Zahvaljujem.

Svako od nas voli da bude u pravu, ali ponekada postoje situacije kada više volimo da ne budemo u pravu i u sličnoj poziciji sam i ja svojevremeno bio kada sam ovde u ovoj sali ukazivao na skandalozan čin da se u crkvi u Noterdamu u Parizu, uoči proslave Dana pobede, našla zastava tzv. „republike Kosovo“ zajedno sa zastavama drugih zemalja, pobednica.

Rekao sam da jedno poniženje povlači drugo i to drugo se dogodilo već nekoliko dana kasnije, imajući na umu onaj poznati, rekao bih sramni, tretman koji je predsednik Republike Srbije imao na toj zvaničnoj proslavi Dana pobede, odnosno primirja u Parizu.

Nešto slično se ponavlja i sada povodom ovih izbora za kosovske institucije, odnosno izbore u Prištini, vanredni, koji treba da se održe sledeće nedelje, dakle 6. oktobra. Inače, moje pitanje, da ne bude dileme, ide na adresu predsednika Vlade, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i predsednika Republike i sadrži jedan jasan apel u vezi sa tim, koji sam već ovde pre par nedelja izneo - dakle, ti izbori, kakvi-takvi, za te kakve-takve institucije u Prištini su od početka imali i sadržali elemente koji su, čak i onih koji su skloni saradnji, čak i onih koji su skloni učešću građana, Srba, u radu tih privremenih institucija, prosto nametali, implicirali nužnost bojkota tih izbora, prištinskih.

Vrhunac je bio, i to je bio plod mog direktnog obraćanja i intervencije ovde, zabrana građanima Srbije da glasaju sa srpskim dokumentima. Na teritoriji Republike Srbije je zabranjeno građanima Republike Srbije da glasaju sa dokumentima Republike Srbije. To je bila odluka njihovog CIK-a, odnosno njihove Centralne izborne komisije.

Na svim dosadašnjim izborima, čak i kada ih je Priština organizovala, kamoli UNMIK i međunarodna zajednica, moglo se glasati sa tim dokumentima. Ja sam tada ovde rekao, skrenuo pažnju na to da to nije tehničko pitanje, da je to prosto simboličko i da zahteva oštru reakciju države i pozvao institucije da pozovu, i Vladu, da pozovu bojkot.

Oni to nisu učinili i onda, kao što rekoh na početku ovog izlaganja, jedno poniženje povlači drugo i sada smo mi bili svedoci da su pre nekoliko dana, da je rečeno iz Prištine kako će biti zabranjeno i uostalom zabranjeno je, ne samo da je rečeno nego je i učinjeno, predstavnicima Vlade Srbije da učestvuju u kampanji i da pređu teritoriju Kosova i Metohije i da učestvuju u nekoj predizbornoj aktivnosti Srpske liste.

Dakle, to jedno poniženje je povlačilo drugo jer se nije reagovalo, a onda kao šlag na tortu i kao vrhunac poniženja sledilo je je ovo juče-prekjuče, čak zabrana spota i kažnjavanje učesnika izbora zbog predizbornog spota u kojem se pominje šta? Država Srbija, odnosno nije čak ni država, nego Srbija. Formulacija u spotu je glasila "Kad Srbija zove, ja dajem svoj glas" i to je zasmetalo tim institucijama i oni su zabranili taj spot, odnosno tražili da se on izmeni.

Dakle, poštovane kolege, koliko god se mi ovde ne slagali, postoji nešto što je više i važnije od nas. Šta god mislili o odnosima vlasti pozicije i opozicije, postoji nešto, postoje neki gestovi, neki šamari koji bole, pogađaju sve nas kolektivno.

Ovo se upravo dešava na teritoriji Kosova i Metohije, ovo se upravo dešava sa ovim odlukama koje povlači svesno, provokativno kosovska CIK i njene institucije. Dakle, od zabrane glasanja srpskim dokumentima, do sada čak zabrane da se pomene reč "Srbija" u nekom predizbornom spotu.

Ja smatram da je te izbore trebalo bojkotovati, ali to je politička stvar. Ovo sada više nije politička stvar, nego je stvar dostojanstva, elementarnog dostojanstva i samopoštovanja države i njenih institucija. Zato pozivam nadležne, još nije kasno, ima sedam dana, odnosno šest dana od tih izbora, da donesu odluku u vezi sa tim i prosto je objave jer postoji poniženje, kao što rekoh, koje svako od nas može da proceni, koja se ne mogu tolerisati. Svako od nas može da proceni da li treba ili ne treba nešto da pretrpi ili proguta, ali ovo je ne poniženje naših institucija, naše države, već rekao bih svih nas kao građana Srbije i predaka i potomaka.

Zato vas molim, imamo šest dana, da ovu farsu, ovu šaradu od tzv. "izbora Kosova" bojkotujemo. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovo je relativno stari Predlog izmena i dopuna Zakona o proizvodnji, prometu naoružanja i vojne opreme, ali je sada ponovo aktuelan s obzirom na situaciju koju imamo i ove natpise u medijima i aferu, ako tako mogu da kažem, a mogu, u vezi sa nekim pojavama, u vezi sa izvozom opreme i naoružanja iz Srbije u treće zemlje.

Nije ovo sad mesto za obrazloženje razloga za ovaj zakon, ulaziti u detalje te afere, ali to nije ni prvi put, ali sigurno nije ni poslednji da se u vezi sa ovim unosnim poslom pominju i neka imena bliska vlasti, bliska ministrima i funkcionerima ove vlade kao i vladajuće stranke.

U tom pogledu, naravno, reč treba da daju nadležni organi i ja očekujem, bez obzira na pritisak da će oni to i učiniti, ali smisao mog zakona, mog predloga, odnosno izmena i dopuna ovog zakona jeste preventivan, nezavisno od toga ko je kome tata, brat, sin i slično, da se ova osetljiva oblast, ovo osetljivo područje ne prepusti improvizaciji ili mogućnostima zloupotrebe, kakvih je verovatno bilo ili će ih biti.

Drugim rečima, smisao ovog mog zakona i Predloga izmena zakona jeste da se u osnovi zabrani, odnosno onemogući, odnosno spreči privatizacija u ovom domenu, u ovom resoru, uključujući i strano vlasništvo, ali privatizacija uopšte.

Šta će nama posrednici u prodaji vojne opreme i naoružanja kada imamo te fabrike, imamo preduzeća koja godinama, decenijama uspešno rade i radila su i dok nije postojalo i dok se nisu privatnici oko njih motali? Ne ulazeći u to da li su ti privatnici bliži ovoj ili onoj stranci, ovoj ili onoj garnituri ličnosti.

Dakle, smisao ovog mog predloga jeste da to ostane u nadležnosti države, čitav resor proizvodnje naoružanja i opreme, ako postoji išta, mada sam ja tu generalno sklon i za neke druge oblasti, kao što je obrazovanje, da se i tu malo stane na kraj i uvede red i malo obustavi ta divlja i očito nekontrolisano uvođenje privatluka, ali kada je reč o naoružanju i vojnoj opremi, kada je reč o toj osetljivoj sferi, mislim da tu nema mesta niti stranom vlasništvu, dokapitalizacijama i slično, jer kao što rekoh, naša namenska industrija je do sada vrlo dobro funkcionisala, svih ovih godina i decenija, niti privatluku, pogotovo sumnjivom. Hvala.

Zahvaljujem.

