Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Slažem se sa gospodinom Zukorlićem u velikoj meri onoga što je on rekao, jer mi u suštini možemo, on može da bude na listi mojoj na primer kao kandidat i ja bih mogao da budem na njegovoj listi, iako je njegova lista manjinska, razlika se neće desiti ni jednoj ni drugoj jer postoje političke razlike među nama, ali postoje naravno i stvari u kojima se slažemo, s tim što ja ne mogu da pređem preko toga što on podržava, doduše sa distance, ali podržava aktuelnu vlast, a ja konstruktivno, ali kritikujem i to ozbiljno kritikujem aktuelnu vlast.

Međutim, ono što je nesporno, to je da se prethodni predsedavajući, sada je naravno promenjen, ogrešio ozbiljno i o dobre običaje i o Poslovnik, nije mi dao repliku da odgovorim na direktne i indirektne prozivke nekih poslanika, a mnogo je važnije zapravo za temu i današnje sednice, a i rada ove Skupštine. Pošto se neozbiljno i neodgovorno poteže priča ne samo o evrointegracijama, nego i o priznanju Kosova i politici kosovskoj generalno, koristi se uvek prilika da se optuže neki prethodnici, na jedan način koji mene lično ne tangira, ali prosto mislim da nije pravedno, nije pošteno optuživati nekog jer se u njegovo vreme nešto desilo. Neki su sigurno odgovorni, ali ne možete optuživati. Kaže – Vojislav Koštunica i Boris Tadić, za njihovo vreme Kosovo je proglasilo nezavisnost. Pa, za vreme vlasti vaše, odnosno nekih prethodnih vlasti je Kosovo odvojeno od Srbije, okupirano, zaposednuto, pa ja nikada nisam kritikovao zbog toga tadašnju vlast i Slobodana Miloševića, kao što ovde sad neko pokušava da kritikuje Vuka Jeremića, Vojislava Koštunicu ili Borisa Tadića. Gledamo šta je ko učinio, koliko je ko mogao da spreči. Ili kneza Lazara što je izgubio Kosovsku bitku, ako je uopšte izgubio. Zapravo nije ni izgubio, bilo je više nerešeno, ali svejedno.

Dakle, hoću da kažem da nije korektno, da bi se afirmisala svoja pozicija, svo drvlje i kamenje svaljivati na prethodnike, nego bolje pogledajmo šta smo mi ili šta ste vi, šta je aktuelna vlast učinila po tom pitanju, a nije učinila mnogo, rekao bih, ni kada je reč o politici i Kosovu, niti kad je reč o ekonomskim pitanjima. Hvala.

Zahvaljujem.

Hvala vam na pohvali, gospodine Zukorliću, s tim što ja ne bih rekao da sam lutao. Mislim da imam isti stav politički, ne samo tokom ove četiri godine, nego u mnogo dužem periodu. Možda bi se i vama moglo prebaciti da ste lutali. Ja mislim da ste sada na boljem kursu nego što ste bili. Bilo je i u vašoj politici radikalizma, rekao bih preteranog, da li mladalačkog ili ne, svejedno, ali podržavam i pozdravljam ne to što podržavate vlast, ali podržavam ovu konstruktivnu i državotvornu poziciju koju sada u poslednje vreme zaista ovde tokom ovog mandata zastupate. Zaista je tačno, uglavnom stvari nisu crno-bele ni u životu ni u svetu ni u politici.

Što se tiče onoga što je rekao kolega Damjanović, naravno, sada možemo mi, ili bolje istoričari nego mi ovde citirati šta je bilo, da li je knez Lazar izgubio ili je bilo nerešeno ili je pobedila srpska vojska. U svakom slučaju, ni to nije baš jednostavno. Znamo kako je teško danas neke stvari razlučiti šta su i kako su, a kamoli pre više vekova. Ali, ono što je bila poenta mog izlaganja i mislim da to ni on neće osporiti, jeste da ne možemo ishod neki prebacivati automatski nekome ko je u tom trenutku bio vlast. Možemo suditi o konkretnim potezima, ispravnim ili pogrešnim.

Tako da, kao što nećemo knezu Lazaru prebacivati ishod Kosovske bitke, kakav god bio, niti automatski vlasti ili Slobodanu Miloševiću bombardovanje, što inače mnogi čine ili jedan dobar deo javnosti čini ili je činio, pogotovo ova vlast posle 2000. godine, pa je kriv za sve tako što je izgubio Kosovo. To sam čuo mnogo puta od kolega, od medija, od novinara i od političara – Milošević je izgubio Kosovo. Priznajte vi, jer je Milošević izgubio Kosovo. Sto puta su to rekli. Ja to nikada nisam na taj način shvatao. Ali, isto tako, onda nemojte ni vi kada vam odgovara da kažete – Tadić i Koštunica su izgubili Kosovo, da je bio Vučić ne bi se nikada to desilo. Pa, ne znamo šta bi se desilo. Uostalom, Vučić je bio u Vladi 2000. godine, odnosno 1999. godine kada je zaposednuto, okupirano ili već koju reč želite upotrebiti – zauzeto Kosovo. Pa, opet ne mislim da je zbog te činjenice kriva ta vlast. Kriva je zbog nekih drugih stvari i zato sam je kritikovao.

Toliko, da ne bude da prelazim više nego što je pristojno, dva minuta.

Gospođo predsedavajuća, mi smo ovde gledali i vi, uostalom, ste bili svedok mnogo puta kako predstavnici iste poslaničke grupe i svakako iste većine jedni druge taguju, kako bi rekli mladi, pozivaju se da se potvrde njihove reči i onda dobijaju replike, hvaleći se uzajamno i hvaleći zajedno politiku aktuelne vlasti.

Ja i gospodin Zukorlić definitivno nismo istomišljenici, ali, evo, neću se više javljati po ovom osnovu, dakle, mislim da smo se razumeli, ja ne sporim da je on autentični predstavnik dela bošnjačke zajednice u Republici Srbiji i mislim da je on dobro, uostalom, ako se njegovi birači sa tim slažu, ja tu onda nemam nikakvih primedbi.

