koji su javnosti izbile povodom stanja u našoj vojsci, a posebno u vezi sa namenskom industrijom.

Znači, niko ne napada i niko ne ruši namensku industriju ili vojsku, barem sam ja poslednji koji bi to činio, nego je reč o tome da se tu urušava vojska, urušava namenska industrija čudnim poslovima, čudnim biznisima, gde je proizvođač, državni proizvođač na gubitku, državni trgovac, SDPR i državni izvoznik je na gubitku i loše posluje, a jedino dobro prolaze privatni posrednici. Ne govorim o vezi tih posrednika sa nekim rođacima ili bliskim članovima familije nekih predsednika vlasti. To je problem, gospođo Brnabić. Znači, nemoj da menjamo teze.

Uostalom, u ovoj aferi se govori tek nekoliko meseci, znači nije to urušilo našu namensku industriju, niti bih je ja urušavao bilo čime, namerom ili rečju, ali mislim da je ukazivanje na zloupotrebe doprinelo, zapravo, bezbednosti i namenskoj industriji.

Pošto imam samo još jedan minut, samo bih vas pitao, pošto ste vi predsednik Vlade, Vlada je, odnosno država je vlasnik većinski „Telekoma“, vi ste se izjašnjavali o tome - da li mislite da bi možda mogla Vlada aktivnije da se uključi u ovaj spor, u ovaj komercijalni, ali nije tu reč samo u trgovini i biznisu, spor između „Junajted grupe“ i „Telekoma“ u vezi mogućnosti da svi građani ove zemlje mogu da gledaju sve kanale i sve programe? Nećete vi pisati taj sporazum, to ne očekujem, ali očekujem da ohrabrite strane u sporu, da nađu rešenje u interesu svih građana ove zemlje, bez ucena, bez stavljanja na stranu, svrstavanje bilo kojeg ovde od ove dve strane.

Ljudi, kada ima konkurencije za očekivati je da od toga građani profitiraju, drugo niže cene i bolja ponuda. Mi imamo tuču provajdera i operatera, a građani nemaju baš bolju uslugu, ni sa jedne, ni sa druge strane.

Hvala.

Lako je vama da budete efektni i elokventni kada imate sve vreme ovog sveta.
Gospođo Brnabić, vi ste sada opet podmetnuli i zamenili tezu. Naravno da nije mogao u čitavom sistemu „Telekoma“ da se vidi „N1“ i naravno da sam ja bio u pravu i oni su bili u pravu. Nego, u jednom delu, kod onih operatera koje je u međuvremenu „Telekom“ kupio, tamo su mogli da se vide ti kanali „Junajted grupe“, „N1“ i sport kanali, znači, koje je on u međuvremenu kupio u okviru ove akcije objedinjavanja i ukrupnjavanja, protiv čega ja nemam ništa. Tamo je moglo. Oko toga se vodi spor. I dalje u velikom delu, u najvećem delu kabla koji drži „Telekom“ ne mogu da se vide ti kanali.
Nije to mnogo važno, ali pokazuje kako se vi služite poluinformacijama, da ne kažem nešto gore ovde.
Samo još, pošto ste direktno rekli, to je opet i nepravedno i grubo, rekli da ja ne znam ni šta bih želeo, kada je reč o situaciji u Crnoj Gori. Vrlo znam šta bih želeo, kao i većina ovih koji protestuju zbog situacije u Crnoj Gori. Želim povlačenje spornog i skandaloznog Zakona o slobodi veroispovesti. To je cilj. Dakle, to je cilj, druga stvar kako će to. Ali, verujte, to što do sada još nije taj cilj ostvaren, što se još uvek igra utakmica, ako mogu da kažem, nije zasluga vaše mudre politike, ove Vlade, ni vas, niti predsednika, niti Ministarstva spoljnih poslova, nego onih ljudi tamo koji se bore, mitropolita Amfilohija, vladika, episkopa, sveštenstva, vernog naroda srpskog i crnogorskog, pravoslavnog, koji ne daju svetinje.
Da je po nama, tj. po Vladi, po reakcijama ove države, oni bi davno taj zakon i primenili i implementirali, na našu žalost.
Dakle, nemojte se kititi tuđim perjem, nego pogledajte da se nešto učini što se može. Dakle, bez dolivanja ulja na vatru, ali ne ni kukavički, ni ponižavajuće, kao što vi radite.
Dakle, naši se zahtevi ignorišu. Tretman naš na međunarodnim konferencijama je mnogo drugačiji od onoga što vi ovde pričate i mediji bliski vlasti. Dakle, upravo je suprotno od toga, gospođo Brnabić, kao što je uglavnom i medijski … (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.

Moje pitanje se nadovezuje na jedan deo pitanja prethodne koleginice. Tiče se nemilih scena u Crnoj Gori, Podgorici od sinoć, a koje su samo potvrda eskalacije situacije koja je tamo nastala nakon usvajanja spornog, kontraverznog i skandaloznog zakona o verskim slobodama koji je zapravo sve samo ne to, koji je SPC u celini, Patrijaršija, kao i episkopi i episkopije koji deluju na teritoriji Crne Gore koji su nedvosmisleno označili i ocenili kao diskriminatorni taj akt i da on ugrožava verska i ljudska prava i pripadnika SPC i srpskog naroda u Crnoj Gori.

Oni su pokazali zavidnu uzdržanost, ali i odlučnost na koju treba svi da budemo ponosni u protestu protiv tog zakona. Međutim, uočeno je da taj mirni i dostojanstveni protest je samo još više iritirao i razbesneo one koji su i verovatno inicirali donošenje tog, kažem, sramnog i više nego problematičnog zakona i sada smo došli već i do fizičkog nasilja.

Moje pitanje ide na adresu, naravno, predsednice Vlade i Ministarstva spoljnih poslova - šta je u vezi sa tim preduzeto i da li će išta biti preduzeto, osim što sa tih adresa i drugih, neprestano dobijamo ili pozive ili upozorenja i izjave da moramo biti pametni, promišljeni da ne smemo da pogoršamo situaciju, ne smemo da dolivamo ulje na vatru i slično? To su govorili svi od predsednika, preko premijera, do ministra spoljnih poslova.

Neki dan je ovde u Skupštini u Odboru za spoljne poslove podneo izveštaj ministar Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova i on je po običaju elokventno govorio o mnogo čemu, ali o ovoj ključnoj temi, zapravo, nije rekao, praktično, ništa, sem to da moramo biti mirni i da ne smemo pogoršavati stvari.

Sve se ja to slažem, evo, bili smo mirni, uzdržani, nismo pogoršavali stvari, nismo dolivali ulje na vatru, a stigli smo do ne ivice, nego praktično do već fizičkih incidenata i napada od strane agresivnih podržavaoca ovog zakona i režima Mila Đukanovića. Dakle, pokazalo se da ta strategija nije prosto ni pametna, ni mudra, niti doprinosi rešavanju stvari.

