Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Govori

Zahvaljujem.

Nisam nameravao da govorim o ovome, i neću potrošiti sve ono vreme koje mi pripada po Poslovniku, ali nisam mogao, a da ne prokomentarišem samo par stvari i da se složim sa svim onim što je rečeno da je ovo tema i tačka dnevnog reda koja nije obična tačka dnevnog reda, da ne treba pristupati tako, a pogotovo ne dnevno politički.

Slažem se da je ovo jedna od onih tema koje ne bi smele da nas dele ili barem ne bi smele da nas dele po poziciono – opozicionim linijama, kao i neke druge stvari i neke druge tačke dnevnog reda koje su ovde bivale na dnevnom redu, od istine o posledicama NATO agresije, preko utvrđivanja žrtava, preko Tijaninog zakona koji je ovde proletos, odnosno prošlog proleća usvojen i, recimo, ove i još neke druge teme. Dakle, postoje stvari koje nadilaze… Naravno, i sve ono što je vezano za pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta takođe ne bi smelo da da bude nešto oko čega postoje te tako rovovske razlike. Mogu razlike biti amandmanske, oko akcenta, oko toga da li se nešto dobro rešava, u dovoljnoj meri štiti ili se ne štiti nešto u dovoljnoj meri, ali ne da unapred imamo ušančene, rovovske pozicije.

Nažalost, mi smo vrlo retko u praksi, u funkcionisanju ovog parlamenta uspevali da prevaziđemo te razlike. Možemo raspravljati ko je za to kriv ili krivlji, ali to je žalosna činjenica.

Sa svoje strane sam, evo, na primer, upravo ovih pomenutih ili nekih od pomenutih zakona, odnosno predloga koji su bili u Skupštini, uključujući i taj Tijanin zakon, demonstrirao, dakle, tu spremnost da oko nekih ključnih stvari prevaziđemo ove naše partijske ili poziciono – opozicione podele.

Žao mi je što takva sklonost nije bila dovoljno prepoznata, uvažena ni od strane kolega iz opozicije, a o vladajućoj većini da i ne govorim. Pogotovo mi je žao što nije ili bar nije bilo dovoljno na ovim državnim pitanjima, kao što je pitanje KiM, takve spremnosti, pa čak i ona debata koja je organizovana ovde u Skupštini nije bila u tom duhu o KiM. Posle mnogo zahteva koje je opozicija upućivala za tu debatu, pa na kraju oni nisu došli ili oni nisu došli, a sa druge strane vlast je to iskoristila za, naravno, propagiranje i promovisanje sopstvenih pozicija .

Bilo kako bilo, dakle, ja bih bio vrlo spreman i rado bih i na ovoj temi dao svoj mali prilog i doprinos tom konsenzusu koji nam je kao društvu izuzetno i vapijuće potreban. Međutim, ja ne mogu da se oglušim o primedbe, meni se čini osnovne primedbe koje su udruženja, većina udruženja, vidim, sada da ni oni su tu potpuno saglasni, ali udruženja roditelja koja su me kontaktirali, koji su izneli na ovaj Predlog zakona.

Dakle, nije problem da glasam zajedno sa skupštinskom većinom oko nekih stvari koje su nesporne ovde. Ovaj put to neću. Naravno, neću glasati ni protiv, ali neću moći da to podržim, jer mislim da neki od strahova i rezervi koje su ova udruženja iskazala imaju osnova.

Čuo sam danas, i pročitao i čuo ministra Stefanovića, vidim i u medijima, i njegovo naglašavanje, kao i nekih drugih kolega da to neće, usvajanje ovog zakona neće onemogućiti istrage, neće značiti zatvaranje slučajeva, da delo ne zastareva i slično. Ali, moguće da je neko pokušao i da manipuliše, ni to ja neću da isključim, ali sam sasvim siguran da te porodice, ti roditelji, ti ljudi koje sam ja upoznao, imao prilike da upoznam prethodnih nedelja, meseci, svakako nisu neko ko će dobrovoljno stati u službu neke partijske i dnevnopolitičke instrumentalizacija i zloupotrebe. Ti ljudi zaista tragaju za istinom, za strašnom i bolnom istinom o svojim nestalim bebama. Siguran sam da ne bi, kažem, to, tu svoju potragu i taj svoj bol trampili, kao što nisu spremni ni da ga trampe ni za ovu materijalnu nadoknadu, tako ne bi ga trampili ni za neki politički poen, čak ni sebi, a kamoli nekim drugim političkim opcijama, tako da, ako ponekad osnovano sumnjamo da li ima i koliko ima tu neke politike u stavovima nekih predlagača ili osporavača zakona, ovde bi trebalo da tu bojazan otklonimo, jer, kažem, siguran sam da ta udruženja i ti ljudi sigurno nemaju taj površni dnevnopolitički motiv.

Znači, oni imaju iskreni bol i imaju iskreni strah da ova rešenja nisu dovoljno dobra. Neki misle da su užasno loša, neki misle da ima pozitivnih pomaka, ja mislim da ima pozitivnih pomaka, ali smatraju da nisu do kraja zadovoljavajuća.

Ono što je moj uvaženi kolega i prethodnik ovde sada rekao, on je malo bio i protivurečan, rekao je – on veruje i želi da veruje, tj. ne želi da veruje da neko od kolega lekara koji pripadaju njegovoj branši da je učestvovao u sistematskoj, organizovanoj krađi beba, itd. I ja želim da verujem da je on u pravu, ali je sam posle u nastavku izlaganja rekao – ali, toga je, nažalost, bilo ili barem postoji, citiram: „osnovana sumnja ili osnovane sumnje da je toga bilo“. Da je bio jedan slučaj, to je strašno, a bilo je, plašim se, mnogo više od jednog slučaja.

Ono zbog čega sam ja, između ostalog, uzeo reč, a često propuštam ovde iz različitih razloga da govorim, jeste i to što i ja osećam neku vrstu lične odgovornosti, čisto subjektivno i psihološki, jer ja kad sam prvi put čuo za taj slučaj i za te priče, bili su mi toliko strašne da ja, evo, priznajem, nisam hteo da poverujem u njih.

Znači, ja kao neko ko… svakako spada među obaveštenije ljude u ovoj zemlji, mislio sam da je to ipak jedno preterivanje, mislio sam da nema šanse da se to dešava, da je u najboljem slučaju ili najgorem slučaju, možda, neažurna evidencija. Znamo kako je to kod nas bilo, pogotovo prethodnih decenija i da je možda neažurna evidencija, nedovoljno pažljivo, što je, naravno, strašno i kada je reč o krompirima, a kamoli o ljudskim životima ili ljudskim bićima, da nije to adekvatno knjiženo i da je tako nastao problem.

Ovde je pala reč od isto jednog drugog uvaženog kolege i predgovornika i taj izraz koji je on upotrebio uz ograde jeste izraz koji se često pominje, da ta bića su tretirana kao medicinski otpad i to je tačno. To ne umanjuje problem, naprotiv, ali to jeste strašna činjenica.

Meni je nepojmljivo da neko ne pokaže ili pokaže to dete roditelju ili majci, da može da uskrati, a to je, takođe, bio masovan slučaj u nekim prošlim vremenima. Dakle, to ne znači da su svi slučajevi i da su svi takvi slučajevi krađe, ali da je bilo i da je verovatno bilo organizovane i sistemske krađe beba, to je, nažalost, vrlo verovatna pretpostavka, da ne kažem činjenica.

Dakle, u jednom trenutku kada sam prvi put za to čuo, posumnjao sam ili pomislio - ma, to je toliko strašno da je nemoguće da je to slučaj i to me sad nekako navodi da budem dodatno osetljiv prema primedbama i rezervama udruženja ovih roditelja nestalih beba, koji imaju te rezerve i imaju svoje primedbe. U tom smislu, pogotovo što je to druga vrsta, kako bi rekao, ogrešenja ili propusta, onda sam pomislio da su to neki čudni ljudi, neki očajnici, a onda sam upoznao ljude koji su svesni, razumni, često i obrazovani, mada, naravno, ima različitih društvenih slojeva, vrlo trezveni u svojim zahtevima. Valjda ih je taj bol ili ta nesreća na neki način produhovila, učinila nekako boljim nego što je neki prosek naše populacije. Dakle, nisu to neki fanatici, ekstremisti ili, ne daj Bože, neki koji žicaju i hoće neku nadoknadu, nešto da dobiju, da se okoriste. Vidite, oni čak odbijaju, ili neki od njih, tu nadoknadu.

Stoga, da ne dužim, ja bih apelovao na Vladu, baš zbog toga što je ta stvar tako važna i tako osetljiva, šta je napor, vidim da je napor učinjen izvestan i neki pomak je napravljen... Slažem se i sa ovim što smo čuli, to je činjenica, u stvari, nema šta da se čuje od strane nekih kolega iz opozicije, da je to pod pritiskom, naravno, presude Evropskog suda za ljudska prava, da je to bila obaveza iz 2013. godine, ta presuda, da je to trebalo još za godinu dana da se izađe sa ovim predlogom, ali kada se nije izašlo šest, sedam godina sa tim, možda možemo odložiti još šest meseci? Nemojte zarad nekih predizbornih potreba, da bi se reklo - evo, i to smo rešili, da se možda propusti prilika da se nađe bolje rešenje.

