Zahvaljujem.

U trenutku dok mi razgovaramo u Podgorici, u Skupštini Crne Gore, je u toku usvajanje sramnog i skandaloznog Zakona o verskim slobodama koji zapravo znači, po oceni svih upućenih posmatrača, atak na SPC i na slobode, verske, ne samo verske, nego i ljudska prava srpskog naroda u Crnoj Gori. Dakle, na udaru je naša crkva, naši sunarodnici i naše svetinje.

U tom svetlu pitam gospođu Brnabić, a mislim da pitanje važi i za predsednika Republike, s obzirom na njihove izjave tim povodom, ne čini li se da je država Srbija mogla ili morala učiniti nešto više, nešto više od ovih, kako je rekao, obraćanja, apela i molbi? Ja ovde pred sobom imam vaše izjave, i vas i gospodina Vučića, gde vi kažete da je situacija nezahvalna, tu se slažem, šta god da uradimo biće kao da se mešamo u unutrašnje stvari Crne Gore, moramo biti pametni i promišljeni. Mislim da sam vas korektno citirao. Gospodin Vučić je imao sličnih reči – da se dešava u drugoj zemlji, nemam pravo da se mešam, ali razgovarao sam sa Milom Đukanovićem.

Dakle, gospođo Brnabić, mislim da je suviše važna stvar da bi se moglo podvesti pod to – mi nećemo da se mešamo u tuđa posla. Tim pre, kao što znamo, što znamo da se u naša posla svi mešaju i sa razlogom i bez razloga, od suseda, pa i nadalje, raznih drugih svetskih faktora. Prosto mislim da je država Srbija morala reagovati ozbiljnije i žešće i energičnije, barem da da punu podršku SPC koja se tim povodom oglasila.

Moje drugo pitanje, mada kažem svako bi bilo dovoljno za čitavo veče, ide na vašu adresu, jer ste vi pomenuli ponovo, ja nisam imao nameru ali nije loše da tu stvar raščistimo koliko možemo, sve je to zahvaljujući Briselskom sporazumu. Ponovili ste ponovo Briselski sporazum. Mi smo o njemu raspravljali nekoliko puta unazad, ali nekako uvek bude vaša poslednja, što je donekle u redu, mada po procedurama ove rasprave ne bi tako trebalo biti.

Dakle, vi ste spremni da branite i dalje Briselski sporazum. Sada ste rekli, citiram – mi smo pokazali dobru volju, pružili ruku i ostalo. Opet mislim da je to suviše važna stvar, kada je reč o građanima Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, posebno na severu, da bi se moglo reći da, eto, mi smo učinili, pokazali dobru volju i šta smo uradili? Na neki način smo prepustili institucije države Srbije na severu pokrajine, odnosno vlasti u Prištini, vlastima samozvane i samoproklamovane republike Kosovo.

Možemo mi pričati o gresima prethodnika i vrlo često i rado govorite o tome šta su prethodnici pogrešili, ali ovo je vaše delo, ovo je vaš čin. Kao što je i onaj Euleks bio čin vaših demokratskih prethodnika. Dakle, vi ste ispunili, mi smo, ne vi, mi kao država smo ispunili sve obaveze iz Briselskog sporazuma. Bilo ih je sedam ili osam. Oni nisu ispunili tu jednu jedinu glavnu koja se tiče zajednice srpskih opština. Nije li to dokaz nekompetentnosti, naivnosti, da ne idemo u teorije zavere, koje bi lako mogle da se potegnu, da se mašem sa izdajama i veleizdajama ili glupostima koje su tom prilikom počinjene? Nije li vaša dobra volja, naša dobra volja izigrana grubo, a da nisu izvučene adekvatne pouke?

Konačno, a opet s tim u vezi, pominju se i takse, više od godinu dana su na snazi takse i opet, kao neki budisti, kao neki mazohisti reagujemo, kažemo kako je to ružno, kako ćemo mi uzvratiti, a ništa ne preduzimamo povodom tih taksi, a pri tome smo pretili da ćemo povodom ubistva Olivera Ivanovića reagovati, pa povodom hapšenja i privođenja, skandaloznog, gospodina Đurića, koji je u rangu ministra, visoki funkcioner države koji je tamo vučen kao ratni plen, kao zlikovac, povlačen po ulicama Prištine, slikali se sa njim i opet ništa nismo učinili, opet smo pretili. Formirana je vojska Kosova, opet smo pretili, opet ništa nismo učinili.

Dakle, mislim da su grube i teške reči ovde rezervisane samo za opoziciju i političke protivnike, a kada treba zaista stati u odbranu državnih interesa, onda se stalno pravimo mrtvi, odnosno vlast se pravi mrtva, ili se prave budistima i fakirima. Hvala.

Gospođo Brnabić, mislim da je predsedavajući trebao da vas upozori da se na takav način ne obraća ovde narodnim poslanicima, čak ni opozicije. Ali, ako se i tako obraćate, onda bar nemojte da pravite materijalne greške, jer vi možda niste imali tu nameru, vi ste rekli - vi niste bili u zemlji, ispalo je kao da ja nisam bio u zemlji kada je proglašena nezavisnost. Verovatno ste mislili metaforički ili ste mislili na, ne znam, tadašnjeg predsednika Republike. Isto tako - dok ste vi bili na vlasti, to ste više puta pominjali, ja nisam bio nikada na vlasti. Možda neću ni biti, možda hoću. Ne … da je to neka sreća, ali ne možemo se stalno zaklinjati na to šta su prethodni uradili. Bivši ne bi bili bivši. Ja sam to vama govorio da radili i dobro.

Takođe se slažem i sa tim, kao što se rekli, da je teško i dugo će se otklanjati posledice pogrešnog izbora, pogrešnog glasanja. Ja se tu slažem, samo što vi mislite na glasanja koja su dovela na vlast prethodnike, a ja mislim na glasanja koja su dovela na vlast vašu Vladu. Dugo će se takođe snositi posledice tog pogrešnog izbora. Nisu glasali zato što se dobri, lepi, pametni, nego zato što su bili mnogo ljuti na one prethodnike.

Svejedno. To je stara manipulacija, vraćam se na onu priču o žestini, energičnosti, pameti i promišljenosti, uvek sam ja za pamet i promišljenost. Samo sam rekao i sugerisao da to što vi zovete pameću i promišljenošću zapravo se u međunarodnim diplomatskim redovima zove slabost i nereagovanje. Barem da ste rekli ovo što se maločas rekli, da ste to rekli u nekom demaršu ili nekom susretu sa ambasadorom, vi ili ministar spoljnih poslova, Crne Gore. Nije dilema – ili ratujemo ili okrećemo i drugi obraz i pravimo se mrtvi. To svi znaju, to je samo tako dobro zvuči retorički kada kažeš – sada ti neki neodgovorni elementi vode nas u sukobe pa ćemo imati manje plate. Naprotiv, energičnošću, ali ozbiljnom racionalnom se može mnogo toga postići u granicama naravno svojih mogućnosti.

Što se tiče odgovornosti i gde sam bio kada je proglašena nezavisnosti, kritikovao sam politiku tadašnje vlasti prema Crnoj Gori, ali moram priznati da se prema režimu Mila Đukanovića uz sve mane te dve prethodne vlade, uz sve mane i greške imale jasnu distancu i jasan kritički stav. Ova vlast je šurovala sa Milom Đukanovićem i dok su bili u opoziciji i kada su došli na vlast. Neki kažu da su imali poslove, u to ne ulazim, ali političko razumevanje, širili su ljubav i prijateljstvo silno sa Milom Đukanovićem pa onda iskoristite te svoje veze i te svoje dobre kontakte sa Đukanovićem, pa bar ovaj skandal da ne radi.

U tom smislu kada kažete – razgovaraćete. Trebali ste već razgovarati. Nekoliko nedelja traje taj protest, zapravo meseci, a kamoli nedelja, ali ne sme da se spočitava. Ovaj odnos prema meni, makar i figurativno, ilustruje zapravo vaš odnos prema opoziciji koja ne poziva na ubistva, nije nasilna, učestvuje u radu parlamenta u granicama mogućnosti. Bilo bi bolje da ste tu…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Poslednja stvar, meni je žao nije ovde gospodin Stefanović, ali svejedno, da li mislite da namensku industriju ugrožavaju više novinski natpisi, ili možda namensku industriju ugrožavaju afere i podaci koje je izneo taj gospodin Obradović, zvali ga uzbunjivačem, ili ga ne zvali.

Dakle, kad se govori o čerupanju namenske industrije, kad se govori o čudnim ugovorima, da li su drugi radili, ili prethodni, radili gore, hapsite ih, jurite ih. Ne čini li vam se da su ti sumnjivi privatni posrednici, to je ideja.

Imam dva minuta, meni je odgovarano 80, 70 minuta, kako god.

Postoji ironija, postoji kontekst, jedno je „Tviter“, gospođo Brnabić, drugo je Narodna skupština, ali to je mnogo manje važno. Dakle ironija, sarkazam, ne znam jeste čuli za to?

