Po amandmanu, pošto mi niste dali na repliku, iako me je kolega Martinović direktno prozvao, zaključivši sa maltene optužbom da sam ja ne znam šta pretapao, uništavao tenkove i ostalo. Ali, nije to sada presudno.

Što se tiče ove debate oko Vikiliksa i šta piše, slažem se sa tim da treba da se sve publikuje, treba shvatiti da to nisu sveta pisma, da su to informacije koje ovi američki ambasadori ili saradnici i diplomate šalju o svojim kontaktima i utiscima iz Srbije. Tu ima, naravno, raznih imena i interesantnih stvari koje treba imati na umu, ali naravno ne shvatati, kažem, kao sveto pismo.

S druge strane, morate razumeti, ne znam kako vam to nije jasno, da kada vi govorite o lideru, ne znam, DS i citirate to mesto i neke druge stvari, to je možda tačno, možda nije, treba da se proveri, valjda su postojale nadležne službe koje su to trebale da provere. Morate shvatiti da to pogađa poslanike DS i da oni imaju pravo na to da reaguju, kao i kada bismo mi sa ove strane ili kada neko sa ove strane pomene neke sastanke u podrumu u Jajincima sa haškim istražiteljima, to vas pogađa i onda se svašta radi sa druge strane, ili se dobacuje ili se uskraćuje reč i slično.

Dakle, isto tako, i kolega Miki, kada pomenete Vuka Jeremića, i njegovo srce krvari, na primer, ili Marka, pomenete Borisa Tadića, dakle, nemojte imati dvostruke aršine niti vi niti predsedavajući. Smatra se da je potpuno logično da se ovde danima najstrašnijim, najprljavijim, najgroznijim rečima govori o predstavnicima opozicije i sada ste počeli i neke voditelje, tviteraše, frizerke, šminkerke da pominjete, što nisam baš najbolje razumeo na šta se odnosi. Bilo kako bilo, dakle, dajte da imamo podjednake aršine. Naravno da je i vaša klupa duža, naravno da ćete imati malo popusta. Ja nemam ništa protiv ni u medijima niti kod predsedavajućih, ali dajte da malo tu umerimo, da bude malo nekog balansa, u protivnom ćete stvarno imati praznu salu sa ove strane. I nije problem da bude prazna sala, možda se neki raduju tome, ali problem je u tome kada u Skupštini nema dijaloga i debate kakve-takve, slažem se da to nije pozorište, slažem se da to nije akademija nauka, ali ipak se neki standardi moraju poštovati i neka pravila poštovati.

Ovo što se radi ova tri dana jeste, ponavljam i naglašavam, svojevrsna parlamentarna opstrukcija od strane vladajuće većine. Građanima možda to nije jasno. Možda mi to nismo dovoljno dobro uspeli da objasnimo, mi iz opozicije. Bilo kako bilo, dakle nisam pretapao nikakve tenkove. Ispostavilo se da tenkovi i ne mogu da se pretope u Železari Smederevo, ali i dalje sam naravno bio vrlo kritičan, vrlo kritičan na račun tada aktuelnog ministra odbrane i politike koja se tada vodila, jer tu ne postoje pisani tragovi, moji tekstovi i moje izjave.

Vaše pitanje je retoričko, da li ste vi kao, misleći na opoziciju, ko je kupio sisteme, ko je uvezao, ko je doneo avione, ko je doneo borbena oruđa. Pa naravno da to nije posao niti novinara, niti šminkera, niti opozicije. To je posao vlasti, to je posao vlasti i Vlade.

Stoji jedna činjenica koju ste vi sami pročitali ovde, i time završavam. Da li zaista mislite da vlast i Vlada koja za pet godina promeni pet ministara odbrane, pet ministara vojnih, da se može govoriti o konzistentnoj politici, da se može govoriti o nekom sistemu. Da ne kažem koliko je bilo i ministara finansija i ministara ekonomije, koliko je bilo neuspešnih eksperimenata, počev od ovog čuda malog Lazara Krstića, takvog čuda od deteta koji je nestao netragom, tako i ovih ministara odbrane, od kojih su možda neki bili sposobni, neki nisu. Ali da ima nekog koncepta, da ima kadrovske politike, onda verovatno ne bi bilo pet ministara odbrane u pet godina. Svaki građanin će morati da se složi sa time.

Još poslednja stvar. Nemojte predstavljati kao da je otprilike pre vas bio potop, a posle vas sunce. Nije tačno, ili barem nije potpuno tačno kao što vi sada predstavljate. Vojska se raspala, ali bila je u lošem stanju, slažem se. Privreda se raspala, pretio je bankrot, pa niko nije govorio o bankrotu dok nije došla ova Vlada. Posle se počelo pričati o nekom bankrotu. Bilo je krize, bilo je loših trendova, bilo je loše politike, na kraju krajeva, zato je došla vaša vlast. Dakle, nemojmo preterivati jer će na taj način posle neko nekada govoriti i o vama. Na kraju krajeva, pola decenije, više od pet godina, to je stvarno dug period da bi stvarno mogli sve prebacivati na ove zle žute ili ne znam na nekog trećeg, a slažem se, da su grešili ne bi bili bivši da nisu pravili greške. Ali bolje gledajte sebe.

Zaista, poslednja stvar, gospodine Šaroviću. Lepo je što citirate šta je govorio Vikiliks o, ne znam, tadašnjem ministru odbrane, šta je on govorio američkim obaveštajcima, o politici prema NATO paktu. Ali, povedite malo računa šta se danas vodi, koja se sada politika vodi prema NATO paktu. Koliko približavanja, koliko sporazuma, koliko vojnih manevara, koliko izjava, koliko poseta sedištu NATO pakta. Moramo sa svima sarađivati, ali hajde da malo pogledamo, da ne pominjemo Kosovo i politiku prema Kosovu, koliko je Kosovo bilo nezavisno ili daleko od nezavisnosti 2012. godine, a koliko je sada blizu te nezavisnosti, koliko je blizu stolici u UN, tako da bolje to malo pogledajmo, što kaže pesnik – pogledaj dom svoj anđele, pa ćemo onda, naravno, da pričamo o greškama bivših, budućih itd. Hvala.

Zahvaljujem.

Vi znate da se ja nerado pozivam na Poslovnik i nerado ga reklamiram. Ukazujem na član 108, da se o redu na sednici stara predsednik, odnosno predsedavajući. Mislim da vi, uprkos pohvalnoj ili hvale vrednoj toleranciji koju pokazujete, loše sada vodite ovu sednicu, apelujem na vas, kažem, uz ovu pohvalu, uslovno rečeno, da ste dozvolili puno ovih povreda Poslovnika. Ja mislim da je to najveća, nije najveća, ali jedna od većih povreda dostojanstva Skupštine upravo to što se polemika vodi pod firmom povrede Poslovnika.

Apelujem na vas i na ostale predsedavajuće da budete tolerantni u davanju replika. Skupština jeste mesto za političke replike i sukobe, pa čak i lična obraćanja, ali je jako ružna i loša poruka ako se to radi pod firmom „povrede Poslovnika“, onda to deluje kao neko…Nekima se to dozvoljava to pravo, nekima se uskraćuje to pravo. Vi ste dozvolili više-manje svima i u tom smislu vas pohvaljujem, ali kao neko ko vodi sednicu i neko ko na neki način tolerancijom doprinosi urušavanju dostojanstva, molim vas da, tu se paradoksalno slažem sa predlogom druge strane, intervenišete i da ubuduće dajete replike, da mnogo tolerantnije dajete replike, ali da ne dozvoljavate povrede dostojanstva Skupštine pod firmom reklamiranja povrede Poslovnika, jer to zaista urušava dostojanstvo ovog doma, a koji je inače nije na visokom nivou, kada je reč o ugledu u javnosti.

Ne tražim da se izjasnimo o ovome. Ne tražim izjašnjavanje, ali razmislite ozbiljno i vi i drugi predsedavajući. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, mi smo se čuli negde na početku ove rasprave, a evo sada i pri samom kraju.

Meni je žao što nije nastavljeno u tako koncilijantnom tonu kao što je prvog dana stvar tekla. Možda neke kolege misle, i sa jedne i sa druge strane, da će biti bolje da podignu gledanost ovog programa tako što ćemo pokušati da pretvorimo Skupštinu u rijaliti, pa će onda prenos biti gledaniji. Ali, ne možemo se mi takmičiti i ne treba da se takmičimo i da pokušavamo da se takmičimo sa rijaliti programima, nije to naš posao. Brže bismo završili čak i da smo duplirali vreme, 59/2MO/LŽ

što je bio apel i moj i većine naših kolega, da smo duplirali vreme za raspravu. Kolege iz vlasti, odnosno iz pozicije bi onda imale mogućnost da bolje i opširnije iznesu pohvale na račun budžeta, a mi sa ove strane neke primedbe. Onda bi se bolje videlo ko ima neke primedbe i zamerke, a ko prosto samo demagogiše, bilo da hvali, bilo da kudi taj budžet.

Naravno da građane Srbije ne zanimaju previše naše akademske rasprave i zato ću ja preskočiti ono što je gospođa premijerka Ana Brnabić pomenula. Nije pomenula mene, ali je pomenula neke tri stvari, a sve tri sam ja rekao i možda još neko od kolega. I kada je reč o tome da je budžet neoliberalan, i da na neki način inaoguriše i nastavlja kurs ekonomske kolonizacije zemlje, i da ovaj autoput Niš- Merdare- Priština - albanska obala na neki način geostrateški ugrožava geostrateške interese države Srbije. To sam rekao i to mislim. Mislim da je to dosta jasno.

Gospođa Maja Gojković, predsednica naša, nije mi dala repliku juče da odgovorim kratko i pristojno gospođi ministarki Mihajlović, pošto je ona održala jednu lepu priču o tome kako su putevi važni i kako je uvek bolje da imamo autoput nego kozju stazu. Naravno da je važno, ali postoji budžet koji utvrđuje prioritete. Ja sam mislio i tada i sada da za ovu državu nije prioritet autoput Niš-Priština-Albanija i da je to prioritet za neke druge i neke druge zemlje, pre svega za Albaniju, da je to prioritet možda i za neke strategije u Briselu, NATO paktu ili u Berlinu, ali svakako ne za državu Srbiju.

Naravno da je bolje da imamo dobre puteve svuda, ali mislim da bi kroz Srbiju moglo povući mnoge i ima koridora koji bi mogli biti ili dovršeni, a dovršavaju se, ili bi mogli biti početi i napravljeni prema moru i prema BiH, Republici Srpskoj i ovamo gore kroz Vojvodinu.

