Za spas Srbije, Nova Srbija.

Hvala.

Dakle, koliko je ona juče rasprava, slagali se ili se ne slagali onim što se čulo, delovala, bar meni, a moguće da neko to drugačije video i ozbiljno i u velikoj meri ili značajnoj meri nalikovala na nešto kako i treba da se, kad govorim ukupno, o svim diskusijama i na neki način prilično i primereno situaciji koja nas je okupila, kao i onoj situaciji koja nas je prethodno više do meseci i po dana odvojila od ovoga doma, toliko mi se čini da danas ponovo više ličimo na ono na šta je Skupština ličila i ranije i zbog čega jedan deo poslanika opozicije, što ja ne podržavam, ali zbog čega i bojkotuje ove sednice.

Moram priznati da je dobar deo ove diskusije delovao kao kec na deset ili jedanaest, nikad ne znam na koliko, za argumente tome, odnosno njima u prilog. Naravno da treba i da se naučimo, kao što je rekla predsednica, da tolerišemo mišljenje sa kojim se ne slažemo i koje nam se ne sviđa, kao i da o njemu vodimo po mogućstvu civilizovan dijalog. To sam upravo i pokušao. Žao mi je što nisam imao priliku juče da odgovorim ministru Lončaru.

Naravno da treba i da se naučimo, kao što je rekla predsednica, da tolerišemo mišljenje sa kojima se ne slažemo i koje nam se ne sviđa, kao i da o njemu vodimo po mogućnosti civilizovani dijalog. To sam upravo i pokušao. Žao mi je što nisam imao priliku juče da odgovorim ministru Lončaru.

Bilo kako bilo činjenica je, ja želim na to da se vratim, pričam o ovim merama, činjenica je da je bilo primerenije da je tu meru vanrednog stanja donela Narodna Skupština, činjenica je da bi to bilo primereno Ustavu, činjenica je da je to nosilo određene rizike sa sobom, ali Bože moj svaka profesija, svaka struka ima neke svoje rizike. Obično prozivaju i kritikuju poslanike, zbog ne znam lagodnog života. U tom smislu je imalo razloga, rekao bi bilo bi bolje da je i ovoga puta da smo to učinili i na sednici jednodnevnoj, kao što bi bilo dobro da smo makar po modelu bilo kog evropskog parlamenta zasedali i razmatrali ove mere.

Nije u redu što sada imamo 44 tačke, zapravo 44 stavke, da usvojimo jednim glasanjem, a da je jedna od njih i rebalans budžeta. Mislim da je barem rebalans budžeta trebao, gospodine Mali da bude izuzet iz tog paketa.

Važnije je još od toga, ostajem pri tvrdnji, nisam uveren sa svim ovim što sam čuo i od predstavnika i od ministara i od predsednika Vlade i vladajuće većine da nije bilo potcenjivanja problema u početku. Ja sam to i dokumentovao citatima, juče koliko je bilo izjava samo u rasponu sedam dana, znači krajem februara i negde davno, negde pred samu eskalaciju epidemije u Srbiji, koliko je bilo izjava tipa od toga da je to najsmešniji virus do toga da uopšte neće doći u Srbiju pa će ta izjava sa samog kraja februara, do toga da 25 puta ljudi više svakog dana umre od ujeda komarca, do toga da je Korona virus slabiji od sezonskog gripa i tako dalje i tako dalje. Da škole ne treba zatvarati svega dva dana nego što su zatvorene i to su izjavljivali predstavnici struke, oni koji su vidljivi bili na ovim konferencijama za štampu, što najviši predstavnici vlasti i predsednik Republike i predsednica Vlade, i ministar zdravlja takođe.

U tom smislu, dakle, ostajem pri stavu da je bilo početnog potcenjivanja, a onda se prešlo na dramatizaciju. Da su samo nedelju dana ranije uvedene ove mere sigurno bi posledice bile blaže i možda ne bi bilo potrebe za ovakve radikalnim drastičnim merama zatvaranja koje su preduzete. To je moje mišljenje i nisam usamljen.

Sa druge strane, ja se potpuno slažem i nikada nisam rekao, čak ni izneo četiri pohvale i komplimente na ovo što je dobro urađeno u okviru ovih mera, ali sam rekao i šta mislim da je loše, ovoliko zatvaranje je kontraproduktivno, ne samo sa stanovišta ljudskih sloboda i svako ono stanje ograničava za neke ljudske slobode, to je jasno, nego i sa stanovišta uspešne borbe protiv epidemije. Jeste samo Kina preduzela radikalnije mere. Nigde u Evropi nije bilo takvih mera. Srbija nije Kina, uz svo poštovanje i respekt prema kineskom modelu, kako u borbi protiv epidemije, tako i privrednom modelu. Srbija nije Kina, a nije ni Severna Koreja i to prosto moramo da konstatujemo. I pokušaji da se napravi u bilo kojem obliku neće uspeti bez obzira koliko se nekada činilo i nisu dobri, bez obzira koliko nekada delovali privlačno. Čak i u toj Kini, ne čak, nego je pogledajmo ovako da se ugledamo na Kinu koliko puta se predsednik Kine obratio tokom krize sa Korona epidemijom u Kini? Jednom ili dva puta? Koliko puta se obratio predsednik Putin? Koliko puta se obratila Angela Merkel? Koliko puta se oglasila britanska kraljica? Makron?

