Mi ne predlažemo mnogo amandmana, ali su svi bitni i strašno nam je žao što očigledno nećemo stići, nego svega nekoliko da uopšte pomenemo, i strašno mi je žao što je ova rasprava išla u ovom pravcu. Tu niko nije sasvim nevin, ali ima odgovornosti i na jednoj i na drugoj strani, to je moje subjektivno mišljenje, ali mislim da rukovodstvo Skupštine je prosto samo jednu stranu krivilo za to. Mi ovde imamo hrpu lažnih amandmana, mi predlažemo stotine amandman, amandmana koji to zapravo nisu, tu je koleginica Radeta zapravo s pravom kazala, ona je iskusan poslanik, kako god.

Smisao ovog amandmana jeste, ali to je više neki predlog za buduću debatu, kao i ono sa obaveznim srednjim školama, smisao ovog mog amandmana jeste zapravo ukidanje privatnih osnovnih škola, da prevedem na srpski ovih minut i nešto koliko imam vremena.

Dakle, visoke škole, fakulteti privatni, pa i gimnazije, odnosno srednje škole, to je već otvoreno, ima argumenata i za i protiv. Mislim, kada je reč o osnovnom školstvu, i tu posebno apelujem na kolege i iz drugih poslaničkih grupa, bez obzira što je sada atmosfera da se što pre prođe i samo da se završi, verujem da intimno većina od njih u sebi smatra, ja mislim da je to velika greška, uopšte ne zanima ko je odgovoran za to i ko je uveo tu mogućnost, ali znam da je ranije nije bilo, znam da je to moda, osnovno školstvo treba da bude, naravno obavezno, kao što jeste, i treba da bude pod državnom kapom. O drugim nivoima školstva možemo da razgovaramo ovako, ili onako. To je suština.

Dakle, sve drugo, recimo amandmani do kojih nećemo stići, mislim da je pravi smisao ovog drugog zakona koji definitivno nećemo stići da raspravljamo, suština čitavog tog zakona jeste u jednom predlogu koji smo mi osporili našim amandmanom, a koji kaže da se, molio bih ministra da to prokomentariše, da univerzitetski profesori mogu da nastave da rade do 70 godine života. Mi smatramo da je to loše. Mislim da je to pogrešno i voleo bih da ministar to prokomentariše, jer je to mera autokratska i usmerena protiv naučnog podmlatka, usmerena protiv naučnog podmlatka koji nam ubrzano odlazi iz zemlje. Hvala.

To je u vezi sa ovim prethodnim amandmanom, odnosno ovom sugestijom da se ozbiljno razmotri ideja, sada u ovom trenutku u sali nema raspoloženja o tome da osnovno obrazovanje bude samo obavezno, kao što jeste i da bude u nadležnosti države.

Dakle, ima formalni i suštinski argument. Formalni se ovde navodi u obrazloženju, uslov da privatno lice može da osnuje ustanovu, jeste bankarska garancija. Pošto je osnovno obrazovanje obavezno, zamislite sada da neko krene, deca se upišu u tu osnovnu školu, vlasnik bankrotira, šta ima vajde i ti učenici i ti koji su pošli, kakve oni koristi imaju od toga što će biti aktivirana bankarska garancija, kada je njima upropašteno nešto što je njihovo pravo i obaveza, a to je osnovno obrazovanje. To je taj, kako bih rekao, važan, konkretan razlog. Postoji drugi, načelniji, ali koji nije beznačajan i ne bi trebao da bude beznačajan.

Najveći umovi, najveći društveni naučnici savremeni, od Hobsbauma, velikog istoričara, do Habermasa, velikog filozofa, kažu da ono što je stvorilo nacionalnu svest i moderne nacije i moderne države, kao jedinstvene nacionalne države, jeste opšta vojna obaveza i jeste obavezno osnovno obrazovanje. Znači, kada je to prešlo u nadležnost države, kada je država počela da se brine o vojsci i o obrazovanju, tako su nastale moderne nacije. Nije slučajno, rekao bih, to što je danas trend da niti je vojna obaveza obavezna, niti je osnovna škola briga države.

Dakle, posebno apelujem na kolege socijaliste, mada mislim da to mnogima od vas nije strana ideja, zašto privatne škole? Mi time uvodimo segregaciju među decu, mi uvodimo tajkunizaciju. Ko pohađa privatne osnovne škole? Samo deca tajkuna. Drugo su ove koji stranci osnivaju za strane državljane u Srbiji. Mislim da je to loše, da je to preuzeto kao neki trend i neka moda, koja jeste sad u ovom trenutku u Evropi, ali u suštini štetna i vrlo brzo ćemo se uveriti koliko je štetna.

