Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Izvinjavam se zbog ove promuklosti, ali sam hteo da kažem par reči o ovim predlozima, par načelnih stvari i da kažem nešto povodom opet besprizornog napada, odnosno istupa čija sam bio žrtva maločas, ali što nije nikakav izuzetak nego pravilo kada je reč o istupima gospodina Marijana Rističevića.

Što se tiče predloga, mislim da treba podržati predloge Zaštitnika građana, jer je važno dopustiti mu da formira svoj tim. Gospodin Pašalić je imao moju uslovnu podršku i kada je bila rasprava o tome, ja sam rekao da je on sposoban, da je on dobar kandidat, pitanje sada za šta i da li je to baš ona osnovna delatnost njegova, ali generalno je on dobar pravnik i moglo bi se tu, kako bih rekao, ako bi sprečio političke uticaje, da je to institucija koja bi mogla da nastavi neku dobru praksu prethodnika, eventualno otkloni neke slabosti kojih je bilo.

On se nije previše isticao, odnosno ta institucija se nije previše isticala do sada, ali nije pravila ni neke velike faulove, tako da mislim da ta neka uslovna prelazna ocena za tim Zaštitnika građana stoji i u tom smislu je logično da on zaokruži svoj tim.

Ono što je moja načelna primedba na ovaj spisak, ne na ove kandidate, nego na biografije, na samom početku sam govorio jednom prilikom i to se dopalo ili barem nisu tome oponirali neki drugi poslanici ni iz vlasti ni iz opozicije, na kraju krajeva ne bi trebalo da vam smeta jer i vaš predsednik stranke često voli da se hvali svojim prosekom na studijama, zašto onda kandidati kao obavezu, a ne kao fakultativnu stvar, kada dobijemo biografiju vidimo i prosečnu ocenu na osnovnim studijama.

To je dakle jako važna stvar, principijelna, načelna. Ovde imamo tri kandidata. Dva su navela svoju prosečnu ocenu studija, a za jednog nije navedeno. Ove ocene za ova dva kandidata su pristojne, solidne, a za trećeg možemo da pretpostavimo. Odmah da se razumemo, nije ocena automatski garant stručnosti, pogotovo u nekim godinama kada se tu i neke druge stvari u biografijama i karijerama dešavaju. Dakle, daleko od toga da je to nešto što vas odmah diskvalifikuje ili kvalifikuje za neku funkciju, ali to treba da bude standard. To treba prosto da bude standard. Ne vidim razlog zašto se to ne traži od svih kandidata, a ako se traži i oni dostave, zašto se to onda ne stavi u predlog biografija?

Ovde naglašavam, za kandidate Jelenu Stojanović i Natašu Tanjević ima taj podatak o srednjoj oceni, kao što rekoh, ona je pristojna, a za trećeg kandidata Slobodana Tomića tog podatka nema, barem u onome što je nama ovde dostavljeno. To je jedna stvar koja deluje tehničke, ali mislim da je dobra i važna radi opšteg uspostavljanja standarda od kojih se onda polazi, pa onda dalje gledamo kakve su dalje reference tog kandidata.

Što se tiče onoga na šta je reagovao, na šta nije reagovao Zaštitnik građana tu svi imamo različite kriterijume i osećaje. Ne može naravno Zaštitnik građana da udovolji svim našim željama ili procenama. Ne znači uvek da je on u pravu i ne znači da smo uvek mi u pravu, ali ja recimo mislim da je trebao da se oglasi Zaštitnik građana povodom kampanje besomučne i višemesečne, skoro višegodišnje kojom se od strane dela medija pod kontrolom vlasti izlažu pojedinci ne samo iz opozicije, ne samo lideri opozicije nego i svi koji kritički govore ili se usude da nešto kritički kažu prema, odnosno u odnosu na vladajuću stranku, a naročito na šefa vladajuće stranke.

Ne ulazeći u političko arbitriranje, postoje neki standardi kada neka polemika i kada kritika prelazi u linč, kada prelazi u progon i onda treba da se reaguje bez obzira ko je. To je moje mišljenje i Zaštitnik građana ima i obavezu, a ne samo pravo da reaguje. Naravno da tzv. javne ličnosti, posebno političari da je za njih prag tu malo viši i oni treba istrpe više, ali ja ne mislim da treba da budu ni šefovi države, ni šefovi stranaka, ni vlasti, ni opozicije, ni poslanici na kraju krajeva vreće za udaranje na račun čiji se može reći svašta, šta kome padne na pamet i voditi višemesečne kampanje. Dakle, politička kampanja da, kritika da, ali ne i progon i linč.

Mislim da tu ima osnova za neku vrstu intervencije, ne govorim sada o pojedinačnim situacijama i ove institucije Zaštitnika sa željom da ona nastavi da radi i funkcioniše relativno dobro ili bar zadovoljavajuće moj osećaj subjektivni, ne kažem da sam zalazio u detalje, da u odnosu na neke druge institucije institucija Zaštitnika građana svakako još funkcioniše ili barem još ne spada u red institucija kojoj se može nešto mnogo prigovoriti. Da li su mogli više – mogli su. Verovatno je bilo grešaka i u radu onog prethodnog Zaštitnika, ali ta vrsta dvostrukih aršina gde se sve stavljalo na raboš prethodnom Zaštitniku građana i on demonizovao samo zato što je ušao u jednom trenutku, ali posle mnogo godina obavljanja svoje funkcije, u političku arenu i onda je odjednom postao i ubica i zlikovac i lopov, kao što to biva, i prosto je takođe neumesna i to je nanelo štetu ne samo ličnosti tog čoveka nego, rekao bih, i samoj instituciji.

Što se tiče onoga što su neke uvažene kolege u okviru ove rasprave, opet neprimereno i predsedavajući je verovatno trebao da interveniše, ali on kaže da on ima široku praksu i dopušta dijalog, mada to nije nikakav dijalog nego da se diskutuje o svemu i svačemu, što kolege iz vladajuće koalicije masovno onda praktikuju da u okviru bilo koje tačke dnevnog reda govore o bilo čemu, a pre svega opet da kritikuju, i to ne kritikuju, nego pljuju po političkim protivnicima, što prisutnim, što neprisutnim ovde.

U tom smislu smo tu imali demonstraciju toga i danas. Dakle, ja sam poslednji koji će uskraćivati ili koji bi uskraćivao pravo bilo kom poslaniku da pokreće različite teme i, naravno, da govori an pasan, ali kada se to sistematski zloupotrebljavaju tačke dnevnog reda da bi se govorilo i odgovaralo, što prisutnim, što neprisutnim ili kolegama ili političkim ličnostima, onda je to zapravo manipulacija i zloupotreba.

Ja sam mislio da se neću morati vraćati na ovaj slučaj i ovu polemiku juče koju sam imao sa kolegama iz SNS-a i gospodinom Rističevićem, mislio sam da je neka vrsta upozorenja ili skretanja pažnje, da će biti dovoljna opomena za njih da prestanu sa tom praksom koja možda se čini da donosi neke poene, možda nekom na prvu loptu i na prvo slušanje zvuči kao dobro, kao - ala im ga je rekao, al sam im ga reko, al sam im ga, ne znam šta već, smestio, ali svakako urušava dostojanstvo ovog parlamenta, svakako urušava ozbiljnost debate ovde.

Moram priznati da sam, možda sam grešio, možda grešim i sada, veoma često, dugo, ignorisao te prozivke gospodina Rističevića. Čak i površni gledalac ovih sednica zna da je njegov posao, njegov zadatak, da li dobijen, ja verujem dobijen, ili ga je sam sebi nametnuo, ali sam gotovo siguran da ga je dobio, da posle svakog istupa ili svakog ozbiljnijeg istupa, svakog iole ozbiljnijeg ili kritičkijeg narodnog poslanika iz opozicije, ustane i nezavisno od tačke dnevnog reda, nezavisno od teme, počne da govori razne gluposti ili, on bi rekao, činjenice o njemu.

