Hvala.

Poštovane kolege, pred nama je Predlog zakona o ministarstvima, odnosno dopuna koja predviđa dva nova ministarstva, ali ja ne mogu da se ne osvrnem i da ne izrazim jedno čuđenje i iznenađenje što mi obično sastavljamo tačke koje često nemaju nikakve veze jedna sa drugom, a raspravljamo ono što nekako prirodno ide jedno sa drugim. Mislim da je bilo mnogo logičnije i bolje da smo sukcesivno, ali ipak unutar jedne rasprave objedinili priču o ministarstvima i da se odmah o tome nadovezivala priča o mandataru.

Naime, znam da to nije formalno u redu, ali suštinski mi ne možemo pričati ovde o Zakonu o ministarstvima, a da nemamo na umu ono što se dešava u društvu i da nemamo na umu ono u šta je ovaj Predlog izmena zakona uvod. Dakle, on je uvod u izbor nove Vlade sa novim premijerom, odnosno novim mandatarom. Po mom mišljenju, po mišljenju naše poslaničke grupe, niti je taj mandatar dobar, niti je ovaj predlog proširenja i uvođenja novih ministarstava adekvatan.

Podsetio bih vas da je predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić obećavao malu i efikasnu Vladu. Koliko je efikasna, to će suditi građani, ali da je mala - nije. U svakom slučaju je manja od onog broja i one veličine koja je bila obećavana. Prva Vlada gospodina Vučića imala je 16 resora i dva ministra bez portfelja, imala je 18 članova. Druga je imala 16 resora i tri ministra bez portfelja, ima 19 članova. Sada se obećava Vlada koja ima 18 resora i, dok se ne izjasni mandatar, još ne znamo koliki broj ministara bez portfelja. U svakom slučaju, to je Vlada koja će da bude među većim vladama u našoj novijoj istoriji, iako je, pravde radi, a siguran sam da će kolege iz vladajuće većine to podsetiti, bilo naravno i većih vlada, kao što je Vlada Mirka Cvetkovića, mislim Mirka Marjanovića i neke druge, ali ove dve su bile baš prevelike.

Pošto naša vlast ili vi, poštovane kolege iz vladajuće većine, volite da ističete svetske primere i uzore, posebno Nemačku, i kada za to ima i kada za to nema razloga, podsetio bih nas da nemačka Vlada ima svega 15 ministara. Dakle, 15 ministara jedna velika Nemačka, a Francuska ima 19. U SAD je stvar malo drugačija, malo kompleksnija, ali oni imaju znatno manje državnih sekretara i sa sve tim svojim uslovno rečeno ministarstvima nema ih više od 15.

Na kraju krajeva, podsetio bih one malo starije među nama i među gledaocima, da onaj čuveni i zloglasni SIV, Savezno izvršno veće u čijim prostorijama je juče održana inauguracija o kojoj je bilo pomena na početku ove debate, da je taj SIV uglavnom imao jednog predsednika, dva potpredsednika i svega 12 sekretara koji su negde u rangu ministra. Sada vidimo, a to znaju oni koji zalaze u te zgrade, da se taj SIV, kao i zgrada Vlade Srbije, povija od broja ljudi zaposlenih tamo, a teško da je ovo efikasnija država od one koja je bila složena, dakle savezna država ili federacija. Hoću da kažem da je Vlada prevelika, a svakako je veća od onoga što je bilo obećano i najavljivano kada se SNS i kada je Aleksandar Vučić kao opozicioni političar kretao u svoj pohod na vrh vlasti.

Naravno da će kolege reći, ja sam video i u predlogu gospodina Martinovića, da ovo ne angažuje nikakva dodatna finansijska sredstva, ali ljudi moji, možda ne angažuje u ovom trenutku nikakva dodatna finansijska sredstva, pravimo novo ministarstvo, ono će preuzeti deo kadrova postojećih, postojeće kancelarije ili postojećeg Ministarstva poljoprivrede, ali očigledno, pošto se predviđaju veliki poslovi iz domena zaštite okoline, potpuno je jasno da će to pre ili posle morati povećati i administriranje i budžet.

Dakle, neefikasno, neracionalno i skupo je, ali što je još mnogo važnije, pogledajmo obrazloženje, ja bih skrenuo pažnju i podsetio kolege da mi u ovom trenutku imamo Kancelariju za evropske integracije i Kancelariju za Kosovo i Metohiju. Mi smo imali u dva saziva, tu je bio kolega Bogdanović, sada je izašao, on je bio ministar za Kosovo i Metohiju. Znači, u mandatu dve vlade Republike Srbije smo imali Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i to je ministarstvo u jednom trenutku spušteno na rang kancelarije. Rečeno je – nema to veze, nije važno, važni su poslovi, važna je borba za očuvanje Kosova u Srbiji. Onda se pojavila Kancelarija za evropske integracije, pa su jedno vreme Kancelarija za Kosovo i Metohiju i Kancelarija za evropske integracije bili u istom statusu. Sada se Kancelarija za evropske integracije uzdiže na rang ministarstva. Dakle, kada ja ili moje kolege ili kolega Slaviša Ristić kaže – zašto nema Ministarstva za Kosovu i Metohiju, onda mu se odgovori iz redova vladajuće većine – nije važno, imamo kancelariju, važno je da kancelarija dobro radi, nije važno kako je zovemo. Pa, kada nije važno, zašto onda Kancelariju za evropske integracije uzdižete na rang ministarstva za evropske integracije? Šta fali da radi kao kancelarija?

Dakle, ovo deluje kao sitnica, ali i na ovom primeru se vidi zapravo šta je prioritet ove Vlade, ili barem šta je ono čemu ona teži, a to su evropske integracije. Ono što je često, a pogotovo u kampanjama isticano kao važno i kao srce Srbije je Kosovo i Metohija koje polako odlazi u zapećak. Znam da se sa tim kolege neće složiti, ali evo, zašto npr, kad već povećavate broj ministarstava, a ja sam protiv toga, ali svejedno, ako povećavate, zašto onda ne vratite Ministarstvo za Kosovo i Metohiju? Ako nećete to da radite, zašto uzdižete na rang ministarstva Kancelariju za evropske integracije?

