Ne, ne pada.

Zahvaljujem.

Prvo vidite jedan mali utisak koliko može u ovih par sekundi kad nema politikanstva i želje da se demonstrira nešto i skupljaju poeni, onda rasprava ide ipak relativno normalnim tokom. To je pohvala i za ove ljude ispred Vlade, a i za kolege poslanike. Elem, ja sam predložio iako nema iluzije da se tu ne može mnogo učiniti, ali jedan predlog da se sa ove stavke – Razvoj sistema u oblasti javnog informisanja i nadzor nad sprovođenjem zakona, umanji iznos i da se prebaci na drugu stavku.

Šta je poenta? Meni u odgovoru Vlada kaže da bi to umanjilo sredstva za plate zaposlenima u ovoj službi, odnosno kako se to kaže sektoru za informisanje i medije za 60%. Upravo to jeste intencija mog amandmana, odnosno pozadina ili motiv. Ja smatram da zapravo naše Ministarstvo, odnosno dotična služba, odnosno dotični sektor ne radi ili barem javnost od toga nema ništa ili ne vidi efekte toga rada.

Zato sam i predložio smanjivanje ove stavke. Dakle, podsećam ili citiram ono što je rekla Vlada, šta je nadležnost tog sektora, da ta sredstva koja ne mogu da se umanje, a koja sam predlagao da se umanje, se odnose na pripremu i sprovođenje strateških akata u oblasti javnog informisanja, pripremanju Nacrta zakona i nadzor nad sprovođenjem zakona kojima je regulisana oblast javnog informisanja.

Moje mišljenje, a rekao bih i mišljenje većine ljudi u sali i nažalost većina građana ove zemlje jeste da u sektoru javnog informisanja nema sistema, ima haosa. Nema nadzora već ima samo javašluka i anarhije. Upravo zbog toga, dakle ne da bi manje plate kolegama ili ljudima koji tamo rade, nego da bih apelovao na Ministarstvo da ili te ljude rasporede na neke poslove ili na neke delatnosti gde mogu više da doprinese, ili da se bave svojim poslom. Dakle, to je bila namera amandmana i voleo bih da čujem šta ministar ima na to da kaže.

Mislim da smo se razumeli, u jednoj meri i složili, ali bih vas konkretno pitao zbog javnosti – koliko ljudi radi u tom sektoru? Koliko ima zaposlenih u tom sektoru?
Skrenuo bih pažnju takođe i vama i kolegama poslanicima, da to nije samo slučaj sa oblasti kulture i medija, već i sa mnogim drugim, rekao bih važnijim oblastima, da je praksa još pre desetak i više godina bila da se važni poslovi izmeste iz Ministarstva, da se osnuju agencije, u ovom slučaju REM, odnosno nekadašnji RRA, koja se bavi neposrednije kao nezavisno regulatorno telo, da se bavi sa tom oblašću, bilo da je privatizacija, bilo da su mediji.
Onda na neki način Ministarstvo i Vlada peru ruke, a zadrži jednak broj zaposlenih i jednaka izdavanja za plate, a zapravo oni se više ne bave poslom i uvek mogu da kažu – ne radimo to mi, to radi nezavisno regulatorno telo.
Tako da ja ovim ne apelujem da se otpuste ljudi, ne apelujem da se smanje plate, nego apelujem da Ministarstvo deo nadležnosti vrati ili preuzme odgovornost za stanje u sektoru informisanja i medija, koje je po meni katastrofalno.
Dakle, prvo konkretno pitanje – koliko ima zaposlenih? To nije mnogo bitno, nego samo prosto ba bi znali. Mislim da je mnogo gore stanje u pojedinim agencijama, nego u ministarstvima. Inače mislim da ljudi u Vladi, državni službenici u Vladi su generalno vrlo loše plaćeni za vrlo veliki posao koji obavljaju, za razliku od njihovih kolega sa jednakom ili manjom stručnom spremom, recimo po raznim agencijama.
Dakle, voleo bih ako može u tom smislu, da i u toj budućoj strategiji o kojoj govorimo i koja je zaista neophodna, jer je prethodna bila katastrofalna, nije na vaš račun, čak ni na račun one vlasti, da budemo pošteni, dakle, da u toj budućoj strategiji se više vodi računa da ne mislimo da će svako razdržavljenje, svako skidanje, oduzimanje ingerencija od države da je automatski napredak u slobodi medija i demokratizaciji. Hvala.