Ono što je mnogo važnije, sada se pokazalo da je gospodin Vulin rekao da nije srećan zbog prisustva ... da niko nije, da je ogorčen, besan, ljut, oseća se povređeno, a vi ste ovde više puta rekli da ste ponosni, da je Briselski sporazum sjajno, diplomatsko i da se vi ponosite time. Tu ste sami sebi skočili u stomak.

Što se tiče ovoga, opet ste pogrešno interpretirali, kada sam rekao da su imali čvrst stav, jedinstven stav. Ne. Rekao sam da su oko malo čega imali čvrst ili po meni zadovoljavajući stav, ali su imali prema Milu Đukanoviću. To je poenta, to sam rekao. Ostavite druge stvari i greške sada, govorim o prethodnim vlastima.

Ova vlast vaša je tikve sadila sa Milom Đukanovićem i pre nego što ste došli na vlast i kada ste došli na vlast, pa da vidimo rezultate tog delovanja.

Poslednji i najvažnije, povodom ovog pitanja gospodina Lončara – da li smo cenjeni, da li smo ikada bili tako cenjeni, da li je Srbija poštovana, koliko je poštovana, ko je dolazio? Dolazili su, gospodine Lončar, dolazili su i ranije, dolazio je i Putin, dolazila je i gospođa Angela Merkel.

Ono što ste spočitali toj prethodnoj vlasti koji ja nemam nikakave razvojne motive, niti interese da brani, ali ono što ste im spočitali, ni izraz lica Angele Merkel, pa to je nešto najpozitivnije što mogu da stanem i da kažem na račun Borisa Tadića.

To što posle sastanka sa njim je Angela Merkel imala takav izraz lica, pa nismo mi tu, nisu naši ministri i predsednici tu da zadovoljavaju sreću Angele Merkel, gospodine Lončar, nego su tu da brane nacionalne interese.

Da je on usrećio tada Angelu Merkel, da je zadovoljio i osmeh izazvao kod Angele Merkel, još uvek bi bio predsednik Republike, još uvek bi ti zli žuti bili na vlasti, verujte mi, gospodine Lončar.

Kakav je ugled naše vlasti videlo se u Parizu i predsednika Vučića po tretmanu kakav je imao i on i Srbija na proslavi završetka Velikog, odnosno Prvog svetskog rata. To vam je najbolji pokazatelj… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.

Mislim da je, možda, ne znam, da li je iz dosadašnjih izlaganja jasno da je ovde reč o jednom ipak vanrednom postupku, o jednom presedanu svojevrsnom, kojim se pokušava nadoknaditi nešto što do sada nije učinjeno, a što je bilo obaveza i ove Skupštine i ovih institucija, da se popuni članstvo REM-a.

Mislim da je jasno, čak i onom ko je površno pratio debate poslednjih dana, ne samo u Skupštini, ne mislim samo u plenumu, nego i oko Skupštine, da je ovo sada, ova ubrzana, neki bi rekli zbrzana, procedura u velikoj meri, ako ne i glavnim delom, posledica političkog dogovora i rezultat toga razgovora vlasti i opozicije u skupštini, a pod pokroviteljstvom ili uz posredovanje poslanika ili delegacije Evropskog parlamenta.

Dakle, mi smo, posle tri godine, činimo ili ćemo sada, ovih dana, po isteku ili pred sam istek ove kalendarske godine i ovog zasedanja, izvršiti nešto što je bila obaveza da se učini još tamo negde maja 2017. godine. Za tri člana Saveta REM-a koje ćemo sada birati mandat je istekao 5. maja 2017. godine.

Procedura za njihov reizbor, odnosno ne reizbor, nego izbor njihovih naslednika, je trebala da bude pokrenuta i sprovedena pre toka. Mi praktično pune tri godine kasnimo sa nečim, a tu nam nije bio problem niti, ne znam, pare, niti pritisak sa zapada, istoka ili slično, nego jedna, rekao bih, delom inercija, a delom pogrešna računica ili kalkulacija, pre svega vladajuće većine, jer ona o tome odlučuje.

Ne mogu da poreknem činjenicu da su ovi kandidati, barem većina njih, koji su se sada pojavili, ljudi koji ispunjavaju, ili većinom ispunjavaju uslove, iz njihovih biografija, uz jedan izuzetak, uzgred, budi rečeno, se vidi da su ljudi koji se bave medijima, koji imaju ugled u svojoj struci i težinu i imaju veze, kažem, sa medijima, što je dosta važno kada birate nekog u Savet REM-a. Tako da, da je procedura normalna i uobičajena, ne bi bio problem da se u skladu sa nekim afinitetima, političkim i personalnim, mi opredelimo za nekoga ko nam je bliži, za koga mislimo da će bolje vršiti tu funkciju.

Jer, nemojmo zaboraviti, REM je jedna od velikih institucija oko kojih postoji konsenzus, i vlast i opozicija nemaju mnogo toga ovde, da loše radi svoj posao i oni o kojima REM odlučuje ili na koje treba da ima uticaj. Oni koje REM treba da reguliše, pre svega, a to su elektronski mediji, a pre svega nacionalni, odnosno Javni servis, državna televizija, da loše radi svoj posao Javnog servisa.

Oko stepena te kritičnosti i nezadovoljstva se možemo ne složiti, posebno se ne slažemo oko toga šta je loše u radu, recimo, javnog servisa koji, ponavlja za one koji ne znaju reguliše REM ili čijim radom reguliše i koordinira REM. Ne slažemo se oko toga, ali se slažemo da nismo zadovoljni.

Sa stanovišta opozicije, javni servis godinama ignoriše opoziciju i favorizuje vladajuću stranku. Sa stanovišta nekih kolega iz vlasti i članova Odbora za kulturu sa kojima smo imali prilike da razgovaramo, oni su više puta izražavali svoje nezadovoljstvo jer su smatrali da državna televizija, odnosno javni servis, zapravo favorizuje opoziciju, mada ne znam kako su došli do tog zaključka, i nedovoljno promoviše aktivnosti vlasti. To su, kako bih rekao, ne može i jedno i drugo biti tačno.

Mislim da je tačno ono što je govorila opozicija, ali šta god da je, svi smo se slagali da loše radi taj Javni servis i da onaj ko treba da ga reguliše, odnosno ne samo njega nego rad elektronskih medija, regulator, ne radi svoj posao i pri tome radi na samoj granici punovažnog odlučivanja jer se tri godine popunjava broj članova REM. To ne mojom ili ne znam nekom odlukom i voljom nekoga sa ove strane, već procenom ili kažem inertnošću ili propustom vladajuće većine, to nije popunjeno.

Sada odjednom, kao rezultat tog političkog dogovora, kao rezultat posredovanja i da kažem, intervencije Evropskog parlamenta, međunarodnih posrednika, se sva procedura sprovodi neverovatnom brzinom, neverovatnim tempom. Prekjuče smo imali sednicu Odbora za kulturu, juče su se sreli ovi ovlašćeni predlagači da razmotre i utvrde listu, danas je već Odbor za kulturu utvrdio to i danas je to sada, posle sat vremena sednice Odbora, je to već na dnevnom redu.

Dakle, govori o jednoj ubrzanosti, koja je očigledno rezultat nekog dogovora, prisustvovao sam jednim delom, naravno, tom dogovoru i obećanja, mislio sam ishitrenog, mislio sam nerealnost, ali, evo sad se ispostavilo da nije i da će se uspeti stati u te rokove, obećanja koje je predsednik, odnosno predsednica Skupštine dala tom prilikom u razgovoru sa opozicijom, uz posredovanjem dela opozicije koji je bio prisutan, a zapravo obećanje koje je dato predstavnicima Evropskog parlamenta.

Smatrao sam da nije ni smak sveta i da se uđe u januar i da se to ipak nekako malo, rekao bih, koliko toliko realnijim i normalnijim rokovima, ta stvar završi.

Ovde ima elemenata ovako obećane brzine koja će formalno biti ispunjena, odnosno taj rok koji je dat do Nove godine će biti izabrana ta tri nedostajuća člana REM-a.

Nisam siguran da će taj izbor popuniti ono kvalitativno ili, bar u neophodnoj meri popuniti legitimacionu rupu, ili rupu poverenja, ili ponor poverenja koji postoji u javnosti prema radu ove institucije.

U stvari, tu ne govorim o opoziciji ili delu opozicije koji ih kritikuje i koji je nezadovoljan i koji čak nije ni učestvovao, bar ne direktno, ali jeste indirektno u ovim razgovorima sa međunarodnim, odnosno evropskim posrednicima. Ne, mislim da postoji temeljno nezadovoljstvo stanjem u našim medijima i za one koji znaju ko je za to glavni i odgovorni, bar formalno, to jeste ovo regulatorno telo za elektronske medije, odnosno REM.

Na ovakav način ispunjenje obaveze da se taj rok popuni posle, ponavljam, naglašavam tri godine kada to nije učinjeno, baca sumnju da je ovde opet politička volja bila presudna i odlučujuća, makar u ovom roku, makar da se ovaj rok ispuni, a možda i prilikom izbora kandidata.

Ovi kandidati, uz izuzetak jednog, dakle, kažem formalno, ispunjavaju uslove, formalno ispunjavaju svi, ali i sadržinski da mogu da obavljaju taj posao, ali mislim da atmosfera u kojoj se ta popuna i kažem brzina, sa kojom se ta popuna dešava, ostavlja prostor za sumnju ili dilemu da će zapravo, samo u punijem sastavu REM nastaviti po starom.