Dakle, hoću da kažem da niko, pogotovo u Evropi, a evo i van Evrope nije imao taj slučaj koji imamo mi, da svakodnevna obraćanja šefa države, prosto preplave čitav medijski prostor. Jasno je da ima potrebe da se nešto kaže, da ne pominjemo kada je 1999. godine, to je bilo prvo vanredno, odnosno ratno stanje koje su ove naše generacije doživele, koliko puta se obratio predsednik Slobodan Milošević?

To svakodnevno pojavljivanja, može se nekom čini da je to dobro, propagandno, efektno i korisno, ali postoje kontraproduktivno. Počinje da iritira i ovi zvižduci koje vidim da toliko smetaju nekima, ovi zvižduci u 20.05 časova, dakle i ovo lupanje u šerpe ili zvižduci su jednim delom postali, jednim delom reakcija, poštovane kolege i draga gospodo na to preterivanje sa pojavljivanjem šefa države, bez obzira koliko on imao podršku, to nije sporno, i bez obzira koliko ga voleo jedan deo njegovih pristalica.

Ponavljam i naglašavam, korisnije bi bilo da se pojavljivao ređe, da se pojavio nekada sa nekim predstavnicima opozicije ili da je skroz povukao se u drugi plan i da su diskutovali samo predstavnici struke.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospođo Brnabić, poštovani ministri, videli smo se sada, ali bilo bi bolje da smo se videli pre mesec i po dana. Odmah da kažem da za mene nije bilo nikakve dileme da li ću prisustvovati ovoj sednici. Kažem, žao mi je što nije bila ranije. Izražavam iskreno žaljenje što deo kolega iz opozicije nije drugačije procenio ovu situaciju. Tu ćemo se složiti. Oko nekih drugih stvari se nećemo složiti. Mislim da bi bilo vrlo važno da se čuju njihove zamerke i primedbe. Oko nekih bi se složili. Oko većine verovatno ne bi, ali je važno da se razgovara, pa i polemiše, naravno, u granicama elementarne pristojnosti i komunikacije. Toga je nedostajalo nekad u ovom. Mi smo uglavnom pristojno komunicirali, doduše neravnopravno, jer ste vi uvek imali više vremena, mnogo više vremena.

Nema nikakve dileme da je ovo mesto, i tu se slažem sa onim što su rekle i druge kolege, uglavnom sa opozicione strane i neki od vas iz Vlade, gde bi se takvi dijalozi i takve rasprave morale voditi. Ovo je mesto na kojem je morala biti donesena odluka o uvođenju vanrednog stanja, ako je procenjeno da za to ima potrebe. Ovo je institucija. Ne može uredba Vlade biti starija od najvažnije demokratske institucije predstavničke demokratije.

To su vam rekli i neki drugi ovde i sa leve i sa desne strane koji sede. Bez obzira što se mi možemo složiti da će poslednju reč dati Ustavni sud, milim da bi bar neke dileme bile izbegnute, barem neka osporavanja, naglašavam, ovih mera bila izbegnuta da je Skupština u plenumu, naravno sa onima koji žele u njoj da učestvuju, donela tu odluku.

Sada će neki reći, iz redova vlasti i iz redova opozicije, pa kakve to veze ima i onako se zna kakav je odnos snaga, zna se ko ima apsolutnu većinu u Skupštini i ta odluka bi svakako bila donesena ovako ili onako. To nije isto. Forma je važna i procedure su važne i vrlo je bitno, upravo zbog simboličkog, političkog i demokratskog momenta i kapaciteta ovog društva, a koji nije dovoljan i zadovoljavajući, tu ćemo se složiti, da negujemo institucije, čak i kada nisu savršene.

Neki verovatno bliski vlasti će reći da bismo tu odluku svakako doneli, a neki iz opozicije će reći – šta nas briga, ta institucija Skupština ne postoji, ona je ukinuta i mi nju ne priznajemo. Mislim da je to kratkovido, i to sam naglašavao, često ljuteći i neke od mojih kolega sa ove strane. Odluke ove Skupštine se sprovode. Zaduženja koje ova Skupština donese, zakone koje usvoji se sprovode. Uvedene akcize se plaćaju. Zaduženja se knjiže državi. Sporazume međunarodne ako sklope, koje ova Skupština ratifikuje, oni važe. Ne vredi vam posle ići i objašnjavati kako to za nas nije bilo i mi nismo priznavali, neko od nas, neko od poslanika, neko od političkih stranka nije priznavao taj parlament.

Hoću da kažem da se moramo svi učiti i proceduri i formi, čak i kada znamo kakva bi ta odluka na kraju bila, a pretpostavljam tj. siguran sam da bi bila pozitivna, odnosno da bi se izjasnila Skupština o uvođenju vanrednog stanja.

Znate, u tom trenutku, kada je izbegnuto da se Skupština izjasni o uvođenju vanrednog stanja, je to moglo biti urađeno za jedan dan na ovakvoj sednici, čak i kraćoj.

Šta bi time izbegnuto bilo? Mislim da bi se sa jedne strane dobilo na kredibilitetu tih mera, pogotovo ukoliko bi, kažem u njihovom donošenju učestvovali i oni koji su tek kada je Skupština na neki način derogirana, onda otkrili kako im nedostaje. Dakle, često nas nervira Skupština, pogotovo neki poslanici u njoj, ali bolje je i sa krnjom demokratijom i krnjiim institucijama i nesavršenim, nego bez demokratskih institucija.

Demokratije, kao i Boga svako se seti u nevolji. Kada se oseća silno i jako i moćno onda smatramo da to samo smeta i usporava. Dakle, bez obzira što će Ustavni sud reći svoje konačno mišljenje, za mene nema dileme da je Ustav prekršen i da bez obzira na to što postoji taj izuzetak da se to može i bez odluke Narodne skupštine u nekim izuzetnim situacijama, mislim da ta situacija nije bila, jer kao što rekoh u tom trenutku kada je odlučeno da se Skupština zaobiđe važila je, odnosno postojala je uredba, zaključak Vlade o zabrani okupljanja od 100, odnosno više od 100 ljudi.

