Javljam se po amandmanu.

Dakle, ja se slažem, kao što sam rekao, sa tim da je ovo jedan dubiozan zakon, da je ovo zakon koji je, prvo, najozbiljniji u smislu posledica u odnosu na neke druge koje smo ovde imali ovih dana na dnevnom redu i da slušajući kako predstavnici vladajuće većine govore o tome to se predstavlja kao jedna epohalna civilizacijska tekovina, kao nešto što unapređuje prava zaposlenih, kao nešto što nas stavlja u red, ne znam, civilizovanih društava.

Nevolja je u tome što je to otprilike tačno onoliko koliko je bilo tačno da u jednom društvu recimo u kome postoji praksa robovlasnička, ali neuređena je, neko kaže – hajde da uredimo te robovlasničke odnose i onda to predstavi kao napredak, kao civilizacijsku tekovinu.

Nevolja je u tome što zaista postoji loša stvarnost i haos u pogledu rada tih agencija i u pogledu položaja zaposlenih na ovaj način, ali mi ovim zakonom samo legalizujemo uz neka kozmetička poboljšanja njihov položaj umesto da tu praksu napuštamo. Potpuno je jasno, to jeste jednim delom globalni, odnosno svetski trend, ali ne moramo mi baš svaki loš svetski trend da prihvatimo da požurimo sa njegovom implementacijom kod nas. To je da je sve manje zaposlenih na neodređeno, da čak ni zapošljavanje na određeno više nije dovoljno popularno, nego bukvalno imamo ovu praksu iznajmljivanja radnika, odnosno iznajmljivanja radnika na lizing. To je suština, drage moje kolege i građani koji ovo slučajno gledate.

Nevolja je u tome, i završavam time, što se ovde, kažem, svaka stvar predstavlja kao epohalna civilizacijska i progresivna tekovina, čak i oni čime smo se bavili i prepodne i juče kada imamo nekoliko izmena i dopuna zakona koji zapravo imaju svega par reči i rečenica i kojima se odlaže u suštini uvođenje reda kada je reč o platama, odnosno primanjima zaposlenih u javnom sektoru po treći, četvrti, peti put za fakta ove vlasti, a drugi ili treći put od kada je gospodin Ružić ministar, mi prosto prolongiramo rok za uvođenje platnih razreda, što je znak određene nemoći i slabosti vlasti da se sa tim uhvati u koštac iako je obećala i građanima i nama poslanicima, koliko prošle godine je bio tu gospodin Ružić, a bogami i međunarodnim institucijama nekim.

To se odlaže i onda ih prate diskusije koje se sastoje od hvalospeva, od, kako bih rekao, apoteoza i himni o mudroj politici vlasti. Može da se kaže – ta vlast je imala rezultate, dobar je autoput, dobro je ovo i ono, evo ovde smo omanuli i idemo dalje. Ali mi danima slušamo hvalospeve čak i o nečemu što je direktan propust ili slabost ili nemoć vlasti da uvede te platne razrede.

Tako je i sa ovim Zakonom o agencijama za zapošljavanje, gde se taj haos koji postoji realno na tržištu radne snage i ta rđava praksa stavljaju u neku pravnu formu, u neki zakonski okvir, ali na jednom kursu koji je, ne znam ni kako da ga nazovem a da ne bude previše gruba reč, neka ostane ovo sa radnicima, odnosno zapošljavanjem na lizing. I to zaista ne može dobiti podršku mene, a i drugih, rekao bih, poslanika da bi trebalo, koji misle svojom glavom. Hvala.

Po amandmanu.

Dakle, sve ovo što smo čuli u poslednje vreme i poslednjih par sati se svodi i otprilike ide u istom pravcu. Mi koji kritikujemo ovaj Predlog zakona smatramo da je on u celini, u detalju, nepotreban, a možda i štetan, verovatno štetan. Nije važno da li je upotrebljena neka blaža ili malo teža formulacija, ali evo, pogledajmo zdravorazumski poštovane kolege.

Imamo poslodavce, imamo Nacionalnu službu za zapošljavanje, šta će mi onda ove agencije i čemu služe ove agencije? Postoji rad naravno na određeno vreme, postoji rad na neodređeno vreme i postoji rad po potrebi, kao što rekoh, preduzeća da angažuju radnika. Može to da uradi direktno preko konkursa, može preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Čemu ovi posrednici ovog tipa sem ako ima nekih motiva da se negde uskrate ili prikrate prava zaposlenih u nekom aspektu ili da se poslodavac na neki način oslobodi neke obaveze koje čak ima i po ovom restriktivnom Zakonu o radu, o kojem je ovde bilo reči? Samo se o tome radi.

Dakle, imamo potrebe poslodavca, ako ima za angažovanje radnika, može da ga angažuje na određeno, nažalost, sad je to praska, u poslednje vreme je tako, tako je to i u svetu, na određeno vreme, privremeni-povremeni poslovi, ovako ili onako i imamo, kažem, Nacionalnu službu. Ovo jeste na neki način legalizacija prakse koja postoji, ali za koju svi smatramo da nije bila dobra.

Znači, u tom smislu mi smo čuli ovde mnogo toga, o putevima koji se grade, o dobrim potezima ove vlasti, sa ili bez navodnika, puno kritike na račun nekih kolega ovde odsutnih iz opozicije, ali to nema veze sa onim što je ovde tačka dnevnog reda.

Kao što smo opet imali priliku da vidimo amandmane predstavnika vladajuće koalicije, ja sam ih ovde gledao, ali nisam hteo da pravim zbog toga paradu, koji liče kao ono nekada zbog čega smo dobili packe kao parlament od predstavnika Evropske komisije i nekih drugih međunarodnih poslanika. Ponovo smo imali praksu amandmana koji je potpuno prekopiran Predlog zakona, član zakona sa zarezom ili navodnicima na kraju, da bi se onda dobio šlagort da se govori i kritikuje, da ne kažem, pljuje neko iz opozicije.

Ako ima neko nešto da primeti kolegi Aleksiću i da mu zameri, neka napravi konferenciju za štampu ovde u holu, kao što je to uzgred budi rečeno, danas to uradio kolega Martinović, napravi konferenciju i kaže mu šta ima. Dakle, nema nikakav problem to. Ali, mi ovde sada imamo ponovo praksu, doduše ne onako masovno kao što je bila prethodnih godinu, dve dana, ali ponovo da se unose fantomski amandmani, sa zarezom, zapetom samo kao dodatkom i da se onda to vreme od pet, 10 minuta ili dva, tri koliko ima koristi na način koji nije primeren.

Dakle, razgovaramo o zakonu, hvalite i branite zakon, ako ima osnova da se on hvali, kao što je bilo pokušaja, a ostalo od pohvala o mudroj politici vlasti do kritike nekih odsutnih predstavnika opozicije ostavite za konferencije za štampu u holu Skupštine ili za svoje stranačke aktivnosti. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovde sam već postavljao pitanje kada je bila Vlada u vezi sa najavom zabrane automobila sa neadekvatnim ekološkim standardima motora, a povodom kojih neoprezne ili barem preuranjene izjave i najave predsednik Aleksandra Vučića, koji je o tome govorio u jednoj TV emisiji. Nakon toga su i mediji i neka ministarstva izlazili sa različitim stavovima po tom pitanju i kada sam, sada na poslednjem susretu sa predsednicom Vlade, direktno postavio pitanje ministru ekologije, dobio sam neki odgovor koji, blago rečeno, nije zadovoljavajući, nisam ga razumeo, pretpostavljam da nije jasan ni većini građana zemlje. Pri tome, to je stvar koja zanima najveći broj, veliki broj građana Srbije, jer najveći broj njih ima automobile koji bi, po ovoj najavi, bili zabranjeni, odnosno ne bi bili dozvoljeni da se voze. Znači, to je ovaj standard evro četiri, tri, zapravo evro tri, a pitanje je šta je sa ovim evro četiri standardom motora?

Dakle, ono što smo čuli od gospodina Trivana je samo da, i to na moje direktno pitanje, niko neće oduzimati automobile. To je lepo. Znači, neće ih niko oduzimati. Da li će biti zabranjen uvoz tih automobila sa tim motorima i kada? Da li će prilikom tehničkog pregleda biti ustanovljavano, ne koji je nivo motora, odnosno koji je standard motora, već kolika je štetnost tih izduvnih gasova koje to konkretno vozilo proizvodi, pa će na osnovu toga biti preduzimane mere?

Dakle, mnogo je nejasnoća, a tiče se većine ili, kažem, najvećeg broja građana ove zemlje. Zato apelujem na Ministarstvo saobraćaja, Ministarstvo ekologije, naravno, pre svega, na Vladu, ali ovo su nadležna ministarstva da izađu, već do Nove godine, sa jasnim stavom po tom pitanju, ako ga imaju, ako ga nemaju da ga zauzmu, jer ovo ostavlja prostor za spekulacije. Niko ne zna da li da kupuje automobile. Uvoznici ne znaju da li će biti zabranjeno, da li neće biti zabranjeno. Ostavlja se prostor i za spekulacije i za manipulacije, sa jedne strane, a sa druge strane stvara se konfuzija i kod običnih građana i potencijalnih i sadašnjih korisnika tih automobila.