Nisam siguran da će ljudi koji su na ovakav način izabrani imati snage, političke volje i kapaciteta da zaustave ovaj trend i ovu inerciju i ovu pasivnost, u najboljem slučaju pasivnost, koju je do sada REM, odnosno ovaj regulator pokazivao i omogućavao da stanje u medijima bude tako kavo jeste, pri čemu, ponavljam, to i ne treba smetnuti s uma, to nije REM, nije to telo koje je zaduženo za javni servis, mada naravno, ima najviše ovlašćenja prema javnom servisu, prema državnoj televiziji, nego je to telo koje treba da reguliše rad elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, i ne samo njih, nego svih koji koriste resurs javno dobro, zvano frekvencija.

To do sada nije bio slučaj. Stanje u medijima je ste katastrofalno, i mislim da, bez obzira što na promene koje sam ja konstatovao, pa su me onda neke kolege kritikovale iz opozicije da ima promena u radu, pre svega državne televizije, odnosno javnog servisa, da ima izvesnog otvaranja poslednjih godinu dana, da ima nešto više opozicije, zaista na programima javnog servisa, pa su onda rekli da to nije tačno. To jeste tačno, ali rekao bih, da je to premalo i prekasno, to otvaranje, i da je to medijsko otvaranje, nažalost rezultat, to medijsko otvaranje, bar delimično, rezultat, pre svega, dva faktora. Onih protesta koji već godinu dana traju u Srbiji i koji su prošle zime, pa i proleća delovali vrlo ozbiljno i bili vrlo masovni, a onda i ove intervencije, ili pre svega, ove intervencije i pritiska međunarodne zajednice, odnosno Evropskog parlamenta i Evropske komisije.

Dakle, ne zato što je javni servis bilo regulator REM rešio i video da stvari ne stoje dobro, pa onda promenio svoju praksu i svoju politiku, nego tako što je pritisak, delom ovaj ulični, a delom ovaj institucionalni, međunarodni, rezultirao tim promenama.

Zbog toga ja, i to sam rekao na sednici Odbora za kulturu, neću niti opstruirati niti sprečavati izbor, ali neću ni aktivno učestvovati u ovom popunjavanju članova REM-a.

To jeste posao koji treba da bude obavljen, jeste nešto što je, u slučaju većine kandidata, korak u ispravnom pravcu, ali je i hitrina i očito jedna posledica političkog dogovora i pritiska, pre svega kažem, ovoga iz Evrope dovela do tih promena, do tog ispunjavanja uslova i popunjavanja ove praznine u sastavu REM-a, kao što je taj pritisak doveo do toga da se i javni servis, medijski ipak, odnosno državna televizija malo više otvori za opoziciju.

Da li je to dovoljno? To će građani suditi. Da li je to dovoljno za izlazak na izbore to će suditi oni koji treba da izlaze na te izbore, ali meni ostaje opor ukus u ustima da je taj pozitivan pomak i promena posledica spoljnjeg pritiska, pre svega spoljnog pritiska, kao da bez toga nismo mogli da se sami dogovorimo, pogledamo u oči i kažemo, čak i ako se ne slažemo do kraja i u potpunosti, da vidimo da nije normalno da funkcioniše tako važna institucija tri godine, dakle praktično koliko traje mandat ove Skupštine, ovog saveza da funkcioniše na ivici legitimiteta, i istovremeno da se toliko aktivno ne meša u svoj posao. Pri tome, to je reč o instituciji čiji su članovi Saveta, ne samo članovi Saveta, nego i zaposleni u toj instituciji spadaju među ubedljivo najplaćenije službenike, odnosno ljude čiji prihodi, čije plate premašuju višestruko plate, ja mislim, i ministara i poslanika i mnogih drugih najodgovornijih funkcionera u državi Srbiji.

Ali, nezavisno od toga, dakle, morali smo pokazati više senzitivnosti i više dobre volje da ne dođemo u ovaj tesnac, u ovaj škripac, realno vremenski, i da onda da bismo ispunili to obećanje, kažem dato ovim predstavnicima Evropskog parlamenta, da onda ovako sada, na današnji dan, i ove dane pred sam kraj godine, popunjavamo ta mesta koja nedostaju.

Na kraju, moram prosto samo da kažem, da u slučaju jednog kandidata od ovih predloženih šest, ne mislim na druge da su idealni, ali zadovoljavaju, u slučaju jednog kandidata imamo biografiju koja ima bukvalno jednu rečenicu, ali doslovno jednu rečenicu, koja kaže da je radila u sudu, gospođa Popović. O njoj je bilo reči, čini mi se u jednoj od prethodnih diskusija. Radila je u sudu 10 godina, u kulturi 25 godina, bila je narodni poslanik u dva mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije ukupno pet godina, i obavljala funkciju potpredsednika Narodne skupštine. To je, ja ne znam konkretno gospođu Popović, verujem da ona dobro obavlja svoje poslove koje je obavljala, ali iz ove biografije, da ne kažem iz ove prosto proširene rečenice, se zaista ne vidi šta nju preporučuje za mesto tako važno, odgovorno i teško kako je mesto člana Saveta REM-a.

Ostali kandidati, kažem, nekom se može dopasti više neko, nekom neko drugi, ispunjavaju te uslove, kao što ispunjavaju i neki od onih koji nisu stigli, tj. koji nisu prošli to rešeto na Odboru za kulturu. Tako se može postaviti pitanje opet po kom kriterijumu je uopšte došlo do utvrđivanja ove liste kandidata, između koji će se Skupština odlučivati, danas, sutra, ili prekosutra. Sa velikim šansama i velikom verovatnoćom da upravo taj kandidat koji jedni zapravo, čini se, ne ispunjava skupštinski, ne formalno, uslove, bude upravo i bude izabran. To bi opet bio nastavak one loše prakse, one zbog koje je i REM došao na ove niske grane i poverenje u tu instituciju toliko opalo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Ja sam sinoć završavali, u završnoj nekoj rundi rasprave sa ministrom Vulinom, rekao da nema potrebe da se mnogo nerviramo i uzbuđujemo, jer će to negde na televiziji biti reemitovano negde oko dva ili tri sata noćas. Bio sam optimista. Do pola četiri sam bio budan i gledao sam snimak Skupštine i još nisam bio stigao na red, verovatno sam stigao oko pet ili šest. Nešto slično se verovatno može reći za ovo sada, ali svejedno, neke stvari treba da se kažu, nezavisno od toga da li je i koliki je odjek i kakva vajda od toga, medijska ili politička.

Možda ste primetili, vi ste bili predsedavajući, propustio sam nekoliko direktnih povoda za repliku, bio sam pominjan, nekada u normalnom, pristojnom, nekada u nepristojnom, bezobraznom kontekstu. Uglavnom sam to ignorisao, neću ni sada replicirati, upravo kao mali prilog efikasnosti raspravi. Trudim se da govorim o onome što je tema, naravno, uz dopuštene ekskurse.

Dakle, tema je izbor novih članova REM-a, nedostajućih članova REM-a. Objasnio sam svoj stav u prvom svom glavnom delu izlaganja.

Da ne bi bilo dileme oko toga da li sam i konfuzan i protivrečan, jer kažem prvo, kaže kolega - bilo vam je brzo, pa je onda sporo, pa sad smeta što je brzo. Poenta je u tome, da, jeste, smeta mi i jedno i drugo kada ne ide normalnim tokom.

Tri godine, dakle, traje praktično, malo manje od tri godine REM funkcioniše u ovom više nego krnjem sastavu.

Koleginica Nataša je s pravom rekla da je inicijativa pokrenuta na vreme, da je Odbor za kulturu pokrenuo inicijativu, da je ona pokrenuta početkom 2017. godine, ali činjenica je, isto tako, da su skoro tri godine prošle i da iz različitih razloga, ne samo našom krivicom, nego i sticajem raznih okolnosti, i predlagača, ali očigledno nije bilo baš previše energije ni truda ni sa ove strane skupštinske, ta stvar nije završena. Sada za tri nedelje, realno za tri nedelje završavamo nešto što nije za tri godine. Budimo pošteni pa to priznajmo. Jasno je zbog čega i pod čijim pritiskom se to radi i obećanje.

Nemam ništa protiv, ali nemojte da osnovne stvari nećemo da konstatujemo.

Politički je pritisak, spoljni je pritisak, plus želja, naravno, vlasti, predsednika i onih koji čine vladajuću većinu, da se pokaže maksimalna dobra volja pred međunarodnim predstavnicima, odnosno predstavnicima Evropskog parlamenta.

Što se tiče liste kandidata, rekao sam, objasnio, zbog navedenog razloga nisam učestvovao najdirektnije u tom procesu, jer sam imao dosta bolnih iskustava u prethodnom periodu sa nekim prethodnim kandidatima, kada smo mi i kao Odbor za kulturu, a posle i ovde, direktno birali slabijeg kandidata, manje kompetentnog kandidata.