U ovom trenutku dok mi danas zasedamo, sedimo ovde, važi Uredba o zabrani okupljanja više od dvoje ljudi. Mogli smo se uz ovakve ili malo manje savršene mere bezbednosti okupiti i u ovom prostoru i u „Sava centru“ ili na sajmu, uz određenu fizičku distancu i usvojiti ono što ste usvojili i svi drugi ili gotovo svi drugi parlamenti u Evropi.

Dakle, nema parlamenta sem makedonskog, ali on je raspušten, on je zaista raspušten, koji se ukoliko to Ustav predviđa ili ukoliko to zakon i Ustav predviđaju nije izjasnio uvođenje vanrednih mera, odnosno vanrednog stanja i to je nešto što moramo konstatovati. To je stvar činjenice, to nije stvar da li neko voli vlast, opoziciju ili nešto treće.

Ali, evo, barem sada retroaktivno, znači po meni je to ozbiljan propust, formalan, ali ne samo formalan, ima tu nešto još i važnije, nešto što vam se verovatno neće dopasti. Znate, bez obzira koliko ja nemam sumnje na kraju krajeva, ja radim ta istraživanja i ona više manje potvrđuju to, ova vlast ili lider ove poslaničke većine imaju i uživaju većinsku podršku građana, ipak je drugačije kada nešto donese Vlada ili predsednik, a drugo je kada tu stanu ovlašćeni predstavnici svih građana, a oni po definiciji sede u parlamentu.

Bez obzira koliko je bio, a po meni je znači sporan ovaj procenat koji kolega Mijatović naveo, jer ne postoji nijedna mera u Srbiji i nijedno pitanje za koje će 92% građana Srbije dati potvrdan odgovor šta god da ga pitate, da ih pitate uvek će biti malo podeljenija mišljenje, dakle, sigurno to ne važi, da podržavaju mere. Ali neka je i većinska podrška, jedan deo građana ove zemlje, priznajmo to, ne prihvata ili je skeptičan prema merama koje predlaže ova Vlada, ne voli predsednika, sa razlogom ili bez razloga i sklon je da ne poštuje stvari koje dolaze sa te strane. Zato, ako je stvar bila tako dramatična i zaista je tako dramatična kao što verujem da je bila u izvesnoj meri, onda nije bilo ništa logičnije, nego da se sem predstavnika vlasti, predsednika Vlade i predsednika Republike i po nekog ministra, barem nekada, pored političke poruke, tu pojave i neki predstavnici opozicije, koja je bez obzira šta misle jedni o drugima u osnovi, stvarno će vas iznenaditi to, bila relativno konstruktivna ili prilično konstruktivna tokom ovih mera.

Praktično, niko iz opozicije nije pozivao na kršenje ovih mera. Možda se ovaj poziv za ovaj proces u četvrtak, znam da me gledate gospođo Brnabić, ali zaista je tako, možda se ovaj poziv za protest, ali opet su pozivali građane da im se ne pridruže, može se tumačiti kao neka opstrukcija.

Gunđali su, kritikovali, to je na kraju njihovo pravo, ali nisu pozivali na kršenje mera. A da mišljenje mogu da iznesu, to je čak poželjno. Neki od predloga koje opozicija ili neki od lidera opozicije, pa i moja malenkost, mada se ne osećam kao lider, dakle iznosila nekoliko dana nakon iznošenja, prvo su bili kritikovani i napadani ti predlozi, a onda su bili usvajani ili malo mofifikovani, pa usvajani od strane Vlade.

Kažem, žao mi je što nema predstavnika tog dela opozicije, da sami podsete šta su predlagali, a šta ste onda vi ili Krizni štab šta je usvajao nakon nekoliko dana. No, to je, što je. Propuštena je prilika da se upravo u ovakvom trenutku krize demonstrira nacionalno i državno jedinstvo, ali za to je, kao i za tango potrebno dvoje.

Ja se plašim, imam osećaj da u ovom slučaju nije postojalo nijedno, tj. da nijedna strana nije bila previše zainteresovana da se to iskoristi za takvu vrstu demonstracije, nego se išlo i računalo na neku vrstu političke koristi, političkog benefita. U tom slučaju se zna ko je odgovorniji. Odgovorniji je onaj ko je jači, a jača je naravno vlast, odnosno Vlada. U tom smislu bi primereno bilo da je sa vaše strane, od strane vlasti, Vlade, predsednika došla takva neka inicijativa. Bilo bi manje kršenja, mada i sada nije bilo previše kršenja tih mera i te mere bi imale veću podršku, da se uz predstavnike vlasti se pojavio barem na nekoj konferenciji i neko od ovih zloglasnih i ozloglašenih pod navodnicima ili bez, lidera opozicije. To je što se tiče samog uvođenja vanrednog stanja.

Vi ste gospođo Brnabić rekli da su mere koje je Vlada i Krizni štab donosio, bile pametne i blagovremene. Tvrdim da nisu bile blagovremene, a pametne su neke bile, neke i nisu. Dakle, neću reći da je sve bilo loše. Da ne bude nesporazuma, napamet mi ne pada da kažem što je bilo sve loše. Neki delovi sistema su pokazali da funkcionišu i da mislim da neka skromna, ali prelazna ocena za sve ono što se činilo u ovoj krizi, definitivno je zaslužena.