Uvažene kolege, gospođo predsednice, ja bih hteo, možda je neobično da počnem pohvalom, blagom pohvalom, MUP na ažurnosti odgovora na moje prethodno pitanje.
Imao sam dva pitanja za MUP i oba su odgovora stigla brzo, ekspeditivno i to je za pohvalu, za razliku od, recimo, pitanja upućenog Ministarstvu spoljnih poslova, koje se ticalo ne podnošenja inicijative pred Savetom bezbednosti UN, u vezi slučaja Trepča i pokušaja otimačine imovine Trepče, na šta nisam dobio odgovor. Ovde su stigla dva odgovora. Jedan je bio čisto formalan, drugi bio relativno iscrpan i pokušaj da se odbrani, ili barem objasni uloga vlasti i izjave premijera Vučića u vezi sa ubistvom jednog vođe navijača.
Drugo, pak pitanje, inače to primam k znanju i na tome više ne insistiram, drugo pak pitanje koje se odnosilo na ulogu generala Bratislava Dikića u Crnoj Gori i njegovo hapšenje, nisam dobio nikakav odgovor, osim jedne rutinske i neobavezne formulacije. Molio bih i voleo da po tom pitanju, osim da Ministarstvo preduzima mere i prati situaciju, da ako je moguće dobijemo i neki iscrpniji odgovor.
Na to se nadovezuje moje današnje pitanje, nažalost na istu adresu, znači MUP i kabinet premijera, odnosno Aleksandar Vučić, u vezi sa ovim pokušajem, ili kako to da nazovem, incidentom u Jajincima, odnosno navodnim, ili stvarnim, pokušajem atentata na premijera Vučića, što je izazvalo veliku pometnju u javnosti, što je uzbunilo duhove i što, mislim da zahteva iscrpan odgovor, možda i ovde u plenumu, ali u svakom slučaju ja bih voleo da kao narodni poslanik budem obavešten, makar kao jedan osrednji, makar kao jedan osrednji tabloid.
Dakle, mislim da mi kao poslanici u Narodnoj skupštini, imamo pravo bez obzira na sve ove formulacije tipa istraga je u toku, u interesu istrage ne možemo da dajemo više informacija. Ako svaki tabloid, ako svaka novina u Srbiji, a ja ovde imam sve listove poslednjih dana, može da spekuliše da li je bio napad zoljom planiran, da li bombe trebale da budu bačene, da li je u pitanju bilo oklopno blindirano vozilo, da li je u pitanju sanduk, ili zakopani sanduk, ili gepek automobila, onda, valjda kažem, i mi kao narodni poslanici, i ja pojedinačno na kraju krajeva, imam pravo na makar toliko informacija.
S tim u vezi, pitao bih, skrenuo bih pažnju na neodgovorne izjave velikog broja predstavnika vlasti, posebno Vlade, posebno ministra, koji su ovaj slučaj iskoristili za jednu dodatnu porciju, ili reko bih euforiju, dodvoravanja ili naglašene brige za premijera, što nije bilo u skladu sa izjavama samog premijera, odnosno predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji je rekao da nema informacije, da ne može ništa da kaže na tu temu.
Za razliku od toga njegovi ministri su se utrkivali, dakle doslovno utrkivali i da proglase slučaj za atentat i da već ukažu prstom na to ko je kriv, i da spekulišu o strašnim posledicama koje čekaju Srbiju, ukoliko se to ispostavi kao tačno.
Ja pitam premijera, a i sve nas ovde, da li su dotična gospoda ministri, svesni kakve posledice imaju njihove izjave, kakva je posledica recimo, kada ministar unutrašnjih poslova izjavi da se premijer nalazi na bezbednom mestu, na bezbednoj lokaciji. Ta formulacija je primerena ratnom stanju. To je formulacija koje je upotrebljena posle 11. septembra kada je predsednik Buš bio sklonjen na bezbednu lokaciju, kada se nije znalo da li je počeo svetski rat ili nuklearni napad. Neprimerena je takva izjava od strane zvaničnika Vlade, dakle ministra unutrašnjih poslova, da je upotrebi za još uvek ovaj neistraženi incident u Jajincima. Stoga bih pitao i lično gospodina predsednika Vlade da li je on svestan koliko takve izjave nanose štetu i njemu lično, i reputaciji njegove Vlade, i što je još važnije i najvažnije za nas ovde, štetu državi Srbiji u inostranstvu, jer se čini da je ovo zemlja u kojoj svaki čas državni udari i atentati na predstavnike vlasti. Zahvaljujem.