Gospodine Martinoviću, gospodine Martinoviću, nemojte biti tako osetljivi. Šta smo mi samo u toku današnjeg dana čuli, gospodine Martinoviću, a kamoli u toku jučerašnjeg dana…

(Predsedavajući: Kolega Vukadinoviću, nemojte direktno, slobodno možete meni, pa će Martinović…)

Gospodine predsedavajući, vi ste trebali da upozorite gospodina Martinovića, pošto mi dobacuje. Dakle, ja se izvinjavam što se obraćam njemu direktno, ali on se meni obraća i dobacuje.

Dakle, ima nešto pomalo lešinarski u tome kada svi skoče na jednog i kada se to dešava sistematski i kada se te stvari prikrivaju pričom o tome da su to činjenice. Ja sam trpeo, jer sam mislio, eto, može i gore. Svedoci smo kako je uvaženi profesor Ševarlić prolazio. Znači, to je osoba, to je individua, to je persona, govorim ne o gospodinu Ševarliću nego o gospodinu Rističeviću, koji je bio zadužen da na svaki istup profesora Ševarlića godinama ovde izlazi sa nekim pričama, klevetama, insinuacijama, sa nekim nazovi papirima koji ništa ne dokazuju, sem toga da je čovek bio, profesor Ševarlić, radio neke projekte u svojoj dugoj karijeri, dobio neka sredstva, ne sebi, za svoj džep, nego da bi obavljao neke poslove, što kao ugledni stručnjak, profesor, svakako ima i pravo, pa i obavezu. To je rađeno profesoru Ševarliću, a da ne pominjem neke druge kolege iz opozicije, ovde sada odsutne pa ih zato ne pominjem, ali koji su imali direktan flaster u liku i delu Marijana Rističevića.

Ja sam mislio, pa, kad profesor Ševarlić to trpi, hajde, kao, i ja ću ga istrpeti i ignorisati. To, međutim, nije dobra praksa. Ali, ja razumem i one koji se toga klone i izbegavaju. Jer, ako uđete u polemiku i raspravu sa gospodinom Marijanom Rističevićem, vi ste odmah izgubili. Ne zbog činjenica, njegovih snaga i njegovih argumenata, već zbog toga što raspravljate sa Marijanom Rističevićem.

S druge strane, ako pustite, ako ćutite, onda se to slaže i talože te stvari i onda postanu nešto što ljudi smatraju da je istina. U tom smislu, mislim da je dužnost predsedavajućeg da negde, vodeći računa i o tome da se dopusti debata, ali da se ne dopusti šikana, nije bitno da li malobrojnog ili mnogobrojnih opozicionih poslanika ovde. Tri godine, više od tri godine, skoro četiri, tri i po godine, su opozicioni poslanici ovde trpeli šikanu. Perjanica te šikane je bio Marijan Rističević.

E, sad, on će reći, kao što je rekao jutros, ja sam bio kod lekara, uzgred budi rečeno, i vidi se i sada da sam bolestan dok ovo govorim, nadam se ne po sadržaju nego po načinu i glasu kojim govorim, dakle, on će reći - pa to su činjenice, narod ima pravo da zna, građani imaju pravo da znaju. Naravno da građani imaju pravo da znaju, ali, to je vrlo relativno, jer neće biti doprinos ni demokratiji, niti javnosti, ako bih ja, na primer, svako svoje izlaganje ovde i, recimo, 20-ak poslanika opozicionih koji su ovde mogli biti ili trebali, počinjao pričom, izjavom Aleksandra Vučića o, recimo, sto za jednoga, da ćemo ako vi ubijete jednog Srbina mi ubiti sto Muslimana i da nezavisno od bilo koje tačke dnevnog reda, nezavisno od bilo koje teme, svako od opozicionih poslanika ustane i počne sa time. Ili sa nekim drugim čuvenim izjavama, poput onog govora u Klini, itd. Ili, da krenemo sa biografijama i detaljima iz biografija koje su javne, dostupne, nisu nikakva vojna tajna, raznih kolega preko puta, o njihovim školskim spremama, o njihovim biznisima, o firmama koje imaju i o raznim drugim stvarima. To može da bude zanimljivo, to može da bude korisno, ali, u određenim uslovima, u određenim okolnostima.

Dakle, ovde je pod pričom o tome da treba javnost da zna, znate, ja bih mogao ovde da vadim fotografije i krupne fotografije i gospodina Rističevića iz "Farme", njegovo gostovanje u "Farmi", kako se češe po intimnim delovima i da kažem - javnost ima pravo da zna i da onda tu mašem ovde na konferenciji za štampu sa njegovim fotografijama iz rijaliti šoua…

(Predsedavajući: Kolega Vukadinoviću, stvarno, nije na dnevnom redu kolega Rističević.)

Kolega, nisam bio ni ja na dnevnom redu pa ste vi dopustili da u okviru priče o Zaštitniku građana…

(Predsedavajući: Dobro, ako vas neko pomene jednom ili dva puta. Ovo nije isto, vi govorite 15 minuta o Marijanu Rističeviću.)

Ne, ja govorim manje od toga.

(Predsedavajući: Nema smisla, razapinjete čoveka ovde.)

Ja govorim zato što, prvo, meni nije teško da govorim uopšte.

(Predsedavajući: Dajte, molim vas, vratite se na temu. Potpuno je dozvoljeno sve, ali nemojte da razapinjete.)

Gospodine predsedavajući, ja uvažavam vaš trud, ali nažalost, vi ste bili predsedavajući, pre ne znam, pola sata ili 40 minuta i niste nijednom upozorili gospodina Rističevića, a ja sam tema gotovo svakog njegovog izlaganja, osim kada ima nekih drugih i hitnijih stvari. I ja tri godine na to ne reagujem.

Drugo, ja sam vrlo ozbiljno i rekao bih argumentovano govorio o ovim predlozima koji jesu tačka dnevnog reda. Ne samo gospodin Rističević, i neke druge kolege su ovde govorile o svemu i svačemu što su smatrali bitnim, i o hajkama, prozivkama i o linču navodnom, lidera njihove stranke i šefa države, članove njegove porodice i slično.

Dakle, niti mi je prijatno, niti mi je lako fizički da ovo gorim, ali ne mogu, nije zgodno što je to baš sada i što sam u ovakvom stanju, ali prosto negde treba da se kaže zbog toga što se te nagomilane priče stvaraju, akumuliraju efekat.

Dakle, moje pravo je podržim ili da budem na bilo kojoj listi. Nisam menjao nacionalno opredeljenje. U dokumentima koje sam podneo tom prilikom stoji moje državljanstvo. Dakle, nisam menjao nacionalnost, niti državljanstvo, niti sam menjao ime kao neke kolege kada su se kandidovale. Kao što predstavnik hrvatske manjinske ili ne znam koje nacionalnosti može da bude na listi bilo koje stranke, tako može i obrnuto.

U svakom slučaju nikakvu korist od toga nisam imao, ali sam želeo da skrenem pažnju i u tome sam donekle uspeo, na partokratsku prirodu režimu, na projekat koji se te 2012. godine spremao, a to je bila ta zamena Kurte Murtom, odnosno da tada već potrošenu demokratsku garnituru, neće da je kvalifikujem drugačije, zameni ova nova napredna postava, na sličnim, po meni pogrešnim evroatlantskim postavkama. Bilo kako bilo, dakle, nisam prekršio zakon, niti sam bilo kakvu korist imao.