Sistem snabdevanja je opstao, nije se slomio. Nije bilo medicinske opreme, da budemo realni, sve do nekih poslednjih desetak dana. Nedostajala su ta higijenska sredstva, od maski do benzina, odnosno alkohola, ali osnovnih namirnica je bilo i to je zaista pohvala svima onima koji su za to zaslužni.

Kupljenje naših građana po aerodromima je takođe akcija koja je vrlo uspešno provedena. Školovanje na daljinu, odnosno osnovno obrazovanje na daljinu, ovaj sistem je funkcionisao uz velike napore i roditelja i učenika i pre svega nastavnika koji su u to uključeni.

Medicinska struka je pokazala opet, uz pojedina iskakanja slabosti i incidente, je zaslužila taj aplauz koji im se nekada glasnije, nekada tiše upućuje, ali razlikujem sistem i struku od onih pod navodnicima predstavnika struke koji u ime struke uglavnom nastupaju u poslednjih mesec ili dva dana. Tu je bilo rekao bih, previše problematičnih izjava da bi se to moglo samo otpisati i preko toga preći, kao Bože moj, različita mišljenja, svi grešimo.

Dakle, mera fizičke distance, izolacije najstarijih jeste bila poželjna, ali mislim da je bila suviše rigorozna i suviše rigidna. Ovi višednevni karantini, mislim da su više kontraproduktivni i štetni nego što su korisni. Takođe, mislim da je bilo u početku više ili manje namerno tendencioznih, da kažem krivotvorenja ili malo prikrivanja činjenica, možda zato da se ne bi dizala panika, ali to je dodatno unelo nepoverenje u ono što su ti predstavnici struke govorili.

Ovde je već pomenuto i više puta javnosti je to izrečeno, ali moramo se podsetiti, ne samo virus i ne samo poziv da se ide u šoping u Milano, nego i neke druge stvari i neki drugi predstavnici struke, pa boga mi i vlasti su se isticali neodgovornim izjavama u samom početku ove krize.

Zato je moje mišljenje da se kasnilo sa nekim merama. Priznajem da je bilo i gore i nikada neću reći, niti sugerisati da smo bili najgori. Ne, bilo je i gorih slučajeva, ali nismo bili ni najbolji, kao što se to iz vašeg uvodnog izlaganja pomalo sugeriše i što tvrdi gospođa Brnabić.

Kad pogledamo realne brojke, mada se brojke nekada mogu malo i obrtati, ne, nismo bili najbolji, daleko od toga, ni u regionu, ni kada pogledate broj obolelih, ni kada pogledate broj preminulih, ni kada pogledate broj preminulih na 100 hiljada stanovnika. Znači, nismo. Šta je problem? Nismo bili ni najgori, srećom, izbegnut je taj najcrnji scenario i ja to poštujem i drago mi je zbog toga.

Ali, nije dobro previše se hvaliti, jer onda čak i ono što je dobro urađeno, malo se baca senka. Evo, ja sam naveo tri ili četiri stvari za koje mislim da su se pokazale dobro, od sistematskog snabdevanja, obrazovanja na daljinu, do akcije prikupljanja naših sunarodnika po aerodromima širom sveta, pa i ova briga za najstarije sugrađane.

Mislim da se prvo reagovalo sa izvesnim zakašnjenjem, da je bilo potcenjivanja problema, bilo ga je i drugde, neko je od vas citirao kakve su izjave davane u Italiji, a onda su krenule malo panične reakcije. Jer, pazite, da li možda vi možete da prepoznate, gospođo Brnabić, pošto je ministar Mali takođe citirao na početku jednog nepoznatog govornika sa onih hiljadu evra, posle smo otkrili ko je, da li znate ko je rekao - ja imam teoriju da kod nas uopšte neće doći virus. To je rečeno 28. februara, preneo list "Alo".

Jedan drugi predstavnik struke je rekao - Korona nestaje za dva meseca. Da je to rečeno danas, to bi bilo relativno prihvatljiva, optimistična izjava. Ali, to je rečeno 29. februara. Da li se prisećate, gospodine Lončar, ko je obećavao i ko je rekao da mi možemo napraviti vakcinu za kineski virus? Pa je onda to preneto, tabloidi su preneli kako u Srbiji otkrivaju vakcinu protiv Koronavirusa?

Da li se sećate, gospođo Brnabić, ko je rekao da dvadeset puta više ljudi svakoga dana umre od ujeda komarca nego od ovog virusa?

Da li se sećate, gospodine Lončar, ko je rekao da je Koronavirus slabiji od sezonskog gripa i da više ljudi umre od sezonskog gripa nego od Koronavirusa? To nije bilo negde u decembru ili januaru, nego 26. februara 2020. godine.

Slažem se ja da se neke stvari nisu znale, ali mi govorimo ovde o kraju februara. Previše je bilo takvih izjava.

Nekako, u javnosti se vrti samo doktor Nestorović i on plaća ceh, taj šoping u Milanu i ta priča o smešnom virusu koji postoji samo na internetu, ali mnogi predstavnici i vlasti i struke su davali vrlo slične izjave, koje su delovale bagatelišuće.

Na kraju krajeva, 12. marta dr Kon je rekao da bi zatvaranje škola bio pucanj u prazno. Ministar Šarčević je još 13. marta najavljivao kaznene mere prema direktorima koji na svoju ruku raspuste đake da ne moraju da dođu u školu, a 15. marta je uvedeno vanredno stanje i nastava je ukinuta.