Bilo kako bilo, kažem, nećemo sada praviti simpozijum o neoliberalizmu, niti o savremenoj globalizaciji i tokovima, nego bih onda rekao nešto vrlo konkretno, a što nisam stigao da dotaknem. To su ovi transferi, nenamenski transferi po jedinicama lokalne samouprave. To je samo deo ovog budžeta, nekoliko stranica, na 192, 193. i 194. strani gde se vidi kako je država namenila kojim opštinama lokalnim samoupravama kolike pare. I to je nevolja sa ovim budžetom i u velikoj meri sa ovom politikom.

Gospodin ministar Vujović je rekao i složili smo se delimično za plate i penzije, ali nije mi objasnio zašto nije ukinuta ta mera. Zašto ovo povećanje i mogućnost da se odradi ovo povećanje, zašto se izvršava kao neki akt milosti vlasti, a ne da prosto ukinemo meru? Ja sam rekao tada, a kažem vam i sada da se plašim da će neki budući sudovi, bilo naši, bilo međunarodni, donositi odluke, odnosno mere kojima će morati neke buduće vlade da vraćaju taj novac koji je oduzet, pre svega za penzije. Videćemo da li će biti tako kao što se radi sa deviznom štednjom.

Dakle, ne sviđa mi se ta mera da Vlada, mi smo ovde usvojili to, prvo lokalnim samoupravama oduzme sredstva, smanji procenat za lokalne samouprave, a onda im kao milost, po nekom čudnom kriterijumu, vrlo čudnom kriterijumu, i to kada bi pogledali i imali dovoljno vremena da pogledamo ove razreze, onda im vraća te pare koje su im prethodno oduzeli.

Onda dolazimo u situaciju da, recimo, maleni Petrovac po tim transfernim dobije strašno mnogo novca, mnogo više od relativno velikog Pirota, a tri puta više od Požarevca. Preševo jako dobro prolazi, a Sremski Karlovci malo. Rodno mesto našeg kolege Milije, Svrljig je prošao vrlo dobro sa 257 miliona. Zato je Senta u Vojvodini vrlo loše. Sjenica odlično, sa 415 miliona, znatno više nego Smederevo. Tutin izvanredno, sa 466 miliona, mnogo bolje od mog Sombora npr. Surdulica bolje od Subotice.

Naravno da ćete vi reći da se tu uzima i faktor razvijenosti, ali ovde nije samo to. Primarni kriterijum bi ipak trebalo da bude veličina i broj stanovnika. Teško je izbeći utisak da je reč o jednom voluntarizmu i da se na neki način nagrađuju neke lokalne samouprave ili lokalne vlasti po, kažem, netransparentnom kriterijumu. Moglo bi se o tome govoriti i mnogo šire.

Isto tako, pomenuli smo onu beogradsku gondolu, za koju je potpuno jasno da nema nikakvo ekonomsko opravdanje, da je relativno skučen i stešnjen budžet države Srbije, izdvaja pare za neku beogradsku gondolu, pri čemu beogradska vlast se hvali kako jako dobro stoji. Pa, neka finansiraju gospoda Mali i Vesić tu gondolu od svojih prihoda, odnosno grad Beograd, pošto ste, eto, rekli da su popravili svoj bilans. S druge strane, vidimo da dve godine traje borba jedne male opštine Čajetina na Zlatiboru i tamošnje opštinske vlasti da izgrade turistički važnu i relevantnu gondolu koja je, pazite sad, osam puta duža od ove koja bi trebalo da bude u Beogradu, a jeftinija je od ove. Dakle, moguće je da postoji neko ekonomsko opravdanje, ali ne vidim opravdanje da država Srbija koja nateže i steže taj budžet mora to da finansira.

Na kraju, zaista na kraju, u jednom trenutku je gospodin Lončar, kada je odgovarao kolegi, pomenuo mađarski primer, pa je rekao – da, ali Mađari sada otprilike sve vraćaju pod nadležnost države, i ono što su privatizovali i što je bilo privatno-javno partnerstvo, onda sada pokušavaju da vrate nadležnost države. To je jedan put, ja nemam ništa protiv toga, idite tim putem, ali ova Vlada, koja stalno priča o tome kako su prethodnici sve razvukli, rasprodali itd, tu nažalost ima i dosta istine, ali očito nisu sve rasprodali. Moje ključno pitanje je, pre svega – zašto se prodaje, odnosno zašto se daju koncesije za aerodrom Beograd? Zašto se prodaje PKB? Šta je sa „Lastom“? Znači, zašto ne pokušamo da dovedemo profesionalni menadžment u te firme? Ako su loša, korumpirana rukovodstva, stara, promenite ih. Dovedite kompetentne ljude. Imate i nož i pogaču u svojim rukama. Pokazalo se da država ne mora da bude loš vlasnik i u Mađarskoj i u Nemačkoj i u Skandinaviji. Zašto onda mora u Srbiji samo da bude loš vlasnik?

Ako sami nabrojite primere zemalja, strašan je ovaj problem odliva mozgova, odliva mladih. Porodica je zaista u problemu, ali deca mojih prijatelja, prijatelji moje dece masovno napuštaju. Ne vredi sad da se mi prepucavamo ko je za to krivlji. Činjenica je da je poslednjih godina taj trend strašno uzeo maha. Ne vidim da će ovaj budžet moći i dati osnove da se taj trend preokrene. Makroekonomski to jeste skockano, naravno, pod pretpostavkom da rast bude 3,5%, ako ne, onda će brojke biti drugačije, ali nevolja je u tome što meni malo liči sve ovo na onu čuvenu poslovicu, ja i gospodin ministar obično razgovaramo i u poslovicama – operacija uspela, pacijent umro. Hvala.

Prvo da zahvalim nadležnim institucijama koje uglavnom odgovaraju na ova moja pitanja, znači ne postavljam ih mnogo, ali postavljam konkretno. Zahvaljujem u tom smislu Ministarstvo spoljnih poslova koje je odgovorilo na moje prošlo pitanje koje sam dva puta postavljao i predsedniku Republike koji doduše nije odgovorio.

Pitanje se odnosilo na važno, rekao bih najvažniju državnu temu, bez obzira na važnost svih ovih drugih pitanja koja se postavljaju i koja, kako rekoh, treba da imaju zasluženu pažnju. Odnosilo se na pitanje položaja i odnosa prema KiM i posebno na prošle i ove godine aktuelisanu temu eventualne stolice u UN za Kosovo što se pominje kao i sve češće i sve upornije, kao neka vrsta uslova, najnovijeg, poslednjeg u navodnicima poslednje, uvek bude još neki posledniji uslova za dalji proces evrointegracija Srbije. Pitanje je bilo, da li je pod bilo kojim okolnostima, s obzirom na jednu izjavu koja je mogla da deluje i kao omaška, i usputna izjava predsednika Republike na javnom servisu emisije „Upitnik“ da Kosovo neće ući u UN osim ako mi ne budemo nečim zadovoljni.

S druge strane gospodin Dačić je više puta u svojstvu ministra spoljnih poslova tvrdio suprotno tj, bez tog dodatka da ne dolazi u obzir nikakva stolica, možda samo neku hoklicu ili šamlicu, ne znam koji je tačno izraz upotrebio.

Moje pitanje oko jedinstvenosti spoljne politike. Meni je stigao odgovor Ministarstva spoljnih poslova, gde se kaže, citiram samo taj zaključak – da je državno rukovodstvo u svojim aktivnostima dosledno i jedinstveno i da s obzirom na strateško partnerstvo, obratite pažnju, strateško partnerstvo naše države sa stalnim članicama Saveta bezbednosti, Ruskom Federacijom i naravno Republikom Kinom, te zajedničkom koordinacijom na multilateralnom planu u cilju sprečavanja članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, njegovo članstvo u organizaciji UN nije moguće. U ovom smislu ja se zahvaljujem, ne samo na odgovoru nego i na sadržaju tog odgovora, mislim da je on i logičan i jedino moguć.

Ali avaj, upravo u trenutku kada sam dobio ovaj odgovor, znači neki dan u Skupštini Srbije, predsednik Republike je ponovo na televiziji, ali na drugoj televiziji sada u emisiji „Ćirilica“ kaže i izjavljuje sledeće – u ovakvim uslovima na pitanje koje se ticalo opet te famozne stolice u UN za Kosovo, u ovakvim uslovima političke polarizacije i postojanja multipolarnog sveta, ne postoji šansa da Kosovo dobije stolicu u UN. Super, ja rekoh tačka, i odlično. Ali, avaj, nema tačke, ima zarez gde stoji – osim u slučaju dogovora sa Srbijom u kojem ona mora da ima nešto, a ne da nema ništa i da bude ponižena.

Dakle, ponovo ima neko „ali“, „osim“, „izuzev“, „međutim“.

Ne samo s obzirom na ovaj jasan stav koji je stigao iz Ministarstva spoljnih poslova, nego i ponovoljenu, naglašavam, ponovljenu relativizaciju od strane predsednika Republike, to ne dolazi u obzir, osim ako, ja pitam predsednika Vlade, dakle, ovo pitanje je na adresu predsednika Vlade, odnosno gospođe Ane Brnabić, pošto je ona na čelu Vlade koja je po Ustavu najodgovornija za spoljnu politiku, da mi ona, gospođa predsednica Vlade, odgovori na pitanje o stavu Vlade Republike Srbije prema eventualnom članstvu Kosova u UN? Da li tu ima neke relativizacije ili stav ostaje čvrst, kao što bi trebao i morao da bude?

Ako mi krenemo sa relativizacijom, ako mi krenemo sa tim „ali“, „iako“, „možda“, to vam već pokazuje neku vrstu spremnosti i spušta naše ionako ne naročito sjajne pregovaračke pozicije u procesu borbe protiv jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije.

Isuviše je ovo važno pitanje i kroz nekih pet, deset ili dvadeset godina neke potomce neće zanimati da li je deficit bio 0,6 ili 0,7 ili 1,5%, ali će nas pitati kakav je bio stav ljudi koji su mogli da utiču prema pitanju Kosova i njegove nezavisnosti.

U nastavku bih rekao da se pridružujem pitanju kolege Marka Đurišića po pitanju ove nelegalne gradnje na vrhu Kopaonika, tako da molim nadležne da i na moju adresu proslede odgovor, ove institucije od kojih je kolega Marko Đurišić tražio odgovor na pitanje oko te gradnje na vrhu Kopaonika. Hvala.

Hvala.

Gospodine Vujoviću, gospodo ministri, kao što vidite došao sam prehlađen, jer sam vas video sa putnom torbom pa sam se zabrinuo da ćete da odete, da ćete da otputujete, pa neću imati priliku da sa vama razmenim po neku reč, a do sada smo uglavnom dobro razgovarali, makar se i ne slagali u celini.