Kažete da ima mnogo posla. Naravno da ima mnogo posla oko evropskih integracija, ali bih ja podsetio uvažene kolege i javnost Srbije da za razliku od Kosova i Metohije kod kojeg postoji konsenzus da je sastavni deo Srbije, na kraju krajeva, nezavisno od konsenzusa postoji ustavna preambula gde to stoji i piše i niko u Srbiji, sem možda jedne stranke i jednog kolege ovde među nama ili par kolega, ne misli da jeste i da treba da bude drugačije, dok za razliku od toga, na stranu sad šta je realno, šta je moguće i kako se ta borba za Kosovo i Metohiju sprovodi i da li se sprovodi na adekvatan način, mi mislimo da se ne sprovodi na adekvatan način, ali svejedno, ako postoji konsenzus oko Kosova, ja bih vas podsetio da takvog konsenzusa oko evropskih integracija nema. Da, nema ga drage kolege, nema ga među nama ovde u Skupštini, a nema ga ni u javnosti.

Ja sam vrlo tolerantan po tom pitanju. Ja sam evroskeptik, kao i veći deo mojih kolega, ali prosto realno javnost Srbije je po tom pitanju podeljena. Rado ću priznati i priznajem da je nekada postojala mnogo veća i jasnija većina u pogledu evropskog opredeljenja Srbije. Ja sam i tada bio protiv i sada sam protiv, ali postojala je jasna većina. Ta se većina izgubila već nekoliko godina, delom zbog toga kako su naše vlade sprovodile i kako naše vlade sprovode te evrointegracije, a delom zbog toga na šta liči sama EU u ovom trenutku, s obzirom na probleme sa kojima se ona suočava. Drugim rečima, konsenzusa nikada nije bilo apsolutnog, ali je postojala jasna većina. Mi sada nemamo više već duže vreme jasnu većinu u pogledu evropskog opredeljenja građana Srbije, a trčimo pred rudu i pravimo ministarstvo za evropske integracije, pri čemu se kaže – pa dobro, referendum, odlučivanje, to ćemo kad budemo pred tim procesom, pred sam prijem. Pa, kad dođemo pred prijem, šta onda ima da pitamo građane? Ako ima smisla pitati građane, treba ih pitati pre, treba ih pitati sada. To je sad pitanje referenduma.

Ono što je važno i što treba imati na umu, dakle, u ovom trenutku još uvek je malo veći broj građana koji podržavaju ulazak Srbije u Evropsku uniju, ali je veoma veliki onaj broj građana koji se tome protive. Zašto onda uvodimo ministarstvo? Zašto uvodimo ministarstvo po jednoj temi koja je kontraverzna i oko koje nema konsenzusa niti među nama ovde, nema ga, po mom mišljenju, među vama u vladajućoj većini, ali to je već vaš problem. Ni vi niste baš ubeđeni, bar ne u potpunosti, da je ulazak u Evropsku uniju stvarno prevashodno osnovni nacionalni i državni cilj. Ali, kažem, to je vaš problem. Ono što je jasno je da ga nema u društvu, a zašto će nam onda ministarstvo za evropske integracije? Nasuprot tome, ponavljam i naglašavam, Ministarstvo za KiM koje se ukida, tj. koje je ukinuto, i koje se ne uzdiže na rang ministarstva, već ostaje kao Kancelarija.

Moram priznati, ne bi me iznenadio, ovakav predlog bio bi očekivan, recimo, da je mandatar ili predlagač zakona ili mandatar nove vlade kolega Čedomir Jovanović, sa njim se ja ne slažem, kao i on sa mnom, ali na neki način to je predlog koji može da dođe od njega ili njegovih istomišljenika, jer za njih pitanje Kosova je na neki način rešeno kako oni misle da je rešeno, on će me ispraviti sigurno ili demantovati, ili će se složiti, smatra da je Kosovo nezavisno, jer mi tu ne možemo mnogo da učinimo. Nasuprot tome, smatra da treba sav prioritet i akcenat staviti na put evropskih integracija. Dakle, može LDP, može Čedomir Jovanović, ali ne možete vi da izađete sa ovakvim predlogom. Meni je nekada žao kolege Martinovića kad vidim sa kakvim predlozima mora da izlazi. Prošli put je bio onaj zakon o nesrećnim sudijama, gde je najbolje što je uradio u jednom trenutku bilo da je odustao od toga da ga brani i pustio da stvar prođe kako prođe, jer je prosto bio neodbranjiv, da ti predlozi, izmene Zakona o sudijama, odnosno predsednicima sudova.

Tako i ovoga puta verujem da bi na nekom iskrenom, tajnom, internom izjašnjavanju dobar deo kolega i vladajuće većine podržao moj predlog. Naravno da ga ovako neće podržati. Ali, evo, zapitajte se sami, makar u sebi, ako nećete ovde javno, zašto ako već povećavamo broj ministarstava, zašto ne uvodite i ministarstvo za KiM? Ta žuta vlada koju smo kritikovali zajedno vi i ja imala je Ministarstvo za KiM, imala ga je i Vlada Vojislava Koštunice, sada ga nema. Odbor za KiM zaseda vrlo retko, ređe od skoro svih drugih odbora u ovoj Skupštini. To govori o tome šta su nacionalni prioriteti. Jedno je pred izbore, jedno je kada treba prikupljati patriotske glasove, onda je važno Kosovo, onda su važni Putin i Rusija, a kada izbori prođu onda je važan gospodin Kurc, Angela Merkel i evropske integracije. Prosto to nije u redu i pre ili kasnije će to i građani uvideti.

Da završim barem za ovaj deo, uvodni deo izlaganja, hajdemo, kolege drage, nezavisno od Predloga zakona o ministarstvima, da napravimo jedan pošten referendum, mislim da je to u našem zajedničkom interesu, da prelomimo tu priču oko evrointegracija, ali pošten referendum, gde će javnost biti upoznata sa argumentima i za i protiv i jedne i druge strane, pa kako većina građana odluči tako ćemo i da se ponašamo. Ja prvi, iako jesam evroskeptik, obećavam da ću kao i moje kolege raditi na sprovođenju politike koja dobije jasnu većinu. Nemojmo reći – bili su izbori i građani su rekli svoje. Nema potrebe za takvom vrstom izjašnjavanja. Na zapadu i u toj demokratskoj Evropi koja ima svoje mane i neke svoje prednosti postoje izbori, ja bih rekao ipak demokratskiji nego što su bili kod nas, pa opet postoje i referendumi o nekim važnim pitanjima.