Poštovane kolege, imam nekoliko kratkih pitanja.
Prvo pitanje je za premijera i ministra spoljnih poslova gospodina Dačića - zašto smo odustali, odnosno zašto nije ispoštovan zahtev direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, gospodina Đurića, da se pitanje Trepče i imovine Srbije na Kosovu i Metohiji stavi na dnevni red sednice Saveta bezbednosti?
Mi smo čuli usmeni odgovor premijera, ali mislim da zavređuje detaljniji i konkretniji odgovor, kako od nadležnog ministra spoljnih poslova, tako i od strane premijera.
Ne treba da naglašavam koliko je važna tema Kosova i Metohije, bez obzira što jedan deo naše političke elite pokušava tu temu da nekako gurne pod tepih i da se ponaša kao da ne postoji, ali nas, nažalost, naši prijatelji, sa ili bez navodnika, iz sveta i Evrope svakodnevno podsećaju da je ta stvar ipak prisutna i da hteli mi to ili ne hteli da priznamo, pitanje evrointegracija jeste povezano sa pitanjem prihvatanja ili mirenja sa nezavisnošću Kosova i Metohije.
U tom svetlu, mislim da i ovo nestavljanje na dnevni red Saveta bezbednosti pitanje Trepče i srpske imovine na Kosovu i Metohiji zapravo jeste neka vrsta povlačenja i kapitulacije u ime tog apsolutnog božanstva evrointegracija.
Drugo pitanje, a vezi sa prvim, namenjeno je predsednici Narodne skupštine gospođi Maji Gojković – zašto ne stavlja na dnevni red i kada će staviti na dnevni red tematsku sednicu Skupštine Srbije o Kosovu i Metohiji u svetlu aktuelnih problema i ove krize oko Trepče i imovine na Kosovu i Metohiji?
Drugim rečima, mi smo tek juče imali Drugu sednicu Odbora za Kosovo i Metohiju. Odbor za kulturu i informisanje, čiji sam ja član, je do sada imao šest, najmanje šest, ako ne i sedam sednica. Ne verujem da je kultura i informisanje u Srbiji, ma koliko inače bili veliki problem, da su veći problem od problema Kosova i Metohije, pa da se Odbor za kulturu sastaje šest, sedam puta, a Odbor za Kosovo i Metohiju svega dva. Stoga mislim da je potrebno staviti i napraviti ovde u plenumu tematsku sednicu tome posvećenu.
Treće pitanje, a možda i najvažnije, s obzirom na ovo upravo ovih dana, postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova, naravno, i premijeru, kakva je uloga, ili kakva su njihova saznanja o ulozi gospodina generala Bratislava Dikića sada u Crnoj Gori i crnogorskim izborima i šta oni znaju, kakva saznanja imaju o tome da li su oni teroristička grupa ili su zapravo grupa koja je angažovana od strane aktuelne crnogorske vlasti da bi poslužila u predizborne svrhe, odnosno poslužila crnogorskom režimu da stvori dramu oko navodnog državnog udara i tako zapravo popravi svoj rezultat na izborima koji su se održavali u nedelju?
Ovo kažem tim pre što je poznata, mada javnosti ne dovoljno poznata uloga gospodina Dikića, koji je imao pre tri godine na lokalnim izborima na severu Kosova i Metohije, kada je gospodin Dikić, a brojni su svedoci za to, i javno su nastupali, predlagao Srbima sa severa da razbiju kutije, odnosno da otmu kutije, što su oni, naravno, odbili, a na kraju se to ipak dogodilo od strane neidentifikovanih i nepoznatih lica pod fantomkama.
Dakle, pošto već imamo iskustvo i naše vlasti imaju iskustvo sa gospodinom Dikićem u toj ulozi, bilo bi zanimljivo pitati i saznati šta o tome misle i šta o tome znaju predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova.
