Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide vanredno na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Srbije i tiče se ove afere sa ili bez navodnika, koja prisustvuje poslednjih dana u medijima u vezi sa navodnom delatnošću ruskih špijuna, kako je to senzacionalistički objavljeno.

Naravno, podržavam svaku akciju koja ide u pravcu utvrđivanja činjenica i zaštite državnog i ustavnog poretka, ali skrenuo bih pažnju da smo pre par meseci u javnosti, ovde u Srbiji, i ja sam u svom jednom pitanju to postavio, imali sličnu, mada sa druge strane intoniranu aferu, tzv. akciji „Omča“, koja je lansirana takođe preko jednog dela srpskih medija o tajnom planu prozapadnih snaga za destabilizaciju države, uključujući i najviše ugrožavanje bezbednosti najviših državnih funkcionera.

S tim u vezi postavio sam poslaničko pitanje ovde i posle dosta vremena, nedavno, bukvalno pre nekoliko dana sam dobio odgovor od BIA u kojem stoji da oni nemaju nikakvih saznanja o toj akciji „Omča,“ iako se danima o tome brujalo u našoj javnosti.

Dakle, jedno je istraga, preuzimanje neophodnih mera na očuvanju ustavnog poretka, a nešto drugo je podilaženje najnižim strastima javnosti i senzacionalizma. Mediji to mogu da čine i da snose ili ne snose konsekvence u skladu sa zakonom, državni organi pak ne smeju. Ja nisam slučajno podsetio na ovo od pre par meseci sa tom aferom „Omča“, koja se srećom ispostavila kao jedna petarda, da li medijska, da li propagandna i bez osnova.

Sada, međutim, koliko se sećam, tada nisu najviši državni funkcioneri na neki način dolivali ulje na vatru, kao što su sada dolivali, mislim da su izjave ministra odbrane i predsednika Vlade i najave ove vanredne sednice Komiteta za nacionalnu bezbednost, odnosno Saveta za nacionalnu bezbednost, predstavljaju svojevrsno dolivanje ulja na vatru. Kažu: „Uz svu podršku da se stvari isteraju na čistac“, mislim da to nije način na koji se to radi.

Pomalo sami sebi ličimo na one junake čuvenog filma „Tri karte za Holivud“, gde u nekoj zabiti srbijanskoj se prepucavaju lokalni rusofili i amerikanofili, očekujući svetski rat. Dakle sve to puno falsično deluje.

U tom smislu, podržavajući napore da se stvar istera do kraja na čistac, ali istovremeno upozoravajući da treba voditi računa o zaštiti strateških i dugoročnih interesa države, vraćam se na moje prethodno pitanje, odnosno želim da pozdravim i pohvalim Ministarstvo odbrane koje je odgovorilo na moje prethodno poslaničko pitanje u vezi sa aferom „Krušik“ i zabranom, odnosno nedozvoljavanjem „Krušiku“ da izvozi mine u Jermeniju.

To je druga institucija koja se tim povodom oglasila, posle Ministarstva trgovine, oglasilo se Ministarstvo odbrane i stoga samo ponavljam svoje pitanje u vezi sa tom aferom, odnosno, možda nije afera, tim slučajem od 13. aprila 2018. godine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu unutrašnjih poslova i BIA, jer su odgovori od te tri institucije izostali, koja od te tri institucije je uskratila dozvolu „Krušiku“, a posle par meseci je dozvolila jednoj privatnoj kompaniji da izveze iste te mine? Hvala.

Zahvaljujem.

Propustio sam da govorim ovih 20 minuta kao ovlašćeni predstavnik, pošto, video sam da sam na početku spiska, pa nema potrebe da dupliram to vreme, iako bi se o ovom budžetu imalo i moglo i trebalo dosta razgovarati, kao i svaki put o nečemu što je najvažniji dokument koji ova Skupština usvaja u toku godine, pod uslovom da nema nekih vanrednih događaja i nekih strašnih i važnih stvari.

Dakle, u životu jedne Vlade, u životu jednog parlamenta, usvajanje budžeta je najvažniji čin i u tom smislu mu treba i pristupiti sa odgovarajućim respektom.

Tog respekta nije bilo u nekim ranijim slučajevima u toku mandata ove Vlade, odnosno ovog saziva skupštinskog i zato moram na početku konstatovati da je ovoga puta budžet stigao na vreme, da je odležao propisano vreme koliko treba u parlamentu, da je sednica zakazana po Poslovniku, da nije bio upakovan budžet i rasprava o budžetu u onih desetine tačaka dnevnog reda, kao što je to bilo recimo, koliko prošle godine i nekih ranijih godina. Dakle, nema ni onih, kako sam ih ja zvao, fantomskih amandmana koje podnosi vladajuća većina na neke prethodne tačke, da se ne bi moglo doći i raspravljati o budžetu. Duplirano je vreme za raspravu. Koliko je to? To je četiri, pet, šest pohvala. Da, rasprava na Odboru za finansije je bila zaista iscrpna i kvalitetna i vidim da i koleginica Tomić je pomalo replicirala i odgovarala posebno asocirajući na neke primedbe koje smo tada ja i kolega Mirčić stavljali na ovaj predlog budžeta. Dakle, to je pet, šest stvari koje treba pomenuti i pohvaliti.

Naravno, kada stvari normalno funkcionišu, onda su se one podrazumevale, ali ponavljam i naglašavam, pre samo godinu dana nije bilo tako. Možda bi se ova rasprava odvijala da li u kvalitetnijoj atmosferi ili makar u punijoj sali, da se prilikom prošlogodišnje rasprave o budžetu nije negde prešla, rekao bih, crta i granica. Svejedno, ovo su bile pohvale.

Ono što vidim da je više izazvalo predstavnike vladajuće većine, pa i predsednicu Vlade i neke kolege, da reaguju indirektno, da kažem, polemišući sa mojom tezom, ne samo mojom da je ovo budžet predizborni, odnosno da nije on izborni nego je razvojni. On ima i svojih razvojnih elemenata, neću da poričem, ali jeste i predizborni. Ne treba zbog toga da se nešto stidite ili da to demantujete, na kraju krajeva, sledeća godina je izborna ovako ili onako, naravno da će se Vlada truditi, kako rekoh malo paradno, pripremi taj budžet.

Rasprava o rebalansu i čitav rebalans budžeta koji smo imali pre mesec dana ili nešto više ovde u Skupštini, takođe je imao taj, rekao bih, marketinško reprezentativni i predizborni karakter, uključujući i povećanje plata, uključujući vanrednu dodelu penzija, odnosno onu jednokratnu isplatu pomoći penzionerima i sve je to u redu. Ja nemam ništa protiv toga.

Ono protiv čega imam i što mislim da bi trebalo i u formi pitanja ću postaviti gospodinu ministru, nekoliko stvari koje se tiču budžeta, ima tu mnogo spornih stvari, ili barem koje zahtevaju dodatno objašnjenje.

Poći ću od kraja, odnosno od onoga čime je koleginica Tomić završila i što je pomenuto u izveštaju Fiskalnog saveta ovde i što zaista bode oči. Za stavku – kazne i penali, različitih vrsta u budžetu za narednu godinu predviđene su čak 22 milijarde dinara. To je bezmalo 200 miliona evra. Pazite, bezmalo, ne kažem baš toliko. Dakle, to je dva puta više u odnosu na 2017. godinu, pet puta više nego 2010. godine, pri čemu nije jasno na šta se odnosi.

Naravno, verovatno i gospodin ministar i kolege iz vladajuće većine će reći da se radi o nekim sporovima, koje je bivša vlast vodila pa izgubila, pa sada stiže na naplatu. Pominje se neka energo zelena i tome slično. Ali, mislim, svake godine nešto tako krupno iskrsava, meni je potpuno svejedno da li je te sporove napravila ili izgubila neka prethodna vlast, ili je to sada već ova koja je sedam godina na sceni. Dakle, strahovito je veliko to povećanje, a pri tome nije baš raščlanjeno jasno i nije jasno, čak i sam Fiskalni savet kaže da nije mogao da uđe u strukturu tih penala i kazni, jer to je krupna stavka od 22 milijarde dinara da bi se tek tako zbirno i paušalno sa tim završilo.

Zatim, ono što bode oči meni i verovatno će to još neke kolege ovde pomenuti, to je stavka od osam miliona evra, što na prvi pogled ne deluje tako strašno, od kreditora, pazite sad, kreditora Trezor Republike Francuske, namenjene za izgradnju projekta beogradskog metroa. Naravno, to je samo za jednu stvar, ali je to vrlo bitno, jer posle toga ide stavka od 500 miliona evra takođe za projekat izgradnje beogradskog metroa, ali se ne vidi od koga se povlači taj dug, ta linija. Tamo se pominje, dakle, 500 miliona evra, da li je to neki investicioni fond, ko je to od koga se država zadužila i sprema da se zaduži za tako krupnu, ogromnu stavku od 500 miliona evra, ne dinara.

S druge strane, ovih nizgled sitnih 80 miliona evra od Trezora Republike Francuske, na neki način znače stavljanje noge u vrata i da praktično prejudiciranje ili stavljanje pred svršen čin toga da Francuska gradi taj metro. Nije slučajno što upravo francuski Trezor Republike Francuske daje ta sredstva od visokih, ali za izgradnju metroa svakako nedovoljnih 80 miliona evra.