Interesantno, uzgred budi rečeno, na moje direktno pitanje je stigao odgovor od Ministarstva saobraćaja, pitanje u vezi sa ovim, koje se sastoji od jedne rečenice koja kaže da odgovor nije u nadležnosti ovog ministarstva. Pitao sam Ministarstvo saobraćaja, nisam pitao Ministarstvo sporta i omladine, nisam pitao, ne znam, Ministarstvo za verska pitanja. Dakle, ko je nadležan ako nije Ministarstvo saobraćaja nadležno za ovo, kažem, u korelaciji, komunikaciji sa, pretpostavljam, Ministarstvom ekologije? Dakle, što pre konkretan stav po ovom pitanju. Da li će biti doneta ta uredba? Da li će važiti od polovine sledeće godine ili kasnije? U svakom slučaju da se već sada najavi i da ljudi, građani mogu da računaju sa nečim pouzdanim, a ne da budi žrtva glasina i spekulacija.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i MUP i tiče se ove afere „Jovanjica“, odnosno proizvodnje marihuane u blizini Beograda, a na parceli od gotovo 12 hektara, pri čemu se ispostavilo da je gotovo slučajno ili gotovo slučajno otkrivena ta ogromna, najveća proizvodnja marihuane, ne samo u Srbiji, nego u čitavom ovom regionu, svakako na Balkanu, a možda i u Evropi.

Ima dosta kontraverzi u javnosti i zbog toga što su neki visoki funkcioneri ove vlasti ranije posećivali to imanje. Naravno, gospođa Brnabić je duhovito, opet u razgovoru sa mnom, rekla da je tu bilo nekada Panonsko more, da li je tako, pa šta sad to znači, to nije nikakav dokaz. Naravno da nije dokaz, ali mogli su ministri čupkati štetne biljke ili brati paradajz ili rotkvice na nekom drugom imanju. Postoje indicije o bliskosti sa nekim strukturama vlasti. Kako god, to su spekulacije.

Ono što je konkretno - dakle, da li Ministarstvo poljoprivrede dalo subvencije „Jovanjici“ i da li su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo poljoprivrede bili zaduženi za kontrolu proizvodnje, tako osetljivog proizvoda kao što je industrijska konoplja umesto koje je na „Jovanjici“ osvanula marihuana?

Dakle, da li je bilo podsticaja za proizvodnju za „Jovanjicu“ i da li je bilo kontrole toga šta je na „Jovanjici“ proizvođeno? Hvala.

Zahvaljujem.

Govoriću o ovoj tački 11. – Predlogu zakona o izmeni Zakona o privremenom uređivanja načina naplate takse za javni medijski servis.

Pošto je to bila tema i Odbora za kulturu, mislim da se svega par diskutanata na to osvrnulo i mislim da ne bi bilo dobro da ovaj složeni pretres sa mnogo tačaka nekako u stranu gurne ovu važnu temu, pogotovo za dobar deo građana ove zemlje.

Naravno, reč je o povećanju takse sa 220 na 255 dinara, počevši od 1. januara naredne godine. Povećanje, naravno, nije veliko i pretpostavljam da je to ono čime će i predstavnici vlasti, odnosno predlagač to pravdati, ali to kada prebacite u procente jeste povećanje od oko 15% takse.

Ono što je zanimljivo i što su verovatno zaboravile i kolege, a možda i građani, ali se to pre ili posle opet pokaže na džepu, jeste da smo mi pre tačno godinu dana već imali jedno povećanje koje je procentualno bilo mnogo veće, iako na apsolutnim iznosima nije tako delovalo, povećanje preko 40% takse, sa od 150 na 220 dinara. Dakle, pre godinu dana je bilo povećanje preko 40%, sada je povećanje od 15%. Kada se to pomnoži, koliko ima građana koji plaćaju, sa 12 meseci, to su ozbiljna sredstva.

Tu imamo jednu načelnu dilemu. Kada je reč uopšte o javnim servisima, njihovom funkcionisanju i njihovom finansiranju, odmah da kažem da nisam protiv naplate takse, odnosno protiv da građani finansiraju svoj javni servis, ali bih podsetio one koji su možda zaboravili, a mogao bih ovde iz telefona, postoji zvučni zapis, odnosno tonske izjave, kada je predsednik, tadašnji kandidat za najviše funkcije, SNS obećavao da će pretplata biti ukinuta, pa se i ona bila ukinula jedno kratko vreme, da bi to njegovo obećanje bilo ispoštovano, a onda je vraćena pretplata, prvo, skromnih 150 dinara, pa 220, pa sada na 255 dinara. Mic po mic, mi vraćamo tv pretplatu, praktično, taksu za medijski servis.

Znači, jedno je što je to obećanje jedno od brojnih predizbornih obećanja izvrdano, odnosno nije ostvareno, ali to je problem vladajuće stranke i njihovih birača i njihovog sećanja.

Ono što je meni problem jeste… Šta građani ove zemlje dobijaju za uzvrat od javnog servisa za tu taksu koju plaćaju? Otprilike, neće od ovoga sada javni servis, kada kažemo javni servis mislimo obično na RTS, nije tu RTS, tu je i RTV, odnosno Javni medijski servis Vojvodine koji, takođe, participira u tome, odnosno u prihodima koji se na taj način sakupljaju. Znači, šta građani dobijaju zauzvrat?

Kažem, neće oni postati sada bogatiji zato što je udeo države, subvencije države su smanjene u ovom budžetu, o tome je bilo reči, za otprilike onaj iznos koji se mogao očekivati, odnosno da će se prikupiti ovim povećanjem takse.

Dakle, ja ne bih imao ništa protiv da država jača u raznim svojim aspektima, uključujući i u informativnom aspektu. Ne mislim da je sreća da se državni mediji na ovaj način likvidiraju, kao što je u jednom talasu pomodarstva i navodne evropske prakse, kao što je činjeno i izveden pravi pomor, recimo, na lokalnom nivou sa lokalnim potencijalnim javnim servisima, odnosno informativnim centrima na lokalu, koji su ili uništeni, zatravljeni ili prešli u često sumnjive privatne ruke, pa onda isto uglavnom pogašeni zarad nekog poslovnog prostora ili ni zbog čega.

Dakle, podržavam to da država ima snažan, odnosno da građani imaju snažan javni medijski servis, ali kažem, najblagonaklonije kada gledam i govorim, mislim da naš javni servis, to je jedna od retkih stvari u kojoj se slažemo, čak dobar deo nas ovde poslanika, ne ispunjava u dovoljnoj meri tu svoju funkciju.

Ima preterivanja sigurno i sa jedne i sa druge strane, kada govorim i o vlasti i o opoziciji, kada su kao svi nezadovoljno. Ja mislim da opozicija mnogo, mnogo više treba i mora da bude nezadovoljna, iako ne mislim da je sve loše, daleko od toga.

Drugo, što me podseti jedna koleginica ovde maločas, naravno da javni medijski servis nije samo informativni program i drugi segmenti programa RTS i našeg srpskog javnog medijskog servisa su dosta solidni. To može biti bolje, ali u svakom slučaju, kada se uporedi sa programima većine komercijalnih televizija, javni servis ubedljivo po kvalitetu odskače. Tu nema nikakve sumnje.

Ono što treba postići, prosto skrećem pažnju na to, možda ćemo se na Odboru za kulturu malo više time baviti, jeste da treba da imamo snažan javni medijski servis. Istovremeno, taj javni medijski servis ne bi smeo, ne bi trebao da zatravi i poništi, uništi privatne emitere, odnosno komercijalne emitere, niti da oni ugase njega, što je verovatno bila neka tendencija, niti da on zbog svoje privilegovanosti, a objektivno on jeste privilegovan, jer ga svi građani finansiraju, ne bi smeo da uništi, ispuni prostor pa da za njih ne ostane ništa.

Nas, naravno, zanima najviše informativni program, ali to je samo deo segmenta, deo rada i proizvoda, odnosno proizvodnje medijskog javnog servisa. Drugi segmenti su relativno zadovoljavajući i može uvek, naravno, bolje.

Ali, ako već izdvajamo i ja i svi građani ove zemlje sredstva koja su relativno mala, ali samo relativno, za to, onda hoću, sada govorim kao građanin, ne kao opozicioni poslanik, na tom medijskom servisu da gledam utakmice reprezentacije Srbije, čak i kada loše igra i kada beleži loše rezultate.

Znači, to je minimum koji zahtevam i očekujem od toga… a ne da lovim po privatnim nekim kanalima, kablovskim televizijama da li ću videti da li se i ko prenosi ovog puta utakmice reprezentacije. Pre svega mislim na fudbalsku. Naravno, mislim i na sve druge reprezentacije, odnosno na sve druge sportove države Srbije. To je ono što je apsurd.