Rekao sam, u principu, da su ovo dobri kandidati. Naveo sam jedan primer jednog kandidata koji je možda takođe dobar, i možda će, pošto izgleda da se stvara klima da će biti izabran, možda će on biti sjajan, ili ona, sjajan član REM-a, ali način kako je formulisana i podneta ta kandidatura i ova biografija, prvi sam je ovde pročitao, posle mene su još neke kolege to citirale, je zaista jedna prosto proširena rečenica. Ni iz te prosto proširene rečenice se ne vidi, tj. vidi se da nema direktne veze sa oblašću, sa temom, sa onim što je osnovna oblast delovanja REM-a. Možda će biti sjajna, možda je bila sjajan poslanik, možda će se gospođa Judita Popović pokazati mnogo bolje.

Ali, kada biramo ličnosti, kada se bira ime, meni je važnije, mislim da bi trebalo i svima nama da bude, i građanima i poslanicima, važnija ličnost od toga ko se bira. Ja zaista moram reći, iako ih sada nema ovde u sali, da su dva kandidata koja nisu prošla, recimo, po meni ulivali poverenje, i gospodin Kovačević i gospodin Antonić. Delovali su mi kao ljudi koji mogu i koji bi imali i imaju težinu i mogli bi da obavljaju, meni se čini da bi dobro obavljali taj posao člana REM-a. Nisu prošli. Predlagačima mislim sve najgore …tog, ovaj, njih dvojice.

Ali, mi biramo ličnost i vrlo je važno, znači, to što se meni ne sviđa možda predlagač ne znači da ta osoba neće biti ili neće dobro raditi svoj posao.

Vi ste se kao većina opredelili za nekog drugog kandidata, ali onda se trebalo potruditi da barem taj kandidat ima, pošto imaju tako široko polje, da mu se bar u pristojno ta biografija onda sredi i da se pokaže da ima veze sa onim što je delatnost REM-a.

Drugi kandidata, kad vidim ime, dovoljno mi je da vidim ime gospodina Simjanovića, pa i gospodina Zupanca. Ja imam poverenje u njih. Možda ću se prevariti. Možda neće biti loši ako budu izabrani. Možda će se oni pokazati loše. Ali, hoću da kažem, mi moramo da biramo ličnosti od autoriteta. To je smisao nezavisnog regulatornog tela, da imate ličnosti koje su spremne da podnesu pritisak čak i onoga ko ih je birao ili onoga ko ih je predložio. Zato mi je važnije da imamo ličnost od autoriteta i integriteta, nego da se meni sviđa ili ne sviđa predlagač ili onaj ko ga je izglasao.

Možda je to utopija. Ja mislim da bi bilo bolje i za poslanike, odnosno i za Skupštinu, da se poslanici biraju na ime i prezime, a ne da se švercuju preko imena lidera i na taj način preko liste. Možda će neke buduće izmene izbornog zakonodavstva ići u tom pravcu.

Dakle, završavam time, dobro je što se popunjava konačno REM. Nije dobro što se to čini pod očiglednim pritiskom spolja.

Ima promena, pomaka u radu RTS-a, takođe, ja mislim, pod pritiskom spolja. Meni su mnoge kolege moje iz opozicije zamerile, zamalo u nekoj emisiji da dobijem, ne znam baš šta, miša u glavu ili bubicu, jer sam jednom kolegi ovde iz klupe, bivšem, rekao da je RTS bolji ili manje loš nego što je bio.

Da, ja priznajem. I predsednica Maja Gojković me je pominjala i prozivala. Ne stidim se i ne libim se da priznam pozitivan pomak u formalnom smislu u radu parlamenta od proleća ove godine. Formalno gledano, stvari stoje bolje. Sadržinski, tu još uvek ima i to mogu da argumentišem šta nije u redu. Nije u redu da se svako izlaganje predstavnika opozicije, malobrojnog predstavnika opozicije, na bilo koju temu dočekuje na nož od za to zaduženih ili samozvanih klizača, odnosno onih koji su zaduženi da podmeću klipove i udaraju niske udarce. I to tolerišu predsedavajući.

Ali, formalno, način zakazivanja, nema onih besmislenih amandmana, odvajanje tačaka dnevnog reda, to su pozitivne promene.

Dakle, nemam problem kao predstavnik opozicije, prave, kakva god, čvrste, kakve god hoćete, da to priznam. Mislim da je moja pozicija ili naša pozicija samo kod građana uverljivija ako kažemo da ima nešto što je pozitivno. Da li će to neko shvatiti kao loše i kao izdaju, kolaboraciju, to je njegov problem. Dakle, i za narodne poslanike, a pogotovo za ličnosti koje treba da sede u savetu REM-a, trebaju nam ljudi koji mogu da kažu ne i da se suprotstave i volji mase, pritisku mase, bilo sa društvenih mreža, bilo svog partijskog aparata ili onoga ko ih je na te funkcije predložio.

Da li će to ove ličnosti biti ili neće, to ćemo da vidimo. Želeo bih da tako bude. Hvala.

Zahvaljujem.

Hteo bih da podsetim i ponovim pitanje koje sam uputio i vezi sa uvozom motora iz EU sa neadekvatnim ekološkim standardima koje je bilo, koje je izazvalo pažnju i uznemirenje javnost i apelovao sam na nadležna ministarstva da Nove godine izađu ili početkom Nove godine izađu sa najavom o čemu se tu radi. Da li će biti zabranjen uvoz ili će na drugi način biti kažnjavani vlasnici automobila sa neadekvatnim motorima, sa neadekvatnim ekološkim standardima.

Ministarstvo saobraćaja je odgovorilo na moje pitanje, dakle da oni nisu nadležni i da je nadležno Ministarstvo trgovine i stoga ovo moje pitanje sada adresujem na Ministarstvo trgovine, a siguran sam da će oni morati to u dogovoru i koordinaciji sa Ministarstvom ekologije. Apelujem da se ta uredba donese što pre i zbog zbunjivanja i uznemiravanja javnosti i ljudi koji imaju automobile, a to je ogromna većina građana Srbije sa tim i takvim motorima.

Sa druge strane, da se ne dogodi kao što obično biva, da se to pomeri za posle izbora, kao što se razne druge neprijatne stvari obično pomeraju i odluke posle izbora, kada to ne može da utiče na raspoloženje građana. I akcize kada se uvode i razne druge nepopularne mere, kažem, obično bude pomereno za posle izbora. Zato bih očekivao da do nove godine ili početkom nove godine izađe jasno Vlada sa tim stavom u vezi sa uvozom ili eventualno zabranom uvoza motora sa tim standardima.

Na stranu što smatram da tu ima mnogo preterivanja i da je više nego jasno, i naučna istraživanja to potvrđuju, da daleko od toga da su automobili najveći zagađivači vazduha u Beogradu i u našim gradovima, a mnogo više su to neki drugi zagađivači, pre svega industrijski zagađivači, termoelektrane i nešto drugo.

Moje druge pitanje ide na adresu kabineta predsednika Republike i tiče se jučerašnje izjave predsednika Aleksandra Vučića, koji je u jednom intervjuu pomenuo i rekao da postoji autokefalna crnogorska crkva, da ona de fakto i de jure postoji još od pre proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Verujem i želim da verujem da je u pitanju greška i omaška, ali onda treba jasno i glasno demantovati.

Dakle, ne postoji nikakva autokefalna crnogorska crkva. Postoji jedna nevladina organizacija koju, kao autokefalnu ne smatraju čak ni njeni osnivači, kamoli bi Srbija to mogla. Nijedna crkva ne priznaje, pomesna, hrišćanska i pravoslavna crkva ne priznaje, a kamoli bi smeli to da čine organi države Srbije.

Dakle, nadam se da je omaška, nadam se da je greška, ali očekujem jasan demant i da se kaže prosto, bila je nesretna formulacija, dakle, ne postoji autokefalna crnogorska crkva, niti je postojala, a verujem da neće ni postojati. Hvala.

Zahvaljujem.

Već nekoliko puta predlažem ovaj predlog zakona, i kao što rekoh, u trenutku kada sam prvi put to pomenuo, to je delovalo kao relativno sporedna tema od nekog možda ideološkog značaja ili interesa i kao nešto što deluje anahrono i što ugrožava ove moderne trendove privatizacije svega i svačega i našeg puta u Evropu, odnosno vrli novi svet.

Ispostavilo se, međutim, vrlo brzo poslednjih meseci, koliko je ta tema aktuelna i koliko se možda vreme promenilo, ali se ljudi i karakteri nisu promenili. U tom smislu, ispostavilo se da ozbiljne afere se vežu za našu Namensku industriju, pogotovo kada je reč o ovim posrednicima proizvoda Namenske industrije, drugim rečima industrije naoružanja. Čak su neki od tih posrednika, tih privatnih posrednika, nedavano stavljeni pod sankcije. Dakle, uvedene su im i sankcije od strane nekih zemalja ili najmoćnije zemlje sveta. Kažem svakoga dana, svake nedelje mediji pišu i iznose detalje o sumnjivim, najblaže rečeno sumnjivim transakcijama koje su išle iz fabrika Namenske industrije preko tih posrednika prema raznim delovima sveta.

Dakle, ja sam prosto rekao i predložio za početak, a ja mislim i za kraj, da je to dobro rešenje, izbacimo posrednike iz ovog posla. Imaju dovoljno drugih oblasti, tema gde mogu da pokažu svoju trgovačku sposobnost.

