Zahvaljujem.

Ovde je sad pokrenuto mnogo tema i mnoge su od njih i važne i relevantne, samo je pitanje da li su sada, da li je ovo sada trenutak da se o njima razgovara.

Krenuću od kraja. To je ova promena izbornog sistema, šta je bolje većinski ili proporcionalni. Ja takođe mislim da je potrebna reprezentativnija zastupljenost građana i veća personalizacija narodnih poslanika, što se ne postiže ovim, pogotovo ovako anonimnim listama, gde se uglavnom glasa za lidera i onda se preko toga prošvercuju i mnogi drugi.

Ja bih lično, i meni bi to odgovaralo, ali nezavisno od toga šta meni odgovara, voleo da se glasa za čoveka, ali sam svestan i manjkavosti toga. Zato bi možda neki drugi saziv, u neko, nadam se, bolje i normalnije vreme, mogao ozbiljno da razmisli ili o kombinovanom izbornom sistemu, koji je pomirio neke ili otklonio neke problematične aspekte i proporcionalnog i čisto većinskog, jer jasno je da većinski radi po principu – pobednik nosi sve, a sa druge strane, kažem, i obezbedio veću vidljivost, odnosno veću subjektivnost i veće prisustvo i ulogu samog konkretnog čoveka na listi, a ne samo da bude anonimni broj na toj listi i da onda preko lidera, u suštini, uđe u parlament. Ali, to su stvari koje sada ovde, niti mi o tome odlučujemo, niti je za to trenutak.

Druga stvar, i odmah moram da konstatujem svoje iznenađenje da ja danas gospodina Martinovića kao da ne prepoznajem, kako je govorio razumno, razložno, pozivao na toleranciju, iznosio argumente, u prilog, naravno, svojoj političkoj opciji i poziciji i usput neke udarce ili neke primedbe ili žaoke na račun opozicije izneo.

To otprilike tako, plus-minus, treba da liči ova skupštinska debata. Ali, nevolja je u tome što ja teško mogu da prepoznam u tom, bar dosadašnjem delu rasprave, njega iz nekih drugih dana, nekih drugih uloga, pogotovo neke njegove stranačke kolege.

Dakle, da je u ovom tonu, bez obzira na to što se sa mnogim stvarima izrečenim ne slažem ili ne mogu u potpunosti da se složim, da su u ovom tonu, da su tako izgledale sednice Skupštine i diskusije u Skupštini, ne bismo imali ovu političku krizu, koju ja mislim da imamo. Tako da, hajde makar naknadno, da ne kažem na kraju, da se demonstrira, da se vidi kako otprilike mogu da izgledaju te rasprave. I taj pledoaje za toleranciju i da se čuje glas i onih koji su manjina i onaj glas sa kojim se ne slažemo i sve to je, kažem, više-manje lepo i krasno, ali nažalost, toga nismo mnogo gledali u Skupštini svih ovih meseci, pa i godina. I tu su ton i intonaciju davali predstavnici vlasti, odnosno vladajuće većine, po mom dubokom uverenju.

Zbog toga smo došli u situaciju koju imamo. Ne mislim ni tu da je deo opozicije potpuno nevin. Mislim da oni time što koriste, to sam već rekao, ali moram da naglasim, Skupštinu da pošalju svoje političke poruke, makar hol Skupštine, pokazuju indirektno da je Skupština važna kao institucija. Žalosno je što smo mi tek sada, na samom kraju, kad kažem mi, mislim na poslanike, a i na političke stranke, aktere, a Boga mi i na građane, jednim delom, to se vidi, između ostalog, i po gledanosti ovih prenosa u poslednje vreme, ali nije to glavni kriterijum, dakle, kao da smo naknado sada shvatili da je Skupština najvažnija institucija, formalno, ustavno u ovoj zemlji.

Razne opravdane kritike i javnosti i političkih stranka i aktera na to kako ona izgleda, kakve se ovde vode rasprave, ne bi smele i ne smeju da dovedu u pitanje sam značaj i važnost i ulogu Skupštine i parlamenta. Toga je bilo, tog omalovažavanja, bagatelisanja, kažem, vrlo mnogo i sa jedne i sa druge stane. Od strane vladajuće vlasti time što je često ponižavala Skupštinu načinom kako su slali te zakone, kako su inicirali pojedine rasprave, koliko je bilo zahteva da se radi po hitnom postupku. To je, kažem, u poslednje vreme izmenjeno, ili kakav je bio tretman ili kakvo je bilo ponašanje pojedinih ministara ovde prema narodnim poslanicima. Dakle, sve su to bili primeri ponižavajućeg i neadekvatnog odnosa izvršne vlasti prema parlamentu.

Kažem, deo opozicije je, rekao bih, tu pao na ispitu, jer je nezadovoljan, više ili manje, opravdano, stanjem u Skupštini. Oni zaključuje da je bolje biti na ulici, pod šatorom, ili na stepenicima.

Ovo nije konferencija za medije. Naravno da je lakše na konferenciji za štampu, okružen svojim istomišljenicima i kolegama, iznositi svoje političke stavove. Mnogo je udobnije, komotnije i prijatnije, ali bi i ovde morala da bude omogućena razmena mišljenja sa onima sa kojima se ne slažete. To nije uvek bio slučaj od strane predsedavajućih. Isto tako dobar deo kolega u parlamentu je stvarao atmosferu gde to nije lako, ali je to neophodno. Moramo se učiti toleranciji i demokratiji. Tolerancija i demokratija jeste da čujmo mišljenje koje nam se ne dopada, ali isto tako način na koji izlažemo to svoje mišljenje ili taj koji izlaže svoje mišljenje mora da, bar minimalno, bar elementarno, čuva, zadržava pristojnost i da očuva dostojanstvo sagovornika uz jasno naglašavanje sa čime se u izlaganju sagovornika ne slaže.

Naknadno, na kraju balade, kao da su svi shvatili da Skupština nije neka igračka, da Skupština kao da ne postoji, kao što govori deo parlamenta, da nije puki privezak izvršne vlasti koji glasa, ne znam, na dugme, na zvonce ili kako god, nego da bi trebalo da igra važnu ulogu, važnu ulogu u smirivanju tenzija na političkoj sceni. Nažalost, Skupština nije igrala tu ulogu.

Izbori treba da imaju tu važnu ulogu da u nekom trenutku te napetosti, taj lonac političkih strasti otklope, da se smiri, taj politički pritisak da se malo smanji i da se onda ide dalje. Plašim se, odnosno tvrdim da ovi izbori ovako kako su zakazani, u ovom trenutku, 21. juna, neće imati taj efekat i to dejstvo, tj. neće doprineti, sve ide ka tome, smirivanju tih tenzija i neće biti održani, ne mogu biti održani u normalnoj političkoj društvenoj atmosferi.

Rekao sam da postoje politički i zdravstveni razlozi. Dakle, i jedni i drugi, mediji su preneli samo ovu priču o zdravstvenim razlozima zbog kojih ja smatram da ti izbori treba da budu odloženi, ne zato što hoće na vlast bez izbora, nikako. Ja sam rekao, pa su mi neke kolege zamerile. Mislim da je ovaj zahtev za, kako beše, prelaznom Vlado itd. nije nešto što podržavam.

Mi smo, poštovane kolege, to govorim zbog građana, vi to znate, mada se neki prave da ne znaju, već zbog činjenice vanrednog stanja, izašli iz okvira, ovih ustavnih i zakonskih okvira. To što mi radimo danas, da li ste primetili, da li su građani primetili da je ovo prva sednica u sazivu ovog parlamenta koja je zakazana u nedelju. Možda je bila, ali mislim da nije bila ni jedna. Dakle, radimo u nedelju. Zašto? Zato da bi se nekako na silu stvar ugurala u ove okvire, a da bi izbori mogli biti održani 21. juna. Zašto? Zato što će sutra izborna komisija, na osnovu naših današnjih odluka, da otkoči sat, taj zaustavljeni sat, i da nastavi da teče ovo izborno vreme.

Sve je, dakle, pomalo tu zgurano, pa kažem da smo mi morali barem dan nakon prekida vanrednog stanja nastaviti te aktivnosti. Potpuno arbitrarno je stavljen datum 11. maj kao datum od kojeg ponovo kreću predizborne aktivnosti. Kao što stoji 11. maj, tako može da se stavi 11. jun ili, kao što sam ja predlagao, 30. avgust. Da, i jedno i drugo je vanredna okolnost, jer smo imali vanrednu situaciju.

Verujem sa razlogom i opravdano, mada neki misle da nije bilo, ali suviše su nekako, rekao bih, pod jednom tenzijom bile ove mere što se predlažu i odjednom kao da nema opasnosti od epidemije. Ozbiljni epidemiolozi, članovi vašeg, našeg stručnog tima su rekli, konstatovali da opasnost nije prošla, rekli da ne znaju i da je vrlo moguće da je virus tu još bio u januaru mesecu. Citat: „Ne znam kako će se izbori biti 21. juna“, kaže član vašeg stručnog tima. On govori iz zdravstvenog razloga, ne iz političkog. Baš njega briga za političke razloge, nadam se, barem.

Sam sam pominjao neki dan, znate kako izgledaju naša biračka mesta, znate koliko je posmatrača. Po važećoj uredbi – svi u zatvorenom prostoru moraju da nose maske. To bi trebalo da važi za članove biračkog odbora i trebalo bi da važi i za glasače. Na šta će to da liči? Znate kolike su te naše učionice ili ta mesta na kojim se, u većini Srbije, znači, većem delu Srbije, glasa.

Nije to meni jedini i glavni razlog, ali je vrlo bitan. Vi znate da barem do polovine juna nema svadbi, nema maturskih večeri. Pri tome, to je veoma važno za te ljude. Naglašavam koliko je to najvažniji događaj u životu mnogih, od maturske večeri do svadbe, pa ih nema, a vi hoćete da napravite izbore.