Nema spora da je saobraćaj u glavnom gradu u lošem stanju, često i u kolapsu i da su tu potrebne neke radikalne mere, ali mislim da kada gledamo prioritete, svakako je mnogo bolje i hitnije srediti kanalizaciju, koju čak trećina Beograda nema i Beograđana nema, nego se zanositi tako skupocenim projektima kao što je projekat beogradskog metroa. Prosto vas molim i apelujem da se malo još razmotri svrsishodnost te stavke, bez obzira što ona dobro zvuči, pogotovo u predizbornim vremenima. I neke druge vlasti su uvek najavljivale taj metro. Nije da on ne bi dobro došao, ali kažem da nisam siguran da je na dnevnom redu.

S tim u vezi, dolazimo do još jedne druge stavke koja strahovito bode oči, o nekim ideološkim stvarima, konceptualno ću govoriti na kraju ove rasprave, tako da sada idem samo na konkretno, da bi ministar imao priliku da odgovori. To je isto takvih ogromnih 200 ili 250 miliona evra predviđenih za izgradnju nacionalnog stadiona, dakle pominje se taj famozni nacionalni stadion, koji je figurirao i prošle godine u Predlogu budžeta, ja sam mislio da će nekako nestati, da će izčiliti do sada, ali nije, za koji, po mom skromnom sudu, nema nikakvog opravdanja, ni sportskog, ni materijalnog, ni turističkog, iako se svi ti razlozi navode.

Vidimo da i postojeći stadioni u glavnom gradu na kojima igra reprezentacija Srbije uglavnom zvrje prazni, prosek gledalaca po utakmici reprezentacije je oko 6.000 gledalaca, a sada sa ovih poslednjih par utakmica koje smo igrali sa Luksemburgom i Ukrajinom mislim da je procenat još i smanjen. Čak i da je veće interesovanje, mislim da opet pogledamo spisak prioriteta, ne baš kao metro, ali možda čak i više nego metro, jer metro ima smisla, samo što je mnogo skup, ali nacionalni stadion nam baš ne treba i mislim da bi ga trebalo izbaciti kao suvišnu i paradnu stavku.

S tim u vezi je nešto što je takođe potrebno, poželjno, ali mislim da ne bi smelo da bude na listi prioriteta i bojim se da ću tu morati završavati, mislim da imam 12 ili13 minuta, to je čuveni auto-put Niš-Merdare, faza jedan-dva, ako je zapravo predviđen kao samo jedna deonica planiranog auto-puta Niš-Priština-Drač. Neke moje kolege i ja smatramo ne da nije dobro, naravno da je dobro praviti puteve, naravno, pohvaljujem i sve ovo što je urađeno do sada u tom smislu, na stranu polemike da li neko treba da se zove ovako ili onako, neke komične i neozbiljne polemike, mislim da ko ga napravi treba i da ga krsti, mislim da put i na ove dileme oko auto-puta „Miloš Veliki“. Dakle, nema nikakvih problema i da se prave i da dobiju naziv kakav u krajnjoj liniji onaj ko ga je napravio smatra da treba da bude.

Ali ovaj auto-put, bez obzira što će se reći da je on značajan za jedan deo, naravno, uvek je značajan za jedan deo stanovništva koje tamo živi, ali kada govorimo o prioritetima, beskrajno je važniji ovaj Moravski koridor, koji je najavljen, ali za koji su u ovom trenutku opredeljena relativno skromna i u svakom slučaju manja sredstva nego što je bilo pominjano da košta za narednu godinu, što znači da se ne planira njegova izgradnja, bar ne u punom kapacitetu, sem otpočinjanja radova. Važnije su i ove pomenute Šabac-Loznica deonice i ovaj tunel kroz Frušku goru i čak auto-put prema Rumuniji. Dakle, hoću da kažem, nezavisno od ove sumnje koju ima jedan deo javnosti, pa i nas poslanika, da je to, kako je rečeno, auto-put NATO pakta, odnosno kojim bi se trupe NATO pakta iz Drača lakše mogle pomerati ka istoku i ka ruskim granicama, dakle, nezavisno sad od te spekulacije da li to ima smisla ili nema, čak i kada govorimo o prioritetima za državu Srbiju i građane Srbije, onda bi svi ovi auto-putevi verovatno došli pre na dnevni red da se grade nego što je ovaj Niš-Merdare prema Prištini i Draču.

Još samo nešto, ostatak ću kasnije, ako bude neke prilike. Mislim da ma koliko se ne slagao uvek ideološki sa stavovima Fiskalnog saveta, treba ozbiljno shvatiti upozorenje koje je izrekao gospodin Petrović Pavle i juče na toj našoj sednici Odbora za finansije, koji kaže da sa ovim trendom kojim se vlast hvali i zadovoljna je ćemo definitivno stagnirati i zaostajati za zemljama centralne i istočne Evrope. Znači, sa ovim trendom rasta koje kolege iz vlasti i sama Vlada smatraju ohrabrujućim i sjajnim, stručnjak, ozbiljan stručnjak, sviđao vam se on ili ne, kaže da ćemo nastaviti trend zaostajanja za zemljama centralne i istočne Evrope.

U tom smislu, i time zaista završavam, hvaljene kako smo u jednom kvartalu, u jednom periodu tekuće godine, imali rast od 4,2 ili 4,5%, deluje neozbiljno, pogotovo kada se u tom smislu poredimo sa Nemačkom ili nekim razvijenim zapadnim zemljama, koje naravno kao razvijene zemlje imaju male stope rasta, ali njihov 1% je mnogo više od naših 3% ili 4%. Dakle, ozbiljno shvatimo ovo upozorenje, mislim da razloga za optimizam nema, nego za ozbiljnu i zajedničku brigu. Hvala.

Zahvaljujem na odgovoru.

Skrećem pažnju da ste preskočili ono što se ticalo autoputa i koridora i prioriteta u tom smislu, ali ja ću samo prokomentarisati kratko što ste odgovorili.

Dakle, ja sam već rekao svejedno mi je koje napravio te sporove i te dugove i te gubitke, ali nemoguće je baš ovih sedam godina, da svi oni zaista potiču iz perioda ti izgubljeni sporovo, zapravo samo iz perioda prethodnih vlasti.

Ali, što se tiče metroa, dakle, vi ste rekli ne prejudicirate, razgovarate i sa francuskom i sa kineskom stranom povodom projektom Metroa, pa ja bih rekao – da, ali pare, odnosno kreditnu liniju povlačite od francuskog trezora, 80 miliona evra. Ne daju oni slučajno to, baš za taj projekat Metroa, to je neka vrsta stavljanja noge u vrata. To je ono što se meni čini. Uopšte ja ne mislim da su nama automatski bolje, a da li je bolje, treba proveriti, treba videti ispitati to, kineski predlog i projekat od francuskog. Skeptičan sam i prema jednom i prema drugom u ovom trenutku kada je reč o metrou u Beogradu, s obzirom kakvo je stanje infrastrukture beogradske, pa i u Srbiji, pa i u samoj prestonici inače, mislim da to nije na dnevnom redu, a plus mi to miriše kao neko prejudiciranje.

Što se tiče stadiona, voleo bih da delim taj vaš optimizam, ali mi imamo jednu beogradsku Arenu koja je, kako bih rekao, mnogo iskorišćenija i sportovi koji se tamo igraju su mnogo popularniji i mogućnost da se koristi kao koncertni prostor, pa i ona funkcioniše na granici rentabilnosti i ispod toga. Mislim da su šanse nikakve, ravne nuli, ispod nule, da bi ovaj nacionalni stadion mogao da bude isplativ projekat. To što ste rekli na kraju da je to neka vrsta novog Beograda na vodi, pa upravo je to ono što me i brine. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja bih samo da ponovim, pod jedan, i podsetim na pitanje od utorka, a koje se ticalo izjava, odnosno reakcije srpskog političkog vrha, posebno predsednika države i posebno Ministarstva spoljnih poslova, na koje adresiram ovo pitanje, na po ko zna koji put ponovljene nediplomatske, pa i gore od toga izjave Edija Rame na susretu predstavnika Srbije, Severne Makedonije i Albanije u Ohridu.

Dakle, u tom trenutku, na zajedničkoj konferenciji za štampu, stojeći pored predsednika Republike Srbije, neposredno nakon rukovanja i mešanja ruku međusobnog, gospodin Rama kaže ponovo da smatra da Srbija treba da prizna Kosovo, smatra da je Kosovo nezavisno, kaže da on ne govori o velikoj Albaniji, nego govori o brisanju granica sa Kosovom i da to prolazi, po običaju, bez reakcije, i na licu mesta i na akte nediplomatskog demarša.

Gospodinu Rami to nije prvi put. On to radi neprekidno i posebno voli kada je u prisustvu predsednika Srbije i srpskih političkih predstavnika.

Svi mi znamo da se u politici i životu ponekad mora nešto progutati, ponekad se mora nešto oćutati. Ali, Edi Rama i Albanija nije ni Si Đinping, nije ni Donald Tramp, nije ni Amerika, nije ni Kina, nije ni neka druga velika sila. Pa čak i njima postoji način, i tim velikima, način da se kaže, pošalje neka poruka, uzvrati, diplomatski ili manje diplomatski.

Ja mislim i stvarno verujem, i preporučujem najvišim državnim funkcionerima, da pokušaju to neki put da učine, bilo da uzvrate, bilo da napuste takvu konferenciju, jer ovako neposredno izlažu i blamaži i poniženju ne samo sebe, nego i državu Srbiju.