Ovde nema potrebe, kad imamo proizvođače, kad imamo „Krušik“, a i ne samo „Krušik“, nego i druge fabrike koje imaju svoju komercijalu, koje imaju svoju trgovinsku službu, odnosno prodajnu mrežu, kada imamo državnog posrednika, državnog prodavca, kao što je SDPR, onda nam ne trebaju i ovi privatnici. Onda će se manje postavljati dileme ko je kome tata, brat, tetka, mama i ko, sad se tu razni pojavljuju čudni trgovci sa neobičnim sposobnostima za baš promet i prodaju naoružanja, nikada se time u životu nisu bavili.

Dakle, ovo je naizgled mali korak, ali simbolički važan da se unese red u tako važnu i, na kraju krajeva, profitabilnu i osetljivu oblast kao što je proizvodnja i promet naoružanja.

U tom smislu, rekao bih da bi to sprečilo ili barem umanjilo količinu i ovih afera i problema koje imamo sa time i u ovoj oblasti. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovo je nešto što naizgled nije tako važno, ne tiče se opstanka budžeta i finansija ove zemlje, ali jeste nešto što simbolički, pa i psihološki tiče se praktično svih građana. Radi se o zakonu koji je ova Skupština i ova skupštinska većina usvojila pre određenog vremena, kojim se, opet radi sleđenja i rekao bih malo slepog i jednostranog praćenja trendova, svetskih, barem onako kako se nama predstavljaju ti trendovi, a nije to tako svuda u svetu, nije tako ni svuda u Evropi, dakle, uvodi institucija tzv. podrazumevane, odnosno pretpostavljene saglasnosti za doniranje organa.

Dakle, svaki građanin ove zemlje je hipotetički potencijalni podrazumevani donor.

Ja sam tada rekao i moram priznati neke kolege ovde ili jedna koleginica je isto nekoliko puta elokventno obrazlagala, a i kada je bilo to na dnevnom redu još neki su kritikovali taj predlog. On je, pre svega, neustavan i on će verovatno pasti na Ustavnom sudu. Ali, mnogo gore od toga, on je nedemokratičan. On uvodi jednu instituciju koja uvodi nesigurnost, ne samo pravnu, nego i psihološku nesigurnost kod mnogih građana, zato što se onda otvara prostor za razne spekulacije. Ja ne mislim da će neko da hvata, kao u nekim crnim filmovima i scenarijima koje smo mogli da gledamo, holivudskim, da će neko da proizvodi otprilike incidente sa tragičnim ishodom, doktori smrti, da bi dobio organe.

Ne, ali prosto mislim, a i to mi činjenice pokazuju, u međuvremenu je od donošenja ovog zakona još smanjen broj donora, zato što su ljudi postali nesigurni. Umesto da se ostavi dobrovoljna saglasnost kao normalna, demokratska, prirodna mera, da se vodi kampanja, pozitivna, koja će pospešivati, promovisati ideju donorstva, ali slobodnog donorstva, slobodnog opredeljenja, a ne ovako da se ljudi stavljaju pred svršen čin u sred spekulacije šta će biti sa njima ako im se nešto dogodi, da li će porodica dati dozvolu, neće dati dozvolu i slično.

Dakle, primer mere koja je nepotrebno uvedena, izazvala uznemirenje u delu javnosti, još je neustavna, još je neetička, a da ne govorim o potencijalnim religijskim aspektima. Hvala.

Gospodine ministre, gospodo generali, oficiri, ovo je važno, ne znam da li je istorijski, možda ste malo preterali, važan trenutak, važan događaj i slažem se sa gospodinom Delićem da je možda trebalo i razdvojiti i pružiti mogućnost da se u detalje malo više uđe i razni aspekti ove važne tematike koji se tiču nacionalne bezbednosti i strategije nacionalne odbrane da se mogu prodiskutovati u svojim političkim i u svojim stručnim aspektima. U te stručne ja neću i ne mogu ulaziti mnogo, ali nekoliko dilema imam u vezi sa ovim predlozima i u vezi sa onim što se inače čulo ovde u diskusiji i od strane gospodina ministra i od strane nekih kolega predgovornika.

Pre svega, mislim da su to, kako se meni čini, kažem, nije to moj ni fah, da su dobri dokumenti i da su to dokumenti koji ukazuju na ozbiljnost onih koji su ih sastavljali, ali da se u njima vidi, naravno, to nije čudno niti neobično, vidi se i složenost, da se tako diplomatski izrazim, trenutka i geopolitičkog položaja države koja ove dokumente predlaže i usvaja.

Kažem, ja za to imam razumevanje, kao što imam i razumevanje, i to bez onog ali, što obično sledi, pogotovo kada govori opozicioni poslanik, ma koliko hteo da bude i bio objektivno dobronameran, dakle, bez ali, podržavam ovu meru koju ste pomenuli, koju ste istakli, to je povratak, i simbolički i faktički, ovih jedinica, znači, profesionalnih jedinica u svom punom kapacitetu ili barem s tendencijom da se ne povrati u punom kapacitetu i 72. i 73. brigada. Dakle, to je nešto što sigurno znači, ne samo pripadnicima vojske, nego, kažem, i većini građana koji znaju i cene ulogu i doprinos koji su te vojne jedinice imale, i ne samo, naravno, one, nego čitava struktura i sistem bezbednosti imao u prethodnom periodu.

Ono što je, takođe, za pohvaliti, mada to nije u direktnoj vezi sa ovim predloženom dokumentima, ali jeste nešto što je bilo pomenuto i što je ministar u svom izlaganju, takođe, pomenuo i pohvalio se, s razlogom, to je ova Strategija od priznavanja nezavisnosti, kao važan element. Trebalo bi da bude važan element ukupne državne politike prema Kosovu i Metohiji, dakle, bez avanturizma, bez nekog neodgovornog mahanja i junačenja tamo gde mu nije mesto, ali uporno, to je ono što je važno i što je moja preporuka za one koji hoće da čuju i imaju vremena, strpljenja i volje da čuju, uporna, sistematska borba na svakoj koti, na svakoj tački u zastupanju nacionalnih i državnih interesa. Kažem, bez preterivanja, ali tamo gde možemo nema potrebe da se povlačimo.

U tom smislu, ne znam ko je šta, sada, kako komentarisao, nisam pratio, nekoliko sati sam bio zauzet, ali u svakom slučaju ne može neko priznanje da bude važno i neka zemlja da bude važna i priznanje besprekorno, kada se prizna nezavisnost Kosova, a kada se povuče to priznanje onda gledamo i cepamo dlaku, da li je zemlja mali i šta je sve doprinelo tome i na koji način je obezbeđeno to od priznavanja.

Dakle, to je važno, to je korisno i to je, pravo da vam kažem, jedan od aspekata, jedan od malog broja aspekata politike ove Vlade, koju ja moram da podržim i hoću da podržim bez ali, bez ograde i bez zadrške.

E sad, druga stvar je što se meni čini da aktuelna vlast u nekim aspektima, nažalost, čini suvišne i nepotrebne ustupke baš kada je reč o kosovskoj tematici, počev od potpisivanja Briselskog sporazuma, to je radila ova aktuelna vlast, ne Vlada, ali ova garnitura, pa preko i pregovora o implementaciji, preko dodele telefonskog međunarodnog broja Kosovu i Metohiji, preko teranja Srba na severu Kosova i Metohije da izađu i na lokalne i na ove parlamentarne izbore republike Kosovo, itd.

Znači, čitav niz tu stvari ima koje su mogli, po meni i morali se drugačije postaviti, da bi ovaj pohvalni segment politika od priznavanja ili sprečavanja priznavanja, novih priznavanja nezavisnosti i povlačenja postojećih priznanja da bi došlo do punog izražaja. Onda je, verovatno, trebalo ići i birati čvršće i na nekim drugim delovima terena. Znači, čvršće, nebezglavo i ne samoubilački.

Posle će su se osvrnuti, ako ostane neki minut vremena, i na ovaj čudan presedan koji smo imali. Nije tu ništa nezakonito, ali jeste indikativno, na to su se osvrnule još neke moje kolege, da smo mi, da je Skupština, bukvalno, juče, dakle, upravo juče primila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju migracijama, određen je čak i izvestilac pred Narodnom skupštinom, prof. dr Slavica Đukić Dejanović, a danas je taj Predlog o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju migracijama povlači iz procedure.

Znači, to očigledno ima nekog škripanja i nekih nesuglasica i ja se, takođe, pridružujem i delu argumentacije i delu diskusije kolege iz Saveza vojvođanskih Mađara da je tu potrebno više, kako je rekao, osećaja da se pomiri i humanitarni aspekt migrantskog problema, ali i bezbednosni i, na kraju krajeva, i politički i simbolički aspekt i psihološki, čitave te tematike. Ne treba brkati nivoe.

Znači, jedno je ljudski, čovečanski, hrišćanski, humano, kako hoćete, izaći u susret i pomoći, ne maltretirati te ljude koji dolaze mučeni, gonjeni nekom nevoljom, a drugo je činiti i povlačiti poteze ili potpisivati sporazume koji potencijalno od Srbije čine neku vrstu prihvatilišta, i to evropskog prihvatilišta, za migrante.