Znači, ne govorim sebi bilo šta u prilog. Ja na takve izbore niti mogu izaći, niti mogu pozvati nekoga da na takve izbore izađe. Mislim da ni politički neće doprineti stabilnosti, tj. siguran sam da neće doprineti stabilnosti.

Izlaženje u susret ovom mom predlogu, pretočio sam ga i u neki predlog izmene i dopune zakona, nije znak slabosti nego je znak razuma, da ne kažem snage, ali makar razuma od strane vladajuće koalicije. Nemojmo se praviti da je normalno nešto što nije normalno. Suviše je bila velika trauma i šok za većinu građana ove zemlje da bismo tek tako mogli, da kažem, kao na nekoj utakmici napraviti pauzu, poluvreme, taj-aut, pa prođe 60 ili 50 dana, pa kažete – nastavljamo gde smo stali.

Alternativa bi bila, i to neke kolege predlažu iz opozicije, elektronsko glasanje, glasanje putem pisama itd. U svetu toga ima, zaista toga ima, ali na šta bi ličilo u našem slučaju to elektronsko glasanje? Naši građani nisu sigurni, plaše se ili zaziru ili sumnjaju da i ovo na biračkom mestu nije dovoljno tajno. U anonimnim anketama ne žele da se izjašnjavaju, jer se plaše i sumnjaju da nisu anonimne i da će neko negde njihov glas i njihovu simpatiju da prijavi i objavi. Kako onda očekivati da će smeti slobodno da izrazi svoju političku volju elektronski i koliko građana je elektronski pismeno da mogu to tako da rade?

Dakle, bezbroj je razloga zbog kojih to nije izvodljivo ili jeste, ali uz jedan vanredni pritisak i neku vrstu siljenja. Nisam rekao silovanja, ali siljenja i građana i čitavog sistema da bi se ti izbori odradili.

Napokon, da ne potrošim baš sve vreme, moram da kažem i da ova mera od 100 evra, koju mnogi pominju i mnogi kritikuju, mislim da je u redu da građani dobiju tu vrstu pomoći i podrške, ali zar nije malo ružno i bez veze, ako mogu tako da kažem, da se to prijavljivanje i ta podela tih 100 evra poklopi sa izbornom kampanjom ili čak sa samim činom glasanja?

To suviše deluje kao neka vrsta legalizovanog mita, odnosno kupovine glasa ili barem, evo vidite kako smo dobri, jer tako je i predstavljeno, to daje dobra vlast, daje lično Aleksandar Vučić tih sto evra. U tom trenutku traje prijavljivanje ili traje glasanje na izborima. To je već razlog za pomeranje.

Na stranu što verujem, i završavam time, da bi uz razumno pomeranje i ovaj deo opozicije koji sa razlogom smatra da nisu uslovi za izbore, neko zato što bojkotuje, a neko poput mene, što nije za bojkot ali smatra da se nisu stekli uslovi za održavanje fer i demokratskih izbora. Sigurno bi se do neke rane jeseni, septembra ili eventualno sredine oktobra predomislio i on uzeo učešće u tome.

Vi možete da kažete – baš nas briga, to su vam turisti, to je margina, manjina, huligani i šta nas briga za njihov stav. Ali, ja mislim da niti je to baš takva manjina i takva margina, a pogotovo ako vam je zaista stalo do stabilnosti u zemlji ne bismo smeli da ignorišemo i da propustimo priliku da svako ko ima neku težinu i neku podršku u javnosti, istovremeno želi da konstruktivno doprinese političkim procesima u Srbiji, da bude isključen iz tog izbornog procesa. Dakle, možete ignorisati, možete nastaviti normalno kao da se ništa nije dogodilo, ali rekoh neće doprineti stabilnosti.

Zaista, pri kraju, nije dobro svoditi čitavu opoziciju na Savez za Srbiju, a pogotovo Savez za Srbiju na Đilasa, a Đilasa na Boška Obradovića. Svako je tu … iza sebe, kao što uostalom nije, i vi ste me ovde ubeđivali, ne mene, nego javnost, da iza kolege Đukanovića i njegovog poziva na onu bakljadu ne stoji Aleksandar Vučić. Sam predsednik Vučić je rekao da on to ne podržava, nije ni za jedno ni za drugo. Sad mi treba da poverujemo da iza tih bakljada, iza ovde ponovljenog stava političkog, izjave i poziva na njih gospodina Đukanovića ne stoji niti SNS, vaš istaknuti poslanik, niti Aleksandar Vučić, a ovamo treba javnost da veruje da iza Boška Obradovića koji je lider neke stranke, parlamentarne stranke, samostalna ličnost stoji Đilas i ceo Savez za Srbiju i čitava opozicija.

Hajde da budemo dosledni. Možda je zaista gospodin Đukanović delovao autonomno i ne stoji predsednik iz SNS iza njega, ali onda zašto vi tvrdite tako da onda iza Boška Obradovića stoji ne znam Đilas, Savez za Srbiju, ja ili neko treći i peti. Hvala.

Želeo sam repliku na gospdoina Đukanovića, ali dobro.

Suština mog amandmana je nešto što sam ovde već delimično govorio, da ako se stvarno želi demokratizovati politički proces i izborni proces, onda je trebalo stvarno izaći u susret zahtevima o kojima sam ovde već govorio, a to je da se ovaj cenzus, odnosno ne cenzus nego uslov od 10 hiljada prikupljenih potpisa smanji proporcionalno onoliko koliko je smanjen cenzus. Dakle, ako je 10 hiljada, cenzus je bio 5%, sada ako je 3%, treba da bude šest hiljada. Posebno je to važno za lokal, odnosno za izbore za odbornike, jer svi znaju koji učestvuju tu tome, koliko je to komplikovano prikupiti te potpise za odbornike i koliko tu ima prostora za manipulaciju.

S tim u vezi, rekao bih da ovo što se sada čini, ova promena načina overavanja potpisa je zaista samo kozmetička, a jeste intervencija u izborni zakon. Ako ćemo formalno da se držimo, teramo mak na konac, imamo činjenicu sada da u toku izbornog procesa praktično menjate Zakon o izborima. Dakle, ne u toku izborne godine, što neko kaže da nije u redu, ja nemam ništa protiv da se menjaju u toku izborne godine, ali sada se menjaju u toku samog izbornog procesa.

Ne mislim da je to loš korak, jeste, u redu, bolje tako i pre Korone je trebalo na taj način da se to uredi, jer ovo nepotrebno favorizovanje beležnika, em pravi gužve, em otežava realno subjektima na tim izborima, učestvuju. Dakle, to nije sporno da se dešava.

Ali, moram da se vratim na ono što je suština ovde. Rekao sam, postoje zdravstveni. Epidemiološki razlozi zašto bi trebalo preispitati odluku o izborima. Postoje i ovi razlozi politički, jer ne doprinose smirivanju tenzija.

Postoje i oni razlozi, rekao bih, pristojnosti, ako je to period i tokom kojeg vi zapravo delite ovih 100 evra, naravno, nije to da neko deli iz džepa, ali takav utisak ostaje da vlast deli 100 evra, što penzionerima, što svim ostalim građanima koji se prijave i upravo u toku tog procesa vi održavate izbore. To ne može da ne deluje kao da se na taj način ljudi kupuju, da se kupuje njihova podrška.

Dakle, već zbog toga bi trebalo da se te dve stvari razdvoje, plus zdravstveni razlozi, kao što rekoh, član našeg, odnosno državnog tima iz Kriznog štaba kaže da ne zna kako će izbori da se održe 21. juna, kaže da ne zna šta je bilo sa koronom, odnosno sa virusom, da li je bio u januaru ili u februaru kod nas i nekako se stiče utisak kao da su i raspisani izbori, odnosno da je izvedeno vanredno stanje na dugme, kao da je ukinuto na dugme.

Ja nisam za to da se nastavlja vanredno stanje, ja sam za to da se nekim leks specijalisom ta stvar premosti. Ali, kao što rekoh, zamislite kako će izgledati ta biračka mesta, sa koliko desetina ljudi sa maskama, bez maski i ostalo. Mislim da o političkim razlozima i političkim tenzijama koje postoje u ovom društvu ne treba ni govoriti, jer bi bilo bolje za sve da se uzme sad jedan stvarno tajmaut društveni i politički i pokuša postići društveni dogovor, kojeg nije bilo do sada. To je pomalo bolno i za vlast i za onu opoziciju koja najavljuje bojkot i koja je najavila, a sad vidim da se malo i kolebaju.

Ali, kažem, ja nisam bio za taj bojkot, ja sam za izlazak na izbore bez obzira da li mene ima na njima ili nema. Izbori jesu način na koji se rešavaju politički problemi, ali da bi bili izbori, a ne samo puko glasanje, onda moraju biti neke neophodne pretpostavke za to obezbeđene. Ja tvrdim da u ovom trenutku te pretpostavke ne postoje i da će to biti jedna vrsta, opet kažem, neću da kažem silovanja, ali svakako siljenja, jednog opšteg siljenja da se to negde odradi, da se na to izađe, da se vidi koliko je izašlo i ostalo. Meni ne treba, što je pomenuo kolega Đukanović ili neko drugi, da sada, kao, navijam da bude što manja izlaznost.

Ne navijam, ja navijam da izlaznost bude dobra i da izbori budu stvarno reprezentativni i da preslikaju onda i taj budući parlament i da preslikaju odnos političkih snaga. Ali, to u ovom trenutku nije moguće, kažem, što iz zdravstvenih, što iz političkih razloga. A ovih 100 evra i poklapanje održavanja izbora ili glasanja sa dodelom i podelom tih 100 evra je, rekao bih najblaže rečeno, neukusno i bilo bi dobro za samu vlast da tu stvar promeni i izbegne. Hvala.