Vi znate da ja govorim sa mesta, ovog puta sam ustao iz pijeteta prema gospodinu Ivanoviću i prema njegovoj žrtvi i prema njegovoj tragičnoj smrti i prema svemu onome što je on za života učinio za srpski narod i za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Nisam bio politički istomišljenik sa gospodinom Ivanovićem, nisam se slagao sa njim u mnogim stvarima, ali nikada, ne samo ja, nego i svi moji politički prijatelji koji su živeli tamo na Kosovu i Metohiji, u ostalom žive i dalje i na severu Kosova i Metohije, nikada nisu imali ružnu reč da kažu protiv njega.

Dakle, i kada ste se sa njim slagali i kada niste, to je bio čovek za primer, koji je umeo da nađe zajednički jezik i da razgovara i sa svojom braćom, a znamo da nije lako uvek razgovarati sa braćom i sa sunarodnicima, sa Albancima i sa predstavnicima međunarodne zajednice.

Ubistvo mučno i mučko ubistvo Olivera Ivanovića je težak udarac, rekao bih, i za Srbe na Kosovu i Metohiji i za srpsku politiku i za srpski narod. Bez obzira što još malo pa će biti dve godine, ne sme ostati neistraženo.

Dakle, moj je predlog, moja inicijativa je, odnosno naša, pardon, ja je samo obrazlažem, da se formira anketni odbor koji bi utvrdio činjenice u vezi sa tim ubistvom.

Mnogo je spekulacija, mnogo je glasina, mnogo je ružnih stvari koje se pletu u svezi sa tim slučajem. Ja mislim da bi vladajuća stranka i vladajuća većina i vlast ove zemlje trebali da budu najzainteresovaniji za utvrđivanje istine o tome, s obzirom da postoji sumnja i da su izrečene sumnje umešanosti vlasti ili nekih delova vlasti u taj događaj.

Ne ulazim u to ko je u pravu, ali mislim da je ovo mesto, ovaj dom, ova Skupština i anketni odbor nekako najmeritornije da koordinira napore i da se demonstrira dobra volja i vlasti i Skupštine i ove zemlje i ovog naroda da ubistvo Olivera Ivanovića ne ostane neistraženo i nekažnjeno, bez obzira u kom pravcu bude išlo i u kom pravcu se bude kretalo u toj istrazi.

Nadležni organi rade ono što rade, što im je posao, ali mislim da je ovo suviše važna stvar i suviše tragična stvar da bi smela ostati senka sumnje na umešanost nekih delova, kao što rekoh vlasti ili organa ove zemlje.

` Zato kažem, ponavljam, završavam, mislim da bi vlast trebala da bude i vladajuća većina ovde najzainteresovanija za usvajanje ovakvog predloga. Hvala.

Zahvaljujem.

Pitanje upućujem predsedniku Vlade i kao što sam prošli put rekao Kancelariji za KiM pri Vladi Republike Srbije, s tim što bih skrenuo pažnju predsedniku Skupštine da iz Kancelarije odgovori uopšte ne dolaze, da ne šalje uopšte odgovore na bilo koje pitanje koje je upućeno. Nema mnogo takvih subjekata, kažem većina subjekata koji se u pristojnoj formi traži odgovor na konkretno pitanje odgovori. Neki konkretnije i sadržajnije, neki malo formalnije, ali generalno se odgovara. Kancelarija za KiM ponaša se kao eksteritorijalna, kao da oni nemaju nikakve veze sa ovom Narodnom skupštinom niti sa institucijama ove zemlje, uključujući najvažniju, formalno najvišu, a to je ova Skupština.

Nevolja je u tome što u nekim drugim aspektima plašim se, Kancelarija za KiM se ponaša i reaguje na sličan način. Dakle, hajde što ne odgovaraju na konkretan pitanja narodnih poslanika, moje pitanje se konkretno odnosilo na izlazak Srba sa KiM na predstojeće prištinske, odnosno kosovske izbore u vezi sa čim sam imao vrlo konkretan predlog, zahtev i očekivanje da Vlada Republike Srbije se pozove i izjasni i pozove građane Srbije na KiM da ne učestvuju, jednostavno da bojkotuju te izbore iz bezbroj razloga o kojima bismo mogli ceo dan da razgovaramo, ali ključ ni je i konačni je taj što na ovim oktobarskim izborima vanrednim za skupštinu tzv. republike Kosovo ne može da se glasa sa srpskim dokumentima.

Ovo je prvi put, naglašavam i skrećem pažnju, i javnosti i građanima, jer se to zataškava iz različitih razloga i gura pod tepih, prvi put da se na tim prištinskim, kosovskim izborima, ne može glasati sa srpskim dokumentima. I zvaničan stav je o tome zauzela njihova Centralna izborna komisija.

Dakle, ja pitanje upućujem pre svega predsedniku Vlade, drugim najvišim organima u zemlji, ali i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Nije dovoljno samo osuditi i reći da je to za žaljenje. Ovim činom, ovom zabranom građanima Srbije da na delu ustavne teritorije Republike Srbije glasaju sa srpskim dokumentima i pozivom Srbima na KiM da izađu na izbore, uprkos tome, i glasaju za koga god, vlast poziva da to bude Srpska lista, samo i jedino Srpska lista, ali, svejedno, pozivom da se glasa za bilo koga, zapravo, institucije ove zemlje indirektno prihvataju i priznaju da je Kosovo i Metohija jedna eksteritorijalna teritorija, da je potpuno izuzeta iz ustavnog sistema i pravnog sistema Republike Srbije i da, otprilike, građani Republike Srbije koji imaju važeća dokumenta Republike Srbije, tamo ne mogu da glasaju.

Šta je to drugo nego poziv preostalim građanima i preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji da uzmu kosovska dokumenta i da im se na taj način stavlja do znanja da ih njihova matična država, ne matična nego njihova država, da ih pušta niz vodu.

Ja smatram da te izbore treba bojkovati, rekao sam to i prošlog puta, iz bezbroj razloga. Na kraju krajeva, kosovski Albanci su deset godina bojkotovali institucije i izbore koje je Republika Srbija organizovala na KiM. Ali, ovo, ovakav šamar, to je na neki način indirektno priznao i predsednik Republike, i to upravo upućujući poruku ili žaoku ka SAD, smatrajući da su oni podržali Prištinu u tom stavu da se ne može glasati sa srpskim dokumentima. Ali, sada, šta je to i kako je bilo, mi ne možemo da ulazimo.

Ono što svakako jeste činjenica da je to jedan skandal preko kojeg se ne može preći time što ćemo reći - evo, mi to smatramo da je za žaljenje, da je to skandalozno i neprihvatljivo. Tim pre što, vidimo, senatori američki, koji su pre nekoliko dana, odnosno jedan od njih koji je pre nekoliko dana razgovarao sa predsednikom Republike, kaže da je Aleksandar Vučić, po njegovom mišljenju, spreman da sklopi sporazum sa Kosovom i prizna njegovu nezavisnost, ali je ljut, citiram: "Ljut kao osica zbog taksi od 100% i zato misli da te takse treba da budu ukinute".

Sve se to sklapa u jednu jako lošu sliku koja ne samo što je neustavna, nego je i neprihvatljiva, a to je da Srbija zapravo samo traži izgovor i način i formu da se tiho, zapravo, prihvati ili pomiri sa nezavisnošću Kosova. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam dva pitanja. Jedno je kratko, pošto pretpostavljam da će gospodin Šarčević moći da ga šire obrazloži, tiče se ove informacije da je u gimnaziji u Beloj Crkvi, jedna odnosno dve profesorice su ostale bez posla zbog toga što je od njih traženo da, citiram: „Botuju za vladajuću stranku“, da je to bio uslov koji im je postavljen, da su uslovljene da idu kod predsednika opštine i da se dogovore o tome, da li da prevedem tu ružnu reč, "botovanje", da u slobodno vreme, odnosno van radnog vremena se bave pisanjem po društvenim mrežama u prilog vladajuće stranke.