Poželjno bi bilo, ali sada znamo da je to teško i daje to skupo, da mogu da pratim, naravno, i najkvalitetniji sport, tipa Liga šampiona i tako dalje, pogotovo kada tamo igraju, ili Liga Evrope, i naši predstavnici, a ne opet da se dovijam da li, kada i kojih dana ima prenos, a kojeg nema, ali to je sada već nešto drugo i o tome može da se raspravlja, bilo bi poželjno. Ali, ono prvo, kada je reč o utakmicama reprezentacije, to je apsolutni bezuslovni uslov, odnosno neophodno je da nam to obezbedi naš medijski servis i to obični građani očekuju.

Meni su na ulici ta pitanja postavili mnogo puta - zašto ne pitate, kako je to moguće i tako dalje i tako dalje. Ja sam pitao i Ministarstvo kulture i informisanja i dobijao sam neke odgovore, ali mislim da je to nešto što je neophodno da obezbede za nas kao građane i za sve građane, bez obzira koje smo političke opcije.

A sada, kada govorimo o političkim opcijama, dakle oni su dužni, naravno da obaveza postoji i tu obavezu imaju i drugi privatni emiteri koji koriste nacionalno dobro, resurs, kao što je frekvencija, ali medijski servis tu obavezu ima u mnogo, mnogo u većoj meri, da obezbedi relativno ravnopravno predstavljanje različitih političkih opcija i iz vlasti i opozicije, da omogući debatu, da omoguće da se čuju mišljenja.

Nemojte mi kao što je neko ovde činio na jednoj raspravi, ne ovde u Skupštini, nago na jednoj raspravi pod krovom Skupštine prilikom razgovora sa predstavnicima Evropskog parlamenta, pa je neko sabrao ove prenose, pa koliko ima prostora u prenosu, pa kaže – evo, tu može da se čuje opozicija koliko ima vreme.

Ovi prenosi su posebni, ali Prvi program RTS-a i RTV-a je obavezan da omogući debatu ne u jednoj emisiji nedeljno, gde se onda skupe, pa svi pričaju u glas i niko nikoga ne čuje i onda se samo stvara šum i stvara loša slika i ostavlja loš utisak o tome na šta liči naša politička scena. Znači, ne može jedna i to dosta dubiozna problematična emisija nedeljno da tu potrebu za sučeljavanje različitih političkih stavova ispuni. To nije dovoljno.

Dakle, mislim u tom svetlu, bez obzira što ja, uslovno rečeno, podržavam ovo povećanje, ali smatram da bi se moralo mnogo više potruditi RTS, pa i ovaj pokrajinski servis, koji nekako uvek ostane malo na strani i u senci, da više građanima ispune očekivanja, bez obzira na njihove političke opcije.

Od Javnog servisa se ne može očekivati da vrši agitaciju i da bude pristrasan, kao što to mogu neke komercijalne televizije da budu. Ne da ne bi smeo, on ne sme to da bude. Nije dobro, nije prihvatljivo, kažem, ni da privatni emiteri krše zakon i neka pravila, ali RTS ima obavezu više, i da bude kulturniji i da bude kvalitetniji i da bude svestraniji, a on to, nažalost, jeste, ali ne toliko svojim kvalitetom koliko zbog toga što je ova konkurencija uglavnom slaba, odnosno mnogo gora.

Još samo ovo hoću da kažem. Govorim sad kao neko ko poznaje, jer i sam, jednim delom sam taj hleb jeo, ali znam mnoge ljude koji se bave novinarskim poslom. Biti novinar medijskog Javnog servisa je ipak privilegovana stvar u odnosu na, recimo, posao u nekim drugim ili većini drugih medija – i sigurnost pravna, profesionalna, a i uslovi su tu ipak mnogo bolji.

Baš zbog toga bi možda kolege, ja ih zovem kolegama, u svakom slučaju ljudi koji rade tamo, trebali više da se bore i potrude oko očuvanja i profesionalnih standarda i nivoa, baš zbog toga, zbog te svesti, kad se sve sabere i oduzme, ipak u privilegovanom položaju u odnosu na svoje kolege iz nekih komercijalnih televizija, posebno ove na lokalu, koji su prošli kako su prošli.

Znači, prosto iz toga bi trebali da imaju obavezu, pa između ostalog da i njihovo rukovodstvo, ja imam i znam dobrim delom te ljude i vrlo smo dobri, ali nema opravdanja, to je bilo reči, ali da ne bude samo da sad kao eto vas je to zamerilo, a da smo mi prećutali. Pre desetak dana na raspravi na Odboru za kulturu, to je bila neka vrsta javnog slušanja, a nije bilo formalno javno slušanje, gde su bili svi predstavnici raznih političkih opcija i gde su bili predstavnici i međunarodnih posmatrača i ostalo, bili su pozvani svi komercijalni emiteri, rukovodioci, da ispred RTS nije došao ni direktor, ni glavni odgovorni urednik, nego je došao, meni inače dragi i mislim da je dobar profesionalac, urednik, internet izdanja RTS, koji je zadužen za njihov sajt i internet prezentaciju.

Čak i ovi najozloglašeniji privatni emiteri su poslali direktora, prvog čoveka, glavnog urednika, makar se prošetao ili nešto rekao ili pojavio tamo, RTS u Skupštini Srbije i Odboru za kulturu Skupštine Srbije sticajem okolnosti nije imao ni jednog od dva prva čoveka. To je simbolički jako loša poruka, šta god mi mislili o njima ili šta god oni mislili o nama kao narodnim poslanicima, takve vrste i takvi akti faktički nepoštovanja institucije nisu dobri i mogu samo da proizvode zlu krv i šalju lošu poruku tipa - pričajte vi šta hoćete, mi smo, ne znam, obezbeđeni ili znamo od koga zavisi naš opstanak na tom mestu i šta nas briga za ovu pričaonicu u Skupštini.

Dakle, želim da Javni medijski servis bude bolji. Mislim da nam je to zajednički interes.

Obaveza je, još samo to, nipošto ne biste smeli dozvoliti da ostanemo bez, da Javni medijski servis ostane bez marketinga i takvih je zahteva bilo gde se kaže - pa, oni dobijaju pomoć države, pa i taksu, pa imaju i reklame. Cilj nam je da država prestane, da ne mora da plaća Javni medijski servis. To podržavam. To je cilj ka kome treba težiti, ali ne bi trebalo da bude uslov ukidanje marketinga, ali treba da taj marketing bude bar upola tako ozbiljan i tako uspešan, a ne samo pro forme kao i marketing privatnih emitera kojima je pak mnogo teže, a procentualno i proporcionalno su mnogo uspešniji u obezbeđivanju i prodaji reklamnog prostora.

Dakle, zajednički interes nam je Javni medijski servis da bude što bolji. Ovo povećanje koje se, uzgred budi rečeno, prebacuje sa države na teret građana Srbije, ovo povećanje takse je nešto što nije jednostavna stvar, na to treba obratiti pažnju i iz toga izvući, rekao bih, neku dodatnu obavezu, završavam time, RTS i RTV, odnosno javnih medijskih servisa da kvalitetom nadoknade ili na neki način opravdaju ovo povećanje kako kvalitetom programa, tako i gestovima, kao što je ovaj sitan incident sa neprisustvom ili nedolaskom na raspravu u Odboru za kulturu u Skupštini Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam samo dva puta po tri minuta i zato moram biti vrlo brz i konkretan, a apelujem da i odgovori budu takvi, po mogućstvu.

Gospodine Trivan, mi smo se prošli put kada smo razgovarali, vi ste najavili, bio je problem taj aktuelni, mini hidroelektrana „Raketa“ i svega onog što se dešavalo, nemile scene. U vezi sa tim ja sam imao nekoliko pitanja i vi ste tada najavili da ćete vrlo brzo doći u Skupštinu sa novim zakonom ili izmenama i dopunama Zakona o čovekovoj okolini, o zaštiti okoline koji bi taj problem trebao da reši.

Pitam – dokle je to stiglo? Da li možemo očekivati da će u ovom sazivu taj zakon o zabrani mini hidroelektrana i da li će on sadržati, zaista, to – zabranu izgradnje mini hidroelektrana ili samo zabranu u zaštićenim područjima, jer to su dve različite stvari?

Mislim da ima osnova i za kompletniju zabranu. Kao što sam rekao, ako neko od ovih investitora ima pravo na neko obeštećenje, bolje mu dati nego da rizikujemo nemile scene i neku vrstu mini rata koji se vodio po mnogim krajevima, i ružne scene i razbijene glave i povrede koje su se dešavale širom Srbije na tim gradilištima.

Drugo pitanje je isto za vas, tiče se druge teme, a to je ova najavljena zabrana uvoza automobila sa nižim standardima, ekološkim. Tu je malo zabunu, rekao bih, izazvao i predsednik Republike sa svojim nastupom u jednom intervju. To je dosta izazvalo zbunjenost kod građana, mada je bilo nekoliko pokušaja da se ta stvar razjasni.

Dakle, ljudi su bili u strahu da će maltene neko da im oduzima automobile sa ovim neadekvatnim motorima, ili će to biti samo zabrana uvoza motora sa ispod evro 4 standarda. U vezi s tim, jedno stručno mišljenje vaše da li se vi slažete i da li mislite, bez obzira što je nama bolje, da imamo što bolji, i svi se slažu da imamo što bolji vazduh, ali da zapravo, naši automobili nisu glavni zagađivač čovekove okoline i vazduha, čak ni u gradovima gde su mnogo veći problemi, zapravo, ložišta, odnosno ogrev koji se koristi, pogotovo u zimskoj sezoni? Dakle, daleko od toga da automobili ne zagađuju, ali mislim da je to suviše skup namet, suviše visok namet na džepove većine naših građana koji voze upravo automobile, u ogromnom procentu, 80% je upravo tih koji bi sad došli pod udar ove zabrane.