Član 107. predsednice, dostojanstvo Skupštine, mislim da je grubo prekršeno. Zaista nisam potezao često taj član, ali mislim da ste bili dužni, iako naravno ne možete vi da intervenišete na svaku izjavu narodnih poslanika, ali ono se toliko puta ponavlja da se bez ikakvog upozorenja predsedavajućeg najstrašnije stvari ovde čuju na račun političkih protivnika, ali sad čak ne govorim o tome, što je ovde upravo izgovoreno - đubre, Dragan Đilas. Neki dan, prekjuče od strane sa istog mesta, od strane istog govornika smo čuli – bitanga. Isto tako, neko kaže – protuva. Dakle, ti izrazi prosto ne smeju da se čuju ovde u Narodnoj skupštini i vi to znate, gospođo Gojković.

Ono što je još gore od toga, ja apelujem na vas, na svakoga, na kolege, ako sam ja nešto napisao, ili neko od poslanika, ili neko od lidera opozicije ili vlasti, to ima smisla, mada ne treba preterivati, to ima smisla da se citira i da se pročita ovde. Ali, skidati sa mreže anonimne navodno tvitove navodnih ljudi, koji možda postoje a možda i ne postoje i to koristiti kao argument protiv političkih protivnika tipa - roknuti, bilo koga, a kamoli decu, bilo čiju, naravno da ja to osuđujem i svako normalan osuđuje. Ali ne samo to, ja osuđujem čak i pominjanje i citiranje toga, jer to takođe stvara zlu atmosferu.

Kako ja da znam da to možda nije neko od aktivista vlasti napisao da bi optužio… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja se čak slažem delimično sa onim što sam čuo u prethodne dve diskusije. Znam da je loše. Upozoravao sam da će biti loše, ne zato što sam u dosluhu sa bilo kime. Ja sam najbliži ovde, kao što znate u Skupštini, sa profesorom Ševarlićem. Nisam imao pojma da će da se odvaži da na taj gest. Ja ga i ovim putem molim i pozivam da odustane od tog štrajka glađu iako cenim njegove motive i njegov patriotizam i verujem i kažem, biće potreban u toj borbi, upravo zarad tog cilja zbog kojeg je stupio u štrajk. Biće potrebno njegovo iskustvo, znanje, pamet i njegova dobra volja.

Isto tako apelujem, naravno i na sve druge poslanike koji štrajkuju glađu da odustanu od toga, ne samo zbog njih i njihovog zdravlja, nego pre svega zbog zdravlja političke i društvene situacije u Srbiji, a ona nije dobra. Govorio sam to i ovde. Nekada se to čulo, najčešće se nije čulo, nekada se ignorisalo, nekada se ismevalo. Situacija politička je prilično patološka i očito se ne slažem oko toga ko je za to kriv, odnosno krivlji, ali je potpuno jasno da nije dobro, poštovane kolege.

Slažem se da ovo treba da bude mesto dijaloga i rasprave, ali to na žalost nije bilo, nije bilo prethodne četiri godine, uglavnom se u nekim retkim trenucima. Mislim da je vlast, vladajuća većina, zbog toga što je toliko velika, možda zbog toga što je opozicija tako razjedinjena bila, najčešće slaba, se suviše bahato ponašala, ponašali ste se kao da je sve u vašim rukama, to je tako izgledalo, na žalost. Podsećam na onu staru mudrost – da ničija nije gorela do zore. O tome posebno svaka vlast treeba da vodi računa i da ona bude taj koja prva pruža ruku i čini gestove dobre volje. Pa, ako se ti gestovi odbiju onda je drugo.

Treće, ili poslednje. Smatram da ste suviše često svu politiku svodili na odbranu lika i dela gospodina Vučića i stalno pričali o nekoj životnoj ugroženosti, o nekim atentatima. Pozivali ste se na neke čudne likove, anonimne, sa društvenih mreža. Time smo stvorili jednu situaciju da je normalno pričati o tome, bilo kome. Nije mi problem gospođo Gojković da izgovorim ime Aleksandra Vučića i da neko i zaista ružno govori o njemu i o njegovoj porodici, ali isto tako se ako ne i ružnije govori o svim opozicionim drugim liderima, ličnostima. To nije dobro. Mi normalizujemo jednu patologiju, čak i čitajući takve tvitove ovde u Skupštini. Da ne prođete gospodo kao ona priča o babi i vuku ili čobančetu i vuku koji je toliko puta vikao vuk, vuk, pa mu posle kada se vuk pojavio niko nije verovao.

Dakle, moj je apel, možda i poslednji sa ovoga mesta da svako doprinese, a pre svega onaj koji je jači deeskalaciji koliko može, ovih političkih napetosti, a one postoje i nisu farsa i potencijalno su opasnije čak i od ove epidemije. Hvala.

Sada bih mogao tri replike, ali iskoristiću samo dva minuta.

Gospodine Đukanoviću, ne možemo se složiti, jer ja mislim da Srbija, nažalost, jeste podeljena zemlja. Dopuštam da nisu to dve jednake polovine, ali jeste podeljena. Dopuštam i da je vaša polovina veća trenutna, ali jesmo, nažalost, podeljena zemlja, i to oko stvari oko kojih ne bi smeli da se delimo.

Naravno, da su mediji drugačiji u ovoj zemlji, a i da smo mi, da je opozicija drugačija i bolja, možda bi odnos bio obrnut. Ali, jesmo podeljeni. I to ne zato što neko voli, da ne nabrajam ponovo ova imena i ove lidere koje stalno prozivate, nego zbog toga što jako mnogo, ne kažem većina ali, vrlo mnogo građana Srbije, uprkos ovoj propagandnoj torturi koja se vrši i ovde u Skupštini sve ovo vreme, nije ubeđena, štaviše vrlo je skeptična prema tome, prema kursu kojem SNS i vaš lider vode ovu zemlju.

Mnogi vam veruju i ja to ne poričem. Ja sam samo protiv toga i mislim da je za sve loše, i za vas je loše, da mislite da je to neka šačica, neka manjina, nekih prevaranata, huligana, itd. Kao što znate, vi ste organizovali proteste. Tu se uvek nakače neki pacijenti, ludaci, itd. Ali su vaši protesti imali podršku, to nije uopšte sporno, kada ste bili opozicija.

Tako i sadašnja opozicija ima podršku, ne zato što ih vole, nego što ne vole vas. A vi to ignorišete i stalno prebacujete na priču o nekim huliganima, o nekoj grupici, nekom fašisti ili ne znam nekim sličnim problematičnim elementima, kakvih ima sigurno i među opozicijom, ali, bogami, ima i u vašim redovima, i to ne nekih sitnih dilera, nego ozbiljnih kriminalaca, čitave plantaže marihuane kod ljudi bliskih vašoj stranci. Da ne govorim o raznim aferama koje su sve nekako potisnute i gurnute u treći plan zbog ovog vanrednog stanja i ove epidemije.

Dakle, bolje kada ste jaki, treba pružiti ruku i tražiti kompromis, i nuditi kompromis, nego kada se situacija obrne. I mislim da će svaka pametna vlast to iskoristiti i tako postupiti.

Zapamtite ono što sam rekao o babi i vuku. Kad prečesto vičete - vuk, ubistva, atentat, kao da prizivate nesreću, a ne da se borite protiv nje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Neću više da kažem da je ovo oproštajni govor, jer nikako da se oprostimo, tako da videćemo da li ćemo se još i koliko puta videti do kraja ovog našeg saziva. Ali, ovo zbog čega smo se sada sakupili ima svoj neposredni povod i ima, naravno, i neke implikacije koje su šire političke, tako da ću govoriti i o ovim konkretnim predlozima izmena, kao i o čitavom političkom kontekstu u kojem se nalazimo i koji, po meni, nije dobar, i u koji se, nažalost, mogu staviti i ovi incidenti, ovaj današnji, kao i sve ono što gledamo, ne samo u ovoj Skupštini, nego i u ovom društvu poslednjih nedelja ili poslednjih meseci.

Ne očekujem, naravno, da se oko toga složimo, ali mislim da je jako važno da naglasimo da je ovo mesto gde ta neslaganja treba da budu iznesena, ili najbolje mesto, ili najmanje loše mesto. Drugo mesto jednako dobro bi trebalo da budu javni servisi, takođe za iznošenje tih neslaganja, a odmah posle njega ili posle njih i studija sa nacionalnom frekvencijom.

Iz različitih razloga se to ne dešava. Kada se onda dijalog, rasprava i polemika ne vode tamo gde bi trebalo da se vode, onda se vode na neadekvatne načine i na neadekvatnim mestima. Pri tome, daleko od toga, da ovde ne bude nesporazuma, ne da ne odobravam, nego osuđujem svaki akt nasilja, bez obzira od čije strane dolazio i to ne samo retorički, mislim da je to i politički loše. Dakle, ne samo što se osuđuje kao nasilnik i kao nasilje, nego je to i politički loše. Loše čak i za opciju kojoj ja u širem smislu pripadam, loše za čitavo društvo i loša poruka.

Ali, kao što je za tango i za ljubav potrebno dvoje, tako je i za svađu, pa i tuču, potrebno dvoje. Ne vredi vam pokušavati ovde predstaviti nekog kao majku Terezu, pravednog Jova ili neku nesrećnu i nevinu žrtvu huliganskog nasilja. Vi to možete u ovoj sali ili u ovom odnosu snaga tako proglasiti i tako definisati stvari, ali znamo svi da to nije tako. Pri čemu, kažem, ja mislim da je najveći gubitnik onaj koji poteže silu.

Kao što je rekao kolega Đurić maločas, izašao je, mogao je da dobije pravo na repliku ali nije tu, postoje različite forme nasilja i sve su loše i opasne. Postoji verbalno nasilje, postoji mentalno nasilje, političko nasilje, pravno nasilje i sve ih treba osuđivati. Često su povezane te različite vrste nasilja. Ja se borim u granicama svojih mogućnosti protiv svake od tih vrsta. Nisam siguran da ponekada neke od tih vrsta nasilja nisu imale podršku i većine u ovom domu i u ovom društvu.

Opasno je igrati se vatrom i obično se to osveti i pre ili posle vrati onome ko se tom vatrom igra.