Dakle, da li će konačno, verovali ili ne, naše ministarstvo, ja sam direktno pitao ministra spoljnih poslova, praktično, nije preduzelo ništa. Jedno su izjave na konferencijama za štampu, jedno je izjava u emisiji ili usput novinaru, a nešto drugo je kada vi to uputite kao zvaničnu notu Ministarstvu spoljnih poslova i Vladi druge zemlje. Dakle, to nije preduzeto ništa. Šta više, oni su, Podgorica je nama upućivala note i kritikovala nas je zbog ovih protesta i nekih incidenata na protestu protiv tog zakona ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu.

Moje drugo pitanje, nažalost povezano sa ovim, ide takođe na adresu predsednika Vlade, ali sada i Ministarstva saobraćaja, odnosno ministra saobraćaja, tiče se ovih sporazuma koji su se nekako zaređali, ili bar najava sporazuma između Beograda i Prištine, prvo o uspostavi avionske linije između Beograda i Prištine, prošle nedelje koja je ovako teatralno propraćena čak i pozdravom i tvitom predsednika SAD. Generalni sekretar NATO alijanse je takođe uputio čestitku potpisnicima, posredovao je specijalni izaslanik američkog predsednika, znači jednoj na izgled sitnoj stvari kao što je ispostava avionske linije.

Sada, juče, smo bili svedoci da je taj razgovor nastavljen u formi i u pravcu uspostavljanja i direktne železničke linije između Beograda i Prištine. Načelno, to može da bude i pozitivna stvar, ali mislim da malo ta misterija ili barem tajnovitost kojom je obavijeno sa beogradske, sa srpske strane, ti razgovori pobuđuju sumnju da li su ti razgovori, zato tražim odgovor od predsednika Vlade i od Ministarstva saobraćaja da li se oni vode u skladu sa Ustavom zemlje, da li sa rezolucijama koje se na tu temu odnose, uključujući i Rezoluciju 1244 ili pak zadiru na neki način indirektno ili direktno u suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije?

Ako je reč o unutrašnjoj liniji, bilo da je reč o avionskoj liniji ili železničkom saobraćaju, ukoliko nema elemente međunarodne linije i međunarodnog sporazuma koji će potpisati neki predstavnici Srbije i tzv. republike Kosovo, onda to podržavamo, u suprotnom je to razlog za najhitnije i najenergičnije stopiranje takve vrste dijaloga, koji na mala vrata, zapravo, vode priznanju i mirenju sa nezavisnošću Kosova. Hvala.

Ja sam malo čas zapravo mogao reklamirati repliku, jer me je prozvao, trapavo pomenuo, kolega Mirčić. Ja se nadam da mu se to omaklo, ali, pošto je on to više puta, doduše ne sa pominjanjem mog imena, činio, kao i neke kolege njegove, onda prosto moram na to da se osvrnem. Kažem, nisam hteo na početku izlaganja da odvlačim pažnju sa nekom serijom replika.

On je u jednom trenutku pomenuo, simpatično, kako se mi sećamo, verovatno misleći na nas malo starije, kako je to bilo sa onim Titovim kreditima, kreditima za vreme Tita, želeći time da ilustruje kako uzimanje kredita, čak i kad deluju povoljno, pre ili kasnije dođe na naplatu. Ja se sa tim delom upozorenja ili podsećanja slažem. To, naravno, ne znači da ne treba nikad uzimati kredite, ali samo znači da treba biti oprezan i ne veseliti se previše kada se zemlja zadužuje.

Međutim, drugi deo, drugo njegovo pominjanje, kada je govorio o skepsi u rezultate, odnosno čak u neke ličnosti koje su na čelu pojedinih institucija, pa je tu mislio verovatno i na direktora Zavoda za statistiku, pa je to ilustrovao ovim dilemama i kontroverzama nakon poslednjih parlamentarnih izbora, umešavši tu i bivšeg američkog ambasadora, to je jedna, rekao bih, pogrešna analogija i nesrećna analogija, ne zato što se tu jedan ambasador, koga i ja nazivam Skotom, nemam nikakav problem zato što se tako zove, kao što se i pisac i književnik koga smo valjda čitali svi kao deca zove Valter Skot, onda je i ambasador bio takođe Skot, ali u smislu imena. Ali, mislim da neke kolege namerno pežorativno upotrebljavaju, odnosno pridaju drugi smisao imenu tog bivšeg američkog ambasadora. To nije problem. Dakle, i ja ga zovem tako. Oni koji hoće da budu fini i politički korektni, onda kažu Skat, što je bliže izvorno njegovom izgovoru, ali ne i blisko našoj srpskoj transkripciji tog imena.

Ono što je loše i što su nekada i kolege iz vladajuće stranke umele da rade, ali su odustali, možda im je neko skrenuo pažnju na to, da kažu kako je neko ubacio nekoga na silu ili preko veze, na intervenciju, u Skupštinu, misleći tu na jednu poslaničku grupu, mada su zapravo ponovljeni izbori bili na više mesta i tu je više poslaničkih grupa potvrdilo svoj cenzus nakon toga.

Znate, nema veće uvrede za ovu državu nego kada vi kažete, čak i kada to rade neki koji su pripadnici vladajuće koalicije, kolega to sebi luksuz kao opozicioni poslanik može da dozvoli, ali, kažem, vrlo je nezgodno kada mi kažemo ili kada oni kažu nekome kako je neki ambasador, bilo čiji, američki, ruski, kineski, nekoga ubacio u parlament. To je najveća moguća uvreda ne samo za ovaj parlament. Ja nikada nisam reagovao na takve prozivke, nisu one često na račun, ali često jesu, neke poslaničke grupe i mislim da je to jako loše, bez obzira šta mislili o tim poslaničkim grupama. Mi zapravo priznajemo da neko može nekom intervencijom da kroji volju građana Srbije.

Mislim da nema većeg argumenta u prilog bojkotu onih koji se zalažu za bojkot izbora, ovo što je sada rekao kolega Mirčić. E, sada se na to mogu pozvati i oni koji izražavaju bojkot, pa kažu, evo, vi sami kažite kako to može neko, kako mu se ćefne, nekome da ubaci. Ne, građani ubacuju, uslovno rečeno, uz što bolju kontrolu, naravno, i internu i domaću i međunarodnu, ako treba, ubacuju i listiće i nekoga u parlament kao što ga građani i izbacuju, opet, nekada sa razlogom a nekada bez razloga.