Kod nas nije bilo tog istraživanja, ali u Rusiji je vršeno istraživanje u tim privatnim školama i ispostavilo se da učenici privatnih škola imaju znatno lošije rezultate na PISA testovima. Znam da kod nas ima dobro uređenih privatnih sistema. Znam da ministar dolazi iz jednog privatnog obrazovnog sistema, ali ja govorim za sada samo o osnovnim školama. Mislim da osnovno obrazovanje bi moralo da bude, kao što jeste, obavezno i moralo da bude briga države i ne bi smelo da bude privatno. Hvala.

Imam tri pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo prosvete, odnosno ministra Šarčevića, iako ćemo sa njim moći da razgovaramo kada budu amandmani, ali ovo je zvanično pitanje i apel istovremeno, a povodom događaja u školi „Svetozar Miletić“ u Zemunu, gde su roditelji i zaposleni skoro mesec dana u štrajku, deca ne pohađaju nastavu, kriza je velika i prosto pitam ministra i apelujem na njega i javnost – da li su zaista problemi, utvrđeni u toj školi, inspekcijski tako veliki da je potrebno terati ovako mak na konac?

Reč je o školi koja, podsećam i naglašavam zbog javnosti i onih koji nas gledaju, ima izvanredne rezultate, na eksternom vrednovanju je dobila najvišu ocenu. Dakle, škola koja služi za uzor u svakom pogledu. Da li je nešto što je skrivio, sa ili bez navodnika, aktuelni direktor te škole tako veliko da zavrđuje ovakvu šikanu zaposlenih i roditelja i dece? Tim pre, pošteno govoreći, ja to samo kritički kažem, toliku podršku koliku su rukovodstvo te škole i direktor dobili, i to spontane podrške, malo ko, da ne kažem niko ni iz vlasti, ni iz opozicije, bez nekog organizovanog prevoza ili neke široke organizacije ne može da sakupi.

Dakle, zbog toga, još jednom bih pozvao ministra, da se pređe preko neke sujete, nekog interesa ili ne znam kog ćefa i da se vidi da li postoji način da se reši taj problem, a ne da ovako trpe učenici, nastavnici i zaposleni, pri čemu nikakve koristi nema, osim što se demonstrira silama i osim ukoliko se to ne shvata kao pokazna vežba za sve one koji nameravaju da protestvuju širom Srbije.

Moje drugo pitanje odnosi se na MUP, ministra Stefanovića i tiče se ove nabavke vozila za potrebe Ministarstva, 710 vozila, a navodno treba da bude 1.500. To je velika nabavka za naše uslove. Vozila su uzeta od privatnog preduzeća iz Čačka. Opet, naravno, vlasnik tog preduzeća je u bliskim vezama, koje ne krije, sa aktuelnom vladajućom strankom. Nije to poenta.

Moje pitanje, ne samo za MUP, nego i za druge državne organe glasi – zašto se ne koriste, možda ima neki razlog koji ja ne znam, zašto se ne uzimaju „Fijatova“ vozila? Naš predsednik, tada još premijer je ubeđivao Vladimira Putina, podsticao ga, naša Vlada u više navrata, da uzme vozila iz „Fijata“, odnosno iz Kragujevca. Govorio je da je to zdelano u Srbiji, da je to srpski automobil. Zašto naši organi, zašto naše institucije, zašto naša Vlada, naša ministarstva ne koriste to onda i ne uzimaju taj automobil koji pokušavamo da Putinu i Rusima plasiramo, a istovremeno ga ni sami ne vozimo? To je loš primer. Ako je to zaista domaći automobil, a država Srbija jeste vlasnik, odnosno jedan veliki vlasnik, ne većinski, ali značajnim delom vlasnik fabrike u Kragujevcu, zašto se onda ne vidi mogućnost da se na taj način pomogne i samoj fabrici, koja je navodno naša, tj. ne navodno, nego jeste, a istovremeno se šalje poruka svima onima kojima plasiramo taj automobil ili želimo da plasiramo kao domaći srpski proizvod?