Na kraju krajeva, političko gledano, ja imam samo štetu od ovakvih događaja, i ne samo ja, nego i oni koji se nalaze na sličnoj nekoj poziciji mojoj, jer se te reči negde izgube u vetru, u dimu ovih uzburkanih strasti, bilo stvarno, prirodno, bilo veštački podstaknutih i raspirivanih, i tako moje, ne govorim sada o današnjoj, pre par dana, pre dva dana, diskusija, načelna, principijelna, rekao bih, dobra i važna, ostane potpuno u trećem, petom planu, naravno, incidenta kojim je to zasedanje pre neki dan počelo. Tako će biti i sa ovom, i ne samo mojom, nego i mnogim drugim diskusijama.

Kad malo bolje pogledamo, najveći gubitnici u takvim situacijama su oni koji apeluju na razum, na kompromis, na dogovor, što se obično shvata kao znak slabosti. To je loš aspekt naše političke kulture ili barem u poslednje vreme dominantnog mentalnog, političkog, socijalno-psihološkog modela, gde se gleda ko je koga, naravno, ne samo fizički ali i fizički, a svakako retorički, nabo u nekoj emisiji, u nekom studiju, ko je kome više zalepio i ko je duže, upornije govorio, paralelno sa svojim sagovornikom tako da se onaj nije mogao čuti. To postaje kriterijum uspešnosti debate i uspešnosti polemike.

Ovo što sam sada govorio, naravno, vezano je za ovu konkretnu situaciju i incidente, ali je važno i vezano za ono što nas čeka i zbog čega su ovi predlozi izmena zakona i podneti. Čak nisu ni u sali, a svakako oni koji nas gledaju više ne znaju tačno čemu ovo služi, zašto su ovi zakoni podneti, odnosno ove izmene zakona. Reč je o pokušaju da se zbog situacije sa Koronavirusom olakša donekle prikupljanje potpisa, pa sad umesto samo notara mogu i drugi, mogu organi lokalne uprave, državne uprave, mogu da skupljaju odnosno da overavaju te potpise. To jeste mali korak u ispravnom pravcu, ali potpuno neadekvatan ozbiljnosti problema koji mi imamo i o kojem sam govorio i pre neki dan i na koji sada hoću da skrenem pažnju.

Dakle, to je, neću da kažem čaj od nane, kad je reč o našem političkom procesu i oporavku, ili pokušaju oporavka našeg političkog procesa, jer bih bio nepravedan prema čaju od nane ili majčinoj dušici. Hoću da kažem da ove mere koje se sada predlažu, olakšava način overavanja potpisa, ili ono što smo prošli put takođe već u zaustavnom vremenu, pre ove epidemije usvajali, takođe je takva vrsta palijativne mere koja treba da tobože služi da se kao pokaže kako se olakšava i demokratizuje politički izborni proces, a u suštini se ništa bitno ne promeni.

Da se stvarno imala namera da se demokratizuje politički proces, čak i pre ove epidemije, a o ovom posle epidemije ću konkretno govoriti u nastavku, onda bi se za početak obratila pažnja na, recimo, moje prošli put podnošene amandmane, pre dva meseca ili više od dva meseca, ili sada, ovoga puta, gde kažem da kada se već cenzus smanjuje sa 5% na 3%, navodno radi demokratizacije političkog procesa i boljoj političkoj zastupljenosti u parlamentu, mada to neki mogu da tumače da bi se možda neke poželjne liste prebacile preko cenzusa, ali svejedno, ako se to i čini, onda je i mnogo veći doprinos demokratizaciji izbornog procesa bilo zapravo da smanjite onda i broj obaveznih potpisa koji se prikupljaju za te liste, pogotovo sada, u ovim epidemiološkim uslovima i mentalno-psihološkim uslovima i šoku koji postoji kod građana Srbije, evo, i sada, nakon ukidanja vanrednog stanja.

Kao što sam rekao neki dan, nije to košarkaška utakmica, pa da imate tajm-aut od 60 sekundi ili 60 dana, pa nastavite onda utakmicu tamo gde ste stali, još malo odmorniji i spremniji. Ne, to je bilo jedno teško, ozbiljno iskušenje za čitavo društvo, za sve građane, za državne institucije i strukture, koje su i položile taj ispit, više ili manje uspešno, neki uspešnije, neke manje uspešno, ali svejedno.

Dakle, postoje posledice mentalne u ponašanju ljudi, u svesti ljudi, u tome kako se pozdravljaju, do toga kako se druže ili kako hodaju, maltene, ulicom, a kamoli da nema posledice na izborno ponašanje, na političku svest i političko ponašanje građana. Sad se pravimo kao da se to nije dogodilo.

Pazite šta je glavna izmena zbog koje smo se mi ovde okupili, da ne mora samo notar, javni beležnik, nego da mogu i kod drugih da se overavaju potpisi, pa će to kao smanjiti malo gužvu i olakšati onima koji prikupljaju potpise i hoće da izađu na izbore.

Kao što rekoh, i pre ove epidemije, ja sam pitao kolege, ali slabo su mi odgovorili. Navedite mi zemlje u svetu, ne u svetu, Evropi, ali može i šire, ne morate mi baš Indiju ili tako nešto navoditi, ali čak i tamo nije tako, gde treba 10.000 potpisa za listu, bilo koju, čak i manjinsku, većinsku, da izađu na izbore. U Francuskoj nije tako. U Rusiji, jednoj velikoj Rusiji nije tako, govorim o parlamentarnim izborima. U većini zemalja oko nas nigde nije tako. Možda biste na prste jedne ruke našli jedan ili dva primera ili dva izuzetka. Nisam siguran, pošto su specifični slučajevi.

Dakle, nigde to nema i jasno je čemu služi. Sada, na kraju ovog našeg mandata ili pri kraju samog tog mandata da kažemo otvoreno – to služi očuvanju partokratskog sistema koji postoji ovde godinama, koji nije posledica, naravno, niti izum ove vaše vlasti, ali ste ga vi, rekao bih, usavršili, odnosno ova vlast ga je usavršila i dovela do perfekcije, a odgovara na neki način svima ili skoro svim akterima oko stola.

To je princip o kojem zapravo, pogotovo sada u uslovima ovim, kažem, pandemije i ove psihoze koja je ostala u društvu, u suštini bez pomoći… O tome je nešto govorio i govorili su neki prethodnici, nisu hteli da imenuju, pa, naravno, neću ni ja. U uslovima ovim, ovakvim sada u društvu, posle epidemije, pa čak i pre, samo tri, otprilike, grupacije političke možda mogu samostalno da prikupe potpis. Svi drugi, dakle, to ne mogu ili mogu uz blagoslov, veći ili manji, uz asistenciju vlasti i to je javna tajna i to svi znaju. To je način na koji izvlače iz strukture, vladajuće strukture, tako je bivalo donekle slično i ranije, priznajem, olakšavaju posao i na neki način kontrolišu ulazak političkim akterima u orbitu političku.

Profesor Ševarlić je pre mesec, dva dana, ne znam tačno, ne, u stvari pre ove epidemije predlagao i govorio zašto se ne omogući, recimo, uglednim pojedincima, javnim ličnostima da naprave listu sa tri ili pet ili samostalno da se kandiduju i prikupe određen broj potpisa proporcijalno manji od onoga ko podnosi listu sa 250 imena. Ne može biti jednak uslov za pojavu na izborima nekoj stranci velikoj, vladajućoj koja ima 250 kandidata i pretenduje da osvoji 150 ili, ne znam, 200 mesta i, recimo, profesoru Ševarliću, njega navodim samo kao primer, ili nekom drugom, trećem, koji hoće da se pojavi samostalno sa nekim programom i da ponudi građanima svoje ideje.

On ne treba da ima olakšicu u smislu toga koliko glasova treba da dobije, zna se koliko otprilike mandat, zavisi od izlaznosti, koliko je glasova potrebno za jedan mandat, neka bude i cenzus, na kraju krajeva, mada je malo loše da bude isti i za njega i za nekog drugog, ali je zaista apsurdno i besmisleno da on mora da podnese 10.000 potpisa da bi mogao da se pojavi kao, na primer, samostalni kandidat na izborima.

Sve su to, i vi gospodine Ružiću to znate, stare dileme i boljke našeg političkog sistema, ali sve se gura pod tepih, delom zato da se ne talasa, a delom zato što nikada vlasti to zapravo ne odgovara. To prosto treba otvoreno reći.

Da ne kažemo, takođe, ne o javnoj tajni, nego ovo već više nije ni tajna, da u većini lokalnih samouprava, ne govorim sada o Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili nekolicini najvećih gradova, u većini, dakle, gradova Srbije, odnosno, pogotovo opština, zapravo dve trećine birača, dve trećine upisanih u spisak, nekad i više od toga, moraju da se pojave kao potpisnici lista. Ponekad bude više potpisa ili jednako potpisa koliko ima i birača da bi se pojavili ti kandidati.

Znači, taj apsurd, koji inače zahteva ozbiljno preispitivanje, ne možemo ga sada raditi, tu vrstu izmene, ali može barem da se usvoji predlog. Ne mora da bude kao moj predlog, može neko od poslanika vladajuće većine ili vladajuća poslanička grupa da predloži tu vrstu izmene. Kad se smanjio cenzus sa 5% na 3%, onda smanjiti broj obaveznih potpisa za 40%. Dakle, ne sa 10.000, nego na 6.000. Za lokalne izbore ne 30 potpisa po kandidatu za lokalnog odbornika, nego onda proporcijalno 60% manje, to bi bilo 18, to je onda 18 potpisa po odborniku.

Kažem, zaista je apsurdno, i to svi znaju, pogotovo u ovim manjim sredinama, kad kažem manjim, ne mislim skroz malim, nego samo, eto, pa u jednom Smederevu, znači, ozbiljnim gradovima, Somboru, gde hoćete. Da bi se potpisi sakupili i validno predale liste praktično čitavo biračko telo potrebno je da se potpiše. To, naravno, da otvara prostor, široko polje mahinacija i manipulacija svih vrsta.