U stvari, mi se ne slažemo oko koncepta gospodine Vujoviću iako moram priznati bi bilo mnogo gore ako odete, pa se ne vratite, pa nam onda gospodin Vučić dovede neko novo čudo od deteta, poput već zaboravljenog Lazara Krstića. Tako da u tom smislu sa vama bar znamo na čemu smo i znamo na šta možemo računati.

Bilo kako bilo, podeliću moje vreme na dva dela. Sada ću se usredsrediti na par direktnih i konkretnih pitanja. Vidite gospodine Vujoviću, ova gomila desno od mene je materijal za današnju sednicu, kompletan materijal za današnju sednicu. Pri tome je jedno štampano većim fontom, i dalje ima tabela koje ne mogu da se razumeju tako da nemam nameru da pravim iluziju da sam mogao i da je bilo ko mogao sve to savladati. Zato idemo na konkretne stvari, posebno ono što se tiče vašeg jučerašnjeg izlaganja koje sam pažljivo slušao.

U tom smislu potpuno vas razumem, nije lako govoriti kada je ovakva buka, jel tako, kada ste juče reagovali? Na žalost, to je tako, to je naša skupštinska atmosfera i moramo u tome da funkcionišemo. Više volim kada je malo tiše.

Vi ste dva ili tri puta tokom svog jučerašnjeg izlaganja rekli da su rezultati bolji, citiram – nego što ste očekivali, rekli ste da su znatno bolji u svakom pogledu. Misleći na ovogodišnje rezultate. Vi ste pretpostavljam mislili na deficit budžetski, ali kada se tako kaže, onda to malo zvuči problematično, jer onda može da se misli da se generalno odnosilo, ali znate i vi kao i ja da je BDP porastao mnogo manje, da je jedva prešao 1% i sada se nadamo da će biti 2% do kraja godine ili će biti 1,9% do kraja godine.

Očekivani, programirani rast je bio 3%. Vi ste se osvrnuli na neke momente i na neke moguće faktore. Kolege iz opozicije su vam rekle šta o tome misle, ne bih rekao da je moguće sve prebaciti na sušu, niti na zimu, niti na loše atmosferske prilike na kopovima EPS u januaru i februaru. Dakle, mislim da postoje sistemski razlozi i mislim da ste toga svesni.

Ne možemo reći da smo zadovoljni u svakom pogledu kada je rast BDP duplo manji od očekivanog. Ova optimistička projekcija od svega 0,6% deficita za narednu godinu je projektovana pri proceni rasta BDP od 3,5%. Očekuje se rast od 3,5%, a onda će deficit biti ovakav.

Da li ste uvereni da će taj rast zaista biti toliki, obzirom na navedena očekivanja kada je reč o 2017. godini. Drugim rečima i konkretno, na osnovu kojih procena, na osnovu kojih činilaca, sem uzdanja da će Bog pomoći, pa neće biti jako hladna zima i neće biti suše, dakle na osnovu kojih drugih elemenata možete da kažete da očekujemo rast od 3,5%, kada ove godine nismo ni dva dohvatili?

Iz seta ovih predloga zakona, grešio bih duhu kada bih rekao da ništa ne valja i da ništa nije dobro. U tom smislu rekao bih da ćemo ja i moje kolege glasati za ovaj rebalans koji predviđa, odnosno omogućuje isplatu bonusa ljudima iz sektora bezbednosti, Vojske i policije. Oni su to svakako zaslužili, kao što su zaslužili i drugi zaposleni u svim drugim sektorima. Mislim da nije dobro na taj način podvajati zaposlene u javnom sektoru, ali pretpostavljam da je ideja bila, pošto je njima dizano manje, pa su sada ovi pokušali da nadoknade taj zaostatak.

Moje drugo i vrlo konkretno pitanje jeste – zašto niste išli na ukidanje mere o smanjenju plata i penzija? Znači ona ističe 2017. godine, zašto nije ukinuta, zašto nije zvanično ukinuta? Vi ćete verovatno reći kako nema potrebe, jer ste podigli 5%, pa 4%, pa 1%, pa je na neki način anulirana.

Pitam vas to ne iz nekih političkih ili demagoških razloga, nego zbog toga što ja kao i vi, a vidim i Fiskalni savet je u sličnom pravcu razmišljao, kolege iz Fiskalnog saveta su imale sličnu zabrinutost ili slično mišljenje da nam realno preti, pre svega reč je o penzijama. Kada je reč o platama, pretpostavljam da nema pomoći onima koji su oštećeni tom merom. Kada je reč o penzijama, mi ćemo, možda vi i ja nećemo biti tu, da li među živima ili ne na ovim mestima na kojima se sada nalazimo, ali neće proći mnogo vremena, naš Ustavni sud ili neki evropski sud će vratiti, odnosno naložiti vraćanje tih sredstava za penzije.

Vrlo sam uveren u to, videćemo šta će biti. Kažem, Fiskalni savet ima sličnu dilemu. Dakle, vraćaćemo te penzije i ta sredstva, kao što se sada još uvek vraća stara devizna štednja i imamo problema sa tim. Nije dobro na taj način, indirektno zarad neke dobre stavke, zarad malo ukrašenog ili dobrog delujućeg budžeta, manjeg deficita da opteretimo buduće generacije nekim dažbinama kojih se nećemo moći osloboditi. Govorim konkretno oko ovih penzija. Razgovarao sam sa kolegama, sa različitim vrstama pravnika, gotovo svi su sigurni da će to biti ukinuto, bilo na Ustavnom sudu, bilo na Evropskom sudu, ali o tom potom.

Da ne bude da se krećem ovom načelnom planu, pridružujem se primedbama koje deluju sitno, ali nisu sitne. Ovo oko gondole, ima naravno i drugih stvari, ima i drugih problematičnih stvari, ali ovo da država finansira beogradsku gondolu, prosto je neopravdljivo. Nema rezona i mislim da i vi lično, bar sa strane budžeta nije velika stavka, ali ponavljam, to je 360 miliona u ovoj i 860 miliona u narednoj godini. To ipak nije malo. Ako grad Beograd stoji tako dobro kao što se priča, zašto grad Beograd ne gradi tu gondolu iz svojih sredstava?

Beograd je veliki grad, prestonica, ima velike prihode, što siromašna država Srbija sa siromašnim regionima, delovima Srbije učestvuje u gradnji beogradske gondole, pa makar ona, kao što kaže ministar LJajić služila i to sada prvi put čujem, ne za turiste nego i za prevoz građana, za to je valjda projektovana. Ako će tome poslužiti, onda hajde, možda ima neko opravdanje. Možda ima opravdanje da se gradi, mada neke ili mnoge arhitekte smatraju da će oni arhitektonski narušiti grad, ali svejedno, ako pomogne rešavanju saobraćajnog kolapsa u Beogradu, onda u redu. Ne mislim da građani iz Surdulice ili bilo kog drugog grada, dela Srbije treba na neki način da finansiraju da Beograd rešava svoj saobraćajni problem, saobraćajni kolaps. To treba da rešava prestonica, sa prihodima koji su enormni, barem za srpske prilike.

Poslednje, moram nešto i na račun gospođe Mihajlović, mada smo se raspravljali već oko ovog autoputa, ali nekako ste prošli put kada nije bilo mnogo vremena, pa …

Sada se konkretno izdvajaju sredstva u budžetu. Jedno je priča, jedno je projekat, jedno je načelna ideja, a drugo je kada se o tome priča. Autoput Niš-Merdare-Priština, to je ono što smo ja i neke moje kolege zvali autoput za veliku Albaniju, što možda nije tako, ali svakako izdvajaju se pare za prvu deonicu tog autoputa.

Moja je procena i ocena da za to nema ekonomske isplativosti i da su više politički razlozi za gradnju toga puta, da se olakša transfer albanskih građana i građana Albanije i Kosova prema zapadnoj Evropi. Osim dva, tri puta godišnje, kada oni idu, dolaze ili se vraćaju sa godišnjeg odmora, leti i zimi, taj pravac nema, to kažu moje kolege i stručnjaci za tu oblast, nema ekonomskog opravdanja. Nego ima političko, jer je to bila želja ili zahtev Angele Merkel i nekih drugih uticajnih centara iz Brisela i Berlina da se gradi taj auto-put i da se na neki način Albanija poveže sa centralnom Evropom. Može, ali ne mora o trošku građana Srbije.

Poslednja stvar, i doslovno poslednja, ovde smo čuli koliko košta Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom, koliko košta Ministarstvo za evropske integracije. Disproporcija je velika. Za ovo jedno, za Kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom se izdvaja nekih 50, 56 miliona dinara, a za Ministarstvo za evrointegracije se izdvaja preko milijardu i 100 miliona. Nezavisno od toga da li smo mi evroskeptici ili smo rusofili ili kinezofili, smatram da nema realne potrebe za postojanje niti jedne, ni druge kancelarije, odnosno ministarstva.

Mi imamo dovoljno ministarstava, dovoljno resursa u Ministarstvu spoljnih poslova i drugim ministarstvima koja se bave saradnjom, ekonomskom saradnjom, razvojem širem sveta, uključujući i ove važne zemlje, članice EU, Rusiju i Kinu.

Dakle, da ne bude da sada ja govorim iz neke pizme prema EU, evo, spreman sam da žrtvujem, uslovno rečeno, i ovu Kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom, ukinite i nju, jer ne verujem da će sada ona bog zna koliko unaprediti naše odnose sa Rusijom i Kinom, a ove poslove koji imaju smisla, iz nadležnosti i delokruga Kancelarije za evrointegracije, preraspodelite, kao i kadrove, ako su neophodni i ukoliko su, recimo, na neodređeno vreme. To nije mala, već ozbiljna ušteda i bila bi dobra simbolička poruka. Tim pre što najveći broj građana ove zemlje, to pokazuju i poslednja istraživanja, ne moja nego ljudi bliskih vlasti i aktuelnoj Vladi, pokazuju da ni 40% građana ove Srbije ne veruje u proces evrointegracija, a kada bi imali relevantne informacije, verujem da bi taj procenat bio još i znatno manji. Hvala.

Zahvaljujem.

Kako bih rekao, osećam se malo kao partibrejker sada kada treba da pričam o temi, da se vratim na temu, posle ovih zanimljivih replika. Bez obzira što bi sada trebalo da pohvalim blagost predsedavajućeg koji je dozvolio, rekao bih sa ciljem, ovu seriju povrede Poslovnika, mislim da se nekad preteruje ovde, koliko da se nekad ne da reč opoziciji, tako se nekada, ne znam, iz nekog razloga, možda se vuče vreme, da li treba da se skupe ljudi za glasanje ili šta, sada se puštala replika kroz Poslovnik svakome. Dakle, to jeste dobro kada bi uvek bila praksa, ali ja se sećam, gospodine predsedavajući, još 20 sekundi, kada sam jedan jedini put tražio od vas povredu Poslovnika, nisam je dobio za mnogo osnovaniju i opravdaniju stvar. Više od tada nikada nisam tražio povredu Poslovnika, niti ću tražiti. Kako god.