To su strahovito teške optužbe i koje zadiru, iako deluje sitno u odnosu na sve ono čime se mi bavimo i što nas okružuje i što se svakodnevno dešava, ali ovde imamo crno na belo. Imamo osobu, tačnije dve osobe koje su takvu optužbu iznele i imamo čak i bivšeg direktora koji je potvrdio da je takvih pritisaka bilo.

Dakle, mislim da je Ministarstvo prosvete, odnosno gospodin Šarčević, obavezno ako to već nije učinilo, naglašavam ako to već nije učinilo, da najhitnije istraži slučaj i saopšti rezultate da li je to tačno i da, kako bih rekao, preduzmu odgovarajuće mere ukoliko je to tačno. Ukoliko nije, da se javno to saopšti. Mislim da ima osnova čak i za intervencijom MUP ukoliko su te optužbe tačne da su neke profesorice, tu se pominju njihova imena, engleskog i matematike, dobile otkaz, nije im je produžen radni odnos iako postoji potreba za njihovim zanimanjima, odnosno za njihovim angažmanom zbog toga što je traženo da se bave lobiranjem ili "botovanjem" ili agitovanjem za vladajuću stranku.

Drugo pitanje ide na adresu predsednika Vlade i Kancelarije za Kosovo i Metohiju i tiče se nečega što je rekao bih u dugom nizu flagrantnih faulova, auto-golova, prekršaja i antiustavnog delovanja, možda ne samo poslednje, nego nadam se i najkrupniji i da neće biti daljih i krupnijih primera.

Reč je o tome da su ponovo raspisani izbori i održaće se početkom oktobra na Kosovu i Metohiji, odnosno da su institucije Prištine raspisale vanredne parlamentarne izbore i da na njima se ponovo sprema da učestvuje Srpska lista, kao i još neke srpske liste i neki predstavnici Srba.

Ja kao i ljudi koji su meni politički bliski ne podržavaju te izbore, odnosno ne podržavaju izlazak na te izbore i zalažem se za njihov bojkot, ali, sada, kako bih rekao, to je politička procena, ja uvek uvažavam i mišljenje ljudi koji tamo žive i njihovi interesi su takođe bitni. Uvek se upravo zaklanjanje iza tih interesa, to je i bio razlog što je i do sada Srpska lista učestvovala na tim izborima.

Sada je, međutim, većina čija je ta gorka pilula dodatno zagorčana time što je Centralna izborna komisija Prištine zaključila da na ovim izborima, po prvi put, neće moći da se glasa sa srpskim dokumentima, odnosno sa srpskom ličnom kartom. Traže se prištinske, odnosno kosovska dokumenta.

Naravno da je formulacija zakonska dovoljno neodređena, ali isto tako naravno da kada je trebalo Srbe privesti ili privoleti na izlazak na izbore, moglo se glasati sa srpskim dokumentima.

Sada je obavezujućim stavom i konačnim stavom CIK Prištine, odnosno Kosova, zabranjeno, eksplicitno je zabranjeno glasanje sa srpskim dokumentima. Dakle, ovde smo mnogo toga, kao što rekoh, čuli u zemlji, i ovoj skupštini, i u našim medijima, i u našem društvu, mnogo gorke pilule, mnogo smo teških reči čuli na račun prethodne vlasti, šta su preduzeli ili šta nisu preduzele povodom KiM i kakva su pitanja podnele Međunarodnom sudu pravde i slično. Dakle, za vreme svih tih prethodnih vlasti, prosto moramo se pogledati u oči, svidelo vam se ili ne, Srbi ili nisu glasali na prištinskim izborima ili su mogli da glasaju sa srpskim dokumentima, i to na kraju krajeva su bili izbori u organizaciji UNMIK, OEBS, dakle nisu bili direktno neposredni izbori koje organizuju prištinske vlasti. Sve je to promenjeno radi srpskog sporazuma, sve je to promenjeno 2013. godine i sada stiže ovaj poslednji, kako bih rekao, ne vruć krompir, nego šamar. Apelujem na odgovorne u Vladi Srbije, u Ministarstvu za KiM da pozovu Srbe da ne izađu na te izbore. Hvala.

Zahvaljujem.

Vrlo je umesno i ja se pridružujem ovim glasovima koje smo malo pre čuli da se pozove na odgovornost, ili da se barem izjasni ozbiljno državna vlast povodom neodgovornih izjava nekih političara, pojedinaca, nekih koji su bili čak i ministri u Vladi ove zemlje i poslanici ove Skupštine, a koji iz nekih svojih razloga, pretpostavljam radi sakupljanja političkih poena, daju sve neodgovornije i rekao bih sve zapaljivije izjave, koje su direktno protiv i zadiru u ustavni poredak Republike Srbije. U tom smislu se ja slažem i pridružujem onome što je rekao moj kolega Đorđe i neki drugi poslanici.

Međutim, i to je moje pravo pitanje koje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i ministra spoljnih poslova, kao što rekoh, međutim, nevolja je u tome što i najviši aktuelni predstavnici ove zemlje vrlo često daju izjave koje, nažalost, po posledicama i po implikacijama nisu daleko od onoga što, evo, ovih dana i više puta unazad, govori Sulejman Ugljanin.

Drugim rečima, sa najvišeg mesta u ovoj zemlji, od strane predsednika Republike mi smo i pre nekoliko dana, protekle nedelje, mogli da čujemo, prilikom razgovora sa američkim senatorima, kako, citiram, "Srbija ne može da prihvati nezavisnost Kosova", uz dodatak i napomenu: "ako ne dođe do kompromisnog rešenja".

S jedne strane, sasvim je u redu i umesno zalaganje političkog vrha Srbije da se traži kompromisno rešenje za taj bolni i najveći državni problem koji ova zemlja ima, a to je problem Kosova i Metohije. S druge strane, takva izjava, i to ne od nekog, kažem, novinara, kolumniste, pa čak i poslanika, mada bi svi oni, da ne kažem da svi mi bi morali da vodimo računa o onome šta govorimo, ali svi oni imaju više prava od šefa države, koji simbolizuje i ustavni poredak i jedinstvo državno, da govore i da spekulišu sa tim da očigledno postoje neke mogućnosti i neke pretpostavke pod kojima bi Srbija mogla da prizna nezavisnost Kosova.

To nije omaška puka. Više puta se dešavalo, više puta smo mogli da čujemo i ja sam u početku mislio da je to neki nesporazum, možda loše preneto ili se, prosto, omakne nekada neki lapsus, ali, nažalost, nije tako, pogotovo u susretu sa zapadnim zvaničnicima i sagovornicima. Šef države više puta, mogu da navedem ovde i taksativno kada se to sve dešavalo, pominje kompromis pod kojim bi Srbija mogla da prizna nezavisnost Kosova, što je apsolutno neprihvatljivo. Kao što rekoh, po implikacijama, to jeste nešto što zadire u ustavni poredak, ništa manje od onoga što je govorio Sulejman Ugljanin.

Ako smo svi za kompromis, šta znači kompromis ako vi nudite u okviru tog kompromisa upravo ono što druga strana traži. Druga strana upravo traži priznanje nezavisnosti Kosova i to kada uradite pred posrednicima, ako je tu reč o nekim posrednicima, evropskim i američkim, koji direktno u toj stvari podržavaju tu drugu stranu, dakle, to vam je kao u pregovorima, kao u trgovini, kao na pijaci. Znači, vi ubijate sopstvenu cenu i odustajete od pozicija svojih, pominjući mogućnost da ćete odustati od onoga od čega ne smete odustati i po funkciji koju obavljati i inače, a to je Ustav Republike Srbije i to je Rezolucija 1244.