Napokon, poslednje pitanje, vrlo kratko, takođe na račun premijera i ministra unutrašnjih poslova, kako je moguće da smrt, naravno, svaka smrt je tragična, ali smrt jednog osuđenog narko dilera gospodina Saleta Mutavog postane tema na takav način da premijer ili predsednik Vlade čak dva puta ga uzima poslednjih mesec, dva dana u usta i to oba puta ili u neutralnom ili u pozitivnom kontekstu? Kako je moguće da osuđeni narko diler bude na slobodi i da bude vođa navijača? I u tom svetlu, da li je poznato da je gospodin Sale Aleksandar Stanković bio član SNS? Kažem bio, ne ulazim u to da li je bio u trenutku svoje smrti. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, predsedavajući, hteo bih da kažem da, bar po mom utisku, uz par izuzetaka i ispada, ovo danas je ličilo, ili bar po mom osećanju, na nešto kako bi trebalo da izgleda rasprava u Narodnoj skupštini. Možda zato što se većina slaže oko predloga, možda zato što nije bilo nekih vrućih političkih tema mnogo, ili možda volje, energije za velike polemike i zabavu, prikupljanje političkih poena. Mislim da su svi diskutanti bili konstruktivni, uključujući i zamerke.
Ja bih u tom smislu i pohvalio gospodina ministra na kratkom uvodnom izlaganju. Doduše, moguće je da je bio u tom smislu i previše ambiciozan i previše ekspeditivan, pa onda možda i nije najbolje reagovao na potpuno umesne primedbe poslanika, koji imaju i obavezu, ili makar pravo, da tu stvar vide i drugačije i, naravno, da izreknu svoj politički stav, kao i da u okviru izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, govore o problemu visokog obrazovanja, pa i problemu obrazovanja uopšte. U tom smislu, verujem da je to bila nenamerna reakcija, ali su tu kolege bile u pravu kada su zamerile.
Ali, zato i mi moramo biti pošteni pa reći da generalno gospodin ministar nije koristio i nije zloupotrebljavao svoju poziciju da govori posle svakog izlagača, posle svakoga i da onda koristi poslovničko pravo koje su mu neki drugi, nije on pisao taj Poslovnik, pa čak ni ova skupštinska većina, da to zloupotrebljava i da onda govori beskrajno i da sve to na kraju pretvori u svoj svojevrsni šou.
Dakle, ozbiljan posao, posao koji se možda mogao izbeći, ali, ja verujem da je ovaj predlog zakona palijatilan, to je očigledno, to je jedna prirodna mera, retroaktivna mera, ali mera za koju svi mislimo da treba da bude donesena.
Moje kolege i ja ćemo ovo podržati, ali, isto tako, treba da ozbiljno shvatite i upozorenja, dobronamerna upozorenja sa raznih strana ove sale i da primite k znanju i ove druge primedbe koje se ne tiču samo ovih par članova, jer bismo onda mogli završiti priču za pet minuta.
Ja neću zloupotrebljavati ovu govornicu za neke duge ili političke tirade i skupljanje političkih poena, ali bih iskoristio priliku da vas upoznam sa rezultatima. Puno je ovde činjenica i važnih i zabrinjavajućih podataka izrečeno od strane mnogih kolega. Te podatke moramo imati na umu. Ali, ima jedan koji bih ja prosto priložio i vama i ostalim kolegama, a tiče se istraživanja jednog pitanja u istraživanju javnog mnjenja, koje ja i moje kolege često postavljamo i koje nije obično u fokusu pažnje i fokusu interesovanja javnosti jer, naravno, javnost kao javnost, i mediji, pogotovo politička javnost, njih samo interesuju rejtinzi, kome raste, kome pada, kome je koliki procenat popularnosti i ostalo.
Dakle, ima jedno pitanje koje stavimo tako, više radi opuštanja i radi testiranja i sticanjem poverenja kod ispitanika, koje glasi – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku? Već nekoliko godina to pitanje postavljamo, nezavisno od toga šta je centralna tema i fokus istraživanja. Ja bih vas sada upoznao sa rezultatima, sa nekim brojkama iz toga i molim vas da ih ozbiljno shvatite i da u okviru svoje nadležnosti i svog budućeg rada u ministarstvu, učinimo, ne samo vi i vaše ministarstvo, nego svi mi ovde u sali, i oni u Vladi, da se ta stvar, koliko god je to moguće, promeni i popravi.