Što se tiče „Lutrije“, meni je posao da istražujem javno mnjenje, kao što je posao nekog drugog da učestvuje u rijaliti programima ili da ore, seje i žanje, i to sam radio više-manje dobro. Ako možemo da napravimo neki okrugli sto ili debatu, ali ne sada ovde, pa da kažem šta je bila namera, između ostalog, kako mene, tako i nekih drugih ljudi i šta još uvek, ali to je sad isuviše daleko otišlo, da se zaustavi ovaj kriminal ili polulegalni kriminal pod firmom ovih kladionica.

Ta pošast kladionica, kao što se kad je reč o naoružanju, kao kad je reč o … (ne razume se) naoružanja i trgovini naoružanjem, pa se zalažem za državno vlasništvo tim sektorom, mislim da je i „Lutrija“ nešto iz čega bi trebalo, ako ne proterati privatluk, ali makar ograničiti, po uzoru, opet, ne da izmišljamo toplu vodu, na neke zemlje, čak i iz okruženju i svetu gde je to klađenje postalo pošast i gde su oni ozbiljno intervenisali, u raznim zemljama, kažem, i velikim i malim i bliskim i dalekim, ali to je ozbiljna tema.

Dakle, tema je bila, ideja je bila ispitati poverenje u „Državnu lutriju“ i videti kako ljudi žive, to je još jedna karikatura, i videti da li se može i na koji način to povratiti ili će neke zakonske, možda, restrikcije koje bi onda omogućile, ja ne bežim od te reči - monopol ili barem privilegovani položaj državnom preduzeću. To državno preduzeće onda kontrolišite i stavljajte svoje upravne i nadzorne odbore, to mi je potpuno svejedno, kao kad je reč i o industriji naoružanja, a ne ovako da nas upozoravaju, kažnjavaju zbog nekih mutnih poslova, možda stvarnih, možda su i nabeđeni, nekih privatnika za koje tek sad otkrivamo da postoje i koji su radili sa ovom i sa prethodnim vlastima.

Dakle, šta je poenta? Moramo imati iste aršine. Polovina razloga zbog kojih poslanici, i to vam otvoreno kažem iz razgovora sa njima, poslanici opozicije nisu ovde, polovina su bili formalne proceduralne prirode, oni amandmani, oni čuveni gde prepišete ceo amandman, pa stavite zapetu samo na kraju ili neku crticu, pa se onda podnesu, pa se o njima raspravlja, a to vreme koristite za napade na predstavnike opozicije. To je jeste neka vrsta šikaniranja, to jeste neka vrsta zloupotrebe.

Dakle, te formalne stvari i tretman opozicionih poslanika su bile jedan deo razloga za bojkot, kada smo ušli u njega početkom prošle godine. Ali, polovina ili trećina razloga upravo je bio lik i delo gospodina Marijana Rističevića. Ja lično mislim, ali to, naravno, kolege moraju da kažu, mada neće vam to možda tako javno priznati, da je reč o jednom svojevrsnom manevru.

Gospodine Rističević i neki njemu slični, ali on je tu šampion, služi da devalvira ovaj parlament, da otera opoziciju iz njega, što je na kraju uspeo, naravno uz pomoć i nekih drugih stvari, da ogadi, pre svega poslanicima, onda i gledaocima, da gledaju Narodnu skupštinu. Jer, šta je cilj? Vi ste tu pomalo žrtve i kamikaze, jer i mi sami zapravo urušavamo, devalviramo prenos, ozbiljnost ovih rasprava i onda ljudi ne gledaju, onda će neko reći – pa, Skupštinu niko ne gleda, hajde da ugasimo te prenose.

Dakle, vladajuća većina je svesno postala talac potrebe da se delom demonizuju, završavam, a delom da se ogadi Skupština i oteraju narodni poslanici iz opozicije. To je uspelo, nažalost, ali od toga Narodna skupština i građani Srbije imaju samo štete. Hvala.

Uvažene kolege kao da osete, to postoje neke vrste ljudi, životinja koje umeju da osete slabost protivnika i onda skoče. Zašto mi niste davali ovoliko replika i prozivali me svih ovih meseci kada sam ovde sedeo i uzaludno pokušavao da dobijem reč? Kolega Martinović je govorio ravno četiri minuta, samo vam skrećem pažnju, gospodine predsedavajući.

Dakle, hajdemo od ovog poslednjeg. Naravno da svuda ima, i to zna i gospodin Martinović, nego se namerno pravi nevešt, naravno da ozbiljna preduzeća ispituju javno mnjenje, ispituju tržište, naravno da je stanje zadovoljstva i nezadovoljstva standardom svojih građana važno za planiranje kampanje, marketinga preduzeća kakvo je nacionalna lutrija. Naravno da ima smisla.

Takođe, ta priča koju je jedan drugi predgovornik rekao, dobio, to je ta priča, to je kao kada bi neko ko prodaje, recimo, posrednik prodaje „mercedes“ ili neka kola, pa kaže – on je dobio 15 ili 20 ili 25, nemam pojma ni kolika je cena tih luksuznih automobila, 25 hiljada ili 50 hiljada evra, dobio je, i to od Borisa Tadića, ili kao što često je govorio Marijan Rističević za prof. Ševarlića. Dakle, nije niko dobio, drugo, niti je dobio taj „mercedes“, postoji jedan mali procenat koji je profit ili zarada. Dakle, to je manipulacija svoje vrste. Kao i ova priča o Vlahu.

Dakle, da, lista je nacionalne manjine, ali na njoj mogu da učestvuju, kao što kažem na listama ovih drugih mogu da učestvuju pripadnici nacionalnih manjina, tako može i neko da učestvuje na listi nacionalne manjine. Cilj mi je bio da demaskiram tu zamenu koja se i pokazala, tu pripremu zamene Kurte Murtom, odnosno naprednjačke ove garniture koja je trebalo da zameni već ovu DOS-ovsku, demokratsku, koja je šlajfovala.

Nije gospodin Rističević samo rekao ovde da je on podržavao Zorana Đinđića ili Vladu, on je ovde tražio da se zabrane predstavnici opozicije, odnosno opozicionih stranaka tzv. bivšeg režima. On je bio, kao što sada služe, a ja sam objasnio juče čemu i zašto služi, udarna pesnica sada i za prljave poslove i za napade ove na političke protivnike, tome je služio i onom DOS-ovskom režimu. Na taj način je, kažem ima i svedoka ovde, a ima nešto i u medijima zabeleženo, on je bio u rukama gospodina Veselinova i Čanka, ona pudlica, ne mogu da kažem, pitbul, jer bi bilo stvarno neadekvatno poređenje, da pljuje tadašnje socijaliste, tadašnje radikale, zbog njihovih stavova i njihove mračne prošlosti i traži njihovu zabranu, zabranu njihovih stranaka. Znači, najveći je bio i uvek je to tako. Oni koji se prevrnu su uvek najrevnosniji, najveći borci jer moraju da se dokazuju na ovim stranama.

Nije problem što se češao i da li se češao u rijalitiju, problem što je uopšte učestvovao u njemu, a nije ni to problem, nego sam ja naveo samo kao ilustraciju taj njegov manir.

(Predsedavajući: Hvala.)

Izvinite, molim vas.

Konačno, gospodin Martinović me je pitao za ocene. Hvala na pitanju, gospodine Martinoviću. Dakle, završio sam sa prosekom 10,00. Sramota me je da kažem, jer je to čak malo veći prosek i od vašeg šefa stranke. Srednja ocena moja je bila 10,00, gospodine Martinoviću. Nisam se nikada time hvalio, a sada ste me pitali.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovaj set zakona koji je došao na dnevni red u skladu sa dogovorom, odnosno zaključcima iz ovog procesa pregovora ili dijaloga između vlasti i opozicije uz pokroviteljstvo ili posredovanje poslanika ili predstavnika Evropskog parlamenta.