Nažalost, ja sve ovo vreme, poslednjih godinu dana, vrlo retko sam čuo da šef države govori i pominje Rezoluciju 1244, osim kada je na to, ili kada ga ili kada nas na to podsete, recimo, ruski ambasador ili ruski visoki zvaničnici. Sami od sebe vrlo retko, a sa druge strane se više puta čula ta mogućnost - prihvatićemo nezavisnost ako bude kompromisa.

Da ne govorim o jednoj sintagmi koju naši zapadni prijatelji vrlo često kažu, a to je da oni očekuju, a to je ponovio i Majk Pompeo, i neki drugi, i Stejt department, i neki drugi američki zvaničnici, poput Metjua Palmera, da oni očekuju da se pregovori nastave i da se okončaju uzajamnim priznanjem, naglašavam, uzajamnim priznavanjem Srbije i Kosova, Beograda i Prištine.

Prvo, šta ima neko da priznaje Srbiju? Srbija je priznata međunarodno i to stara evropska država. Kakav je to kompromis gde se nama kao rešenje nudi priznanje nas od strane Prištine? Jasno je da se radi, zapravo, o priznanju Kosova od strane Srbije i to je ono što se traži, i što se, rekao bih, neodgovorno nudi.

Zahvaljujem.

Ja bih se rado pridružio ovom pitanju koleginice Bukvić i molio bih nadležnu službu da taj odgovor koji njoj stigne prosledi i meni, jer mislim da javnost to vrlo zanima, kada je reč o aktivnosti naše Službe za zapošljavanje, zapravo čijem zapošljavanju ona više koristi?

Bilo kako bilo, u ovom terminu ja obično postavljam neka pitanja vezana za državu, Kosovo, odnose u regionu sa bivšim republikama i spoljnopolitičke teme. Ali, država se manifestuje i uspešnost i efikasnost jedne države se vidi kako na tim velikim, tako i na onim na izgled malim, ali samo u navodnicima malim i životnim stvarima.

U tom smislu moje, moje prvo pitanje, ovo je bilo samo pridruženo, ide na adresu Ministarstva ekologije, a i Ministarstva unutrašnjih poslova i tiče se ovih nemilih scena i incidenata koji se duže vreme dešavaju na raznim mestima u Srbiji, a naročito na Staroj planini i nekim mesnim zajednicama na Staroj planini. Scene su ružne i tiče se izgradnje mini hidroelektrana.

Ja sam postavio pitanje kada je Vlada ovde gostovala, ali je odgovor bio korektan, ali formalan. Sada bih voleo da od Ministarstva ekologije, a videćete zašto pominjem i Ministarstvo unutrašnjih poslova, dobijam konkretan odgovor na pitanje – šta se zapravo dešava u tim mesnim zajednicama na Staroj planini? Kako stoji stvar sa izgradnjom ovih mini hidroelektrana?

Za mene kao građanina i laika zaista mučno i ružno izgledaju te scene reka, a reke su jedna od naših blaga, kao i voda u ostalom, a nemamo mnogo tih blaga, dakle, kada su spakovane u cevi i postanu mrtve. Ali, to je sada slika mene ili nas kao običnih građana i laika.

Da li imaju stručniji odgovor? Kako stoji stvar sa izgradnjom mini hidroelektrana u parku prirode? Jasno je da su one zabranjene. Ali je meni odgovoreno od strane ministra, ali sada zahtevam pismeni odgovor, da je zakon donela prethodna vlast, da li su neka odobrenja i dozvole donete od strane prethodnih vlasti. To je sve moguće tako, ali to mene ne zanima.

Poenta je da mi ovde svaki čas i vrlo često usvajamo izmene i dopune zakona koje smo prethodno usvojili, posle mesec ili dva dana. Dakle, ako ministarstvo ima mogućnost da reaguje, neka reaguje. Ako mu fale zakonske mogućnosti, neka se pojavi ovde sa predlogom da se taj problem reši. Ako su investitori u pravu, onda neka zaštiti pravo investitora, ako nisu, neka raskine ugovore, obešteti te investitore, ako im pripada neko obeštećenje.

Dakle, tu se vidi šta je ozbiljna država. U tom smislu kažem da je pitanja i za MUP, jer te scene postaju sve mučnije i Boga mi, postaju sve nasilniji ti incidenti koji se dešavaju u kontekstu ove gradnje mini hidro-elektrana. Kažem, ne samo na Staroj planini, ali sada su te mesne zajednice Rakita, odnosno Topli Do nekako u centru pažnju. Dakle, šta se dešava, ali ne samo u tih par mesnih zajednica, nego kako stvari stoje, generalno sa tom temom.

Jeste to usvojeno svojevremeno u ovoj euforiji pod pritiskom ili sa obrazloženjem kako je to svetska praksa, evropski manir itd. ali na kraju krajeva, možemo izmeniti zakonsku regulativu ako zakonska regulativa sprečava. Ako je sve u redu, onda zaštiti investitore, ako ne, kao što rekoh, raskinite ugovore i da ne dozvolimo brukanje države na ovakav način. Slaba je uteha što je to tamo negde daleko. Što bi rekli, što je daleko bude i blizu.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva sporta. Takođe se tiče tih naizgled malih, ali zapravo važnih životnih stvari. Ministarstvo sporta o kome bi se moglo mnogo toga postaviti, ali pitam samo, evo dve stvari - kada je i da li i na osnovu kog elaborata je Ministarstvo sporta razmatralo i donelo odluku o podršci i izgradnji šest, ne govorim sada o nacionalnom stadionu, to sam već pitao za ovaj nacionalni stadion za koga mislim da je apsolutno suvišan i nepotreban, pogotovo što je reč o fudbalskom stadionu, čak i nezavisno od toga kako igra naša reprezentacija. Dakle, govorim o šest stadiona po Srbiji, u vrednosti od po 20-ak miliona evra u mestima gde fudbal gotovo i da ne postoji i gde je potpuno zamro.

Drugo, najvažnije pitanje - kako se dogodila da prvi put naša zemlja ne učestvuje na Univerzijadi? Čak i za vreme sankcija naši sportisti su učestvovali na Univerzijadi, sada su izostali. Mislim da je samo ovo poslednje, da ne govorim o fudbalskim stadionima i nekim drugim aferama vezanim za Ministarstvo sporta gde je dovoljan razlog da ministar sporta ili podnese ostavku ili da ozbiljno i debelo obrazloženje, mada sugerišem više ono prvo. Dakle, verujete, prvi put naša zemlja nije imala učesnike na Univerzijadi i mislim da je to skandal.

Zahvaljujem.

Mnogo je pitanja, a malo minuta. Ali, da pođem od onoga što nisam planirao, a što je gospođa Brnabić rekla pominjući SBB i televiziju N1.

Nemam ništa protiv, naprotiv, da državna televizija bude na prvom kanalu, ali ono što bih ja voleo, takođe, ne znam, pošto ste vi uzeli reč na tu temu, onda hajde vi počnite, mada mislim da je pitanje i za Ministarstvo kulture i informisanja takođe.

Ja bih voleo da vidim šta treba da se dogodi i pretpostavi, da bi građani, a dve trećine građana Srbije ne može da gleda tu televiziju ne na prvom, na drugom, nego uopšte ne može da gleda tu televiziju, kako bi tu televiziju, koja se ovde predstavlja kao izvor svekolikog zla, a ja smatram da ona ima svoje mesto u medijskom prostoru, jer nam je potrebna zarad medijskog pluralizma, mogli da vide i oni građani koji nemaju pojma šta ta televizija emituje, ali svakoga dana slušaju drvlje i kamenje na račun nje, njenog uređivačkog programa i njenih vlasnika?