Dakle, gospođo Mihajlović, mi smo zaboravili oko čega smo se okupili ovde. Važni zakoni i važni ugovori, nastavljamo tamo gde smo stali. Vi ste odgovorili meni, ja nisam imao prilike da odgovorim vama, sada nemam toliko vremena, ali ću zato biti konkretniji.

Za razliku od nekih drugih zakona, ministara koji nam se nisu dopadali, protiv kojih smo glasali, koje smo čak mi iz opozicije i oštro kritikovali, ali su došli sa dobrim predlozima zakona ili pristojnim predlozima zakona i protiv njih nije bilo lako, meni neće biti nimalo teško protiv ovih ovde, iz različitih razloga. Kao što smo rekli juče oko ove Transportne zajednice, načelno, nije loše da postoji, nije loše da se Srbija integriše u saobraćajnu evropsku infrastrukturu, ali ova dilema oko Kosova interesantna je, to je jedino pitanje na koje juče zapravo niste odgovorili, to je jedno od dva pitanja, na sve drugo ste odgovorili.

Nisam bio možda oštar kao neke moje kolege koje su tvrdile da se ovim ugovorom sada faktički priznaje republika Kosovo. Ne, tu zaista ima i ograda, ima i interpretativnih izjava, ima fusnota, zvezdica, pahuljica, nazovimo to kako hoćemo, ali meni to pomalo liči na neku vrstu klin čorbe. Znate kako se pravi klin čorba, sve se ubaci što inače u to ulazi, onda se ubaci klin, a onda taj klin se izvadi i ostane čorba. Tako je otprilike nezavisno Kosovo. Kada se sklopi u jednom trenutku niz ovakvih ugovora i sporazuma, sa sve tim našim interpretativnim izjavama i ogradama, na kraju kada one otpadnu, kada se zanemare te zvezdice i pahuljice, onda ostane spominjanje Kosova kao ravnopravne države, odnosno učesnika i potpisnika svih ovih sporazuma. Nije to mana niti problem samo ovog konkretnog sporazuma, ali to zaista malo liči na ono kuvanje žabe, koje mislim da je moj kolega Mirčić pominjao, da se malo i naša javnost navikava na to da se Kosovo ovakvim sporazumima pojavljuje kao supotpisnik. Ali, to je jedan par rukava. Kao što sam rekao, postoje i drugi problematičniji sporazumi i ugovori koje ova zemlja potpisuje i koji, nažalost, čine mnogo gore stvari po pitanju teritorijalnog integriteta Srbije, pri tome pre svega mislim na briselske sporazume, kako na onaj iz 2013, tako i onaj iz 2015. godine.

Moja poenta je sledeća, dakle, to je ono o čemu sam govorio, nije mi nikakav problem da kritički govorim i o kineskom kreditu, kako se to popularno kaže, ne zato što bilo šta zameram Kinezima, naprotiv, njihov cilj i zadatak je da sklope što bolji aranžman za svoju državu. Samo apelujem na naše vlasti, vi ćete, naravno, izglasati i ova Skupština će izglasati ovaj zakon i potvrditi ove sporazume, uključujući i ove kredite, ali bez obzira da li je kredit iz „mrske“ EU ili od Nemačke ili od drage i prijateljske Kine, ili obrnuto, nekom je možda draga i bliska Nemačka, a mrska Kina, dakle, šta god da je u pitanju, molim vas da imamo i vas i neku drugu većinu koja će doći, nadam se, jednog dana posle vas, da malo više vodimo računa i da pokušamo da vodimo računa o nacionalnom interesu.

Dakle, ako procenimo da i druga strana, a očigledno ima, bilo to Nemačka, bilo to EU, bila to Kina ili Rusija, ima neki interes, hajde da vidimo, da nađemo zajedničku meru interesa. Meni smeta i vi na to niste dovoljno uverljivo odgovorili – zašto mi u krajnjoj liniji uzimamo veliki kredit, to je 300 miliona dolara, Kinezi daju nama kredit da mi gradimo, odnosno ne mi, nego da mi angažujemo Kinu, kineske firme da oni grade prugu do Mađarske za izvoz, brzi plasman svoje robe, kineske robe, to je taj čuveni put svile.

Interes postoji, ali zašto nismo pokušali, mi smo mali, oni su veliki, to se isto kaže i kada je reč o EU ili Nemačkoj, ili sada Kini. Ako postoji zajednički interes zašto se nisu tražila druga rešenja. Voleo bih da sam čuo, recimo gospodina Mrkonjića ili nekog drugog, znam da je on bio u tom resoru, ili nekog drugog ko se u to razume – zašto se nije išlo na konzorcijum? Zašto ne idemo na zajedničku investiciju? Zašto se ne napravi zajedničko preduzeće kao što je Severni tok, su Nemci, Rusi, Italijani itd. ili Južni tok napravili zajedničko preduzeće pa da ono gradi zajednički koridor, odnosno tu prugu, modernizuje, a ne ovako. To je nepovoljno i protiv toga moramo reagovati, a zato ako vas neko pomazi po glavi, stavi desno do sebe na nekoj večeri ili ručku nas, odnosno predsednika ili premijera, da onda prihvatimo i ono što je zapravo u suštini nepovoljno po zemlju.

Dakle, konzorcijum, zajedničko ulaganje, nešto drugo ili treće. Treba nam pruga, ne trebaju nam vozila od 30 kilometara, ali nemojmo i završavam time, da uzimamo kredit. Oni nam daju kredit da mi angažujemo njih, da oni za svoje potrebe grade nešto a od toga neće srpska roba ići tom prugom brzom, niti će 200 kilometara se putovati između, nemojmo se zaluđivati, Nove Pazove i Inđije i Novoga Sada. Zna se šta će ići, koji će vozovi ići 200 kilometara.

Dakle, potrebna nam je pruga, potrebna je modernizacija železnice. Zašto ne pokušavamo da idemo na povoljnije aranžmane koji će biti više u nacionalnom i državnom interesu, a dobra volja sa svima, posebno sa velikima se podrazumeva, to treba razvijati, a ne snishodljivo i ne po svaku cenu. Hvala.

Samo kratko, da ne bude nesporazuma. Podržavam potrebu, naravno da se gradi, rekao sam ako ikada ima smisla neki kredit da se digne, onda upravo treba za infrastrukturu. Dakle, to je jedino opravdanje, uslovno rečeno kada taj kredit ima smisla.

Naravno, da nema ljubavi, ja sam vama skretao pažnju da u poslu nema ljubavi. Samo se plašim i zato sam rekao da apelujem na ovu ili na neku buduću vladu koja bude pregovarala, da vodi računa o državnim interesima, a ne o tome da budu počastvovani ili pomaženi ili pohvaljeni od svog stranog partnera.

Mislim da naše vlasti, ne govorim samo sada o ovoj aktuelnoj Vladi nego inače, često smo bili skloni da bi ih proglasili za regionalnog lidera ili faktora mira i stabilnosti ili šta ja znam, da li da čine neke krupne ili nepotrebne koncesije. Dakle, nije sporno da je nama potrebna obnova železničke mreže, samo sam pitao, a vi ste izbegli odgovor na to pitanje, nisam slučajno pominjao i inženjera Mrkonjića ili nekog drugog koji se ovde u sali u to razume, da li je postojao neki drugi aranžman, neka druga mogućnost, zato sam pominjao Severni tok, Južni tok, zna se kako se to radi. Dakle, da se napravi neko preduzeće koje će zajednički učestvovati u toj gradnji.

Poslednja stvar, vi ste pomenuli drugi put, 49% koji će graditi naše firme. Super, ali ja to nisam video u ovom predlogu. Dakle, ja ne znam, operišemo na osnovu onoga što smo dobili. Ovde nisam našao taj podatak, a raduje me ako je to tako, znači, 49% ili preko 49% radova izvoditi naše firme izvođači. To bi bilo dobro, ali bih voleo da to vidim i pismeno i da to bude nešto na osnovu čega se poslanici opredeljuju. Završavam time, da ne bude da nas neko pohvali, pomazi po glavi, a mi onda srećni što smo proglašeni za nešto regionalno pa prihvatamo aranžmane koji nam suštinski ne odgovaraju. Hvala.

Opet moram da budem neko ko prekida žurku, ali moram da iskoristim dva-tri minuta. Nisam dobio repliku, iako me je gospodin Martinović poimence prozvao, niste mi dali, ali, svejedno.

Dakle, mi smo protiv ovih zakona i ugovora, iz razloga koje sam naveo.

Što se tiče Kosova i Metohije, samo mala ispravka. Ja sam, i to može čak i gospođa ministarka da posvedoči, nisam ovde paušalno davao etikete, govorio sam i pohvalio da ima truda, da je vidljiv trud da se donekle sačuva i to interpretativnim odredbama, fus notama, itd. Samo sam pomenuo, da nisam slučajno pričao o klin čorbi, da se može lako dogoditi da se te fusnote ili pahuljice istope, pa da onda ostane praktično međunarodni sporazum sa kosovskom državom ili tzv. kosovskom državom.

Moram da ispravim, nije mnogo važno, ali prosto zbog javnosti, da nisam član niti stranke, niti kluba Vuka Jeremića, tako da je to još jedna stvar, trebao bi se izvinuti kolega Martinović, ali jesam podržao njegovu predsedničku kandidaturu i mislim i sada kao i juče da je on bio zapravo najbolji kandidat za predsednika Srbije. Nisam u njegovoj stranci. Imao sam milion primedbi na njegovu kampanju. I kažem, nisam član njegovog poslaničkog kluba, ali mislim da nije bio loš ministar spoljnih poslova. Ovo je čuveni primer koji se često poteže sa žalbom, odnosno međunarodnom krivičnom sudu.

Mislim da je prosto prošlo kako je prošlo. Teško je da Srbi mogu, kao što vidimo, na bilo kom sudu dobiti i postići neku veću pravdu. Mislim da je licemerno optuživati bilo koga da je loše postavio pitanje, jer su zato izgubili.