Poslednje pitanje ide na adresu rukovodstva, odnosno predsednice Skupštine i rukovodstva Skupštine. Može i javno da odgovori, a može i pismeno. Od početka ovog saziva koliko je opomena, koliko je kazni upućeno narodnim poslanicima, pa da pogledamo svi zajedno, neke kolege kažu malo, ali svejedno, koliko među tim kažnjenima i opomenutima ima predstavnika vlasti i opozicije, pa da onda zaista vidimo da li postoji atmosfera tolerancije i saradnje i da li se uz takvu asimetriju može raditi koliko toliko u normalnim okolnostima.

Nemojmo se iznenaditi kada oni koji su očigledno šikanirani ili hendikepirani u tom odnosu koriste i druga vanparlamentarna sredstva. Nemojte da vas to iznenadi. Ovo je apel da bismo mogli da nastavimo da radimo i da vratimo dostojanstvo ovom domu na način koji je potreban i nama i građanima, jer mediji i parlament su najvažniji instrumenti dijaloga i demokratije u društvu. Hvala.

Radi se o amandmanima na član 23. prvog zakona, koji ima preko 200 članova. Imamo i drugi zakon, koji ima 190 i ne znam tačno koliko članova. Dakle, radimo posao koji ovakvim tempom ne može da se završi. Mislim da će gomila važnih predloga, pametnih ili manje pametnih i mudrih predloga propasti, pošto neće stići da budu tematizovani. Izgubili smo silno vreme, samo konstatujem, nikom ne prebacujem, jer smo svi za to pomalo odgovorni, kao da nekom odgovara da ključne i važne teme ne dođu na dnevni red.

Ja bih kasnije, ako se stigne, iza stotog člana, govorio o potrebi ili mogućnostima da osnovno školstvo bude državno, da se ukinu privatne škole. To je važna tema, kontraverzna tema, kao i ovo da bude obavezno srednje obrazovanje. Ali, za to neće biti vremena, a bavili smo se da li su zastupnici pravni ili staratelji, ne znam koliko vremena.

Povodom amandmana, naš predlog je u vezi sa ovim članom koji je izazvao toliko kontroverze, da se malo pomogne državi, olakša, skine teret, utoliko što se dodaje samo, nakon svega što stoji, posle stava 2. reči: „u skladu sa mogućnostima“. Šta to znači u skladu sa mogućnostima? Imam utisak da je ovim članom, prosto Vlada, ministarstvo se obavezuje na mnogo više nego što država realno može. Tu se obavezuje da ćemo obezbediti kurseve jezika i dopunsku i dodatnu nastavu za decu migranata.

To nije realno. Hoću samo da na ovaj način, ovim malim dodatkom, ne ulazeći u velike teme, ne ulazeći u to kako se rešava emigrantska kriza, ne ulazeći u to šta je bila namera nekih drugih predlagača, da prosto, bez ikakvih ksenofobija, bez ikakve zle volje prema bilo kome.

Prosto, mislim da se ovde predlagač obavezuje na nešto što teško možemo ispuniti. Neka ministar dopuni, ili ispravi ako grešim, da li to znači da se mi obavezujemo, odnosno da će Vlada obezbediti nastavu ili kurseve jezika na njihovom maternjem jeziku za decu migranata. To prosto nije realno, zato sam ovim dodatkom hteo u skladu sa mogućnostima da to razblažim, relativizujmo tu obavezu.

Čuli smo primer Sombora. To je vrlo dobar primer kako se to radi, ali nemojte da se obavezujemo na više nego što možemo da ispunimo, gospodine ministre. Znači, jedna blaga relativizacija bi samo doprinela toliko da kažemo – omogućićemo im da uče nastavu i da slušaju, imaju dopunsku nastavu i pripremu na njihovom maternjem jeziku u skladu sa mogućnostima. Škola to ne može da ispuni, verovatno to ne može ni ministarstvo. Nemojte da budemo veći katolici od pape i da bi se prale neke biografije, ili dodvorili nekome u Briselu ili Berlinu, nije bitno gde i zašto da, prosto prihvatamo nešto što je većina razvijenih zemalja teško da može da ispuni.

Toliko o ovom amandmanu, a o tome kako rešavati migrantsku krizu i da li su svih sedam, koji upozoravaju na problem migranata, to je posebno pitanje. Nisam razumeo tako kolege iz Dveri, moram priznati, meni se čini da je to … tumačenje njihovog predloga, ali o tome će oni da kažu. Na kraju krajeva, teško da su mađarski predsednik, češki predsednik, slovački predsednik, poljski predsednik, da su svi baš tako ksenofobi i da samo govore jezikom mržnje kada upozoravaju na značaj ovog problema. Hvala.