Za gospodina Lončara samo kratko pitanje koje se odnosi na obolele od multiple skleroze, njih ima oko devet hiljada, i kakve su šanse njihove da se po ovom modelu i za njih obezbedi terapija kompletna i sa novijom ili najnovijim generacijama lekova? Hvala.

Drago mi je što sam čuo relativno konkretne i iskrene odgovore koji, između ostalog, uključuju i to da nema toliko para i nije toliko sjajna situacija u budžetu. Slušajući neke diskusije ovde, mislio sam da smo u zlatnom dobu.

Dakle, ja poštujem napore koji se preduzimaju, ali recimo da smo uštedeli, a da ste sklonili iz budžeta nacionalni stadion i neke slične stvari, uštedeli biste dosta novca za, recimo, lečenje retkih bolesti i još više novca ili za širi procenat onih koji primaju terapiju za multipla sklerozu.

Što se tiče ovih mini hidroelektrana, to što je mali procenat i tako mali procenat energije koji se dobija iz uopšte obnovljivih izvora energije, a pogotovo iz mini hidroelektrana u Srbiji, pa to je za mene dodatni argument da se prosto mnogo više problema i štete proizvodi, a jako je mala korist u energetskom smislu.

Ali, idemo na teža i malo kompleksnija pitanja. To je bilo pitanje možda za gospodina Malog ili Ružića, ali ih nema i zato moram vas pitati, gospođo Brnabić, zašto se ponovo odlaže uvođenje platnih razreda? Znači, dve, tri godine od kada smo mi ovde u Skupštini, stalno se za novu godinu, za 1. januar to najavljuje i onda otkazuje.

Takođe, čuli ste juče i prekjuče gospodina Mustafu iz Preševa koji je rekao i tražio da se obnovi ili realizuju rezultati njihovog referenduma iz maja 1992. godine na teritoriji Medveđe, Preševa i Bujanovca o prisajedinjenju Kosovu.

Gospodin Mustafa je rekao da traži da Albanci na jugu Srbije dobiju sve ono što Srbija traži sa međunarodnim garancijama za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Nije li to, gospođo Brnabić, upravo jedan od primera kako ove spekulacije sa razgraničenjem, razmenom teritorije i slično zapravo povećavaju aspiracije na deo teritorije Republike Srbije i razne apetite koji su bili skoro ugasili ili su bili splasnuli, ponovo oživljava? Dakle, sama priča o tome u našoj javnosti o tim stvarima je ponovo obnovila zahteve, poput gospodina Mustafe.

Napokon, pitanje za gospodina Nebojšu Stefanovića. Mi bismo mogli ovde dva sata raspravljati, ali da li biste bili skloni da podržite, gospodine Stefanoviću, ideju koja možda zvuči radikalno, ali ja je predlažem ovde u Skupštini, može da se malo i modifikuje i šta mislite uopšte o tome da se zbog ovih silnih afera koje se pominju u namenskoj industriji, u proizvodnji oružja, pre svega afera "Krušik", ali i druge, da se do daljnjeg ili ispita ili stavi moratorijum na privatne posrednike u izvozu oružja iz Republike Srbije, a da to rade državni proizvođači i državna firma koja se time bavi? To bi bilo to. Hvala.

Zahvaljujem.
Ja sam poslednji koji bi poricao da pomaka ima i da u raznim oblastima ima napretka. To nije sporno. Ali, u ovim drugim odgovorima, verovatno nepotrebno toliko dugim, se ipak promiče jedna doza, rekao bih junačenja i hvalisavosti koju najbolje će građani sami procenjivati koliko je realna, uključujući zdravstvo i ako ja kažem uopšte ne poričem da napretka ima.
Ono što ste vi gospođo Brnabić rekli povodom stadiona koji se gradi, šest stadiona u Engleskoj, pa ste time pokušali da odgovorite na moju primedbu u vezi sa ovim nacionalnim stadionom, samo pokazuje, odnosno baca sumnje na druge odgovore koji deluju uverljivo i ako su isto toliko ozbiljni, onda stvarno imamo razloga za brigu. Dakle, ti stadioni koji se grade, grade se privatnim sredstvima, grade ih klubovi, a ne gradi ih država i to iz kredita, odnosno iz pozajmice, kao što će naša graditi.
Da ne govorimo o kvalitetu našeg i engleskog fudbala, da deca treba da idu sa ulice, to je tačno, ali neće ta deca sa ulice ići na nacionalni stadion da se bave sportom nego im treba u njihovim školama, u njihovim mesnim zajednicama, u njihovim kvartovima. Tako da opet je to površan argument.
Da ne govorimo o tome da ste preskočili, ali sada nema veze više, o platnim razredima da odgovorite, iako ste odgovarali skoro sat vremena, opet to kažem izvođenje platnih razreda.
Što se tiče namenske industrije, da imamo je, imali smo je i ranije ona je dosta dobro poslovala, ali sada ima ozbiljnih problema. Da, hvala vam na preporuci i bez nje ćemo nastaviti da pitamo i istražujemo, ne da bi podrivali, nego baš zato da bi bolje još stvar funkcionisala.
Što se tiče malo neprimerenog rečnika, treba verovatno predsedavajući da vas upozori, vi ste rekli – licemerno je itd. mogao bih za deo vaših odgovora i optužbi takođe da kažem da su malo licemerni, ali tako je, kako je, to je naša politička kultura. Treba svi da se trudimo i sa jedne i sa druge strane ove sale i ovih stolova, odnosno ovih klupa, da bude bolje. Da bi bilo bolje, moramo se prvo pošteno pogledati i samokritički pogledati u oči svi mi, gospođo Brnabić. Hvala.

Meni je gotovo žao što moram da se vratim na tako trivijalnu temu kao što je budžet, i da kažem svoj stav o tome i pažljivo sam se trudio tokom ovih dana da govorim samo o budžetu, da ne odgovaram čak i na prozivke na svoj račun, a kamo li, da se uplićem u nešto što može da bude zanimljivo, ali ne ovde i ne na ovoj temi.

Ako se slažemo svi da je budžet najvažnija stvar koja u jednoj godini u normalnim okolnostima, ne ratnim, raspravlja i usvaja Narodna skupština, onda mislim da smo svi bili dužni da u granicama svojih mogućnosti doprinesemo ozbiljnosti i dignitetu te teme. Mislim da to nije bilo na svim stranama ove sale shvaćeno, i ako sam rekao u jednom od svojih ranijih izlaganja, izrazio žaljenje i fizički se osvrnuo što deo opozicije da iznese svoje primedbe na taj budžet, ne mogu da ne kažem i da je deo vladajuće većine ovde koristio ovu temu i vreme da govori o svemu drugom, nečemu što je možda moglo da bude deo konferencije za štampu u sali, znači u holu, a ne ovde u plenumu.

Najmanje je bilo reči, čak i pohvala na račun budžeta, a mnogo više se borilo, mačevalo ovde sa nekim neprisutnim protivnikom, sa nekim imaginarnim protivnikom, i vodile polemike kažem, koje treba da se vode ili u medijima ili u holu na konferencijama stranačkim za štampu. Bilo kako bilo, zaista mislim da je neumesno da se neko izjašnjava o naslovnoj stranici novina koje ne vidi, ili o bilo kojoj naslovnoj stranici, sem kažem, u okviru nečeg drugog. Ali, pošto sam rekao da ću ova poslednja par minuta da kažem neko završno mišljenje o budžetu onda ću to i učiniti.

Bilo je dosta napora i dosta argumenata da sam čuo da je ovaj budžet, kao što sam rekao, više izborni, nego razvojni, ali to je na kraju krajeva i sholastička dilema, svako kao što neko čašu vidi polu praznu, polupunu. Ima tu dosta stvari koje su paradne, koje sam ja kritikovao kao i neki drugi, gde mi je ovaj nacionalni stadion bio samo primer i paradigma tog odnosa jednog nerealnog shvatanja, ili nerealne slike o stanju u društvu, koja onda može da unutar te nerealne slike i previše idilične, ružičaste slike, onda se razmišlja i o takvim paradnim i glamuroznim projektima, za koje nema, naglašavam, ni ekonomskog ni sportskog ni nekog drugog opravdanja.

Meni je bilo važno, ukoliko je moglo da se čuje od svih ovih drugih perspektivnijih i najzanimljivijih tema, da sam bar donekle uspeo da postignem to da se bar malo manje govorilo sada ovde u raspravi u budžetu o tome kako je Srbija bila pred bankrotom pre 2012. godine. Nije bila pred bankrotom, ali su bili ekonomski trendovi, nisu se mnogo popravili ni u međuvremenu.