Dakle, kad pominjete tu strašnu stvar što je, ne znam, RTS na toj televiziji, odnosno, ne, pardon, kod tog operatera, jel tako, na trećem, a ne na prvom mestu, onda hajde da vidimo kako je to kod drugih kablovskih operatera. Te televizije, govorim sad o televiziji N1, uopšte nema, gospođo Brnabić. Ne bi li to bio doprinos pluralizma u medijske scene. To je naravno jedna stvar, možda ne najvažnija, ali čisto da i to pomenemo.

Tu je i ministar ekologije i ministar energetike. Za njih imam kratko pitanje, ali tema je teška, tiče se ovih mini hidroelektrana. To se čini kao mali problem, ali mislim da nije i biće sve veći. U jednom trenutku, to nije zaista zasluga, odnosno odgovornosti ove Vlade, to je počelo ranije, mini hidroelektrane su plasirane kao veliko čudo i spas i sreća, pozivalo se na standarde EU i slično. Ispostavilo se da nije baš tako i da je njihov doprinos u energetskom sistemu veoma mali, da ne kažem mizeran, tih mini hidroelektrane, a ekološka šteta vrlo velika.

Zato očekujem komentar od vas da li se u tom pogledu može nešto i učiniti. Naravno, povod, ali samo povod je ova situacija u mesnim zajednicama Zvonce i Rakita gde je, po mišljenju eminentnih stručnjaka, zaista ugrožena bezbednost tih naselja, a da ne govorim o ekološkoj šteti.

Konačno, treća, ali najvažnija stara tema u razgovorima između mene i gospođe Brnabić ovde. Vi ste završili prošli put, hvaleći Briselski sporazum, naš dijalog, gospođo Brnabić. Moram da se vratim na tu osetljivu temu, jer jeste možda negde čvorno mesto naših neslaganja, kada je reč o ovim velikim političkim temama, ne samo vas i mene, nego i ove Vlade.

Ja smatram da je taj sporazum loš. Tu sedi njegov potpisnik. Doduše, ne potpisnik, nego više parafer, kako se kaže, onaj koji je parafirao, ali očekujem od vas odgovor na tu temu. Nastaviću kasnije.

Zahvaljujem na odgovorima.

Svaki od njih bi mogao da bude tema elaboracije celodnevne. Govorio sam tri minuta, a odgovarano mi je 20, ali to je tako Poslovnikom uređeno. Šta da se radi. Samo vas molim da me bar naknadno ne poklapate kada isteknu ona poslednja dva minuta.

Dakle, nisam ovde advokat televizije N1, niti tog kablovskog operatera. Samo bih morao ispraviti gospođu premijerku da joj procenti nisu adekvatni, odnosno jesu adekvatni kada je reč o udelu kablovski operatera. Procenti imaju najveći udeo pojedinih operatera unutar kablovske mreže.

Rekao sam i ponavljam – većina građana Srbije, mislim oko 60%, možemo da licitiramo tačno koji je procenat, to nije sasvim jasno, ali svakako veliki deo građana Srbije ne može da gleda tu televiziju. To je poenta.

Ovo što se tiče zakona isterati pravdu, ko šta krši. Ja nemam ništa protiv i podržavam svako privođenje pravu po tom pitanju, ali se stiče utisak i to bojim se iz ove današnje rasprave, a kamoli u čitavoj kampanji koja se vodi, da je ovde ipak reč o jednoj vrsti kampanje protiv jednog kablovskog operatera i jedne televizije, odnosno jednog kanala koji ne odgovara aktuelnoj vlasti.

Dakle, jedno je regulisanje prava i zakona, a drugo je nešto što se stiče kao utisak kampanje protiv te jedne kompanije i protiv jedne televizije koju, ponavljam i naglašavam, većina građana Srbije ne mogu ni da čuju, ali čuju samo kritike i grdnju na račun njih.

Što se tiče ove ključne teme, to je Briselski sporazum, to je ključna stvar našeg neslaganja, pošto vi imate više vremena gospođo Brnabić, vi ste elokventno ovde potezali i pet puta ponovili zapravo istu stvar – da to što Priština okleva da implementira Briselski sporazum je najbolji znak da je on dobar. To ste rekli i prošli put i sad, ali je problem u tome što ste vi sami implementirali sve ono što Prištini odgovara. Tako Priština samo izbegava da implementira ono što bi bila njena obaveza.

Uostalom, pročitajte, ako nećete sve, onda barem tačku 14. ovde pred građanima, Briselskog sporazuma gde se kaže da dve strane neće jedna drugu blokirati u procesu evrointegracija. Šta je to, gospođo Brnabić, ako ne priznanje, tačka 14, da neće se dve strane blokirati uzajamno u procesu evrointegracija?

Poslednja stvar, gospodine Stefanoviću, pošto mi vreme ističe, hteo sam da vas pitam u vezi sa aferom „Omča za Srbiju“, koja je očito lansirana iz nekih provladinih krugova, da li vi imate indicije, da li postoji neka zavera svetskih centara protiv nas?

Drugo, da li nameravate da razrešite aferu „indeks“ odnosno aferu „diploma“ jer je to nešto što objektivno opterećuje vaš rad. Ja bih voleo da vi to efikasno otklonite te dileme. Možemo mi o tome ćutati, to je neki način – slon u prostoriji koji se možemo se praviti da ne primećujemo. Dakle, za ovo uspešno obavljanje vašeg posla poželjno je da se stvar dobro reši.

Ovo poslednje ne bih komentarisao, ne znam o čemu se radi, ali mislim da je zaista dotaknuto dno, u različitim smislovima.
Što se tiče gospodina Stefanovića, mislim da je on promašio temu i mesto i da je ovih dvadesetak minuta koliko je govorio, govorio kao potpredsednik SNS-a, to je primeren govor na nekoj stranačkoj konferenciji za štampu, ali ne u Narodnoj skupštini, jer on je ovde u svojstvu potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova koji odgovara na pitanje poslanika. On je uspeo da ne odgovori na dva moja pitanja, na jedno je objasnio zašto neće da odgovori, a drugo je prećutao.
Gospodine Stefanoviću, verovali ili ne, ja navijam za vas. Znate zašto? Zato što znam da onaj ko dođe posle vas, biće gori od vas ministar. Tako da, ja uopšte nemam taj problem, ali samo vam kažem, da li je slon, da li je mamut, o tome možemo razgovarati, ali za aferu sličnog tipa su padali ministri ili ponekada i visoki državni službenici i u Nemačkoj i u Češkoj, vidite, smem da izgovorim reč Češka, i u okruženju. Dakle, prosto, molim vas, ako možete, napravite razjašnjenje te afere, pokažite indeks, otklonite to, a posle ćemo da pričamo, ili pričajte to o Šolaku i Đilasu. Na kraju krajeva, kao potpredsednik stranke, napravite duel na RTS-u, na Studiju B, na N1, pozovite gospodina Đilasa, pa raspravite šta imate sa njim o tim milionima, milijardama i ostalo. Znači, prosto to nije mesto za ovo.
Drugo, pre nego što mi isteknu ova dva minuta, moram vas podsetiti da ste prećutali da kažete nešto o ovoj sramnoj aferi „Omča za Srbiju" i insinuacijama prorežimskih medija da neko radi o glavi državi i predsedniku, neki prijatelji iz zemlje iz vrha NATO alijanse. Ili demantujte ili potvrdite, nemojte da se bavimo slonovima ili mamutima.