Ja poštujem demokratsku diskusiju i sučeljavanje mišljenja. Mislim da diskusija koja je bila povodom ovog amandmana nema veze sa demokratskim sučeljavanjem mišljenja, niti ima sa mojim amandmanom.

Podsetio bih kolege da je ovde reč o jednoj bezazlenoj, ali ne nevažnoj tehničkoj intervenciji i da sam samo, ne ulazeći u problem migranata, kako se rešava problem taj, koga je izazvao i sve druge zanimljive teme koje mogu da budu tema simpozijuma ili zasedanja, rekao da se kaže da će država, odnosno škole to učiniti u skladu sa mogućnostima. Dakle, nikakvi govori mržnje. Ja sam ovde višestruko povređen i uvređen, jer sam stavljen u jedan kontekst kome ne pripadam, o kome ne mislim, niti sam mu ikada pripadao. Zato sam i rekao, nemojte da me uvlačite, jer neke kolege sada naknadno peru biografiju i žele da budu veći katolici od pape i veći evropejci od ne znam koga. Moguće da je to odjek i eho jedne prethodne diskusije, pre pauze i prethodnog amandmana, ali očigledno da neko nije pročitao, a koji su diskutovali ovde nisu pročitali, nisu znali o kojem se amandmanu radi.

Znači, samo to da eventualno ministarstvo, odnosno škole imaju manevarski prostor, da sve to što piše u članu zakona omoguće, uključujući migrante. Naravno da podržavam i pozdravljam svaku humanu meru koja se po tom pitanju preduzima, ali samo uz malu relativizaciju, u skladu sa mogućnostima. Da ne potrošim ono malo vremena za neke druge, važnije teme, ja ću se sada suzdržati i neću dalje o tome nastaviti.

Bilo je više prilika za tu vrstu intervencije, ali samo da se pridružimo na ovom mestu i onom što je predložio kolega Đurić, ali i inače je čitava intencija niza, mnoštva amandmana, koliko smo stigli do sada da ih obradimo, koja ide u pravcu skretanja pažnje ministru, odnosno predlagaču da to sa savetima prosto nije do kraja u redu. Ja se donekle razlikujem od mojih kolega utoliko što meni ne smeta da ministar odlučuje. Ja volim da se zna, na kraju krajeva, čija je reč poslednja.

Slažem se i sa tim da Savet savetuje, kao što smo više puta i čuli danas od ministra. Da, Savet treba da savetuje. Poslednja je odluka na izvršnoj vlasti, na ministru, pa znamo koga hvalimo a koga kudimo. Znači, meni to ne smeta, gospodine ministre.

Ali, mislim da je strašna i fatalna greška da se svi članovi Saveta, od ovog najvišeg, Nacionalno prosvetnog pa ovih drugih, da se ne biraju u Skupštini. Mislim da je to medveđa usluga tim ljudima. Nije problem samo što će njihova nadležnost biti savetodavna, i treba da budu savetodavni, bili su oni i do sada, samo su imali veća ovlašćenja, nego mi je problem i prosto mi nije jasno zašto se na to išlo, evo, pitam vas, odgovorite mi direktno ako možete, zašto? Daje se veći dignitet i tim telima i tim ljudima, ako ih bira Skupština. Ovako su oni, na neki način, hteli ili ne hteli, samo vladini činovnici ili činovnici ministra. Hvala.

Po amandmanu. Vratio bih se na temu.

Ovo je suviše važan amandman i suviše važna tema da bismo je trošili uobičajen političkim prepucavanjima. U tom smislu bih predložio, kolege ako hoće neka se saglase, svi kažemo, barem deklarativno, da je predlog dobar, da je amandman dobar, da je ideja… O čemu se radi? Da je obavezno srednje obrazovanje nešto što je poželjno, njega ne žele da se odrekne vlast i razumem… Naravno, zašto im se ne dopadaju moguće insinuacije, jer su oni protiv toga, pošto postoji dilema oko ustavne zasnovanosti. Niko ovde nije takav vrhunski ustavni pravni stručnjak. Ministar je pohvalio predlog amandmana. Vladajuća većina takođe kaže da je to dobro, ne žele da deluju i da budu osumnjičeni da ne žele obavezno srednje obrazovanje.

Hajde onda da imamo Ministarstvo, imamo Odbor za obrazovanje, hajde da se onda u narednom periodu zaista poradi na tome, da se razmotri ustavni osnov, da se vidi da li se i na koji način može obezbediti to, a ne da ovde trošimo, zaista vreme u javnim političkim prepucavanjima, koja nikoga ne zanimaju i što je važnije, koja nikome ne koriste.