Dakle, naglašavam - nismo najgori. Sistem je pokazao otpornost prema nekim stvarima. Čija je to zasluga, o tome možemo raspravljati. Svako je tu dao svoj doprinos, svakako i aktuelna garnitura, ali, bogami, i oni prethodnici. Po mom sudu i utisku, možda grešim, verovatno najveći doprinos je onog starog, mnogo puta kritikovanog i preziranog zdravstvenog socijalističkog sistema, koji su toliko elokventno kritikovali razni, a koji je pokazao svoju vitalnost, ne samo kod nas nego i u istočnoj Evropi.

Nije slučajno što su razultati, kada ih pogledate za Evropu, najbolji u borbi protiv Koronavirusa upravo u ovim bivšim socijalističkim zemljama. Doduše, i ne samo njima. Naravno, i Nemačkoj, koja oduvek ima sa jakom socijalnom dimenzijom zdravstveni i uopšte društveni sistem.

Ali, kada pogledate te rezultate u okruženju, vidite da je Grčka bila uspešnija od nas, Bugarska, Hrvatska, Slovačka, itd, itd.

Kada vas slušam, gospođo Brnabić, deluje kao da je sve sjajno i izvanredno. Nije. Ja mogu da razumem da je testova bilo nedovoljno u početku, ali to je trebalo priznati. Vi kažete da smo mi drugi ili treći, a sada ćemo biti drugi, od danas, po broju testiranja koje smo izvršili. To je verovatno tačno, ali taj broj se tek poslednjih desetak dana tako povećao. Prvih nedelja epidemije smo bili najgori u regionu. Najmanje testova smo vršili, i u ukupnom broju, a pogotovo po glavi stanovnika. To su takođe činjenice. Dakle, nije se raspao sistem, životi su neki spašeni, ali su neki i izgubljeni.

Nikoga ja ne krivim, ne upirem prstom, ali mislim da moramo imati na umu da i danas kada govorimo, kritikujemo ili hvalimo neku vladu ili neke mere, da nije počelo sve od nas, da nismo sve najbolje uradili i da ne znači da niko drugi tu nema svojih zasluga i da te zasluge ne treba priznati, a ne da nam drugi služe samo kao izvor krivice i optužbe, kao što je, nažalost, slučaj. Hvala.

Zahvaljujem.

Iz svih ovih diskusija danas i prethodnih dana, mislim da nema bukvalno nikog koji govori, a koji ne podržava da se ovaj rok produži, i gotovo da nije bilo nikoga ko nije imao ozbiljne rezerve na sam tekst ovog Zakona o oružju i municiji čije mi izmene usvajamo, i iz vladajuće većine i nas iz opozicije. Dakle, očigledno postoji neka tačka očigledna i gotovo nezaobilazna kada su se tako različiti i politički i ljudski različiti poslanici oko nečega, gotovo, usaglasili, verovatno ne baš u celini, ali svejedno.

Povodom amandmana gospodina Perića, slažem se sa njegovom diskusijom, ali i sa nekim ovde stvarima koje je pominjao i gospodin Šormaz. Dakle, prosto je očigledno da su napravljene ozbiljne greške, ili manjkavosti, ili propusti prilikom donošenja ovog Zakona o oružju. Kako je do toga došlo, da li zbog slepog podržavanja ili uticaja nekih nevladinih organizacija, ili nekih koji su sponzorisali iz inostranstva donošenje tog zakona, ili zbog želje predlagača da budu veći katolici od pape, i da zakon bude što evropskiji, što moderniji, ili iz nekog trećeg razloga, ili samo prosto iz želje da se što veći namet i što više novca uzme građanima Srbije koji imaju oružje, a možda je sve to po malo uticalo da rešenja budu loša.

Rok nije bio kratak i to je s pravom ovde ukazano. Bio je dosta dug, ali očigledno da su zahtevi bili i komplikovani i mučni za većinu vlasnika oružja, odnosno onih koji bi morali da izvrše preregistraciju u ovom periodu. Kao što rekoh, nisam militarista, ne volim oružje, ali ima ljudi koji se time bave, ima onih koji to iz hobija, ima velika grupa ljudi, veoma mnogo ljudi koji su se profesionalno bavili time, koji su radili u službama bezbednosti, koji imaju kao poklon ili trofejno oružje, i koji su sada bukvalno kažnjeni i kao i svi koji poseduju legalno oružje.

Ono što je problem i o čemu treba vodimo računa, a to nije prvi put, kada donosimo zakone, da često kažnjavamo one revnosne, one ispravne i one poštene, a izlazimo u susret ili se indirektno favorizuju oni drugi.

Dakle, rečeno je, i to je strašno važan podatak i strašno ohrabrujući podatak, da strahovito mali procenat zločina je izvršen oružjem koje ima legalnog vlasnika. Znači, ljudi koji imaju, legalno poseduju oružje su strašno oprezni u njegovom korišćenju, a i spretni. Dešavaju se, nažalost, tragični slučajevi i zato su verovatno uvedene ove mere čuvanja, skladištenja adekvatnog tog naoružanja. Ali, meni je ipak malo nepojamno da, a znamo za slučajeve, vrlo konkretne slučajeve, da su nenajavljene kontrole dolazile da provere da li se adekvatno skladišti oružje, da li se adekvatno čuva i da, pošto smo zaključili da nije adekvatno uskladišteno, oduzimalo se oružje ljudima koji su decenijama legalni vlasnici tog oružja.