Što se tiče toga, radikalizma, često mediji stvarno tu zakuvaju stvari i umeju da predstave u interesu onih koji daju naloge. Ali on se sam pozvao na situaciju 2007. godine kada je Vlada Vojislava Koštunice, kaže, otimala hramove itd. Ja mislim da je to pomalo pojednostavljena slika. Bilo je reči o sukobu unutar, ja ne mogu sada da ulazim u te detalje, on to svakako zna bolje, ali mislim da je reč bila o sukobu unutar islamske verske zajednice, gde je on bio jedna strana, bila je i druga strana. Ono što svakako znam da je ta Vlada, koju sam ja i te kako i kritikovao i nisam se slagao sa nekim delovima njihove politike, ali vodila jednu razumnu, odgovornu državotvornu politiku i kad je reč o nacionalnim manjinama i kad je reč o odnosu prema opoziciji.

Podsetio bih kolege iz vladajuće većine da su tada lideri dve najveće opozicione stranke upravo u vreme tog mnogo puta kritikovanog i pljuvanog Koštunice predsedavali sa dva glavna odbora, dva glavna skupštinska odbora, Administrativnog odbora i Odbora za bezbednost i odbranu, ako se ne varam. Dakle, ko su oni bili, to nije birao Vojislav Koštunica, bili su Tomislav Nikolić, ako se ne varam, i Dragan Šutanovac, ali lideri dve najveće opozicione stranke su predsedavali sa dva glavna skupštinska odbora.

Da li možete da zamislite i danas takvu situaciju, poštovane kolege?

Zaista nerado sada nastavljam, gospodine Zukorliću, i nemam ništa protiv da vaša bude poslednja, pogotovo što vi svakako bolje znate, iako ste zainteresovana strana, kakva je situacija bila tada ili sada u islamskoj verskoj zajednici. Ali, ne bih ni reagovao, uključujući i ovu pošalicu na račun Vlaha, da nije bilo ove asocijacije, rekao bih pogrešne i pomalo tendenciozne, na situaciju u Crnoj Gori.

Dakle, ne kažem da su to dve baš ravnopravne ili ne znam kakve strane, ali neće biti ni da je sada vlast tadašnja koja je pokazala svoju ili uzdržanost ili korektnost i demokratičnost prema opoziciji dok je bila vladajuća većina i ovde u parlamentu i inače u javnom životu, to je valjda jedina vlast koja nije imala većinu u medijima i nije imala dominantan tretman u medijima od svih vlasti i od 90-ih godina i 2000-ih godina do danas. Dakle, da je baš imala takvu snagu i interes da nešto previše mešetari unutar islamske mesne zajednice, iako dozvoljavam da su pravili greške, dozvoljavam da je tu bilo nekih grešaka.

Ali, gospodine Zukorliću, vaši stavovi tada zaista su bili, hajde da kažem, radikalni, da ne kažem neku drugačiju reč, i bili su vrlo slični onome što danas govori gospodin Ugljanin, vrlo slični onome što govori gospodin Ugljanin, ponekad čak i radikalniji. Pa šta biste vi rekli sada, iz vašeg iskustva, iz sadašnje svoje pozicije, kako bi vlast trebalo da reaguje, čak i ova sadašnja vlast, i to je takođe nešto što zameram ovoj sadašnjoj vlasti, izjave gospodina Ugljanina. Nije ovo sada rekla-kazala, nije iz treće ruke, ja govorim o tome što sam čuo lično svojim ušima, i to predstavnicima u ovim razgovorima, u ovom dijalogu šta je ili gospodin Ugljanin lično ili njegovi poslanici ili predstavnici šta su govorili predstavnicima međunarodne zajednice, Evropskog parlamenta o Srbiji, o Sandžaku, to pas s maslom ne bi pojeo. To je apsolutno skandalozno i mislim da je greška i sramota što država ne reaguje, na ovaj ili na onaj način.

Zahvaljujem.

Teško je sada posle ove ovolike količine predloga nešto mnogo reći, ali mislim da je iz ovog mora kolege Radulovića svakako bilo bar neki predlog koji je mogao biti usvojen, ako ništa drugo, barem ovi ekološki zakoni, no, naravno, to je stvar volje i procene vladajuće većine. Dakle, barem nešto, možda bi onda, ne bi toliko mnogo predloga stizalo.

Ja sam se opredelio za svega par koje sam već ovde predlagao, naglašavam da Predlog Anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o smrti, odnosno ubistvu Olivera Ivanovića nisam zvanično podneo, jer sam rekao da neću zvanično podnositi, ali mislim da to neformiranje anketnog odbora po tom pitanju ostaje mrlja, jedna ozbiljna mrlja na ovom, pore ostalog, na mandatu ovog skupštinskog saziva.

Kako god, dakle, moj predlog se tiče na izgled radikalne mere ali koja je vrlo motivisana svime što se dešavalo poslednjih meseci ili poslednjih godinu dana, ili bolje reći što je isplivalo u javnost poslednjih godinu dana o događajima vezanim za našu namensku industriju, o zloupotrebama, nepotizmu, pljački i možda svesnom, tendencioznom urušavanju, uništavanju namenske industrije, koje naravno traje dugo i ne mislim da je to počelo samo za mandata ove vlasti, ali je sada kulminiralo i rekao bih u cilju da se ona što pre i što jeftinije proda nekim stranim ili domaćim privatnim vlasnicima. S toga je moj predlog da se ukine, odnosno izbaci privatluk i privatno posredništvo kada je reč o trgovini proizvodima namenske industrije.

Mi imamo državnog trgovca i posrednika, to je SDPR. Svaka od ovih fabrika ima svoju komercijalu, ima svoju službu prodaje i mislim da nije bilo nikakvog razloga da se tu uvode i neki posrednici koji su uzgred budi rečeno tu godinama, kažem, ordinirali su iza mandata prethodne vlasti, plus neki su sada iskočili u prvi plan i osnovano se sumnja zbog toga što su bliski sadašnjoj vlasti, direktno ili indirektno, neki čak i rodbinskim vezama za aktuelnu vlast vezani.

Da se ne bi to tako nastavilo, pa da neki treći koji dođu ili se vrate neki prethodni, onda ponovo odvoji svoje trgovce i svoje posrednike, pa da onda ovi sada što su glavni, malo otišli u drugi plan, kao što su do sada u drugi plan otišli neki koji su radili sa prethodnom garniturom, iskočili novi, da bi se to ukinulo, predlažem, izbacivanje, radikalnu meru, ali samo naizgled radikalnu meru izbacivanja privatnih posredništva kada je reč o trgovini oružjem.