Za informaciju kolegama i javnosti, na tom procesu smo izgubili za jedan glas, doslovno za jedan glas, i to tako što je predsednik suda ili predsedavajući suda, uzgred budi rečeno, iz Kine, povukao sa mesta i onda nije mogao da učestvuje u glasanju, iz zdravstvenih razloga. Tako smo izgubili taj spor. Nikada nismo bili bliže, ako smem da kažem, pobedi nego tada prilikom te žalbe koju je tadašnje Ministarstvo spoljnih poslova podnelo.

Što se tiče Kosova, Slaviše Ristića, takođe greška, on već mesecima ne prima platu jer je prešao na rad u Skupštini, od države Srbije. Naravno da ima kolega i ovde i sa ove strane i sa te vaše strane koji su sa KiM. Naravno da primaju. I zdravstvo i školstvo dobijaju plate iz budžeta Srbije i to je takođe lepo.

Budimo pošteni i budite iskreni pa priznajte da je to posledica nekog minulog rada i minule borbe nekih vlada i nekih predsednika vlada ili premijera koji su pravili greške sigurno, ali i činili neke dobre stvari i treba svima priznati. Neko je izgubio glavu, neki su izgubili vlast upravo zbog toga što su branili i pokušavaju da brane KiM i državu Srbiju na KiM.

Odakle još malo tih prerogativa koje država Srbija ima još od Slobodana Miloševića, to moram da kažem, preko Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, pa čak i Borisa Tadića?

Plašim se, da su neki koji su sada na vlasti, a koji su se kleli kako će vratiti Kosovo u ustavno pravni sistem Srbije, na vlast došli baš zato što su obećali da se neće na taj način boriti protiv Kosova i Metohije, i nisu replike, niti poslovnici prilika da raspravljamo o Kosovu i Metohiji u ovoj Skupštini, nego da zakažemo posebnu sednicu da razgovaramo o tome, kažemo ko šta ima, a ne da se ovde u replikama takmičimo ko je veći Srbin. Ja to, inače, nikad nisam činio i uvek sam pokušavao da poštujem demokratske procedure i ne krade i trošim vreme poslanika u Skupštini.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Prvo, da raščistimo ono što je manje važno. Predstavljam sebe i svoje stavove uz koje se u nekoj razumnoj evoluciji koji se nisu menjali svih ovih godina. Stavove koji su, uzgred budi rečeno, bili bliski većini vas koji sedite ovde u ovoj Skupštini, ne svima naravno, ali velikoj većini, a verujem i velikoj većini građana Srbije. To je što se tiče koga predstavljam. Dakle, sebe, i to neko me ceni, neko ne, i o tome će odlučivati opet neo drugi, a na kraju krajeva, sami građani.

Što se tiče Vuka Jeremića, kažem, nije mi iz oka ispao, smatram i ponavljam, nije bio loš ministar, mogao je biti i bolji, nije bio loš ministar spoljnih poslova, kamo sreće da smo imali više takvih i boljih od njega.

Što se tiče onog najvažnijeg, dakle, niko se ovde, ja poslednji sam, neko ko će se boriti i pozivati neodgovorno, arlaukati i pozivati na ratne trube i ostalo. Ali, kao što znate, ja ovde propagiram toleranciju i dijalog u parlamentu i gotovo nikoga nikada nisam vređao, čak nisam nijednom pomenuo vašeg predsednika niti stranku, tako da niste imali pravo, prvi put čak na repliku, a dobili ste preko veze. Ali, nije važno, nije loše da po nešto raščistimo ovako.

Dakle, ja sam rekao, i to je druga bitna stvar koju sam rekao u ovom parlamentu u proteklih godinu i po dana i po čemu je zapamćeno, jednom kad sam rekao šta sam imao vašem predsedniku u lice kada je bio tu, i on meni naravno svašta. Ali, druga stvar je kada sam rekao, da se mi svi sastavimo i vlast i opozicija, jer da bismo jednu poštenu, kvalitetnu, dobru vladu sastavili. I, to zaista mislim, i to misle i građani Srbije, ako i to možemo.

Zato, dajte da tražimo zaista tačke sabiranja, ne radi principijelnosti, ne radi lažne opozicije, ne da bismo glumili opoziciju. Ja znam da vama odgovara najviše jedna vrsta opozicije, ili konstruktivna, koja zapravo radi, priča ono što vi želite, samo na drugi način, ili pak neka bukačka, neodgovorna, da možete u nju upirati prstom. Ja nažalost, ili sreću, nisam ni jedna od te opozicije, ali jesam uvek neko sa kime se može ozbiljno i odgovorno razgovarati o svemu, pa i o Kosovu i Metohiji, pa i o kineskom kreditu i o EU.

Dakle, ne zato što sam apriori protiv, nego da vidimo da li može bolje. Ponavljam, i završavam time, mnogi su ovde na vlasti upravo zato što su obećali, ili namignuli ili negde stavili do znanja što će uraditi nešto što prethodnici nisu hteli, ili nisu smeli, da urade. Uz sve greške koje su ti prethodnici napravili, kažem od Slobodana Miloševića preko Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, pa čak i Borisa Tadića, kojeg smo zajednički kritikovali, i verovali smo, s razlogom. Nažalost, neki su uradili neke stvari koje sam Boris Tadić i koje ta prethodna Vlada i taj Vuk Jeremić nisu hteli, ili smeli, pa sada izgleda, njegova borba za Kosovo i Metohiju….

Nadam se da ćete i vi, uz sve greške koje pravite, pre ili posle početi da malo ozbiljnije pričate o tome i da pričate i sa opozicijom, ali ne sa ovom opzicojom koja je vaš glas iz stomaka, već zaista sa opozicijom koja želi dobro ovoj državi, a ne slažemo se sa ….

Zahvaljujem.

Kao što rekoh, nije lako govoriti u ovoj atmosferi, ali pokušaću da se vratim na temu. Potpuno je bilo jasno da smo bili van teme prethodnih nekoliko diskusija, i da kažem par reči o ovom Predlogu zakona.

Pridružujem se primedbama da nije dobro da nešto što je stiglo, a što je navodno važno, i slažem se naročito važno, i što je stiglo u avgustu da bude tek sada na dnevnom redu. sada je dakle već druga polovina, da ne kažem pred kraj novembra. Moglo je to da bude i ranije, ako su ti sporazumi tako važni, a znamo svi da smo imali nekih predloga koji nisu bili ni izbliza toliko bitni ni hitni, pa su bili na dnevnom redu.

Govoriću o prve dve tačke malo opširnije. Što se tiče ove druge dve tačke, tu nemam bog zna šta da dodam, osim što se takođe pridružujem primedbama da, ako je već stanje u privredi taki i u budžetu tako dobro, možda nismo morali tih 17 miliona evra, ako je već 17 miliona evra, da se zadužujemo zarad sređivanja vodovodne i kanalizacione mreže u Kikindi, Vrbasu, Knjaževcu, Paraćinu. Svejedno, siguran sam da je to važno, da je potrebno. Samo kažem, možda je moglo i iz tekućeg priliva.

Nažalost, to je u moru ovih kredita i dugova, koje smo mi ovde aminovali u toku poslednjih meseci, ovo je jedan od manjih i manje strašnih stavki, iako je to razlog da se zabrinemo. Mnogo je veći problem ovaj drugi, koji jeste, po meni, vrlo važan i vrlo veliki, projekat je važan, ali su i pare jako velike i o tome ću govoriti nešto pred kraj svog izlaganja i očekujem od gospođe ministra da nam to i meni i javnosti malo detaljnije elaborira.

Reč je o kineskom kreditu. Dakle, bez obzira na sve prijateljske veze i odnose sa Narodnom Republikom Kinom, na topli doček koji smo ovde nedavno imali i priredili visokom gostu iz Kine, bez obzira na pozdrav na aklamativnu podršku ukidanju viza za građane Kine, koju smo ovde takođe u Skupštini izglasali na Odboru za spoljne poslove, što sve podržavam. Dakle, to je, kako bi rekao, jedan par rukava, a druga stvar je komercijalna vrednost i značaj, korist od ovog kredita. Mislim da tu ima, da je tu moglo biti i boljih rešenja i mislim da je malo ishitreno bilo, što se možda iz nekih drugih razloga, možda političkih a ne ekonomskih razloga, ušlo u taj kredit za ovu deonicu.

Kažem, o tom potom, prosto da imate to na umu i voleo bih zbog javnosti da malo to kasnije prokomentarišemo. Neću potrošiti svo vreme pa ću ostaviti nešto i za sutra.

Hteo bih da se vratim na ovo sa čime se počela ova današnja diskusija, ovaj ozbiljan deo diskusije, a tiče se ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice i tu je bio jedan spor i dilema i polemika sa kolegom Miljanom iz SRS, kao i nekim drugim kolegama, oko toga da li se tu priznaje tim ugovorom Kosovo ili ne.

Vi ste izneli svoju argumentaciju i kolege iz vladajuće većine takođe. Ja bih rekao pomalo pašićevski da ste i jedni i drugi u pravu, ali delimično. Dakle, kolega Miljan je sa razlogom pomenuo da se na stranici 198. ovog sporazuma zaista pominju državljani Kosova, pominju se i to više puta. Pominje se i Kosovo bez zvezdice, da će dobiti slobodu pružanja pomorskih usluga, transporta na Kosovu itd. To je na stranici 198. Ima i drugih mesta u ovom sporazumu.

Isto tako ste vi u pravu da u članu 2. ili 3, beše, a na stranici 119. ima ova ograda koja je bitna, i na kojoj je očito Vlada Srbije insistirala i toga ima na nekoliko mesta. Upotreba termina – zemlja, nacionalnih, državljani, teritorija itd. neće uticati na status svake ugovorne strane prema međunarodnom pravu. I taj član 2. i niz drugih govore o tome da je srpska strana nastojala da negde makar tu zvezdicu ili Kosovo sa zvezdicom provuče i ugradi u ovaj ugovor.

Ne mogu reći da se sada ovim ugovorom, ne znam, priznaje nezavisnost republike Kosovo. Dakle, neću to reći, ali ću svakako reći i vidim potrebu da se to naglasi i ogradi i govori ako ne o nečistoj savesti, onda makar o sumnji ili mogućnosti i slutnji da bi se to moglo tako razumeti.

Verujem da Vlada Srbije ne želi da se to tako shvati, ali nekako jako je mnogo i to skrećem pažnju svima nama, ne samo povodom ovog zakona, tih sporazuma, ugovora regionalnih koji nekako sve više i lakše uvode Kosovo sa zvezdicom ili bez zvezdice kao ravnopravnog partnera. Dakle, prosto kada se nagomila i nakupi puno tih primera i tih slučajeva, u jednom trenutku će ta zvezdica, kao što je svojevremeno obećao visoki američki zvaničnik prištinskim vlastima, istopiti kao sneg na prolećnom suncu.