Voleo bih da vidim i da znam razloge zbog kojih je Vlada povukla ovaj sporazum, odnosno ovaj Nacrt izmena i dopuna Zakona o upravljanju migracijama, ali se nadam da kada se pojavi, kada se taj Predlog ponovo nađe pred poslanicima, da će voditi računa o ovoj osetljivoj ravnoteži koju treba imati. Dakle, ne da bilo ko, pogotovo iz sredina gde postoji izraženiji taj problem migracije i migranata, da ako nešto progovori da bude odmah žigosan i napadnut kao da je neki, ne znam, nehuman, surov, maltene fašista zato što ukazuje na taj aspekt problema. No, kažem, to je nešto što je bilo predloženo ovde, pa je povučeno. Neobično je da se to radi tako, dan za dan. Video sam gospođu Slavicu Đukić Dejanović koja je bila ovde u Skupštini, znači, ona je došla da prisustvuje ovde, a onda je otišla.

Da se mi vratimo na ovu našu tematiku. Da, još nešto što je za pohvalu, ali ovoga puta uz ali to je ova neutralnost, vojna neutralnost koja se afirmiše ovim dokumentom. Ja to podržavam, ali, sada to veliko ali, pitam vas direktno, gospodine ministre, zar vam se ne čini da uz tu proklamovanu vojnu neutralnost nekako logično i prirodno ide i politička neutralnost? Nije li to kao nokat i meso? Nije li to kao dva šrafa ili matica i šraf koji se prirodno nadovezuju jedno na drugo? To je nešto što, rekao bih, ide prirodno, ne vidim zašto se od toga odustalo, tim pre što je bilo najavljivano da će u tom pravcu ići. Da li se tu čeka neka politička odluka, da li se smatra da nije politički trenutak, da li nema hrabrosti, da li nema, kažem, volje, ali, prosto, eto, pitam vas najiskrenije i najdirektnije, zato što mi se čini da je prirodno i logično da uz ovu ide i ova druga, uz vojnu da ide i politička neutralnost.

Možda građanima nije sasvim jasno, mada mislim da razumeju suštinu o čemu govorim, jer mislim da bez te političke neutralnosti ni ova vojna neće moći zapravo da funkcioniše. To je suština. Slabo će ona moći da se implementira ako nije praćena stvarnom i sličnom političkom neutralnošću. Možda ja jeretički mislim, ali, evo, mogu da to podelim sa vama kao dilemu i sa građanima, da i onako iz različitih razloga nam ne veruju ti partneri sa ili bez navodnika ili nemaju dovoljno poverenja u nas kao partnere, bez obzira što se svaka vlada kaže da to nisu verovali ni prethodnicima, sada njima, kad su oni došli sada im nešto mnogo veruju i imaju puno poverenje.

Mislim da nam kao narodu i kao državi ne veruju baš previše. Ne veruju iskreno ni u naše evropsko opredeljenje, a da ne govorimo o nekim drugim opredeljenjima i često su licemerni u tome, tu ćemo se lako verovatno složiti. Ali, mislim da bi uz početno gunđanje lakše progutali jednu iskrenu i striktnu neutralnost i vojnu i političku, sada govorim ovima sa zapada. Znači, uz neko gunđanje, progutali bi lakše tu neutralnost nego da se kobajagi prave da nam veruju, da se mi pravimo kao da idemo, iskreno u te evropske integracije, pa se negde i atlanske integracije švercuju uz to evropske, pa onda i atlanske, atlanske su naravno NATO. Onda se prave i jedni i drugi, mi kao da težimo tome, a oni kao da žele, jedva čekaju da nas vide unutra i da nas prime, a zapravo ne veruju. Zato mislim da bi jedna striktna politika i vojna i politička neutralnost, zapravo bi možda bila na izgled riskantnija, ali zapravo prihvaćena i svakako i za državu i za njene vitalne interese bolja solucija.

Dakle, u vezi sa tim, najavom pa povlačenjem, te političke neutralnosti, a znate i vi i ja da je bilo u opticaju ide i jedno drugo potpitanje, koje negde lebdi u vazduhu, nije od strateškog značaja ali nije sasvim beznačajno, a to je zašto se odustalo od ovog uvođenja obaveznog vojnog roka.

Ne kažem ja i imam razumevanja za pozicije argumente za ili protiv, ali to je takođe, najavljeno, najavljivali ste mislim vi, najavljivao je i predsednik i mediji bliski vlasti, od toga se odustalo, da li privremeno, da li trajno, i koji su argumenti sem finansijskih prevagnuli da se na to ne ide.

Znam da će dobar deo opozicije biti više na vašoj nego na mojoj strani kada je to pitanje, ali ja mislim da dobar deo građana javnosti više tu na ovoj strani više bi imao razumevanja, na kraju krajeva, ankete, istraživanja javnog mnjenja to potvrđuju.

Kad smo već kod pitanja, moram i ovo da kažem. Da li je tačno i da li su vaša saznanja u skladu sa ovim što ću sada sugerisati, da nisu samo finansijski razlozi, gospodine ministre, čak da nisu prevashodno i primarno finansijski razlozi oni zbog kojih se odustalo od recimo, kupovine S-400 sistema, za koji se slažem što je bilo pomenuto da je on stožer i pretpostavka, ne dovoljna, ali svakako važan element samostalne, bezbednosne i ne samo bezbednosne politike? Da li je možda pretnja sankcijama otvorena, ili izgovorena ili podrazumevana implicitna ili eksplicitna pretnja sankcijama zapada, odnosno SAD, razlog zašto se to pitanje skida sa dnevnog reda?

Znači, ne samo za S-400, nego šta je sa „Pancirom“, šta je sa ovim drugim pomoćnim, uslovno rečeno sistemom, koji je najavljen da će se kupiti sigurno, a kao S-400 će se razgovarati? Sada se ne pominje čak ni taj „Pancir“, a S-400 se eksplicitno kaže ne dolazi u obzir. Možda nam ne treba, mada, ono što sam čuo i što sam mogao pročitati od strane stručnjaka iz ove oblasti i te kako ljudi kažu da nam treba.

Dakle, da li je strah od sankcija, da li je ucena, da li je pretnja, a ne samo ono što naravno se kaže, pa, skupo je, nema se novca za te stvari? Dakle, da li nam je neko pretio, da li nas neko ucenjuje, gospodine ministre, i zašto to ne podelite sa svojim građanima, sa javnošću, ako je tako? Ako nije, demantujmo.

Konačno, hoću nešto da ostavim i za kraj ove debate, hteo bih da postavim pitanje, podržavam naravno, to i sledi iz ove proklamovane vojne neutralnosti, da se veze i kontakti sa svim bliskim, ili postojećim relevantnim vojnim, i vojnopolitičkim savezima, alijansama, održavaju, ali nije li zaista očigledno i upadljiva asimetrija u tim odnosima i u tom kontaktu, počev od vojnih vežbi, broja količine vojnih vežbi sa jednom stranom, mislim na NATO, i na Rusiju sa druge strane?

Znači, nije li to previše asimetrično da bi mogla teza o vojnoj neutralnosti biti ozbiljno shvaćena? Ne egzerciramo li previše ili prečesto, ne vežbamo li previše često, čak u nekim dosta dubioznim operacijama i simulacijama napada, recimo na Rusiju ili pohoda na istok, a da bi to onda težilo našoj vojnoj neutralnosti mogla biti ispravno i ozbiljno shvaćeno?

Vi ćete, pretpostavljam reći, da pre toga, da pre vas nije bilo uopšte, ili gotovo da nije bilo uopšte kontakata sa, ili zajedničkih vežbi sa ovom drugom stranom, i ja ću se složiti i reći ću da smo zbog toga i kritikovali tu drugu stranu, odnosno tu prethodnu, ne drugu stranu, nego te vaše prethodnike na vlasti.

Kritikovali smo ih možda opravdano, ponekada možda to deluje i preterano, ili je delovalo njima preterano, ali nije li u praksi, kad sklonimo retoriku, nesumnjivu, vruću retoriku, patriotsku, koju vi umete i da plasirate i da je koristite, ne samo vi, nego i dobar deo predstavnika vlasti, nije li kad sklonimo tu retoriku, ostaje li činjenica, i završiću time gospodine ministre, da ne bi spuštao nivo diskusije, a naravno, da se uvek može lako spustiti na neki lični i prizemni nivo.

Dakle, ne čini li vam se da kada sklonimo tu retoriku ostaje činjenica da je mnogo više učinjeno u približavanju i u pravcu, ne sad Evroatlanskih, nego Atlantskih, odnosno NATO integracija Srbije poslednjih godina, nego za vreme mandata prethodne vlasti, ili prethodnih vlasti, koje inače i vi, i prethodne kolege ovde u Skupštini tako elokventno i tako žustro kritikuju kako su vodili, ne znam, izdajničku, ovakvu i onaku kapitulantsku politiku.