Mislim da to bi to bila blagotvorna mera, naizgled samo radikalna, a u suštini bi u velikoj meri iskorenila taj izvor korupcije, očigledno ozbiljan izvor korupcije u namenskoj industriji.

Zahvaljujem, predsednice.

Ovaj predlog izmene zakona podneo kao ilustraciju, ali mislim da je to važno, ali kao ilustraciju jedne loše prakse koji je ovaj saziv parlamenta praktikovao, evo godinama, kao i prethodni takođe, gde se neke stvari, neke mere, neka zakonska rešenja prosto mehanički, preuzimaju iz tzv. evropske zakonodavne prakse. Pri čemu u želji da budemo veći katolici od pape, u želji da se nekako istaknemo, bilo Vlada u celini, bilo pojedini resori i pojedini ministri, onda idu čak i korak dalje, pa se zapravo predlažu rešenja koja ne postoje ili nisu univerzalna i nisu uopšte prihvaćena na nivou EU, a kamoli širom sveta.

Tako između ostalog je došao i onaj predlog, za koji sam ja bio naravno i kada je podnošeno, kada je vladajuća većina izglasala zajedno sa jednim delom i opozicije tadašnje, tada prisutne, da se smatra svaki građanin ove zemlje, da je dao podrazumevanu saglasnost za presađivanje organa posle njegove smrti. Tada sam ukazivao, priznajem, još nekolicina kolega, da je to loša mera, da će to izazvati sumnje, da će to izazvati i da neće doprineti cilju koji nam je zajednički, da bude što više donora, ali da bude što više dobrovoljnih donora, što se može postići kampanjama, motivacijom, da se u kampanju uključe javne ličnosti, popularne ličnosti, sportisti, glumci, umetnici, popularni lideri ili političari, ako hoće.

Dakle, umesto toga uvedena je obavezna i kažem, podrazumevana saglasnost za donorstvo što je samo rezultiralo strahom građana. Mi smo pre neki dan ovde usvajali i raspravljali Zakon o trgovini bebama, odnosno nestalim bebama, pa smo videli i da se to dešavalo što nismo mogli da verujemo. Mislim da će u javnosti postojati sumnje, da će postojati neka vrsta crnog tržišta organa, kao što je nažalost postojalo i crno tržište bebama, decenijama unazad.

Mislim da je mnogo bolje, em što je ovo neustavno rešenje, em što ne doprinosi cilju koji bi trebalo da nam je zajednički i da nam je human, trebalo bi povući, odnosno usvojiti moj predlog i povući ovo sada postojeće rešenje da su svi građani potencijalno obavezni davaoci organa nakon svoje smrti. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Evo, kratko, i sam predlog je kratak, radi se u suštini o produžetku roka, o produženju roka za dve godine da bi se ova preregistracija izvršila.

U tom smislu, verujem da niko od nas nema ništa protiv, naprotiv da se taj produžetak odobri, ali neke stvari koje su se čule u raspravi su takođe bitne i trebalo bi da se malo povede računa o njima. Znači, nije ovde sporno samo to što smo mi kao narod malo uvek takvi, čekamo zadnji momenat u svemu, pa se onda napravi gužva. Dakle, ne samo što građani ne mogu da stignu da se preregistruju ili registruju po ovom zakonu, nego i kada bi građani sada krenuli, navalili, kao što jesu, da se registruju, prosto ne mogu ti njihovi zahtevi da se, bar u različitim delovima Srbije, imam takve informacije, ne može prosto da im se izađe u susret.

Zato je to prosto iznuđena mera. Ali, neke dileme koje su ovde pomenute, i u prethodnom izlaganju i nekim ranijim, jesu nešto što treba imati na umu. Između ostalog, moramo da generalno postavimo pitanje šta se hoće ovim zakonom, ne ovim sada izmenama, jasno je šta se hoće, ovde se hoće produžetak roka da građani stignu da izbegnu gužve i da se izbegnu sankcije za one koji ne stignu u predloženom roku, odnosno do sada važećem roku. To je nešto što treba podržati.

Ali, generalno se postavlja pitanje intencije zakonodavca kada je reč o ovom Zakonu o oružju i municiji. Ja sam pacifista čovek, nisam litant, ne volim oružje, znam da su neki fascinirani oružjem, ne samo kao lovci, nego i ministri i pripadnici raznih stranaka, lideri, bili su, kako bih rekao, u raznim, pa čak i nekim funkcioneri nekih institucija, ovih zaštitnika građana itd, bilo je tu različitih sklonosti, treba uvažiti različite sklonosti. Ja ne razumem, moram priznati, tu sklonost ka oružju, pucanju i slično. Ali, nevolja je u tome što, pretpostavljam da je namera zakonodavca bila da se smanji broj ne registrovanog oružja u Srbiji.

Ako je to namera, ako je to zbilja namera, ja nisam siguran da ovaj zakon to olakšava. Mislim da ovaj zakon samo otežava ili komplikuje život. Komplikuje život onima koji imaju legalno oružje i koji nameravaju i dalje da ga imaju, ne samo u finansijskom smislu, ne samo zbog ove takse koja se plaća, ne samo zbog tog pregleda, ne samo zbog tog kursa i obuke za rukovanje oružjem, iako su sve to realno u najboljem slučaju komplikacije za ljude koji žele da imaju ili da zadrže oružje, a bogami i finansijski trošak, odnosno udar na njihov džep. Nije to najveći problem, po meni, sa ovim zakonom, ne govorim dakle sa ovim predlogom izmene, odnosno produžetka roka, on je nesporan. Mislim da će se opet govoriti, kao što se često dešava, da će ceh platiti oni koji su, i to se takođe maločas čulo, oni koji su revnosni, oni koji su prijavljivali oružje, koji su registrovali, koji nisu imali nameru da ga drže ilegalno.

U suštini, mislim da sada, kako bih rekao, bolje prolaze vlasnici ne registrovanih, odnosno vlasnici ilegalnog oružja, jer nije jasno šta se po tom pitanju preduzima, šta država po tom pitanju namerava da preduzme. Znamo da po ovom zakonu se vrše kontrole, ne najavljene kontrole načina na koji, recimo, oni koji imaju prijavljeno oružje, kako ga čuvaju i skladište, pa se oružje oduzima ukoliko se zaključi da nije adekvatno čuvano. Ima to smisla, bilo je zaista tragičnih slučajeva da se neko dete dokopa oružja, pištolja, puške, opali i bude porodična tragedija.