Prosto pitam da li će se nešto preduzeti i da li se uopšte u prošlosti nešto preduzimalo povodom ovakvih nediplomatskih i netaktičnih incidenata i izjava, bez obzira na poznate razlike u stavovima. Ali, jedno je imati razlike u stavovima, a drugo je gurati prst u oko predstavnicima i državi Srbiji, i to u trenucima kada se najavljuju zajedničke inicijative, kada se najavljuje taj "mali šengen" i sve ono što je inače diskutabilno i što bi trebalo da bude raspravljano i prodiskutovano ovde u Narodnoj skupštini.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva ekologije i Ministarstva saobraćaja i tiče se jedne sada već ozbiljne situacije i najave, koju je najavio predsednik države na RTS-u, gostujući u emisiji "Upitnik", 5. novembra, ali je to onda kasnije bilo razrađivano i vidimo sada u medijima i u izjavama ministra ekologije i nekih drugih da se na tome ozbiljno radi. Reč je o najavljenoj zabrani automobila koji imaju evro 3 motore i niže.

Dakle, treba reći da najveći broj automobila u Srbiji ima motor evro 3, evro 2 i niže. Čak 80 do 90% vozila u Srbiji imaju taj standard. Pri tome, neoprezno i po običaju ne do kraja definisano, u pomenutoj emisiji gospodin Vučić je rekao, citiram: "Sve smo bogatiji, sve je više automobila, sve je više isparenja. Zato sam danas razgovarao sa Fabricijem iz EU da pokrenemo novi zeleni plan, zabranimo automobile koje imaju evro 3 motore." Pri tome, nije jasno da li je zabrana uopšte korišćenja ili je zabrana uvoza.

Naknadne izjave iz ministarstva i pojašnjenja kažu da je ipak reč o zabrani uvoza. Ali, ovako kako je izjavljeno, moglo bi se shvatiti da će neko zaustavljati i kontrolisati naše vozače i maltene im oduzimati ili iz saobraćaja uklanjati vozila sa evro 3 i nižim standardima motora. Inače, kaže se da je čak samo prošle godine preko 140 hiljada vozila uvezeno koji imaju ovaj motor - fijati, Punto, golfovi, Bravo, Polo, Golf 4, Golf 5 u početku, Opel korsa, Astra, znači, najpoznatiji i najpopularniji i najčešće voženi modeli u Srbiji su upravo ovaj standard.

Očekujem od Ministarstva saobraćaja i Ministarstva ekologije objašnjenje i odgovor da li zaista izduvni gasovi predstavljaju toliki problem za zagađenje životne sredine ili je, kao što kažu neka istraživanja, problem nešto drugo, a da izduvni gasovi i automobili ukupno u saobraćaju svega sa 7% učestvuju u emisiji štetnih čestica, štetnih gasova.

U tom smislu, rekao bih da se krenulo od pogrešnog kraja, od nečega što direktno udara na standard građana, a minimalno smanjuje ekološku opasnost. Hvala.

Zahvaljujem.

Došlo je takvo vreme da moramo da se čudimo, iznenađujemo i zahvaljujemo kada institucije rade svoj posao, pa tako i ova institucija kada funkcioniše postavljanje poslaničkih pitanja, tj. kada odgovaraju neka ministarstva ili institucije kojima se obraćamo i kada ti odgovori budu više ili manje informativni, što treba istaći i pohvaliti. S tim, što bi to trebala da bude redovna praksa i normalna stvar, a ne neki izuzetak o kojem se onda treba ovde posebno govoriti i isticati.

Bilo kako bilo, dobio sam odgovor na moje prethodno poslaničko pitanje od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, pre nekoliko dana, u kojem se kaže da holding kompanija „Krušik“ Valjevo, dana 23. marta 2018. godine podnela ovom ministarstvu, dakle, trgovine, zahtev ili dozvolu za izvoz naoružanja i vojne opreme od 32.000 minobacačkih mina, kalibra 120 milimetara u Republiku Jermeniju.

Ministarstvo kaže da je otpočelo proceduru po tom zahtevu, da prikupi potrebna odobrenja od, mislim četiri nadležne institucije i obaveštava me da nisu dobijene sve potrebne saglasnosti i da stoga nisu mogli da izdaju dozvolu, odnosno odobrenje za realizaciju pomenutog posla holding kompanije „Krušik“ Valjevo. Dakle, dozvola nije izdata iz razloga neispunjavanja propisane procedure, a propisana procedura podrazumeva pozitivno mišljenje, kažem da mislim da je četiri nadležna ministarstva, odnosno tri ministarstva i BIA.

Uz zahvalnost na ovom i ovakvom odgovoru koji pokazuje osnovanost onih natpisa i sumnji i stvari koje su većinom iznošene i koje smo mogli čuti u javnosti, ponavljam pitanje, odnosno tražim dopunu pitanja od Ministarstva trgovine, ali ga posebno adresiram na Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova, MUP i BIA, želeći da čujem, bilo od Ministarstva trgovine, bilo od neke od ovih institucija, da li su one i sa kojim obrazloženjem uskratile dozvolu za izvoz ovih mina holdingu „Krušik“ Valjevo 2018. godine?

Paradoks je, mada je to posebna tema, to treba da bude i posebno pitanje, paradoks je da je svega par meseci kasnije slična ili gotovo identična dozvola izdata privatnom posredniku koji je kupio te iste mine, naravno za manje pare od „Krušika“ Valjevo i onda ih preprodao Jermeniji.

Dakle, ako postoji školski primer takvog ponašanja, nedomaćinskog i maćehinskog odnosa države i institucija prema svojoj firmi, državnoj firmi, državnom holdingu, tj. „Krušiku“, onda je ovo što sam upravo sada naveo. S toga, bez obzira što se tu razne priče mogu plesti u vezi sa tim, tražim vrlo konkretno i jasno, odgovor na ovo vrlo konkretno pitanje, pa ćemo onda ići dalje.

Prošlo je tri minuta i više, ali ne mogu da ne pomenem makar i da ne adresujem na adresu predsednika Republike, predsednika Vlade i Ministarstva spoljnih poslova moje drugo pitanje koje se tiče ovog navodno izvikanog mini Šengena i sporazuma koji su tu sklopljeni, potpisani, nepotpisani. Ono što me zanima jeste šta je tu zapravo potpisano?

Da li je reč samo o unapređivanju procedure i ubrzavanju procedure na granici, graničnim prelazima? Što je onda više-manje u redu i poželjno, ali to onda nema potrebe i smisla da se diže na ovaj nivo, na kakav je čitava priča dignuta, sa takozvanim malim šengenom.

Ako je, pak reč o nečem višem, kako to da onda, ne samo ova Skupština, ne samo narodni poslanici, nego i srpska javnost, zapravo ne zna ništa više o tome i očekujem da predsednik, odnosno premijer, dođe ovde u Skupštinu, da nam o tome kažu, ako je reč o nečem više.

S tim u vezi, za Ministarstvo spoljnih poslova samo i završavam, komentar izjave, koji je tom prilikom u Ohridu, i reči koje je izgovorio Edi Rama, dakle premijer Albanije, pominjući da i tada, stajući pored Aleksandra Vučića, da Srbija treba da prizna Albaniju, da treba da se ukinu granice, da on ne govori o velikoj Albaniji, nego govori o brisanju granica između Albanije i Kosova. Šta bi bilo da predsednik Srbije, na primer stajući pored Rame i sa evropskim zvaničnicima, kaže da on podržava i da se zalaže za brisanje granica između Srbije i Republike Srpske. Dakle, komentar Ministarstva spoljnih poslova, na ovaj ne diplomatski gest Rame, a od ovih institucija, dakle konkretno šta je potpisano to u oktobru, u Novom Sadu i šta se sprema u Draču? Hvala.

Zahvaljujem.

Kao što sam rekao prošli put, ovaj predlog sam u formi amandmana predlagao kada su usvajane izmene i dopune ovog Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja, kada nije bilo na dnevnom redu ni ovih afera, niti ovog zbog čega se sada čitava tematika sa posebnom pažnjom prati.

Smisao mog tadašnjeg amandmana, a sadašnjeg predloga izmena i dopuna Zakona je dosta jasan i jednostavan i samo na prvi pogled deluje radikalno. Zapravo, intencija je da se, s obzirom na važnost čitavog ovog sektora, čitave ove grane, namenske ili, reklo bi se nekada, vojne industrije, prosto ne može to tretirati kao bilo koja druga vrsta proizvodnje ili bilo koja druga vrsta prometa i trgovine, a zbog delikatnosti proizvoda, u navodnicima, a naravno i zbog zainteresovanih strana da do tih proizvoda dođu, plus mogućnost korupcije, plus mogućnost zloupotrebe različitih vrsta, a o čemu je bilo i biva reči u poslednje vreme u javnosti.

Da ne bismo raspravljali ko je prav, ko je kriv, ko je kome učinio, ko kome nije učinio, ko je kome rođak, ko je kome tata, ko je kome brat ili prijatelj, predložio sam ovim izmenama i dopunama, ali interesantno je da je to bilo predloženo pre godinu kada ničega od ovoga nije bilo na dnevnom redu, da se u ovom sektoru, ovoj oblasti naoružanja ukine, odnosno ograniči, predlažem čak radikalniju meru, ukine, sa jedne strane, strano vlasništvo i strano učešće, i, sa druge strane, privatluk, odnosno da to ostane državni posao u državnoj nadležnosti, jer se onda ne bi dešavalo ono što sada gledamo i ima mnogo više toga, samo su neke stvari isplivale u javnost, da državna firma, državna fabrika, državni holding npr. „Krušik“ traži dozvolu za izvoz nekog svog proizvoda, npr. mina, i ne dobije tu dozvolu od nadležnih ministarstava, a posle toga dođe privatno preduzeće kupi te mine od tog istog „Krušika“ i izveze ih jer je dobio dozvolu.