Dakle, ovo nije baš tako rutinska stvar kao što zvuči i kao što se predstavlja ovde od strane kolega iz vladajuće koalicije. Hoću da kažem, bez obzira što se predstavlja kao tekuća i rutinska stvar, u suštini malo iznuđene mere koje su imale za cilj, odnosno koje su rezultata tog posredovanja poluuspešnog, neuspenšnog ili kako god ga kvalifikovali. Znači, Evropskog parlamenta, međunarodnih institucija u onome što postoji kao spori problem u državi Srbiji, odnosno u političkom životu države Srbije. To je nešto pred čime se ovde zatvaraju oči.

Što se tiče samih ovih konkretnih mera i predloga, mislim da oni nisu loši, ali oni uglavnom idu na preciziranje, nijanse nekih stvari i u tom smislu su korak u pozitivnom pravcu. Ono međutim što definitivno nisu, to nisu mere koje će bilo koga, neko je rešio da bojkotuje, njemu nema pomoći, odnosno njega nećete odgovoriti šta god da ste predložili, ali neko ako ozbiljno razmišlja i najdobronamernije razmišlja o izlasku na izbore, a sumnja u izborni proces i njegovu regularnost, ovde nema dovoljno elemenata koji će i toga takvoga ovde ubediti i na neki način naterati da promeni svoju odluku.

Neću ulaziti ovde u tehničke detalje, ali držim pred sobom primedbe, recimo, Transparentnosti Srbije, jednog od posrednika, sa naše strane je učestvovala jedna grupa nevladinih organizacija, rekao bih, uz neke izuzetke uglavnom kompetentni i uglavnom, naglašavam uglavnom dobronamernih. Dakle, između njih je Transparentnost Srbija koja je ocenila da ovi predlozi zakonski ne odgovaraju ili uglavnom ne ispunjavaju ni njihove zahteve ili ono što su oni smatrali celishodnim rešenjem i koje predlažu što su predlagali već nekoliko godina unazad.

Dakle, sprečavanje sukoba interesa i kada je reč o Agenciji za borbu protiv korupcije i kada je reč o javnim preduzećima, i mogućnostima njihove zloupotrebe. Ono što jedino možda pozitivno u svemu ovome jeste što je ovim Vlada indirektno priznala da nije se sjajno i besprekorno u izbornom procesu, da ima primedbi koje su i na prethodne izborne cikluse stavljali međunarodni posmatrači i sama naša vlast konstatovala neke od tih stvari i sada im izlazi u susret.

Nije dovoljno samo reći to su zakoni na snazi, na snazi su zakoni koji su usvojili prethodnici, prethodne vlasti. Mnogo je važno kako se ti zakoni primenjuju. Drugo, postoji nešto i do atmosfere, do političke klime. Ovde sam govorio i to je nekako ignorisano ili barem se nije shvatila dovoljno ozbiljnost toga da je tadašnji šef opozicije 2011. godine ovde, na javnom servisu, i naravno na svim konferencijama za medije i uživo na javnom servisu najavljivao protest, odnosno miting tada SNS 2011. godine i gostovao sam, ne sa dva, tri neka koja će ga poklapati sagovornika, gostovao recimo u jednoj od najgledanijih političkih emisija. Posle toga uživo u Dnevniku se javio sa protesta 5. februara ako se ne varam, 2011. godine, SNS.

Hoću da kažem, drugačije je bila klima, a daleko od toga da je bilo idealno. Dakle, ovi zakoni, odnosno ove izmene su korak u dobrom pravcu. Mislim ne dovoljan, ne zato što neće naterati onoga koji inače ne želi na izbore, to kaže, i njegova politička procena, njegov hazard i njegova računica koju ja ne delim, uzgred budi rečeno, ali se plašim, sad govorim o građanima, ne govorim o političkim akterima. Političke aktere možete ovako ili onako, i sad ne ulazim u načine, sve možete da ih navedete ali ih ne možete navesti da izađu na izbore, govorim o građanima.

Dakle, ja mislim da građanima treba ponuditi nešto krupnije. U redu je ovo, ali ovo shvatam kao polaznu osnovu, kao prvi korak, znak dobre volje. Ako, na tome ostane, kao što se plašim da hoće, onda mislim da nećemo imati ono što bi trebalo da bude zajednički cilj, a to je ipak više-manje zadovoljavajući izborni proces na koji niko neće moći staviti, niko objektivan, ozbiljne primedbe. To je ono što treba da nam bude zajednički cilj. Ne moramo se slagati tačno oko te crvene linije, oko granice gde to postaje, kada je ostvaren, ali, prosto, moramo biti svesni. Dakle, nemojmo predstavljati stvari kao da su normalne, tekuće, rutinske, pa sad samo usavršavamo izborno zakonodavstvo. Ne nije tako, ovo je ponovo iznuđena mera kao posledica činjenica da su nam u parlamentu, u Skupštini Srbije predsedavali međunarodni posednici, umesto da sami da razgovaramo ovako ili u nekoj maloj sali i pre toga još i gore i grđe na Fakulteta političkih nauka predstavnici NVO sektora su posredovali i svi su se odazvali, što je po meni malo čudno, a onda kada se organizuje u Domu Narodne skupštine, onda se ne odazovu svi, nego se sastaju po lobijima sa predstavnicima međunarodne zajednice. Ali, to je njihov problem, njihova procena.

Ono što mene kako narodnog poslanika zanima jeste da što dobronamernije sa jedne i druge strane otklonimo što je moguće više sumnje u izborni proces, a to sumnja postoji. Dakle, nemojmo se zaluđivati i nemojmo se samoobmanjivati.

Postoji sumnja i nepoverenje, naravno manje kod predstavnika vlasti, ali čak ni njihovi simpatizeri nisu baš u potpunosti sigurni da je to sve regularno, a o simpatizerima opozicije da i ne govorimo. NJima treba otkloniti sumnju. NJima treba ponuditi nešto veće, zvučnije, nešto što će ih ubediti. Hvala.

Dakle, naravno, drago mi je što se slažemo makar u jednoj stvari, a to je pozitivna ocena delatnosti ove Transparentnosti Srbija i njihovih nalaza i kada nam se sviđaju i kada nam se ne sviđaju.

Ja znam za taj nalaz o funkcionerskoj kampanji i nije sporno da to nije izmišljotina aktuelne vlasti, ali utoliko pre treba voditi više računa o preporukama, kako bih rekao, profesionalnih i dobronamernih faktora, čak i kada nam se ne dopadaju. Mislim da se moglo pokazati više sluha.

Što se tiče ovoga što je centralna tema zapravo ovde, ja nikada nisam mislio da treba zabraniti, mislim da je to malo uvredljivo i kao predstavnika opozicije, Aleksandru Vučiću da učestvuje u kampanji. Meni se čini da je to… Jedno je ograničiti funkcionersku kampanju, a drugo je zabraniti i mislim da to niko ozbiljan nije ni takao, mada poštena formulacija, znam, u onim zahtevima „Jedan od pet miliona“, ali generalno nije to niko tako ni mislio.

Naravno da treba da se pohvali vlast onim što je učinila i onim što misli da je učinila, ali treba i opozicija da ima prostora da iznese šta o tome misli.