Dakle, nisam ja protiv samog tog rešenja, ali hoću da kažem ovde teramo mak na konac i po malo prestrogo se ophodimo prema vlasnicima prijavljenim, registrovanim vlasnicima oružja, a imamo čitavu armiju, ne zna se kolika je, ali procena je da je reč o stotinama hiljada neregistrovanog oružja. Država se ustremljuje da na neki način i kontroliše, pa i kažnjava, pa i finansijski naplaćuje i oni koji imaju legalno oružje i žele da ga zadrže, a prema vlasnicima ilegalnog oružja manje-više se ne preduzima ništa i nije jasno tačno šta se može preduzeti, sem apela da prijave ili predaju oružje.

Imam konkretan primer i znam slučajeve da su ljudi pre dve godine, znači u pretprošloj godini kalendarskoj, da im je oduzeto oružje, oduzet je konkretno pištolj zbog neadekvatnog čuvanja, odnosno skladištenja prilikom jedne od tih nenajavljenih kontrola. Ove godine, ovog januara mu stiže opomena, odnosno stiže mu da plati porez, znači, sada u januaru 2020. godine, a oružje je oduzeto još 2018. godine. I mnogo je takvih primera.

Dakle, opet bivaju kažnjeni, sankcionisani i dvostruko i višestruko, pa i nepravedno, iako, kažem, ja nemam previše afiniteta za tu vrstu sporta i razonode koja ima veze sa oružjem, ali svejedno, mnogima je to sentimentalna stvar, mnogi su to nasledili. Najčešće je reč o nekoj vrsti nasledstva porodičnog i teško se rastaju sa tim oružjem. Znam, postoji način da se ono sačuva kao trofejno, da se onesposobi itd. Sve je to u redu, ali opet kažem, oni koji poštuju zakon i koji se trude da ga poštuju, više ili manje, makar i u zadnji čas, bivaju kažnjeni u odnosu na one koji ga direktno krše. I to nije tako samo sa ovom tematikom, nego rekao bih da važi i generalno.

Prosto bi možda prilikom izmena ovog Zakona o oružju i municiji trebalo razmotriti i razmisliti i o tome, iako je, slažem se, više bi trebalo da bude područje uređeno nekim drugim generalnim zakonskim rešenjima. Toliko. Hvala.

Po amandmanu, samo kratko.

Slušao sam ove amandmane kolega poslanika, kolega iz SRS i ja stvarno ne mogu, naravno, barem, evo, sa ovom konkretnom jednom, pre toga ne mogu da kažem da tu nema dosta, za mene, uverljivih razloga, argumenata i bojazni ili sumnji, nazovimo to kako hoćemo, u pogledu toga šta se dešavalo, ali ima mnogo, nažalost, ili primera ili indicija da su se dešavale mnoge strašne i ružne stvari.

Niko ovde ne prebacuje, ili ja mislim da niko nema nameru da prebaci sada aktuelnoj vlasti da je ona kriva za to, naravno, pa ni prethodnima, ali su se stvarno mnogo strašne i ružne stvari dešavale.

Možda ne toliko masovno i, nadam se, ne toliko masovno kao što se ponekad stiče utisak, ali svakako više nego dovoljno da budemo vrlo šokirani i zabrinuti i ogorčeni kao pojedinci i kao društvo.

Zato ja razumem ovu povišenu temperaturu, u vezi sa donošenjem ovog zakona.

Dakle, svaka sumnja i bojazan da njegovo donošenje, koje ja podržavam, u principu i u načelu, da ono pomaže zataškavanju slučajeva ili tome da se neki od ovih zločinaca, najtežih zločinaca.

Ja to smatram jednim od najtežih zločina u pojedinim situacijama za koje, kažem, postoje sumnje da su se zbilja dogodile, dakle, da će se izvući i da će biti amnestirani i gurnuti pod tepih. Onda je to ono što motiviše, ja tako shvatam, kolege koje problematizuju rešenja iz ovog zakona.

Dakle, ja ne kažem da to tome vodi, ali prosto treba razumeti i tu potpuno razumljivu i ljudsku i kako god hoćete brigu da se to ne dogodi.

Zato sam rekao da će za moj stav biti odlučujuće mišljenje udruženja roditelja. Videli smo da su neka imala rezerve, neka su prihvatila i prvi nacrt rešenja, neka od tih udruženja, sad u međuvremenu još jedno važno i bitno udruženje je, koliko sam shvatio, podržalo ove dopunske amandmane. Tako da je to, da kažem, korak još u dobrom pravcu.

Stvar je osetljiva, delikatna, nije, kažem, politički ni dnevno politički, ne sme da bude, ne verujem da sad neko tu žigoše i da ima nameru da optuži bilo koga da je, govorim iz vlasti, niti one, ne znam, 2006. godine, niti ove sada, da je zataškavala stvar, ali da je posledica bila zataškavanje, objektivna posledica.

Da se to dogodilo, to je činjenica i da nažalost niko, a vi me ispratite ako grešim, niko, slovima niko, nije odgovarao za slučajeve kakvih je svakako bilo i koji su svakako zastrašujući.

Dakle, meni je samo važno da ovaj zakon, ne može on garantovati da će se ti slučajevi rešiti, ali mi je bitno da barem ne zatvori vrata, da ti slučajevi budu u budućnosti rešavani, a nikada se ne zna.

Evo, posle par decenija se izgleda sad konačno razrešava ubistvo, slučaj ubistva bivšeg švedskog premijera Palmea, kako vidimo. Tako će možda i neko od ovih slučajeva, možda pred kraj života, pred smrt progovori, proradi savest, progovori neki čuvar, portir, akušer, babica, lekar. Svašta se može dogoditi.

Dakle, samo je bitno da rešenja iz ovog zakona ne sprečavaju ili ne zatvaraju mogućnost da se do istine dođe, a da ne garantuju tu istinu to je već potpuno jasno.

Dakle, ja podržavam ovaj amandman, a istovremeno, kažem, pohvaljujem i ove napore koji su činjeni da se nađe u poslednji čas da se nađe prihvatljivo rešenje i za roditelje. Hvala.