Da ne bismo išli i gledali kako je to toga došlo, zašto je do toga došlo, prosto ukinimo privatne posrednike u ovoj oblasti. Kažem, ima dovoljno prilike da oni mogu pokazati svoj trgovački duh i svoju sposobnost, ne mora se i u ovoj važnoj temi.

Imamo državnog proizvođača, imamo državnu firmu i državnog posrednika – SDPR, koji prodaje to i posreduje. Sam taj „Krušik“ i te fabrike imaju svoju komercijalu i mogućnost da prodaju direktno, ima i državni posrednik. Šta će nam tu privatluk, sem kao neka vrsta da se na mala vrata otvara prostor za moguće malverzacije?

Ovo nije predlog povodom ovih afera, ali su ove poslednje afere dale primer zašto je takav zakon…

Povodom ovoga ću kratko, jer moram priznati moja koleginica sa leve strane maločas je vrlo dobro je obrazložila ovaj predlog.

Dakle, takođe se radi o nečemu što sam u vreme donošenja ovog Zakona o presađivanju ljudskih organa i tkiva još tada upozorio da ova stavka, ova mera, podrazumeva nesaglasnost ili pretpostavljanje nesaglasnosti za donorstvo neće dati željeni i očekivani rezultat. To se sada upravo i dogodilo.

Po zvaničnim podacima broj donora je manji nego što je bio ranije dok ovaj zakon nije usvojen zato što je takva mera, s jedne strane, neustavna, nezakonita, nemoralna, neetična i nedemokratska. Dakle, i pravno i teoretski je teško branjiva, a nije postigla ni onaj cilj koji se očekivao, jer je izazvala uznemirenje u javnosti, sada čak možda i onih koji bi inače bili skloni da izađu u susret, odnosno da u suštini humanom gestu udovolje, sada su dobili neku vrstu zazora odnosno neku vrstu sumnje u to šta se krije iza toga.

Dakle, mislim da je mnogo bolja, pametnija i svrsishodnija jedna ozbiljna kampanja koje ima tu i tamo u javnosti u prilog donorstva, a da se ova mera, ovaj i nezakoniti i neustavan i neetički i teoretski i filozofski nebranjiv princip podrazumevane ili prećutne saglasnosti ukine. Meni je svejedno ko će, ne očekujem da će ova većina sada podržati moj predlog, ali prosto im predlažem, više puta smo ovde dobijali, stizali su nam predlozi da usvojimo neki zakon, pa se vrlo brzo usvaja novi, dakle njegove izmene i dopune, da predlože taj amandman kao sopstveni predlog i da se ovo izbaci s obzirom na značaj doniranja organa, a rekao bih na jedan normalan način, a ne ovako što opet otvara sumnju u motive predlagača, a kao što rekoh čak i ne radi. Hvala.

O ovome sam prošli put detaljnije govorio i neću sada obrazlagati sa onim pijatetom sa kojim taj predlog treba inače da bude praćen.

Moram priznati iznenađen sam, bez obzira na to što znamo kako stvari ovde funkcionišu, da vladajuća većina i neke druge koleginice imali sluha za ovaj moj predlog o formiranju anketnog odbora za utvrđivanje činjenica u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića.

Iz bezbroj razloga, rekao bih očiglednih razloga ta inicijativa bi trebala da dođe upravo od predstavnika vladajuće koalicije. Upravo s obzirom na značaj gospodina Olivera Ivanovića i za politički život i za ljude koji žive na severu KiM, za njegovu ulogu tamo, u odbrani tog prostora, na kraju krajeva ulogu koju je sada prepoznala i vladajuća koalicija, pa poslednjih meseci govori sa dužnim pijatetom o Oliveru Ivanoviću, što nije bio uvek slučaj, što uglavnom nije bio slučaj dok je on bio živ.

Nezavisno od toga što se promenio odnos prema mrtvom Oliveru, politički razlozi, opet kažem i moralni razlozi su nalagali da oni to stave, odnosno da vi kolege i poštovane kolege iz vladajuće većine to stavite na dnevni red i da podržite moju inicijativu. Naravno, da anketni odbor kaže da neko ima sumnje u pogledu šta on može da utvrdi šta ne može, ali bi to bila jasna poruka, poželjna poruka i države, pa onda, naravno, i predstavnika vlasti, da ne samo da nisu umešani, kao što tvrde da nisu umešani u to ubistvo, nego i da žele da se to ubistvo rasvetli, a ne ovako da ostane led i sumnja i nad motivima tog zločina, a i nad motivima vlasti koja kao da ima neki problem s tim da se na najtransparentniji način to ubistvo strašno, sramno ubistvo rasvetli. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam pitanje za Vladu Republike Srbije i za Kancelariju za Kosov i Metohiju u vezi jedne teme koja se ovde više puta pominjala i onda bila demantovana, ali, kažem, želim pismeni odgovor i izjašnjenje MUP-a, kao i Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Radi se o jednoj Odluci, odnosno Zaključku Vlade iz decembra 2012. godine. Dakle, već je bila ova aktuelna vlast, SNS, mada je premijer bio Ivica Dačić, bar formalno, kojim se prihvata informacija o razgovorima predsednika Vlade sa predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i predsednikom privremenih institucija Kosova i Metohije Hašimom Tačijem, a reč je o otvaranju integrisanog upravljanja, odnosno administrativnih prelaza na Jarinju i Merdaru, kao i administrativnih prelaza Brnjak i Končulj.

Radi se o tome da je ovde i ovoj Skupštini i u javnosti više puta bilo reči o tome ko je uspostavio granice na Jarinju, ko je administrativnu liniju proglasio i faktički učinio granicom, pa se u tom pogledu prebacivala odgovornost, odnosno loptica sa jedne na drugu stranu.

Ovaj Zaključak iz decembra 2012. godine, znači Zaključak Vlade Srbije 2012. godine nedvosmisleno, pogotovo sa ovim tačkama 4, 5. i 6. ukazuje na to da je realizacija u svakom slučaju izvršena za mandata ove SNS-ovske, odnosno SPS-ovske vlasti.

Da li je reč o sporazumima koji su bili, načelno, ali parafirani samo za vreme prethodne, čuveni Borkovi sporazumi, i to sam spreman da prihvatim, ali jedno je parafiranje sporazuma, drugo je njihova implementacija. Iz ovoga se vidi da je implementacija sporazuma, znači ovo integrisano upravljanje granicom, odnosno prelazima, a koji faktički funkcionišu kao granicu, izvršena za mandata ove vlasti. Ako su ti sporazumi bili loši, zašto ih nisu poništili? Zašto ih nisu barem primenili na prihvatljiviji način?

Dakle, tražim izjašnjenje Kancelarija i MUP, odnosno Vlade po ovom pitanju i pismeni odgovor.

Moje drugo pitanje je relativno kratko i ide na adresu, naravno, predsednika Vlade, ali konkretno ministra bez portfelja Nenada Popovića i ministra energetike Antića, jer se tiče jedne potencijalno važne i delikatne teme, odnosno jednog od sporazuma koji je potpisan prilikom posete premijera Rusije Dmitrija Medvedeva, a to je da će Rusija i Srbija zajedno graditi centar za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije u Srbiji.

Pominje se čak da je vrednost tog centra i tog projekta oko 300 miliona evra. Od strane Ruske Federacije taj sporazum je potpisao generalni direktor Rosa Toma, Rosa Toma Aleksej Lihačov. Pominje se šta je cilj - da se uspostavi najmoderniji centar za istraživanje, razvoja nuklearnih tehnologija u mirnodopske svrhe u oblasti medicine, poljoprivrede, industrije i razvoja materijala.

Cena toga koja je pominjana i koja se vrti i neke špekulacije u štampi tim povodom ukazuju na mogućnost da je to, zapravo, uvod, da je ovaj sporazum, nuklearni, izgradnja jednog mini reaktora, ali ipak nuklearnog reaktora. Može da bude uvod u izgradnju atomskih centrala u Srbiji.

Ja čak neću apriori da kažem da je to loše, ali je nešto što ne bi smelo na mala vrata da se uvodi, pogotovo što je, čini mi se, istekao moratorijum na zabranu izgradnje nuklearnih elektrana u ovoj zemlji i mislim da je neophodno da sada čitavo društvo i javnost, stručno i otvoreno prodiskutuje o tome, a ne da se ovako na mala vrata uvodi nešto što potencijalno dalekosežno menja i energetsku, a rekao bih i stratešku politiku ove zemlje i od interesa je za sve građane.

Pošto imam još 20 sekundi, samo sam hteo da to, dakle, naglasim. Podržavam sporazume, neka nikakve dileme, kao i ostale sporazume koji su uspostavljeni i potpisani sa Ruskom Federacijom. Nadam se da neće ostati mrtvo slovo na papiru, ali zahtevam i insistiram na više transparentnosti i javnosti, pogotovo oko ovako važne i osetljive teme kao što je potencijalna izgradnja nuklearnog reaktora i nuklearnih elektrana. Hvala.

Zahvaljujem.