Prosto bih skrenuo pažnju, ne samo kolegi Mirčiću, nego i inače drugima koji potežu tu vrstu argumenta, da budemo malo oprezniji, jer zapravo time sami sebe derogiramo kao institucija, ne samo kao parlament, nego kao država, gde se otprilike eksplicitno, a to smo desetina puta čuli ovde kako je neki nekoga ambasador ubacio ili izbacio iz Skupštine.

E, sada, što se tiče ovog predloga seta zakona, meni tu upada u oči i takođe mi je žao što nema gospodina Malog, zato što sam ja preduzeo malu matematičku operaciju, pa sam sabrao samo zaduženja po ovoj osnovi, odnosno po osnovi danas predloženih zakona, odnosno potvrđivanja sporazuma i došao do toga da je reč o cifri, ovim što će sada biti predloženo i što će verovatno biti usvojeno, zadužujemo kao država za novih 440 miliona evra.

Gospodin Nedimović je malo pre odgovarajući dosta vešto, po meni, odgovorio i branio to, ne ulazeći u detalje pojedinih sporazuma i zaduženja, ali je to činjenica koja treba da bude izgovorena. Ne vidim zašto i ministar Mali, u svom uvodnom obrazloženju to prosto nije rekao, jer moguće je da su to sve sjajni krediti, moguće je da je to sve vrlo opravdano. O tome ćemo suditi, sudiće građani i sudiće stručna javnost, ali je činjenica da ovim što je danas na dnevnom redu, mi se kao država zadužujemo 440 miliona evra.

Konkretno, za poljoprivredu 45 miliona i 600 hiljada evra, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Zatim, 21 milion evra za konsolidaciju i unapređenje tzv. zemljišne administracije, a to se na našem jeziku kolektivnom kaže katastar, za poslove katastra, 21 milion evra, takođe, mislim, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Za poljoprivredu 45 miliona i 800.

Zatim, dosta indikativnih 219 miliona i 200 hiljada evra za potrebe infrastrukture, odnosno putne infrastrukture i tu se misli na ovih nekoliko puteva od lokalnih tamo Tutin-Sjenica, čini mi se, do ovih drugih važnijih, ali svi su važni za one građane koji žive na toj teritoriji u centralnom delu Srbije.

To je kredit koji se povlači od turske banke, što je takođe dosta interesantno, jer je bilo postavljeno pitanje - zašto. Tim pre što se pominje u samom sporazumu, spominje se da će izvođač biti turski, dakle, turski izvođač. Investitor je naš, ali je izvođač, kao i kreditor, i to nije slučajno. I da se ne lažemo, najčešće tako i biva, a u ovom slučaju zemlja, to je bio slučaj sa Azerbejdžanom i nekim drugima, da se daje kredit, ali je uslov da izvođač bude iz njihove države. To je vrlo razumno i racionalno sa stanovišta tih zemalja, a ja ću objasniti i zašto. Nisam siguran da li je uvek najracionalnije sa stanovišta nas kao zemlja koja taj kredit uzima.

Dakle, još jednom, daju kredit i uslov im je da izvođač nekada zvaničan, a nekada nezvaničan, bude njihov. Turski kredit, turska banka, turski izvođač. Verovatno će oni angažovati neke podizvođače i kao podizvođače neke naše kompanije, ali to je nešto što moramo imati na umu.

Radili su to, kažem, mnogo puta i drugi, da ne bude sada samo da smo se na sirote Turke ovde ostrvili, radila je to svojevremeno i „Alpina“, odnosno austrijski, takođe, konzorcijumi, odnosno banke koje su davale svoje kredite, pa uslovljavale, kažem, što formalno, što neformalno time.

Dakle, 219 miliona i 200 hiljada evra od Turske banke kredit, plus 100 miliona, gubimo se u računici, 100 miliona, doduše garancije ovoga puta, za vozove, nabavku novih vozova, državne garancije. Znajući stanje u sektoru železnice, to je, takođe, nešto što pada na teret ili što će vrlo verovatno pasti na teret države ukoliko se ne desi neko čudo.

Konačno, u ovom samo setu, 54 miliona evra od, ovoga puta, Banke za razvoj Saveta Evrope za izgradnju „Tiršove 2“, odnosno klinike, kredit u iznosu od 54 miliona evra, što je kad sve saberemo 440 miliona evra novih zaduženja.

Vi ste u pravu, gospodine ministre, da ne bude da ja to nisam čuo, da vi kažete – sve ovo su za konkretne projekte, nisu krediti za potrošnju, nije ono… hajde da… Kako beše? Samo da igramo, da se dižu kredite za zabavu ili za tekuću potrošnju.

Ali, isto je tako činjenica, i vi ste to priznali i ministar Mali to prizna kada se direktno pita, povodom ove hvale i stalne hvale i naših ministara, predsednice Vlade i poslanika, često, vladajuće većine, stalno se ističe kako su to krediti po izuzetno povoljnim uslovim, nikada tako ranije nije bilo i slično, a pri tome se nekako zataška ili u drugi plan gurne činjenica da je sad takvo stanje na tržištu kapitala. Da li je to nula, 0,2, 0,3 više ili manje nije nevažno kada su velike brojke u pitanju, ali je činjenica da kada mašemo ili kada vladajuća većina poteže kako su nekadašnje vlade uzimale kredite ili davale obveznice, državne obveznice sa ročnošću, odnosno sa prinosom, sa kamatom od pet, šest, sedam i preko sedam %, da je slično tada, slično stanje bilo tada i slični uslovi bili na tržištu kapitala.

Ukratko, kamate su bile visoke. Sada su kamate, kao što nam je rečeno i tu se slažem sa kolegom, to je poznata stvar, su vrlo niske, često su i negativne, zato mnogi veliki komitenti i povlače novac iz banka, štede ga u sefovima, naravno, to ne može država da radi, ali samo navodim kao primer, i štede ga čak u sefovima samo da ne bi morali plaćati banci da im čuva novac.

Znači, ne da nema kamate, ne da banke više ne žive od kamate, zapravo sada je ponekad problem u tome što su toliko niske, ako ste možda primetili, čak i kao obični građani, odjednom neke čudne stavke se pojavljuju i fakturišu kod običnih građana koji imaju neke račune, dinarske ili devizne, svejedno, razne vrste usluga se sada naplaćuje jer ne mogu ni na čemu dovoljno da zarade po ovoj osnovnoj svojoj funkciji, jer je takvo stanje na tržištu kapitala, pa vam onda naplaćuju sve i svašta, ali, to je sad druga stvar, to nema veze direktno sa ovim zajmovima, odnosno ovim kreditima koje podižemo.