Hteo sam povodom izlaganja kolege Laketića samo da kažem, verujem da je on slučajno iz nehata napravio jednu materijalnu grešku i da je on u pravu. Ja ne bih imao nikakvih dilema, ja bih vrlo rado, kao što sam i najavio, glasao za ovaj zakon, kao što ću verovatno i na kraju glasati.

Gospodine Laketiću, ne, nisu sva udruženja roditeljska podržala ove dopune i nove amandmane. Podržala je jedna važna, velika, značajna Beogradska grupa roditelja i to je važna činjenice, a to je jedna od najstarijih, ako se ne varam, udruženja, verovatno i najveće i to je taj pomak u dobrom pravcu, u pravcu kompromisa i konsenzusa o kojem su ovde govorili i za koji smo se zalagali, ili bar dobar deo nas poslanika ovde.

Drugo, nezavisno od stava jedne roditeljske grupe, dakle nisu sve, budimo precizni tu i pošteni, nisu sve grupe, ali ja mislim da su ova dopunska rešenja dobra. Između ostalog, to je potvrda kako je potrebno često malo spustiti loptu, razmisliti, potražiti, naći rešenja koja ako ne zadovoljavaju sve, ali barem najveći broj ljudi i zainteresovanih strana. To se ovde pokazalo. Tako da su za mene lično, nezavisno od stava roditeljskih udruženja ova dopunska rešenja dobra, prihvatljiva i u dobrom pravcu.

Dakle, to nije sporno i to treba pošteno reći i uz neku, kako bih rekao, ogradu, a koju takođe moramo pomenuti, da je ova hitnja koja postoji sada, verovatno posledica i činjenica da će Savet Evrope početkom marta razmatrati to pitanje i da je vrlo poželjno da se kaže da je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Zakon o nestalim bebama. Dakle, da je regulisala tu materiju posle više godina koliko nije regulisana.

Ja, verovatno time tumačim, jednim delom i želju plus zbog toga što je kraj, tj. što se bliži kraj rada ovog saziva parlamenta, da se taj zakon usvoji. I trud je pokazan i kamo sreće da je sličan trud i pokazujem na nekim drugim situacijama kada smo bez ovoliko takta, brige i sa žurbom usvajali neka zakonska rešenja.

Tako da je to svakako u dobrom pravcu rešenje, treba samo naglasiti da to nipošto ne bi smelo da vodi zataškavanju strašnog zločina gde je očajno bilo krađe i otmica, kad nazovemo to kako hoćemo, beba iz naših porodilišta i trgovine ljudima, odnosno trgovine bebama, što je još strašnije, mada je svaka trgovina ljudima strašna.

I komisija je značajna. Promena sastava komisije je predložena, takođe nešto što je u dobrom pravcu i da će predstavnici roditeljskih udruženja navodno tu imati većinu, tj. nije navodno, tako je u ovom rešenju i predloženo.

Dakle, to su pozitivne i dobre mere. Po mom subjektivnom sudu taj predlog zaslužuje da bude usvojen, ali samo preciznosti radi, nisu sva udruženja prihvatila ali jeste jedna velika roditeljska grupa.

Hvala.

Zahvaljujem.

Kao što sam i najavio, ako je zakon dobar za porodice ili većinu udruženja porodica, onda je dobar i za mene. Ako nije dobar za njih, neće biti dobar ni za mene.

Sa zadovoljstvom moram da konstatujem trud jedan dodatni koji je tu učinjen i od strane vlasti i od strane nekih i udruženja roditelja, odnosno porodica i nekih kolega i zato ću, uvažavajući ove rezerve i upozorenja koje su izrekli predstavnici opozicije i sa jedne i sa druge strane od mene, glasati za ovo zakonsko rešenje sa nadom da je, kao što je rečeno, to samo prvi korak i da će doneti kakvu takvu satisfakciju i nadu da će istina jednoga dana, kad tad, biti ustanovljena.

Kao što rekoh, makar na samrti, makar u nekom teškom času, neko će se pokajati. Neko će osetiti potrebu da kaže, podeli strašnu istinu o onome šta se dogodilo o nekom slučaju.

Dobro je što se ovim dodatnim naporom koji je učinjen, dakle, ovim amandmanima, taj zakon poboljšava i zato ću, kao što rekoh, glasati za njegovo usvajanje.

Ono što ipak moram da kažem, i tu su u pravu moje kolege sa leve strane, pre par dana smo slušali da je zakon dobar i da je najbolji, savršen, a onda sada odjednom vidimo da je još bolji, još savršeniji, još odličniji nego što je bio, a bio je odličan od početka. To po malo nalikuje na onaj besmrtni aforizam Brane Crnčevića još iz šezdesetih godina, kada je rekao da pre rata, aludirajući na onu propagandu zvaničnu tada, onu komunističku, nismo imali ništa, a onda su došli Nemci, pa su uništili sve. Ovo mene podseća po malo na tu situaciju, samo obrnuto. Dakle, prvo je zakon bio odličan, a sada je još odličniji, još bolji, nakon ovih amandmana.

Kako god, meni je potpuno svejedno da li će od toga koristi imati političke… ne znam, vladajuća koalicija ili koleginica Macura ili neko treći, bitno je da se barem korak približimo i barem teoretski približimo istini i pravdi povodom ovog strašnog i mučnog slučaja ili slučajeva za koje, kao što sam i rekao, i sam nisam verovao da postoje. Bio sam sklon da mislim da je samo neka administrativna i evidenciona greška. Nažalost, nije. Reč je zaista o lancu krijumčarenja u kojem su decenijama učestvovali neki lekari, neke babice, neka stručna lica i neki ljudi koji su možda iz centra za socijalni rad.

Sa ili bez ovog zakona apelujem na nadležne organe da tamo gde je moguće utvrde ili pokušaju da utvrde činjenice makar o nekom od tih slučajeva i to će biti već velika stvar.