Posle nekoliko ovih termina, kada sam govorio o aktuelnim, neposredno aktuelnim stvarima, sada imamo jednu o kojoj sam govorio već ovde više puta i za koju sam se nadao da će biti skinuta sa dnevnog reda, ako ništa drugo ono makar nakon posete ruskog premijera Medvedeva, kao i svega onoga što se dešavalo sa našim evrointegracijama i u svetu, odnosno u Evropi poslednjih nedelja.

Nažalost nije tako. Reč je, naravno o Kosovu i Metohiji i reč je po ko zna koji put o neprimerenim izjavama naših najviših državnih čelnika u vezi sa tim najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjem.

Pitanje inače ide na adresu predsednika Vlade, Ministarstva spoljnih poslova i Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Tiče se poslednje izjave predsednika države bečkom „Standardu“ koji je prenet u našim medijima, a ja ga, radi preciznosti ili sigurnosti da nije reč o nekom nesporazumu ili pogrešnom citiranju ili možda zlonamernom citiranju i navođenju, čega takođe ima, kada je reč o našim medijima bez obzira na kojoj su strani, za koju stranu, poziciju ili opoziciju navijaju, dakle toga ima i zato sam ga preuzeo direktno sa sajta SNS, mada su i mediji objavili potpuno istu formulaciju.

Dakle, na sajtu SNS, stoji izjava, odnosno prepričani intervju predsednika Republike bečkom „Standardu“ u izvedbi, odnosno u interpretaciji naše državne agencije, ili ne znam kako da nazovem, „Tanjug“, tj. njegovom današnjem statusu, gde se kaže – Aleksandar Vučić nema priznanja Kosova u aktuelnim granicama. To je pre dva dana, a skinuo sam noćas, dakle noćas je preuzeto sa portala SNS.

U tvitu koji prati ovu vest, odnosno ovaj intervju stoji da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić isključio mogućnost da Beograd prizna Kosovo u aktuelnim granicama. To je ta stara formulacija, ta stara fraza. Recimo, ne možemo priznati Kosovo u sadašnjim granicama.

Pretpostavljam da je ideja toga, pošto sam u početku mislio da je to nesporazum ili neka omaška ili gaf, verovatno je ideja toga da se ide u pravcu, odnosno podržava ovaj projekat razgraničenja koji je i nejasan i problematičan i neustavan, a i sam predsednik Republike je više puta govorio da čak ni to nam niko ne nudi ili da barem niko ne nudi zvanično, a očigledno je nekih razgovora bilo.

Dakle, to je samo po sebi dosta problematično, ne dosta, nego strašno problematična stvar. Nećemo priznati Kosovo u postojećim granicama, indirektno kažete da postoji mogućnost da ga priznate.

Nažalost, sledi i dodatak u ovom intervju, odnosno u ovoj vesti, kako je prenosi, kažem, čak, pored svih ostalih, i portal SNS, i dodao je, kaže se, odnosno citiram – gde je malo verovatno, pazite ovo, da će Beograd uopšte priznati Kosovo.

Na pitanje – da li će Srbija ikada priznati Kosovo kao ravnopravnu članicu međunarodne zajednice, Vučić je odgovorio da je to za Srbe teško pitanje, ne samo za predsednika Republike, predsednika Vlade, Vladu ili državne službenike Srbije, već i za bilo kog građanina, ali kažem – pre svega za državne funkcionere i to ne bi smelo da bude teško pitanje, niti bi odgovor mogao da bude – da je to teško pitanje.

Naravno da je ovo teško realno, ali ako vi u startu, ako vaši najviši državni službenici govore o tome kako oni neće priznati Kosovo osim ako, ukoliko, eventualno itd. vi time, kao što sam govorio više puta, i javnost to mora da čuje, da shvati, siguran sam da javnost i razume, nego onaj koji ima priliku da čuje ovakve stvari, time snižavate svoje inače ne sjajne pozicije i akcije u tim razgovorima ili pregovorima oko Kosova i Metohije. Kao u biznisu, kao u trgovini, kao bilo gde, kada pođete od toga – ja neću, osim ako itd. i još unapred se pravdaš, pominješ promenu svog Ustava, teškoća je da se on promeni, to deluje kao vajkanje i deluje kao neka vrsta pripreme javnosti, domaće javnosti za takvu jednu neustavnu i nepametnu trgovinu koju, kao što sami kažemo, čak niko i ne nudi.

Sa tim u vezi, time bih završio, napominjem da i prilikom poslednje posete premijera Rusije, ruskog predsednika Vlade, Medvedeva, kao i danas, jutros ambasador Rusije u Srbiji pominje Rezoluciju 1244 i kaže da je ona jedini međunarodni okvir za rešavanje problema Kosova i Metohije, ali naši državni funkcioneri to izgleda zaboravljaju, odnosno izgleda čim odu Rusi ili čim se završi sastanak sa ruskim kolegama, oni prosto previde tu činjenicu i u ovom intervjuu, dugom intervjuu naravno da se nigde ne pominje Rezolucija 1244.

Dakle, izgleda samo kada nas Rusi podsete, onda se toga setimo, a kad Rusi odu mi ponovo nastavimo po starom. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde i tiče se okolnosti pod kojima je lišen slobode, odnosno priveden i zadržan gotovo mesec dana u pritvoru Aleksandar Obradović iz Valjeva, zbog navodnog odavanja poslovnih tajni u korporaciji, odnosno „Holdingu Krušik“.

Moje pitanje se odnosi na čitave, ukupne okolnosti u vezi sa tim slučajem, tim pre što je, vidim koliko juče, i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović, takođe se izjasnio, odnosno rekao da nije, po njegovom mišljenju, ta akcija hapšenja bila primerena i da treba ispitati navode o kojima on govori, bez obzira da li ima ili nema formalno status uzbunjivača, da li zadovoljava ili ne zadovoljava formalne uslove da gospodin Obradović dobije status uzbunjivača.

Dakle, nezavisno od čak te, kako bih rekao, bočne, ali važne podrške koju je Poverenik za informacije juče dao i osnažio ovo moje pitanje i pitanja svih drugih koji su poslednjih dana u javnosti izlazili sa time. Činjenica je da je onakav način, kako smo mogli da pročitamo i da se informišemo o hapšenju, odnosno privođenju Aleksandra Obradovića, bio je najblaže rečeno neprimeren, da ne kažem neku težu reč. Zato uostalom i pitam i Ministarstvo pravde, pogotovo kada je reč u svetlu zadržavanja, kažem, gotovo jednomesečnog njegovog u pritvoru, da li smatraju da je to bio slučaj za takvu drastičnu meru? Zna se da se ona primenjuje samo u krajnje ekstremnim slučajevima, kada postoji opasnost delovanja na svedoke, pritiska na svedoke, likvidacije svedoka i tome slično, a ništa od toga ovoga puta nije bio slučaj i čak i sama optužnica i tužilac i sam osumnjičeni, odnosno okrivljeni Obradović, svi se slažu da je on delovao individualno. Dakle, nikakve grupe, nikakve zavere nije tu bilo.

U tom svetlu je, dakle i pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde, što se tiče okolnosti njegovog hapšenja, privođenja i zadržavanje.

Moje drugo pitanje, a u vezi sa istim slučajem, ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva trgovine i Ministarstva spoljnih poslova, jer je reč o ministarstvima i telima koja su sva bila dužna da se izjasne o dozvoli, odnosno o nečemu što sam gospodin Obradović pominje i neki dokumenti koji su u međuvremenu iscurili, o okolnostima pod kojima je najpre data, pa onda uskraćena dozvola „Krušiku“ da direktno izvozi mine, odnosno svoje proizvode, u ovom slučaju mine, u Jermeniju.

Nakon, uskraćivanja te dozvole, dakle, oni su morali da dobiju dozvolu svih ovih institucija koje sam pomenuo, Ministarstva trgovine, odbrane, unutrašnjih poslova i, navodno BIA, dakle, nakon uskraćivanja te dozvole, ta ista dozvola, za isti posao, je odobrena jednom privatnom preduzeću koje se bavi posredovanjem u izvozu vojne opreme.

To je, naravno, samo jedan slučaj, ali jedan dosta, rekao bih, dobro dokumentovani slučaj, koji govori o opravdanosti inicijative koju sam ja ovde svojevremeno podneo, nedavno ponovio prilikom novih predloga za izmene i dopune zakona, da se što je moguće više, ja bih rekao u potpunosti sklone ovi posrednici i ovaj privatluk iz trgovine namenskim proizvodima, jer ne vidim čemu to služi, sem da se na neki način pelješi državna kompanija koja je uspešna, ili je barem bila uspešna u okviru svoje delatnosti.

Dakle, uvodi se posrednik koji dobija dozvole od strane državnih organa, a iste te dozvole i za isti posao su uskraćene prethodno samom „Krušiku“. Znači, samim tim je dobit „Krušika“ smanjena, a ne vidim koji su razlozi za to. U tom smislu ide moje pitanje, koje su navele ove institucije – Ministarstvo trgovine, odbrane i unutrašnjih poslova, da oni u celini ili neka od njih uskrati tu dozvolu „Holdingu Valjevo“ da direktno izvozi svoje proizvode i sklopi posao sa Jermenijom.