Zahvaljujem.

Imam dva pitanja. Prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, a drugo Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Ovo prvo se tiče pitanja koje sa žaljenjem moram ponoviti, mislim, ne ponavljam pitanje, druga je tema, ali je struktura pitanja ista ili slična - da li je i šta je, ili šta namerava, Ministarstvo spoljnih poslova da preduzme povodom sistematskih izjava prvih ili čelnih ljudi Republike Hrvatske povodom odluke Ustavnog suda Hrvatske o pravima srpske nacionalne manjine u Vukovaru, reakcije zvaničnih, a ne nekog avanturiste, ne neke marginalne opozicione stranke, ne nekog novinara ili kolumniste, nego prvih ljudi susedne države, počev od gradonačelnika Vukovara, gospodina Penave, zatim predsednice Kolinde Grabar Kitarović i predsednika Vlade Plenkovića?

Dakle, i Penava, i gospođa Kitarović i Plenković, samo na različite načine, zapravo kazuju istu stvar. Gospođa Kitarović direktno se protivi odluci Ustavnog suda o vraćanju ćirilice u Vukovar, gospodin Plenković izražava zadovoljstvo zato što ta odluka ipak nije obavezujuća na onaj ultimativan način, dok gradonačelnik Vukovara, Penava, sada daje neku svoju interpretaciju događaja iz devedesetih godina sa problematičnim zaključkom za bilo koju pravnu državu, a pogotovo članicu EU kako ne treba preterivati sa pravima manjina, da bi to pogoršalo međunacionalne odnose, ispunjavanje odluke Ustavnog suda.

Dakle, mislim da je naše Ministarstvo spoljnih poslova dužno, bez neke velike kampanje, krupnih reči pojedinih ministara, kakvih je do sada bilo, koje ništa ne znače, a samo dolivaju ulje na vatru, nego da zvanično postavi pitanje u vezi sa reakcijama na te odluke čelnih ljudi Republike Hrvatske, da bi na onakav način kao što bi to učinila svaka ozbiljna zemlja kada su u pitanju pripadnici njihovog naroda bilo gde u svetu. Mislim da tako treba da reaguje i Srbija, dakle bez dolivanja ulja na vatru, ali odlučno i diplomatski odgovorno.

Moje drugo pitanje ide na adresu MUP i BIA i tiče se tekstova u više verzija koji su se u poslednje vreme pojavili u srpskim medijima o nekom planu „Omča“, „Omča za Srbiju“, navodnom tajnom planu vodećih NATO država, gde se kaže da se protiv Srbije vodi specijalni rat, da je zapad pokrenuo, citira, „Operaciju Omča“, u kojoj je razrađen plan za slom Srbije. Jasno se govori da „Omča“ stvarno postoji, da je nedavno pokrenuta, da su „Omču“ počele da zatežu vlade i obaveštajne službe vodećih država NATO uz oslonac na vlade i obaveštajne službe država u našem okruženju, da strane obaveštajne službe neće odustati, da se mogu očekivati čak i atentati i politička ubistva, pri čemu se kao zgodni kandidati pominju neki lideri opozicionih stranaka i kritičari Vlade, da bi onda, navodno, srpska Vlada bila optužena za to i, konačno, da će zapadne sile, pre svega SAD i Velika Britanija, nastaviti podrivanje i davljenje Srbije metodama specijalnog rata.

Ne tražim i ne pozivam na odgovornost novine ili novinara, ja kao narodni poslanik samo očekujem da MUP pruži informaciju da li takav plan… da li ima indicija da postoji „Omča“ i čemu se onda toliko topimo pred našim, navodno, stranim prijateljima, čemu čitava seansa sa gospodinom Makronom ako ima bilo kakvih indicija da takav plan postoji? Da li je u pitanju samo uznemiravanje javnosti, što takođe treba jasno i glasno reći ili je opasnost realna i onda treba da se mobilišemo u saniranju te opasnosti svi skupa? Hvala.

Zahvaljujem.

Ja bih samo dopunio moje poslednje pitanje u vezi sa posetom francuskog predsednika Makrona, pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova u vezi sa njegovom izjavom kojom on direktno i indirektno govori o Kosovu kao o nezavisnoj državi. Tražio sam izjašnjenje ministarstva u vezi sa tim.

Samo bi dopunio to pitanje, mišljenjem, odnosno traženjem komentara, naknadnih izjava službenika ove Vlade, visokih predstavnika, od ministra Malog, do gospodina Nikole Selakovića, koji su u svojoj egzaltaciji, posetom francuskog predsednika, koji naravno ima svoj značaj, to ne želim da poričem, onda posebno isticanje njegove spremnosti da se angažuje na traženju rešenja za problem Kosova i Metohije. U tom svetlu pitam, pa zašto toliko oduševljenje, pozivi i molba, takoreći Francuskom predsedniku, da se uključi u rešavanje problema Kosovo i Metohija, ako je on nama, pred našom javnošću čitavom, u lice rekao šta misli o Kosovu, kao nezavisnoj državi.

Dakle, malo mi je to paradoksalno imajući na umu i Ustav i zvanične, i ovde u Skupštini stvari koje smo mogli da čujemo. Moje pravo pitanje ili drugo pitanje ide na adresu Ministarstvu sporta, odnosno i Ministarstvu finansija i tiče se odgovora na pitanje, koje sam dobio od Ministarstva sporta, u vezi sa izgradnjom nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam ovde postavio to pitanje i Ministarstvo sporta se potrudilo, odnosno ministar da odgovori dosta opširno, ponavljajući više-manje ove razloge koje smo mogli da čujemo u prilog izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam naravno problematizova te razloge, ali svejedno, pominju se razlozi bezbednosti, pominje se potreba organizovanja nekih međunarodnih skupova, sportskih manifestacija koje zahtevaju savršenije tehničke uslove, pominje se moguća korist od turizma, razvoj infrastrukture do koje bi moglo doći zahvaljujući izgradnjom tog stadiona.

Ono međutim, što tu nije jasno, zato ponavljam pitanje i ne samo Ministarstvu sporta, nego šaljem i na adresu Ministarstva finansija, jer je gospodin Mali, tako je i objavljeno u medijima član, odnosno jedan od prvih ljudi u međuresornoj grupi, koja treba da donese, tako je objavljeno pre mesec dana, konačnu odluku o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona. Iz toga kako je ranije ovde govoreno i tumačeno, ja sam shvatio, da bez obzira što su opredeljena sredstva čak oko 250 miliona evra, odluka o izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona, u Srbiji, nije doneta, i ja sam onda apelovao i da se i ne donese, iz razloga koji su tako očigledni koje ne treba ni ponavljati ni obrazlagati.

Sada međutim, vidim da je u štampi objavljen, a i na sajtu OUN za razvoj UNDP na njihovom sajtu 11. jula, objavljen tender, odnosno poziv za prikupljanje tehničke dokumentacije za izgradnju novog nacionalnog fudbalskog stadiona u Beogradu. Kažem, to je objavljeno i u štampi, i u, mada diskretno, jedva vidljivo, ima na sajtu ovog UNDP poziv. U tom svetlu, ja pitam, i rok je 5. septembar 2019. godine, kada treba da se podnese dokumentacija u vezi sa izgradnjom tog nacionalnog fudbalskog stadiona.