Drugim rečima, izjasnimo se na referendumu, dajte ljudima šansu da izlože svoje argumente, pa onda posle toga uvodimo ministarstva ili uvodite ministarstva za evrointegracije i ja ću vam pomoći ako to bude zaista kurs za koji se većina građana opredeli. U ovom trenutku, kao što rekoh, takve većine nema, uprkos tome što većina javnosti i javnog mnjenja, medija i političke elite navija u ovom jednom evrofilnom pravcu. S toga, pre nego što uvedemo to ministarstvo, hajde da čujemo šta misle građani. To tada radimo ono što nam je posao i što u Ustavu piše, a to je borba za očuvanje KiM, a nipošto ne da ih stavljamo u isti rang, to su radile neke prethodne vlade, stavljanje u isti rang, tu je bila priča o paralelizmu – borimo se za Kosovo i borimo se za evropski put. Ja i neki drugi ovde u sali smo od početka govorili da to možda lepo zvuči, ali nije realno. Ne možete se, drage kolege, boriti za očuvanje Kosova u Srbiji i za ulazak Srbije u EU. To prosto nije realno. To su nam rekli gomilu puta naši i vaši uvaženi gosti i prijatelji, čelnici najvažnijih zemalja Evrope.

Recite jasno i glasno, podržite politiku Čedomira Jovanovića, ako mislite da je to pravi put, ili nekog sličnog. Izvinjavam se Čedomiru, on će sigurno reagovati, mada ovo nije prozivka i nije ništa kritički na njegov račun. Ili to podržite ili ako to ne podržavate, onda jasno i glasno radite na sprovođenju politike koja onda ne uključuje ministarstvo za evropske integracije pre nego što su građani rekli šta misle o tim evropskim integracijama.

Na kraju, samo bih želeo da se osvrnem, ako gospođa predsednica dozvoli, znam da nije nekada vama lako, ali prosto bih vam skrenuo pažnju, ako jedan govornik dođe i počne svoje izlaganje govorom o inauguraciji i smatra da je ona sjajna, prvo, to nije inauguracija, ali nije važno, o svečanom prijemu u Palati Srbije, i kaže da je ona sjajna i fascinantna, onda vi kao predsednik Skupštine ako ga niste prekinuli i ako niste intervenisali ne možete ne dozvoliti nekim drugim kolegama da kažu šta oni misle o toj inauguraciji, a misle recimo sve suprotno. Hvala.

Član 107. stav 2. o korišćenju uvredljivih izraza i činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica. Ali, Poslovni je ovde dvostruko prekršen.

Član 107. stav 2.
Dakle, dvostruko je prekršen Poslovnik. U međuvremenu je došlo do promene predsedavajućeg. Zapravo je povredu napravila prethodna predsednica Skupštine, jer nije dozvolila repliku, iako sam bio direktno prozvan.

Pa sada reklamiram. Nemojte, molim vas.
Dakle, ovako. Povreda je Poslovnika.

Pa, sada.
Dakle, ovde se govori, pominju se podaci sa nekim nejasnim aluzijama, sa nejasnim aluzijama dopušta se bez opomene predsedavajućeg i proizvodi se nejasnoća i zbunjenost kod pripadnika javnosti, pošto se stvara utisak kao da ja ili neke moje kolege imaju penthause po Austriji… (Isključen mikrofon.)

Mislim da ste mogli videti u prethodnih pola sata ili sat zapravo kakav je manir i kakav je način funkcionisanja i ovde u Skupštini vladajuće većine. Ja sam se pitao da li je to samo tolerancija predsedavajućeg, uzrok toga što je stvar došla do, zapravo serija replika koja je dopuštena ili im to zapravo odgovara?

Ja sam mislio da je možda samo do bolećivosti ili mekog srca našeg predsedavajućeg, ali zapravo, mislim da je ova serija replika sa gospođom Čomić zbog toga što ih je ona sa jedne strane, kolege iz vladajuće većine stalno podsećala na jednu bolnu istinu ili činjenicu, bar iz njenog ugla, da su oni, ili da ste vi ostvarili ili preuzeli najveći deo tih ideja DOS-a, s tim što ona to gleda optimistički. Ja ne baš tako optimistički, zato sam skloniji onome što je rekao kolega Marko Đurišić.

Vi ste naravno odgovarali, niste hteli ili smeli direktno da je oponirate i meni čitava ta priča, polemika je malo nalik na crnogorsku priču, situaciju gde ste imali Mila Đukanovića koji je preuzeo na neki način i pobedio i sproveo politiku crnogorskih liberala. Na kraju krajeva i uradio to što je uradio sa Crnom Gorom. Govorim a analogiji, ne mislim da je stvar potpuno ista.

Bilo kako bilo, imam utisak da vi obožavate ili kolege iz vladajuće većine da polemišu sa predstavnicima DS, jer onda vade nekada stvarne, nekada malo izmišljene grehe i onda vam oni uzvraćaju. Kažu vam da ste vi zapravo preuzeli njihovu politiku, što je u velikoj meri tačno. S tim, što bih pravde radi rekao da ste vi više preuzeli politiku, što sam rekao i danas pre podne, gospodina Čedomira Jovanovića i zato nije ni čudo što on na neki način podržava ili pokušava da uđe u poziciju da podržava vašu Vladu i vašu većinu.

Bilo kako bilo, Čedomiru Jovanoviću se može mnogo toga zameriti i ja mu zameram, ali ne može se poreći da on ima neki kontinuitet i neku doslednost kao i gospođa Čomić. Plašim se da te doslednosti nema u stavovima vladajuće većine. Ali vi mnogo rađe polemišete sa njima pre svega, a za nevolju i sa nama, sa ovog drugog, uslovno rečeno, nacionalnog dela opozicije da bi ste izbegli zapravo suočavanje sa neprijatno činjenicom, a to je ono što je tema današnjeg dnevnog reda i ono što nas čeka sledeće nedelje, a to je da je vladajuća većina, pre svega SNS dovedena u poziciju da izglasa zakon kojim se uvodi ministarstvo za evrointegracije, i isto tako da sledeće nedelje izabere prvog LGBT ili gej premijera, predsednika Vlade Srbije.