Ovaj napor i trud koji je učinjen, da bi se primedbama nekih udruženja udovoljilo ili da bi njihove rezerve bile otklonjene, zašto se ne iskoristi vreme, ministarka mi deluje kao neko ko je tu dobar posrednik i medijator, možda, u tim razgovorima, da se napravi još jedan napor sa ovim udruženjima koji imaju rezerve, pa da se dođe do zakonskog predloga koji će biti prihvatljiv i za njih. Ja bih onda sa zadovoljstvom za to glasao. Prošlo je šest, sedam godina, nismo to ispunili. Može da prođe još šest, sedam meseci i možda će neki drugi saziv ovog parlamenta to usvojiti, ali mislim da bi se izbeglo da se i oko ovoga delimo, gde ne bismo smeli da se delimo. To je moj konkretan predlog i nadam se da će biti shvaćen na najdobronamerniji način. Hvala.
Zahvaljujem predsednice.

Evo na kraju ove ili pri kraju ove rasprave koja naravno nije bila baš onako kako bi ova tema to zasluživala, ali nije bila ni najgora, moram priznati, kakva zna da bude, samo bih u duhu onoga što je bila i moja prva i početna intervencija insistirao na tome da pokušamo da do kraja ove rasprave, uključujući i onu o amandmanima, odnosno u pojedinostima, ostanemo koliko je moguće svesni ozbiljnosti i težine teme o kojoj govorimo.

Nisam se prepoznao u ovim prozivkama i zaista nisam imao ni nameru da na bilo koji način politizujem ovu stvar, niti da delim odgovornost, niti pohvale, niti packe različitim režimima koji su učinili ili nisu nešto učinili.

Mi imamo konkretan Predlog zakona. Ja sam rekao da bih najviše voleo, kao i u nekoliko drugih slučajeva, da mogu da ga pohvalim i podržim kao što jesam kada jer reč o takvim nekim temama, sličnim, već činio. Ovoga puta ne mogu. Rekao sam zašto. Nikome ne prebacujem, nikoga ne osuđujem, ali smatram da je za moj stav po tom pitanju relevantno mišljenje ovih udruženja roditelja. Ako oni smatraju da nisu zadovoljni, a rekao sam da je njihova patnja i muka takva da ih je nekako sve učinila boljim i sigurno su iznad, ako za nas ne možemo biti sigurni, ti ljudi su svakako iznad te neke dnevno političke i politikanske igre, kao što ne žele da se ta priča svede na nadoknadu materijalnu, tako isto smatraju da im ovo postojeće rešenje ili postojeća rešenja ne garantuju istinu, a to je ono što oni traže, istinu i pravdu.

Ako se ispostavi drugačije, ja ću biti srećan, ali bih podsetio sve one koji su ovde govorili sa jedne ili sa druge strane, ja sam samo kritički rekao, još je neko to i sa ove strane pozicione strane rekao da nije verovao, ne znam ko, da to postoji. Stvarno kada sam čuo za te slučajeve mislio sam da je to prosto samo neažurna evidencija i da nije moguće. Ispostavilo se kada su se složile kockice ne da je moguće nego je vrlo verovatno, gotovo sigurno i nije to samo kod nas takvih slučajeva bilo.

Takođe se slažem sa nekim ko je, zaista nisam siguran ko beše, možda čak kolega Arsić, pomenuo da bi za one koji su odgovorni za ovo kazna morala da bude ravna onoj koju smo ovde napravili i sa kojom smo se složili, većina nas ovde, da treba da bude takva i zastrašujuća, slična onima koji su osuđeni za silovanje i zlostavljanje i ubistva dece. Znači, u rangu odgovornost meni, po mom osećaju ta odgovornost je gotovo tolika, ne samo da neće biti tolika nego ja se plašim i to je ono što mi je razlog za brigu i ovom pitanju da neće uopšte biti niko osuđen i ja bih digao obe ruke za predlog zakona koji ne može da garantuje, ali barem koji obećava da će ta praksa biti prekinuta.

Naravno da ima prekivanja. Naravno da je bilo zavere. Nemoguće da ta praksa koja postoji godinama, decenijama da niko nije odgovarao. Ispravite me, da li je iko i za mandata ove vlasti i prethodnih vlasti i pre zastare i posle zastare, a slažem se da ne sme biti zastarevanja, da li je iko odgovarao? Kakva je to mašinerija? Pa i najsavršeniji zločin se utvrdi, najsavršeniji i naj, onako, tehnički savršeniji pa neki ostane trag, a ovako nečemu traga navodno nema. Ne, nego verovatno ima one prakse prikrivanja, ruka ruku mije, nezameranja i svega onoga što inače postoji, nažalost i u lekarskoj branši gde je to još strašnije.

Dakle, nikoga ne osuđujući, ni u koga ne upirući prstom i ne žigošeći ga, prosto smatram da smo dužni i apelovao sam zbog toga na predstavnike Vlade, predlagače da u duhu ove prakse koju su regulisali po ovom pitanju, razgovora, ne potcenjuje ja ni rad te komisije, niti bilo čega što je formirano pre par godina, niti bih ja ovaj predlog cepao kao što su neki radili tamo pred kamerama, ali prosto ako su već neki koraci napravljeni, možda je moglo po cenu da se sada produži još nekoliko meseci prosto uvažiti ove primedbe, ne moje, ne nekih kolega iz opozicije, već roditeljskih udruženja i dobiti predlog ili doći do predloga iza kojih bi i oni mogli stati i da bar jednu stvar relativno koncetualno i srećno privedemo kraju. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i ekologije. Dakle na ta dva ministarstva.

Tiče se problema koji u poslednje vreme, poslednjih dana, malo je uminuo, ali je doskora, u velikoj meri preokupirao pažnju javnosti u Srbiji, a to je ovo enormno zagađenje vazduha koje smo imali ove zime u nekoliko navrata. Tu je bilo razne špekulacije ko je tu glavni krivac i prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog zagađivača, sa jedne na drugu instituciju.

U svakom slučaju, od strane vlasti i nadležnih institucija uglavnom se tretiralo i na neki način targetirali su se individualni potrošači i čvrsto gorivo kao glavni krivac. Naravno da je najlakše prebaciti odgovornost na male potrošače i na one koji koriste drvo i ugalj. S tim u vezi, ne ulazeći u ovu debatu, hoću konkretno da postavim pitanje za ova dva ministarstva, jer sam od stručnjaka dobio informaciju da je zapravo problem ne toliko u korišćenju uglja, koliko u korišćenju uglja niskog kvaliteta, ekstremno niskog kvaliteta.

Navodno, ta vrsta uglja i neke vrste uglja koje se kod nas koriste do početka devedesetih, nisu uopšte bile dopuštene, znači tretiraju se kao mulj, kao otpad, sa ogromnom količinom gline u sebi i da su zbog toga toliki zagađivač, a ne bi morao biti da je ugalj nešto boljeg kvaliteta.

Zato je moje pitanje za ova dva ministarstva – ko vrši kontrolu uglja koji se prodaje na tržištu Srbije? Da li postoje posebni inspektori za to, koliko ih je koji se bave time? Da li postoji donja granica? Jasno je da postoje klase, ali da li postoji donja granica kvaliteta uglja koji se koristi, odnosno koji je dopušten da se koristi u prodaju i da li postoji onda nešto što je zabranjeno? Po mojoj informaciji te donje granice nema i zato, između ostalog, imamo ovakav stepen zagađenja kakav imamo.

Moje drugo pitanje ili prvo, uslovno rečeno, ide na adresu predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja se koliko juče u Berlinu srela sa američkim izaslanikom za Balkan, Metju Palmerom, i kojom prilikom je on opet otprilike prozivao nju umesto da ona, ne mora da prozove, ali da ona pita njega za neke izjave koje poslednjih dana ovaj američki diplomata davao povodom Srbije, povodom Republike Srpske i povodom Crne Gore.

Konkretno rečeno, gospodin Palmer je sebi dozvolio slobodu da kaže, tj. da kritikuje ponašanje Milorada Dodika, ne samo njega, nego čitave Republike Srpske, institucije Republike Srpske u ovoj najnovijoj krizi nakon odluke Ustavnog suda BiH kojom se poseže za imovinom i za ustavnim ovlašćenjima Republike Srpske i onda je rekao, citiram Palmera: „Ukoliko ne promeni ponašanje, nastavi sa antidejtonskim delovanjem, Miloradu Dodiku neće biti dopušteno da opstane“. To je doslovni citat, niko nije demantovao, Dodiku neće biti dopušteno da opstane.

Ja postavljam pitanje, ko to neće dopustiti Miloradu Dodiku da opstane? Koja je ta institucija ili pojedinac koji mu neće dopustiti ako je biran on ili predsednik ili rukovodstvo Republike Srpske od strane građana Republike Srpske?