Ono što je suština i što hoću da kažem u ovih par minuta jeste moj obnovljeni predlog koji vam sada ponavljam, rekao sam i time sam završio i prošli put svoje izlaganje. Naravno da život ne može da stane, ali suviše su još sveže traume, i to će nam reći i to kažu epidemiolozi, uostalom i stručnjaci i ovi članovi stručnog tima i Vlada Srbije na čije se stavove uglavnom poziva vlast i iza njih nekad zaklanja, kažu da se do kraja juna ne može očekivati normalizacija ili barem druge polovine juna, gospodine Lončar.

Imam ovde izjave, ako bude prilike da razmenimo neku repliku, od profesora Kona do profesora Nestorovića. Dakle, ugledni članovi stručnog tima na to upozoravaju, neće biti svadbi, neće biti proslava, neće biti pozorišta, a vi očekujete da ljudi izađu i da glasaju kao da se ništa nije dogodilo, sve na taster. Nije lako ni zatvoriti na taster, a pogotovo ih ne možete na dugme, na taster, na zvonce aktivirati da se sad odjednom, ne samo da dođu da glasaju, nego da se uopšte uključe u politički život. Znam da se stvari moraju vraćati u normalu, dajte neki rok da bi se stvari vratile u normalu. Kažem, nije to tajm-aut, nije to košarkaška utakmica.

Na kraju krajeva, svi vi znate i mi znamo, makar kao glasači, kako izgledaju naša biračka mesta. To su uglavnom učionice nekih škola po unutrašnjosti, uostalom i u ovim velim gradovima ili nešto slično. To su prostorije u kojima se, kad je reč… Samo pazite koliko će lista biti i koliko posmatrača ispred tih lista, plus zvanični članovi izbornih komisija. Znači, tu već u startu ima preko 20, najmanje 20, često bude i više ljudi. To se tiska kao u košnici i sad tu treba da defiluju ceo dan još i glasači, sa maskama, bez maski, itd.

Znači, potpuno je jasno da je to jedna specifična, da ne kažem vanredna, situacija u kojoj čak i oni koji žele na izbore, mnogi neće izaći. Dakle, ne zato što slušaju bojkotaše, već ja sam, kao što znamo, bio protiv bojkota i sada ja ne želim bojkot. Ja želim da izađem na izbore, i kao građanin i kao politički subjekt, ako je to moguće. U ovim okolnostima mi je neprijatno, kao što sam već rekao, i da izađem i da pozovem nekog drugog da izađe da glasa za mene ili za nekoga koga ja, recimo, podržavam. Prosto se ne usuđujem.

Zato mislim, a vi znate i pravnici među vama znaju, vi ćete reći da to sada kao ne možemo zbog ustavnih i zakonskih rokova, već zbog vanrednog stanja mi izvan ustavnog i zakonskog roka… Trećeg juna ističe mandat ovom sazivu Skupštine, ionako se neće moći završiti izborne radnje i konstituisanje novog parlamenta pre isteka važenja mandata ovog parlamenta. Mi smo usvojili razne leks specijalise u toku ovog našeg mandata i mislim da bi sasvim bilo logično, osnovano i ne bio nikakav skandal da se nekim leks specijalisom prosto da ljudima, građanima, pa nekim političkim subjektima rok za neki odisaj, za neko vraćanje u kakvu takvu normalu.

Poslednje, pošto je to bio argument nekih kolega iz vladajuće većine, nezvanično, kažu – pa, ne ali može da se vrati epidemija na jesen. Pretpostavljam da ćete to i vi reći, gospodine ministre, pa vam onda repliciram unapred rečima prof. Nestorovića, koji je rekao da su ti jesenji meseci najmanje opasni, jer se obično koronavirusi, ovo je citat doslovan, javljaju negde od decembra do marta, aprila. To je rok kada se možda može vratiti nekoj formi.

Mnogo je veća opasnost sada od trajanja, od recidiva tog virusa nego nekog velikog povratka u septembru ili oktobru. Zato je moj predlog da se umesto 11. maja, neki dan što smo imali, da se promeni, opet na inicijativu vlasti, u vašim rukama je i nož i pogača, da bismo imali, ne samo sve aktere ili više aktera na izborima, nego da bismo imali regularniju atmosferu na tim izborima, politički i medicinski regularniju. U ovom trenutku mislim da preti opasnost, da niti je medicinski, zdravstveno potpuno regularna i čista, ali koliko je politički regularna, to najbolje mi znamo. Hvala.

Zahvaljujem.

Skinuo sam masku pre nego što sam govorio maločas, gospodine Lončar, tako da ja poštujem, šta god mislio o tim merama, poštujem ih, ali moram da kažem, da uz sav respekt prema tim doktorima i struci, struka je izdavala suviše često kontradiktorne, kao bih rekao, izjave.

Poštujem to da se stvari menjaju, da neke stvari nisu znali, i neću da nikoga žigošem, ali je malo indikativno da, sad nemam vremena u dva minuta, prošli put sam nešto više o tome govorio, i neke druge kolege, da je nekako eskalirala, govorim i dakle ozvaničena, ova drama oko Korone, i zavedeno vanredno stanje, nakon što su raspisani izbori, i nakon što su vladajuće stranke predale svoje izborne liste. Onda se obustavio taj proces, i onda smo rekli dramatično je, hiljade mrtvih, samo što nisu desetine hiljada, stotine hiljada preti da ih bude, a, onda kada je bio zadnji voz i zadnji čas, da se pre leta završi izborni proces, onda odjednom si brojke ignorisane, odnosno činjenica, ima dosta novoobolelih, smrtnih slučajeva ima, slično koliko je bilo i unazad nekoliko nedelja, da ne kažem mesec, dva dana.

Opada broj i težina slučajeva, to sam shvatio. Procenat je u odnosu na testirane manji. Ali, hoću da kažem da je malo čudno da se zavede vanredno stanje i ukinete baš onda kada to vlastima nekako odgovara. Nezavisno od toga, nadam se da ste razumeli, mislim da nema ni političkih, ni zdravstvenih razloga, odnosno dovoljno argumenata da se izbori održe 21. juna i mislim da bi bilo uputno iz političkih i medicinskih razloga da budu odloženi.

Sada sam kratak i jasan, nadam se da ste razumeli. Hvala.

Hvala.

Sad, ne znam, prosto da li da odgovaram ministru ili predsedavajućem koji je iskoristio priliku da me poučio o tome kako stvari stoje sa Ustavom, pa bih prvo podsetio, gospodine Arsiću vas, da je Ustav ovde prekršen već od trenutka načinom kako je uvedeno ovo vanredno stanje. Tako da… (Isključen mikrofon.)

Ovo ste lepo smislili, što reče koleginica. Gospodine Arsiću, nadam se da mogu komentarisati odluku Ustavnog suda i prošle i buduće. Naravno da će njegova biti izvršna, kao što je i u slučaju Briselskog sporazuma, njegovo nečinjenje je bilo takođe izvršno i mi sada živimo sa posledicama i Srbi na KiM, sa posledicama tog Briselskog sporazuma, pogubnim posledicama po integritet Srbije. On je oprao ruke, nadam se da neće oprati ruke na takav platonski način i ovog puta.
Ali, da odgovorim samo gospodinu Lončaru, upravo izjave tih doktora koje ste vi pomenuli, uglednih članova stručnog tima, daju mi osnov za sumnju u to da je ova odluka u suštini politička i da nije celishodna.
Opisao sam kako izgleda stanje na našim biračkim mestima i svi građani znaju kako izgledaju naša biračka mesta, sa koliko desetina ljudi tamo. Čak ne govorim o glasaču, pre nego što i bilo koji glasač uđe unutra. I, što sam vam rekao i citirao reči profesora Nestorovića, da je vrlo verovatno da je taj virus bio već u februaru, nego i u januaru čak je on rekao, ovde kod nas, već u januaru da je bio.
Mi smo u martu tek preduzeli, odnosno vlast je preduzela mere i uvela vanredno stanje. Dva meseca su zapravo građani bili izloženi dejstvu tog virusa, a da nisu znali. Kako onda možemo biti sigurni i kao građani i kao politički ljudi koji donose odluku da se nešto slično ne dešava i sada i da se neće desiti, da je tako slično i u maju, kao što je bio i u januaru i februaru, da je tako i u maju i u junu taj virus među nama.
Kaže vam struka i završavam time, kaže vam struka, vaša struka, vaši doktori da je jesen, zapravo rana jesen i leto period kada je aktivnost Koronavirusa najmanja i da u tom smislu su oni najopasniji i najviše deluju u periodu decembar–mart. U tom smislu medicinski razlozi… (ne razume se), a mislim da je politička epidemiološka situacija još i gora od ove zdravstvene, a koliko je loša to već vidimo i videćemo u narednom periodu i zbog toga takođe treba razmisliti o ovom predlogu, a ne tvrdoglavo insistirati na nečemu što je možda politički celishodno, možda zbog nekog procenta više ili manje.
Vlast dobro stoji sada, stajaće dobro i na jesen, ne sumnjam ja u dobar rezultat vlasti, ali ovako deluje kao da je malo zbrzano i kao da se želi odraditi taj posao. Kažem, gospodine Arsiću teško da vi ili ovaj saziv, ova skupštinska većina može da bude baš neki veliki čuvar Ustava, jer ste ga kršili više puta i činjenjem i nečinjenjem. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Odlično što mi je tu ministar Ružić, pošto sam ja postavio neka pitanja prošli put, pa je on nestao, sad doduše nema ministra Lončara, ali evo odmah ću da krenem sa pitanjima za gospodina Ružića, kao nadležnog ministra za lokalnu samoupravu, odnosno državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Gospodine Ružiću, mnogi pitaju šta je sa biračkim spiskom? Vi ste se više puta hvalili da je on bolji, dobar, ažuriran, bolji nego ikada. Lično uopšte ne smatram da je to glavni izvor naših problema, ali jedan deo javnosti i građana to misli i ima mnogo ilustracija toga. Jedna od najčešćih jeste pominjanje činjenice da birački spisak ima, znate i sami koliko ljudi u njemu, a da je po ovom spisku predviđenih za ovih sto evra, kao i na osnovu broja ličnih karata u zemlji Srbiji, izdatih ličnih karata, kao i ovih lica koja imaju pravo na ovih sto evra besplatne pomoći, operiše sa brojkom od pet i po miliona, a u biračkom spisku ima preko šest miliona i petsto hiljada, sad ne znam šta je poslednja brojka.