Nemojte se zgražavati nad tom konstatacijom jer je pitanje polnog identiteta i polnog opredeljenja pomenuo i uveo u raspravu upravo gospodin Aleksandar Vučić kada je predstavljao svoju Vladu i kada je predstavljao mandatarku, gospođu Anu Brnabić. Niti sam znao, niti me zanima bilo čije seksualno opredeljenje. Ali je premijer našao shodno da ga lansira. Tada su mnoge od kolega iz vladajuće većine negodovale zbog toga, rekle da im teško pada, da će teško progutati, ali će prihvatiti zbog toga što to predlaže mandatar za predsednika Vlade, gospodin Vučić.

Sada imaju teži problem, još veći zalogaj, da progutaju da tu istu osobu, odnosno gospođu Brnabić izglasaju sutra ili sledeće nedelje za predsednika Vlade. Moji problemi nisu te vrste. Moji problemi su njena biografija i to što smatram da će ona biti, kao što su rekli i mnoge kolege iz javnosti, da će biti neka vrsta marionete i transmisije samo i na kraju krajeva, da njena dosadašnja karijera, politička, odnosno profesionalna, ne ukazuje na taj politički kapacitet da bi mogla da bude predsednik Vlade. Mislim da u to veruje i dobar deo vas. Negde duboko u sebi to mislite. Zato je na kraju krajeva gospodin Vučić imao sastanke sa vašim poslaničkim klubom, da objasni zašto je to dobro i zašto treba tako da bude.

Sada, pošto ne možete da se ljutite na sebe ili neke kolege, gospodin Martinović pogotovo, pošto ne smete da se ljutite ni na svog predsednika, gospodina Vučića, zahvaljujući kojem ste tu gde jeste i koji je nesporivo dobio najviše glasova na predsedničkim izborima, sporim samo kvalitet pobede. Dobio je najviše glasova, ubedljivo i zašto je ta razlika takva kolika jeste, to je pitanje i za moje kolege iz opozicije, zašto su išli u toliko kolona.

Sve je to lepo i krasno, ali iz te činjenice ne proističe da je neko u pravu više, a neko manje. Može i onaj sa 2% da bude u pravu koliko i onaj sa 20% ili onaj sa 50% ili 60%. Problem je doslednosti političke i kontinuiteta. Zato je mnogo lakše ili napadati DOS i grditi neki fantom DOS, ili pak ove izdajnike, kako ih nazivate i kako ih kvalifikujete, ove koji se druže i zajedno nastupaju na mitinzima i ovde u Skupštini sa tim zloglasnim DOS-om. Mislim tu na mene i na moje kolege iz poslaničke grupe i kolege iz Dveri.

Dakle, da smo najgori, nismo mi sada tema. Prosto mi nedostaje sada kolega Rističević sa onim njegovim fotografijama, ugovorima, podacima, itd, ali mislim da je ipak vladajuća većina toliko sazrela da je zaključila da možda nije najprimerenije da im bude promoter i glavni frontmen u trenucima kada izglasavaju ministarstvo za evropske integracije. Ja imam politički problem, nemam personalni problem sa bilo kime ovde, politički problem sa uvođenjem ministarstva za evrointegracije u trenutku kada ste vi, drage kolege, iz vladajuće većine rekli najmanje tri ili četiri puta sada popodne da mi tu idemo bez obzira da li ćemo ući u EU ili nećemo. Mi idemo tim putem, a da li ćemo ući, pa videćemo da li će da nas prime. Pa, šta će nam onda ministarstvo za evropske integracije? Šta će nam onda to ministarstvo? Kažem – a ne pravite ministarstvo za Kosovo i Metohiju.

Na stranu što mi gospodin Martinović, pravde radi, duguje neko izvinjenje za onu prepodnevnu repliku, jer je ono sve što ste govorili i pominjali neke stanove, decu koja studiraju u inostranstvu, penthause po Beču itd, vi ste to govorili neposredno nakon mene, pa bi možda javnost mogla steći utisak da se odnosi na mene, a vi, Bog i ja znamo da nemam nikakve veze sa time. Moja deca su studirala ovde, rade ovde, žive ovde, odlični su i bolji su od mene. Nikakvu imovinu u inostranstvu nemam, tako da ne morate ići u Evropu i EU zbog toga da biste pravnu sigurnost za naše opozicione nekretnine na taj način obezbedili. To je bilo rečeno verovatno u žaru političke borbe, ali kažem, rečeno je posle mene i deluje kao da se odnosi na moj račun, a znate da to nije tačno i nema veze sa istinom.

Bilo kako bilo, što se tiče ministarstva za ekologiju, odnosno za zaštitu životne sredine, podržavam, bez obzira što to povećava broj ministarstava, mislim da to nije loše. Što se tiče ministarstva za evrointegracije, mislim da nema ni političke, ni logičke, ni ljudskog opravdanja, pogotovo s obzirom na to kako i na koji način i vi sami, kako vidimo, ne verujete previše u tu ideju. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja se čudim što se kolega Obradović čudi, kao što se maločas čudio ili pre jedno pola sata-sat kolegama radikalima.

Ja sam ovde pretpostavljam uz predlagača najviše vremena ove rasprave i nisam imao čast ni danas, niti u prethodnim slučajevima da dobijem bilo kakvu

repliku, bilo kada, a bogami ni povredu Poslovnika. To je valjda sudbina opozicije ovde u srpskom političkom životu. Bilo je nekog perioda kada je bilo malo bolje, ne kažem da je bilo savršeno, ali kada je bilo malo bolje. Mislim da to nije dobro i to se uvek vrati kao bumerang vladajućoj većini. To se desilo, naravno, i vašim prethodnicima na vlasti.

Bilo kako bilo, malo deluje bez veze sad posle ovih velikih reči o tome da se Srbija neće cepati, da će ostati očuvana i da neće Niš, Aleksinac i ne znam Srem otići iz Srbije. Da se sad vratimo na ove banalne i trivijalne teme kao što je Zakon o ministarstvima. Evo, ja ću pokušati u ovih par minuta da kažem još nešto na tu temu, odnosno da rezimiram stanovište i moje i mojih kolega iz našeg poslaničkog kluba.