S tim u vezi je dao sebi slobodu gospodin Palmer da komentariše ponašanje Rusije vrlo kritično, govoreći da ona destabilizuje region za razliku od njega, odnosno SAD kojima je u cilju mir, prosperitet i razvoj Balkana i indirektno podržao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Dakle, prosto, moje pitanje, da li ona smatra, da li ona lično, juče ili narednih dana kada se ponovo susreće sa njim ili neka od institucija države Srbije, smatra da treba reagovati na ovakve izjave ljubazno, pristojno, diplomatski, ali odlučno s obzirom da su one po svim kriterijumima ponižavajuće za državu Srbiju i za vitalne interese Srba u regionu? Hvala.
Po amandmanu.

Kad je bila rasprava u načelu, ja sam rekao, reći ćete da podržavam predlog, da ću glasati za njega i pohvalio i rekao da se na neke stvari, naravno, može eventualno amandmanski reagovati.

Moram priznati da meni nije jasno zašto je, voleo bih da čujem i od strane gospodina ministra, odbijen ovaj amandman profesora Ševarlića. Dakle, i pogotovo kako se to može odbijati pozivom na istorijske činjenice ili na iskrivljavanje istorijskih činjenica. Ako je išta činjenica to je da, niti je to u tom trenutku, kao niko ga nije zvao Sajmište, pogotovo ne Staro, taj logor je u tom trenutku bio novo Sajmište, tek nekoliko godina stara ta lokacija.

Druga činjenica je isto tako da sam izraz Sajmište, novo ili staro, možda više od samog izraza Zemun može da dovede u sumnju, možda može da dovede u sumnju nekoga ili u nedoumicu, bolje reći, na šta se to odnosi i ko je tu ne samo kosio, a ko vodu nosio, odnosno u čijoj nadležnosti je bio taj logor.

Kada kažete Zemun, svako ko ima osnovno školsko znanje, jel tako, o istoriji jasno je da se tu odnosi da je reč o teritoriji u tom trenutku NDH. Staro Sajmište ostavlja i prostor oko te ili daje prostor i za tu pogrešnu interpretaciju, koja, nažalost, postoji u jednom delu naše javnosti, da se pokuša, kažem, falsifikovanjem, iskrivljivanjem činjenica dovesti to na neki način u vezu, to stratište i taj koncentracioni logor, sa Srbijom i Srbima koji vezu sa tim logorom zaista imaju, ali samo i isključivo kao žrtve.

U svakom slučaju, ja uvažavam i argumentaciju kojom se možda ne prihvata taj amandman, ali samo apelujem da se zbog važnosti, ozbiljnosti i, kako je rekao, težine teme klonimo olakih kvalifikacija, diskvalifikacija kojim se neki dnevno-politički, trenutni protivnici, okršaji, onda žigošu i pokušavaju diskvalifikovati pripisivanjem i povezivanjem sa ovim najmračnijim detaljima i delovima istorije, ne samo ovog podneblja, nego i čovečanstva uopšte.

Prosto bih apelovao na diskutante da malo lakše, barem povodom ove teme, potežu argumente ko je fašista, ko nije, ali nezavisno od toga, ovde čujem od ministre, dakle, obrazloženje zbog čega smatra on, odnosno oni koji su radili ovaj stručni predlog da i za Zemun, logor Zemun nije adekvatan i da je bolje umesto toga koristi izraz „Staro sajmište“, koje je, kao što znamo vi i ja, gospodine ministre, istorijski i faktički neadekvatan. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva građevine i vrlo je kratko i tiče se samog jednog konkretnog odgovora na konkretno pitanje.

Mi godinama ovde slušamo i u Skupštini i od predsednika Vlade kako su rezultati sjajni i kako je posebno Beograd grad kranova, kako se gradi širom Srbije, usvajali smo više puta i menjali neke zakone koji treba još da omoguće i pospeše tu izgradnju. Dakle, neko ko sluša naše zvanične medije i rasprave ovde bi pomislio da Srbija, ako igde cveta, navodno cveta svuda, posebno cveta u oblasti građevinarstva.

U tom smislu je onda vrlo interesantno i zato na kraju i postavljam ovo pitanje Vladi, a posebno Ministarstvu građevine – kako je moguće da se pojavi vest, pitam se da li je tačna, ali je ona na zvaničnom portalu objavljena, objavila je agencija „Novosti“ da broj izgrađenih stanova prošle godine, prvi put kažu oni, hvale se, u poslednjoj deceniji, mogao bi, ne da jeste, nego da bi mogao da dostigne onaj broj iz 2011. godine. Tu se pominju konkretne cifre, navodno još nisu sređeni do kraja podaci, ali oni se nadaju da je od 2018. godine počeo oporavak, a pre toga iz godine u godinu broj novoizgrađenih stanova je opadao.

Onda se pitam kako je to cvetalo, kako je cvetala stanogradnja kada, kažem se i sada, navodno tek prošle godine i to tek treba da se potvrdi, broj novoizgrađenih stanova dostigao broj iz 2011. godine. To govori dosta o toj, kako bih rekao propagandi koju neprestano slušamo i o raskoraku između stvarnosti i onda što se može čuti od naših zvaničnih izvora. Kažem, stalno pričamo o gradnjama, o „Beogradu na vodi“, o stotinama hiljada novih stanova i kranova koji rade širom Srbije, a onda stigne zvanični podatak koji je baziran na rezultatima Zavoda za statistiku, dakle, državnog organa.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva finansija i pominje se apel koji sam već pominjao ovde i direktno ministru Malom, a sada imam motiv da ponovim to pitanje i da ga aktuelizujem obzirom da su pregovori o prodaji Komercijalne banke u završnoj fazi. Na početku sam upozoravao i govorio protiv te odluke i pozivao Vladu da tu odluku pozove.

Vidim juče da je guverner Narodne banke izrazila svoj stav i mišljenje protiv prodaje Narodne banke. Ona ima svoje razloge, ali kažem, mislim da je jako loše da se najveća i jedna od poslednjih, doslovno poslednjih banaka koje su u državnom vlasništvu proda, nezavisno od toga ko je kupac i da li imamo dileme oko njegovog boniteta što je navodno sada u toku to ispitivanje.

Dakle, ova Vlada je u velikoj meri, bolje reći ova vlast je došla na talasu, rekao bih opravdane kritike privatizacije svega i svačega u prethodnom periodu i mnogi od vas koji ovde sede učestvovali su u kritici tih privatizacija, zajedno sa mnom. Sada se međutim ispostavilo da je ova vlast nastavila tamo gde su prethodni stali, prodajući čak i ono što prethodne vlade nisu htele. Tu mislim i na RTB Bor, na Komercijalnu banku, na ove koncesije za aerodrom i niz drugih stvari.

Dakle, nastavlja se pogubna ekonomska politika, po meni pogubna, po onome što je dobar deo ljudi iz sadašnje vlasti govorio svojevremeno dok je bio u opoziciji, takođe pogubna. Stoga, mislim da ako još nije kasno, a nije kasno, apelujem i tražim odgovor od Ministarstva finansija i od gospodina ministra informaciju dokle se stiglo i da li postoji mogućnost da se taj proces zaustavi? Prodaja Komercijalne banke kao najvažnija i najveća banka koja je još ostala u našim rukama?

Pošto je vreme pri kraju, samo bih ponovio i obnovio svoje pitanje od utorka, a tiče se pitanja na adresu predsednika Vlade i predsednice Skupštine - da li postoji namera da se Vlada i Skupština zvanično izjasne o onome što je Narodna skupština Republike Srpske donela kao zaključke u vezi sa ugrožavanjem Republike Srpske i Dejtona od strane Ustavnog suda BiH? Hvala.
Zahvaljujem.

Pre nekoliko dana u Zrenjaninu je uhapšeno, odnosno privedeno nekoliko lica u vezi sa skandalom i malverzacijama sa izgradnjom fabrike vode, čime je samo potvrđena agonija koja u ovom gradu traje već godinama. Ne kažem da to nije stari problem koji već dugo godina nije rešavan, ali je aktuelna vlast obećala da će taj problem rešiti i svečano, uz dosta pompe puštena je u rad, odnosno otvarana, odnosno polagan je kamen temeljac za izgradnju fabrike vode i prečišćavanje vode u Zrenjaninu. To je najavljeno i slavljeno kao velika i uspešna strana investicija. Kao i obično, kada takva strana investicija propadne, onda nema reflektora, niti specijalnih emisija kao kada se otvara ili kada se polaže kamen temeljac.

Poenta je u tome da, bez obzira koliko su građani Zrenjanina željni pravde po ovom pitanju i utvrđivanja odgovornosti, isto tako, odnosno još mnogo više od toga željni su konačno da imaju ispravnu vodu.

Dakle, moje pitanje ide na adresu Ministarstva ekologije, Ministarstva građevine i Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi i sa ovim hapšenjima, ali i u vezi, pre svega, dakle činjenica i informacija oko te investicije, u kakvom je ona stanju, da li je to definitivno propalo ili postoje pokušaji da se taj projekat izgradnje fabrike vode obnovi u ovom ili nekom drugom adekvatnom obliku. Dakle, apsolutno je skandalozno da grad, ma i da je najmanje selo, ali grad takve veličine kao Zrenjanin godinama ne može da pije vodu, da nema pijaću vodu, a da istovremeno, evo, prvi put sada su neki ljudi privedeni i biće pozvani na odgovornost.