Kao što rekoh obrazovanje je opšte, posebno, mogućnost obaveznog srednjeg obrazovanja, što jeste i zanimljiv i važan predlog, i mislim da smo svi u tom duhu okrenuti da vidimo da li je to moguće, ako nije moguće idemo dalje. Hvala.

Kolege su već rekle više, manje nekoliko bitnih stvari zbog kojih sam i ja podneo ovaj amandman i vidite da se ljudi koji nisu iz istih poslaničkih grupa u osnovi slažu.

Oko osnovne intencije se slažemo mi sa većinom poslanika iz skupštinske većine, pa verovatno i sa predlagačem zakona, koji je ostao dužan neka pitanja i nadam se da će iskoristiti priliku da odgovori sada.

Generalno, kada neko predloži „briše se“, to ne znači da je destruktivan, ne znači da je negativan. Ako brišete loše rešenje, nešto što smatrate lošim rešenjem, to je vrlo konstruktivan predlog, pošto je bilo i takvih primedbi od strane skupštinske većine.

S druge strane, kasnije smo ja i moje kolege predložili neke konkretne formulacije amandmana koje će možda, nadamo se da će se prihvatiti, a očigledno se neće prihvatiti, ovo je radikalna mera, mislim, nije ona radikalna, ali je radikalna sa stanovišta skupštinske većine, jer ona zaista faktički znači suspenziju SSP i suspenziju pregovora sa EU.

Ja sam protiv tog SSP bio i u vreme kada je on donošen i kada je pregovaran i nakon toga i to sam i danas. Naravno da tu ima i dobrih stvari. Ovo je problematično, ovo je loše. Sada je pokušala skupštinska većina da na neki način zadovolji, to je poenta, da zadovolji EU i da zadovolji svoje građane, odnosno one koji su, a to je velika većina, protiv prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima. Ja mislim da neće uspeti ni jedno ni drugo, jer je poenta pogrešno postavljeno, drage kolege. Sprečimo mi prodaju, rasprodaju ili faktičku rasprodaju državnog zemljišta. Malo privatno poljoprivredno dobro od 2 ha neće upropastiti, niti će stranci navaliti da kupuju pod ovakvim uslovima, naravno da neće navaliti.

Mislim da je ovo jedna zamena teza. Pričaćemo o tome u nastavku. Mi prosto ovim zakonom na neki način bacamo prašinu u oči, radimo nešto što EU neće pozdraviti, ali neće ih mnogo ni zaboleti, neće znati uopšte da ste vi vešto izbalansirali, kao što je to rečeno, da zadovoljite i svoje, tj. naše poljoprivredne proizvođače i EU, već zbog toga što zapravo EU zna da to njihovim velikim proizvođačima, to je „Tenis“ i mnogi drugi, kako naš gospodin ministar kaže „Teniz“, kako ste ga akcentovali profesionalno, dakle, to je problem. To boli, te stotine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta koje preko kombinata ili na drugi način zapravo prelazi u ruke stranaca ili tajkuna.

Znam da ćete vi reći, ja nemam ništa protiv da je taj proces uveliko u toku i da su tu prethodne vlasti u tome učestvovale, jesu, naravno, ali ih vi zaustavite. Evo, gospodine ministre, imate priliku odgovarajući na ove ili na neke druge amandmane. Šta je bilo sa gospodinom „Tenizom“? Šta je sa PKB? Ja sam sa time završio moje izlaganje u petak. Evo, pokažite na primeru PKB kako brinemo o poljoprivrednom zemljištu protiv smo otuđenja poljoprivrednog zemljišta, a ne tako što ćete nekom malom Peri, Žiki, Miki iz Vojvodine ili centralne Srbije sprečiti da on proda svoju crkavicu od 2 ha i možda zaradi nešto.

Poenta je, i završavam za ovu ruku, poenta je da sprečimo što još možemo sprečiti ili da povratimo, ako možemo nešto povratiti ono što je raskrčmeno u prethodnim godinama od državnog zemljišta, a nemojmo da vodimo brigu o ovom hektaru ili dva, ili tri koje bi neki mali domaći poljoprivredni proizvođač prodao nekom „Hansu“ i „Pjeru“ ako se slučajno takav neko našao zainteresovan. Hvala.

Samo da ponovim, drago mi je da se vratimo na temu.

Suviše je važna ova tema da bismo je trošili o replikama i o važnim reklamiranjima Poslovnika, koji takođe služe za replike.