Otkud ta razlika od skoro milion, i ne skoro, preko milion građana više u biračkom spisku? Ja verujem da je tu reč o licima koja su u inostranstvu, ali tu bi morala da se napravi neka selekcija, posle koliko godina, do koliko godina, itd, boravka u inostranstvu, se ljudi izražavaju na biračkom spisku. Jer, ovako, postoji bojazan da se ostavlja prostor za zloupotrebe zbog te razlike između broja stvarno, realno živućih građana u zemlji Srbiji i onih koliko ih ima, a to je znači preko milion, ili skoro milion, razlika u biračkom spisku.

U vezi sa ovim konkretnim predlozima, ja sam postavio pitanje i sada ga ponavljam. Ako ste stvarno hteli demokratizaciju i poboljšavanje uslova, kao i olakšavanje učešća u izbornoj trci, odnosno učešća u izbornoj trci, zašto niste smanjili broj obaveznih potpisa za liste učesnika? Naravno da smo mi sada već ušli u izborni proces, ali, isto tako, napravili smo i pauzu. Mi smo i dva puta menjali u izbornoj godini izborne zakone, što zbog ovih dogovora i rezultata pregovora sa predstavnicima Evropskog parlamenta i ovog međustranačkog dijaloga, što sada zbog vanrednog stanja i korone. Hoću da kažem, ako se stvarno htelo da to bude demokratskije i da se olakša učešće onim političkim subjektima u što većem broju da učestvuju na izborima, zašto, ako smanjujemo cenzus sa 5% na 3%, niste smanjili broj obaveznih potpisa sa 10 hiljada na šest hiljada, i za lokalne odbornike sa 30 na 18 potpisa?

Ovako, vi to najbolje znate jer ste ministar za lokalnu samoupravu, da u manjim mestima, sem ovih par najvećih gradova, zapravo većina ili gotovo svi, ili tri četvrtine građana sa biračkim pravom se zapravo pojavljuju kao potpisnici nekih lista, oni koji daju potpise listi. To čini pomalo apsurdnim čitav taj politički proces.

Hteo sam da vam postavim ta dva konkretna pitanja, vezano za birački spisak i vezano za ove mere koje treba kao da demokratizuju i olakšaju učešće na izborima što većem broju političkih subjekata.

Ovo da sada može umesto notara, beležnika, da može da se overava i u jedinicama uprave gradova i opština, to je, kao što sam rekao, mera majčina dušica. To nije ništa, ni čaj od nane. Ništa bitno, osim što će malo smanjiti gužvu kod notara i opasnost od zaraze prilikom prikupljanja potpisa. Jer, sada ćete teško izvući, ili bar mnogo teže, građane da vam daju potpis, ma bilo šta da vam daju, da stanu u neki red i da čekaju ljudi. Da se stvarno htelo da se to olakša i demokratizuje, onda je moglo da se učini ovo što sam predložio - da smanjite broj obaveznih potpisa zbog specifične epidemiološke situacije. To je ključno.

Ponavljam i završavam time, smatram da iz ovih medicinskih razloga, epidemioloških, toga što se sad ispostavilo da naši vodeći doktori ne znaju kada je virus došao u Srbiju, ne da li je početak marta ili je 5. mart, što je bila dilema, nego da li je bio januar, februar ili decembar, i sami priznaju da ne znaju od kada, koliko meseci pre smo imali virus u Srbiji, to ne kažem ja, to su rekli vaši članovi stručnog štaba, onda se lako može dogoditi da isto tako ne znaju u ovom trenutku koliko je opasan i do kada će biti u Srbiji. Stoga treba i iz tih razloga, a o političkim da i ne govorimo, o nemilim scenama i ko zna šta nas još čeka, što ja niti želim niti priželjkujem, naprotiv. Svi ovi moji predlozi su usmereni i upućeni na to da se izbegnu te nemile scene, koje mi ne odgovaraju ni lično meni, ni politički, niti nama kao društvu i državi.

Znam da niste vi ti koji odlučujete, ali možda ima prostora i vremena da se razmisli na nivou vlasti i vladajuće većine da se taj gest učini i na taj način relaksira politička, a rekao bih i zdravstvena situacija, samo jednim prolongiranjem roka. Ne tražim nikakve tehničke i prelazne vlade, odmah da kažem, jer ja mislim da je to glupost i da to ne treba tražiti, jer, na kraju krajeva, samo ispadamo smešni sa tim zahtevom. Neka vlada ova Vlada, kad Vlada ionako malo izvan će izaći iz ustavnog i zakonskog okvira zbog ovog vanrednog stanja, mesec ili dva, pa neka izađu tri ili četiri meseca ova Vlada i parlament, pa da imamo izbore u koliko-toliko demokratskim uslovima.

Ovako, nećemo rešiti ključnu stvar koju izbori treba da omoguće, a to je stabilizacija i deeskalacija političkog života, već naprotiv. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Verujem da biste vi mogli još i šire od ovih 11 minuta, gospodine ministre. I ja bih, verujte, mogao, a moram da stanem u dva minuta.

Dakle, ja sam vam i postavio pitanje oko biračkog spiska da biste razjasnili. Želim dobro političkom i demografskom procesu u ovoj zemlji, koliko god se nekad pitam da li i ko sve zaista želi dobro tim procesima.

Dakle, treba otkloniti nerealne sumnje. Slično je i kada je reč o migrantima i tim sličnim pitanjima, znači, ono što je preterana i nerealna sumnja, a odgovoriti na one opravdane zamerke, sumnje i dileme javnosti.

Evo, sad ste vi rekli da oko milion, vi smatrate oko milion, mada niko ne može tačno da kaže, sa aktivnim prebivalištem, ima naših građana koji su u inostranstvu, ja se samo vraćam na to da kažem da je to broj koji ostavlja mogućnost i prostor za zloupotrebe, ali treba objasniti ljudima da to ne znači automatski da su to mrtve duše, kao što jedan dobar deo građana misli. Nisu, ali je činjenica da stižu razne… Znam, ja sam se lično uverio sa svojim očima i neki moji prijatelji, desetine nekih čudnih poziva stiže na adrese ljudi koji nikada tu nisu živeli i to zaista imate širom ne samo Beograda, nego i drugim mestima po Srbiji takav slučaj. Prosto, razmislite i vidite kako se to dešava, a dešava se, gospodine Ružiću.

Drugo, što se tiče tih 10.000 potpisa, ja sam pitao onaj put kada niste bili prisutni, da li znate zemlju, u kojim zemljama postoji taj uslov od 10.000 potpisa za parlamentarne izbore? Ne govorim o predsedničkim izborima. Dakle, prosto je nedemokratski. Usvojite te izmene, neka važe od sledećeg izbornog ciklusa, svejedno je. Prosto je besmisleno i služi samo kao jedna partokratska mera da spreči ili smanji broj mogućnosti ljudima da zaista učestvuju u demokratskim izbornim procesima.

Napokon, što se tiče ovih mojih amandmana, ja sam to predlagao pre epidemije. Kada smo usvajali prethodne izmene, ja sam imao amandman gde sam rekao… Znači, nisam čekao da uđemo u politički proces, pa da onda predložim, što onda stvarno jeste osnovano da se kaže – pa, sada nisu isti uslovi.

Naglašavam, mi smo već izašli iz ustavnog i zakonskog okvira zbog vanrednog stanja. Dakle, apelujem na dobru volju pre svega kod vladajuće većine. To zvuči kao glas vapajućeg u pustinji ili da govorim gluvima, da pokažu širinu koju ste navodno demonstrirali već ovde do sada, pa da se stvarno donesu mere i potezi koji će omogućiti što šire i što reprezentativnije učešće na izborima upravo radi demokratizacije i deiskalalcije ovog potencijala konfliktnog koji, nažalost, postoji u društvu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Vi znate, kao i ostale kolege, da se ja retko javljam, čak i kad sam ja tema i meta bio napada ne javljam se po Poslovniku, jer znamo da to često bude i najčešće služi kao neka zloupotreba i zamena za replike, jer na Poslovnik nema prava na repliku.

Morao sam pri kraju konačno ovog našeg saziva da kažem da način na koji je kolega Atlagić govorio, i to ne samo sada, nego i mnogo puta ranije, član 107, da ne bi bilo dileme, predstavlja flagrantno kršenje Poslovnika i gotovo svaki put bi se moglo reagovati, bez obzira što ja ne sumnjam u njegovu dobru nameru i njegovu privrženost Srbiji i slično, ali on svaki put koristi, upravo krši ovaj član 107. Poslovnika, gde se pominje, pored ostalog, korišćenje uvredljivih izraza, iznošenje činjenica i ocena itd.

Znači, dostojanstvo Skupštine je višestruko ugroženo i time što se koriste uvredljivi izrazi toliko puta rutinski da već predsedavajući u raspravi ne reaguje i ne primećuje te izraze, kao i oni koji nas gledaju. Điki mafija, Janko stanokradica, kralj stečaja itd. Dakle, izvrću se, izruguju se imena i nadimci nadevaju neprimereni bilo odsutnim, bilo prisutnim ličnostima, od kojih neki nisu uopšte članovi Skupštine, neki čak nisu ni u politici, kao što je penzioner ili akademik, ali penzioner prof. Teodorović.