Da se ne bi to istopilo, ja apelujem i pozivam i sve predstavnike, ne samo Ministarstvo spoljnih poslova, nego i sve organe vlasti u Srbiji da insistiraju na tome i da makar ovo malo suverenosti što imamo i što je preostalo na KiM da se ne odričemo tako toga olako.

Toliko bih sada. Naravno da bih ja mogao da sakupljam političke poene i kažem – vi ste ovim priznali nezavisnost Kosova. Niste ovim. Neke druge stvari i neki drugi dokumenti od Briselskog sporazuma do nekih drugih razrada tog Briselskog sporazuma nažalost su mnogo više i mnogo dalje otišli u tom pravcu mirenja.

Znači, ne toliko priznavanja koliko prihvatanja nezavisnosti Kosova i to je jedna igra reči, na koju je moram priznati, prethodna vlast često insistirala, a i ova sada - mi nismo priznali i nećemo nikada priznati nezavisnost Kosova. Da, naravno, ali to od nas niko i ne traži, bar ne tako eksplicitno. Traži se da se ne protivimo, da se pomirimo, dakle da se pomirimo sa nezavisnošću, ne toliko da je direktno i formalno priznamo. Ali, idemo sada na konkretnije stvari, ja uvek pokušavam da govorim o dnevnom redu i o onome što je tu relativno bitno.

Srbija je centralna zemlja, to je vaša rečenica iz uvodnog izlaganja, misli se na regionalni kontekst i vi ste tu u pravu, ali nije to zasluga ove ili one Vlade, niti ove vaše niti one prethodne. To je zasluga ili prokletstvo istorije, Boga, sudbine itd. koja nas je bacila i stavila tu, kao što je to rečeno više puta, da sagradimo kuću na sred druma.

Ta kuća na sred puta ima mnogo loših strana, odnosno taj položaj kuće na sred puta ima mnogo loših aspekata koje smo tokom istorije okusili na svojim plećima. Ali, ima i po neki dobar aspekt i to je upravo ovaj aspekt zbog kojeg jeste Srbija tako važna i bez kojeg, pošteno govoreći, ni ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice ne bi bilo. Dakle, taj centralni, regionalni položaj Srbije, geografski jeste nešto što je kažem, prokletstvo, geopolitičko prokletstvo i problem, ali u veštim rukama i u pojedinim trenucima može da bude i blagodat.

E, pa sad, moja je primedba i moj, takođe, apel da taj položaj možda nismo dovoljno ili da bi trebalo malo više i bolje koristiti, jer ja mislim, kada je reč o ovom sporazumu, a to je vrlo čudan sporazum, već od samog naziva je čuda. Ta transportna zajednica koga? Transportna zajednica EU i nekih nejasnih, ne

identifikovanih pet, šest entiteta, zove se jugoistočna Evropa, nije to ni čitava jugoistočna Evropa, to je zapravo eks ju, bez Slovenije i Hrvatske, a sa Albanijom. Praktično, to je to. Bez Srbije od toga nema ništa. To je tako, a kada je već tako, mislim da bi mogli, ne samo vaše ministarstvo, nego generalno i naša Vlada, bolje i hrabrije da koristi tu poziciju.

Jedan od razloga zbog čega se išlo po hitnom postupku sa Predlogom ovog sporazuma, što takođe stoji ovde u ovom podebelom obrazloženju, jeste i to što će, valjda, početkom decembra biti sastanak, koji bi trebalo da Srbiju, odnosno Beograd učini, mestom, jel tako, sedištem ove transportne zajednice. Pa, naravno, to je upravo potrebno onome o čemu sam govorio.

Srbija ima to centralno mesto i teško će oni naći neku drugu prestonicu da tu postave to sedište. Ali, meni je važnije od tog statusnog, simboličkog gesta da će Beograd biti sedište te transportne zajednice. Meni je važnije da mi vidimo šta će ta transportna zajednica da radi i koji su mogući benefiti ili možda opasnosti koje ona sa sobom nosi.

Kaže se takođe, tamo kada se pominju troškovi, pominje se 10 miliona dinara itd. te transportne zajednice na godišnjem nivou, pa se kaže da ona nasleđuje transportnu opservatoriju jugoistočne Evrope. Ja vas pitam konkretno – u čemu je razlika izmetu te novoformirane transportne zajednice i postojeće transportne opservatorije?

Da li je možda ideja, gospođo Mihajlović, da li bar imate slutnju da ovakvim ugovorima, da ovakvim sporazumima i ovakvim ad hok, kako je rekao, rešenjima, EU zapravo pokušava, i to je s njihovog stanovišta vrlo mudro i vrlo racionalno, da sve što je njima potrebno, pre svega saobraćajno povezivanje, transportno povezivanje Evrope i ovog evropskog prostora, uključujući i ovaj jugoistok i Balkan, da to postigne ovakvim sporazumima, a da se nisu obavezali na bilo koji način da nas prime, ne samo nas, nego i druge zemlje regiona, da nas prime u EU?

Drugim rečima, da li će ovakvim i sličnim sporazumima, kojima se rešava čiji problem, naravno delimično naš, ali Boga mi i evropski, odnosno problem EU, da li sa takvim sporazumima zapravo oni rešavaju problem, premrežavaju ono što im treba ili im treba, da do dođu do svojih južnih članica, pre svega do Grčke, a da vi onda posle, kada uđete u te mreže, ne mislim samo saobraćajne nego i političke, onda čekajte u čekaonici pred vratima EU, i ako vas primimo ili ne primimo?

Dakle, hoću da kažem i to je način i stav, generalna preporuka, ne trebaju oni nama mnogo više nego mi njima, barem kada su ovakvi sporazumi u pitanju. Ja to ne govorim kao neki evroskeptik, naravno da sam evroskeptik, ali to sad nema veze sa ideologijom, nema veze sa tim da li podržavamo evropske vrednosti ili se zalažemo za integraciju Srbije u EU. Ne, već prosto pragmatično i racionalno.

Moje pitanje i dodatna dilema, jeste da li će sa ovom transportnom zajednicom, da li će onda na osnovu toga EU, imati veći i neposredniji uticaj i na politiku, na saobraćajnu politiku i strategiju ove zemlje?

Da li će oni onda na neki način nametati svoja rešenja i koridore koji njima odgovaraju, iz bilo kog razloga, više nego, recimo, saobraćajna rešenja i komunikativne opcije za koje su građani Srbije i Srbija zainteresovani?

Drugim rečima, da li će nam oni određivati saobraćajne prioritete, poput npr. onog, rekao bih, zloglasnog auto puta Niš-Priština-Tirana, za koji je naša vlast pokazala veliko interesovanje, a meni se čini da struka nema toliki entuzijazam i da nema dovoljno jakih argumenata za izradu tog koridora, pogotovo ne pre nekih drugih, o kojima se godinama priča. Godinama se najavljuje završetak pojedinih deonica, a one nikako da se završe.

Uzgred, budi rečeno, gospođo Mihajlović, među ovim nulama koje ste ovako pobednički pročitali, koliko je kilometara puta, odnosno koliko je železničke mreže reparirano i obnovljeno poslednjih godina, pa ste navodili deveta, deseta, jedanaesta, dvanaesta, trinaesta i četrnaesta, barem dve ili tri godine koje ste tu naveli su godine u kojima je na snazi ova Vlada na delu. Niste vi bili ministar u ovom resoru, ali je bila ova Vlada i vi ste bili član te Vlade. Tako da neke od tih nula idu na raboš i aktuelnoj vlasti.

Ali, nije bitno. Dobro je da se gradi. Pozivam da se gradi, samo apelujem da možda ne moramo da svaku deonicu, svakih par kilometara tako pompezno i trijumfalno da otvaramo, pa onda ljudi dođu u zabludu i misle ljudi da je put stvarno otvoren, a on se nikako ne završava.

Pola decenije je ova koalicija na vlasti, pa hajde da za tih pola decenije ili koliko vam još treba, evo pitam konkretno – koliko vam još treba da se završi po vašem mišljenju? Izvinite ako je malo iskakanje iz teme, ali svakako nogo manje, nego bilo koje druge diskusije koje su iskakale. Kada mislite da će biti konačno gotov u pravom smislu reč auto-put do makedonske granice? Eto, jedna projekcija, sada možete i da kažete, voleo bih da čujem, a mislim da bi i javnost Srbije volela da čuje.

Poslednja stvar, struktura budžeta za ovu transportnu zajednicu, kada se pogleda struktura budžeta te zajednice, kaže se da je 80% doprinos EU, a ostale članice, neću reći zemlje, tu je i Kosovo, dakle, ostale članice doprinose sa Albanija – 3,20%, BiH – 3,55%, BJR Makedonija – 2,88%, Kosovo za zvezdicom – 2,57%, Crna Gora – 2,38%, Republika Srbija – 5,42%. Znači, 20% ove regionalne članice, od toga smo mi kao što vidimo šampioni po doprinosu materijalnom. Videćemo da li ćemo mi biti šampioni po benefitu, a EU daje 80%. Nisam siguran da je to prava proporcija, kada bismo govorili o veličini, bilo demografskoj ili ekonomskoj snazi ili demografiji, broju stanovnika ili površinama ovih članica, odnosno zemalja koje ovaj sporazum sklapaju.

U svakoj slučaju, ja vidim u ovom trenutku samo trošak, a benefit ćemo tek videti, ako ga vidimo, a voleo bih od vas da čujem koji je benefit za ulazak u transportnu zajednicu, sem ove načelne fraze ili formulacije, kako je to dobro da se integrišemo. Dobro je da se integrišemo, ali ne bi bilo loše da mi sami određujemo te strateške pravce i koridore integracije, a ne da nam ih propisuje EU.

I u ovih par minuta, pitao bih vas za ovaj kineski kredit. Mi generalno glasamo protiv uzimanja kredita, ali ako ima smisla za bilo šta da se kredit uzima, onda je to zaista infrastruktura i to saobraćajna infrastruktura, pogotovo što su tu troškovi visoki i to razumem. Ali, po istom principu kao što sam pitao za EU, gospođo Mihajlović, da li je zaista najoptimalnije rešenje da mi uzimamo kredit od Kineza, pod uslovima koji nisu baš toliko idealni, jer 2% nije tako povoljno kao što je to bilo pre nekoliko godina, obzirom da su kamate inače jako niske svuda u svetu. Dakle, uzimamo kredit od Kineza da bismo gradili jednu infrastrukturu, koja je u stvari potrebna Kinezima.