Takođe, malo smo problematizovali, koliko se moglo, i ovu famu o 500 evra prosečne plate, skrećući pažnju da je to knjigovodstvom i administrativno se može postići i ispuniti to obećanje, mada sa zakašnjenjem od par godina, ali da veliki broj građana ne prima tu platu od 500 evra, što je takođe morao da prizna, ili barem da ne demantuje ni gospodin ministar Mali.

Ono što nismo dovoljno, ili bar ja nisam dovoljno, i tu se osećam malo dužnim javnosti, bar ovom delu koji to gleda i prati, sa tim namerama da objasnim ovu treću famu i mit o stranim investitorima, jer ako čovek to problematizuje, ako zausti da priča o tome, odmah mu se kaže ti si protiv stranih investicija, ti si protiv toga, da se Srbija zatvori, da postane ne znam šta, Severna Koreja.

Kao što treba da govorimo o nekim neustavnim potezima, potezima, kada je reč o KiM i aktuelne vlasti, onda kažu – ti hoćeš rat i prizivaš pogibiju i krvoproliće. Dakle, ne ako kažemo da je politika oslanjanja strane investicije i na taj mit, strana investitora problematična i da ne daje rezultate na kraju krajeva, i da je to jedan loš kontinuitet koju ova vlast vuče sa prethodnim garniturama, uključujući čak i ovaj izraz – nacionalni investicioni plan koji smo već imali prethodni i gledali u izvedbi Mlađana Dinkića i njegove političke grupacije, onda nismo neprijatelji države niti ovog budžeta, samo pokušavamo da skrenemo pažnju da ako nešto ne funkcioniše, višestruko se pokazalo da ne radi ne samo u Srbiji nego i drugde, onda možda treba sa tim prekinuti.

Nisu sve investicije iste, nisu svi strani investitori isti, daleko od toga. Kada je reč o Smederevu, Železari Smederevo, niko to ne može da ospori i da je to, čini mi se dobar potez. Na kraju krajeva, ja sam javno sa ove govornice pohvalio tu meru, već kada je reč o Boru, tu ne mogu da delim taj entuzijazam iako je isto kineska investicija. Dakle, od slučaja do slučaja tome treba pristupati, a ne apriori, vikati – ura, bravo po svaku cenu, ne vodeći računa o čemu se konkretno radi. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Imam pitanje za Ministarstvo spoljnih i Ministarstvo unutrašnjih poslova, a tiče se odluke Vlade Srbije da se dodeli, odnosno u Knjigu državljana da se upiše američki građanin, biznismen i milijarder Ronald Rejn Barkl, čovek koji ima mnogo novca, ali ne i jasno koji motiv, ne baš sasvim jasno, koji motiv da postane državljanin Republike Srbije.

Naravno, načelno, ja nemam ništa protiv toga, ali imamo dosta, kako bih rekao, loša iskustva poslednjih godina sa tim državljanima, odnosno tim osobama koje smo upisivali i kojima smo dodeljivali državljanstvo Republike Srbije. Ne verujem da ga je samo ljubav prema Novaku Đokoviću i ne znam pljeskavici i kajmaku srpskom navela na takav čini. Gospodin Bartl je neko ko ima očigledno problema, potencijalno problema i sa američkim tužilaštvom. Nisam siguran da nam ta vrsta akvizicije, u smislu još jednog građanina, odnosno državljanina Republike Srbije, da će nam doneti nešto dobro. Kažem, pogotovo što je on upleten, njegovo ime, u neke mutne afere koje potresaju u ovom trenutku američku javnost i američko pravosuđe. Još uvek nije okrivljen, nije optužen. Jeste da se on hvalio, ne samo on, sa istim prijateljstvom sa bivšim američkim predsednikom Klintonom, pa i sadašnjim američkim predsednikom.

Ima dovoljno razloga za, makar sumnju, ili barem zapitanost našu nad ovim novopečenim državljaninom Republike Srbije, pogotovo kada se setimo nekih zvučnih imena koji su u prethodnim godinama postali državljani, poput bivšeg rumskog premijera Ponte, koji se sklonio od rumskog pravosuđa, tako što je postavo državljanin Srbije, ili još zvučnije ime, rekao bih još skandalozniji slučaj, to je Palestinac Muhamed Dalan, koji je upleten u sve i svašta od trgovine oružjem do, čak nekih sumnji za likvidaciju Jasera Arafata. U svakom slučaju za kojim je Turska raspisala poternicu i nagradu za informaciju o njemu, a koji se šetao gospodin Dalan Muhamed se šetao, ne samo po ovom prostoru Srbije i Crne Gore, naravno boravio je i na Dedinju i slikao se sa prvim ljudima, čelnim ljudima, i Republike Srbije i Republike Crne Gore. U tom smislu treba biti vrlo oprezan prilikom dodele takvih rešenja. Skrećem pažnju, i molim obaveštenje i odgovor o čemu se radi u ovom konkretnom slučaju sa gospodinom Bartlom.

Moje drugo pitanje ide na adresu MUP, premijera Republike Srbije i predsednika Republike Srbije i tiče se izjave Ragmi Mustafe od juče, doslovno rečeno, čelnika jedne albanske demokratske stranke u Preševu, koji je najavio da će zahtevati da se reaktelizuje pitanje izjašnjavanja Albanaca na područjima, odnosno u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa i da će tražiti realizaciju rezultata referenduma iz marta 1992. godine o ujedinjenu sa Kosovom.

Gospodin Mustafa je rekao da zahteva da prava kosovskih Srba koje traži Srbija, pazite prava koja traži Republika Srbija za Srbe na KiM, sa međunarodnim garancijama treba da dobiju Albanci u tom kraju. Dakle, ovo je opasna stvar. Mogla se očekivati, uzgred budi rečeno. Neki od nas su i upozoravali na takve stvari, da svako flertovanje sa idejom razgraničenja, podele, razmene teritorije će dovesti do povećanih aspiracija i zahteva u ovom pravcu.

Dakle, mene zanima šta će konkretno preduzeti MUP i Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije povodom najava i ovih zahteva za prisajedinjenje opština, dela teritorije juga Srbije sa Kosovom. Ili, možda, neću ni da pomislim da im to možda i odgovara, dakle, da li će osuditi, šta konkretno preduzeti ili možda čak i ovakvi zahtevi nekome odgovaraju u Beogradu, ko bi želeo na taj način da pripremi teren i javnost i građane Srbije za ovu, naglašavam, problematičnu ideju o razmeni teritorija naših za naše, odnosno dela teritorije Republike Srbije u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, za deo teritorije Republike Srbije, odnosno opština na severu Kosova i Metohije. Hvala.

Zahvaljujem.

Sticajem okolnosti, o ovom amandmanu smo juče dosta detaljno govorili i ja i gospodin ministar smo o tome pričali malo i na Odboru za finansije, ali ja ne mogu, pošto je ovo sad zvanično, došao je na red, a da se ne osvrnem na ovu stavku, odnosno na ovo kako to piše - projekat urbanog razvoja, sa izgradnjom nacionalnog stadiona.

Uz svo razumevanje i pokušaj da razumem i argumentaciju koja je ovde ponuđena prilikom odbijanja mog amandmana, kao i ono što smo čuli juče u raspravi, i dalje mi se čini da ovo obrazloženje da se amandman ne prihvata, a amandman se tiče zapravo brisanja odnosno uklanjanja ove stavke - izgradnja nacionalnog stadiona, i shodno tome, ušteda od najmanje 150 miliona evra i mogućnost da oni iskoriste, ili da se ne povuku te pare i da se iskoriste za nešto drugo i korisnije u budžetu.

Meni je kao objašnjenje navedeno da će realizacija ovog projekta doprineti, citiram: "urbanom razvoju gradske celine, kao novog poslovnog centra i na taj način omogućiti generisanje prihoda, otvaranje novih radnih mesta i promociju sporta. Takođe, Republika Srbija će postati konkurentna drugim evropskim zemljama po sportskoj infrastrukturi i povećati šanse za svoju kandidaturu za organizaciju velikih i značajnih sportskih manifestacija". To je ono što je navedeno.

U samoj raspravi sa gospodinom ministrom i sa predstavnicima vladajuće koalicije sam čuo još nekoliko stvari koje delom ponavljaju, delom rezimiraju a delom dodaju i neke nove elemente u ovo opravdanje i pokušaj, rekao bih, opravdanja ovog projekta izgradnje nacionalnog stadiona.

Jedno su posebni razlozi, nova radna mesta, tržni centar, neće to biti sportski centar, nego će biti čitav poslovni centar, jedan novi grad u gradu, što će biti i turistička atrakcija, tako da imamo taj poslovni, turistički i ekonomski argument i pojačaće naše šanse za dobijanje velikih organizacija, velikih sportskih takmičenja.

Na kraju, još jedna stvar koja je pomenuta, mada nema ovde u obrazloženju, pomenuto je da to već imaju, a to je Ministarstvo sporta, pošto se ja već duže vremena bavim ovom tematikom i u jednom od odgovora je bilo pomenuto da mnoge druge države u okruženju imaju nacionalni stadion, pa je pomenuta Mađarska i pomenuta je Albanija, ako se ne varam.