Dakle, da, ministarstvo ekologije, odnosno za zaštitu životne sredine je potrebno, ali stoji činjenica da je pet godina ono bilo potrebno i posle pet godina su se kolege iz vlasti setile da ga uvedu i šta god mislili o Saši Raduloviću i njegovom pokretu, dakle, sve da je on ratni zločinac sa svim ovim primerima koji se vade prema potrebi, on je u jednoj stvari u pravu. U pravu je da nije bilo razloga za hitnost donošenja ovog zakona, pogotovo hitnost te vrste da mi sada ceo dan tu provedemo do sitnih sati i da će se sledeće nedelje, očigledno u zadnji čas, uz pucanj otkucavanja sata biti izglasana nova Vlada, odnosno novi mandatar sa članovima Vlade.

Znamo, kada su bili izbori 2. aprila, znamo koliko je bilo vremena do tada, valjda je trebala vlast i kandidat za predsednika da zna ko će ga naslediti, trebala je vladajuća stranka da zna ko su im kandidati za predsednika, odnosno predsednika Vlade, a ne da se ovako pravi jedan šou i jedna drama i tamo kada za to nema razloga.

Razumem nervozu. Jednim delom makar, mada mislim da ne bi trebalo da bude toliko u redovima kolega iz vlasti, ne zato što oni nemaju većinum naravno da imaju, ali je problem u tome što svi, koliko vas je 128, odnosno 150 i više, koliko će glasati za ovaj predlog Vlade, niko od njih, koju su pitani pre daset dana, niko od njih, siguran sam, pa nek se oni zapitaju, ne bi mislio, rekao i predložio da gospođica Ana bude mandatar, odnosno predsednik Vlade, niti bi predložio, niti bi za nju glasao. To je predlog i to je izvor nelagode i nervoze.

Isto tako, neću reći niko, kao što je to rekao kolega Boško, malo se zanese, ali svakako veliki broj vaših glasača i simpatizera, ne podžava ulazak Srbije u EU, a i oni koji ih podržavaju podržavaju to preko volje i samo to kada kaže Aleksandar Vučić.

Kada Aleksandar Vučić par nedelja ili par dana kritikuje i polemiše sa Briselom i ambasadorima zapadnim, podrška EU u Srbiji opadne dramatično. Kada on ponovo kaže neku lepu reč, onda podrška EU skoči i u Srbiji postoji među biračima SNS. To je tako.

U svakom slučaju, nisu oduševljeni, pogotovo ne bi bili oduševljeni. Pogotovo ne bih bili oduševljeni kada vidimo da ih prvaci vaše poslaničke grupe i većine takođe kažu – Ukoliko uđemo mi treba da reformišemo sistem. Naravno da treba da reformišemo. Naravno da ćemo mi sarađivati sa tim zemljama i nije lepo i nije dobro da širite predstavu o političkim poslanicima koju su evroskeptici i protiv ulaska Srbije EU, kao da smo mi protiv toga da se investira u Srbiju, kao da smo protiv toga da se proteraju fabrike i firme i građani EU.

O tome uopšte nije reč i to je nepotrebno unošenje panike i na neki način informisanje građana. Ne, radi se o tome da postoje zemlje koje su sa svima lepo informisane i lepo žive i ako nisu u EU. Znamo u kakvoj je situaciji u EU. U tom smislu sam prepodne, predložio referendum, umesto da pravimo ministarstvo za

evrointegracije, napravimo jedan opšti referendum gde ćemo izneti argumente za i protiv, a ne ovako od prilike gde predlagač, gospodin Martinović ima sve vreme ovog sveta, mi imam 2, 3, 7 minuta. To je ta naša situacija, a ako hoćete da iznesemo argumenta za i protiv, ja sam rekao – prvi ću ustrojiti tu politiku koja na tom poštenom referendumu dobije podršku.

Imam dva pitanja, u stvari tri, s tim što je prvo ponovljeno, a bilo je namenjeno Sektoru za vanredne situacije pri MUP-u. Moje pitanje se ticalo protivgradne zaštite i očekivao sam odgovor, nije stigao, možda se negde zaglavio u ovoj šumi birokratije.

Dakle, svi znamo kakvoj je pošasti Srbija svake godine, pa i ove izložena od strane grada. Očigledno je da sistem protivgradne zaštite ne funkcioniše dobro. U tom smislu sam postavio vrlo jasno i konkretno pitanje i nije nikakva vojna tajna i utoliko pre očekujem odgovor. Šta je sa tim sistemom? Zašto nije stupio na snagu? Da li se planira da stupi na snagu integrisani sistem protivgradne zaštite i dokle se u tom pravcu odmaklo? Zašto se ne napreduje brže?

Moje drugo pitanje ili prvo današnje pitanje tiče se jučerašnje izjave rumunskog predsednika Vlade, rumunskog premijera koje je eksplicite rekao da je i Srbija odustala od projekta autoputa Beograd–Bukurešt. To je izjavio rumunski premijer. Ja bih voleo da čujem, znači, tiče se Ministarstva za saobraćaj, očekujem odgovor od ministra saobraćaja da kaže da li je to tačno i očekujem detaljniju informaciju na tu temu. Potpuno je strašno, ne samo zbog značaja saradnje sa Rumunijom, koja nam je jedan od malobrojnih suseda sa kojima nemamo ili bar nemamo velikih problema, nego govorim i o građanima Banata, južnog Banata, a i inače vrlo važan projekat, vrlo važan pravac, i rumunski premijer, možda on to radi iz svojih nekih interesa, možda su i neki njihovi unutrašnji razlozi, ali svejedno, ako je rumunski premijer javno rekao, očekujem da naša Vlada, po mogućstvu premijer, javno i odgovori – da li Srbija nema interese za taj koridor, gde je zapelo?

Pogotovo je to pomalo zastrašujuće s obzirom na činjenicu da Srbija vrlo intenzivno, bar sudeći po javnim istupima, gradi jedan drugi navodno strateški pravac Niš–Priština, dakle, nešto što je detektovano u delu javnosti kao autoput velike Albanije. Ne poričući značaj nijednog putnog pravca, nisam siguran da nam je put prema Prištini i Draču važniji od puta prema Bukureštu, odnosno prema Rumuniji. Da ne govorim o ovim pretnjama Hašima Tačija i drugih albanskih predstavnika sa Kosova, možda i budućeg premijera, kako će otprilike Kosovo proširiti do Niša, a mi otprilike pomažemo, izlazimo u susret zalažući se za taj projekat autoputa. Zanima me na osnovu koje ekspertize, kog projekta, sem obećanja i želje da se dodvorimo Angeli Merkel ili nekom drugom u Briselu ko je insistirao na tom putnom pravcu, ko je procenio da je putni pravac prema Prištini i Draču od strateškog značaja i od strateškijeg značaja od pravca prema Temišvaru, odnosno Bukureštu.