Srbiji ne treba pruga od 200 kilometara za transport robe, treba Kinezima zbog njihovog puta svile. Ja to poštujem, ja to uvažavam, ali ako je tako onda nemojte da oni daju nama kredit da bismo mi izgradili prugu njihovim novcem, njima vraćali dug kojim će oni lakše prodirati na tržište EU. Onda je, možda, pitam to možda, nimalo ne dovodeći u pitanje pozitivnu ocenu i potrebu dobrih odnosa sa Narodnom Republikom Kinom, da se možda moglo bolje ispregovarati, da je možda to trebalo da bude neka zajednička investicija, neka vrsta, ne znam, nekog drugog rešenja, a ne, pazite, rešenja kojim mi uzimamo kredit kojim se obavezujemo i time, završavam, se obavezujemo u tačci 2,5.

Kredit je, inače, jako visok, od 297, praktično 300 miliona američkih dolara, za jednu samo deonicu, samo za jednu deonicu, a to su ogromne pare, znači, 300 miliona, praktično, da bi roba, tehnologija i usluge koje se nabavljaju iz kreditnih sredstava biće kupljeni pretežno od Kine u skladu sa komercijalnim ugovorom. Znači, mi uzimamo od njih kredit da bi oni gradili, da bismo od njih uzimali pretežno, doduše, robu, tehnologiju i usluge. To ne deluje kao tako savršeno rešenje.

Hoću da kažem, i kad je reč o EU, i kad je reč o Kini, ili ruskoj braći treba imati, ipak, taj pristup koji da polazi od toga da li je to u našem interesu i da li možda sporazum može da bude povoljniji. Toliko, hvala.

Hvala.

Moje prvo pitanje ide na resor Ministarstva spoljnih poslova i gospodina Ivice Dačića, a tiče se najnovije, dakle samo jedne u nizu izjava koje su visoki američki predstavnici, senatori, kongresmeni i diplomate, posebno u Prištini, ali i na drugim mestima, upućivali povodom Kosova i na svaki mogući način, i direktno i indirektno, podržavajući tu nezavisnost, i šta više, tražeći od Srbije, odnosno od Beograda, da se toj nezavisnosti više ne protivi.

Poslednja u nizu takvih izjava jeste ova američkog kongresmena Eliota Engela, koliko juče, u Prištini, gde je on ne samo ponovio svoje stavove, već tražio, odnosno podržao zahtev Ramuša Haradinaja, predsednika tzv. vlade Kosova, koji je izabran, uzgred budi rečeno, glasovima poslanika Srpske liste, da se i SAD uključuju u briselski dijalog. Takođe taj briselski dijalog treba da bude vremenski oročen i da treba da rezultira svim onim što i Priština, i Berlin, i Vašington i Brisel misle, da treba da bude finale tog briselskog dijaloga.

Dakle, pravno obavezujući sporazum, stolica za Kosovo u UN, i prestanak oponiranja, odnosno kako oni to vide, opstrukcije Beograda integraciji Kosova u međunarodne organizacije. Bilo je tu takođe i teških reči na račun Rusije i Srbije, što je takođe već obavezni repertoar istupa visokih američkih predstavnika u poslednje vreme, i ne samo u poslednje vreme.

Dakle, moje pitanje glasi – da li je ikada i da li će povodom ove izjave Ministarstvo spoljnih poslova, uputiti bilo kakvu notu, bilo kakav protest, izjavu na najblažem ili malo manje blagom nivou, znači u tom repertoaru, diplomatskih mera koje stoje na raspolaganju, da li će bilo šta od toga biti učinjeno ili po običaju neće?

I, konkretnije drugo pitanje – da li je u prošlosti, govorim u poslednjih četiri ili pet godina, bilo kakve vrste demarša od strane našeg Ministarstva spoljnih poslova, upućenog američkom kolegi, ili je ta vrsta gneva i ljutnje rezervisana, i protesta, rekao bih opravdanog protesta, je rezervisana samo za komšije i to samo pojedine komšije?

Danas smo imali primer sa Alijem Izetbegovićem, gde Savet za nacionalnu bezbednost zaseda i sastaje se da bi reagovao na jednu novinsku izjavu i to usputnu, hipotetičku izjavu, neumerenu, neprimerenu, netaktičnu, sve se slažem, to treba osuditi, ali jednog od tri člana bosanskog, odnosno BiH predsedništva, koji i onako ne može ništa samostalno odlučiti.

Dakle, ja sam za to da se bude dosledan i da ako reagujemo i protestujemo, a treba reagovati i protestovati odmereno, kulturno, ali držeći do sebe, da se onda bude principijelan i da se reaguje na neprihvatljive izjave, kako onih velikih, tako i onih malih i kako onih kojih se plašimo ili koji se aktuelno vas plaši, tako i onih koji služe kao meta za demonstriranje jeftinog i neobaveznog patriotizma, jednog dela naše vlasti i to samo prema potrebi.

Drugo pitanje i moram tu da završim, ali prošli put nisam stigao i tako da ovo prošlo povlačim od prošle nedelje, ali samo da ga konkretizujem. Išlo je takođe na adresu ministarske saobraćaja, odnosno Ministarstva saobraćaja. Ticalo se već čuvenog, rekao bih, zloglasnog Koridora ili auto-puta Niš-Merdare-Priština, dakle auto-puta, koji je, rekao bih, ničim izazvano lansiran na Samitu u Berlinu, od strane Edija Rame i Aleksandra Vučića, auto-puta za koji stručnjaci, ne govorim sada napamet, stručnjaci sa kojima sam razgovarao, govore da nema nikakvo ili nema dovoljno ekonomsko opravdanje, a o političkoj i geopolitičkim posledicama da ne govorimo. Pogotovo, tim pre, što smo prethodnih dana i nedelja ponovo registrovali smrtne slučajeve, nesreće na nedovršenim deonicama auto-puteva kroz Srbiju, koji su davno trebali biti završeni.Moje pitanje i sugestija glasi – zašto se sve snage, sva sredstva, sva energija, konačno ne ubaci u rešavanje i konačno završavanje stvarno, ne televizijsko završavanje Koridora 10 i 11? Da to uradimo za početak, da konačno imamo auto-put do Čačka i da konačno imamo put do makedonske granice, pravi i u punom obimu, a onda da razmišljamo o svim drugim projektima. Ovako kako deluje, to deluje kao jedan ad hok, politički projekat i nije slučajno nazvano da je to, na neki način, da Srbija participira u gradnji auto-puta za veliku Albaniju. Hvala.

Ne brinite, nećemo dugo izrotirati vaše vreme. Samo bih podsetio kolege i gospodina ministra da je ovo onaj amandman sličan onom od juče. Znači, više pravne, tehničke prirode. Mogao je da bude prihvaćen, ništa ne bi škodilo čitavom konceptu zakona. Prosto, to je ona formulacija o uređivanju službenika, pa sam ja rekao da se može urediti bašta, kosa, ne mogu se ljudi uređivati. Ali, nije to poenta. Verovatno vam nije odgovaralo da se prihvati taj amandman, nekako je lepše odbiti te amandmane opozicije, ali povodom onoga što je važnije u toj čitavoj priči, zato sam i uzeo reč i malo prekinuo niz odustajanja.

Dakle, ja sam rekao da ćemo mi i naša politička grupa i ja lično podržati taj predlog zakona o kojem je ovde reč, jer tu zaista nema, i to su u pravu kolege i vi iz ministarstva i kolege iz vladajuće opcije, da tu nema nešto mnogo toga sporno, sem tih očigled nebrižljivosti jezički i stilski, ali što je neko rekao, to se i ne tiče mnogo građana, da li je to pravno, pogotovo da li je jezički i leksički besprekorno. Nije, dosta to deluje brljivo u nekim formulacijama. Nisu slučajno kolege iz vlasti imale niz amandmana te tehničke, pravne i stilske prirode koji su usvojeni.

Poenta je sledeća. Ovaj zakon nije loš, ali se vi i ja, gospodine ministre, dosta duboko razlikujemo u oceni stanja u zdravstvu. Složićemo se mi da zakon, vi ćete reći odličan i kolege iz većine će reći da je odličan, ja bih rekao da je okej, da može da prođe, ali što se tiče stanja u zdravstvu, mislim da su tu razlike značajne i duboke. Moja ocena je mnogo manje pozitivna od vaše, mislim da je mišljenje i većine građana nije tako pozitivno … u zdravstvu. Da li su za to krivi prethodnici, ili oni pre njih i sad možemo tako terati od Kulina bana, to je drugo pitanje.Da postoji neki napor, trud, ja se slažem, ali se ne slažem sa vašim objašnjenjem, deluje mi neuverljivo vaše objašnjenje o broju, o tako malom broju zdravstvenih radnika koji je napustio zemlju. Moje iskustvo i moje informacije kazuju da svakodnevno odlaze, da masovno odlaze zdravstveni radnici i doktori i medicinsko osoblje. Da ne bi to potezao, taj utorak ili taj četvrtak, mogu vam ovom prilikom postaviti pitanje, možete da odgovorite naknadno.

Dakle, podaci i statistike, možda se varam ja, možda se varate vi, možda se varaju oni koji meni kažu, me zanimaju da li postoji evidencija, koje je telo koje vodi tu evidenciju o odlasku lekara u inostranstvo? Da li se to radi preko Privredne komore, da li medicinski centri iz kojih ti lekari odlaze? Voleo bih ja, mislim da bi javnost Srbije volela da čuje te podatke, jer je sigurna da postoje ozbiljne rupe, ozbiljni deficiti zdravstvenih radnika. Vi ste pominjali, ovde se primaju neki novi mlađi, to je u redu i da je stalno otvoren konkurs u nekim delovima ili nekim zdravstvenim ustanovama, to je takođe u redu, ali ja mislim da ćemo mi se suočiti sa ozbiljnim nedostatkom zdravstvenih radnika, jer se već sada suočavamo, pogotovo ove srednje generacije i mlađi, jer oni, kao što vi i ja znamo, masovno odlaze. Da postoji zemlja gde je gore stanje, gde postoje situacije u okruženju i Evropi to jeste tačno, ali to nije neka velika uteha.

Dakle, pominjao sam one primere u koje imam uvid, somborski zdravstveni centri, novosadski, neki beogradski, to u stvarnosti rade ljudi koji zaslužuju orden, ne pohvalu, nego orden, sa kakvim sredstvima, sa koliko mogućnosti i sa kolikim raspoloživim materijalom oni mogu da obavljaju svoj rad, možda nije svuda tako. Ovo su te institucije i te zdravstvene ustanove gde sam imao priliku da se lično uverim kako funkcionišu. Mnogo je takvih, kao što rekoh, za orden su, ne za pohvalu, a pogotovo ne da budu kažnjeni, kao što su bili kažnjeni smanjivanjem plata, koje još uvek nisu vraćene na prethodni nivo. Dakle, u tom smislu, u redu, složićemo se. Meni nije problem da glasam za ovaj zakon, mada vam ne trebaju naši glasovi, ali ću ih ja podržati, barem kada je reč o ovome, nećemo podržati ovo zaduživanje, jer principijalno glasamo protiv novih zaduživanja, ali kada je reč o oceni stanja u zdravstvu Srbije, mislim da tu ocena ne može biti toliko pozitivna kao što se vama čini, a na kraju krajeva, sud će dati sami gradovi. Primećujem napore, verujem da se trudite i vi i vaši saradnici, to nije sporno, ali mislim da je situacija mnogo teška.