Vidite, ja sam najkorektnije rezimirao sve argumente u prilog tome, odnosno što se navodi u prilog nacionalnog stadiona. I dalje mislim da su ti argumenti slabi, da nema opravdanja, čak i u budžetima zemalja koje bolje stoje, nego što je Srbija, nema potrebe, ni sportske, ni ekonomske, za izgradnju takvog jednog projekta.

Spomenuo sam već, nama i Arena, beogradska Arena, ima muke i probleme sa rentabilnošću, apsolutno je nemoguće da bi takav jedan centar i takav jedan nacionalni stadion mogao da bude svrsishodan i u finansijskom i u sportskom smislu. Mnogo je bolje, ako i treba, da se uloži u rekonstrukciju postojećih sportskih stadiona, odnosno fudbalskih stadiona u Beogradu i u regionalnim centrima, to ima smisla, nego da se toliki novac koji je reda veličina onih sredstava koje je Rusija ulagala u svoje stadione kada je organizovala svetsko prvenstvo, Bajern minhenski koji je malo manje, izgradio svoju fudbalsku arenu i prosto je neprimereno i u sportskom i u ekonomskom smislu, i rekao bih da nema dovoljno opravdanja. Nećemo ni dobiti verovatno organizaciju tih sportskih manifestacija, a i kažem, uz neko renoviranje, ova postojeća dva ozbiljna stadiona u Beogradu, sa mnogo manje para bi se mogao postići sličan efekat.

To je neka vrsta skorojevićevstva, to je neka vrsta megalomanije, koja nije primerena niti zemlji, znači, zemlji naše veličine, a pogotovo naše ekonomske snage, bez obzira što već par dana slušamo kako su nam ekonomski performansi dobri, odlični i sve bolji.

Samo da završim, u tom svetlu bih posebno skrenuo pažnju na to da u izlaganju u delu ministra, a posebno i kolega iz vladajuće većine, stalno je figurirala i vrlo često je figurirala jedna stavka, jedna sintagma, jedan izraz, a to je - Nacionalni investicioni plan. Mnogo lepih reči smo čuli na račun tog investicionog plana koji će omogućiti, pa se nabraja šta će sve omogućiti, a zapravo mi ne znamo o čemu govorimo.

To sada većina građana Srbije kada čuje reči - Nacionalni investicioni plan, to njih asocira na Mlađana Dinkića i na onaj čuveni NIP i G 17 plus i tada smo imali krupne reči o tom nacionalnom investicionom planu, investicionim ciklusima, pa smo čak imali i ministarstvo, kako se zvalo, Verica Kalanović je bila, Ministarstvo za NIP, mislim da se tako zvalo, Verica Kalanović je bila ministar za to i videli smo kako je taj projekat završio.

Dakle, hoću da kažem da dobar deo ovog optimističkog, paradnog ili reprezentativnog dela ovog budžeta i ove rasprave koju slušamo, u velikoj meri počiva na, jednim delom ekonomskim rezultatima dosadašnjim, a u velikoj meri na nešto što će tek biti ili što ćemo tek videti šta u sebi sadrži, a to je taj famozni nacionalni investicioni plan, koji, kažem, em me asocira neprijatno na Mlađana Dinkića i G 17 plus i ono što smo već imali sa NIP-om, em je u najboljem slučaju mačka u džaku. Hvala.

Zahvaljujem.

Javio sam se oko ove polemike, odnosno dijaloga u vezi sa podsticajima stranim investitorima, i to je ovaj amandman koji se tiče, ili povodom amandmana u kojem se pominju penzije, švajcarska formula i slično.

Skrenuo bih vam pažnju, gospodine predsedavajući, da uvažavajući vašu tolerantnost kojom se toliko hvalite, mislim da je greška do vas što niste skrenuli pažnju. Nisam hteo po Poslovniku da trošim vreme, ali jeste to tipična poslovnička primedba. Dakle, trebali ste da skrenete pažnju gospodinu ministru, ja ne mislim da je njegova greška, verovatno nije obavešten, da on u ovom delu rasprave ima pravo samo na dve minuta koliko i poslanici po amandmanu da govori. Dakle, on govori bez ograničenja. Nije problem, ali, kažem, vi ste tolerantni, dajete i nekim predsednicima opozicije da probiju taj rok, ali nije loše da se držimo kad god možemo i koliko god možemo Poslovnika.

No, ono što jeste dilema mnogo važnija za građane, za život, na kraju krajeva, i ovu zemlju jeste ova kontraverzna oko direktnih investicija i posebno stranih investitora.

Vratio bih se na tu temu, ona jeste važna, pogotovo što ne bih voleo da se posle ove gotovo jednosatne i polusatne polemike sa jednim kolegom iz opozicije, desno od mene, otprilike stvori utisak da je glavna dilema, što pretpostavljam vlasti odgovara, ali da je glavna dilema da eto neki iz opozicije, dakle sigurno ne mi koji ovde sedimo, ili levo od mene, smo protiv povećanja plata i penzija, ali eto Vlada i ministar kažu – ne, mi hoćemo da povećamo.

Dakle, niko nije protiv povećanja plata i penzija. Bilo je nekih mišljenja, naravno, ovde, ali nekih stručnih mišljenja oko opravdanosti tog procenta. Ja ne spadam među njima. Dakle, ja smatram da nije trebalo smanjivati te plate i penzije, da je moglo na drugačiji način, ali svakako nisam protiv povećanja.

Moram da vam kažem, gospodine ministre, vi, ne samo vi, nego i kolege iz vladajuće većine, kada govore o švajcarskoj formuli i nekim drugim stvari, stvara se utisak kao da će to biti švajcarske plate. Ne, švajcarska formula ne znači da će biti švajcarske, pardon, penzije. Švajcarska formula za obračun penzija ne znači da će penzije biti švajcarske, nego samo znači jedan relativno pristojan način obračuna i taj način mi i ja, takođe, podržavamo.

Isto tako, iz izlaganja uvaženog kolege Stojmirovića, maločas, jedan dobar deo njegove diskusije mogao bih da podržim i on je skrenuo pažnju na činjenicu koja malo baca senku na ovu ružičastu sliku, na ružičastu sliku koja se ovde pravi. Dakle, ti bilansi, kojim se Vlada i gospodin ministar ponose i ovde ih ističu, jesu u velikoj meri posledica nekih drugih stvari a ne samo uspešne ili ne pre svega uspešne ekonomske politike. Dakle, nezaposlenost pada, to je rečeno, ali nažalost moram pomenuti, pre svega, zbog toga što nam ljudi odlaze iz Srbije.

Sa druge strane, to je žalosna činjenica, nama nedostaju radnici u mnogim strukama. Nama nedostaju majstori. Teže je naći majstora, maltene, danas u Srbiji, u Beogradu ili u nekom većem gradu nego akademika ili doktora, mislim doktora nauka. Doktora je teško naći kao i medicinsku sestru. Dakle, odlaze nam stručnjaci, odlaze nam visoko obrazovani, odlaze nam srednje obrazovani i to je katastrofalan trend.

Daleko od toga da mislim da je sada samo ova ili jedna Vlada ili jedna garnitura za to odgovorna, ali to je problem kome moramo pogledati u oči, iskreno, a ne zanositi se nekim povoljnim i statistički povoljnim, ponekad i malo nategnutim, brojkama.

Očigledno je, gospodine ministre, bez obzira što ste vi o tome govorili, relativno odmereno, barem u toku današnje diskusije, da ta igra, to klađenje od strane investitora i na strani investicije nije dalo rezultata ili nije dalo dovoljno rezultata. Nismo mi protiv toga, ali prosto očigledno su potrebne drugačije mere. Vi niste primetili, ali imate jedan primer koji ste naveli prepodne u raspravi, pobedonosno, kako je američka vlada ili američka država uložila u „Boing“ stotine miliona dolara da bi ga spasla. Predvideli ste samo jednu sitnicu – „Boing“ je američka kompanija. Oni su uložili u sopstvenu kompaniju. Oni su uložili u spasavanje i pomoć svojoj kompaniji, kao što su za vreme svetske ekonomske krize masovno, kršeći, uzgred budi rečeno, mnoge principe iz sveta pisma i slova liberalne doktrine, ekonomske, i te kako spasavali, ne samo Amerikanci, i Britanci, i Nemci, i Francuzi, svoje kompanije i spasavali svoje banke.

Dakle, taj primer sa „Boingom“, koji ste naveli, upravo pokazuje da treba imati malo drugačiji odnos i da te velike ekonomije i velike zemlje ili ozbiljne zemlje, ne samo velike, to je vrlo važno, pogledajmo Sloveniju, Mađarsku, to nisu velike zemlje, nam mogu biti uzor, kada je reč o tim stvarima. Dakle, taj liberalni ili neoliberalni koncept, to zaklinjanje kako ćemo što više stranih investicija, što viši standard, to će biti bolje državi, nije dao rezultate.

Vi, kao i ja, znate da je to koncept koji je jedna druga Vlada ili garnitura, grupa stručnjaka promovisala od početka 2000. godine i mnogi su se kleli u to tada. Taj koncept je više ili manje kolabirao u svetu, propao, a i kod nas je pokazao svoje loše strane.