Kažem, naravno da mislim da postoji pritisak spolja. Mislim da i ova presuda Evropskog suda za ljudska prava i ovo sada u martu što treba da bude ova sednica, sve su to verovatno razlozi, možda i nešto treće. Šta god da je, bolje da se neke stvari urade ikad, nego nikad, ali nemojmo zakon odmah proglašavati kao da je savršen, nego radimo na tome da se on poboljša, usavrši, zajedno sa porodicama nestalih beba, zajedno sa javnošću koja se uskomešala ovim povodom. Mislim da je to jedna od najvećih stvari i tekovina koju smo postigli već, da su ljudi počeli da razmišljaju o tome, što se često ili guralo pod tepih, zataškavalo ili, prosto, psihološki ljudima nije bilo lako da sebi kažu i priznaju da se to dešavalo. Sada smo svi svesni, i mi u Skupštini i mediji i građani koji nas gledaju su svesni da je toga bilo. Koliko, to će valjda neke istrage pokazati, ali svakako je tih slučajeva bilo.

Dragoceni su ovi primeri koje smo čuli od porodice žrtava i određenih kolega poslanika ovde u Skupštini tokom rasprave gde su i njihove porodice bile, nažalost, deo ili žrtve te trgovine ili te otmice, tog zločina otimanja beba.

Dakle, ako ništa drugo, javnost je postala senzitivnija za tu tematiku. Kamo sreće da smo neke druge zakone na ovakav način usvajali. Sigurno bi bilo bolje i nama kao poslanicima i građanima Srbije. Hvala.

Po amandmanu.

Ja bih mogao sada ovde da seirim nad ovom polemikom između pripadnika vladajuće koalicije ni ne samo polemikom, nego uopšte rečima koje su razmenjene i da kažem, evo vidite kakva vam je to koalicija, kakva je to sloga, samo vas je vlast ujedinila, nikakve dodirne tačke nemate i slično.

I pošteno govoreći, da je neka drugo tema, verovatno bih to i učinio, ali obzirom na ovu temu i tu se slažem sa većinom diskutanata poslednjih, to ne mogu zato što je žalosno što se zapravo ovako delimo. Tu se slažem sa većinom onih koji su diskutovali.

Dakle, nije dobro, ne zbog 70 ili koliko godina što je prošlo, nego nije dobro zbog sadašnjosti, a naravno i zbog tih žrtava i sa jedne i sa druge strane, da sa ovoliko strasti i zle volje raspravljamo o nečemu oko čega se ne bismo smeli deliti. Baš kao ni oko zakona o bebama, baš kao ni oko pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, baš kao ni oko Tijaninog zakona i u nekim drugim slučajevima.

Svejedno da li je stvar blizu ili daleko, očigledno gađa neke emotivne žice. Ne bi bilo ovakve diskusije i ovakvih rasprava i ovakve žuči i strasti da to nekoga duboko intimno ne tangira. Ne želim da verujem i ne verujem da je u pitanju samo

predizborna kampanja i marketing, pa da se jedan deo vladajuće koalicije dodvorava potomcima ili onim simpatizerima partizana, a drugi deo pristalicama ravnogorskog pokreta. Verujem da i izlaganje predsednice Gojković i svih drugih diskutanata, verujem da su govorili vrlo iskreno i intimno.

Iz toga bismo mogli izvući barem jednu ili dve pouke. Jedna je da ne treba da, kada smo bili na pravoj strani istorije i platili ceh toga što smo bili na pravoj strani istorije, nemojte sada da retroaktivno pomažemo protivnicima i onima koji su bili na pogrešnoj strani istorije i da im dajemo municiju i da im dajemo, na neki način, oruđe i instrumente da problematizuju tu našu svetlu i pozitivnu ulogu, naših predaka za koje mi nismo zaslužni. Tu mi nemamo nikakvih zasluga, ali naši preci su imali, i jedni i drugi. I u svojim strastima i u svojim preterivanjima i u svojim zabludama. Mislim da je to bila ideja i intencija onog zakona koji se ovde više puta pominjao, koji je izjednačio pripadnike oba antifašistička pokreta.

Različite, nesavršene, kažem, s preterivanjima, sa zločinima sa jedne ili druge strane, istoričari neka sude o detaljima, nek istoričari daju sliku i preciziraju je, ali generalno, u celini je jasno da je to istina, da su to bila dva antifašistička pokreta međusobno zavađena, ali svakako suprotstavljena, svaki pojedinačno, suprotstavljeniji od većine drugih pokreta drugih naroda, ne samo na Balkanu, nego i u Evropi, da su se borili protiv zla, fašizma i nacizma.

Zato, kažem, nije dobro da našim… Da li je to amandman izazvao ili nije, nemam pojma. Jeste bio povod, ali, kažem, nemojmo da te sada strasti bacaju senku na tu, ipak nesumnjivo, slepu stranicu naše zajedničke istorije.

Poslednja, druga preporuka i savet, ali kraći – vodimo računa svi skupa da ta strast i ta mržnja koja je eskalirala i završila, naravno, bratoubilačkim sukobom između naših predaka ne rezultira nečim sličnim, ne daj Bože, kada je reč o sadašnjosti. U rečima, u žuči, u otrovu, u mržnji koji se čuju i mogu čuti na ovoj relaciji vlasti i opozicije ima nešto od tog preterivanja, ima nešto od toga što može, ne daj Bože, da pobudi sećanja, makar asocijacije, a nadam se ne i nešto više, na to vreme zla i to vreme smrti.

Dakle, i u našim današnjim, sadašnjim diskusijama i raspravama, bilo vašim interkoalicionim ili ovim poziciono–opozicionim, bez obzira na razlike od kojih ne treba bežati i skrivati ih, ja prosto apelujem da se ne prelaze neke crte, da se ne prelaze neke granice posle kojih nije lako nazad i posle kojih onda stvar može neka šibica lako da upali opasan požar.

To je bila moja sugestija, a vi nastavite, dakle, dalje ovim putem kojim ste pošli, ali samo nemojte, kažem, da li je predizborni marketing ili nije, svejedno, ali samo nemojte da se indirektno, nesvesno, nehotično baci senka sumnje na, kažem, ipak besprekornu generalnu orjentaciju naših predaka tokom Drugog svetskog rata. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, ministra finansija i guvernera Narodne banke i tiče se teme koju je već jedan kolega maločas pomenuo, ali mislim da je suviše velika stvar da bi mogla da prođe nezapaženo i gurnuto pod tepih. To je, naravno, reč o prodaji Komercijalne banke.