Ovo sa televizijama, gde se kao može reći, je vrlo relativno. Nama se mesecima, znači, ne nedeljama, nego mesecima figurira kao glavni neprijatelj ne toliko opozicije, ne ovi lideri koje pominjete, nego jedna kablovska televizija, koja uz najbolju volju, kada bi svi upalili televizore, može da gleda negde oko 25% ili 30% građana Srbije.

Većina ne može da ih gleda. Oni popunjavaju negde oko polovine prostora kablovskih operatera, koji su negde oko polovine ukupne populacije. Stalno se maše tim đavolom zvanim N1. LJudi misle da tu neko jede decu, da se seje neka mržnja protiv Srbije. Ima agendu, kao što imaju i neke druge televizije, ali, dajte, otvorite. To je moja poenta, otvorite medije sa nacionalnom frekvencijom barem upola onoliko koliko su ovi mediji koje kritikujete, otvoreni za vlast, pa onda neka učestvuje svako od predstavnika vlasti, i Aleksandar Vučić i ministri, u kampanji, neka se hvale i neka kažu šta imaju, ali neka dopuste i opoziciji da barem u približno jednakim uslovima to može reći. Hvala.

Član 107. stav 2.

Ako postoji sistematsko kršenje dostojanstva ove Skupštine, onda je to nešto što čini ovde ne sada, danas i ne najflagrantnije danas, upravo moj uvaženi prethodnik i poznat je kao takav. I u redovima vladajuće koalicije ga takvim tretiraju, samo smatraju da, eto, to je korisno jer obavlja neke poslove koje drugi neće.

Dakle, polemika, replika, mogao je tražiti repliku i uzeti reč. Građani ne znaju, gledaoci uglavnom ne znaju da na povredu Poslovnika nema, zapravo, replike i vrlo često zbog toga njegove intervencije i direktive i napadi ostaju bez odgovora, jer onda onaj ko je prozvan ne može da odgovori jer bi morao da traži repliku.

Dakle, to je zloupotreba Poslovnika, pri čemu ja zaista nemam nameru odgovarati na njega. Jednog dana, jednom prilikom u nekoj emisiji možemo se time pozabaviti. Ali, naravno, nisam četiri puta gostovao, nego tri, ali svejedno, evo, ja sam zadovoljan, ne žalim se na svoj tretman. Imam razne osnove po kojima mogu da gostujem. Govorim da opozicija u celini nema zadovoljavajući tretman i to je ono o čemu sam počeo da razgovaram sa gospodinom Orlićem na jedan, rekao bih, ozbiljan i kompetentan način, ali upravo ovakav način, upravo ovakav stil rasprave u Skupštini koji dezavuiše svakoga ko kaže nešto što štrči, to je ono zbog čega smo došli na ovakve grane, to je ono zbog čega nema ovde maltene 2/3 sale i to je ono zbog čega trebaju međunarodni posrednici da posreduju našem dijalogu i razgovorima između vlasti i opozicije.

Upravo takve stvari, upravo takve diskusije, kao što je bila gospodina prethodnika. Hvala.

Molim vas, umirite ove što dobacuju.

Dakle, upravo je to ono što je ovde problem. Razne stvari mogu da budu tema, nikakav zakon nisam prekršio, niti želim da se spuštam na nivo uvaženog gospodina, mog prethodnika.

Inače bih mogao potezati i to vrlo osnovane priče o "Zeki", o robnim rezervama, o lažnim seljacima, o lažnim korisnicima podsticaja i raznim drugim stvarima i nepočinstvima čime i zbog kojih zapravo uvaženi prethodnik ovakvim diskusijama i napadima, ne na mene, nego na bilo koga iz opozicije ko u tom trenutku smeta, zapravo kupuje svoju slobodu. Čak on ni nanogicu nema i oslobađa se krivičnih prijava koje mu lebde nad glavom.

Uzgred budi rečeno, on je bio najglasniji i najžučniji zagovornik ovog DOS-a i dosmanlija i "žute hobotnice" i svega ovoga o čemu ovde priča poslednjih godina, što pljuje, o čemu govori, što proziva, bukvalno najžešći. Ima svedoka ovde koji to mogu potvrditi i ovde u sali, a i inače.

Dakle, najveći kada je trebalo prozivati žute, odnosno naprednjake, radikale, odnosno tada SPS i radikale. Sa njim niko neće ni da sedi u Skupštini, kamoli da sedi u TV emisiji. Pa naravno da neću sa njim učestvovati u emisiji, ali nikada nisam odbio gostovanje kao sa ljudima sa kojima se može razgovarati, makar se i ne slagali.

Što se tiče gospodina Orlića, tu ima o čemu da se raspravlja, ali podsetio bih na to gostovanje, gospodine Orliću, da je i to gostovanje proteklo praktično u vašem monologu, sve vreme, bez obzira ko je imao reč.

Doduše, i gospođa Tepić je u tome saučestvovala, ali vi ste bili šampion. Tako da, nije dijalog samo učešće u emisiji, da se dođe i da se onda preklopi, bukvalno non-stop govori paralelno i vežba ta sposobnost koju svako može da upražnjava, a toga građani nemaju nikakve koristi, paralelnog dijaloga.

Što se tiče resursa i medijskih koji su stajali na raspolaganju, neće biti da je bio samo fokus radio i ne znam šta još pomenuto jedna kablovska televizija, mnogo više je tu resursa stajalo, a postoji depeše „Vikiliksa“ i postoje neki drugi podaci koji pokazuju kako je čak sponzorisano bilo to učešće i taj tretman SNS, kakav nikada opozicija u Srbiji nije imala, kao što je imao SNS poslednjih godina pre nego što je došao na vlast. Pitajmo se zašto? Hvala.

Što se tiče te emisije, gospodine Orliću, svako ima svoj utisak, ali mislim oni koji su gledali, utisak im je svakako to da ste vi govorili neprekidno i neprekidno preko ostalih sagovornika.

Ja u tome nisam učestvovao, kao i kolega Obradović, i rekao sam ono što sam mogao i stigao u onih nekoliko minuta.

Kada se već maše tajmingom i učešćem, jeste, da, u poslednje dve godine jesam bio, u poslednjih godinu i tri puta, u poslednje dve godine četiri puta, pre toga pet godina me nije bilo uživo na RTS-u. Svejedno, u redu, postoje i neki kriterijumi po kojima se ta stvar bira, određuje. Možemo u to da ulazimo ili ne, ali je činjenica da ste gostovali, gospodine Orliću, odnosno vaš lider je gostovao sam. Dakle, to nije isto kao imati vas ili nekog drugog naprednjaka, koji ima zadatak da poklapa da se ne bi čulo ono što kaže predstavnik opozicije, u emisiji biti sam i objašnjavati šta je koncept i šta je politika opozicione stranke, kao što je Aleksandar Vučić imao kao lider, odnosno jedan od dva lidera opozicije, odnosno SNS u tom trenutku.

Zato kažem da takvog tretmana nije bilo. Ja sam prvi protiv toga da se uskrati, zabrani, niti je to moguće, naravno, Aleksandar Vučić učestvuje u kampanji. To meni ne znači. Neću da se ograđujem veštački ni lažno od ovih ljudi koje ste pomenuli, ali ne vidim zašto, mada mogu da procenim zašto stalno njih nudite i namećete kao lidere. To su ljudi koji imaju svoj politički put. Ja se u nekim stvarima sa njima slažem. Ne slažem se sa ovim stvarima kao što je upad u RTS. To sam rekao i ovde, i neke druge stvari i neki hepeninzi, koji su za mene skandalozni i neprihvatljivi, svidelo se to nekome ili ne. Možda ja grešim, možda su oni u pravu.