Da ne govorim o tome što se dve trećine izlaganja bazira i svede na kritiku, i to na jednu ne kritiku, nego na ostrašćeno pljuvanje po jednom od lidera opozicije i time se zapravo, na stranu što se čini njemu usluga, možda, a možda se i diskvalifikuje ili humanizuje, ali svakako se krši dostojanstvo parlamenta i važan povod koji nas je ovde sakupio, i to ne samo sada nego, rekao bih, svaki put u replikama, odnosno izlaganjima uvaženog kolege Marka Atlagića. To se dešava, predsedavajući to nekako gledaju, preko toga prelaze i nikada, nikada ne reaguju, a svaki put bi mogli, za ove četiri godine na praktično svako njegovo izlaganje bi se moglo reagovati na ovaj način i tretirati kao flagrantna povreda Poslovnika. Hvala.

Zahvaljujem predsednice.

Vidim da su kolege nestrpljive, očekuju glasanje. Jasno je da će ove mere, odnosno da će ove mere i predlog biti usvojen. Jasno je da postoji većina za to, ali ja moram priznati, da sam retko kada čuo toliko maštovitih objašnjenja, kao u ovoj raspravi danas i prošle nedelje, zašto Skupština nije mogla u ovakvom ili sličnom formatu da se sastane na početku ove krize i da izglasa, odnosno da donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i vanrednih mera.

Dakle, čuo sam, naravno, i gospođu Brnabić, čuo sam i kolege iz vladajuće koalicije, ali, interesantno je da čak oni, znači predstavnici vlasti, među kojima ima ozbiljnih pravnika, i dosta pravnika, mnogo su više i mnogo su rađe govorili o presedanu i navodili primere, po njima neustavnog ili sumnjivog ponašanja nekih prethodnih vlasti, nego što su previše branili ustavnost ove odluke o uvođenju vanrednog stanja mimo Narodne skupštine.

Kao što sam rekao prošlog puta, razne struke, razni poslovi imaju svoje pozitivne i negativne strane, prijatne i neprijatne. Čuo sam gospođo Brnabić i da ste navodili primere i opasnosti koje su možda mogle da proisteknu po narodne poslanike i ne samo po njih nego i po zaposlene u Skupštini, da smo se sastali na početku ove krize i zaveli vanredno stanje. Ali, težak je svaki posao na svoj način, ovo je rizik mali, za narodne poslanike, u odnosu na koji su lekari, medicinsko osoblje svakoga dana preduzimali. Dakle, možemo to da shvatimo kao deo posla, uz određene mere, samo bi bile još rigoroznije, to je moglo da se uradi.

Drugi argument koji je navođen i od strane vlasti i od strane nekih kolega iz vladajuće koalicije, jeste da bi to trajala rasprava danima i danima, bilo je hitno. Nije morala rasprava da traje danima, evo i danas ćemo u jednom danu završiti, a moglo je to da bude još efikasnije, dakle, pogotovo kad je tako važna stvar, kao što je uvođenje vanrednih mera i vanrednog stanja. Dakle, ni to nije razlog bio da se ne sastanemo i ne donesemo odluku na pravno valjan, ustavan način.

S druge stane, vi ste rekli, nema problema, reći će Ustavni sud svoje mišljenje, on će doneti konačnu presudu. To je tačno, ali ja moram priznati da imam osnovanih razloga za sumnju i brigu, je naš Ustavni sud, što je nažalost, ovde bilo pominjano u raspravi znao je da ćuti, oćuti u nekim vrlo delikatnim situacijama, te je naprosto morao da se oglasi. Počev, recimo, od ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, kada je baš onako pilatorski oprao ruke, proglasivši taj sporazum za politički sporazum, a onda smo Boga mi, videli kako mnoge pravne i sve moguće posledice proističu iz tog nazovi, i tzv. političkog sporazuma, koji je usvojila, odnosno ne ova Vlada, nego ova skupštinska većina, i potpisnik je bio ovde prisutni, potpredsednik Vlade Ivica Dačić, tada u drugom svojstvu.

Bilo kako bilo, hoću da kažem mnogo puta je nažalost, i odmah ću vam rado priznati, bilo je toga i ranije, nije to počelo sa ovom većinom, vladajućom, da je Ustavni sud oćutao stvari kada nije smeo da ćuti, i kada su oduzimani mandati poslanicima, i kada u jednom trenutku se nije znalo koliko ima poslanika u parlamentu i ko je tu, i pa na ovamo. Zaključno sa ocenama iz tog Briselskog sporazuma i posledicama koje iz njega proističu. Oglasio se jedino u vezi sa ovim tzv. Borkovim sporazumima, i to delimično, koje je znači, funkcioner prethodne demokratske administracije sklopio sa predstavnicima Prištine, i tada se oglasio i stavio van snage ili barem proglasio neustavnim neke od tih mera.

Ali, moram priznati, neke od tih sporazuma koje sam ja kritikovao svojevremeno, dakle, tih Borkovih sporazuma koje je sklapala prethodna vlast, mada ih je implementirala ova vladajuća većina, i to treba reći, neki od tih sporazuma su bili majčina dušica u odnosu na ono što je nažalost činila ova vladajuća većina, u više svojih inkarnacija i svojih izdanja. Drugim rečima, Ustavni sud nam nije baš neka uzdanica, ja bih voleo da se bar retroaktivno oglasi o načinu na koji je ovde doneseno.

Dakle, slažem se da je bilo i ranije flagrantnog kršenja ustavnosti, ali to nije opravdanje da se ovde nije moglo učiniti ono što je trebalo po slovu Ustava, a to je da se okupimo na jednoj sednici u jednom danu, pola dana i proglasimo vanredno stanje.

Pominjalo se kako i naravno da bi većina izglasala tu odluku i bogme i neki čak i sa moje strane, kritičari prisutni i parlamentu kažu – pa nemoj sada da gnjaviš oko toga, ionako bi oni izazvali šta hoće, ali procedura je važna, forma je važna drage kolege, bez obzira kome i kada odgovara. Čak i kada je njen ishod isti, suština nije ista, kada je sadržaj isti, forma je bitna. Forma je zahtevala da se ovog puta oglasi Skupština i da ona proglasi to. Ne samo to, sada prelazim na malo važnije, mada je i ovo vrlo važno, nego je osetljivija stvar, mislim na podršku merama. Ona postoji, ali podrška vladinim merama bi bila mnogo veća da je em proglasila odluku tu Narodna skupština, em dalje, to sad deluje kao naučna fantastika, poštovane kolege, ali verujte da bi bilo vrlo normalno i pozitivno bi odjeknulo u javnom mnjenju Srbije i možda ne bismo imali ove scene o kojima sada govorimo i ove incidente koji su se desili poslednjih dana.

Bilo bi jako dobro i jako zdrava poruka da su od početka u implementaciji i podršci tim merama u celini ili delu se pojavljivali i neki drugi predstavnici političkog života Srbije, bilo parlamentarnog, bilo vanparlamentarnog. Ako vam je bilo previše ili gospodinu Vučiću ili predsednicu Vlade da se pojavi zajedno npr. sa liderima Saveza za Srbiju, npr. sa tim Đilasom ili Šolakom, mada Šolak nije nikakav političar ili lider, ne znam ni da li postoji ili je samo neko mitsko stvorenje, dakle, da se pojavi sa njima.

Ali, šta je falilo, šta je bio problem poštovane kolege? Evo sada kažem, kada je sve manje više prošlo, da se pojavio sadašnji i bivši predsednik ili dva bivša predsednika i da su zajedno podržali, rekli i založili se za poštovanje mera? Verovatno bi prekršaja bilo i manje nego što ih je bilo, mada i sada nije bilo previše i stekao bi se utisak o nekom konsenzusu.

Dakle, sadašnji predsednik. To radi recimo, kada tako volite često da se pozivate na Amerikance i na američke primere, to je ono što oni vrlo često rade. Kada je nešto važno, kada je neka poruka koja je simbolično bitna za naciju ili treba demonstrirati jedinstvo, onda se pojave svi živi prethodni predsednici sa aktuelnim predsednikom.

Evo vi ste mogli, imate gospodina Nikolića, on je iz vaše stranke ili osnivač vaše stranke, gospodin Tadić verovatno ne bi rekao ne, pa na taj se mogla demonstrirati ta vrsta poruke solidarnosti i sloge.

Kažem, možda bi nekih od ovih poslednjih incidenata bilo manje i bila bi veća, plebiscitarnija podrška merama. Što se tiče samih tih mera, rekao sam prošlog puta, možda nekome možete spočitati nedoslednost, neprincipijelnost, meni ne, kada je reč o ovim merama i o vanrednom stanju. Ja sam bio za te mere, generalno. Bio sam za uvođenje radikalnih mera, ne nužno u ovom obliku, ne nužno u ovom stepenu zatvaranja, ali se nisam bunio protiv uvođenja vanrednog stanja. Verovatno bih i glasao za uvođenje vanrednog stanja, iako će mi zameriti neki koji me gledaju, ali bi imali nešto što liči na parlamentarnu kontrolu mera i plus, imali bismo taj neki širi konsenzus i podršku mera.

Ovako se svelo i to je uvod u onu ključnu temu koja nas najviše zanima, bar javnost, to je dnevno politička, mada ne smemo zaboraviti ovo što nam se dešavalo, mislim da bi sigurno takav pristup sprečio ili smanjio broj prigovora, ne samo prekršaja vanrednog stanja, nego i primedbi koje sadašnja opozicija ima na ponašanje aktuelne vlasti tokom vanrednog stanja. Ovako smo imali slučaj da se samo predsednik Republike i ponekad predsednica Vlade pojave i javno nastupaju i po neko od ministara koji je za to zadužen.

Dakle, stručni tim uredu, tzv. struka, bez obzira što se na njihov račun može što šta reći, ali se isto mora i pohvaliti, pogotovo rad po dubini, po vertikali zdravstvenog sektora. Ja mu aplaudiram, skidam kapu i sve što treba, uz sigurno konstatovanje grešaka kojih je bilo.