Moje poslednje pitanje, dakle, treće pitanje danas, tiče se upravo jučerašnje izjave srpskog poslanika u skupštini Kosova Aleksandra Jablanovića. Gospodin Jablanović je eksplicite rekao, to moje treće pitanje adresovano je na Kancelariju za Kosovo i Metohiju i na adresu predsednika Vlade, znači od predsednika Vlade i od Kancelarije za Kosovo i Metohiju očekujem odgovor na ovo pitanje – da li je tačna njegova tvrdnja, ja bih voleo da je demantuju, da su po nagovoru Kancelarije, konkretno Marka Đurića, dakle šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, predstavnici srpske liste dali kvorum za izbor Hašima Tačija za predsednika Kosova? Dakle, da li je tačno, ponavljam još jednom, da su predstavnici srpske liste dali kvorum i doprineli na taj način izboru Hašima Tačija za predsednika Kosova? Možda su postojali neki važni državni razlozi za to. Ako jesu, zašto ih kriti? Zašto se ne pohvaliti time, ako je u interesu Srbije, da Hašim Tači bude izabran? Ako nisu, ako je to kleveta, očekujem od pre svega gospodina Đurića, jer on je direktno prozvan, ali i od predsednika Vlade da tu gnusnu klevetu demantuju.

Dakle, jedno je boriti se po medijima i tabloidima i televizijama protiv velike Albanije, a drugo je davati podršku i glasati za izbor Hašima Tačija, a i sada kaže gospodin Jablanović – na sadašnjoj listi, znači danas podnetoj, juče podnetoj listi, srpskoj listi za izbore u Prištini, odnosno na Kosovu, takođe se nalaze tri poslanika koji su glasali za izbor Hašima Tačija. Hvala.

Zahvaljujem.

Skrećem pažnju da ću koristiti vreme ovlašćenog izlagača.

Potpuno je jasno o čemu se ovde radi. Mi smo predložili da se izbriše, odnosno da se preformuliše to da zakon stupa na snagu osmog dana po objavljivanju i rekli smo da stupa na snagu narednog dana. Zašto? Zbog toga što je, evo i predlagač je ovde i oni koji brane ovaj zakon, odnosno ove izmene, insistiraju na hitnosti i na potrebi da se sačuvaju i očuvaju sredstva građana.

U tom smislu, ako je u proceduru ovaj predlog došao 12. maja, ako je 17. maja zakazana sednica Skupštine, ako je 18. maja ekspresno održana sednica, odnosno zasedanje Skupštine, onda, kada je tako hitno, kada je, kao što je predlagač rekao, izbegnuta javna rasprava baš zbog važnosti i urgentnosti situacije da se spreči odliv ili potencijalni gubitak koji imamo, da građani znaju o čemu se radi, radi se o tome da je Agencija obavezna da drži devizna sredstva deponovana u stranim bankama, a stranke banke daju u ovom trenutku negativnu kamatu. Drugim rečima, država plaća stranim bankama da bi držala sredstva u tim bankama, odnosno Agencija u ovom konkretnom slučaju.

Mi plaćamo da bi one čuvale naš novac, zbog sigurnosti države Srbije. U tom smislu, kad je tako hitno, kada je uz, ja bih rekao ponižavanje Skupštine i u svakom slučaju maltretiranje narodnih poslanika, videli smo da kolege iz skupštinske većine su imale problem da obezbede kvorum, jer su bili njihovi poslanici zatečeni time da se Skupština zakazuje od juče, odnosno danas za sutra, iz svih tih razloga, kada je tako hitno, a hitnost je glavni navedeni argument i očuvanje sredstava, odnosno ne dalje trošenje novca poreskih obveznika, onda je najbolje da stupi na snagu dan nakon objavljivanja.

Naravno da ja ne mislim da će sada propasti i neke velike pare se tu potrošiti, ali jeste bitno, jer, podsetio bih drage kolege da smo koliko prošle nedelje usvojili amandman istovetnog sadržaja, odnosno sličnog sadržaja, na Predlog zakona o sudijama, koji je kolega Petar Petrović predložio. Pazite, na prvi pogled se ne vidi zašto je bilo hitno da Zakon o sudijama stupi na snagu dan nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“, kada je zaista uobičajeni termin osam dana.

Dakle, ovaj je stupio dan nakon objavljivanja i izgleda procenjeno da će neke sudije u međuvremenu morati da odu u penziju ili iz nekog drugog razloga. Nije obrazloženo u čemu je ta hitnost bila da Zakon o sudijama stupi na snagu dan nakon objave, a ovaj zakon koji je važniji, radi se o važnijoj materiji, u krajnjoj liniji, ide po uobičajenoj proceduri. Kao što rekoh, sve je bilo hitno, postojala je jedna atmosfera hitnosti i u tom smislu, rekao bih, ima smisla da se ovaj amandman usvoji.

Isto tako, voleo bih da, povodom ovog prvog, odnosno rasprave, da se nadovežem na ono što je govorio kolega Krasić, imam utisak da ovde, čak i kada su amandmani najdobronamerniji, a tako sam shvatio i ovaj njegov amandman, kao i ovaj naš amandman, kao da postoji jedna volja, jedno nastojanje da se čak i konstruktivni amandmani ne usvajaju zato što dolaze od strane opozicije.

Rekao bih, u konkretnom slučaju, da je mogao pokazati dobru volju tim pre što je ministar Vujović, takođe, tokom rasprave upravo demonstrirao tu vrstu spremnosti na tolerantan i argumentovan dijalog. Sam se složio sa tim. Mislim da ovaj amandman koleginice Tomić, koji je išao u istom duhu, kao što je išao i naš prethodno odbijeni amandman, samo što smo ga mi konkretizovali i išli smo na jedno obuhvatnije rešenje, ne ad hok rešenje.