Ja sam sa ovog mesta više puta tu temu apostrofirao, pitao i ministra finansija ovde uživo kada je gostovala Vlada. Apelovao sam sa ovog mesta da se to ne čini sa argumentima i struke i rekao bih logike i politike da je prodaja najveće domaće banke, poslednje preostale velike domaće banke, nešto što temeljno zadire u ekonomski suverenitet ove zemlje i da, na kraju krajeva, primer i argument koji se često poteže ili se mogao čuti u poslednje vreme, kako tu prodaju Komercijalne banke ne mogu da kritikuju oni koji su sami doprinosili, prodavali domaće banke ili ih gurali u stečaj, misleći tu na neke prethodne vlasti.

Ja se slažem sa tom kritikom, ali ne mislim… I sam sam, uostalom, kritikovao sve vreme to, ali ne mislim da je to onda… ali bih da se nastavi sa tom praksom za koju smo se složili da je loša.

Dakle, reč je ubedljivo o najboljoj domaćoj banci i ne samo domaćoj, znači jednoj od najvećih, najsolventnijih i najpouzdanijih na teritoriji Republike Srbije, koja radi i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i ima odlične bilanse. Prodaje se za, ponavljam i naglašavam, 387 miliona evra, uz očekivanu dobit kao do kraja godine da to poraste na 450 miliona, ali zvanična kupoprodajna cena je 387 miliona evra.

Godišnji profit, zarada banke samo je prošle godine bio oko 70 miliona evra. Dakle, svakom laiku je jasno da je to loša računica. Tim pre što su mnogi u ovoj sali, mnogi iz ove sadašnje vlasti kritikovali, kao što rekoh, poteze i politiku prethodnih vlasti, koja je zaista to činila, ali čak ni oni nisu hteli da prodaju baš sve. Kao da je cilj bio da se sve ono što su loše činili prethodnici, nastavi i da se još radikalizuje, kao što pokazuju ovi primeri privatizacije, kažem, i kojim se, nemojmo zanemarivati tu stvar, finansijski sektor ove zemlje stavlja potpuno u ruke stranaca.

Da ne govorim o tom jednom simboličkom, pa i ne samo simboličkom, i političkom problematičnom momentu da mi prodajemo Novoj ljubljanskoj banci Komercijalnu banku, u kojoj je većinski vlasnik, većinski pojedinačni vlasnik, znači, najveći akcionar, jeste država Slovenija. Znači, država Srbija prodaje banku Novoj ljubljanskoj banci, čiji je najveći vlasnik, odnosno akcionar država Slovenija.

Da ne govorim primere iz sveta, gde se takođe vidi ta fraza o tome kako je država loš vlasnik nije sasvim tačna i da nijedna država koja drži do sebe i do svoje suverenosti, bez obzira na tokove slobodnog prometa, novca, kapitala i tako dalje, ipak drži neke poluge, i to ključne, finansijske, političke u sopstvenim rukama.

Na stranu što je i guverner Narodne banke poslednjih par puta imao izjavu u poslednjim danima… nekoliko izjava kojima je dovodila u pitanje opravdanost te prodaje. Dakle, ja tražim argumentaciju i još jednom razloge, pošto stvar nije nepopravljiva, ali je jako blizu toga da postane popravljiva, od Ministarstva finansija, od predsednice Vlade i od guvernera Narodne banke obrazloženje zašto se, uprkos svemu, uprkos svim argumentima i struke, kažem, pa i zdravog razuma otišlo, išlo se na prodaju Komercijalne banke i time zapravo ugrožavanja, praktično suspendovanja finansijskog suvereniteta ove zemlje.

Moje drugo pitanje je kratko i ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Skupštine, ovo ću morati preskočiti, pa ću je pitati danas, večeras, predsednicu Vlade, ali za predsednicu Skupštinu - da li će u sklopu raspisivanja izbora, lokalnih izbora u Republici Srbiji, što je u njenoj nadležnosti, da li će biti, da li ima saznanja, jedno je da li će ona raspisati izbore, a drugo je da li ima saznanja da će lokalni izbori biti održani na severu Kosova i Metohije, barem u onim opštinama gde je to moguće, jer su poslednji put ti izbori održani 2012. godine. Znači, lokalni izbori na severu Kosova i Metohije su poslednji put održani 2012. godine. Posle toga nisu, nego su opštine sa srpskom većinom na severu gurnute u naručje Prištini.

Zahvaljujem.

Ja sam gospođo premijerka hteo da nastavimo našu debatu o Kosovu, ali se nažalost pojavila sada urgentnija tema i hitnija preko koje ne mogu da pređem. Nadam se da će tu biti ministar Mali, ali i vi ste dovoljno tu da odgovorite. Reč je naravno o prodaji "Komercijalne banke", o nečemu što sam smatrao da je pogrešno i ispostavilo, nisam ja, nego i dobar deo ljudi, pa i stručna javnost, zapravo malo ko je uopšte našao lepu i pohvalnu reč za prodaju najveće domaće, jedne od dve preostale domaće banke.

To je stvar ekonomskog suvereniteta. Suverenitet nisu samo granice, suverenitet je i koliko upravljate i možete da upravljate svojim finansijama. Naravno da ćete vi ili neko reći, pa to je sada u današnje vreme, kapital ne poznajte granice itd. Ali, činjenica je da se nijedna ozbiljna zemlja ne odriče ni finansijskog suvereniteta i vrlo je neobično da se pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje državna banka koja dobro posluje, koja ima 75 miliona evra profita samo u prošloj godini, prodaje se za 387 miliona.

Pa to maltene nije ni dva stadiona fudbalska koja su predviđena da se grade. Ove televizije koje su kupljene za 200 miliona, što je država izdvojila 200 miliona evra da kupi dve, ne baš profitabilne televizije, a mi prodajemo za 387 miliona, što je navodno uz neke dividende za izađe na 450 miliona, za banku koja dobro posluje.

Pri tome je pod firmom da je država loš vlasnik, prodaje "NLB" gde je država Slovenija većinski vlasnik, pojedinačno većinski akcionar sa 25% akcija, plus neki konzorcijum manjih akcionara.

Dakle, država Srbija je loš vlasnik, a država Slovenija nije loš vlasnik. Onda možemo da prodamo našu najveću banku, preostalu banku strancima. To je po meni strašna greška i da ne mislim samo to ja i pojedini ekonomski stručnjaci koje mogu da nabrojim, nego to kaže i guvernerka NBS, gospođa Jorgovanka Tabaković.