U aprilu mesecu 2015. godine, na to pitanje – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku – 60,6% građana je reklo „da“, a 28,8% je reklo „ne“. Dakle, praktično, skoro dve trećine ili malo manje od toga. U junu 2015. godine je 63%, dakle 3% više, reklo da bi ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku. U oktobru 2015. godine je 64% reklo da bi podržalo i ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku.
Konačno, u septembru 2016. godine, dakle, ove godine u septembru 64,8%, znači 65% građana, ispitanika je reklo da bi to učinilo. Šta više, od toga najmanje jedna trećina otprilike odgovara u stilu – šta ohrabrio, već sam ga ohrabrio, već je tamo ili ga pakujem tamo ili se sprema da ode. To su, drage kolege, ozbiljni, zabrinjavajući podaci, nezavisno od toga ko sedi u kom delu ove sale. Ne mislim da je odgovornost za to niti jednog ministarstva, niti jedne vlade, ali isto tako je bilo pogubno zatvarati oči pred tom činjenicom.
Pazite, malo je onih koji zaista žele da se dopisuju sa decom i unucima preko skajpa i preko mobilnog telefona da se čuju ili vide. Dakle, muka je velika te ljude, bilo da je reč o mlađim ili starijima, koji kažu da bi ohrabrili, podržali svoje dete da ode i da napusti zemlju. Lepi su bili ovde pozivi i primeri koje smo slušali, navođeni primeri iz prošlosti, kako su odlazili mladi, pametni ljudi iz Srbije i vraćali se i unapređivali i donosili progres u Srbiji. Ali, ovo je, drage kolege, drugi slučaj. Ovo je slučaj da oni odlaze i da se ne vrate. Ne šalje ih država, nego odlaze sami upravo zato što su nezadovoljni i što ne veruju da će u okviru ove države imati sreće.
U tom smislu, samo bih pri kraju svog vremena, koje ne želim da trošim, ni da ga zloupotrebljavam, postavio par vrlo konkretnih pitanja, a vi odgovorite na ono što mislite da ima smisla i da je u domenu vaše nadležnosti. Sve je to u domenu vaše nadležnosti, ali se tiče možda ne direktno ovog zakona. Jedno se svakako tiče, tiče se Univerziteta u Prištini, tj. prištinskog Univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Kakav je status tog univerziteta? Da li je opravdana bojazan nekih saradnika i nastavnika tog fakulteta, odnosno univerziteta, da bi mogli postati žrtva ili pasti kao žrtva promena ili ovih pregovora koji se vode u Briselu? Tim pre što je postojala jedna inicijativa o tzv. integrisanom univerzitetu da se napravi taj u Kosovskoj Mitrovici, što je, naravno, ideja koja ima smisla, ali loše i sumnjivo bi bilo da se sa tim počne baš od prištinskog Univerziteta i od Kosovske Mitrovice. Kolege su zabrinute i prosto treba videti. Ta inicijativa je u jednom trenutku krenula, pokrenuta je bila iz nekih institucija Vlade, pa bih voleo da čujem odgovor na to pitanje.
Drugo pitanje je isto vrlo kratko. Da li mislite i kako mislite da popravite kvalitet, odnosno ujednačite kvalitet studija u Srbiji, a znamo svi da je vrlo nejednak, a posebno ovaj sistem ovog ESPB sistema bodovanja koji je izuzetno, izuzetno neujednačen, izuzetno voluntaristički od fakulteta do fakulteta, pa čak i unutar istih fakulteta, od odeljenja do odeljenja, od katedre do katedre, potpuno je šaroliko i vrlo je rađeno onako, pošlo se u zavisnosti od interesa ili težine pojedinih nastavnika kada je to pravljeno.