Pitam se, da li slične kontrole, da li iko slične kontrole vrši nad onima koji nemaju prijavljeno oružje, a recimo, pripadaju sumnjivim grupama potencijalno kriminalnog porekla i kriminalnog miljea. Da li su vršene nenajavljene racije ili kontrole, da bi se onda oduzelo oružje za koje nemaju dozvole. Bojim se, vrlo retko, a ovde smo vrlo strogi u kontroli onih koji uredno imaju oružje, prijavljeno oružje i možda ga, eto, nisu adekvatno skladištili.

Mislim da je to, kada ima u porodici male dece, to dodatno opravdava potrebu za tim proverama i adekvatnim skladištenjem, ali tamo gde nema male dece to nije toliko strašno, pogotovo, kao što rekoh, ljudi koji imaju oružje, legalno oružje, su pažljivi i iskusni i umeju sa njime da barataju. Mnogo veći problem su ovi razni ljubitelji koji poseduju nelegalno oružje i koji jesu u najvećoj meri počinioci, odnosno oni su u mnogo većem procentu počinioci raznih delikata koji uključuju upotrebu vatrenog oružja.

Još samo nešto. Dakle, mislim da postoji još jedna važna kategorija koja bi se u tim budućim, i važna stavka, kako bi se u tim budućim izmenama moralo povesti u njoj računa, a to je da jedan dobar deo građana poseduje trofejno oružje, neki su ga dobili za svoj rad, zasluge ili višedecenijsku službu u nekim organima ili za neka istaknuta dela pripadnici vojske, policije i slično.

Meni je neshvatljivo da za njih važi isto. Ja ne znam kako bi se osećao da sam ili član porodice ili taj čovek, koji je dobio od države poklon oružje, kažem kao izvrsni vojnik ili pripadnik policije, i da sada mora, ne samo da plaća porez na njega, nego da mora i da uz svu komplikovanu proceduru provere, lekarskih pregleda, provere kako ga čuva i skladišti, da prolazi.

Dakle, to je prosto bukvalno ponižavajuće za te ljude. Možda njih nema tako mnogo, ali baš u toliko pre bi bilo potrebno u tim budućim izmenama napraviti izuzetak za te i takve građane. Ne zbog toga što možda neki od njih ne bi to mogli, a neki ne žive lako pa ne bi mogli to da plate, nego prosto simbolički kao neka vrsta poštovanja za te zasluge zbog kojih su to oružje i dobili.

Da ne dužim, poslednja stvar na koju bih morao da skrenem pažnju, mada to poslanici znaju, ali javnost ne zna, ovaj zakon je predviđen da stupi na snagu odmah po izglasavanju i po objavljivanju u „Službenom glasniku“. To nije uobičajeno, to mora da bude baš neka hitna i preka stvar, da ne kažem neka ratna opasnost, nešto što će proizvesti nenadoknadivu štetu, da se na taj način ovakva hitnost uvodi u rad Narodne skupštine i zakona koje donosimo.

U principu je taj rok osam dana, nekada bude i mali kraći, ali generalno ovo ukazuje na neke vanredne okolnosti. Zapravo nije bilo potrebe ni za kakvim vanrednim okolnostima, završavam time, tokom ova prethodna dva meseca vrlo intenzivno je zasedala ova Narodna skupština, nije bio nikakav problem da ovo produženje, ovaj predlog produženja roka, sve vreme se o tome samo radi, bude ubačen kao jedna tačka dnevnog reda u neki od prethodnih sednica gde je bilo po 20, 30 tačaka. Moglo se tu naći, bilo bi usvojeno gotovo bez rasprave ili uz neku minimalnu raspravu i ne bi bilo potrebe za ovom hitnošću. Jer, obratite pažnju, sutra ističe rok, sutra ističe ovaj sada važeći zakonski rok i zato je neophodno da mi bukvalno u narednih pola sata, sat, dva ovo izglasamo da bi to moglo da bude objavljeno i da bi moglo da stupi na snagu.

Dakle, neće ovo proizvesti nikakve sada loše i strašne posledice, ali ukazuje na neku vrstu nemara onih koji su, ne mislim ja tu sada na same predlagače ove, ali možda je neko drugi, neko ministarstvo zaduženo i nadležno za ovo ili neko treći, treba da vodi računa o tome, da vidi kako stoji stvar sa preregistracijom ili kako loše stoji i da u nekoj od prethodnih sednica, nedelja, dana ili meseci ovo normalno izglasamo, a ne ovako posežući za, kažem, vrlo neobičnom i vanrednom merom stupanja na snagu bukvalno odmah. Hvala.

Samo kratko, dakle ja, a vidim da i neki drugi shvataju ovaj produžetak kao priliku ne samo da se onda završi ovaj proces preregistracije, nego bogami i kao priliku Vladi da predloži od adekvatnijih ili nekog drugog predlagača predloži bolje, odnosno valjanije izmene ovog zakona koji je očigledno svojim sadržajem u velikoj meri i doprineo tome da se ova obaveza ne izvrši do kraja. Očigledno su potrebne izmene, potrebno je olakšati proceduru, a ne kažnjavati one koji su revnosni i disciplinovani vlasnici registrovanog oružja.

Samo još jedna stvar, ja sam u ovoj pauzi malo čas i pitao lično generala, da li i za njega važe sve te iste odredbe. Da, važe sve iste odredbe kao i za bilo kog drugog ljubitelja oružja. Prosto mislim da bi trebalo uvesti tim izmenama pored ovih olakšica za sve, dakle za sve koji se prijave da žele da imaju registrovano oružje, ali treba izdvojiti kategoriju onih koji su dobili to oružje kao poklon, kao nagradu za revnosnu službu za junačka dela, za neke posebne zasluge i da prosto nije u redu da se oni tretiraju kao i bilo koji hobista ili neki žestoki momak koji želi da između ostalog ima i oružje.