Ne govorim ovo da bi skupljao bilo kakve jeftine političke poene, niti da vam zamerim, već prosto pokušavam da skrenem pažnju da to junačenje i hvaljenje kako nas je neka novina ili neka međunarodna institucija pohvalila, pa pohvalila nas je zbog toga što su to stvari koje njima odgovaraju. Njima je važno da imaju stabilan kurs dinara. Njima je važno da će se otplaćivati dugovi koje nam daju i na taj način je država na nekoj vrsti kanapa, da ne kažem udice.

Najkonkretnije, kada je reč o tim čipovima, famoznim, kojih nema ili ima, fabrike, ili tim avionima, ili nekim visokim tehnologijama, naravno da su dobrodošle strane investicije i treba im davati podsticaje, ali ne valja u tome što je naša država, gospodine ministre, kao što znate, davala godina i daje podsticaje za fabrike i zapošljavanje ljudi koji za minimalna sredstva motaju kablove, proizvode kablove, stvaraju i neke druge stvari za proizvodnju koja nije visoko tehnološka i sofistikovana i za stvari koje su mogle lako da budu ili smo mogli bez njih ili da ih rade domaći proizvođači. O tome se radi. Dakle, za neke složene, komplikovane investicije, uključujući i te automobile i automobilsku industriju, to je grana koja zahteva dotacije i subvencije države i, nažalost, to daju i drugi, ali za ovo za šta se inače davalo, znam primere iz Sombora, znam primere iz drugih delova Srbije, davali su subvencije, da su otprilike držali vodu dok majstoru odu tj. dok prođe rok ili se potroše subvencije, to preduzeće, ta fabrika se zatvori, investitor ode i traži neke nove ovce za šišanje.

Dakle, apelujem na vas, završavam time, više pažnje, više akcenta na domaću proizvodnju. Vi se ponosite i kažete, pa vas kritikuje, kažete – ne, oni imaju ravnopravan tretman, domaći i strani investitori. Prvo, pitanje je da li imaju. Kada se pogledaju brojke vidi se da zapravo mnogo više ide u subvencije stranim investitorima, a čak i da imaju ravnopravan, ja vam sugerišem, pogledajte da na jedan diskretan i racionalan način podržite domaću proizvodnju. Hvala.

Po amandmanu.

Poštovani predsedavajući, ja imam amandman na sledeći član na istu temu, pa sam hteo da pridružim svoju diskusiju ovome što je rekao kolega Aleksandar. Dakle, ja sam to rekao i u načelnoj raspravi gospodinu ministru, on je nešto odgovorio, ja bih rekao nedovoljno uverljivo u vezi sa tim Nacionalnim stadionom.

Ja sam ovde i mi smo svi ovde danas koji smo bili čuli desetine puta, ali najmanje desetine puta, a možda i više reči, kao što su – doktorat, plagijat, Đilas, bivša vlast. Dakle, desetine i desetine puta. Ništa od toga osim eventualno, hajde bivša vlast, nije u vezi sa raspravom o budžetu, a sada kada kolega ili ja pomenemo taj Nacionalni stadion, onda čujem neke komentare - pa šta sad opet, zašto o tome?

Zašto? Zato što košta 250 miliona evra. Za to je predviđeno 250 miliona evra. Tu je greška ne do nas, mi o tome govorimo, ali rekao bih i do kolega nekih iz opozicije, koji su propustili priliku da makar za budžet i povodom budžeta budu ovde pa da kažu svoje mišljenje, da se čuje njihovo mišljenje, ne samo u holu, evo i o tom Nacionalnom stadionu i o raznim drugim stvarima na koje imaju primedbe.

Znači nije samo, kamo sreće da je problem samo Nacionalni stadion, ali to je školski primer, to je reprezentativni primer, rečeno je ne domaćinskog odnosa prema budžetu, rekao bih možda lakomislenog ili jednog podleganja sopstvenoj propagandi i iluziji kako je Srbija već rešila svoje glavne probleme pa može da se bavi i takvim stvarima kao što su izgradnja nacionalnih stadiona.

Dakle, postavio bih konkretno pitanje, nisam stigao u načelnoj raspravi gospodinu ministru, da li postoji studija izvodljivosti o opravdanosti izgradnje Nacionalnog stadiona? Znači, vrlo konkretno, da li je izrađena ta studija? To su ogromne pare da biste tek tako ušli na osnovu slobodne, odokativne procene da će to doprineti razvoju, urbanom razvoju, da će se tu graditi oko toga tržni centri, šoping molovi, da će turisti da navale i tome slično.

Dakle, ja sam postavio letos negde pitanja Ministarstvu sporta i dobio sam prilično nemušt odgovor na to poslaničke pitanje, kako je uopšte došlo do toga da se to našlo u planu, na osnovu čega, koje odluke Vlade? Čuo sam da je bila letos neka odluka Vlade, ali ne i kada je i ko je radio i da li bi mogli poslanici da vide tu studiju o opravdanosti izgradnje Nacionalnog stadiona?

S tim u vezi, samo da priključim i ovo, imamo drugu stavku, još veću, od 580 miliona evra. To je za metro, u vezi sa metroom. Za razliku od stadiona, metro je potreban Beogradu. Niko neće reći da to nije teoretski poželjno, ali situacija koju smo čuli ovde i od strane predsednika vlasti i kada su bile poplave nedavno i izlivanja kanalizacije u mnogim delovima Beograda smo čuli da polovina ili skoro polovina Beograda nema sređenu kanalizaciju i najavljen je optimistički plan kojim će to biti rešeno i regulisano u narednih nekoliko godina.

Rekao bih, hajde dok makar tu kanalizaciju ne rešimo, možda da ne žurimo sa tim metroom, iako sam video neki prodavali karte u predizbornoj kampanji za taj nepostojeći metro, ali kada možemo da idemo nepostojećim ili budućim koridorom, onda možemo da se vozimo i budućim metroom.

Dakle, samo taj metro i samo taj stadion predstavljaju dobru ilustraciju jedne predstave, pokušavam da nađem najblažu reč, neću ovde sa vama da se svađam, nego prosto nerealne predstave o zemlji u kojoj živimo, ili podlaganja sopstvenoj propagandi.

Za građane ove zemlje beskrajno je važnija ta rasprava, o tome da pričamo, pa kaže gospodin ministar treba nam stadion jer ćemo biti domaćini, ne znam „Lige šampiona“, finala ili nekog evropskog, svetskog prvenstva, pa će se to vratiti.

Prvo, nećemo biti domaćini tih manifestacija, mogao bih da se kladim, a drugo ako slučajno i budemo domaćini neće nam se vratiti, da ne govorim o tome na kakvim niskim granama je fudbal u ovoj zemlji i neće porasti te grane i izaći na zelenu granu fudbal ako gradimo nacionalni stadion, već kao što je ovde neko predlagao, ulažemo u bazične sportove, u sport u školama i fizičku kulturu.

Bilo kako bilo, ja ću o tome govoriti još kasnije, ali ovo samo navodim kao ilustracije. Dakle, manje u ovoj raspravi, imamo još dan ili dva te rasprave, manje o doktoratima, plagijatima, Đilasima i bivšoj vlasti, a više o konkretnim stavkama iz budžeta koje branimo, hvalimo i kritikujemo.

Nemojte biti osetljivi na kritiku, nije ovde opozicija da viče ura i bravo, čak i vlast i vladajuća većina, ako je razumna neće samo vikati ura i bravo, a pogotovo se to ne može očekivati od opozicije. Hvala.

Zahvaljujem.

Neću tražiti pet minuta, kao što je imao moj predgovornik, ali bih samo iskoristio priliku da pokušam da razbudim, gospodina ministra, sa još nekoliko tema i izazovem ga da reaguje.

Slažem se i uopšte neću poricati da ima rezultata i ne mislim da sam sada nešto slabiji zbog toga ili popuštam vlasti ako kažem da su neke stvari urađene. Ti putevi… Ne može niko da poriče da je to poželjno i dobro, pogotovo ovaj Miloš Veliki, jel tako, i neki drugi koji su konačno završeni i neki koji se spremaju.

U vezi sa tim putevima, ja sam postavio pitanje, i to je bila tema nekog amandmana našeg ranijeg, u vezi ovog auto-puta Niš – Merdare – Priština – Drač, dakle koji je ovde nazvan auto-putem mira, tako ga je neko krstio danas od kolega iz vladajuće većine, smatram, da on baš ne spada u prioritete, ali nećemo sada o tome, samo hoću da kažem da bi tu možda mogli malo racionalnije planirati i to.

Meni je drago što neke stvari u budžetu i u društvu funkcionišu, ali rekoh, nešto čime se od toga hvalite ili hvali vladajuća većina je, nažalost, posledica poput pada nezaposlenosti, a to je posledica, nažalost, više odliva ljudi iz Srbije, nego velikog napretka u zapošljavanju.