Poslednje pitanje, samo vrlo kratko - da li mislite i kako mislite u okviru svoje nadležnosti da popravite ponižavajući položaj prosvete i prosvetnih radnika u Srbiji? Da li se to može očekivati već od narednog budžeta? Hvala.

Zato što sam član Odbora za informisanje, koji je učestvovao u ovom razgovoru.

Na trenutak sam izašao jer je bila za 12,00 zakazana sednica Odbora za spoljne poslove.
Poštovani narodni poslanici, neću vam uzimati mnogo vremena, ovo je naizgled formalna stvar, a zapravo nije sasvim formalna. Neću se žaliti, odnosno naša poslanička grupa se ne žali na dobijena mesta niti traži ništa drugo, niti više, ali kad je reč o principu, a to jeste bitno, onda mislim da se sada iskristalisalo nekoliko stvari, naizgled sitnih, ali nisu beznačajne ako želimo da ovaj parlament bude zaista parlament, a ne ono što je ovih dana i na šta je ličio, a i kako su se razni izrazi upotrebljavali od farme pa nadalje.
Dakle, očigledno je bilo nekih konsultacija, ali očigledno to nije bilo onako ozbiljno i odgovorno kao što bi možda trebalo uopšte da bude. Posebno nemar ili kako bih rekao odsustvo dovoljne svesti o značaju adekvatnog tretmana skupštinske manjine pokazan je u izboru rukovodećih tela skupštinskih odbora kada je reč o delegacijama, u ovom konkretnom slučaju je to znatno manji slučaj.
Ja sam član dva, odnosno jedan član, jedan zamenik u dva skupštinska odbora i odgovorno tvrdim da za ta dva odbora najmanje, a iz razgovora sa kolegama sam shvatio da je tako bilo i u drugim, nije bilo nikakvih konsultacija oko izbora rukovodećih tela, znači, barem u ta dva odbora.
Njihov šef poslaničke grupe nije konsultovan i članovi tog odbora nisu konsultovani. Čak šta više, u jednom od tih odbora ni onaj ko predsedava ne predsednik, nego onaj ko predsedava konstitutivnom sednicom više nije imao pojma dolazeći na sednicu ko će da bude rukovodilac tog odbora, nego je čekao da mu se kaže.
Kako god, to je nešto što treba da popravimo ako nam je stalo do koliko-toliko dobre atmosfere. Ne moramo se slagati oko svega, ja neću da zloupotrebljavam ovu govornicu sada da se junačim i odgovaram na neke primedbe i aluzije koje su stigle iz redova kolega sa druge strane, ko je kakav i ko je kakav junak i ko je vlast, a ko je opozicija se vidi i prilikom glasanja, a bogami se i viđalo ovih dana kada je tu sedeo mandatar za predlog Vlade. Neću se junačiti na gospođi Mariji Obradović, ako se već nisam ili ako se nismo junačili na mandataru Vučiću, mislim na neke kolege iz opozicije.
Ono što hoću samo da vam kažem i molim vas da to sami sebi priznate ako već neće da priznate meni, usled manjkavosti te vlade u periodu 2004. i 2008. godine ovaj dom, ova Skupština, a mnogi su sedeli i tada je bila primer barem za naše srpske i balkanske uslove kako se dobro ophodi prema skupštinskoj manjini.
Čelnici, važni funkcioneri glavnih opozicionih stranaka su predsedavali, dakle, ne bili fikus, nego predsedavali važnim skupštinskim odborima, od odbora ne znam za bezbednost do nekih drugih odbora za finansije i gospodin Šutanovac i gospodin Tomislav Nikolić ako se ne varam, a i mnogi drugi, da pomenem samo najistaknutije predstavnike i leve, uslovno rečeno, i desne opozicije u to vreme. Dakle, i demokrate i radikali su bili vrlo ispoštovani od strane tadašnje skupštinske većine i za vreme Vlade Vojislava Koštunice.
Ta ja Vlada imala možda mnogo primedbi i slabosti, odnosno moglo se na nju štošta zameriti, ali odnos prema skupštinskoj manjini i odnos prema opoziciji svakako nije. Znači, svi treba da učimo od tog primera i da makar mu se približimo, ako ne možemo da ga nadmašimo.
Nisam potrošio ni vreme poslaničke grupe, zahvaljujem i kažem, ne morate meni, ali barem u sebi priznajte da je tako bilo i tamo bar gde možemo i smemo i gde možete i smete, pokušajmo da se približimo tom demokratskom standardu. Hvala.