Kad razgrnemo tu retoriku, bojim se da ostaje fakata da je na tom planu zapravo za vakta i mandata, ne toliko vašeg, nego čitave ove garniture na vlasti, zapravo učinjeno mnogo više, da ne pominjemo ratifikaciju od SOFA sporazuma, da ne pominjemo IPAP-1, i najavljeno potpisivanje IPAP-2. Neko će od kolega reći, bravo, odlično, i podržati, možda bi i neki iz opozicije su ovde takođe, makar tiho, to podržali i rekli bravo, ali, mislim da ni ja ni vi nismo među njima, jer prosto o tome treba pošteno i otvoreno reći, pre svega sebi, a onda i javnosti i građanima Srbije.

Hvala.

Ja zaista neću razvlačiti ovu raspravu. Zahvalan sam na ovom poslednjem, rekao bih najiskrenijem odgovoru koji je zapravo bio bez odgovora, ali rekao bih rečitiji i iskreniji od većine drugog što se inače čuje ne sad ovde samo danas, nego često što možemo čuti od predstavnika vlasti. I on je bio sadržajan, bez obzira što ga nije bilo. To bi bio odgovor na moje pitanje da li postoji pretnja ili uceno, odnosno da li upozorenje da se ne ide u nabavku sistema S400 i da nisu finansijski razlozi, nego politički pritisak ili upozorenje razlog zbog kojeg je to skinuto sa dnevnog reda, a i ova priča o sistemu pancir, isto tako se i sa njom zaćutalo. Ja to uvažavam, kažem, gospodine ministre.

Ono što ste, međutim, preskočili, a niko vas zbog toga ne bi streljao, niti bi državu doveo u lošu poziciju, je odgovor na pitanje u vezi političke i vojne neutralnosti. Naravno da je tačno da ima članica NATO koje nisu u EU, ima i članica EU koje nisu članice NATO, ali je isto tako tačno da od 2000. godine nijedna zemlja nije pristupila EU a da nije postala članica NATO. Može obrnuto. Može da uđe u NATO, a da ne uđe u EU. I to je manje-više scenario koji se i predviđa za ovaj region i koji je neko projektovao za ovaj region. Primili su Albaniju, primiće po ubrzanoj proceduri Severnu Makedoniju, primljena je Crna Gora. To ne znači da će videti skoro Brisela, odnosno članstva u EU. To znamo i vi i ja i Bog da od toga neće biti ili ništa ili Bog te pita kad.

Dakle, naravno da u jednom pravcu to nije povezano, ali u drugom jeste. U tom smislu, ne možete obećavati građanima Srbije članstvo u EU, a ne reći da je pretpostavka za to, nužna, ne i dovoljna, za ove posle 2000. godine, za ove zemlje istočne, južne i jugoistočne Evrope, uslov i pretpostavka bilo, nažalost, to. Dakle, taj odgovor ste preskočili, a ovo ste pošteno oćutali, ovo za pritisak.

Za Kosovo, i da završim samo time, ja sam pošteno rekao i bez ikakvog ali da poštujem i cenim napore na politici odpriznavanja, ali mislim da su neki ustupci učinjeni tamo početkom 2012, 2013. i 2014. godine. I vi ste imali, uostalom, rezervi svojevremeno, pa ste odustali od njih kad je bilo reč o potpisivanju Briselskog sporazuma.

Svaka vlast je, gospodine ministre, na početku svog mandata dala nešto, a onda kada bi počelo da koči, kad bi počeli da govore – čekaj, stani, sve smo vam dali, onda ih posle zamene, sklone i dovedu neke poslušnije. Hvala.

Ja sam rekao da neću i zaista neću iskorisiti ni dva minuta. Nemojte ubeđivati mene, gospodine ministre, da ne treba ući u NATO pakt i ja to, takođe, mislim i zalažem se protiv toga. Samo mislim da je pozicija ove vlasti, blago rečeno, ambivalentna, ne samo zbog pozicije koja je, naravno, razumljiva, mala zemlja u nezgodnom, neprijateljskom okruženju. U vašoj vladajućoj većini, koaliciji ima onih koji se vrlo zdušno zalažu za ulazak u NATO pakt, i to znamo vi, ja i Bog. Ima pravde radi i na ovaj strani na kojoj sedim, a koja je prazna, ali to nije popularno i zato nećete ući, gospodine, jer znate da građani Srbije to ne žele i zato se to, na neki način, gura pod tepih. Samo želim da se to afirmiše i kaže jasno i glasno.

Što se tiče Kosova, dakle, niste me razumeli ili se nismo razumeli, kažem da svaka vlast na početku učini neke nezgodne koncesije. Oni prethodnici su to uradili sa Euleksom, što ja osuđujem i osuđivao sam, a vi ste to učinili sa Briselskim sporazumom. Posle toga se zamore, posle toga osete da nisu dobili zauzvrat. To što ste vi meni naveli kao primer, kao dokaz da je ova patriotska i pametna vlast dobro radila, Briselski sporazum i što ga Albanci ne sprovode, pa meni je to, nažalost, gospodine ministre, upravo problem. Vi ste ispunili sve što se tiče srpske strane, obaveze srpske strane, a oni nisu ispunili ni jednu obavezu koja se ticala sebe. Nije li to, najblaže rečeno, naivnost, ako ne nešto drugo?

Odgovorite i obećavam da neću više tražiti reč. Nije li to naivno? Nije li to neprofesionalno da vi ispunite sve, a onda kažete – hajde sad budi dobar pa ispuni ti deo svojih obaveza? Ko tako pregovora?

Zahvaljujem.

Nije mnogo ostalo vremena, nije ni nas mnogo ostalo. Ovo će ionako u nekom snimku biti oko dva, tri noću, tako da ne postoji velika opasnost da ćemo uznemiriti javnost ili narušiti odnos snaga na političkoj sceni.

Hteo sam samo, pošto danas, večeras, kada je to bilo konstruktivno, nisam insistirao na odgovorima, odnosno na replikama sa gospodinom Vulinom, samo sam hteo jednu stvar, da još raščistimo ili da skrenem pažnju.

Dakle, što je bilo za pohvaliti, pohvalio sam, ne mogu sada da trošim ponovo sekunde na to. Mislim da ovde ima dobrih elemenata u ovim nacrtima strategija, ali kada je reč o primeni, o konkretnoj praksi aktuelne vlasti tu, na žalost, ne mogu da delim taj entuzijazam i to oduševljenje i to zadovoljstvo koje vi, gospodine ministre pokazujete, i mislim da nam je primer KiM upravo pokazatelj pogrešnog pristupa, možda naivnosti, neću uvek da polazim od teorije zavere, možda kažem naivnog očekivanja, da će neko uvažiti dobru volju i žrtvu ili već ono kako ćemo kvalifikovati i klasifikovati ono što se dogodilo potpisivanjem Briselskog sporazuma.

Vrlo konkretno i kratko. Na žalost, gospodine ministre, ja ne mogu reći i deliti vaše mišljenje, citiram „da naše pozicije na Kosovu su čvrste“. Naravno da se plaća naše školstvo, naše zdravstvo, još uvek to država finansira, ali mnoge ingerencije su naše tamo, odnosno na severu KiM ukinute, upravo kao posledica Briselskog sporazuma.

Dakle, nisu nam čvrste. Nisu bile sjajne ni pre, ali nažalost poslednjih šest, sedam godina se te pozicije još pogoršale, pa ne bi se moglo dogoditi, da gospodina Đurića koji je u rangu ministra ove Vlade, visokog službenika ove države kao kriminalca poslednjeg hapse u Severnoj Mitrovici i vuku kao ratni plen tamo po Prištini i slikaju se, lupaju selfije sa njim. To je naša kolektivna bruka i sramota gospodine ministre. To se nije događalo za vreme onih, one loše i zle i tako dalje vlasti koju smo više manje zajednički sa razlogom kritikovali.

Dakle, neke stvari su se upravo pogoršale i nije tačno i to je poslednje što hoću da kažem, nije tačno da smo 2000. godine mogli mnogo, 2004. godine takođe, 2008. godine isto mnogo a 2012. godine teško. Mislim da se geopolitička situacija u svetu menja, menja na bolje i tom smislu je teže bilo 2000. i 2004. godine nego 2012. godine i 2018. godine. Možda se previše učinili, previše popustili, možda je trebalo sačekati ovu promenu geopolitičke situacije u svetu ne da bi se ratovalo već samo da bi se zadržalo ono što je naše ili barem u onoj meri u kojoj se može zadržati ne rizikujući sa životima i sudbinama ljudi. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam već nekoliko puta govorio da ovde ova institucija poslaničkih pitanja spada u delokrug nadležnosti Skupštine, odnosno narodnih poslanika, koji funkcioniše neću reći dobro ali bolje od nekih drugih funkcija Narodne skupštine.

Moje iskustvo, ne stopostotno, ali većinsko, jeste da nadležne institucije kada im se uputi ozbiljno pitanje, uglavnom ozbiljno odgovore.

Imam ovde čitav set odgovora i kažem, ja sam povremeno i hvalio pojedina ministarstva, zbog ažurnosti u tim odgovorima. Nekad su oni, kao što rekoh, više formalni, nekada su suštinski, ali očigledno nisu sve institucije jednako zatravljene i, rekao bih, arogantne kao što se ponekada čini i građanima i nama narodnim poslanicima. A tome i sami moramo doprinositi ozbiljnim odnosom prema tim institucijama.