To sa čime ste se pohvalili, završavam time, čime ste se pohvalili prošli put kako dolazite iz okruženja, dolazite do inostranstva, leče se kod nas, to je tačno, ima toga. To je zaista gore u visokom nivou, ali to samo govori o tome kako je naše zdravstvo, kao i naše druge institucije, koliko je bilo jako, kolko je bilo kvalitetno, da ne pominjem VMA, da ne pominjem Klinički centar. Dakle, mnoge druge čuvene institucije, da ne pominjem KBC Dedinje i da kažem neke druge, da im se ne zamerim, tj. da ih ne zasluženo ne pomenem.

Dakle, sjajni ljudi, sjajni centri koji su preživeli sankcije, preživeli sve ono iz 2000-ih godina i preživljavaju i sada. Nisam siguran da je to zasluga sistema, pa ni ovog, pa ni prethodnih ministarstava i ministara, već pre svega jedne inercije, ali pozitivne inercije visokog kvaliteta koje je stara SFRJ postigla u mnogim sferama, uključujući i zdravstvo. O školstvu da ne govorimo. Čak i pogrešne politike retko i teško mogu to da ugroze. Hvala.

Samo kratko i potpuno na liniji onoga o čemu je maločas bilo reči.

Dakle, i zbog javnosti, ali ja se obraćam i predsedavajućem i apelujem na sve kolege da treba prekinuti sa praksom, nezavisno od toga da li postoji poslovnička mogućnost ili ne, ali treba makar javno reći o čemu se ovde radi i zaista se slažem sa ovim što je sada koleginica Radeta rekla. Ja sam na to, takođe, skretao pažnju. Dakle, podnose se apsolutno besmisleni amandmani. Naravno, sa stanovišta vlasti ili podnosioca zakona, on može da kaže da su razni amandmani neprihvatljivi i da se ne uklapaju u koncept, ali prosto građani treba da znaju, a ne znam koliko znaju, da se podnose stotine amandmana koji imaju samo jednu zapetu ili jedne navodnike u sebi, a inače su prepisani tekst amandmana, i onda se na taj način uzima vreme za raspravu i ozbiljno se šalje poruka o besmislenosti ove rasprave i Skupštine i mnogi amandmani, mnoge diskusije i predlozi ne dođu uopšte na dnevni red, jednostavno ne stignu u predviđenom vremenu da se razmotre.

Dakle, nije to samo zbog građana, nego je apel i rukovodstvu Skupštine i onima iz nadležnih odbora koji aminuju te amandmane, da malo počnemo zaista iskrenije, ne restriktivno, ali da prosto nešto što je očigledna opstrukcija, sa očiglednom namerom da se podnosi amandman samo da bi se dobilo vreme da bi se moglo replicirati ili poklapati nešto što je rekao neko od predstavnika opozicije. Mislim da su danas kolege iz Dveri, ali oni će to bolje reći, uradili nešto slično, ali su uradili kao pokaznu vežbu, kao demonstraciju toga da to tako ne treba da se radi i ja to maksimalno podržavam.

Dakle, nemojmo na taj način, bez obzira da li postoji poslovnička mogućnost ili ne, da trošimo vreme građana i novac. Mi bismo mogli ovu raspravu završiti, verovatno, danas, da nema takve vrste prakse koja se praktikuje i koja otprilike služi samo tome da neke kolege iz vladajuće većine dobiju mogućnost da poklapaju sve što kaže neko iz opozicije i zato posle svakog opozicionog amandmana ide i taj predlog grupe ili nekolicine kolega. To nije dobro i to nam svima samo više škodi i šalje lošu sliku o Skupštini i poslanicima. Hvala.

Ovaj amandman spada u ove tehničke i zaista mi je žao što nije usvojen, ne bi to nešto pokvarilo niti promenilo namere, nego samo skrećem pažnju na jednu nebrižljivost sa kojim je u zakonu, bar neka mesta kako su pisana u zakonu.

U ovom članu govori se, verovali ili ne, to nije sada neka suptilna jezička igra, da se uređuju državni službenici. Pazite – uređuju državni službenici. Koliko ja znam, može se uređivati bašta, kosa, knjiga. Da se uređuju državni službenici, zapravo htelo se reći i to je naš predlog da se stavi i to zaista ne bi bolelo, da se uređuju – prava i dužnosti državnih službenika. Znači, kao što se u osnovi i kaže i kao što je formulacija koja je upotrebljena u prvom članu. To je primer jednog dobrog amandman koji ništa ne škodi, a istovremeno i pokazatelj toga kako treba malo više obratiti pažnje na ono što se stavlja na papir, a ne samo računati na mašineriju glasačku.

Što se pak tiče prakse EU, ona je negde dobra, negde loša. Ne mislim kao i moje kolege da treba sve odbacivati, što dolazi iz Evrope, ali ne treba ni sve slepo i apriori preuzimati ili prepisivati. To je što se toga tiče.

Sa druge strane, kada je reč o ovom zakonu, ja sam rekao, i koleginica Sanda Rašković je rekla na početku ove rasprave da ćemo mi glasati za ovaj zakon, imamo rezerve prema drugom, a preostaje i treći koji se tiče zajma i novog zaduživanja, za koji smo protiv.

Dakle, to je otprilike to. Nemamo ništa protiv zakona, mogao je biti bolji malo, prečišćenija verzija teksta je mogla da dođe ovde u Skupštinu. Apelujem na Ministarstvo da malo više povede računa o tome. Posebno skrećem pažnju na ono o čemu je bilo reči, da ne trošimo nepotrebno vreme, i ja ću u tom smislu odustati od nekih budućih, narednih amandmana koji se tiču ove iste stvari. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko važnih pitanja, nadam se da ćemo se čuti i razumeti.

Prvo pitanje za predsednika Republike, ali ovoga puta u svojstvu predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, koji upravo danas, ako se ne varam, treba i da zaseda, a pitanje glasi – da li je umesno i da li je to neka vrsta devalvacije značaja tog važnog tela, da se to telo sastaje i zakazuje na osnovu novinskih izjava i intervjua pojedinih ličnosti, pojedinaca i političara iz okruženja, a što je još gore, da se zakazuje na osnovu, ako ne lažne, ali barem pogrešan ili delimično netačno prenesene izjave, kao što je sada u slučaju gospodina Izetbegovića? Mislim da je to blamiranje tog važnog državnog tela, da se ono poteže i, na neki način, alarmira i uzbunjuje javnost, samo zbog toga što je neko ili neki mediji delimično površno preneo neku relativno nevažnu izjavu.

S tim u vezi, kad smo kod netačnih izjava i širenja lažnih vesti ili delimično važnih vesti, izazivanje panike, imam pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova i ministra Stefanovića – da li se oseća odgovornim, da li oseća neku vrstu lične odgovornosti zbog toga što je pre, sad više od godinu dana, izjavljivao i u vezi sa oružjem pronađenim u Jajincima, u blizni kuće, ili relativno u blizini kuće tadašnjeg premijera, odnosno predsednika Vlade? Ja sam ga ovde u direktnom razgovoru pitao za to, ali sada imamo i zvanično odustajanje ili objavu tužilaštva da nema elemenata za pokretanje postupka.

Dakle, ispostavilo se da sva ona višednevna, višenedeljna drama, medijska drama, jeste bila neka vrsta obmane i širenja lažnih vesti. To se ne može podvesti pod prevenciju i kao budnost i redovnu meru aktivnosti, da bi se sprečili i zaštitili najviši državni funkcioneri, nego mislim da se direktno može podvesti pod uzbunjivanje javnosti, širenje panike i da je u tome, nažalost, pored medija koje sam ovde citirao u razgovoru sa predstavnicima Vlade, da su učestvovali najviši državni funkcioneri, uključujući i samog gospodina Stefanovića. Dakle, pitanje glasi – da li ima elemenata, da li on misli da ima elemenata i lične odgovornosti?U vezi s tim, drugo pitanje za njega, a tiče se curenja informacija generalno iz istraga – da li je nešto preduzeto i šta je preduzeto u vezi sa masovno rasprostranjenom praksom, koja je praktično redovna, da iz istraga cure informacije i to opet u proverene medije bliske vlasti, gde se objavljuju bizarni i skandalozni, u svakom slučaju, na nezakonit način plasiraju detalji iz istraga i procesa, od toga kako se ponašaju neki uhapšeni ili ko će biti priveden, procesuiran, hapšen i tome slično?

Dakle, mislim da je to, takođe, nešto što devalvira trud i rad inače mnoštva dobrih poštenih službenih Ministarstva unutrašnjih poslova koji rade svoj posao, a na ovakav način, možda zbog nekolicine pojedinaca, senka i ljaga pada na čitavo Ministarstvo i na sve radnike Ministarstva, kako su oni u tesnoj vezi sa tabloidima, a često i sa kriminalnim krugovima.

Upravo da bi to sprečilo, taj poguban utisak, ja pitam - šta je učinjeno, da li je bilo istraga, da li ima procesa, da li se nešto napredovalo tokom svih ovih godina u tom pogledu sprečavanja takvog skandaloznog curenja informacija?

Moje poslednje pitanje tiče se Ministarstva građevine i saobraćaja, i ide na adresu ministarke Mihajlović. Ja sam već jednom postavljao to pitanje, još i neke kolege, ali nisam dobio zadovoljavajući odgovor, i molio bih da se potrude, kao što ponekad umeju kada hoće. Tiče se ovog autoputa Niš-Merdare-Priština-Albanija, za koji sad jasno i konkretno i glasno pitam, i molim da mi se dostavi siže, elaborat, šta god, opravdanosti te investicije, jer postoji osnovana sumnja da je reč o jednom ad hok politički motivisanom projektu, koji zapravo je plasiran u jednom trenutku sastanka Edija rame i gospodina Vučića sa nemačkom kancelarkom Anegelom Merkel, da bi se tu dobili neki poeni i pokazalo kako oni regionalno sarađuju, a postoji sumnja da taj put ili služi za transport i transfer albanskih gastarbajtera ili za trupe NATO-pakta…