Zahvaljujem.
Verovali ili ne, mislim da su u ovoj maloj raspravi u pravu i gospodin Šešelj i gospodin Radulović, a umesto da se skandalizujemo nad tvitovima, ja isto ne pratim to, pojedinih poslanika, hajde da se malo potrudimo da nam Skupština bude pristojnija i da manje liči ili da manje asocira na tu već pomenutu ustanovu, da ne kažem instituciju.
Ja imam svega tri minuta i zaista iluzije i nemam ambicija da sam toliko pametan da mogu u tri minuta da odgovorim na ono što je mandatar ovde govorio 10, 12, 13 sati u dva dana. Ali, u tom smislu bih ga takođe podsetio i zamolio da pažljivo sasluša barem tih tri minuta i da shvati najdobronamernije to malo što će se moći reći u tom periodu.
Da li iko ovde u sali zna nekog ko je govorio o evropskoj parlamentarnoj praksi čiji je ekspoze trajao šest sati? Nisam siguran da je to razlog da se hvalimo time. Star je, naravno, to deluje kao sitnica, ali ovde su mnogi govornici iz redova skupštinske većine to isticali kao posebnu vrlinu. Sve se može reći relativno kratko. Nije slučajno da je pet mandatara, pet premijera posle 2000. godine svoje ekspozee imalo u rasponu od ne znam 20 minuta do sat i po. Sve preko dva sata je zapravo nepristojno i ne može da drži pažnju. To znam ja, to znate vi. Žalosno je što niko od prijatelja i savetnika gospodina Vučića, odnosno mandatara, izvinjavam se na ličnom obraćanju, nije to mu rekao i prijateljski skrenuo pažnju.
Da li isto tako znate u evropskoj parlamentarnoj praksi da neko ide dva puta na vanredne parlamentarne izbore iako za to nema razloga, ni potrebe, jer ima apsolutnu većinu u parlamentu i nema nikakve proteste i nemire? Da li je iko u evropskoj parlamentarnoj praksi promenio četiri ministra odbrane, privrede, finansija u roku od četiri godine?
Problem je u tome, i sa time ću da završim, jer nemam iluzija da se može raspravljati o tome ovako kratko, a nadam se da ću dobiti pravo makar na repliku ako bude prilike. O politici se ovde ne može razgovarati, jer je politika aktuelne vlasti, prethodne i sadašnje, potpuno neuhvatljiva. Mandatar je u svom ekspozeu i najveći evropejac i najveći patriota i veći evropejac od gospodina Jovanovića i veći patriota od nas ovde koji sedimo sa leve ili desne strane.
Nevolja je u tome, draga gospodo, što vi time uz pomoć medija i apsolutne kontrole elektronskih medija i tabloida možete proizvoditi tu paralelnu realnost, ali to slabo funkcioniše u praksi. Poenta je u tome, i time ću završiti, zahvaljujem predsedavajućoj što pokušava da obezbedi regularnu atmosferu. Način na koji je vođena Srbija prethodnih godina, nemam iluzija da je i ranije bilo dobro, nije dobar, ne može se to završiti, a to kako se skupštinska većina, nažalost i mandatar, ophodi prema ovih četiri, pet poslanika koji su pokušali nešto da kažu nije dobar, nije demokratija, asocira na neka druga vremena i na druge predele.
Nije vama povređeno, napadnuto dete gospodine Vučiću. Vi ste napali gospodina Pajtića i njegovu suprugu. Nisam advokat gospodina Pajtića, to je realnost. Niste vi napadnuti od strane Radulovića, nego se vodi prljava kampanja protiv gospodina Radulovića. Oni nisu članovi moje poslaničke grupe, ali to je žalosna činjenica. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da ste tako nedemokrata, a svi znamo da niste, i oni koji vam aplaudiraju znaju da niste, ali da ste takav džek, da ste takav džentlmen, kao što ste se ovde u Skupštini predstavljali, onda biste glasali i podržali i savetovali svojoj većini da omogući opoziciji makar 10 sati, duplo više vremena za raspravu, ali to niste učinili.
Što se tiče promene vere za večeru, gospodine Vučiću, vi ste ovde jedini, uz poneke svoje saborce, koji ste menjali veru za večeru, i to takođe svi ovde znaju. Manipulacija i pet puta pomenuta insinuacija sa jednim legalnim i legitimnim poslom, ako imate bilo kakve primedbe, vi posegnite, imate vlast, institucije, pa preduzmite. Ovde u Skupštini obmanjivati javnost, moji stavovi nemaju veze sa bilo čim, ali vaši imaju. Vi ste prodali veru za večeru. Vi ste se u pariskom hotelu „Ric“ i drugim mestima sastajali sa Stankom Subotićem Canetom. Vi ste, gospodine Vučiću…
Sada mi je uskraćujete pravo da vam odgovorim.