Bilo kako bilo, uvideo sam, međutim, da odgovori stižu češće onda kada su pitane institucije čiste ili nevine ili kada imaju čime da se pohvale. Kada je nešto što je sporno, onda ti odgovori ili kasne ili ne stižu uopšte ili su samo pro forme.

U tom smislu bih ja podsetio, ili ažurirao i zamolio Ministarstvo unutrašnjih poslova da ažurira svoj odgovor na moje poslaničko pitanje u vezi sa izjavom bivšeg ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je još tamo krajem septembra 2019. godine, u okviru njihove neke predizborne emisije rekao - Ovo prvi put govorim, kao ministar sklopio sam dogovor, tj. ugovor sa Srbijom, gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedene u Srbiju.

Dakle, oni koji dobiju negativan odgovor na zahtev za azil u Austriji budu odvedeni u Srbiju, kaže bivši ministar unutrašnjih poslova Herbert Kikl, da je sklopio ugovor sa Srbijom.

U vezi s tim sam ja tražio objašnjenje od Ministarstva unutrašnjih poslova, da li postoji taj ugovor, kada je sklopljen i o čemu se tu radi?

Bez ikakve drame ili prejudiciranja, očigledno je da postoji neka vrsta sporazuma. Skandalozno je da građani Srbije, javnost Srbije, pa i narodni poslanici, o tome ne znaju. Možda je to nešto dobro? Možda je to nešto odlično za državu Srbiju, ali ne bih baš tako rekao. Ili je, možda, austrijski ministar izmislio, što ne bih rekao, ali nije isključeno.

Moje drugo pitanje, odnosno, ovo je bilo ponovljeno, ide na adresu Vlade Republike Srbije i Ministarstva sporta, a u vezi je sa najnovijom najavom od pre neki dan generalnog sekretara fudbalskog kluba Crvena zvezda, kako će fudbalski klub Crvena zvezda početi izgradnju novog stadiona kroz dve godine, koji bi koštao oko 200 miliona evra.

Znači, evo, još jedan stadion nam se smeši. Pored ovog famoznog nacionalnog stadiona za koji, po mom dubokom uverenju, nema ni razloga, ni potrebe, niti finansijskog opravdanja, a o sportskom opravdanju da ne govorimo, pored nacionalnog stadiona, koji bi koštao između 150 i čak 250 miliona evra, sada nam gospodin Terzić nudi i novi stadion. Naravno, on kaže da će oni graditi taj stadion, da će biti obezbeđena konstrukcija, razgovaraju sa potencijalnim investitorima i sve bi to bilo lepo i krasno da oni taj stadion grade, ili, moje pitanje - da li oni to grade od sopstvenog novca, zaliha, ili gospodina Terzića lično ili fudbalskog kluba Crvena zvezda? Onda ni po jada. Ali, nevolja je u tome što gospodin Terzić kaže istom prilikom, citiram: "O tome sam razgovarao sa vrhom države".

Prvo, ne znamo tačno ko je taj vrh države, da li je to Ana Brnabić, možda, ili Aleksandar Vučić? Sa kim je to razgovarao Zvezdan Terzić o novom fudbalskom stadionu? Dakle, mimo i preko ovog nacionalnog fudbalskog stadiona.

Ako je to nešto što radi i gradi gospodin Terzić ili fudbalski klub "Zvezda" od svojih sredstava i svojih kredita, onda ne vidim šta ima potrebu o tome da obaveštava vrh države, ko god to bio? Ako, pak, očekuje pomoć od vrha države za izgradnju tog stadiona, a rekoh, i ovaj nacionalni je nepotreban a kamoli neki novi na mestu Marakane. Uostalom, i ovaj postojeći stadion "Rajko Mitić" je uglavnom prazan, sem nekoliko puta godišnje, a čak i tih par puta je poluprazan zbog previsoke cene za platežnu moć stanovništva, zapravo, neprimerene cene ulaznice.

Očekujem odgovor od predsednice Vlade, odnosno Ministarstva sporta. Hvala.

Zahvaljujem.

Samo od prošle sednice na kojoj sam podneo ovaj predlog, dakle, samo poslednje dve nedelje mi imamo još nekoliko vrlo zabrinjavajućih činjenica ili indicija koje bih rekao potvrđuju potrebu za ovakvim malo na izgled radikalnim, ali rekao bih neophodnim i celishodnim predlogom.

Dakle, samo poslednjih desetak dana, oglasilo se Američko ministarstvo finansija i stavilo, uvelo sankcije nizu ličnosti, pojedinaca vezanih za upravo ovu oblast o kojoj sada govorim. Dakle, industriju naoružanja, odnosno namensku industriju i neka lica koja su vezana za upravo ove najviše pominjane firme, privatne firme koje poseduju proizvodnju, ili su posedovale u prodaji proizvoda namenske industrije, ne samo Krušika nego i drugih naših fabrika. Dakle, niz ličnosti koje su kažem, vezane za trgovinu naoružanjem se našlo pod udarom sankcija Američkom ministarstva finansija.

E, sada, mi kao građani, kao narod imamo dosta loše iskustvo sa tim sankcijama, jer znamo da sankcije mogu biti opravdane i mogu biti i neopravdane, zato bih ja voleo pored svih drugih razloga koje sam ovde već navodio u prilog toga da se izbace privatni posrednici iz prometa i trgovine naoružanjem, dakle, ja bih voleo da sada znamo o čemu se tu radi. Dakle, da li su te sankcije opravdane ili neopravdane. Da je reč o državnoj firmi možda bi opet zbog nekog interesa ili zameranja nekom interesu svetskih moćnika došla ta lica, odgovorna lica u tim preduzećima do sankcija, možda bi, a možda i ne bi.

Mi ovako ne znamo da li je reč o nekom marifetluku i manipulaciji ili je reč, prosto, da se te ličnosti bave nedozvoljenim poslom ili je reč o tome da su negde očepili neku ili stali na žulj nekom interesu velike sile.

Dakle, i zbog toga je važno da znamo da proizvodnja i promet oružja bude državni posao, ma koliko to zvučalo možda malo retičkim i nekim kolegama.

Ne čujemo da je nemački „Špigl“, koliko juče, objavio tekst u kome je rekao vrlo grubo formulaciju, citiram – državni kriminal, da se ovde u prometu u okviru „Krušik“ radi o državnom kriminalu uz podršku države. Dakle, to o čemu bruje ovde javnosti, bar deo javnosti i opozicija, govori sada i najugledniji nemački nedeljnik, takođe je objavio veliki tekst na tu temu, napominjem i naglašavam - državni kriminal uz podršku države. Da li je to tačno, da je to kleveta ili zaista ima elemenata onoga o čemu se govori, ili sad već svetskoj i domaćoj štampi, voleo bih da se to utvrdi, a za početak da ne lovimo pojedinačno komarce, nego da isušimo tu baru posedništva koja proizvodi ovu malignu bolest. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Ovo je doslovno poslednji put da ću o ovome govoriti u ovom obliku u Narodnoj skupštini. Više puta sam predlagao, više puta obrazlagao zašto je u interesu i građana Srbije, i većine skupštinske u ovom sazivu, Skupštine Srbije u interesu da se formira anketni odbor radi utvrđivanja činjenica o ubistvu Olivera Ivanovića, kako zbog značaja, koji je gospodin Ivanović imao za Srbe na severu Kosova, a i uopšte na Kosovu i Metohiji, a naročito na severu Kosova i Metohije. U zaštiti tog stanovništva, u odbrani u nekoliko pogroma od 1999. godine, pa na ovamo, dakle on i njegovi saradnici su imali veoma važnu ulogu, naravno ne samo on nego i mnogi drugi tamo.

On je bio simbol i borbe za očuvanje Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a istovremeno i za toleranciju i za dijalog, i za razgovor, i sa Albancima, kako sa Albancima tako i sa predstavnicima Međunarodne zajednice. Upravo kao takav izgleda da je smetao onima kojima do dijaloga nije.

Dakle, mi smo dužni na neki način, ja bar to tako osećam i zbog njega i njegove porodice, da oformimo taj anketni odbor, a mislim da bi to bilo vrlo korisno i celishodna stvar i s obzirom na optužbe koje kruže i koje se čuju o umešanosti nekih elemenata i neki srpskih elemenata u tu likvidaciju.

Ma koliko to bilo strašno da se čuje, a kamoli da se potvrdi, mislim da mi kao država i kao Narodna skupština smo dužni da utvrdimo punu istinu i baš zato u vezi sa tim i na taj način sprečimo i umanjimo mogućnost manipulacije prištinske strane. Oni vode istragu, oni podižu optužnice, oni raspisuju poternice.

Dakle, naravno da su nama donekle vezane ruke, ali je važno da se na taj način pokaže volja najvišeg zakonodavnog tela, da se ta istina utvrdi, a ne da se gura pod tepih.

Poslednji put o tome govorim, neću više to predlagati. Apelujem na skupštinsku većinu i na čitavu javnost da shvati ovo ozbiljno, ukoliko je tu u interesu, kažem, ne sada našeg duga prema gospodinu Oliveru Ivanoviću, mada svakako ima i toga, nego pre svega našu obavezu da otklonimo svaku sumnju da je država Srbija direktno ili indirektno u to umešana. Hvala.