Način kako se ovde odnosi, čak i u ovoj Skupštini, čak i danas prema opoziciji, pokazuje da su oni možda u pravu. Oni uzimaju upravo ovakve diskusije i ovakve primere, da ne kažem primerke, kao što smo malopre mogli da vidimo, kao ključni dokaz da ne treba da učestvuju ni na izborima, niti u ovoj Skupštini. Ja mislim da to nije tako, da građani ipak mogu nešto da vide, čuju i zaključe, da se treba boriti u okviru onog prostora koji imamo.

Još nešto i poslednja stvar. Nisu izbori samo izborna kampanja. Izbori su i čitava atmosfera pre izborne kampanje. Možete napraviti savršene uslove za izbornu kampanju, ako pre toga šest meseci ili godinu dana imate vanredne okolnosti.

Što se tiče Dragana Đilasa, hapsite ga, dilujte s njim, radite šta hoćete s njim, ali nemojte stalno kačiti na nos bilo kome od nas. Ja mislim da je on bio dobar gradonačelnik, to i dalje mislim. Ako imate neke konkretne zamerke, kažem, uhapsite ga, podignite optužnicu. Nemojte ovde mahati njime kao batinom, što inače radite mesecima. Hvala.

Mogao sam da skrenem pažnju i na kršenje Poslovnika od strane predsedavajućeg, ali to nisam učinio, jer jeste neka vrsta zloupotrebe Poslovnika i dobre parlamentarne prakse da se prihvata i daju replike na ovakvu vrstu prozivki. Kada to radi neko iz opozicije, ozbiljno ili u šali, pa jedni druge prozovu, naravno da ne dobiju pravo na repliku. Ni moje kolege sa leve ili desne strane koji su na taj način jedne druge prozivali.

Ovde je reč o ljudima sa iste liste, koji deo iste vladajuće većine. Oni naravno mogu jedan drugog beskrajno prozivati. Tako mi je žao što je ova, potencijalno ozbiljna rasprava sa gospodinom Orlićem otišla ovim tokom. Ali, to se uvek tako radi. Dakle, to se uvek tako radi. Uviti se bočno, neko ko je zadužen da kvari i da pljuje i da zapravo obesmišljava ovaj parlament.

Drugo, nemam ja baš svaki ovako pravo na replike. To sam sad baš dobio, kada sam ovako bolestan, ali svejedno. Zahvaljujem u svakom slučaju.

Vrlo često mi je to pravo uskraćivano. Vrlo često sam od gospodina Arsića dobijao opomene, samo zato što sam govorio nešto što je posle i Evropska komisija prihvatila i zbog toga kritikovala ovu Skupštinu, pa je predsednica mola da promeni onu praksu podnošenja fantomskih amandmana, a on me isključio, kaznio i svašta mi je radio kao predsedavajući.

Ja gospodina Arsića uvažavam kao poslanika i kao kolegu, ali kao predsedavajućeg parlamenta mislim da je vrlo loš, svejedno. Što se tiče tretmana opozicije nije to bilo tako mučeno opozicija. Tužna je priča Ratku Paniću. Dakle, naravno i za svaku osudu i nadam se da će biti isterana pravda po tom pitanju. Podsetio bih vas gospodine Orliću, još su neki ljudi misteriozno nastradali i za vreme ove vlasti. Nije ih malo. I čuvar u Savamali je pod nerazjašnjenim okolnostima umro na VMA i čovek iz Crvenke koji je završio u duševnoj bolnici zbog prijave jer je napadao tvitovima. Komšija ga je prijavio da je kritikovao Aleksandra Vučića. Hoću da kažem ima raznih tragičnih događaja koji bi se mogli i trebali ispitati. Dakle, nije bilo idealno ni tada, nije ni sada. Nemojte se zanositi.

Samo poslednja stvar, što se tiče masovnosti. Mislim da i ovi demonstranti, a i vi sistematski od prvoga dana, on su to tek u poslednje vreme počeli, minimalizujete, odnosno manipulišete brojkama. Nisu ti protesti tako slabi i malobrojni, kao što se predstavlja u vladajućim medijima, nisu ni tako masovni kao što bi oni hteli, ali su dovoljni, uporni su. Ja se slažem u nekim zahtevima, u nekim ne slažem. Ne slažem se sa svim što miriše na nasilje. Možda sam ja glup i naivan, ali svejedno. Vi stalno pričate o nekoliko desetina, stotina. Ne, to je uvek nekoliko hiljada, a bilo je i nekoliko desetina hiljada. I to nije malo ljudi, poštovani kolega Orliću. To je ozbiljna masa.

Mislim da su oni negde propustili pravi trenutak, da su propustili šansu da omasove svoje proteste. Mislim da su oni negde malo iskočili iz šina, ali to je druga stvar, to će na kraju, krajeva vi ćete od toga profitirati. Ali nemojte trpati sve u isti koš i nemojte raspravu potencijalnu kvalitetnu razbijati time što gurate neke klizeće startove ljudi sa kojima, kao što rekoh niko ne želi da sedi u poslaničkoj klupi, a kamo li da učestvuje u emisiji.

Dakle, gospodine Arsiću, jesmo mi ravnopravni kao narodni poslanici i treba da budemo. Amandmani nisu, ako se zloupotrebljavaju i dokazano je, verifikovano je, u izveštaju Evropske komisije je to pomenuto, istaknuto i od te prakse se odustalo, kao što znate vaša poslanička grupa to ne radi.

Pojedinci su ovde pominjani koji su to nastavili, pa sam ja to slikao, ali nisam išao u javnost, su nastavili sa tim da prepišu ceo amandman i samo dodaju jednu kvačicu, zarez ili znak navodnika i onda dobiju prostor da mogu da pričaju po amandmanu, da pljuju, da pljuju po zadatku koga treba, uglavnom nekog iz opozicije, prisutne ili neprisutne. Zato su to fantomski amandmani.

Nije fantomski amandman - briše, neka stavka u koju ne veruješ i za koju misliš da je loša. Nije fantomski amandman ako predlažeš drugačije rešenje, dobro ili loše.

Na kraju krajeva, i to što ste morali da odustanete od toga, već pokazuje, pod pritiskom Brisela, jer niko to nije od stranaca mogao da razume, od tih evropskih institucija, nigde u svetu nema da vladajuća koalicija podnosi par stotina ili par hiljada amandmana na sopstvene zakonske predloge. Oni su se čudom čudili.

Elem, lopuže su, kažete vi, gospodine Arsiću, vidite, ja pošteno prozivam, neću da se nešto skrivam, sa svakim sa kim se može iole razgovarati, ja razgovaram, bolje ili gore. Znate, i oni to kažu za vas, gospodine Arsiću. I oni to kažu za vas i dokumentuju na onaj ili ovaj način. S tim što za razliku od vas oni nisu na vlasti i kada oni optužuju vas da ste lopuže, oni mogu da kažu - mi ćemo to dokazati jednog dana, kada institucije budu radile. A vi nemate taj alibi i nemate taj izgovor koji imaju oni kada kažete da su oni lopuže a nikoga ne hapsite i ne procesuirate. To je problem sa vama, gospodine Arsiću.

Vi ste na vlasti sedam godina. Uskoro ćemo ući u osmu godinu vlasti. Tu ne pomaže ova ekvilibristika verbalna i egzibicije i dominacija medijska i u parlamentu.

I poslednje, oko masovnosti. Dakle, ja uopšte nisam porekao masovnost skupa, mislim da je bio 19. ili 20. april, vladajuće stranke. Ali, isto tako, niko ko je prošao…

(Veroljub Arsić: 2011. godine.)

Da, znam, i to takođe.