Ono što većina, dobar deo građana Zrenjanina i oni koji su upućeni u situaciju misle jeste da se tu kola neopravdano lome na lokalnim igračima, koji jesu neposredno odgovorni jer su potpisnici tog projekta, očigledno propalog projekta izgradnje fabrike vode, ali je suština mog pitanja da li tu ima elemenata odgovornosti i nadležnog ministarstva koje je izdalo dozvole za tu fabriku, koja očigledno nije ispunila svoju osnovnu funkciju?

Konačno, s tim u vezi, zato sam tu i dodatno apostrofirao MUP, da li ima osnova za sumnje, odnosno prijava jednog novinara i sina vlasnika KTV televizije iz Zrenjanina, da je zbog priloga koji je ta televizija, znači KTV televizija iz Zrenjanina, emitovala o hapšenjima i problemu sa fabrikom vode, da je dobio pretnje od bliskog rođaka i člana porodice aktuelnog zrenjaninskog gradonačelnika? Dakle, prosto želim informaciju o tom slučaju, da se ne bi ponovio ono sa novinarem Ivanovićem iz Grocke, ili nešto slično, ili ne daj Bože još gore.

Moje drugo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Vlade i predsednice, odnosno predsednika Skupštine Republike Srbije, a tiče se zaključaka koje je juče usvojila Skupština Republike Srpske, odnosno Narodna skupština Republike Srpske, a u vezi sa antidejtonskim delovanjem Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Poznato je da je poslednja u nizu skandaloznih odluka Ustavnog suda BiH pokušaj da se poljoprivredno zemljište Republike Srpske prevede u vlasništvo Bosne i Hercegovine. Nagoveštava se da je to samo uvod, da će sledeći korak to biti sa vodama, šumama i na taj način se menja dejtonska struktura Bosne i Hercegovine i, da to kažemo prosto srpski, urušavaju institucije i nadležnosti, pa dovodi u pitanje i samo postojanje Republike Srpske, odnosno ono se svodi na neku vrstu fikusa ili folklorne tvorevine.

U tom svetlu je Narodna skupština Republike Srpske usvojila osam tačaka vrlo oštrih i vrlo rezolutnih, koji ne ostavljaju prostora dvosmislenim tumačenjima, u kojima između ostalog stoji da je narušen Dejtonski sporazum odlukom Ustavnog suda BiH i sam Ustav BiH i da stoga Skupština Republike Srpske obavezuje sve institucije Republike Srpske da ne prihvataju i ne sprovode bilo kakve buduće antidejtonske i nedemokratske odluke visokog predstavnika i Ustavnog suda BiH. Ovlastili su, odnosno naredili predstavnicima Republike Srpske u zajedničkim organima da tu odluku Skupštine Republike Srpske sprovode.

Moje pitanje je da li smatrate, s obzirom da je Srbija potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma, da li ima osnova da i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije na neki način podrže ovu inicijativu Narodne skupštine i pridruže se zaključcima Skupštine Republike Srpske? Hvala.
Evo jednog predloga, jedne tačke oko koje, po mom mišljenju, ne bi trebalo da bude razlike među nama. Naravno, neka rešenja mogu uvek da budu bolja, zato postoje amandmani, postoji rasprava u pojedinostima i ja podržavam sa zadovoljstvom ovaj Predlog zakona o formiranju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ i mislim da i javnost Republike Srbije, takođe generalno stoji na toj liniji i mogu samo da izrazim žaljenje što tako nešto nije učinjeno ranije, što je jedno od pitanja, prvog koje upućujem ovde nadležnom ministru.

Ali, važnije od toga, zašto nije do sada, ovoga puta zaista stoji ona formacija – Bolje ikad, neko nikad. Kažem, generalno i ova predložena rešenja su u redu. Činjenica je da je sramota, i da ne kažem još neku težu reč od toga, da do sada ovaj Memorijalni kompleks i ovo mesto pogroma desetine hiljada, ljudi, Srba, Jevreja i Roma, nije dostojno obeleženo. Kažem, sada struka treba da vidi, da da neke predloge, kako se to na najbolji način može regulisati.

Mislim da ovaj Predlog zakona koji sam pažljivo pročitao, nije loš, kažem, neke stvari verovatno mogu da budu i bolje rešene, o čemu sam govorio i na Odboru za kulturu koji je održan pre ovde naše sednice.

Ono što je tu ključno i što jeste važno, to je da se na ovaj način daje doprinos kulturi sećanja, ne samo kao nekoji frazi, nego kao nešto što nas čini onim što jesmo, posebnu jednu liniju, poseban jedan kontinuitet, jednu istorijsku vertikalu, pozitivnu istorijsku vertikalu i građana ove zemlje, ljudi, Srba i svih drugih koji žive u Republici Srbiji, sećanje na žrtve, na jedno strašno vreme i podsećanje i upozorenje da se to vreme ne vrati u ovom ili u onom obliku.

Zato mislim da je kultura sećanja strahovito važna, kao što je važno podsećanje na ono što se dešavalo i posebno u kontekstu aktuelnih tendencija iz procesa u savremenom svetu koje ne možemo ignorisati, ne možemo se praviti da ne postoje, a koji i sada stoje, kako se to sada kaže, u istorijskom revizionizmu, odnosno tendencijama istorijskog revizionizma i negacionizma, odnosno pokušajima relativizacije onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, a tu pre svega mislimo na genocid nad Jevrejima, ali i drugim narodima koji su bili na putu realizacije i koji su shvaćeni, doživljeni kao da se nalaze na putu realizacije projekta velike Nemačke, velikog Nemačkog Rajha. To su, dakako, Sloveni i, dakako, unutar toga, pre svega, Srbi i Rusi.

Dakle, ja ovu izgradnju Memorijalnog centra sa dva muzeja, koliko sam razumeo, unutar njega, „Staro sajmište“ vidim u kontekstu šireg projekta, dakle i negovanja kulture sećanja i održavanja, ne samo uspomene, nego održavanja ugrađivanja u nacionalni identitet na način na koji to do sada nije dovoljno, rekao bih, učinjeno i kroz obrazovane i kroz nastavne planove, nije dovoljno to implementirano to sećanje na ono što se dešavalo i na sve žrtve koje su podnete tokom Drugog svetskog rata i gde su najveći stradalnici, naravno, bili svakako Jevreji sa područja bivše Jugoslavije, ali svakako brojčano gledano srpski narod, dakle srpski narod širom bivše Jugoslavije.

U tom svetlu moje drugo konkretno pitanje za gospodina ministra jeste – da li je predviđena i kako je predviđena organizaciono i strukturno relacija ovog Memorijalnog centra „Staro sajmište“ sa Muzejom genocida? Dakle, možda čak dobar deo javnosti, i to dosta govori, ne zna uopšte da postoji Muzej genocida u Republici Srbiji, koji je jedna relativno novija institucija.

Po mojim informacija, po mojim saznanjima on prilično tavori, nema ni svoju zgradu, nema ni, vrlo, vrlo, skromne resurse. Meni se čini da bi Muzej genocida trebalo da bude krovna institucija unutar kojim bi onda koordinirala i aktivnost ovih drugih područnih muzeja, uključujući i ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“, i neka druga stratiša, neki drugi memorijali i stratiša na prostoru Republike Srbije.

Dakle, dobro je što se pravi ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“. Jeste da će možda neki investitori ostati bez privlačnog poslovnog prostora na koji su bacili oko, ali mislim da je ovo mnogo važnije, korisnije, dragocenije i za Republiku Srbiju i za budućnost, kažem i za identitet, za sećanje građana, stanovnika Republike Srbije, nego što bi možda bio neki šoping mol, ili neki tržni centar koji bi na tim privlačnim lokacijama mogao biti izgrađen.

Ali, da ne krenemo sada u drugu krajnost, moja sugestija i preporuka je da se napravi, da li sada ili kroz neke buduće izmene i dopune Zakona o kulturi ili ovim memorijalima, da se napravi jedna hijerarhizovana ili polu-hijerarhizovana struktura gde bi po mom osećaju Muzej genocida trebalo da bude stožer, a onda ovi područni, ili mesni muzeji, koji obeležavaju, čuvaju sećanje na konkretna stratišta i konkretne žrtve.

Muzej genocida, ako se ne varam, ima svega sedam zaposlenih nekoliko stručnih saradnika, vrlo skromna sredstva i mislim da uz podršku ovoj inicijativi za izgradnju Memorijalnog centra ne bi bilo dobro da nešto što bi bilo logično da bude centralna i krovna institucija, barem kada je reč o ovom delu, o ovom segmentu kulture sećanja, da ona ostane, da tavori na tom nivou, a da ovi džikljaju, možda atraktivniji za neku vrstu donacija, za neku vrstu međunarodne pomoći koju će, pretpostavljam, na koju se računa, a to piše u ovom Predlogu zakona, kada je reč o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Muzej genocida sa akcentom na genocid prema srpskom narodu u Drugom svetskom ratu, teško da može računati na neke velike donacije, teško da može računati da će se neko iz sveta tu pretrgnuti od pomoći materijalne, i to mora pre svega biti briga države.