Dakle, to je samo jedna mala ilustracija ogromnog problema koji se u vezi sa ovim javlja i zbog kojih treba najozbiljnije uzeti navode gospodina Obradovića i svih drugih uzbunjivača koji u vezi sa ovim slučajem izlaze u javnost. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam pre jedno dve nedelje, sa ovog istog mesta, pozvao, upozorio Vladu, Ministarstvo energetike i ekologije povodom događaja na Staroj planini, naročito u Toplom Dolu, povodom izgradnje, odnosno incidenata pri izgradnji mini hidroelektrane. To nisu bili ni prvi ni poslednji incidenti. Tada sam rekao, citiram, gotovo doslovno, to što se ne dešava u Beogradu, to što o tome ne pišu svetski mediji ne znači da nije važno. Država i autoritet države se prepoznaju upravo u tome kako reaguju na incidente u tamo nekim na izgled zabačenim delovima države, jer svaki deo države je jednako važan.

To što sam tada rekao se, na žalost, koliko juče ostvarilo novim, još nasilnijim, još dramatičnijim događajima, incidentima u Toplom Dolu, gde je došlo do novog fizičkog, sa krvavim ishodom, sukoba između meštana i onih koji ih podržavaju i investitora i obezbeđenja pri izgradnji te mini hidroelektrane. Moje pitanje ide, odnosno moj apel i zahtev ide na istu adresu, dakle, Vlada, Ministarstvo ekologije i Ministarstvo energetike. Intervenišite što pre, ne dok ne padne krv, krv je već pala, koliko juče, videli smo i razbijene glave, polomljene ruke, ali pre nego što bude mrtvih.

Dakle, mi smo svedoci da kada je reč o događajima, nemilim i neprijatnim ispred Skupštine grada ili ispred zgrade predsedništva, onda se rade specijalne ekspertize, specijalne emisije, maltene VAR tehnologiju pozivamo u pomoć da bismo videli da je podignuta ruka odvojena od tela, da li je neko krenuo glavom, da li je tu bilo neke pretnje koja se može razumeti kao nasilni akt, a sa druge strane u Toplom Dolu i drugim mestima gde se grade mini hidroelektrane imamo ozbiljne, nasilne scene sa krvavim, za sada još uvek, srećom, ne i smrtnim ishodom.

Ne znam šta se čeka. Pitao sam ovde prilikom poslednje posete, odnosno gostovanja Vlade, upravo dva pomenuta ministra i ministarstva u vezi sa tim problemom, mini hidroelektrana, i oni su najavili neki novi zakon, odnosno izmene i dopune zakona, zabranu u zaštićenim područjima. Pre nekoliko dana tu potvrdu u tom pravcu su dobili i predstavnici tih mesnih zajednica i ekoloških organizacija koje ih podržavaju i od predsednika države. Najavljen je taj zakon, ali dok to ne stigne, apelujem i pozivam ih da požure sa tim, da se što pre ubace u skupštinsku proceduru, apelujem da se uvede moratorijum, do stupanja na snagu tog zakona, na izgradnju mini hidroelektrana. Koga treba obeštetiti, ako ima pravo na obeštećenje, obeštetite. Koga treba kazniti, kaznite, ali nemojmo zbog građana ove zemlje i ugleda ove zemlje i zbog slike koja se šalje u svet da se ponavljaju ovakve scene. Samo sticajem okolnosti i srećom je izbegnut, ne krvavi rasplet, jer je već bilo krvavog raspleta, smrtni slučaj. Dakle, apelujem i zahtevam to od Ministarstva ekologije i energetike, odnosno predsednice Vlade Srbije da što pre dođe u Skupštinu sa predlozima novog zakona o izmenama i dopunama zakona, a u međuvremenu da se uvede moratorijum na izgradnju mini hidroelektrana.

Drugo pitanje tiče se onoga o čemu sam govorio prethodnih nekoliko puta sa ovoga mesta, izbora na KiM, odnosno parlamentarnih izbora za institucije u Prištini u kojima je, po mom sudu, neosnovano i štetno učestvovala Srpska lista i nekoliko drugih lista Srba sa KiM. To je njihovo pravo, ali ono što je bio moj problem, moj apel ovde i kritika to je da su vlast i Vlada ove zemlje, najviši funkcioneri pozivali da se glasa na tim izborima i da se glasa za neku određenu listu. S tim u vezi, pitanje za predsedniku Vlade, odnosno Kancelariju za KiM, a evo i upravo pristižućeg predsednika Odbora za KiM.

Očekujem sednicu skupštinskog Odbora za KiM, koji je najneaktivniji odbor, koji se najređe sastaje, a i tada uglavnom iza zatvorenih vrata, detaljnu ekspertizu, analizu, šta se dobilo izlaskom Srba na kosovske izbore i ovakvim rezultatom koji je, kako vidim, burno proslavljen na severu Kosovske Mitrovice. Ne vidim šta tu ima previše da se slavi? Ako si morao izaći, ako je procena bila da se izađe, treba biti dostojanstven i u pobedi i u porazu, a pogotovo u takvim pobedama, sa gorkim ukusom, kakav ostaje posle ovih izbora na Kosovu, na kojima se nije moglo glasati srpskim dokumentima, koje su organizovale nelegalne institucije i koje država ne priznaje, a opet predstavnici države slave rezultat jedne liste na tim izborima. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ne bih hteo nikome da uzurpiram pravo na repliku, ali mislim da smo otprilike čuli, a i predstavnici Vlade moraju biti naviknuti da poslanici, iako je ovde relativno malo opozicije iz različitih razloga, da neće biti oduševljeni svakim pokazateljem i svakim podatkom koji se iznese, da će imati neko drugačije viđenje i neku zamerku, nekada ispravnu, nekada možda manje ispravnu.

U svakom slučaju, ja ću se u ovom mom izlaganju ograničiti na par stvari kojima se sama Vlada, odnosno ministar ovde ponosi i koji su istaknuti kao najvažniji doprinos ekonomske politike ove Vlade.

U suštini priča o rebalansu jeste prilika da se prodiskutuje o ekonomskoj politici Vlade i ne bi bilo ovog rebalansa da Vlada nije smatrala da ima čime da se pohvali i da je smatrala da je sada dobar trenutak i ovde, i pred javnošću, i pred narodnim poslanicima te svoje bilanse i te stvari kojima se ponosi iznese.

Zato ću ja poći upravo od toga čime se ova Vlada i svi ministri u svoj izvešaju ponose da bi se delom složio sa time, a delom i problematizovao neke od tih stavki. Posle toga ću izneti nekoliko mojih glavnih primedbi na ovaj rebalans budžeta. Inače, kažem, to je kao novi budžet i trebalo bi nam sati, ali o detaljne rasprave da bismo sve mogli pomenuti, zato idem na najvažnije.

Tri su stvari koje ja vidim kao nešto zbog čega bi se Vlada mogla pohvaliti i Ministarstvo finansija i što su pozitivno i uslovno rečeno, stvari u ekonomskim bilansima ove Vlade.

Znači, ja ne mislim da vas treba sve kritikovati, niti smatram da je sve što uradite loše, a sve što kaže opozicija dobro, samo sam siguran da nije ni obrnuto, da neće biti baš da je sve što kaže opozicija loše, a sve što radi vlast ili Vlada da je dobro. Ali, mi patimo od te jednostranosti i od te crno bele slike i nije to samo od ovog sada perioda i ove sadašnje vlasti, mada mislim da su sada te podele i ta proizacija postaje sve nepodnošljivija i sve više ugrožava normalan dijalog nad dobrobit društva i države i normalan dijalog među nama i ne samo kada je reč o ovom budžetu, čak najmanje kada je reč o ovom rebalansu budžeta.

Prva stvar, pohvala fiskalnoj stabilizaciji. Tačno, fiskalna stabilizacija jeste nešto sa čime se Vlada može ponositi, odnosno ova vlast, to je izvršeno i ja to konstatujem, ali posle svake ove pohvale sledi jedno ali.

Druga stvar, povećan je kreditni rejting zemlje. Tačno. U nekoliko navrata vodeće kreditne agencije su iznele i dale pozitivan sud o kreditnom rejtingu Srbije i uglavnom ga preokreću i percipiraju kao pozitivan.

Treća stvar, nesumnjivo, ali kažem, uvek ima to neko ali, jeste smanjenje nezaposlenosti, nesumnjivo smanjivanje nezaposlenosti, odnosno pad stope nezaposlenosti postoji i to je nešto sa čime se ova Vlada ponosi i za šta ja, uslovno rečeno odajem priznanje, ali. Sad to ali, koje će vam se manje dopasti.

Što se tiče fiskalne stabilizacije, ja mislim da je to pozitivno, ali mislim da ona nije morala uopšte, niti smela da bude ostvarena po ceni smanjivanja plate i penzija. Mislim da je smanjenje plata i penzija bilo zapravo pogrešno, da je tek minimalno doprinelo fiskalnoj stabilizaciji, a mnogo više su doprinele neke druge stvari. To dobro dođe politički ili demagoški, i to stalno zahvaljivanjem najstarijim sugrađanima, predsednika vlasti i vladajuće većine jer su oni podneli najveći teret, itd. Nisu oni podneli najveći teret, svi su podneli veliki teret, svi građani ove zemlje i to ću upravo objasniti, tim pre će me ministar ispraviti ako stigne da obrati pažnju na ono što pričam je da većina penzionera i većini penzionera, zapravo nisu ni smanjene penzije. Od milion i 700 hiljada penzionera to je plata koja se retko pominje, od milion i 700 hiljada penzionera manje od polovine njih su smanjene penzije. Od toga, takođe velikom broju tek minimalno, tek za hiljadu, dve, ili tri hiljade dinara. Znači, ta je mera zapravo ugrozila samo one, neću reći visokim, pristojnim ili osrednjim penzijama. Oko milion penzionera penzije nikada se nisu ni smanjile, a to stalno zahvaljivanje, zapravo služi tome da se sopstveno biračko telo na neki način pohvali, motiviše i mobiliše.