Dakle, pitam ima li šanse da se taj proces zaustavi i da li mislite i zbog čega mislite da je to dobra akvizicija?

Pošto imam samo još pola minuta za drugo pitanje, onda ću se samo vratiti i zamoliti vas za komentar rečenice predsednika Vučića, koji je više puta poslednjih dana ponovio, reč je o Kosovu, da očekuje da ćemo u vezi sa Kosovom dobiti ponudu, citiram - koju ne možemo da prihvatimo, a koju ne smemo da odbijemo? Nije li to reketaška ponuda ako zaista stigne? Nije li to ucenjivačka formulacija i nije li neprimereno da šef države govori na takav način o najvažnijem nacionalnom državnom pitanju?

Podsetio bih vas na ovo pitanje o Kosovu i Metohiji, ali da smo kažem još reč-dve još o „Komercijalnoj banci“. Sigurno su neki nedosledni, sigurno su neki doprineli toj prodaji i tom krčmenju i finansijskog sektora i sada možda kritikuju iz nekih političkih ili politikantskih razloga. Ja sam protiv toga bio i tada i sada.

Drugo, kao što se i Aleksandar Vučić promenio i promenio mišljenje po mnogim pitanjima, eto, možda su i neki od tih kritičara sada promenili mišljenje pa uvideli da su grešili. Ima jedna tu strukturna stvar i malo nepravedna koju ste naveli, možda bi bolje zvučalo, koju jedan deo političke javnosti ovde često i rado pominje i poteže, a to je, kao, prodali smo Naftnu industriju, jel tako, za više, nešto više od toga. Ovde je reč o jednoj banci. Prevideli ste samo jednu sitnicu gospođo Brnabić. Taj NIS kada je prodavan, on je bio gubitaš i jako je loše poslovao. Dakle, ja sam u svim, bez obzira ko je kupac da se čuva ekonomski suverenitet, ali je činjenica da je NIS poslovao sa gubicima i da je kupac taj, znamo o kome govorimo, naravno, o ruskom kupcu, zaista podigao na noge i napravio jednu profitabilnu i uspešnu regionalnu kompaniju od tog NIS-a. To je takođe činjenica. Drugo, država se nije odrekla u potpunosti vlasništva nad NIS-om, zadržala je makar manjinski paket.

Mislim da je trebalo to učiniti i ovde, makar koliko je Slovenija zadržala u NLB, makar toliko ste i vi trebali zadržati ovde. Na kraju krajeva, da ne ulazim sada u te detalje, prošle godine je država Srbija otkupljivala te udeo i akcije od tih stranih akcionara u „Komercijalnoj banci“ za veće pare po procentu nego što sada prodaje NLB-u. Znači, mogli smo se barem ugledati na Sloveniju, ako ništa drugo.

Još nešto, sami ste rekli, bilo je loših direktora, loše uprave. Evo vam prilike da postavite dobru upravu, svoje kadrove, pa da oni dobro posluju. Znači „Komercijalna banka“ je dobro poslovala, imala je dobre bilanse i odlične perspektive i zato se to ne prodaje, a prodajete nešto što je problematično ili nešto što ne možete da dignete. To je ta velika razlika između, recimo, „Komercijalne banke“ i NIS-a, što ne kažem da je možda i ono moglo da se proda bolje.

Moram drugu stvar da pokrenem, a vi ste ovde završili trijumfalno prošlo gostovanje prošlog meseca pominjući sjajni konačno oporavak demografski, da je prvi put u odnosu na prošlu godinu rođeno više dece, za 600 ili 700 dece novorođeno nego 2018. godine. Ono što ste zaboravili da istaknete i to je nevolja sa statistikom, ona je uvek tako malo omogućava elastična tumačenja da je, zapravo, 2018. godina bila apsolutno najgora godina po broju novorođene dece, tako da se u 2019. godini samo malo popravio taj inače najgori bilans. Dakle, mi imamo dve najgore godine kada je reč o novorođenoj deci, a i kada je reč o onima koji polaze u prvi razred, to je takođe katastrofa… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Đukić, ne može da nas raduje trend. Raduje nas ako je od jedno dva meseca, ali mora da se potvrdi u malo dužem periodu. Ono što se pokazalo u prethodnom periodu to je da poslednjih šest, sedam godina, dakle sa blagim izuzetkom sada ove poslednje godine trend je bio opadajući i to samo kada je reč o živorođenoj deci i kada je reč o prvacima.
Zašto je to važno? Važno je što ne samo što se rodi manje dece, a više umre, nego je problem u tome što i oni koji se rode odu brzo iz zemlje ili im roditelji napuste zemlju, tako da je tu stanje još poraznije.
Gospođo Brnabić, vi ste uspeli vešto da temu o gubitku ili odricanju od ekonomskog i finansijskog suvereniteta Srbije pretvorite u raspravu o tome da li je trebalo ili nije trebalo prodavati naftnu industriju. Znači, vi ste tu došli, odnosno, ova vlast zbog toga što prethodnici nešto nisu dobro radili ali problem je u tome što ste vi nastavili i ova Vlada je nastavila te loše stvari, da prodaje ono što se ne mora prodavati.
Pitali ste za Železaru Smederevo“. Da, trebalo je prodati i dobro je da se proda pošto-poto, ali recimo Bor već nije trebalo, za aerodrom nije trebala koncesija, Komercijalna banka nije trebala, Telekom nije trebalo, a što se pokušalo. Dakle, to su razlike i to je stvar koja je vrlo bitna, gospođo Brnabić.
Ekonomski suverenitet je važan isto onoliko koliko i ovaj državni suverenitet.
Gospodine Vulin, što se tiče priče o Kosovu, nažalost, činjenica je da je stanje na severu Kosova i Metohije danas lošije, da je Priština prisutnija na severu Kosova i Metohije nego što je bila pre dolaska ove vlasti. To je žalosna činjenica koja se može prikrivati neuspešno raznim hokuspokusom.
Dakle, sada tamo vršljaju ROSU specijalci i policija Prištine. Kad god žele odu i uhapse koga žele. Do 2012. godine to nije moglo. To je tekovina, gospodine Vulin, te mudre taktike i tog pregovaranja kojeg je ova vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićom vodila.
Hvala.