Dakle, moje pitanje, ja ću gledati da sad tu završim ne ulazeći u druge aspekte ove složene teme, jeste – ako je stanje tako dobro, stanje u budžetu i perspektiva privredna tako povoljna, zašto se ne odreknemo dela ovih kredita, jer ne znamo šta će biti kroz pet, deset ili petnaest godina? Da li se stvaraju zalihe ili ne stvaraju? Da ne bude baš kao sa ovim pomenutim kreditima iz Titovog vremena koji su stigli na naplatu, ili bar deo njih stigao na naplatu, kad nije bilo više u životu ni Tita ni većine onih koji su te kredite uzimali.

Tako da, radujemo se, znam da će, verovatno, tu neke kolege reći da je to super, i verovatno oni koji se bave tim reći da je odlično kada je kredit 20 godine, ali ja kao običan čovek i građanin sam malo zabrinut i pitam se ko zna šta će biti za tih 10, 15 ili 20 godina, pogotovo da ne pominjemo sudbinu onih koji su na izgled pre 10 godina uzimali strašno povoljne kredite u švajcarcima, govorim sada o građanima koji su uzimali na izgled strašno povoljne kredite u švajcarcima, pa su sada zapali u problem i oni i svi, na kraju krajeva, pa je Skupština morala da preduzima neke mere da bi uspela da koliko, toliko olakša muke tim ljudima.

Dug je uvek zao drug, gospodine ministre, a ako su nam perspektive tako sjajne i svetle, zašto se bar deo ovoga ne finansira iz prihoda? Zašto se predlažu stavke poput čuvenog nacionalnog stadiona i grupe drugih stadiona u visini od nekoliko stotina miliona evra i izdvaja novac u budžetu za te potrebe, gospodine ministre i gospodo iz vladajuće većine?

Preko 200, 250 miliona se opredeljuje za te svrhe, za nacionalan stadion. Mogli smo više od pola ovog zaduženja skloniti i finansirati od onog novca koji se predviđa, koji je odvojen ili opredeljen za izgradnju nacionalnog stadiona, da ne govorim o drugim mogućim stvarima i o drugim mogućim stavkama i uštedama.

Dakle, uopšte neću, završavam time, da poreknem i neke pozitivne stvari koje se rade, niti mi to pada na pamet. Da pohvalim konkretno, kada je reč o političkom aspektu, priče kada je reč, recimo, o politici prema Kosovu, ovoj politici od priznavanja ili borbe za povlačenje priznavanja Kosova, ja to uvek pohvalim i istaknem kao rezultat.

Isto tako, neki od ovih puteva koji se grade ili su izgrađeni su za svaku pohvalu, ali mi se čini da je sad to prešlo malo u manirizam i da se malo zanelo, kako bih rekao, ovi rezultati koji u ovim bilansima, koje stalno ovde čujemo su izgleda malo možda i zaneli i samu Vladu ili vladajuću većinu i da su onda pomislili da može sve, da mogu i nacionalni stadioni i da može put, maltene, auto-put kroz svako selo, kroz svaki kraj Srbije, da mogu zgrade i stanovi jeftini za sve, pa onda se ispostavi da su jedva počeli, a još ništa nije završeno, a treba da bude završeno tih stanova jeftinih za pripadnike službe bezbednosti i tako dalje.

Dakle, još jednom i završavam time, da li je bar nešto od toga moglo da bude nekom preraspodelom unutar budžeta, nekim uštedama moglo da bude određeno, a ne da se jednom danu, jednim glasanjem, zapravo, država Srbija zaduži za novih 460 miliona evra, gospodine ministre.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dobio sam odgovor od Ministarstva trgovine na jedno od mojih poslaničkih pitanja koje se ticalo ove najavljene uredbe o zabrani uvoza automobila sa neadekvatnim standardima motora, koja je dosta uznemirila građane, jer većina, kao što je poznato, automobila u Srbiji su ti sa „euro 3“ i nižim standardom.

Poenta je u tome da u odgovoru Ministarstva trgovine, da ne ulazim u detalje, ljubazno piše i odlučno i jasno da nema, da nije u toku priprema ove uredbe, ali isto tako da su oni nadležni za nju tek nakon konsultacije ili elemenata koje dobiju od drugih ministarstava.

Znači, uredba, zvaničan odgovor, ja sam tako i pitao, glasi da ta uredba još nije u izradi, ne da nije spremljena, nego nije još ni u procesu izrade. Zato bih ja proširio moje pitanje, odnosno prosledio i Ministarstvu ekologije i saobraćaja i finansija, pošto su sve to ministarstva koja bi trebala da se oglase i kažu svoj stav u vezi sa ovom eventualnom uredbom o zabrani tzv. polovnjaka, odnosno o podizanju standarda, obaveznog standarda motora za polovnjake koji se uvoze.

Dakle, i ekologije se tiče, jedna je od njih i saobraćaja i Ministarstva finansija - da li je uopšte u planu ta izrada te uredbe ili je to bilo samo opet dizanje, skretanje pažnje javnosti ili se čeka da prođu izbori, pa tamo onda od sredine godine, kao što se obično neke neprijatne stvari pomeraju uvek za posle izbora.

Moje drugo i ključno pitanje ide na adresu Kancelarije za KiM, koja je, budi rečeno, jedna od retkih i mali broj institucija koje nikada ne odgovaraju, te u tom smislu bih apelovao na predsednicu Vlade, gospođu Brnabić, da svom službeniku, gospodinu Đuriću da ga podseti na obavezu da se odgovara na poslanička pitanja. Dakle, većina institucija to čini, a tiče se njegove izjave povodom ove uspostave, odnosno pisma o namerama o uspostavi avionske linije između Prištine i Beograda gde je on, prvo tek na sam dan objavio da će takvog sporazuma biti, dakle, srpska javnost je tu bila potpuno neobaveštena, a onda sada dan nakon potpisivanja tog sporazuma, koji je izazvao veliku pažnju i u regionu, pa i u svetu, ako mogu da kažem, je rekao da je to samo ekonomski aranžman. Dakle, da to ni ne znači da se vodi politički dijalog između Beograda i Prištine ili je to samo ekonomski aranžman.

Znate, ja moram da pitam kakav je to ekonomski aranžman ako taj aranžman pozdravlja lično, svojim tvitom predsednik SAD, Donald Tramp, ako se lično oglašava generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg povodom te najave, dakle, nije čak ni sporazum, nego samo pismo o namerama da bi trebala da se uspostavi ta linija, da prisustvuje potpisivanju savetnik za nacionalnu bezbednost, predsednik SAD i svi naniže, dakle, savetnik, specijalni izaslanik Grener.

Dakle, mnogo je tu bilo važnih učesnika da bi se stvar mogla svesti pod priču o pukom ekonomskom aranžmanu, uzimajući ono kad smo rekli prevoznik je nemačka kompanija, opet nekog ekonomskog profita za nas i nema.