Ovo malo vremena koje imam pokušavam da iskoristim da kolege i javnost koja ovo prati, vratim ili podsetim na suštinsku temu i pitanje. To je smisao mog amandmana, a vidim i nekih drugih opozicionih kolega.

Naravno da i mi možemo da mašemo fotografijama, kopijama ugovora, nadimcima iz tabloida i tako dalje, ali to nas nigde neće odvesti drage kolege i vi to dobro znate.

Ono što jeste važno i zbog čega sam uzeo ponovo reč da obrazložim svoj predlog to je da se zbilja stvara pogrešan utisak u javnosti da je ovo predlog zakona kome se sprečava prodaja zemljišta strancima.

To je onaj utisak i zbog toga i podrška koju vidim u anketama, neke su i tačne, neke su i medijske, nisu montirane, ipak, većina ljudi to podržava, podržava moj otac jer kaže – baš je dobro što ste su ovim sprečili da se prodaje zemljište strancima. Biće drago ministru to da čuje.

Hajde da budemo ozbiljni. Mi ovim, zapravo menjamo nešto što formalno stoji u zakonu, da se ne može prodavati zemljište strancima, menjamo za formulaciju da se može prodavati, ali pod uslovima koji zapravo znače da se ne može prodavati.

To je neka vrsta „zavođenja za Goleš planinu“, što bi rekli naši prijatelji i vraća sa Kosova, a postoje i neke druge narodne poslovice, koje mogu dobro ilustrovati ali ih neću citirati, koje dobro mogu ilustrovati šta mi ovde ili šta ovde vlast radi, da zadovoljimo EU, da ne ispadne da smo protiv EU SSP, a da zapravo sprečimo prodaju, pri čemu ključni problem i to svi kažu, nezavisno od toga da li DJB ili Radikali ili ja, svi vam kažu, da u suštini ključni problem jeste državno zemljište, jesu i ti zakupi.

Znamo i mi drage kolege razliku između prodaje i zakupa, ali za stanovišta poljoprivrednog proizvođača, onog ko obrađuje zemlju nema velike razlike.

Problem institucije je, o tome govorio kolega Mirčić vrlo dobro i ne možemo pred time zatvarati oči, naravno da je tema ovaj zakon, ali naša primedba upravo jeste zašto ste sa ovim izašli, a ne sa sistemskim predlogom, gospodine ministre? Znate da će to doći prvi … na dnevni red, napravite taj predlog, nije nikakav problem da ga podržimo.

U petak sam pohvalio amandman SPS-a, u nekoj formi ugrađen. Pohvalio sam izlaganje kolege iz SNS-a, ne znam kako se zove, koji je govorio o skandaloznoj privatizaciji, nekog poljoprivrednog kombinata, valjda u Dobanovcima, ako se ne varam, mnogo je takvih primera.

Hajde zajednički to da rešavamo, svi mi zajedno da se skupimo i završavam time, svi mi zajedno da se skupimo ne možemo jedva jednu možda dobru Vladu možemo da sastavimo, ali nama je lakše da se delimo i sektaški svađamo, ali ako je cilj samo prikupljanje političkih poena, onda je ovaj predlog odličan.

Da, vi ste stvorili utisak u javnosti da je to predlog kojim se sprečava prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima, ali suština problema zapravo nije rešenje preko preduzeća, preko zajedničkih firmi, zapravo to zemljište i to državno zemljište i dalje će curiti i odlaziti. Naveo sam primer PKB-a, naveo sam primer tenisa, vi ste namerno ignorisali, tenis namerno ignorišete i bežite od teme PKB-a.

Dakle, propagandni efekat je ne sporan, za to vam „skidam kapu“, čestitam, ali suštinski znamo i vi i ja i Bog da se neće ovim rešiti problem, ono što tišti naše poljoprivrednike i što jeste problem za državu Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.

Znači, ja sam u ovom prvom amandmanu išao, kako bih rekao radikalno, integralnom, sistemskom rešenju koje je očito previše oštro ili neprihvatljivo za vladajuću većinu, da se taj problem reši tako da bismo prosto stavili van snage ovaj zakon, odnosno ove izmene i ostali na formulaciji koja je i bila, a to je važeća formulacija, to je zabrana prometa, odnosno prodaje privatnog zemljišta.