Šta je bio smisao tog našeg rešenja? Da se sredstva ovog Fonda mogu ulagati u domaće hartije od vrednosti koje emituje država Srbija, odnosno Narodna banka, bez ovog limitiranja samo dok traju vanredne okolnosti na svetskom deviznom tržištu. Tu prepoznajem ne poverenje u domaće faktore i institucije koje možda ima smisla, ali mi već na neki način olakšavamo i dajemo mogućnost našim institucijama i agenciji i Narodnoj banci da ovim izmenama, koje su predložene, oni mogu da ulažu u domaće hartije od vrednosti.

Zašto to ne bi bio princip? Zašto to ne bi bilo načelo, pa ako neko pogreši i ogreši se o to, onda da odgovara da bude sankcionisan. U ovome prepoznajem odsjaj ili odjek jedne neoliberalne filozofije i ideologije i ekonomske politike, koja vlada godinama u Srbiji, i posebno poslednjih deceniju i više, po kojoj sve što je domaće loše je, sve što je strano dobro je.

Znači, strane banke su dobre čak i kada daju negativnu deviznu kamatu, a plasman domaće tržište, domaće firme, domaće kompanije, pa i domaće banke su, apriori, rđeve i loše. Ne, videli smo da i strane banke propadaju, videli smo da i strane banke ojade svoje klijente, kao što je i domaća firma, domaća kompanija, pa čak i domaća banka može da posluje uspešno.

Dakle, uvek zavisi od ljudi kao što smo govorili u vezi sa onim drugim zakonom. Uvek zavisi u krajnjoj liniji od ljudi i od institucija. U tom smislu mislim da je greška što nije usvojen naš amandman koji daje na neki način više mogućnosti, više maneverskog prostora, i Narodnoj banci i Agenciji za depozit, na kraju krajeva državi Srbiji, da raspolaže tim sredstvima po nahođenju, uz rizik i odgovornost, naravno, koji uz ta veća ovlašćenja idu. Ako imaju veća ovlašćenja da procene šta je bolje, šta je unosnije za fond i šta je unosnije za državu Srbiju.

Ovako smo na neki način samo malo razlabavili ovo rešenje da moraju da ulažu u strane finansijske institucije, ali nismo u suštini skinuli tu vrstu obaveze, a obrazloženje koje je dato prilikom odbijanja tog našeg prethodnog amandmana, mislim da ne stoji, jer ono na neki način je na liniji i na tragu te, kao što rekoh, pogubne neoliberalne ideologije i filozofije po kojoj je sve domaće loše, a sve strano dobro. Zahvaljujem.

Zahvaljujem kolegi Kovačeviću i koleginici Tomić na obrazloženjima, odnosno objašnjenjima, ali mislim da to nije protiv onoga što sam govorio.

Dakle, samo sam krenuo pažnju na neku vrstu nelogičnosti da Predlog zakona ulazi u proceduru po hitnom postupku, da se hitnošću pravda to što nema javne rasprave. To stoji u predlogu koji nam je stigao iz Vlade, da se hitnošću objašnjava to što se sednica zakazuje danas za sutra, i da na kraju, sada kada tom logikom idem i kažem – pa kada je tako hitno onda neka stupi dan nakon od donošenja, onda mi se odgovara, kako ipak nije baš toliko hitno.

Slažem se da neće propasti najbolje ako stupi na snagu osmog, a ne prvog dana nakon objave, ali bih skrenuo pažnju da smo mi prošle nedelje usvojili amandman da stupi na snagu Zakon o izmenama Zakona o sudijama, dan nakon objave u „Službenom listi“, zato što se nekom žurilo. Pitam, zašto je bila takva žurba da Zakon o sudijama stupi na snagu dana nakon objavljivanja, a nema žurbe da ovaj zakon, koji se slažemo da je u dobrom pravcu, samo smatram da nije dovoljno u dobrom pravcu, da nije dovoljno hrabro otišao još dalje u tom pravcu odbrane mogućnosti nacionalnog raspolaganja nacionalnim sredstvima, tako da kažem, da u tom pogledu je trebalo biti odlučnije.

Što se tiče ovih komentara koje smo čuli na kraju, to zaista nije vredno komentarisati, zna se da nikad nisam podržavao SSP, nikada nisam podržavao, ako išta ono dosledno, to je moj evroskepticizam.

Nažalost, plašim jer sam bio u pravu i više nego što sam mislimo kada sam kritikovao taj evropski kurs Srbije, pogotovo stanje u kom se EU danas nalazi.

Dakle, u redu je neka bude i osmog dana samo vas molim, apelujem da budemo dosledni i konstruktivni, da onda ako je prošle nedelje bilo hitno da stupi Zakon o sudijama odmah sutradan, a znamo zbog čega je bio, i građani možda ne znaju, ali pretpostavljaju šta je, nekom se jako žuri, neko treba da ode u penziju, u tih osam dana, zašto onda ne bi ovaj zakon koji čuva resurse ili načelno brine o resursima države Srbije, zašto ne bi o on stupio na snagu neposredno nakon objavljivanja? Hvala.

Isto kao i sa prethodnim članom, odnosno sa prethodnim zakonom. Zapravo, oni su povezani.

Poenta je u tome da Vlada nema poverenja sama u sebe na neki način, kako je iz ovog obrazloženja jer je odbijajući naš predlog amandmana rečeno da se amandman ne prihvata s obzirom da bi se time potencijalno narušio koncept diversifikacije imajući u vidu da bi u tom slučaju potencijalno 100% sredstava fonda bilo investirano u državne hartije od vrednosti u dinarima i stranoj valuti. Dakle, potencijalno.

Ko će odlučivati o tome? Ako je to dobro rešenje i opravdano rešenje, onda neka bude 100% sredstava fonda investirano u domaće i državne hartije od vrednosti.

Ako nije dobro rešenje, onda je, ako je rešenje loše, svejedno da li se investira u strane ili domaće hartije od vrednosti. To je, dakle, intencija bila našeg i prvog i ovog sadašnjeg predloga. Dakle, na neki način, mi povećavamo odgovornost i prava, ali i odgovornost države, odnosno i Agencije i Fonda i naravno Narodne banke, pa oni sa tom odgovornošću neka se nose kako se nose. Ako se budu nosili dobro, svaka čast! Ako se budu odnosili loše, snosiće odgovornost. Dakle, kako bih rekao, meni je neobično da Vlada odbija predlog amandmana koji na neki način daje njima više manevarskog prostora.