Tako da je to jedan detalj, ne vredi da mi sada pričamo o tome i nadam se da će stići narednih meseci ili godinu dve dana izmene ovog zakona pa onda kažem, prosto kao sugestija da bi o tome trebalo voditi računa, ne kažnjavati one koji su disciplinovani i na neki način ipak izdvojiti one koji su to oružje dobili kao zasluge za svoju službu i revnost u odnosu na one koji prosto žele da imaju oružje. Hvala.

Gospodine Orliću, nisam mislio da ću nastaviti, to jest da ću na kraju imati priliku da još kažem nešto.

Vi ste očigledno procenili da vam politički u ovom trenutku odgovara na temu da postavite… Ja ne bežim od toga. Žao mi je što nije bilo više prilike tokom prethodnog perioda da se razgovara o otvorenim i neprijatnim temama i stvarima u kojima se razlikujemo.

Vi ste pitali prof. Ševrlića, on nije trenutno tu, ali ste onda pitanje prosledili meni. Ja ne odgovaram ni za koga, svako odgovara za sebe, ali - da, sa prof. Ševarlićem imam razumevanje i imam saradnju. Lepo smo sarađivali u prethodnom periodu, slagali se oko mnogih stvari, ali svako ima neke teme kojima se više bavi i u koje se više razume. On se razume više u tematiku GMO, poljoprivrede i slično.

Vi ste iskoristili priliku da, zapravo, pozovete deo opozicije za komentar izjave Boška Obradovića i ja odmah da vam kažem, čuo sam to iz medija, nisam uživo video. Naravno da se ne slažem sa tom izjavom i nemam nikakav problem, kao i sa nekim drugim potezima, ali moram priznati, moram reći da se u velikoj meri ne slažem ni sa atmosferom koju je ovde pravila vladajuća većina svih ovih godina u parlamentu, uz čast za izuzetke, ali vrlo često vrlo ružno i grubo govoreći o predstavnicima opozicije, nazivajući ih najgrđim imenima.

Dakle, da ne idem u dalju prošlost, ja sam pogledamo belešku od juče. Rečeno je - žuto tajkunsko lopovsko preduzeće. To je izrečeno. To se rutinski, gotovo bez onako ograde, bez zazora, kao svakodnevno. Da ne govorim o epitetima koje dobijaju svi predstavnici opozicije redom. Ovaj je mafija, ovaj je ono, onaj je ono.

Dakle, taj pogrdan govor, taj govor mržnje je nešto, ja se slažem, što škodi ovom društvu, pogotovo kad izađe iz okvira i osuđujem ga sa bilo koje strane dolazio.

Samo nemojte se praviti kao da ste vi tu nevinašca, a kažem nemam nikakav problem da osudim ono što je upravo izjavio, kako su preneli mediji, gospodin Boško Obradović.

Mislim da atmosfera državnih udara, pučeva nije dobra, ne koristi, ali isto tako mislim da ne možemo reći da nije dovoljno, odnosno moramo se i složiti, jer nije dovoljno iskorišćen prostor ove Narodne skupštine da se tu vodi koliko toliko uljudan dijalog neistomišljenika, ali ljudi kojima je stalo do zajedničkog dobra. To je propušteno i nadam se da će u narednim godinama, i narednom sazivu Skupštine to biti koliko toliko bolje. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Skrećem vam pažnju da je moj prethodnik govorio četiri i po minuta.

Ja neću toliko, ali vodite računa…

I te kako je imao repliku.

Dakle, dobro je što je gospodin Orlić spomenuo onaj incident sa poslednjeg radnog dana pred Novu godinu, jer sam ja tom prilikom tražio reč i uzalud tražio reč ceo dan, celo popodne i predsedavajuća mi nije dozvolila verovatno da ne bih rekao šta mislim o tome i da ne bi se čula moja reč.

Bilo kako bilo, sada sam indirektno dobio priliku da objasnim kroz ovu interpretaciju koju je kolega Orlić već ponudio.

Da, problem je u tome što vi često trpate babe i žabe u isti koš jer vam to odgovara, da li zato što vam odgovara ili mislite da vam odgovara.

Dakle, ja nemam problem da se ogradim od nekog postupka ili poteza nekoga iz opozicije, ali vi ih sistematski demonizujete.

U suštini, kada je počeo sa radom ovaj saziv parlamenta, opozicija nije imala takav militantni stav, nego je bila dočekana na nož.

Sećam se prve sednice, kada je predsedavao gospodin Mićunović kao najstariji poslanik, sa koliko mržnje, sa koliko agresije se kidisalo na njega, plašeći se, kao da je izvršio državni udar što je zatvorio sednicu negde kasno uveče i rekao – nastavićemo u ponedeljak.

Moram vam reći, gospodine Orliću, vi ste, odnosno skupštinska većina od početka agresivno išli prema ovim relativno malobrojnim ustaljenim predstavnicima opozicije.

Što se, pak, tiče ovog konkretnog incidenta, ja sam prišao tamo da smirim situaciju. Jeste, čak sam zagrlio kolegu Kostića i rekao da izađu iz sale. Bilo je jasno da je to došlo kao do ivice fizičkog obračuna, ali, pošteno govoreći, oni su napravili incident i to je jako važno da čuje javnost. Mogao je dobije opomenu, kaznu, jednu, dve, tri, da bude isključen sa sednice, ali to znamo i vi i ja, a to je i indirektno priznao čak i predsednik vaše poslaničke grupe da je on, zapravo, učinio taj prekršaj i fizički krenuo prema Bošku Obradoviću. Dakle, on je stao, to jeste incident, ali to se dešava i u Evropskom parlamentu, razvio transparent, gospodine Orliću, na kome je bilo nešto kritički na račun vlasti, a onda je šest vaših članova poslaničke grupe prišao njemu fizički, ali se to loše završilo po njega. Dakle, to je, pravde radi, tako bilo.