Dakle, podržavam ovaj Predlog, ali bih insistirao na tome da se vidi kako se može horizontalno i vertikalno strukturirati i koordinirati rad ovih memorijala i ovih područnih muzeja, a sa ovim Muzejom genocida koji bi bio tu negde u centru, na ovaj ili onaj način, tog projekta i tog segmenta kulture sećanja.

Na kraju, da kažemo to najdirektnije i srpski, mislim da su, sticajem okolnosti, pre svega s obzirom na broj žrtava, koje su podneli srpski i jevrejski i ruski narod, najzainteresovaniji za ovakvu vrstu kulture sećanja, i verovatno najžešći borci, trebalo bi da budu najžešći kritičari ovih revizionističkih tendencija koje postoje svuda u svetu. Ne mislim da je to kod nas čak nešto izraženije nego drugde, mislim da je kod nas i manje, ali postoje, i strašno je kada postoje, čak ih u među narodima kao što su Srbi, Jevreji i Rusi, ali mislim da bi svim građanima sveta, i svim državama koje su svesne zla i jedinstvenosti tog zla, koje je sredinom prošlog veka se nadvilo, ne samo nad Evropom nego nad čovečanstvom, svima bi ova vrsta sećanja morala da bude u centru pažnje i primarna.

Nažalost, dnevnopolitički interesi, geopolitički interesi pojedinih vlada, ili rukovodstava ili nacija, stvar vode u drugom pravcu i sada umesto, kažem, ono što bi trebalo da bude neka vrsta podrazumevanog glavnog toga savremenom svetu kada je reč o čuvanju sećanja na zlo koje je, kažem, zadesilo Evorpu i svet u formi nacizma, i onoga što se dešavalo sredinom prošlog veka, mi imao vrlo razvijene, vrlo perfidne, vrlo agresivne tendencije u dobrom delu, čak i Evrope, da se te stvari relativizuju, da se izjednače dželati i žrtve, agresori i oni koji su bili meta agresije.

U nekom obliku blažem, ali jednako bolnom za nas možda i bolnijem, to se ponavlja kada je reč o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, ta tendencija je prisutna i kada je reč o događajima na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, sada već prošlog veka.

Evo, uz to upozorenje i podsećanje i ovo pitanje, ja bih završio ovo moje izlaganje barem u ovom delu.

Hvala.
Zahvaljujem.

Nije ovo replika, nego samo… Jeste replika, ali samo dopuna u stvari i da, prosto, preciziramo stavove.

Drago mi je ako je tačno ovo što ste rekli, da je već predviđeno pojačanje uloge i težine specifične i logističke, to je dosta važno, i logističke i materijalne Muzeja genocida. Nadam se da se razume šta je smisao i mog pitanja.

Jasno je da će se malo ko pretrgnuti od pomoći toj instituciji, dok ove neke druge možda mogu računati na spoljne donacije i podršku. Ako se mi, kao što rekoh, ne budemo brinuli, malo ko hoće. Skandal je što se svih ovih decenija, ne govorim o godinama, nego o decenijama, nije dovoljno činilo na tome.

Još jedno konkretnije pitanje koje se nekako i podrazumeva, ali nije loše da se čuje i zvaničan odgovor. Sa kojim institucijama, sa kojim zemljama, na kraju krajeva, očekujete najviše saradnje kada je reč ne samo o tom Muzeju genocida, ali o Memorijalnom centru? Pretpostavljam da je logično, da je reč o institucijama Izraela, je li tako, i raznih drugih jevrejskih organizacija, ne samo vezanih za Izrael, ali mislim da bi tu trebala još tešnja saradnja sa Rusijom, sa Ruskom Federacijom, jer mislim da iz svojih razloga je Moskva takođe eksterno zainteresovana za kulturu sećanja i bori se protiv ovih revizionističkih tendencija, koje, maltene, stavljaju njih u isti koš sa nacistima u Drugom svetskom ratu, kažem, zbog interesa, geopolitičkih interesa nekih malih naroda ili nekih veoma velikih naroda kojima Rusija stoji na putu, tako da mislim da su Rusija i Izrael tu prirodni partneri, ali svi su dobro došli u realizaciji ovog projekta.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Ipak je došla ova tema na dnevni red – izbor članova REM-a. Bavili smo se dosta REM-om poslednjih meseci na Odboru za kulturu, pa i ovde u plenumu, čuli smo različite stvari i, kao što sam negde rekao već, na prvi pogled to je jedna od retkih tema oko kojih postoji odnos i stav prema REM-u, jedna od retkih stvari oko postoji konsenzus ili bar prividni konsenzus među poslanicima i među pripadnicima vlasti i opozicije. Naime, i jedni i drugi su nezadovoljni njihovim radom, što u ovom konkretnom slučaju ne znači da oni rade dobro. Obično kada su i jedni i drugi nezadovoljni vama, to znači da ste dobri, pogotovo ako ste regulatorno telo, onda bi to trebao da bude jedan od simptoma i signala da to telo funkcioniše ispravno.

Međutim, mislim da je ovde reč nečem drugom i da je u suštini REM bio tema koji je svesno ili nesvesno prihvatio da prima udarce i da bude simbol nezadovoljstva medijskom slikom. Formalno gledano oni jesu najodgovorniji, jer su njihove nadležnosti relativno velike i svakako neposredno, kada je reč o medijskoj sferi. Međutim, mislim da su se oni opredelili, da li u dogovoru sa vlastima ili ne, za taktiku onog ježa. Naime, oni su odlučili da se mešaju u svoj posao, da se ne mešaju mnogo u svoj posao i najčešće nisu radili ništa i prepuštali su medijsku sferu stihiji, a to onda indirektno znači vladajućoj stranci, vladajućoj poziciji, zbog toga što je njihov udeo u medijskoj sferi apsolutno i neproporcionalno najveći.

Znači, oni emiteri, sad govorim o elektronskim televizija, pogotovo sa nacionalnom frekvencijom su u potpunosti poslednjih godinu dana, potpuno i bukvalno, pod kontrolom vladajuće stranke.

Njihova nadležnost, tj. s pravom je neko istakao u dosadašnjoj raspravi ne tiče se samo Javnog servisa. Mi nekako najčešće govorimo o državnoj televiziji Javnom servisu, ne, nadležnost REM-a se odnosi na sve javne emitere i one lokalne i regionalne i nacionalne, uključujući i privatne, znači, uključujući i privatne sa nacionalnom frekvencijom. Naravno, kad je reč o Javnom servisu, odnosno javnim servisima onda je njihova nadležnost najveća.

Bilo kako bilo, za nekog sa strane, malo posmatrača, čitava ova naša rasprava i fokusiranost na REM deluje malo apstraktno, niti baš malo ko zna šta je tačno REM i od čega je skraćenica, jedva su i ono RRA zapamtili građani, a na stranu što većina ljudi, većina nas, običnih građana, misli da dobro, to informisanje, to je nešto što se podrazumeva, to nije nešto neposredno utiče ili od čega zavisi njihov život, ili što bi, da parafraziram dvojicu kolega svojevremeno tamo dvehiljaditih godina koji su sada, jedan je u vlasti, jedan je u opoziciji, obojica su živi, su rekli da se patriotizam ne sipa u traktor, odnosno, drugi je rekao da se patriotizam ne maže na hleb. Tako dobar deo građana, mislim da nisu bili u pravu, uzgred budi rečeno, ali svejedno, dakle, jedan deo građana misli da se mediji, sloboda medija ne maže na hleb, ne sipa u traktor, tj. ne utiče direktno i neposredno na njihove živote. Ali, to je zapravo optička varka.

Naravno da to da li će biti preneto i kako će biti preneto i šta je neko iz vlasti ili opozicije, ne daj Bože rekao, odgovorio nekome iz vlasti, to se pošteno govoreći, najvećeg dela, najvećeg broja građana ne tiče i ne zanima ih mnogo, osim ako je nešto zanimljivo, nešto malo bizarno, ili nešto što malo podseća na rijaliti. To ih se ne tiče. Ali, Boga mi, kada mediji, ili većina medija, ili glavni mediji, ne prenesu i ne objave, ili lažno objave da je voda u njihovom gradu zagađena, ili npr. da je neka epidemija izbila, ili nešto slično, ili kada nešto krivo izveštavaju o npr. štrajku u kojem oni učestvuju, onda ih se i te kako tiče, onda se i te kako setimo pa kažemo, jao kako lažu, kako mobu to da ne objave.