Ovo je jedan tehnički amandman ali koji kaže – ako to već nećete, ako već hoćete da barem formalno omogućite ili omogućimo strancima da mogu da kupuju poljoprivredno zemljište, onda hajde da ta intencija koja je otprilike očigledna i niko je tu nije osporio, a neke od kolega iz vladajuće većine su to i direktno rekli, da i mi zapravo to omogućavamo, a zapravo im onemogućavamo i sprečavamo. U tom smislu, rekao bih da moje kolege, neke iz Dveri su suviše bile prestroge kada kažu da će ovo sada naveliko omogućiti prodaju poljoprivrednog zemljišta. Neće, ta 2 ha, po 2 ha, kažem, oni koji su zainteresovani uz sve ove blokade i uslove koji su postavljeni stvarno neće biti previše motivisani da navale i da kupuju. Oni koji kupuju, posebno ovi špekulativni, međunarodni kapital, on će ići na otvaranje preduzeća, zajedničkih firmi i na taj način će otuđivati, odnosno preuzimati zemljište kao što je to činio i do sada u Srbiji.

Moj apel ministru jeste i Vladi, bilo kojoj vladi, sadašnjoj i nekoj budućoj, nadam se da što pre preduzme neke mere. Nije jednostavno, ali da sprečimo.

Što se tiče SSP, da, ja za razliku od koleginice Čomić zaista mislim da je loše ispregovaran, pogotovo u nekim aspektima, to uopšte nije sporno i da je trebalo tu da se interveniše. Ali, kada pogledamo loše je ispregovaran i Briselski sporazum, uzgred budi rečeno, tako da nemamo pravo da se žalimo, odnosno vladajuća većina da se žali samo na Briselski sporazum i prethodnu vlast jer je i ona još gore i katastrofalnije ispregovarala, sadašnja Vlada Briselski sporazum o Kosovu.

Bilo kako bilo, upravo zbog toga, a nisam slučajno spomenuo Briselski sporazum, upravo zbog tog Briselskog sporazuma možda je moguće da EU neće reagovati kritički prema ovakvim izmenama iako i oni nisu slepi i jasno je i njima da se zapravo na ovaj način u suštini sprečava ili omogućava istovremeno onemogućava promet poljoprivrednog zemljišta.

Meni je to malo naivno, malo providno, rekao bih malo neozbiljno, a onda sam hteo da malo ovim amandmanom smanjim tu neozbiljnost tako što bi izbrisali ovu tačku 4. u ovom članu 72đ gde se traži pored svih onih 10 godina, pored svega drugog koliko trebaju da imaju registrovano domaćinstvo, koliko treba da su nastanjeni, stalno nastanjeni u jedinici lokalne samouprave. Pa, koliko je tih Hansova i Pjerova je stalno nastanjeno 10 godina u jedinici lokalne samouprave, pa im se još traži da imaju u vlasništvu mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Pri tome se ne specifikuje šta znači ta oprema i mehanizacija. To može da znači kompletna mehanizacija, a može da znači traktor, a može da znači prskalicu za voće, može da znači kosilicu za travu, za šišanje trave.

Prosto, mi deluje malo neozbiljno pored ovih ozbiljnih stavki, uslova koji se tu stavljaju, strogih, ponekad čak i prestrogih, ali razložno strogih, da se tako uvodi i neozbiljan kriterijum kao što je mehanizacija i to bez specifikacije šta znači mehanizacija i oprema za obavljanje proizvodnje. Znači, mogu da budu i obične grabulje, pa da to bude uslov ili da ne bude uslov. Prosto, to bi se moglo izbaciti, ne bi bolelo, a pokazalo bi se ili bi bar malo delovalo ozbiljnije, ovaj predlog zakona sa kojim idete, kojim ponavljam i time završavam, time neće biti predmet kritike od Brisela samo zbog toga što su zadovoljni nekim drugim stvarima koje vlast odrađuje pre svega na Kosovu i na nekim drugim poljima. Kada budu nezadovoljni, onda će pokrenuti ovo pitanje i naterati vas da promenite ovaj zakon. Hvala.

Nema potrebe da trošim tih 14 sekundi, samo da vam kažem, ovo sam predložio da bi se ta vaša neozbiljnost ovog vašeg predloga bila manja, a jasan je moj politički stav i on uopšte nije sporan. Dakle, on je protiv, ali ako hoćete da budete ozbiljniji, onda makar izbacite ovo.

Upravo, ona ista intencija, koju sam već rekao i nadam se da neće niko pokušati da to zloupotrebi i pogrešno protumači. Principijelno smo protiv izmene, bilo kakve. Ako se već vrši kao što hoćete, onda dajemo konstruktivne predloge, da vidim šta tu može konstruktivnije uprkos nekim pokušajima da budemo skrenuti sa tog kursa dobronamernosti i konstruktivnosti.