Moje pitanje glasi za Kancelariju, odnosno za predsednicu Vlade ukoliko gospodin Đurić se opet ne oglasi - kako je moguće da tako važna stvar prođe ispod radara javnosti? Ako je sporazum dobar, zašto se onda o njemu mnogo više ne govori? Zašto nema specijalnih emisija, zašto nema objašnjenja zašto je to tako dobro za državu Srbiju? I sa druge strane, vrlo indikativno, da čelni ljudi SAD, čelni ljudi NATO alijanse i naravno svi na KiM ili tzv. republici Kosovo su našli za shodno da se oglase ti povodom, pa teško da je onda baš toliko povoljno za srpsku stranu kao što se pokušava predstaviti. Hvala.

Zahvaljujem.

Da ne bude da uvek samo ovde kritikujemo, što, na kraju krajeva, posao opozicije to i jeste, ja sam hteo da pohvalim reakciju gospodina Marinovića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, na inicijativi koju je preduzeo povodom ove, rekao bih, masovne reakcije javnosti i skandalizovanja javnosti zbog objavljivanja detalja iz iskaza jednog osumnjičenog masovnog silovatelja i povratnika.

Ti morbidni detalji iz njegovog navodnog ili stvarnog iskaza su došli u medije i preduzete su mere. Ministarstvo kulture je takođe reagovalo prema određenim medijima.

Ali, ono što je posebno značajno i što pohvaljujem, to je jedna linija onoga što sam i ja govorio ovde i u javnosti, da je konačno pokrenuta istraga protiv onih izvora nepoznatih, ali neće nadam se ostati nepoznati, iz tužilaštva ili pravosuđa, koji dozvoljavaju da te informacije cure. Gnev naš, gnev javnosti, pa i osuda, povremena osuda i reakcija nadležnih koje su obično retke i obično izostanu, uglavnom idu prema medijima, sa ili bez navodnika, medijima koji su takve informacije objavili. Ali, gotovo nikada, ne samo što ruka pravde, nego čak ni svetlo, ni reflektor javnosti ne padne na one koji su zapravo omogućili takvo curenje, što je blaga reč, zapravo skandalozno krivično delo da detalji iz istrage budu prosto kopirani, dođu u ruke onih koji nisu ovlašćeni i onda završe i u medijima.

Dakle, intervencija Poverenika za informacije je za svaku pohvalu i dokaz da nismo mnogo pogrešili ili uopšte možda pogrešili što nismo bili ili što nisam bio protiv njegovog izbora. Naravno, mnogo je posla tu, ali ovo je jedna mala stvar koju vredi pohvaliti u aktivnosti, odnosno u njegovom angažmanu povodom ovog slučaja. Ja bih voleo da tako ažurni budu i on, i ne samo on, nego i ove druge institucije kojima je to u nadležnosti, da budu tako ažurni i kada izvori koji cure budu politički delikatniji i da ne bude tog curenja kada je reč o političkim protivnicima ili nekim drugim važnijim ili isto tako osetljivim istragama.

Ono što je moje prvo pitanje, ovo je bila više pohvala, nadovezuje se na ono što je koleginica maločas govorila, a ticalo se ove drame koja je stvorena u javnosti, ne bez osnova, u vezi sa zagađenjem vazduha poslednjih dana i nedelja i kontroverze koja je stvorena oko toga ko je za to zagađenje kriv.

Mislim da su nadležni, kada su se uopšte oglasili, dosta tendenciozno pokušali da odgovornost prebace na individualne potrošače, odnosno individualna ležišta, oni koji koriste čvrsto gorivo za grejanje i na automobile sa neadekvatnim standardima motora. Mislim da se tendenciozno pokušalo, i jednim delom uspelo, od javnosti sakriti činjenica da su apsolutno najveći izvor zagađenja zapravo veliki potrošači, a pre svega toplane i naročito termoelektrane koje zagađuju desetinama puta, tu su procene različite, više nego što bi to bilo dozvoljeno, pa čak i u konkurenciji sa drugim sličnim objektima, odnosno sličnim elektranama u drugim zemljama. Dakle, tražim od Ministarstva ekologije, po mogućstvu, što ažurniju informaciju o udelu zagađenja pojedinih potrošača u Srbiji.

Poslednja, najvažnija i najaktuelnija, to je od juče informacija, od noćas je reakcija Donalda Trampa koji je reagovao na sklopljeni Sporazum o uspostavljanju avionske linije između Beograda i Prištine. To je kod nas, u našoj javnosti gotovo bilo prikriveno, tek su se juče oglasili.

Pitanje za Ministarstvo saobraćaja i za Ministarstvo spoljnih poslova – da li u tom Sporazumu o uspostavljanju avio-linije između Beograda i Prištine ima elemenata koji zadiru u ustavni poredak Republike Srbije? Zašto javnost Srbije nije o tome obaveštena, a oglašava se predsednik SAD, prisustvuje savetnik za nacionalnu bezbednost, generalni sekretar NATO pakta pozdravlja tu odluku i taj sporazum koji je navodno samo pismo o namerama, a srpska javnost o tome ne zna ništa? Znači, pitanje za Ministarstvo saobraćaja i Ministarstvo spoljnih poslova. Hvala.

Zahvaljujem.

Vi ste, gospodine ministre, rekli ono što sam otprilike ja govorio ovde juče, više ili manje slično, s tim što ste vi za svoje reči od poslanika vladajuće većine dobili aplauz, a ja sam dobio napade i uvrede. Ali, svejedno. Bitno je da u ovako važnim stvarima i u ovako važnom trenutku pokušamo barem da budemo konstruktivni.

Neću navoditi sve ovde i citirati, mada imam vremena, po Poslovniku, šta je sve govorio prethodnih dana, i premijer Srbije, gospođa Brnabić, i predsednik Republike, i koliko je to bilo ispod nivoa ozbiljnosti trenutka. Ali, kao što sam rekao juče, u terminu za postavljanje pitanja, ne Vladi, nego onom jutarnjem, kada neko kaže da treba otprilike ovo sada što ste vi rekli, sa malo drugačijim rečima, da država prosto treba da reaguje kao država, postoji čitava lepeza diplomatskih mera, onda samo zlonamerni ili potpuno neuki, a ja verujem da vi, odnosno vladajuća većina, niste neuki, oni samo mogu misliti da je to onda poziv na rat i huškanje i sukobe.

Postoje razumne diplomatske mere, čitava lepeza, koja se poteže i za mnogo blaže i manje stvari.

Moram priznati da sam ja zaprepašćen izlaganjem, i ne prvi put, gospodina kolege Marinkovića, ne slažem se ja ni sa mnogima drugima tu, ali njegovom malopređašnjom raspravom, odnosno diskusijom, zato što mislim da je ona prosto višestruko ispod onoga što poslanik Skupštine Republike Srbije treba da kaže u ovom trenutku, ako išta kaže.