Hoću da kažem, i te kako je važna sloboda informisanja, i te kako važno objektivno i nepristrasno informisanje, i ako se na prvi pogled čini da je to nešto što zanima samo novinare, medije i možda neke političare i neke koji se medijima bave. U tom svetlu, dakle, ako smo se složili da je važno, ovaj izbor i popuna članova REM-a važna. Mislim da se sa eventualnim izuzetkom jedne teme, doslovno jedne teme, o kojoj neprestano govore predsednici vlasti da njima nije smetala uloga REM-a, tj. ne mešanje REM-a u svoj posao i prepuštanje medijskoj sferi, kažem sem jedne teme o kojoj neprestano vode slušamo od njih.

Mislim da je sve važno i da loše što se nije mešao REM u svoj posao. Mislim da je on bio, to ću otvoreno reći, pod kontrolom, ili Savet REM-a, ili bar većina njihovih članova pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti. To se vidi iz toga načina na koji su ove ostavke podnesene, i kako su ostavke podnesene, i kako su, kao što sam već rekao na sednici Odbora, najavljene krajem decembra od strane posrednika iz Evropskog parlamenta, koji su pomenuli 3+2, tj. da će pored tri nedostajuća člana REM-a biti izabrana još dva, koji će u međuvremenu podneti ostavke. I, gle čuda dva člana su zaista podneli ostavke krajem januara i evo, mi sada prisustvujemo, treba da popunimo njihov broj.

Gospodo draga i kolege, i dragi gledaoci, zar postoji direktniji, očigledniji dokaz i primer kontrole uticaja vlasti na Savet REM-a, od toga da su dva člana podnela ostavke, zato što je najavljeno da će biti podnete ostavke, da bi se izašlo u susret evropskih posrednika. Ako su podnosili ostavke na zvonce, onda su verovatno i glasali na zvonce, odnosno u skladu sa pritiskom iz vlasti. Zato sam upozoravao da ne ponovimo greške, jer nije stvar u ličnostima, u personalnom rešenju, nego su potrebne autonomne ličnosti koje će moći da se suprotstave, kao prvo da se mešaju u svoj posao, a onda i da se suprotstave volji, ili interesu ili onoga ko ih je predložio, predlagača, i naravno, većine koja će ih izglasati ovde u Narodnoj skupštini.

To je smisao nezavisnih regulatornih tela. U protivnom, zaista je bolje što sam ja predlagao ponekad, pa se onda ljutile neke kolege iz civilnog sektora na mene, u protivnom zaista je bolje da onda stvar vratimo na ministarstvo, pa barem znamo ko je kriv, koga hvalimo i koga kudimo, ako stvari ne funkcionišu dobro.

Oni su rekli – ne, nipošto, to je evropska praksa, potreban nam je nezavisni regulator itd. Ali, da bi nezavisni regulator bio zaista regulator, on mora da bude zaista nezavisan, a to znači da njegovi članovi moraju da budu zaista autonomni, nezavisne ličnosti. U protivnom, dobijamo još goru situaciju kada imate ministra ili ministarstvo koji odlučuju, jer kao što rekoh, onda bar znate adresu na koju se žalite, koga krivite ako nešto nije dobro u medijskoj sferi.

U tom smislu, to liči pomalo na pranje ruku, ako vi prepustite tu sferu kvazi nezavisnom regulatoru. Stoga, je zaista velika odgovornost ličnosti koje se biraju i koje će doći na mesto ovih koji su sada podneli ostavke, da li zbog osećaja odgovornosti ili zbog nekog političkog, neću reći pritiska, ali sugestije političke, to može svako da zaključi za sebe.

Kako god, ja ću, da nema nikakve dileme podržati predlog iako verujem da su svi predlozi i formalno, svakako kompetentni, ja ću podržati predlog reprezentativnog Udruženja novinara Srbije, prosto zato što misli da je ono najšire i najreprezentativnije telo kada je reč o ovom izboru jednog člana kojeg oni predlažu. Ne govorim personalno, niti znam dovoljno kandidata, niti imam neke zamerke personalno na njih, ali onda ću suditi po širini reprezentativnosti, da kažem medijskoj, javnoj težini predlagača. U ovom slučaju, to je Udruženje novinara Srbije i podržaću njihov predlog. Mislim da bi to trebalo i drugi da učine.

S tim, što evo, sada lično u svoje ime, izražavam žaljenje što i UNS i NUNS nisu smogli snage da naprave zajednički predlog, tada bi on imao još veću težinu, ali i ovako naravno ima i npr. evo, ponudiću jedno ime bez dopuštenja, možda će mi se i zameriti, npr. gospođa Ljubica Gojgić, svi znate o kome je reč. Mislim da je jedna od naših najboljih, ako ne i najbolja politička novinarka, da je zamole da se prihvati te dužnosti, pa neka odbije.

Uzimam nju samo kao paradigmu. Ima još sigurno takvih ličnosti. Dakle, ličnosti za koje možemo sa velikom verovatnoćom da pretpostavimo da se neće povinovati pritisku, da neće glasati na zvonce, da će moći da sudi po savesti. Nekada se i pogreši kada glasate i sudite po savesti, ali to je smisao postojanja nezavisnih regulatornih tela. Bez toga, postoje ta tela samo u transmisiji vlasti i kao što rekoh, još je i gore nego kada vlast direktno vrši posao, jer onda barem moraju da vode računa o tome, jer znaju da će biti prozvani i okrivljeni.

Još samo par reči o ovoj temi o kojoj se dosta govori, koju vladajuća koalicija i predstavnici vlasti neprestano pominju, kada govori o svom nezadovoljstvu radom REM-a, onda napominju to reemitovanje, pominju televiziju „N1“, pominju SBB i tu imaju more primedbi.

Nemam ništa protiv da se REM pozabavi time, pored svega drugog i svih drugih stvari kojima se nije bavio do sada. Znači, neka se pozabavi i time. Ali, osnovano sumnja, tako reći, siguran sam da ne bi bilo tih zamerki, niti ovih sada dilema i kritika koje slušamo i na račun SBB i na račun televizije „N1“, da je recimo program te televizije naklonjen vlasti, odnosno vladajućoj političkoj opciji, da hvale, kao što hvale svi drugi svaki potez Vlade, ministara, naravno i predsednika. U tom slučaju, verovatno se ne bi ovoliko ovde poslanici i neki drugi bavili time i uslovima pod kojim oni emituju program.

Ponavljam, istražite sve, proverite, dovedite u sklad sa zakonom. U vašim rukama su nož i pogača, ali nemojmo da se zavaravamo, nemojmo da se obmanjujemo, da je taj program onakav kakvi su programi svih drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom, ne bi se ovde toliko bavili tim formalnim, proceduralnim stvarima vezanim za emitovanje ovog programa.

Pri čemu, opet da se ne lažemo, reč je o značajnom kablovskom operateru i značajnoj televiziji, ali operateru koji ipak ne pokriva više od polovine, sada možda čak i nešto manje, jer ranije je bilo i nešto više od polovine kablovskog prostora.

Drugim rečima polovina građana koji se informišu preko kabla ne može da prati program te televizije. Znači ne može, sve i da hoće. Na stranu što imate dobar deo Srbije koji nama kabl, nego se preko zemaljskih sistema informiše. Tako da vi pričamo o jednoj televiziji kojom u najboljem slučaju može sve i na oko trećine teritorije, a koja se demonizuje i koja se proglašava kao centralna stvar, pa se onda polarizuju, pa se prave maltene mitinzi, pa se onda polarizuju pa se prave maltene mitinzi, protesti, za i protiv, da li je to najveće zlo i pošast koja se nadvila nad medijskim nebom Srbije, ili je to svetlo lučonoša svetionik slobode i slobodne misli.

Generalno ja sam tu na strani, a mislim da to misli i većina građana ove zemlje. Neka se svi vide, ne želim da se mešam u komercijalni spor dve kompanije, neka se omogući i jedan i drugi sistem, kablovski mogu da nude sve televizije, sve programe, pa neka građani gledaju, a tu mislim i na ove sportske ali to je tek, većinu građana realno to više i zanima, od ovih političkih programa, ali svejedno.

Nemojte da se kao vodi teški ekonomski rat, navodno oko ekonomskih interesa, da je on stvarno ekonomski interes, onda bi se oni trudili i jedni i drugi da vam ponude što bolju i kvalitetniju i jeftiniju uslugu, a ja baš ne vidim da te usluge padaju da cene tih usluga padaju.

Znači, kao što rekoh, ponavljam, siguran da daje programsko izveštavanje, da je dakle, program drugačiji ove televizije o kojoj govorimo, ne biste se ovde toliko bavili time pod kojim uslovima oni emituju ili reemituju program, drugim rečima, ne smeta jednom na svim televizijama ili praktično svim televizijama, a fokus je na jednoj koja pušta drugačije mišljenje.

Da li su oni objektivni i jedni i drugi, dajte svima da mogu sve da vide, pa neka građani onda presude. Dakle, zašto mi sada ovo radimo i usvajamo i popunjavamo ova mesta naprasno upražnjena? Zbog toga što je vlast u ovim razgovorima to obećala , ne opoziciji ne građanima, nego evropskim posrednicima. To je i činjenica. Oni, naravno, ti evropski posrednici, njima se to učinilo zgodno da mogu u svom izveštaju da kažu, evo ispunili smo većinu zahteva. Evo, vlast je popustila u nekim stvarima.