Onda pitam direktno i konkretno, gospodina Malog i gospodina Šapića, da li je doneta odluka o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona? Da li onda i moj apel i neka javnost koja je za to čula, mada rekao bih nedovoljno se oglasila neka stručna javnost i ostala, dakle da li naši apeli kasne, da li ima šanse ako je odluka doneta da bude revidirana i čemu onda ta međuresorna grupa koja tu odluku treba da donese, ukoliko je već, kako rekoh odluka doneta? Dakle, razlozi protiv izgradnje su jasni, očigledni i ne bi ih, kažem ovde, posebno elaborirao, možemo kasnije po nekoj drugoj temi, po nekoj drugoj tački dnevnog reda, ali svejedno, očekujem konkretan odgovor.

Dakle, uprkos tome što su opredeljena sredstva tokom 2018. godine, zaključeno da je to jedan od projekata od značaja, znači u julu, pre godinu dana, ali iz svega onoga što se čulo i što je ovde čak i govorio ministar Mali, u Skupštini pre nekog vremena, stekao sam utisak da ta odluka nije definitivna.

Dakle, da li je odluka donesena? Da li je definitivna? I, da li postoji šansa? Na to apelujem i završavam time, da se ona opozove, to je takoreći i moja usluga i predlog ovoj vladajućoj većini, jer mislim da ta odluka neće naići na odobravanje javnosti, čak i onoj koja je naklonjena SNS i aktuelnoj Vladi. Hvala.

Ovoga puta imam samo jedno pitanje, koje ide na najviše adrese - predsednik Republike, predsednik Vlade i Ministarstvo spoljnih poslova, a tiče se ove aktuelne jučerašnje i današnje posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji.

Da ne bude nesporazuma, uvek je važno kada prvi ljudi važnih evropskih zemalja posećuju i sastaju se sa liderima Srbije i protiv toga niko nema ništa protiv.

Ali, prilikom tih susreta, to je moje mišljenje, treba imati barem mrvu elementa nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja, tim pre što, sećamo se kako je jesenas protekla poseta, odnosno proslava i obeležavanje 100 godina pobede u Prvom svetskom ratu ili Velikom ratu i kakav je tamo tretman imala srpska delegacija, odnosno srpski predsednik. Da ne govorim o zastavi Kosova u Notr Damu i onom ponižavajućem mestu na koje je bio smešten predsednik, ko god on bio, šta god o njemu mislili, predsednik jedne od zemalja pobednica u tom Velikom ratu.

Dalke, u tom kontekstu se dešava ova poseta, važna poseta i domaćin, umesto da je iskoristio priliku da se izvini zbog tog incidenta, najblaže rečeno incidenta, u Parizu, zapravo je napravio jedan novi diplomatski gaf. Zato kažem da moje pitanje ide na dve adrese. On je rekao, citiram – Srbija i Kosovo su zaista evropske države. Dakle, evropske države su Srbija i Kosovo i mi treba da pomognemo da se to prevede u realnost, odnosno činjenice ili realnost.

U tom svetlu je govorio i o potrebi sporazuma između Srba i Albanaca, odnosno između Srbije i Kosova, jer taj eufemizam Beograd i Priština uglavnom se koristi u našim medijima, većina evropskih državnika ga, nažalost, ne koristi, nego govori o Srbiji i Kosovu kao ravnopravnim zemljama. U tom kontekstu, Makron je govorio o nemačko-francuskom primeru i rekao je da ponos nacije nije u konfliktu sa zemljom koja vam je sused, dakle, ponovo insinuirajući da je Kosovo sused Srbiji.

Naravno da je poznato da se ne slažemo sa većinom evropskih zemalja, ne sa svima, srećom, ali sa većinom evropskih zemalja i većinom zapadnih zemalja po tom pitanju, ali kada je već tako visoka poseta, na najvišem nivou, u pitanju, onda je, mislim, bilo neophodno da se ljubazno i učtivo skrene pažnja i stavi do znanja gostu da Srbija smatra da nije Kosovo nezavisna zemlja i da nije sused Srbije. Posebno je važno u svetlu svega ovoga što se dešavalo prethodnih meseci na relaciji Pariz-Beograd i u tom smislu neka diplomatska reakcija Ministarstva spoljnih poslova, recimo, ambasadoru Francuske, mislim da bi bila na mestu, a ne bi narušila čitav pozitivan kontekst.

Ono što je najtužnije u svemu tome, srpski mediji, većina domaćih medija, ovde pred sobom imam sve srpske dnevne novine koje izlaze u Srbiji, osam novina, ja sam prelistao pažljivo, ni jedna novina nije zabeležila tu izjavu Emanuela Makrona. Oni koji nisu gledali TV prenos, uživo, prenos sa konferencije za štampu, građani Srbije prosto ne znaju za tu izjavu. To je verovatno u želji da se ne naruše dobri odnosi i pozitivna atmosfera u vezi sa tim.

Ali, zabijanje glave u pesak, to je moje najdublje i najiskrenije mišljenje, zatvaranje očiju pred tim stvarima, takvim izjavama i takvim nediplomatskim gestovima, kakav je i sada učinio predsednik Makron, ne doprinosi ni bilateralnim odnosima, ne doprinosi ugledu Srbije u svetu, već naprotiv.

Dakle, ta vrsta autocenzure koju su preneli naši mediji i naš politički vrh mislim da je zapravo štetna, kontraproduktivna i samo omogućava da se takvi događaji i takve izjave gomilaju, a ima ih mnogo. Šteta je i žalim što je ukupno dobra atmosfera ove posete narušena tim incidentom, a još više žalim što naše Ministarstvo spoljnih poslova ili, za sada, naša diplomatija i naš politički vrh nisu reagovali, kažem, učtivo ali odlučno na to što se dogodilo juče u Beogradu, baš kao i ono jesenas u Parizu. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam više puta govorio ovde da ova institucija poslaničkih pitanja je jedna od retkih oblasti iz delokruga rada Narodne skupštine i narodnih poslanika koja koliko-toliko funkcioniše. Daleko od toga da dobijamo odgovore na sva pitanja, naravno da ne, ali i drugi put ću apostrofirati adrese sa kojih odgovori uglavnom ne stižu ili uopšte ne stižu. Ali, kažem, većina subjekata, tj. objekata od kojih je traženo mišljenje ili odgovor, uglavnom odgovaraju, nekada formalnije, nekada sadržinskije.

U tom smislu sam ja dobio odgovor na moja neka prethodna pitanja od Ministarstva spoljnih poslova i od Ministarstva finansija. Ne kažem da sam zadovoljan tim odgovorima, ali isto tako konstatujem da oni nisu ni potpuno rutinski, formalni u smislu da su pokušali da pruže neko objašnjenje i razjašnjenje, što i jeste smisao ovog instituta poslaničkih pitanja.

Međutim, odgovorom Ministarstva spoljnih poslova, a ima ih dva, moram da konstatujem i da u jednom smislu tražim dopunu tog odgovora. Ticalo se reakcija ili nepostojeće reakcije Ministarstva spoljnih poslova i na onaj incident grubog vređanja države Srbije i SPC od strane funkcionera, odnosno visokog službenika ambasade Crne Gore u Turskoj.

Drugo, ticali se što je sada centralna tema mog pitanja – zabrana ulaska u Crnu Goru četvorici srpskih državljana. Dakle, četvorici srpskih državljana i intelektualaca, uzgred bolje rečeno, Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću je uskraćen ulazak i boravak na teritoriji Crne Gore. Odgovor koji sam ja dobio od Ministarstva spoljnih poslova je glasio, povodom prvog pitanja – Da. Mi nismo reagovali, jer je Ministarstvo spoljnih poslova preduzelo mero prema svojoj službenici. Što se tiče ovog drugog pitanja, odnosno zabrane ulaska u Crnu Goru, da Srbija u vezi sa ovim pitanjem, citiram: „neće uvoditi recipročne mere Crnoj Gori.