Kažnjeni su oni sa osrednjim ili pristojnim, podnošljivim penzijama. Slično važi i za plate. Bodom preraspodele se mogla izbeći ta mera, ta mera smanjivanja plata i penzija. Dakle, jeste fiskalna stabilizacija postignuta, ali je postignuta tako što je teret njen i to je razlika u odnosu na ono što je rekao ministar u svom uvodnom izlaganju, ne tako što, kako je on rekao, da nismo povećavali namete građana. Naprotiv, gospodine ministre. To je moja poenta. Povećavali ste namete građana, ne mislim samo vašu, nego govorim o vlasti posle 2012. godine. Povećavan je PDV, povećavane su i uvođene akcize i tamo gde ih nikada nije bilo, na proizvode gde nikada nisu postojale akcize, na koje čak u svetu najčešće nema akciza.

Uveli ste akcize na električnu energiju, povećavane su akcize na naftnim derivatima, ja ne govorim sada o vašoj Vladi, govorim o vlati posle 2012. godine, jer vi ovde podnosite na neki način raport i ponosite se ukupnim rezultatima, ekonomskim rezultatima ove vlasti, na bezalkoholna pića, na mnogo toga.

Sada imamo i u Beogradu ovu taksu za električnu energiju, odnosno za spalionicu koja bi trebala da reši problem zagađivanja glavnog grada i deponije, takođe u visini od nekoliko stotina dinara mesečno.

Dakle, hoću da kažem u velikoj meri, vrlo vešto, tehnički i populistički ova vlast je uspela da prebaci na građane najveći deo tereta te fiskalne stabilizacije i oni su podneli taj teret. Ali tako pomalo neosetno, neprimetno, pogotovo kontrolu i dominaciju medijima onda i zamerke ili oni koji su hteli na to da skrenu pažnju, to da kritikuju, zapravo nisu stigli.

Tako na neki način građani su pomali zbunjeni, sa jedne strane osećaju da ne žive dobro, a sa druge strane ne znaju jer čuju stalno u medijima da je sve super i da su svi bilansi ekonomski odlični i dobri i napredujemo u dobrom pravcu.

Povećani kreditni rejtinzi su povećani, vi se sa time ponosite. To može da bude posledica, verovatno i jeste jednim delom fiskalne stabilizacije, ali može da bude i posledica poverenja koju ova vlast, vaši saradnici i vi uživate u tim međunarodnim institucijama. Moguće da oni prosto percipiraju, da imaju zemlju, svoje ljude, odnosno ljude na koje se mogu osloniti i da u tom smislu njihove investicije i njihovi poslovi, njihovi krediti neće biti ugroženi. Zato je možda pozitivan i povoljan kreditni rejting, zato što doživljavaju ovu garnituru blisku sebi, odnosno te finansijske institucije.

Konačno smanjivanje smanjenja nezaposlenosti. Pričalo se tu u anketama da li je promenjena metodologija, da li nije promenjena metodologija. Različitih je tu bilo teorija, ali ja konstatujem, shvatam i prihvatam da je nezaposlenost smanjena. Samo ne znam zašto izbegavate da kažete, i ne samo vi nego i drugi predsednici vlasti, gde nažalost, najveći uzrok tog smanjenja nezaposlenosti je činjenica da je veliki broj građana, i to upravo u radnoj dobi, radno sposobnih, napustilo zemlju i ubrzo napušta zemlju.

Dakle, to smanjivanje nezaposlenosti desetak posto, možda sa … pada ispod deset posto, sa kojim se toliko ponosite, zapravo je u najvećoj meri posledica strahovitog odliva, da ne kažem egzodusa radno sposobnog stanovništva širom sveta, ne samo u Nemačkoj, ne samo EU, nego i u Rusiju i u Kinu, i čak neke azijske, pa i afričke zemlje.

Mnogo mladih ljudi, to svako može da vidi kad se okrene oko sebe, prijatelji moje dece, deca mojih prijatelja, razredi u kojima rade moji prijatelji, odeljenja se desetkuju, masovno odlaze, odnosno njihovi roditelji. Prvi razred koji upiše tridesetak učenika, četvrti razred ili sedmi razred jedva dve trećine njih završi u tom odeljenju, a negde trećina učenika u proseku napusti, ne da promeni mesto boravka u smislu grad, preseli se, nego napusti zemlju. To je ta nevesela, da ne kažem tužna činjenica o tom na izgled pozitivnom trendu smanjivanja nezaposlenosti. Dalek od toga da tog egzodusa nema i u drugim zemljama regiona, da to nije širi problem, ja uopšte ne mislim da je to sada kriva jedino ova aktuelna vlast, ali kada se već ponosite time, kada već pričamo o tim pozitivnim stvarima, onda morate pošteno pogledati i drugu stranu te medalje.

Znači, ogroman odliv stanovništva i to mladih ljudi, radno sposobnih ljudi, zato se manje rađa dece, manje đaka prvaka u našim školama, što je takođe merljivo i vrlo egzaktno se može pokazati koliko je manje prvaka upisano sada ove godine u odnosu na, recimo 2012. godinu, ili čak 2014. 2015. godinu.

Dakle, to je ono što sam hteo da vam kažem povodom ovih stvari kojima se ponosite, koje ja jednim delom ne osporavam, ali, s druge strane, malo problematizujem ono na čemu ti pozitivni ili naizgled pozitivni trendovi počivaju.

Sada samo par kratkih pitanja, želim da ostavim par minuta još na kraju diskusije ako stignem nešto da kažem. Izbegli ste, a vidim da vas je i prethodni kolega pitao da odgovorite na jasno i glasno postavljeno pitanje – šta je sa platnim razredima, gospodine ministre? Zašto se kasni sa uvođenjem platnih razreda? Dva,tri puta ste pitani i svaki put ste nekako preskočili na to da odgovorite.

Obećano su, mi poslanici se ovde sećamo, za prethodnu godinu, pa za ovu godinu, pa sad za 2020. godinu. Sada se o tome ćuti. Dakle, da li će, kao što je inače rečeno i najavljeno, 1. januara 2020. godine biti uvedeni platni razredi ili, kao što ja verujem, neće biti?

Zašto je to važno i zašto na to izbegavate odgovor? Zato što jednim delom ovi problemi i primedbe koje se mogu staviti na ovaj rebalans budžeta bi bili otklonjeni da imamo uvedene platne razrede. Time bi se obezbedila pravednija raspodela prihoda među građanima na osnovu nekog jasnog i merljivog kriterijuma.

Drugo pitanje koje, takođe, u vezi sa tim hoću da postavim je – šta je sa zabranom, odnosno ukidanjem zabrane zapošljavanja? Iz ovog rebalansa se ne vidi da li se ona sprema, mada je najavljena i obećana.

Naravno da se ta zabrana zapošljavanja krši, često opravdano, iz opravdanih razloga, ali isto tako se ostavlja prostor diskrecionoj mogućnosti da se ona zaobilazi u skladu sa nekim interesima opet vlasti ili vlasti bliskih organizacija ili preduzeća pod kontrolom vlasti ili vladajuće stranke.

Bilo kako bilo, Fiskalni savet je na račun ovog vašeg predloga rebalansa izneo primedbe koje su još oštrije od onih koje smo ja ili kolega maločas izneli. Fiskalni savet je ovaj predlog rebalansa ocenio, odnosno povećanje plata u njemu, kao neutemeljeno u privrednom rastu, te je stoga preveliko, fiskalno neodrživo i neodgovorno. Dakle, neutemeljeno u privrednom rastu, preveliko, fiskalno neodrživo i neodgovorno, a posebno su se okomili na novčanu pomoć za penzionere od 5.000 dinara, smatrajući da to nije dobra mera socijalne politike.

Ja ne mislim da je, to će vam biti drago da čujete sada, ono što se kaže Fiskalni savet je sveta krava, Sveto pismo i da sad moramo da se toga pobožno držimo, ali su to neki stručnjaci, stručnjaci koje, ja se nadam, i vi uvažavate, i njihove primedbe moraju da se uzmu u obzir.

Konkretno, kada je reč o ovoj primedbi i kritici Fiskalnog saveta za ovu novčanu pomoć penzionerima od 5.000 dinara, ja mislim da je to preterana briga i kritika. Ja podržavam tu meru, iako ona jeste, samim tim što je jednokratna, pa onda iz nekih drugih razloga pomalo sporna i malo miriše na predizborni marketing, pomalo miriše na predizbornu atmosferu, kao neka vrsta deda mraza, Vlada koja pred novu godinu, pred božićne praznike ide i deli svim penzionerima paušalno, linearno po 5.000 dinara. Dakle, to na to malo liči, ali, uprkos tome, ja mislim da je dobro. Ljudi vole da dobiju tako neki bonus i ne samo penzioneri, nego sećam se i kako su moje kolege u školama, zaposleni u školama, isto se radovali kada su prekovremeno dobili, mislim da je sličan iznos finansijski.

Dakle, nije to problem i neće to srušiti budžet ta mera, samo molim, podsećam i pozivam, a i vi sami u tom pravcu ste govorili da konačno se te penzije urede na jedan sistemski način. Vi ste sad obećali taj švajcarski model i švajcarsku formulu i ja mislim da je to u redu.