Dakle, pozivanje na razgovor ambasadora, demarš zvanični, protestna nota, uključujući i privremeno povlačenje ambasadora, a, na kraju krajeva, povući svoga ili zamoliti, recimo, ovoga da ode. Mnogo je tih čisto diplomatskih mera, plus saopštenje Vlade, a svega toga nije bilo u ovoj stvari. Bilo je samo - nemojmo slučajno da huškamo. Niko ne huška. Ali, morate da se ponašate kao ljudi, kao poslanici, kao država, pogotovo, da sačuvamo minimum, ali minimum, ličnog i državnog dostojanstva. Ništa više od toga.

U tom smislu, ja podržavam većim delom vaše reči, gospodine ministre, a i sami ste rekli da je to u vaše lično ime. Mislim da nije bilo razloga da se ne usvoji predlog gospodina Šarovića, ili kolege Šarovića, da se Skupština u ovom trenutku oglasi, mi kao poslanici, ne moramo da čekamo Vladu, ne moramo da čekamo predsednika, da kažemo nešto, jer naše kolege su tamo privođene, naše kolege su uhapšene, kolege poslanici. Na stranu što su oni predstavnici srpskog naroda tamo, barem većina njih, ali svejedno. U našem susedstvu, u našem neposrednom okruženju, neko uvodi, to je stvarno stanje, neko prebija crkvene velikodostojnike, vladika je pretučen noćas, privedeni su, čitava poslanička grupa je uhapšena. To prosto zaslužuje neki odgovor.

Neću se javljati mnogo, osim ako ne bude baš neophodno, da bih tu sad nešto prikupljao političke poene. Prosto apelujem na vas i završavam time, ne samo na vas kao ministra, ne samo na vas kao vladajuću većinu, da reagujemo kao država. Pa, mi smo povlačili ambasadora, i ne samo ambasadora, svo diplomatsko osoblje iz Makedonije, iz Skoplja, za mnogo manju stvar je Aleksandar Vučić naredio povlačenje diplomatskog osoblja, ispraznili smo ambasadu u Skoplju za jednu nejasnu stvar i posle su se vratili! Pa, možemo makar da uložimo energični demarš!

Dok ja ovde govorim, trebalo bi da je ambasador Crne Gore pozvan u ministarstvo, to je najmanje što smo mogli uraditi, u Ministarstvo spoljnih poslova.

Vidim da su neke kolege nestrpljive. Kažem, ovo je suviše važna stvar i važan trenutak, da bi sada tu nešto padali ponovo na ta neka dnevnopolitička prepucavanja.

I zaista poslednja rečenica - kad reagujete na svaku, često i nepametnu izjavu nekog predstavnika opozicije, koja vas zaboli, tačna ili polutačna ili lažna, neistinita, ne čekate velike odluke, ne čekate zvanični stav, pa, hajde, reagujte i na ovako nešto, odnosno reagujmo i na ovako nešto. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja se slažem u velikoj meri sa onim što je rekla gospođa Gojković, ali je nevolja u tome što ona, verovatno zbog raznih obaveza, nije bila ovde u sali, niko od nas ne može non-stop da bude i to je zlonamerno kada se lovi kad neko nije, pa se onda ustane, pa proziva. Dakle, koliko sam shvatio, nema više vremena na strani poslaničke grupe SNS, zato je ja namerno pominjem, tako da može i da odgovori po osnovu replike. Bolje i to nego da zloupotrebljavamo Poslovnik.

Ono što nije čula ili videla gospođa Gojković, to je da je dobar deo rasprava njenih kolega iz vladajuće većine upravo bio protiv i išao mimo one intencije o kojoj je ona ovde govorila, a i ministar, uostalom. Dakle, slažem se da ne treba da dajemo povoda i osnova da neko zloupotrebi naše reakcije i naše reči. Ja se uvek trudim da govorim na takav način. Ali, kad ima zle volje, šta god rekli, šta god učinili, uvek će neko zloupotrebiti, promeniti, malo falsifikovati, malo nategnuti i onda to iskoristiti.

Hoću da kažem, kad imate posla sa režimom, a sad govorim o režimu u Crnoj Gori, ali to važi za svakoga ovde i svakoga od nas na političkoj sceni, uvek se može naći povod da napravite dramu ili da nešto okrenete protiv intencije i namere onoga ko je govorio. Ja sam ovde vrlo često primer upravo takve zloupotrebe.

Diskusije kolega iz vladajuće većine, u ovom važnom trenutku, u ovom osetljivom trenutku, su upravo primer toga kako se huškaju i kako se međusobno ide na sukob unutar srpski. Najkonstruktivnija diskusija, slaganje, jednim delom sam išao ispred, jednim delom na liniji onoga što je ovde govorio i gospodin Vulin, ministar, su dočekani na nož. Znači, dočekani na nož, sa takvim diskvalifikacijama, a pričamo o jedinstvu, pričamo o zajedničkom srpskom, nacionalnom i državnom stavu prema tako važnom i osetljivom pitanju, ne, ovde je, nažalost, većini stalo, ili jednom dobrom delu poslanika i aktera političkih stalo samo do prikupljanja političkih poena, stalo do zaštite rejtinga vladajuće stranke i predsednika Republike, a ne do interesa građana Srbije i do interesa Srba u Crnoj Gori. Jer, inače, ne biste propustili da reagujete. Ne kao što je rekao kolega maločas, u smislu da se maše, udara u ratne bubnjeve i pokreću tenkovi, već prosto da država reaguje na način na koji može da reaguje.

Predlog, vrlo konkretno, podržavam ovaj predlog, ne znam samo u kojoj formi da bude iznet, bar kada je reč o našim kolegama poslanicima. Ja sam, gospođo Gojković, upravo to govorio. Ja sam pominjao da naše kolege sede u zatvoru, mada sam mislio da ih je trojica, trenutno samo trojica, ali to nije samo, i jedan da je, mnogo je. Ostali su pušteni iz pritvora. Dakle, svi su privedeni, trojica su zadržani, među njima i gospodin Andrija Mandić, ali ko god da je u pitanju.

Dakle, mislim da je najmanje što možemo da uradimo - nađite formu i formulaciju da reagujemo, da podržimo naše kolege i tražimo njihovo hitno oslobađanje.

Drugo, šta je problem da Narodna skupština Republike Srbije obrati se, recimo, Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, međunarodnim institucijama? Nije Savet bezbednosti jedina institucija gde se o tome može raspravljati.