Pohvalio sam i to nije baš popularno kada to čini opozicija, pogotovo u ono malo vremena što imaju na raspolaganju, pohvalio sam i konkretno neke resore ili neke poteze, svi oni zbirno idu na vaš kolektiv i račun, od kupljenja naših sugrađana po aerodromima širom sveta.

Pohvalio sam snabdevenost, relativno uspešnu i dobru popunjenost naših prodavnica, nezavisno, odnosno minus medicinska oprema. Tu je bilo nestašica i bilo ih je dosta dugo, kao što su takođe rekle kolege.

Pohvalio sam i ovaj rad na daljinu škola, školsku organizaciju i pohvalio sam ipak zaštitu najstarijih sugrađana. Tu je sigurno bilo rezultata, mada mislim da je možda moglo po manje drastičnu cenu ili po manje radikalno ugrožavanje prava te populacije, ali je zaštita postignuta i zato je smrtnost veća u ovim drugim kategorijama.

Dakle, to više-manje nije sporno. Ne mislim da sam zbog toga manje opozicija ako pohvalim nešto, ali principijelna primedba od toga kako je izvedeno vanredno stanje do toga, a to je ključno, da je iskorišćeno, sticajem okolnosti ili sa namerom, o tome možemo da pričamo, za beskrajnu sedmonedeljnu propagandu vlasti, vladajuće stranke i vladajućeg lidera. To je činjenica poštovane kolege.

I možda ovaj otpor koji postoji sada i dalje prema ovim izborima nije i kod mene lično, ovim zakazanim za 21. juni, ima dva razloga. Jedan je medicinski, a drugi je politički. Ja uopšte ne krijem da postoji i taj politički. Mi smo imali sedam nedelja nesmetani, neprekidni kontinuirane propagande, odnosno promocije vlasti i svakodnevnog pojavljivanja predsednika Republike.

Jovan Zlatousti da je u pitanju, pa dojadilo bi. Donald Tramp je jedini koji mu je bio donekle konkurent po tom pitanju, pa je i on shvatio da mu to nanosi štetu pa je prekinuo sa tim svakodnevnim konferencijama. Niko drugi u svetu nije imao takvu vrstu svakodnevnih seansi. Možda bi imao Kim Džong Un, ali on je bio bolestan, očigledno je imao zdravstvenih problema pa se nije pojavljivao u javnosti uopšte nekoliko nedelja.

Hoću da kažem, da nije bilo takvog pristupa, mislim da biste u velikoj meri, prvo imali bismo veće jedinstvo koje nam je potrebno na društvenoj sceni. To ne znači da svi mislimo isto, već samo znači da se složimo oko nekih temeljnih stvari. I drugo važnije, otpor onome što Vlada predlaže i otpor na kraju krajeva i sada ovim izborima bi bio manji ili bi bar bio teže da se brani, mogao bi se teže braniti, recimo odluka o bojkotu.

Ja lično nisam, za razliku od onih kolega, bio za bojkot izbora. Izašao bih, da nije bilo vanredne situacije, izašao bih ili sa svojom listom ili bi podržao nekog drugog i prošao kako bi prošao. Ali, sada ja priznajem da mi je nelagodno da izlazim na ovakve izbore koji dolaze posle skoro dva meseca, ne resetovanja, ne pauze, to vi tako pokušavate da predstavite, nego realno ozbiljne, neprekidne i ničim ometane propagande vladajuće stranke i vladajuće garniture.

To nije dobro za demokratiju u Srbiji. To nije dobro čak ni za vas kao vladajuću većinu. Iz toga mislim da je bilo razumno, uputno i moj ovaj jedan, jedini amandman koji sam podneo u tom pravcu idem, mada nemam nikakvih iluzija da će biti usvojen, ali prosto vas pozivam da obratite pažnju na njega, ide u pravcu toga da se relaksira situacija politička, da se da ljudima neka pauza, mentalna pauza, ne političarima, ne strankama, nego građanima, da malo odahnu od ovog stresa i šoka u kojem su bili sa razlogom ili bez razloga. Ja mislim sa razlogom. Zato sam i podržavao mere. Zato se nisam slagao sa nekim kolegama koji su smatrali da je to sve, samo, ne znam, zavera i priča. Na žalost nije. Bolest postoji, teška je. Ne znamo još koliko, ne znamo u kom obliku će se vraćati, možda neće biti ovako teško i siguran sam da je bilo razloga. Pa, nisu ludi ljudi širom sveta da žrtvuju svoje budžete, deficite, preduzeća, da država radi nečega što je samo šala i izmišljotina. Dakle, u to ne verujem. Mada verujem da je bilo i malo preteranog straha na globalnom nivou.

Našoj vlasti, vama konkretno, zameram dve, odnosno tri stvari. Mislim da se čak kasnilo sa merama i tu sam dosledan to sam govorio od samog početka. Da se onda lutalo sa tim merama, da je onda bilo neodgovornih izjava, tipa stotine hiljada mrtvih. Pazite, na celom svetu gospođo Brnabić nema više od 300 hiljada u ovom trenutku žrtava. To je naravno mnogo, ali govorim o celoj planeti Zemlji. A, priča je bila da će biti puna groblja i šta-više doktorka Kisić je u jednom trenutku rekla da smo to i da nešto nismo uradili bilo bi stotine hiljada mrtvih. Pa ne može u Srbiji biti stotine hiljada mrtvih, ako u celom svetu sa sve Amerikom, Italijom, Španijom, Francuskom ima nekoliko stotina hiljada žrtava.

Znači, bilo je preterivanja, korišćenja, svesnog ili nesvesnog, i epidemije, i borbe protiv nje, koju pohvaljujem, zarad političke, u političke svrhe. Ali, kada je to već tako, onda je bilo razborito podvući crtu, dati neku vrstu tajm-auta, jer nije ovo vanredno stanje, ova epidemija košarka i moj izraz čak nije dovoljno precizan i srećan, jer u košarci uzmete tajm-aut, pa istekne 60 sekundi ili 60 dana i onda nastavite utakmicu kao da ništa nije bilo.

Ovde je bilo, ne samo vanrednog stanja, bilo je velikog straha, bilo je teških priča i velikog uzbuđenja i uznemiravanja javnosti, bilo je ozbiljnog ugrožavanja ili sužavanja ljudskih prava što ide naravno u vanrednom stanju zato se i zove vanredno stanje. Iz toga, dakle, već zbog toga je bilo umesno razmotriti ovaj predlog poput mog ili neki sličan, koji je išao u pravcu relaksiranja političke situacije, a ovako deluje, hteli ili ne, kao da ste želeli iskoristiti dok je rana vruća, dok se ljudi ne osveste, dok se ne potroši ili ne dobije ovih sto evra protiv kojih ja nemam ništa protiv i pozivam sve da ih uzmu, dakle da se odmah završi sa izborima.

Za mene lično je ne prihvatljivo u ovakvim okolnostima da idem na izbore iako sam imao nameru da izađem na ove aprilske. Ali, nisam ja bitan, mislim za dobar deo građana, čak i za dobar deo vaših simpatizera malo je šokantno i stresno u situaciji kada vaši doktori, doktori naših, članovi Kriznog štaba kažu da ne znaju šta će biti u junu mesecu, kažu da ne treba pre druge polovine juna planirati svadbe, nikakvi bioskopi, pozorišne predstave i slično. Kada članovi Kriznog štaba priznaju, završavaću time, da je moguće da je jedan doktor Kon, da je već u decembru bio virus među nama, a drugi doktor Nestorović danas kaže, vrlo moguće da je bio u januaru, i ja mislim da je bio. Ali, evo sada i oni naknadno kažu, a mi smo pričali kako nema slučajeva, kako smo mi bezbedni, kako smo mi neko ostrvo srećno izolovano i ponosili se rezultatima postignutim.

Ponavljam i završavam, nismo najgori i to je super. Nismo ni najbolji, nemojmo da preterujemo, u samo našem okruženju ima zemalja koje su po najmerodavnijim kriterijumima, to je stepen smrtnosti, odnosno na sto hiljada stanovnika, koje su bolje prošle od nas i mi smo bolje prošli od nekih drugih i to je dobro. Znači, ne treba preterivati sa pohvalama, kao i ovo da imamo najbolje ekonomske performanse da će naš rad biti najveći itd, to su nam već demonstrirali.

Hoću reći, ova epidemija koliko teška je mogla biti prilika da resetujemo i naše međusobne odnose, društvene, međuljudske i političke. Nažalost, nije za to iskorišćena i ovo što smo gledali u Skupštini danas i prethodnih dana na političkoj sceni, nažalost u najvećoj meri podseća na ono što smo gledali pre ove epidemije, pa još i malo gore.

Ako nas je trebala već naučiti ova epidemija i ova kriza, to je da moramo biti solidarni, da se moramo ispomagati i unutar društva i naravno na međunarodnoj sceni, na međunarodnom planu, a mi smo se još više zakrvili, možemo raspravljati ko je za to kriv, ja mislim da je, kao što sam rekao, nož i pogača su uvek u rukama vlasti i vladajuće koalicije i stranke, kao što su njihove zasluge najveće i najveća je njihova odgovornost.

Vi se verovatno sa tim nećete složiti, ali ponavljam i zaista završavam, sada vam se čini da je ovo lako i elegantno rešiti ovu priču, izaći na izbore, uzeti željenu većinu, ali ostaje to žarište nezadovoljstva koje može da raste i koje se manifestuje svako veče lupnjavom u 8.05 časova. Ja tu buku podržavam, ne zato što smatram da je to podrška meni ili bilo kom drugom, ali ona jeste iz spontanog nezadovoljstva građana gospođo Brnabić i nemojte potcenjivati to nezadovoljstvo. Hvala.

U našem klubu nije bilo nikakvih izmena. Tamo gde je bilo, tamo ste obavešteni.

Vrlo rado gospođo Gojković, samo mi to nemojte onda knjižiti kao vreme, nemojte mi to obračunavati kao vreme izlaganja.