Prosečna plata. Moram da kažem da su neke moje kolege iz opozicije neodgovorno licitirale, sećam se i ovde desno od mene, pa su vikali, ako bude 500 evra, ja ću ne znam šta, bilo ih je više koji su to govorili, a meni je to uvek bilo malo neoprezno sa njihove strane, jer svako, ne morate biti ekonomski genije, pa znati da se to može tim malo inženjeringom, finansijskim, postići. Recimo, da spustite evro, podignete vrednost dinara u odnosu na evro i već ste se primakli ili prebacili prosečnu platu od 500 evra. Mnogo je važnije koliki je prosek, koliku platu prima najveći broj građana Srbije, nego to što saberete najvišu i najnižu, pa onda podelite i dobijete tzv. prosečnu platu.

Znamo i vi, i ja, i Bog, i statističari da realno većina građana ove zemlje ne prima platu veću. Znači, najveći broj građana, preko 50% to je ta čuvena medijana, ne prima više od 350 – 360 evra platu. Dakle, to je ono što najveći broj građana ove zemlje prima, a kažem prosečna plata je neka vrsta malo finansijskog inženjeringa i baš zato kolege iz opozicije nisu trebale da se hvataju na taj balon, jer ako spustite još evro, odnosno ojačate dinar u odnosu na evro, spustite evro na 110 ili na 100 dinara, bar privremeno, možete reći – evo, sada nam je prosečna plata 550 evra.

Dakle, ja se radujem svakom napretku koji ova zemlja ostvari. Pozdravljam, recimo, nije vezano sa budžetom, ali svako odpriznavanje nezavisnosti Kosova koje postigne naša diplomatija, naravno uz pomoć i sadejstvo ruske i kineske, da se ne lažemo, ali svejedno. To su pozitivni rezultati i razne druge stvari.

Ne možemo zbog toga zatvarati oči nad nekim da bi se što više istakli i hvalili, zatvarati oči pred nepunim bilansima, pred činjenicom koju je rekao i gospodin Petrović na ovom razgovoru na Odboru za finansije. Ja samo citiram i ponavljam njegove reči da Srbija zaostaje, dakle zaostaje za svim zemljama istočne i južne Evrope, odnosno iz našeg okruženja u stepenu napretka, odnosno u procentu rasta BDP. To je činjenica. Rekli su je i kompetentni finansijski stručnjaci. Bolje je i 3%, naravno, nego nula ili minus jedan, nije sporno, ali činjenica je da su u ovih poslednjih 4, 5, 6 godina ili 7 godina naš region i okruženje rasli i po mnogo bržim stopama, gospodine ministre, i to je takođe nešto što moramo konstatovati. Hvala.

Da krenem od poslednjeg, dakle tog metroa. Prestanite, ja vam savetujem, prosto vi ćete poslušati ili nećete, da prestanete da ne vadite Đilasa iz usta. Ne vidim šta vam je problem toliki, ja se ponekad pitam da li se vi njega plašite kao političkog protivnika ili ga možda prizivate i priželjkujete kao političkog protivnika, pa ga namerno targetirate i pozicionirate kao glavnog neprijatelja.

Bilo kako bilo, dakle ko god ovde nešto zucne kritički prema vlasti uključujući od mene do mojih kolega, čak i mojih kolega sa leve strane, odmah, pre ili posle bude zapušen ili pokušava da mu se zapuše usta, pominjući se opomenuta ličnost.

Dakle, karte su deljene, prodavane, to bio jedan marketinški štos u predizbornoj kampanji, govorim za metro. Nekome je to simpatično, a nekome nije. Lepo je što su opredeljena sredstva. Vi kažete da su to sada u budžetu načelno, naravno opredeljena ta sredstva i mogućnost njihovog povlačenja.

Ono što ja mislim da je manje lepo, to sam pominjao gospodinu ministru, kroz ovu stavku 80 miliona evra kredita od trezora Francuske republike na neki način prejudicira ili kao se prejudicira, zapravo da će Francuska biti, ako uopšte bude tog metroa, izvođač i francuska kompanija.

Mi znamo da je i Kina zainteresovana za taj projekat metroa. Meni nije niko iz oka ispao, niti više Kina, nego Francuska, ali mislim da bi možda ta kineska ponuda trebala ozbiljno da se razmotri i postoje indicije da je povoljnija. Dakle, nemojte prejudicirate time što smo predvideli povlačenje 80 miliona evra od francuskog trezora da time na neki način dopustimo da se stavi noga u vrata za izgradnju metroa koji košta stotine miliona, odnosno više od dve milijarde. Dakle, to je što se tiče metroa.

Što se tiče ovih drugih stvari, budimo realni. Jeste da raste donekle zaposlenost, ali mnogo je više padala nezaposlenost, mnogo više se smanjivala, što je jednim delom posledica načina obračuna, a jednim delom ili nažalost većim delom posledica toga što mnogi i to ljudi radno sposobni, mladi ljudi, a boga mi i u zrelom dobu sve više odlaze iz Srbije. Bilo je toga i ranije, nije sporno, ali poslednjih četiri, pet, šest godina taj trend je sve snažniji i sve veći. I to je ono što nas brine i to je to što nema tih majstora običnih koje ne možete naći, ne samo lekara i medicinskih sestara.

Dakle, jeste da se i povećava donekle zaposlenost ja to neću poreći, ali nažalost mnogo više pada nezaposlenost i to pada opet i nekim inženjeringom, odnosno nekom vrstom kreativnog knjigovodstva tako što se lako skidaju ljudi sa evidencije i tako što se svaka delatnost, svaki posao privremeni i povremeni knjiži kao zaposlenost i kažem, pre svega zbog toga što ljudi masovno odlaze.

Meni je žao što i to su takođe neke od kolega govorili, da bi ovde ova dva dana, nije to sada dve nedelje, dva dana je mogla većina ministara ili bar polovina ministara sedeti ovde. Ja sam imao takođe primedbi koje se tiču razdela Ministarstva kulture, Novog Sada kao prestonice kulture i nekih drugih stavki, koje su vezane za konkretna ministarstva, od ekologije do kulture i nečeg drugog.

Dakle, malo je uzorno očekivati da ministar sve drži u glavi, bez obzira na njegove ovde mnogo hvaljene sposobnosti u toku današnjeg dana, ali da može da drži u glavi sve te razloge zbog čeka je neki razdeo i neka suma opredeljena za jednu ili drugu stvar. Dakle, zašto nema gospođe Slavice Đukić Dejanović pa da popričamo o odlascima, o dolascima? Zašto nema ministra kulture? Zašto nema nekih drugih da o tome razgovaramo?

Ali, svejedno. Što se tiče ove osnovne teme, ne kažem da je sve loše. Daleko od toga, nije bilo loše sve ni kada ste vi kritikovali onu prethodnu vlast, ali da može bolje i da mora bolje, u to ne bismo smeli da imamo sumnje. Hvala.

Drago mi je što se gospodin ministar probudio i uključio u diskusiju, rad ćemo nastaviti i sutra u tom duhu.

Znate, nije slučajno davno skovana ona poslovica - statistika naša dika, što poželiš to naslika, važni su naravno ti trendovi i te brojke, ali isto tako važan i kontekst.

Vi gospodine ministre sigurno znate da je jedan deo, i neću tražiti nove replike, jednim delom, dobrim delom ove brojke i ovi procenti koji pominjete i koji su povoljni, su posledica toga što se Vlada, prethodna vlast, ja nikoga ne pravdam, niti sam deo, ne znam, neke ove ili one vlasti, poklopila se njihova Vlada sa najvećom svetskom ekonomskom krizom poslednjih decenija, da ne kažem u poslednjem veku od one krize dvadesetih i tridesetih godina, i to je činjenica.

Dakle, u celom svetu je padala stopa zaposlenosti, u celom svetu su padale ili bile negativne stope rasta, bio deficit budžetski i sve su se zemlje više ili manje čupale iz toga, više ili manje uspešno. Tako da je to takođe stvar koju moramo imati na umu, kao što i sada se povoljnije i jako povoljnije zadužuje zemlja. To je tačno, da su naše obveznice, sada imaju mnogo manje, koje emitujemo, su mnogo manje stope, ali problem je u tome što sada su te stope u celom svetu manje.

Dakle, nekada su procenti bili 5, 6, 7%, a sada su oko 1, 1,5 ili 2%. Dakle, to je posledica jednog generalnog i svetskog trenda. Hoću da kažem, vaša vlast je i treba da se radujete, poklopila se sa jednim, uslovno rečeno, povoljnim trendom u svetskoj ekonomiji. Taj povoljan trend nije dovoljno iskorišćen i to je dovoljno da bi se vi hvalili tim procentima i brojkama. Ali, nažalost, mislim da ćemo dugo plaćati ceh psihološki, simbolički onog smanjenja plata, sada ne govorim o penzijama, nego posebno o smanjivanju plata, koje je možda bilo neophodno. Ja mislim da nije bilo, ali je ostavilo jako lošu poruku ljudima i oni su masovno pohrlili napolje. To kažem, najkvalifikovaniji deo radne snage, gomila, desetine hiljada mladih ljudi koji se verovatno neće vratiti čak i ako ovi vaši procenti budu uspešniji u narednom periodu. To je činjenica koja će stvarati ozbiljnu rupu, ozbiljan problem i demografski i privredni u narednim godinama za Srbiju ko god bio na vlasti. Hvala.