Sve su to logične, normalne, očekivane mere i predlozi. Možda su dobri. Možda nisu. Ja smatram da je reakcija naša i političkog vrha bila neadekvatna i slaba. Nedovoljna. Možda ja grešim, ali dopustite da se to kaže. Da li to može da se kaže ovde, a da taj ko to kaže ili ja ne bude poliven salvama uvreda, temama koje nemaju veze, a verujte da bih ja mogao, vrlo lako, da sam zlonamerniji, sada ovde vama pokazivati fotografije gospodina, najbližih, najtešnjih zagrljaja gospodina Đukanovića, gospodina Vučića sa Mohamedom Dalanom i nekim sumnjivim licima sa poternice. Ali, razne stvari bih mogao da radim. Ne doprinosi. Ne koristi nam to, poštovane kolege. Ali, vi to stvarno radite. Ili barem neki od vas, stalno to radite.

U tom smislu, hajde, ili ćemo da budemo konstruktivni, ali onda stvarno da budemo konstruktivni, ako nećemo da huškamo Srbe na Srbe i da pravimo atmosferu koju će onda neko iskoristiti, bilo neko iz zemlje ili neko van zemlje, onda demonstrirajmo tu dobru volju, a ne da neko ispada idiot tako što stalno govori, pokušava konstruktivno, a biva dočekan napadima, u strahu da se neće ugroziti vaš rejting. Neće se ugroziti, jak vam je rejting, visok vam je rejting, što zaslugom, malo, a što medijskom manipulacijom. U svakom slučaju, većina vas podržava. Nemojte brinuti zbog toga.

Ali, svejedno, ovde reagujmo odgovorno, državotvorno. Pokušajmo barem tako. Setite se da smo praznili ambasadu u Skoplju zbog samo neke spekulacije i glasine, ili neke informacije, povukli smo ne samo ambasadora, nego svo osoblje ambasade u Skoplju! To nikada ili jako retko je činjeno. To se u vreme rata ne radi uvek. A mi smo to radili. A sada se plašimo čak i da pozovemo ambasadora, ako već nije pozvan, da mu se uputi demarš.

I još nešto. Kao, nećemo da zbunjujemo i ugrožavamo pozicije naših sunarodnika u Crnoj Gori. Ja mislim da bi se oni osetili ohrabrenim ako, recimo, Skupština, kao najviši zakonodavni organ vlasti u Srbiji uputi neku vrstu apela i podrške. Naprotiv, ne bi se osećali napušteno, kao što se možda osećaju.

Naravno, i završavam time, saradnja sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ne saradnja, najtešnja konsultacija, i sa Mitropolijom i sa Patrijarhom lično, uostalom, patrijarh je vrlo jasno izneo svoj stav, Sinod je sveti izneo svoj stav, Mitropolija je iznela svoj stav - pretučen je jedan vladika Srpske pravoslavne crkve, uhapšeni su poslanici parlamenta Crne Gore, građani se prebijaju, stanje je haotično. Nećemo mi dolivati ulje na vatru, ali nemojte da se ti ljudi osete napušteni od nas. Hajde bar u ovoj situaciji da pokušamo da reagujemo složno, pa će biti manje prostora za manipulacije i zloupotrebe sa raznih strana, dobronamernih ili manje dobronamernih po tom pitanju, spolja i iznutra. Zahvaljujem.

Samo bih skrenuo pažnju da je gospođa govorila četiri minuta i 10 sekundi. To je isto jedan način kako se zloupotrebljava Poslovnik. Drugo je dati da neko završi rečenicu ili misao 15-20 sekundi, a drugo je da se dvostruko, trostruko probije vreme.

Rekao sam, gospođo Gojković, šta konkretno mislim, a ako treba mogu i da ponovim. Vi niste bili u sali, pa to možda niste čuli. Ali, naravno, i vi ste čuli dovoljno puta da sam se ogradio i rekao – niko ovde ne govori o pozivanju na silu, vojsku i tenkove, nego vama to ne odgovara, pa zloupotrebljavate reči, upravo izvrćete na onaj način koji sam malopre rekao. Ne, postoji čitava lepeza političkih i diplomatskih poteza. Evo, i sami smo na putu da do nekih dođemo. Ja sam čak i sada konstruktivno diskutovao i pokušavao da kažem, da podržim neku ideju zajedničkog reagovanja. Ali, ne, to samo pokazuje da je vama, ne mislim samo vama lično, nego generalno vama kao vlasti i vladajućoj većini ovde stalo samo do zaštite svog rejtinga.

Vama je stalo, gospođo Gojković, pošto ste vi mene prozivali, da zadržite iluziju, sačuvate kod građana koji nas gledaju ili koji će gledati izveštaj sa ove, iluziju da brinete o Srbima u Crnoj Gori. Baš vas briga za to, baš vas briga za njih. Ja ne palim vatru, pozivam na razum. Ali, draga gospodo, drage kolege, neće biti… Što ne sazovete sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost? Što niste ponudili rezoluciju parlamenta? Što niste ponudili sada neki papir koji bismo ovde podržali, pa na neki način izazvali time i one koji nisu ovde, koji nisu u parlamentu da i oni potpišu taj papir i apel? To bi bilo pametno, to bi bilo državotvorno.

Nisam advokat Boška Obradovića. Mi smo bili na istoj listi, ali smo različiti poslanički klubovi. Da podržavam tu njegovu politiku njegovu, ja bih bio u njegovoj stranci. Sa nekoliko gestova sam se ogradio od poteza koje je kolega povlačio. Ali, znate, kada neko napada na takav način uvek iste ljude ovde u Skupštini, pa onda mi moj osećaj nekako ne dozvoljava da se sada ja pridružim tom linču. Bilo je mnogo kritičnijih prema politici i nekih kolega iz opozicije, da ih vi malo manje napadate, da ih vi malo manje cipelarite ovde, da svaka diskusija na bilo koju temu nije sračunata zapravo na difamaciju, prozivku, psovke, grdnje tih odsutnih kolega.

Što se tiče mene, nisam ja neko ko se ne sme napadati. Ne, ja sam ovde najnapadaniji i non-stop najnapadaniji i lično napadaniji, ako izuzmemo ove odsutne kolege. Ako ove kolege koji nisu ovde iz različitih razloga, ako njih izuzmemo, od prisutnih sam najnapadaniji. Odnos prema meni je pokazatelj kako vi tretirate opoziciju. Ne sučeljavanje stavova, nego ad hok, ad hominem. Dakle, svaka diskusija moja je uvek praćena istim nastupom, istim rečima istog čoveka ili istih ljudi. I ljudi iz vaše poslaničke grupe su svesni da je to farsa. Pa, kako vi mislite da ubedite nekoga iz EU, iz Evropskog parlamenta da vam je stvarno stalo do rada i reda u parlamentu i do toga da se vrate ljudi koji bojkotuju, iz poslaničkih grupa koje bojkotuju, kad ovako tretirate jednog od malobrojnih pripadnika opozicije ovde? To je mera zapravo vaše demokratičnosti, a ne one slatke izjave pred predstavnicima Evropskog parlamenta.