Ja ne vidim neko veliko popuštanje, ako jedni poslušnici budu zamenjeni drugima, i zato se nadam da ovi članovi koje ćemo izabrati danas kao i one koje smo izabrali krajem decembra će shvatiti težinu odgovornosti i neće se ponašati po tom kriterijumu, jer taj način poslušničkog glasanja i poslušničkog ponašanja, na kraju i završavam time, mada imam još nekoliko minuta, ali šteti i vlasti i samoj vlasti koja tu praksu inauguriše.

Ja se nadam da su u vladajućoj koaliciji toga svesni. U jednom trenutku kada se pretera sa spinovanjem, sa manipulisanjem, sa jednim dimenzionalnim izveštavanjem, onda vam niko više ne veruje čak i kada kažete istinu, čak i kada ti mediji u nekom trenutku objave nešto što je tačno za svoje političke protivnike, više im se neće verovati i onda dolazite u situaciju da imate ono što se kaže, drveni šporet, ili staklenu sekiru, koja izgleda kao prava sekira, ali njome ne može ništa da se seče.

Dakle, u interesu je i čitavog društva, najmanje opozicije, ali i vlasti, da se medijska sfera makar i naknadno, makar i zakasnelo, makar i nedovoljno, što je moguće više reguliše u tom svetlu ovaj REM ima svoju ulogu, ali nemojmo je apsolutizovati i nemojmo sada da mislite da će jedan potez, jedna mera ili jedno glasanje moći tu suštinski da promeni stvari, ako ne postoji politička volja, pre svega kod vlasti, da se te stvari promene.

U protivnom, imajte na umu ovo što sam rekao, imaćete kontrolu možda apsolutnu medijsku, ali vam više niko neće verovati, čak i onda kada budete govorili istinu. Hvala.
Zaista nije teško biti fin, nije teško izviniti se, mada se to jako retko praktikuje u ovom Domu. Kada bi to bio kriterijum meni bi se do ponoći ovde trebalo… neka posebna sednica zakazati da bi stigla sva izvinjenja koja sam zaslužio i koje mi se duguju.

Ali, u vezi sa ovim konkretnim što je rekao predsednik Odbora, odnosno gospodin Krlić, da sam ja zaista rekao ono što je činjenica, da ja ne znam za tog predlagača, jedno je da li su članovi koji ga čine ili članice koji ga čine poznate, naravno da jesu, to su sve, više-manje poznati mediji i uglavnom svi pod kontrolom vlasti, i to ponavljam i sada, sam predlagač, Privredna komora, neki Sektor za kreativne industrije, zaista je bio nepoznat.

Kako je došlo do ovog Predloga? Nismo mi na Odboru to izglasali, nego su prosto po zakonu set predlagači okupili, pa su se dogovorili da to budu dva ova kandidata koja su došla i koji su kandidati Udruženja novinara, što je mislim u redu. Dakle, što mislim da je u redu da budu kandidati Udruženja novinara.

Da li su oni dobro izabrali, nije njihova stvar, tiče se svih nas, ali nije nešto što… mislim, možemo da konstatujemo, odgovornost će biti na njima koji su predložili te kandidate.

Dakle, na neki način sam bio u pravu. Vidi se i po tome što se taj predlog povuče, možda baš zato da ne bi delovalo previše prorežimski.

Bilo kako bilo, ja nemam nikakav problem da kada pogrešim da se izvinem i da priznam grešku, ali mislim da kolega Krlić, evo, dajem vam pravo na repliku i priliku, nemojmo se zaluđivati da je medijska situacija dobra, nemojte podatkom koji ste izvukli, možda je tačan, možda nije u gostovanju, ne znam koga u nekom dnevniku uživo da prikrivamo činjenicu da se masovno, dakle, da se masovno koriste mediji svi sa nacionalnom frekvencijom za promovisanje vladajuće stranke i takve sedam, osam godina.

Hvala.
Zahvaljujem.

Gospodine Krliću, oko nekih stvari ćemo se mi i složiti, to nije sporno. Ne mislim da je automatski slaba pozicija nekoga, ako kažeš da je nešto tačno od onoga što je rekla druga strana.

Na kraju krajeva, vi ste priznali indirektno da sam ja u pravu da stanje u medijima nije dobro.

Moram da kažem dve stvari. To koliko se otvara novih medija, sa ili bez navodnika, svakog meseca i tako dalje, to je jedan par rukava. Svako može da stavi mobilni telefon u sobu i da se snimi i da otvori svoj kanal na internetu. Ne može to da se izjednačava sa televizijom sa nacionalnom frekvencijom, pa ne bi postojale te televizije, ne bi plaćale toliko dažbina, troškova i svega drugog, da to nije nešto što utiče malo drugačije od privatnog kanala koji svako od nas pojedinaca može da otvori.

Što se tiče pitanja koje nam je postavljeno, ali naravno u drugačijoj formi, ali poslovničkog pitanja, na koje ne mogu da odgovorim, vrlo konkretno, na tom malom, znači, malom internet kanalu na kojem imam emisiju sada, od poslednja četiri gosta dva su bila predstavnici vlasti, dva su bili predsednici vladajuće koalicije i sede ovde, tj. ne sede u ovom trenutku, ali upravo sede ovde u Narodnoj skupštini vladajuće stranke, dva od četiri. Kada dolaze i kada mi gostuju, ne možete uvek tako matematički, naravno, da bude, kada mi gostuju neko iz opoziciji onda se trudim da, s obzirom na ovu dilemu koja postoji, jedan bude neko ko podržava bojkot, da bude drugi koji je protiv ideje bojkota od strane opozicije.

Tako je mali doprinos o objektivnom i slobodnom informisanju, mali primer, mala ilustracija. A toj, inače, maloj i slobodnoj televiziji, internet televiziji ne daju kabl sa sednica, ni veliki, ni jedni ni drugi, za sada ga ne primaju u kabl, iako imate stotinu kablovskih kanala, pa se čini šta bi falilo da ima i jedan više. Bilo kako bilo, dakle svako od nas treba da da doprinos koliko može, bilo da raspravljamo o Narodnoj skupštini, bilo sa kojim aspektom o medijskoj sferi, ja taj doprinos dajem.

Hvala.
Dakle, gospodine Orliću, kao što rekoh, ja nemam problem da priznam ili pohvalim ili konstatujem nešto što je činjenica. Vi ste me pomenuli nekoliko puta, naravno da je tačno da smo sada sa ova dva, da će biti izabrano 5 od 9 članova REM, naravno da ću to potvrditi, klimati glavom i kako hoćete.

Nemam ja problema sa tim. Da li pak biramo samostalne, nezavisne autonomne ličnosti ili ne, to ćemo videti kada oni stupe na dužnost, kada vidimo praksu, da li će biti promene prakse u radu tog REM. Promenili smo ljude, a videćemo da li će se promeniti praksa. Dosadašnja nije bila dobra i kao što rekoh, na način na koji su podneli ostavku, samo potvrđuje da neki od njih nisu bili autonomni ni dok su vršili svoju dužnost.

Kada smo kod toga da se prizna greška ovde danas, malo čas, niko nije priznao kada sam ja konstatovao, niti očekujem neko izvinjenje, nije ni važno, pošto sam direktno prozvan i pomenuta kako ne gostuju kod mene u ovim malo emisijama i uticaja koje imam. Ja se trudim da pozovem predstavnike i vlasti i opozicije i za bojkot i protiv bojkota.

Ja kažem od četiri emisije bili su kolega Đukanović, vaš kolega Đukanović mi je gostovao i kolega Šormaz. Dva iz vladajuće koalicije, od četiri. A, jedan od ovih opozicionih je toliko grdio i kritikovao, jedan ovaj dvojac, kojeg vi ovde stalno pominjete i ne vadite iz usta, Đilas-Šolak, pa vi ne biste bili tako efikasni u pominjanju i prozivkama tih ljudi, mada se trudite strašno.

Hoću da kažem, otvoren sam, nije problem da se čuje svaki glas, ali problem je sa vama, sa vladajućom većinom i vama kolega Orliću, što vi predstavljate stanje u Skupštini da je bilo savršeno i u društvu, a onda ste vi to savršeno ili skoro savršeno stanje još poboljšali, a ja kažem suprotno.

Stanje je bilo apsolutno neprihvatljivo, palo ispod svakog nivoa, a onda su učinjene izvesne formalne ispravke, nisam se libio, to priznam i pred predsednicima Evropske komisije, da su formalno u radu Skupštine neka pogoršanja napravljena. Praktično i faktički nisu dovoljno sprovedena i da ne navodim, evo, svoji primer, mogu da navedem primer, ali prošlo je dva i po minuta. Hvala. Neću više, ostaviću za sledeću repliku.

Dakle, primer, prema kolegi Ševarliću, juče kako se ophodio predsedavajući, pokazuje da u praksi nisu ispoštovane te stvari da se koliko-toliko ravnopravno tretiraju poslanici vlasti i opozicije.

Hvala.
Zahvaljujem.