Podsetio bih da su prethodnih godinu-dve dana neke od kolega iz opozicije koji su sedeli ovde desno od mene takođe predlagali nešto slično, pominjali upravo taj švajcarski model, ali to je bilo ignorisano. Sada ste to uvažili i mislim da je dobro, ali, kažem, ovo malo nalikuje, ovaj sistem da se Vlada jednokratno vadi, nekim kategorijama daje određene bonuse, to malo nalikuje na onog dobrog sultana Sulejmana ili Harun el Rašida koji ide sa kesom blaga i vadi i deli svojim podanicima koji su bili dobri.

Zašto ja, uprkos primedbama Fiskalnog saveta, smatram da nije problem u ovih 5.000 dinara koje će dobiti penzioneri? Zbog toga što u rebalansu ovog budžeta se vidi da je ukupan efekat, odnosno trošak od te pomoći, oko devet milijardi dinara, a isto toliko, devet milijardi dinara, iznose subvencije za kredite indeksirane u švajcarskim francima.

Dakle, ovim rebalansom se predviđa da se bankama, odnosno zakonom koji smo usvojili ovde proletos predviđeno je da država participira u rešavanju problema zaduženih u kreditima u švajcarcima i da se na taj način oni rasterete. Ja sam to podržao, kao i najveći deo kolega ovde, ali sam tada, to je bio april ove godine, podneo amandman kojim se tražilo da troškovi konverzije i umanjenja duga iz člana 4. ovog zakona padaju na teret banke koja vrši konverziju u skladu sa tim članom. Dakle da ti troškovi konverzije padaju na teret banke.

Naravno, i neke druge kolege su podnosile slične amandmane. Ti amandmani nisu uvaženi. Šta to u prevodu znači? Zapravo, niste usvojili predlog da teret te konverzije kredita u švajcarcima padne na banke, nego je država preuzela na sebe i sada vidimo u ovom rebalansu devet milijardi dinara, upravo onoliko koliko će koštati ovaj bonus ili jednokratna pomoć penzionerima, će se izdvojiti samo za rešavanje, odnosno za pomoć bankama u rešavanju problema u švajcarcima.

Kada se ova vlast, na kraju krajeva i predsednik, toliko dobro slažu i druže sa Orbanom, premijerom Mađarske, zašto niste od njega, od Mađarske preuzeli model kako se razgovara i pregovara sa bankama. On je na vrlo efikasan način, uz dosta negodovanja finansijskih institucija, rešavao svoj problem sa vodećim evropskim bankama i na kraju uspeo. Zato ima, između ostalog, i toliku podršku među građanima Mađarske.

Dakle, koliko se izdvaja sredstava za penzije, toliko ćemo potrošiti na švajcarce. S tim u vezi da kažem i poslednju najvažniju moju generalnu primedbu u vezi sa ovim rebalansom budžeta. Ovo sa švajcarcima je samo jedna ilustracija. Pitao sam za platne razrede. Zašto su oni bitni i zašto sada tu prelazim na poslednju i ključnu zamerku? Zbog toga što i ovaj rebalans i čitava ekonomska politika ove Vlade, ja to tako doživljavam i mislim da ne grešim, na neki način su usmereni na jedan loš način, na jedan loš pravac koji na izgled deluje pravedno, a u suštini je vrlo nepravedan i to upravo prema najaktivnijim, najvrednijim predstavnicima ovog društva.

Ne mislim ni na kakvu elitu. Mislim na obične ljude i građane koji su radili, učili škole, pošteno radili svoj posao, bilo da je reč da su otišli u penziju ili da rade u javnom, državnom sektoru. Naime, kao što i kaže Fiskalni savet, i tu se sa njim slažem, suviše je sabijen, odnosno smanjen, neprekidno se smanjuje ovaj prostor između minimalne zarade i onih najaktivnijih društvenih slojeva, poput lekara, poput profesora, poput onih koji su na neki način uložili i vreme i godine i život, ili državnih službenika, na kraju krajeva, da privrženo i profesionalno rade svoj posao.

Platni razredima bi to bilo uklonjeno - koliko imate škole, plus složenost posla koju obavljate. Od toga bi vam zavisila plata, a ne od dobre volje vlasti koja se na neki način prilagođava i podilazi svojim biračima. To je ključna primedba. Zato vam mladi odlaze, gospodine ministre, i pored povećanja koje ste predvideli, nažalost, plašim se neće mnogo pomoći. Hvala.

Dobro, da smo ovako od početka mandata razgovarali, možda bi smo se oko nekih stvari složili.

Kao što rekoh, ne poričem ja rezultate fiskalne stabilizacije, ali sporim ovo smanjenje plata i penzija. Ne sporim povećan kreditni rejting, ali sporim na osnovu čega je to postignuto. Kada je reč o smanjenju nezaposlenosti, tu se očito ne slažemo. Ja mislim da je tu primarna stvar ipak, nažalost, odliv i to mladih ljudi.

Dakle, ako iz ovog procenta oko 24-5% kolika je sada nezaposlenost među mladima, kada bi ste na to dodali procenat onih koji su otišli, mada je tu mladih dosta relativno, odlaze malte ne i moji vršnjaci ili nešto mlađi od mene, ljudi sa 40 pa i 50 godina. Ipak najviše odlaze mladi ljudi.

Dakle, vi ste dobili taj broj ljudi koji je otišao prethodnih godina iz Srbije na ovaj procenat koliko je i sada nezaposlenih među njima, videli ste da je procenat, nažalost, vrlo sličan gornjem procentu nezaposlenosti.

Što se tiče švajcarskih, nema nikakav problem, samo kažem zašto ih niste uveli ranije. Inače, podržavam i znam da je dobar, znam da je dobar deo udruženja penzionera to podržao.

Platni razredi. Vi rekoste ko je protiv. To je možda zanimljivo, ali teško da se sada možemo time baviti. Dakle, ponovo će biti odlaganja, neće biti od 1. januara, to ste mi zapravo rekli. Kažete biće od sredine sledeće godine. Sredinom sledeće godine, znači posle izbora i ja sam tačno znao, čak sam se i kladio neformalno sa nekim prijateljima da nema šanse da će pre izbora zapravo Vlada preći na platne razrede. Zbog čega? Zbog toga što najveći deo glasača ili biračkog tela SNS bi bio ugrožen ili bar delimično bio ugrožen uvođenjem platnih razreda.

Dakle, zato sam znao da tog uvođenja biti neće.

Neki se bune, vi kažete, da, ali ja odgovorno tvrdim evo i ovde su kolege dobacivale, većina ljudi jeste za to. Bune se oni koji su se našli priligovani u javnim preduzećima, u agencijama, Vladinim ili paravladinim ili nezavisnim ili tako reći ili kvaz-inezavinsim koji imaju strahovite plate sa srednjom školom, sa osnovnom školom, čistačice u NIS u odnosu na čistačicu, ne znam, u Vladi ili ne znam službenik ili daktilograf u Vladi, odnosno daktilograf u nekom javnom preduzeću.

Dakle, zato su nam potrebni platni razredi da bi smo izbegli arbitrarnost i nepravdu, u suštini koja je posledica toga ko se gde zadesio i ko je koga gde zaposlio. Hvala.

Samo još jednom i samo kratko, da bi druge kolege došle do reči.

Samo hoću da vam kažem, gospodine ministre, da odemo na ove principijelne stvari, ja ću citirati sve šta ste vi rekli u prethodnom obraćanju, ne u ovoj sada replici: "Ja ne pravim razliku između domaćih i stranih investitora". To ste rekli odgovarajući kolegi sa leve strane. Pa, ja mislim da je upravo u tome problem. Dakle, sve i da je tačno, nisam siguran da se ne pravi razlika. Ne mislim vi lično, nego govorim o ekonomskoj politici ove Vlade. Ja mislim da se pravi razlika između domaćih i stranih investitora i da su strani investitori tu favorizovani i privilegovani.

Ali, čak i da nisu, čak i da ste vi u pravu, ja mislim da nije dobro i da treba naći načina, i da pametna ekonomska politika mora da nađe načina da na jedan korektan, ali ipak primetan način favorizuje domaće investitore, nego strane. Vi tvrdite da ne pravite razliku, ja mislim da razlika postoji, nažalost, u korist stranih investitora.

I samo još jedna stvar, mada ima mnogo stvari o kojima bi se moglo pričati, švajcarce ste preskočili, na to niste odgovorili, da se izdvaja za pomoć i rešavanje tog problema upravo onoliko koliko će se sada dati to jednokratno penzionerima. Ali, sledeće hoću da kažem.

Prečesto se pominje bankrot, bankrot, bankrot. I ne samo vi, nego i kolege sa druge strane su vrlo često pominjale kako im je pretio bankrot, kako zemlja samo što nije bankrotirala i onda je došla spasonosna politika ekonomske i fiskalne stabilizacije. Prosto, dok ova Vlada nije stupila na scenu, niko nije govorio o bankrotu. Bilo je krize, bilo je problema, ali nije bilo bankrota.

Ja ne branim prethodnu vlast, na kraju krajeva, da su bili dobri ne bi bili bivši, ali je činjenica da i vi morate biti dovoljno pravedni, barem vi kao neko ko se razume u stvari, da je činjenica da se mandat prethodne Vlade poklopio sa najvećom ekonomskom krizom poslednjih decenija, da ne kažem u veku, i da je to rezultiralo upravo ovim niskim stopama rasta ili negativnim stopama rasta, a ne samo to što je tajkunska politika loša i što su njeni protagonisti loše radili posao. To morate priznati. Hvala.