Dakle, neću da se ograđujem, ogradim se u holu, ogradim se kad me neko pita, ali ovde ritualno ja ne podržavam poteze nekih kolega. Na kraju krajeva, ja sam ovde, oni nisu. Pridružiću se protestu ispred Ambasade Crne Gore, ali neću doprineti ničim da se pravi unutar srpski raskol, svađa, tuča na način koji će to drugima odgovarati.

Još uvek sam govorio kraće nego vi. Hvala.

Gospođo Gojković, član 107. Ovde je flargantno prekršen višestruko Poslovnik i dostojanstvo Narodne skupštine zbog toga što mi niste dali reč niti za repliku kada sam bio prozvan, a pre toga da pokušam da iskoristim devet i po minuta poslaničkog vremena koje imam, koje mi stoji na raspolaganju. Vi to znate dobro. Možete da obmanjujete one koji ne znaju kako stoje stvari sa Poslovnikom i grupama. Dok postoji, dok neko svojim potpisima ne povuče ta poslanička grupa postoji. Vi ste mi uskratili vreme samo zbog toga da ne bih rekao i da biste održali medijum i auditorijum i one koji nas gledaju u pogrešnom uverenju da su ovog puta incident izazvali predstavnici Dveri.

Sa kolegom Boškom se ne slažem oko mnogo stvari i to nije tajna. Čak smo imali i neke oštre polemike, ali ovog puta on je napravio samo jedan performans kakav se pravi i u Evropskom parlamentu, a napali su ga poslanici, napadnut je od strane poslanika SNS. Jedan je kidisao na kolegu Kostića pa se odbio kao ping-pong loptica. Dakle, incident su ovaj, ma koliko se inače ne slagao oko taktike i nekih drugih stvari, put izazvali predstavnici vladajuće stranke, a oni su imali neki performans kakav se pravi i u Evropskom parlamentu i u Crnogorskom parlamentu.

Završavam, ono što je strašno to je da je trebao ovakav incident da bi se shvatilo koliko je ozbiljna situacija. Mi smo trebali da pokažemo slogu ovde. Zahvaljujući ponašanju vladajuće većine koja svaki sekund koristi ovde da izvređa predstavnike opozicije mi imamo situaciju koju imamo.

Dakle, jasno je ko je napao, ko je prišao ovog puta. Jasno je ko je ovde predmet stalne šikane od strane poslanika… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, poštovani građani, upravo u ovom trenutku dok mi ovde sedimo, u ovom trenutku u Podgorici, u parlamentu Crne Gore, usvaja se zakon o slobodi veroispovesti, koji se čak ironično zove, a pod kojim nazivom se zapravo krije, ne ni mnogo skrivena namera, da se upravo jednoj veroispovesti, najvećoj i tradicionalnoj srpskoj, hrišćanskoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi uskrate njena prava i atakuje na njene svetinje i njene objekte.

Mi smo čuli poslednjih dana, mnogo je toga bilo u vezi sa tim, reči. Moje pitanje ide na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova, u vezi sa ovim šta je preduzeto sa naše strane, strane Beograda i države Srbije po tom pitanju.

Mi smo po, bar javno što je izneseno, imali vrlo mlaku reakciju i potpuno neadekvatnu reakciju kao država na ovaj vandalski čini i vandalski zakon. Reagovala je SPC, reagovala je mitropolija, ali mislim da su državni organi, evo ja ću sada navesti par formulacija, reagovali krajnje neadekvatno. Biću još otvoreniji, reagovali su kao da je reč o nekoj krizi unutrašnjih, krizi u nekoj dalekoj afričkoj zemlji, u nekoj Zambiji, nekom Zanzibaru ili Namibiji ili Nambiji što bi rekao jedan kolega političar.

Dakle, predsednik Vučić je rekao da, doduše i gospodin Đukanović, se ne slažu i ne misle isto o Zakonu o veroispovesti, ali to se dešava u zemlju u kojoj je on predsednik i zbog čega nemam pravo da se mešam.

Predsednica Vlade, Ana Brnabić je bila još, kako bih rekao, eksplicitnija i još blaža, ako je to uopšte moguće, kaže - ova situacija je nezahvalna, moramo paziti da ne ispadne da se mešamo u unutrašnje stvari Crne Gore, i zaključuje gospođa Brnabić - moramo biti pametni i promišljeni.

Ja se slažem da treba biti pametan i promišljen, treba pokušati svim diplomatskim, odgovornim sredstvima da se spreči, trebalo bi pokušati izglasavanje ovog štetnog zakona koji atakuje, ne samo na SPC, nego naravno i na verske i druge slobode, ljudske slobode i prava Srba, znači građana srpske nacionalnosti u Crnoj Gori.

Dakle, smatram, pitam nadležne institucije, šta su preduzeli? Još važnije, šta nameravaju preduzeti ukoliko upravo u ovom trenutku ili kroz pola sata taj zakon bude izglasan u parlamentu Crne Gore? Dakle, da li ćemo i dalje pričati o tome da ne smemo da se mešamo, da moramo biti pametni i promišljeni i koji je domet, koji su efekti dosadašnje te, pod navodnicima, pametne i promišljene politike koju je srpska Vlada navodno vodila prema Podgorici povodom ovog pitanja, a rekao bih i prema drugim pitanjima kada je reč o odnosu prema režimu Mila Đukanovića?

Dakle, to nije okretanje drugog obraza. To je nešto mnogo gore od toga. To je ignorisanje, to je na neki način prepuštanje građana srpske nacionalnosti i svojih sunarodnika u Crnoj Gori njihovoj sudbini, odnosno jednom autoritarnom i rekao bih antisrpskom, sve više antisrpskom i antipravoslavnom režimu Mila Đukanovića.

U tom svetlu vidimo jedan mehanizam, jedan manir koji se često ponavlja, da najblaže primedbe i pitanja sa ove naše strane, bilo kada je reč o KiM ili o Crnoj Gori, uvek nailaze na sličan mehanizam odgovora, bilo pismenih, bilo usmenih, bilo u medijima od strane vlasti. Vi hoćete da zavađate, vi hoćete zlu krv, vi pozivate maltene na rat. Ne, nije tako. Postoji čitava lepeza mera od mazohizma i trpljenja da te neko gazi, do toga da pozivaš na rat i ne znam već na kakve neodgovorne avanture.

Naša vlast izgleda ne ume ili ne želi da vidi čitavu tu lepezu mogućnosti koje su legitimne, političke, diplomatske i da za njima posegne, a ne kao što rekoh, da reaguje na ovo kao da se radi o nekom problemu, o nekoj dalekoj azijskoj ili afričkoj zemlji. Hvala.