Ali, isto tako, onaj od 13. aprila, opozicioni, je bio vrlo masovan, vrlo posećen, vrlo energičan i nije bilo nikakvih incidenata, na sreću, mada mislim da je loše iskorišćena ta energija i da je loše, posle toga su protesti krenuli nizbrdicom.

Dakle, bilo je nekoliko desetina hiljada.

Problem je u tome što vi iz neke sujete, vlast ne želi da prizna da opozicija može i da je skupila ove godine nekoliko desetina hiljada, da li 20, 30 ili 40, naravno, to je spalo posle na par hiljada, nekada je bilo i nekoliko stotina, preko leta, ali, u svakom slučaju, to su protesti prilično masovni.

Taj 11-i, ja sam i na njemu bio, tom naprednjačkom protestu, bio je vrlo masovan. Nije to bilo 100 hiljada. Ako je to bilo 100 hiljada, onda je i opozicija sada imala 100 hiljada, ali nije ni važno. Nemojte potcenjivati protivnike. Pokušajte da gajite mostove sa njima i to onda kada ste najjači, jer se obično suprotna praksa obije o glavu. Hvala.

Recimo, ja kao gest dobre volje prema predsedavajućem neću, ako ne budem baš direktno nešto popljuvan, nastaviti ovaj niz replika. Mislim da je to dobra praksa, ali upozoravam predsedavajuće da izbegavaju zloupotrebe Poslovnika. Dijalog, replika, nekoliko, pa da ne idemo beskrajno, ima smisla i nemam ništa protiv da poslednja bude čak predstavnika vladajuće opcije. Znači, uopšte nemam ništa protiv da njihova reč bude poslednja, ali mora da se čuje i glas opozicije. To morate negde sebe da ubedite i da to progutate, čak i kad vam se ne sviđa.

Nećemo licitirati ovde brojnošću, gospodine Arsiću. Bilo je masovno, bilo je mnogo. Mislim da je bilo podjednako, baš kao na tom vašem mitingu 2011. godine. Kako god, ja sam protiv nasilja, i tada i sada, ali vi imate problem da priznate. Na tim protestima je bivalo, hodao sam, išao, dok se nisam razišao koncepcijski oko nekih stvari, dakle, i po zimi i po vrućini. To je nekoliko desetina hiljada, posle je splasnulo. Treba oni da se zapitaju ili mi, kako hoćete, zašto je to splasnulo? Ali, par hiljada ima i sada. Ne vredi slikati taj skup pre početka pola sata ili pola sat kad šetnja ode, pa onda reći da je nekoliko desetina. Ne, ima ih i sada par hiljada, kažem. To je jedna stvar.

Mnogo važnije, i završavam time, kažete bogatiji su, misleći na ove prethodnike, bogatiji su mnogo, nego kada su došli na vlast. Gospodine Arsiću, to nažalost važi i za vas i za mnoge, ne znam za vas lično, nego za mnoge vaše kolege, da, i to građani misle o vama i znaju da su bogatiji, mnogi naprednjaci su mnogo bogatiji i mnogo školovaniji, sa mnogo više diploma i mnogo više para nego kad ste došli na vlast.

Niste došli zato što ste bolji, nego ste došli na vlast zato što su bili mnogo razočarani ljudi u one pre vas. Nemojte to zaboraviti. Nisu su vas izabrali zbog toga što su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili toliko divni i slatki, nego su bili mnogo ogorčeni na prethodnike. Nemojte to i vama da se dogodi, nemojte da se uljuljkate tim samozadovoljstvom zbog ovih procenata i masovnosti svojih mitinga i ne potcenjujete protivnike, a narod će na kraju da sudi. Hvala.

Zahvaljujem.

Predlog je od septembra ove godine, ali zapravo sama ideja inicijalna jeste od prošle godine kada smo razmatrali ovaj Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i tada sam u formi amandmana predložio nešto što je sada pretvoreno u predlog za izmenu i dopunu zakona.

Sticajem okolnosti, poslednjih meseci taj moj predlog je postao neočekivano aktuelan, s obzirom na ove afere koje se pletu i koje se dešavaju u vezi sa našom namenskom industrijom, pre svega afera „Kruškik“, ali nije to samo „Kruškik“, „Kruškik“ je više samo simbol i zbirno ime za niz čudnih stvari u vezi sa našom industrijom naoružanja i raznima interesima i intrigama koje se pletu u vezi sa tim.

Dakle, stoga je moj predlog podnet pre svih ovih afera, išao u pravcu da se iz ovako važne i osetljive, za državu važne i u svakom pogledu i međunarodno osetljive tematike kao što je proizvodnja i prodaja, odnosno promet naoružanja, da se isključe privatni posrednici. To zvuči samo na prvi pogled radikalno, u suštini je logično. Ako taj, recimo "Krušik", ali naravno i druga preduzeća namenske industrije, ima svoju službu prodaje i svoju komercijalu i ume da pravi ugovore, decenijama unazad je prodavao oružje, ako postoji ovlašćeno državno preduzeće, to je "Jugoimport - SDPR", znači ovlašćeno državno preduzeće i jednim i drugim sada upravljaju vladajuća stranka, odnosno njihovi kadrovi, ali svejedno, državno preduzeće koje se bavi prodajom, prometom naoružanja, plus, kao što je reko - proizvođači sami to mogu da direktno prodaju.

Ne vidim za šta su nam potrebni još i posrednici, pa da onda lomimo glavu i gledamo da li mi istražujemo istinu i pravdu ovih meseci ili zapravo prisustvujemo nekom ratu privatnih dobavljača koji se međusobno prepucavaju u borbi za većim profitima, i da ne lomimo glavu oko toga ko je kome tata, mama, brat, kum, nego da ovako važno područje, važan sektor ostane u državnim rukama, a ova preduzeća, razni tekstovi, gimovi i ostalo, neka nastave da se bave onim čime su se i bavili izvorno kada su formirani u proizvodnji plastike do metalnih odlivaka i slično, pa neka u toj oblasti pokazuju svoje trgovačke i poslovne sposobnosti. Hvala.

Da, ali samo kratko, što reče neko od koleginica maločas. Nema se tu šta novo reći ukoliko većina skupštinska ne vidi potrebu u smislu duga prema gospodinu Ivanoviću, i samo što je učinio za Srbe na Severu KiM i opštine KiM, i s obzirom na tragičnu smrt i ubistvo koje će još malo pa dve godine, s obzorom na manipulacije i zloupotrebe koje se u vezi sa tim ubistvom pletu, u koji su umešani mnogi centri, rekao bih obaveštajni, politički, špijunski, i u zemlji i u inostranstvu, dakle s obzorom na sav taj značaj, mislim da je najmanje što ova Skupština, ovaj parlament, pa i da kažem vladajuća većina može da učini za tog Olivera Ivanovića jeste da ponudi jednu poštenu, nepristrasnu istragu i da kaže da smo sve učinili, da je Srbija, u onoj meri koja je moguća i u kojoj ima informacije i ima mogućnost uticaja i sakupljanje informacija na terenu, da je sve učinila da se istraga i istina o tom mučenom ubistvu Olivera Ivanovića izađe na videlo. Ovako se ostaje sumnja ili senka da je u interesu nekih, ne samo obećanih javnih faktora, nego i domaćih faktora da ta istina bude skrivena.

Dakle, mislim da je ovaj moj predlog upravo nešto što bi trebalo predstavnici vladajuće većine da predlože, a ako već nisu predložili onda makar da podrže formiranje ovakvog anketnog odbora. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu MUP i već duže vreme sam se spremao da ga postavim, ali uvek bude nekih aktuelnijih ili dnevno aktuelnijih tema. Prošlo je već gotovo dva meseca, a bilo je nekih reakcija i komentara u javnosti, ali ne i odgovora sa zvaničnog i najvišeg mesta.