Samo još reč-dve oko ovih agencija. Nadam se da će doći racionalizacija, da se ide u pravcu racionalizacije ili, kako ste vi rekli, gospođo Brnabić, pod kontrolu da je to stavljeno. Nemam taj utisak. Znam da je malo demagoški, meni zvuči, pričati da se ukinu sve agencije. I vi i ja, i Bog i svi koji se razumeju, znamo da se ne mogu ukinuti sve agencije, ali je samo pitanje da se one racionalizuju, njihov rad da se optimalizuje. Ne vidim, ali vi me obradujte, iznenadite, šta je racionalizovano i šta je optimalizovano i šta je smanjeno, na kraju krajeva, od broja agencija u odnosu na prethodnu Vladu, koju smo toliko kritikovali. Toliko.

Hvala.

Kao da je nekim narodnim poslanicima dosadno kada se radi ono što treba da se radi ovde u Skupštini i onda pokušavaju malo, da li da dobijaju neke poene negde ili prosto da se razonode, jer mi je dosadno da pričaju o članovima i konkretnim zakonskim rešenjima.

Ne znam koliko to ima smisla, ali govorim zbog onih koji to slušaju i prate i još uvek imaju poverenja u Narodnu skupštinu i njene institucije. Dakle, ne, ja sam ovde govorio upravo protiv ukidanja. Dakle, ne za ukidanje ove Agencije. Ne znam kako to nije jasno.

Znam da neke teže stvari i komplikovanije možda neki ne mogu da shvate, ali da se prosto potpuno suprotno tumače tvoje reči, onda prosto ne znam kako na to da reagujem. Dakle, potrebna je racionalizacija, potrebno je logiku neku primeniti, ali ne možemo ukinuti sve agencije. To sam eksplicitno rekao. Predlozima naših amandmana dato je samo više manevarskog prostora vlasti i više odgovornosti Vladi i Narodnoj banci da tim sredstvima upravljaju. To je bio taj racionalni smisao našeg predloga, ali izgleda da je ovde neko zadužen da kvari sve što liči na konstruktivnu debatu i na konstruktivnu raspravu. Kao što postoje ljudi, da li su samoovlastili ili im je neko dao taj zadatak, da prosto narušavaju atmosferu i dostojanstvo Narodne skupštine da bi onda građani zaključili kako se u toj Skupštini samo lupeta. Ne, dakle, sve ove aluzije i insinuacije su potpuna glupost, nemaju veze sa istinom. Na kraju krajeva, vidimo kako ta javna preduzeća posluju sada, a kako su poslovala ranije. Neka bolje, neka gore. Tako da, uopšte se ne osećam niti prozvan niti pozvan da na to odgovaram. Ali, moram da vam kažem, drage kolege, jer smo mi svi ovde na istom poslu, svako javljanje, svako obraćanje, vi imate veliku prednost i u glasovima i u resursima i u svemu ostalom, ali svako obraćanje i svako javljanje gospodina Marijana Rističevića zapravo ruši vaš rejting, rejting Aleksandra Vučića, sviđalo se to vama ili ne. Hvala.

Neki misle da je pogrešno odgovarati kolegi, neki imaju neke druge strategije, ali ja upravo zbog poštovanja ovog doma i građana koji nas gledaju ipak pomalo mazohistički to činim.

Dakle, ne, hajde da sada to jednom apsolviramo, priču o Vlasima, o Lutriji i ostalom. Dakle, ne, Lutrija je poslovala vrlo dobro u vreme kada sam ja sarađivao između ostalog sa njima i radio istraživanje jedne vrste. Drugo, nije uopšte to najvažnije, poenta je u tome da sam podržao jednu manjinsku listu, ne menjajući nacionalnost i sve ostalo, podržao jednu manjinsku listu koja je ušla u parlament, a ne ja lično, nego njen predstavnik. Toliko o priči o vlaškom jeziku, vlaškoj magiji, Lutriji i ostalom.

Lutrija je ušla u dugove, uzgred budi rečeno, mnogo kasnije kada su neki drugi počeli da se bave time i da posluju želeći da obezvrede i Lutriju Srbije i sva druga javna preduzeća, a ja se plašim i EPS i Telekom da bi ih lakše prodali. To je suština, dragi građani i drage moje kolege. Dakle, da se obezvrede javna preduzeća tako što postavljamo nesposobne direktore, neškolovane direktore, vlasnike pečenjara i polukriminalce, a onda se posle čudimo što takva preduzeća loše posluju. Ne, u to vreme su poslovala neka bolje, neka gore. I kada tražimo od javnih preduzeća da uplaćuju u državni budžet, da uplaćuju što više u državni budžet da bi se hvalili dobrim resursima, onda ta javna preduzeća strovalimo. Možda su i problemi EPS, vidim tu je stigao i gospodin Antić, možda jednim delom i zbog toga što se od EPS tražilo da uplaćuje više nego što je ulagala u amortizaciju.

Imam još pola minuta, a pola minuta je dragoceno. Šta imam da kažem na ove teme ja sam rekao gospodinu i gospodaru gospodina Rističevića, ali meni je žao vladajuće većine, žao mi je gospodina Vučića što ih ovde u Skupštini predstavljaju ljudi kao moj uvaženi prethodnik. Ako vi mislite da će od toga biti koristi, od toga što će neko stalno pominjati bolesnu decu, Vlahe i lutrije, to je vaša pogrešna predstava.

Reklamiram član 107. prvi stav, ali i bez toga, žalosno je što mi vi ne biste dali pravo na repliku da nisam reklamirao ovaj Poslovnik. Dakle, ako postoji primer kršenja dostojanstva Narodne skupštine, onda je to ono što ovde govore moji prethodnici i to je otprilike jasno manje-više svakome.

Dakle, ja sam počeo time što pomišljam da je možda greška razgovarati i odgovarati nekome, ali ja to kažem zbog građana i zbog javnosti. Ništa od ovoga nije tačno, niti sam palio Skupštinu, niti sam podržavao paljenje Skupštine. Postoje tekstovi i pisani tragovi o tome.