Vi ste potpisali Briselski sporazum i zato ste sada ovde. Vi ste uradili ono što nisu hteli ili smeli da urade ovi žuti. Na njihovu dušu ide ovaj Poslovnik. Tu se jedino slažemo i on jeste restriktivan, a vi ga još restriktivnije primenjujete.
Što se tiče promene, vi ste postali protestant, ne znam da li ste Srbin ili niste, politički, ideološki svakako niste. Imam još 15 sekundi, pa pokušajte to da izdržite. Vi bi voleli da ličite na Angelu Merkel. Voleli biste da ličite na Putina, ali nažalost najviše me asocirate na Kaligulu i Nerona.

Poštovani poslanici, poštovane kolege, reklamiram član 107. stav 1. Mislim da je način na koji je ne sednica završena, nego ono što je pri kraju sednice u petak demonstrirala, ili bar pojedini pripadnici najveće poslaničke grupe za sada, predstavlja flagrantan primer kršenja dostojanstva Narodne skupštine i smatram da način obraćanja, iako prividno pristojan i ljubazan koji smo videli sada u prvom  izlaganju, pokazuje da će se takva praksa nastaviti. Nije ovde bila reč o razmeni političkih argumenata, poštovane kolege, već o nekoj vrsti verbalnog linča prema malobrojnim predstavnicima opozicije, odnosno nekoliko poslaničkih grupa.
Takođe, apelujem na predsedavajućeg, a znam da to nije lako, da obezbedi mir, odnosno da svako može da kaže u dva, tri, četiri minuta, koliko ima, da kaže svoje mišljenje, bez prekidanja i dobacivanja. U protivnom, napravićemo od ovog parlamenta hajdučku skupštinu i u protivnom imaćemo situaciju…

Minut i 10 sekundi, nadam se da će kolege iz vladajuće većine imati barem toliko strpljenja.
Ja sam pažljivo slušao, nisam dobacivao, ali zaista je neobično da oni koji imaju sve vreme u ovoj Skupštini, i kao predlagači, i po prostoru koji su dobili, traže još i pravo na povredu Poslovnika i po toj osnovi pokušavaju da ukradu vreme, a onda se žale što nemaju dovoljno vremena.
Mislim da pravo skupštinske većine jeste da izabere i predloži predsednika Skupštine i to je uredu. Ono što nije u redu, to je način na koji ste to hteli da izvedete.
Drugo, ja mislim da ono što su neke moje kolege predlagale, odnosno zamerale gospođi Gojković je zapravo njena najveća prednost. Njoj je kao hendikep navođeno to da je menjala mnogo stranaka. Ja mislim da je upravo to iskustvo u raznim strankama kroz koje je prošla ono što je potencijalno kvalifikuje da dobro radi svoj posao, mnogo više nego da je bila samo član vladajuće stranke, odnosno SNS-a.
I poslednja stvar, apel kolegama iz „Dosta je bilo“ i Demokratske stranke da odustanu od prava, od ovog poklonjenog prava da izaberu i svog potpredsednika, jer vidimo da će im se to stalno kačiti na nos i stalno će im se navoditi kao...(Isključen mikrofon) ...neka vrsta hendikepa i milosti...

Dakle, pokazalo se da ni minut i 20 sekundi niste mogli da izdržite da ne krenete sa napadima. Član 107, dostojanstvo. Gospodo, tu se pokazuje i tu se meri svaki nastup, svaki istup gospodina Đukanovića i uostalom uvek atak na dostojanstvo Narodne skupštine. Dakle, minut i 20 sekundi niste mogli da izdržite. Tu se meri i tu se vidi mera demokratičnosti, poštovane kolege, odnos prema manjini, parlamentarnoj i političkoj manjini. Što se tiče priče o dostojanstvu, neću reći svi, ali nekolicina poslanika vladajuće većine, svakim svojim nastupom, svakim svojim govorom, svakom svojom rečju, vređaju dostojanstvo, vređaju manjinu i na neki način, kao što bih rekao, seku granu na kojoj sede. Znam da će doći vrlo brzo dan da će se ne stideti, nego će cepati članske karte kao što su nekada cepali članske karte JUL-a ili DS-a, tako će se cepati i članske karte SNS-a.
Konačno, poslednja rečenica, (isključen mikrofon) ovde ima mnogo lažnih patriota… Dva minuta.