Ja nisam tražio recipročne mere, ja sam pitao i sada ponavljam to pitanje – da li naše Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima mesta bilo kakvoj reakciji, noti, pozivanju ambasadora Crne Gore u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je Maršu ili bilo kojem potezu ili meri iz domena diplomatskih mera na nešto što je, ponavljam i naglašavam, flagrantan slučaj i primer kršenja ljudskih prava državljana Srbije i zabrana ulaska u Crnu Goru. Nije reč o nikakvim kriminalcima i sumnjivim licima, već naprotiv, uglednim intelektualcima, od kojih su neki poreklom iz Crne Gore, neki nisu.

Dakle, u tom smislu tražim dodatno razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova, ali pohvaljujem trud da ste odgovorili nešto konkretno, a ne formalno.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva prosvete, gospodina Šarčevića, kojeg pitam – da li Ministarstvo, a ja sam čuo izjavu u medijima, ali to je jedna stvar, sad je zvaničan odgovor, da li Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima osnova, razloga i potrebe, s obzirom na ono što se poslednjih dana dešava u javnosti i medijima, da se pokrene istraga i inspekcijski postupak ili nešto iz delokruga rada Ministarstva prosvete u vezi sa priznavanjem, odnosno diplomom potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, dakle samo kratko – da li ima osnova? Da li će preduzeti ili neće preduzeti, ne ulazim u klasifikacije tog dela?

Poslednje pitanje, iako očigledno neće biti mnogo vremena, samo skrećem pažnju, a i pismeno ću uputiti dopis predsedniku Narodne skupštine, gospođi Gojković, da skrenem pažnju na apsolutno neprihvatljivo i flagrantno kršenje i Poslovnika i rekao bih čak ljudskih prava, pogotovo političkih prava opozicionih poslanika u ovom domu Narodne skupštine od strane s jedne strane predstavnika vladajuće većine, ali zapravo od strane predsedavajućih ovog parlamenta, koji u njenom odsustvu, pogotovo predsedavajući iz nekih koalicionih stranaka, odnosno mlađih partnera vladajuće stranke ili ne žele ili ne smeju da se suprotstave govornicima vladajuće većine i u tom smislu grubo krše Poslovnik, dozvoljavaju replike ne od dva, tri minuta, da se završi misao rečenice, to je korektno i to je u redu, nego replike od po osam, 10, pa čak i 15 minuta pre svega šefu, ali ne samo njemu, skupštinske većine SNS, gospodinu Martinoviću.

To blamira i kompromituje i dobru volju iskazanu od strane predsednice u ovom domu, kao i pokušaj da ovaj dom koliko toliko funkcioniše u normalnim parlamentarnim okvirima. Zbog toga jedan deo pozicije i bojkotuje ovaj parlament, a kažem i tretman ovih malobrojnih opozicionih poslanika ovde pokazuje da jedan deo Skupštine, pa i jedan deo rukovodioca Skupštine, odnosno predsedavajućih nema dovoljno sluha za te formalne stvari.

Ono što se na Administrativnom odboru kaže, da ne ulazimo, tu ima svega i svačega, to ćemo kasnije raspravljati o tim sadržinskim stvarima, ali prosto formalno i proceduralno ne dozvoljavaju se replike, dozvoljavaju se i opoziciji i dozvoljava se beskonačni niz repliciranja koji traje 5, 10 i 15 minuta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

To kažite kolegama drugim, ja sam kolegijalan, nisam čak imao ni nameru da se javljam. Mislim da je sve jasno više ili manje iz ove celodnevne rasprave zbog izveštaja.

Prvo, hteo sam javno predstavnicima ovde prisutnim iz kancelarije Poverenika, kažem ono što sam rekao i u raspravi na Odboru za kulturu. Zato nema potreba da nešto previše dužim i širim, u osnovi sam zadovoljan i pozitivnim sam ocenjivao rad te institucije. Pri tome, nisam nikada preterivao i bio euforičan u pogledu pohvala. Siguran sam da je bilo i propusta i bar nešto od onoga što se ovde čulo, verovatno ima i osnova za zamerke, ali oprostite, koliko sam shvatio, kancelarija reaguje po onim zahtevima koji idu prema njoj. Dakle, niste vi ti koji ste primarno odgovorno zato što je, ne znam, jedna grupa pitača i jedna vrsta informacija možda bila dominantnija u odnosu na druge.

Dakle, to je dosta kvalitetan rad ove institucije i tu odgovornost prvog čoveka, kako i odgovornost, tako i zasluge prvog čoveka te institucije ne može da bude ne pomenuta, što ne znači da nije bilo, kao što rekoh, propusta i da nešto nije moglo bolje.

Ono što je posebno važno i zbog čega hoću da kažem i po malo pozovem i prozovem kolega sa druge strane, da prosto razmisle, makar u sebi, ako ne javno, ovde da polože račun, kako će oni nakon svega što su govorili danas ovde, nakon svih kritika, uvreda, kleveta, na račun pre svega same institucije i njenog prvog čoveka, gospodina Šabića, kako će sada da glasati, a glasaće i svi znamo da će glasati za ovaj izveštaj?

Dakle, prosto ovo je jedan, ali nažalost ne jedini, ne prvi primer vrišteće nedoslednosti, jedne, kako bih rekao, da ne otvaramo preveliki krug replika, mada će ih verovatno biti, gotovo licemerja, da se šest, sedam sati najstrašnije kritikuje i kleveće rad te kancelarije i tog Poverenika, a onda se glasa za taj izveštaj. Zašto? Zato što je taj izveštaj i glasanje za taj izveštaj, on će ići negde dalje, i biće pozitivno vrednovan u nekim evropskim telima, kao što je i u ostalom rad same kancelarije Poverenika jeste pozitivno vrednovan i u ocenama Evropske komisije i znam pouzdano da su se neki ministri i neki ljudi iz vlasti, Vlade hvalili, između ostalog i time, kako ta kancelarija dobro radi, kako napreduje, a sa druge strane za domaću javnost, za publiku, za biračko telo slušamo najstrašnije kritike, i rekao bih, strašne stvari, paralele, ne znam, sa fašizmom, sa Hitlerom, sa nacistima i sve ono što smo mogli da čujemo tokom ove višesatne debate, da ne govorimo o kolateralnim prozivkama političkih protivnika, odsutnih ili prisutnih.

Dakle, to može da prođe jednom, dva puta, pet puta, deset puta, ali posle toga gubite kredibilitet i u očima tih evropskih tela, kojima ćete se obratiti glasajući za ovaj izveštaj. Jer, zbilja, ja znam da moje kolege sa leve strane neće glasati, oni smatraju da ta institucija ne treba ni da postoji, nemam ništa protiv, mogu i da ih pomenem, to su radikali, dakle oni su kritikovali, oni smatraju da ta institucija, da taj Poverenik ne treba iz razloga koje su navodili. Ali, vaše kritike, diskusije, pre svega gospodina Martinovića, ali i niz drugih, su bile oštrije, gore, duže, malignije, malicioznije, kako god hoćete, prema instituciji, prema ličnosti gospodina Šabića, čak i od kolega radikala, a vi ćete posle toga glasati. Onda budite dosledni, onda glasajte protiv ili pređite na ovu stranu, ne bi vam bio prvi put gospodine Martinoviću da promenite stranu, pa da onda osvojite protiv.

(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)

Smirite se kolega Martinoviću.

Dakle, opet je bilo neumesnih komentara, opet ste pominjali sendviče i to više puta, ručkove, ko je ručao, ko nije ručao. Nemojte se previše ljutiti. Evo, vidite, i sada ne možete da ćutite pet minuta da istrpite kritike, dobronamerne kritike.