Da nastavim tamo gde sam stao. Nisam imao problem da konstatujem određene pomake u formalnom radu i načinu zakazivanja sednica parlamenta, nakon ovih packi i kritika od strane Evropske komisije u aprilu i nepotpunog izveštaja, zaista je predsednica preduzela te neke mere i misaoni su ti fantomski amandmani koji kada sam ih ja nazivao fantomskim, uglavnom sam dobijao opomene i kazne od strane predsedavajućih, a posle su tiho od njih odustala vladajuća većina. Vi najbolje znate koliko su vaše kolege i poslanici takođe smatrali da je to u velikoj meri farsično i nisu hteli u tome, bar neki od njih da učestvuju.

Isto tako, način zakazivanja sednica je ostalo, u prakso se, kao što rekoh, nije mnogo promenilo. Kad sam rekao da neću da navodim svoj primer, mada je dosta eklatantan i očigledan, nego sam naveo, ali sam završio time pre kolege Ševarlića koji je juče bio prekidan dva, tri puta od strane predsedavajućeg, niste bili vi tu, ali svejedno, smo zato što nije govorio o tački dnevnog reda. Pa ovde svi govore o svemu, prozivaju koga hoće, nezavisno od tačke dnevnog reda, kritikuju bukvalno i pljuju svakog iz opozicije ili iz javnog života koji im se u tom trenutku nešto zamerio. Jedino se na kolegi Ševarliću „slomila kola“ da se kaže - ne govori o tački dnevnog reda. O čemu mi pričamo? Znači, jednog, jednog i po poslanika opozicija ne možete da tolerišete, kako bi ste 40, 50 ili 80 poslanika opozicionih ovde tolerisali?

Dakle, poenta je u tome da ste preterali bili, poštovane kolege. Svaka preteranost se plati i vrati kao bumerang. Naravno da su i ovi prethodni, sa kojima me vi uvek stavljate u isti koš, ali svejedno, naravno da su i oni platili cenu jedne preterane bahatosti i uverenja da će vladati večno. Mislim da ste vi oboleli od sličnog sindroma. Mislim da se i vama to dešava da prosto počinjete da verujete svojim rečima. Dakle, bilo je divno, sjajno stanje, ali svojoj propagandi, gospodine Orliću i svojim medijima, toj idiličnoj, bajkovitoj slici.

Kažete vi – Srbija veruje Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci i to će se pokazati, kažete na narednim izborima. Pre bih rekao nešto drugo. Ne veruje ona toliko, ne veruju građani toliko vama koliko ste tu uspeli, ne veruju ni onim drugima, ni ovima iz opozicije i to je naš problem.

Hvala.
Samo kratko.

Dakle, mislim da ćemo videti, kao što rekoh, da li će ili neće ovi novi izabrani članovi REM biti pod kontrolom ili ne. To će se videti iz načina kako budu radili. Na kraju krajeva, mi nismo ni izabrali današnje kandidate, tako da ni ne znamo ko će biti izabran. U tom smislu ne mogu da vam se zbog toga izvinim, kao što se meni niko ovde nije izvinio što sam direktno, lako, empirijski proverljivo konstatovao da su od četiri poslednja gosta u emisiji, dva bili iz vaših redova. Dvoje vaših kolega ovde iz parlamenta, iz vladajuće stranke. Čak nije ni koalicija, nego vladajuća stranka. To je sitnica, ali samo pokazuje koliko se ovde fakultativno maše neobavezno tvrdnjama.

Ono što je pak važnije, a to je ono što ste pomenuli i gde se ja sa jednim delom sa vama slažem. Moje prisustvo ovde pokazuje o tome šta ja mislim o tome gde vlast treba da se menja. Naravno da sam protiv da se vlast menja na ulici. Tu onda presuđuje ko ima veću batinu ili duži štap. To nije način. Ali, isto tako sam ja ovde govorio, i ponavljam, mislim da je vladajuća većina svesno ili nesvesno, ponekad mislim svesno, a ponekad mislim prosto iz nekog nemara i bahatosti, sve činila da izgura opoziciju iz parlamenta svojom praksom i svojim ponašanjem, ali su onda i oni otkrili tu neki benefit. Ja ne verujem u taj način. Moje prisustvo ovde govori o tome šta mislim o bojkotu i šta mislim o vaninstitucionalnoj promeni vlasti.

Ali, nije svako glasanje izbor, gospodine Orliću. Nisu svako glasanje izbori, demokratski izbori. Postoje neke pretpostavke koje moraju biti zadovoljene da bi se onda moglo reći – evo, vidite, narod je rekao svoje.

Jedna od tih pretpostavki je i da svi mogu da čuju svakoga ili barem većinu predstavnika vlasti, opozicije na svim medijima ili bar medijima sa nacionalnom frekvencijom. To nije bio slučaj od pre godinu dana. Promenilo se nešto. Meni kolege zameraju što to uopšte pominjem. Ja ne mogu da ne pominjem da se poslednjih godinu dana stvar nije promenila. Promenila se, ali nedovoljno i tek pod pritiskom delom ulice i protesta sa ulice, a delom zbog pritiska međunarodnog faktora. Kamo sreće da smo sami to ili da ste sami shvatili da treba stvari da se menjaju. Hvala.
Gospodine Orliću, istorija ne počinje, niti vaša vlast sa poslednjih godinu dana. Ja sam rekao da u tom periodu ima određenih promena i svi primeri koji navodite su uglavnom isti poslednjih 13,14 meseci, promene od kada su krenuli protesti bili po Srbiji, prošlog decembra, sada već pretprošlog decembra i od kada su se Evropska komisija i Evropski parlament malo više zainteresovali za situaciju. Pre toga je stanje bilo katastrofalno i u Skupštini i u medijima. Ja kažem, ima pomaka određenih. Verovatno smatrate i ne grešite previše, da ste i toliko prednost stvorili ovom prethodnom medijskom dominacijom da vas ne košta ništa i da vas ne košta mnogo da malo popustite, bar zbog privida te sad demokratičnosti. Ne, stanje u medijima je loše.

Vi sada ubeđujete podacima, Naravno da znam ko je Vuk Jeremić, nije uopšte sporno, ali koliko je on bio ne znam koje godine prisutan uživo u Dnevniku i da sada time parirate ili time što je gostovao pre par nedelja ili mesec-dva dana, kakve to veze ima?

Predsednik vaše stranke, koji tad još nije bio predsednik stranke i kao opozicioni lider takođe je gostovao uživo u toj istoj misiji, u tom istom „Oku“ 2011. godine da najavi svoj miting, tada opozicione SNS. Sam je bio. Znači, hoću da kažem to da neki lideri opozicioni pojave se sami, a ne poklopljeni stalno i u sendviču, paralelne monologe sa predstavnicima vlasti u čemu ste i vi vrlo dobri bili, u tim nastupima, u smislu da govorite neprekidno preko onoga ili paralelno sa onim predstavnikom prisutnim opozicije.

Dakle, može se i logično je da se čuje u emisiji od 20 minuta sam predstavnik opozicije, po nekom izboru, po nekom kriterijumu relevantnosti. Dakle, to ne treba da bude presedan koji sad meni navodite slučaj gospodina Jeremića, nego zapravo to treba da bude redovna praksa, kao što je vaš lider Aleksandar Vučić, kažem, i kad nije ni bio predsednik stranke gostovao uživo u RTS-u tamo negde 2011. godine. Dakle, to je što se toga tiče.

Pošto mi prolazi dva minuta, ne, ja sam rekao da ćemo videti da li će biti, koliko će biti nezavisnih. Ja nisam osporavao ličnosti, samo sekund, ja sam osporavao i smatrao onog predlagača, smatrao da su neki predlagači pod i bliski vlasti, jer okupljaju organizacije koje su toj vlasti bliske i to i dalje tvrdim, a ličnosti koje su predložene rekli smo da svi formalno ispunjavaju kriterijume i ne ulazim u njihovu kompetenciju, ni ova sada dva predložena, niti ona četiri.

Ali, dakle, ako vi stvarno mislite da je stanje u medijima dobro, ako vi mislite da je stanje u Skupštini dobro, mašući podacima da su u vrhu liste govornika ovde u Skupštini opozicioni poslanici, onda vi živite u toj iluziji. Pa, kada ih je malo ili kad nas je malo, naravno da ćemo biti u vrhu liste najaktivnijih.

(Vladimir Orlić: Jel ovde predlog Privredne komore? Jel ovde predlog Privredne komore?)

Ali odnos, tretman njihov kao i to što sada, vi sada opet, to kamera snima, to gledaoci ne vide, vi sad govorite paralelno sa mnom, a žalite se kad vam kolege ovde sa strane vama dobacuju dok vi govorite, a vi sad stalno sa mnom govorite.

Da ne govorim o tome da se neko javlja stalno po Poslovniku, jer ne želi da uđe u repliku. Ništa. Toliko. Mislim da će javnost suditi, nemojte živeti u iluziji da je stanje dobro i nemojte misliti da to što opozicija stoji slabo, a stoji slabo, to i moji pokazuju da je znak da mnogo vas vole i da vam mnogo veruju. Hvala.