Nadam se da će gospodin ministar to shvatiti.

Gospodin Krasić sada je spontano predložio, zapravo nešto što stoji u našem amandmanu, iako nije znao šta stoji u tom amandmanu. Kada već hoćete na neki način na mala vrata onemogućite, ili maksimalno otežavate prodaju, a to je suština ovoga, nema tu nikakve sumnje, da dozvolite, ali da otežate onda zašto se ne usvoji, gospodine ministre, i kolege iz većine na naš predlog amandmana, koji kaže – ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od objavljivanja, a primenjuje se po isteku 10 godina od dana sticanja punopravnog članstva Republike Srbije u EU. Dakle, 10 godina od punopravnog članstva.

Znate, to deluje daleko ovo što vi propisujete, ali bilo je daleko i kada je usvojen SSP, bio je daleko 1. septembar 2017. godine, ali ono što bude daleko dođe blizu, znači ovako smo ga mi prolongirali ne za 10 godina kao što to radi ovaj ministrov predlog ili predlog Vlade, nego kažemo 10 godina od ulaska u punopravno članstvo. Ako tog ulaska bude, onda ćemo da prolongiramo, ako ga ne bude, kao što ja verujem, a i većina vas veruje da od toga neće biti ništa, onda Bože moj, mislim da je oligantno, ne sprečava, politički je korektno, a istovremeno je iligantno vrlo u duhu onoga što rade vlade Mađarske i Slovačke i Poljske i drugih članica EU koji su unutra, pa sada naknadno produžavaju te termine i pokušavaju da odlože ili maksimalno da izbegnu, pa čak i da izbegnu prodaju poljoprivrednog zemljišta. Hvala.

Ne znam na šta ću da iskoristim ovo silno vreme, ali ću reći da je prethodni predsedavajući prekršio Poslovnik time što je dozvolio poslaniku Atlagiću, da ničim izazvano vređa sve predstavnike opozicije i, isto tako…

Nije važno, mogu da iskoristim svoj minut i po kako hoću. Gospođo, vi ste predsedavajuća prekršili…

Dakle, odakle toliki strah od ovog malog vremena koje imamo na raspolaganju? Znate i vi sami da nije bilo fer što ste nam uskratili replike, ali nije važno, ja ne insistiram na tome.

Suviše je važna tema da bi trošili na besmislene replike, optužbe i uvrede. Verujte da i mi to umemo.

Pitam ministra vrlo kratko, u ovom vremenu, želim konkretan ali ne politikanski odgovor, a znam da je on dobar i u jednom i u drugom, jer je prošao dobre škole političke, kaže bio je dobar gradonačelnik. Zašto nije bilo javne rasprave? Možda bi se kristalisali dobri predlozi i od strane vlasti i od strane opozicije. Ja bih rado glasao i glasaću za ovaj amandman i kolega socijalista, koji kaže da je to vrlo razumno da se u ovoj graničnoj zoni ne otuđuje poljoprivredno zemljište ni pod kojim uslovima, to je stvar bezbednosti iz zemlje. Vrlo dobar amandman, nema razloga da ga ne podržimo.

Naš amandman je vrlo dobar i mislim da je na liniji onoga što je intencija predlagača, da se ne vezuje na ovaj način kao što vi na neki način providno otežavate ili onemogućujete kupovinu zemljišta i predlažemo dajte 10 godina po ulasku, pa ako uđemo ikada onda 10 godina posle ulaska.

Mnogo je elegantnije rešenje i nije ovako providno gde ih uslovljavamo svim i svačim i zapravo realno sprečavamo kupovinu bilo kakvu.

Na kraju krajeva, nije srpska oranica i nije srpsko zemljište ugroženo od tog Hansa Pjera, koji će uzeti dva hektara, nego sprečavamo da neki naš Pera, Mika, Žika, proda dva hektara nekom strancu i dobija neke pare. Zapravo, to ugrožava našeg malog proizvođača, a veliki strani mešetari, kao i domaći tajkuni će preko firmi pokupovati hiljade i hiljade kao što su kupovali do sada.

To su, recimo, dva, tri osnovna pitanja. Poslednja stvar, apel kolegama iz vlasti, spasite PKB, nije važno ko će pokupiti kajmak, nemojte dozvoliti prodaju PKB. Hvala.