Dakle, MUP i naravno Vlada Srbije, gospođa Ana Brnabić. Pitanje se odnosi na, krajem septembra datu izjavu bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je gostujući u jednoj emisiji u okviru njihove predizborne kampanje, rekao citiram – ovo, prvi put otkrivam, kao ministar sam sklopio ugovor sa Srbijom gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedeni u Srbiju. Rekao je bivši austrijski ministar Kikl i još je prebacio svojim kolegama što sad njemu nešto zameraju. Za razliku od njih, eto, on nešto konkretno radi i uradio je.

Nas stvarno ne zanima austrijska politička borba, ali nas i te kako zanima nešto što se direktno odnosi na državu Srbiju i na ne neki dogovor navodni, ali ja se plašim da nije navodni, koje je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova sklopilo sa Vladom Srbije, odnosno sa srpskim MUP uvezi prihvata odbijenih tražilaca azila u Austriji.

Tim pre, što je sada krajem septembra data izjava, a tim pre što je još 2018. godine austrijska štampa pisala o tome da su toku pregovori sa Srbijom upravo u tom pravcu i da se vode razgovori da Srbija prihvata ne samo iz Austrije, nego iz drugih članica EU odbijene zahteve azilanata.

Dakle, to je nešto što zaslužuje ozbiljan komentar. Ja nisam neko ko će neosnovano dizati dramu, alarmirati javnost ili širiti, ne znam, neku kakvu uzbunu o opasnosti koja preti od migranata, ali ne možemo ni zatvarati oči pred tim problemom kojim se bavi većina zemalja EU, što je ozbiljna tema u predizbornim dijalozima i polemikama i u Austriji i u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. Širom Evrope to je važna ozbiljna tema.

Samo se čini da u Srbiji to nikoga ne zanima, i to rekao bih iz dvostrukog razloga. Vlast ne želi da se mnogo talasa da se ne bi uzbunjivala javnost, da se ne bi podizala briga i strahovi u vezi sa temom migranata, a deo opozicije, naglašavam deo opozicije, kao da ne želi da to da poteže da ne bi bili optuženi za ksenofobiju i za slične stvari i možda da se ne bi zamerili nekim centrima moći u EU i šire.

Bilo kako bilo, moje direktno pitanje glasi Ministarstvu unutrašnjih poslova – koliko ima migranata, znači, koliko ima legalnih migranata u ovom trenutku u Srbiji? Koliko je prošlo kroz Srbiju u prethodnih par godina? Koliko je podnetih zahteva za azil? Ja znam da je zahteva veoma malo. I vrlo važno pitanje – koja je struktura polna i starosna, znači polna i starosna struktura migranata koji se trenutno nalaze u Srbiji jer znam da se takva evidencija vodi? Naravno, posebno kakva je struktura kod ovih neregistrovanih migranata i kakav je odnos registrovanih i neregistrovanih, jer na osnovu ozbiljnih indicija može se reći da je mnogo više ovih neregistrovanih?

Incidenata ima širom Srbije, naročito u pograničnim ili prigraničnim mestima gde je njihov veći broj. O tome, kao što rekoh, i naši mediji i naša javnost uglavnom ćute.

Prošle nedelje je ovde u ovoj Skupštini, u ovoj sali, kolega Ševarlić bio napadnut i optužen da je maltene fašista zato što je to pitanje postavio na jedan normalan način organima države Srbije, a u tom trenutku se odvijala bukvalno racija, tj. te večeri, racija gde je nekoliko ilegalnih, odnosno neregistrovanih migranata u Somboru, dakle, samo za jednu noć na jedan vrlo dramatičan način uhapšeno, odnosno, kako rekoh, sakupljeno i prebačeno u Preševo. Već sutra se polovina njih vratila, vratila ponovo nazad. I to, kao što rekoh, dosta je problematična i simetrična ta struktura pogotovo ovih neregistrovanih migranata, za razliku od registrovanih gde imate porodica sa decom, i ti humanitarni motivi koji nisu sporni, ali mislim da se pod činom humanitarne pomoći i akcije provlači mnogo toga neprihvatljivog i neozbiljnog, u odnosu države Srbije prema migrantskoj krizi. Hvala.

Moj amandman je pravno–tehnički i ne menja ništa u suštini ovog zakona i ja bih zato samo podržao malopređašnju diskusiju i amandman koleginice Nataše Jovanović. Mislim da su te primedbe koje su se čule na Predlog ovog zakona o agencijskom zapošljavanju zapravo da su umesne. Lepo je što se hoće uvesti red ovde, ali je pravac, kurs, linija na kojoj se taj red želi uvesti problematična.

Diskutabilna je i saglasnost ovog zakona sa Zakonom o radu, a i sam taj zakon je represivan i dosta je restriktivan prema zaposlenima i to je poznato, više-manje i bilo je u stručnim krugovima kada je ovaj Zakon o radu donošen.

Dakle, kako bih rekao, inače dosta ograničena prava zaposlenih po Zakonu o radu, sada se ovim Zakonom o agencijskom zapošljavanju još više redukuju.

Ružno je reći, ali to se zaista svodi na to o iznajmljivanju radnika na lizing. To je na neki način suština ovog zakona, bez obzira na sve lepe reči i fraze koje slušamo.

Zanimljivo je, međutim, ja sam više kao neku vrstu eksperimenta podneo ovaj amandman, koji ništa ne menja u suštini, samo se izraz Agencija za privremeno zapošljavanje, u skladu sa definicijom sa samog početka ovog zakona menja rečju agencija. I svuda u tekstu Predloga zakona je to sprovedeno.

Ovde u članu 5. to nije učinjeno u poslednjem, u 5. stavu nije učinjeno. Ali, šta je poenta? Poenta je da ministarstvo odbija taj amandman, iako je on, kažem, krajnje čisto stilsko-jezičke prirode, ništa ne bi promenio, ništa ne bi ugrozio. Ali, poenta je da praktično nijedan predlog amandmana koji predloži neko iz opozicije, čak i kada ne menja bitno ništa u suštini, ne može da prođe. Više sam to hteo da demonstriram. Ali, nažalost, ja sam mislio da će ovde sedeti gospodin Đorđević, a ne gospodin Ružić, koji niti je nadležan za ovu materiju, niti je predlagač ovog zakona.

Prosto je neobično da gospodin Đorđević, koji ovde bukvalno kampuje više od većine poslanika, stalno je tu, što je za pohvalu, ispred Vlade, sedi i dežura i kada su na dnevnom redu zakoni koji nemaju veze sa njegovim ministarstvom, interesantno je da sada kada je na dnevnom redu važan i osetljiv zakon iz njegovog delokruga, njega danas ovde nema, nego gospodina Ružića, koji, kažem, niti ima smisla nešto da ga pitam u vezi sa ovim amandmanom, pa čak ni sa ovim zakonom, jer on realno za to nije nadležan, a pogotovo ne zna zbog čega je odbijen neki amandman.

Dakle, generalno čitav taj predlog je diskutabilan. Ja ne bih ponavljao ono što su neke kolege već ovde iznosile kritikujući, ali je indikativno i na to skrećem pažnju, da čak ni jedan čisto jezičko pravno-tehnički izraz, odnosno amandman, ni on ne može da prođe, jer se više gleda, izgleda, ko predlaže, nego šta u amandmanu stoji. Uz još jednom izražavanje žaljenja što ministra Đorđevića ovog puta nema među nama. Kažem, ima ga inače i sedi tu non-stop i kada su na dnevnom redu zakoni koji nemaju blage veze sa njegovim ministarstvom. Hvala.