Dva i po minuta govorim, a gospodin Orlić je govorio četiri i po minuta… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.

Ovo je ilustracija malo asimetričnog odnosa, gospodin Orlić je opet govorio preko šest minuta, ja imam dva.

Ono što je bitno mislim da je važno da se istakne. Nema nikakvog ali. Trudio sam se da nema ali kada sam osuđivao ovaj poziv na državni udar. To je prosto neozbiljno, neodgovorno. Ja mislim da je to greška, politička, i ne samo politička.

Međutim, činjenica je, to je moje viđenje, da je vlast sistematski, ne govorim samo o ove četiri godine, ja četiri godine sudim izbliza jer sam ovde, ali praktično od dolaska na vlast SNS favorizuje i forsira i upražnjava jedan agresivan, netolerantan odnos prema političkim neistomišljenicima. To je stav koji ste vi, odnosno predstavnici vladajuće većine, sistematski gajili prema svakom ko mu je u tom trenutku najopasniji ili ga možda oni žele predstaviti kao najopasnijeg.

Način na koji su predstavnici vladajuće većine ovde govorili o prisutnim ili odsutnim liderima opozicije apsolutno je ispod svakog demokratskog, civilizacijskog nivoa. To je takođe činjenica, kao što je činjenica da nije prihvatljivo pozivanje na promenu ustavnog poretka, na nasilnu promenu, državni udar i slično.

Ja čak mislim da neke kolege iz opozicije kao da namerno rade, ne mogu, naravno, da tvrdim, kao da namerno rade vama u korist takvim izjavama. Ali, svejedno, činjenica je da je odnos vlasti i opozicije zakrvljen preko svake mere, preko svakog stepena normalnosti. Činjenica je da sam se ja lično trudio da tome ne doprinosim, često trpeći vrlo ružne i grube napade na moju malenkost.

To ko je kome psovao mater, mogli bismo pričati, gospodine predsedavajući i gospodine Orliću, zato što sam ja mnogo puta, i to su čule druge kolege, doživeo slično od predsednika vladajuće koalicije, samo što nisam hteo od toga da pravim planetarni problem, kao i neke koleginice takođe iz opozicije kojima je prećeno i kome je psovano na najružniji način.

Hajde da budemo realni. Kamen je jedan simbolični gest. Nije on bacao taj kamen. Osuđujem lupanje na vrata Skupštine. Osuđujem poziv na državni udar. Ali, ovo što se dogodilo krajem radnog dana, odnosno krajem jesenjeg zasedanja Narodne skupštine u decembru, taj incident je izazvao predsednik vaše poslaničke grupe, pokušavajući fizički da se obračuna sa gospodinom Obradovićem. A mogao je gospodin Obradović da bude kažnjen, opomenut, zato što je upao sa transparentom. Ali, fizički nasrtaj je preduzeo predsednik vaše poslaničke grupe i čak se izvinjavao tamo svom predsedniku na konferenciji za štampu. Hvala.

Do sada je definitivno bila replika i definitivno je gospodin Orlić govorio četiri minuta ili tri minuta i 55 sekundi.

Naravno, ovaj zadnji deo, poslednji deo obraćanja gospodina Orlića nema baš veze sa mnom, niti sa prof. Ševarlićem, nego sam video priliku da raspravlja sa odsutnim predstavnicima dela opozicije koja je prethodno bila na vlasti.

Ono što ste propustili da kažete, naravno, uz mnogo zamena teza i podmetanja, insinuacija, gospodine Orliću, a to je da ja nemam problem da osudim i osudio sam u trenutku kada se dogodilo u javnosti, ne samo ovde na vaše prozivke, i upad u RTS, jer to sam zaboravio, i ova dva incidenta koja sam pominjao, ali to me neće sprečiti da kažem da mislim da je vladajuća većina ovde u Skupštini i u javnosti i u medijima godinama sistematski negovala jedan govor mržnje, agresije, netolerancije prema političkih protivnicima i neistomišljenicima.

Mislim da ste vi proizveli, svesno ili nesvesno, ne konkretnog pojedinca koga prozivate i na kojeg se pozivate i na čije poteze se pozivate, ali da ste proizveli jednu reakciju koja se može pratiti u javnosti, da zaista postoji i agresije, i netolerancije, i mržnje prema vama. Ja to po ceni da budem izopšten, po cenu da se nađem na vetrometini, između onog nakovnja i čekića, ne prihvatam i ne želim u tome da učestvujem u toj atmosferi euforične mržnje i agresije.

Ne mogu da ne konstatujem da ste vi i SNS, vi konkretno kao poslanici i mediji bliski vama i ministri i funkcioneri ove zemlje u velikoj meri tu atmosferu godinama kreirali. Prema opoziciji koja je bila slaba ili ne previše agresivna ste to radili.

Sada se, jednim delom, to okrenulo protiv vas, jednim delom sada i oni to rade slično vama. Ja ih ne opravdavam, gospodine Orliću, naprotiv, distanciram se od toga, ali ne mogu da zaboravim šta je uzrok, a šta je posledica tog procesa.

Uostalom, kad pominjemo koga ima i ko je na kojoj strani, ne pripadnici vaše liste, nego ljudi članovi vaše stranke, gospodine Orliću, su pretili svojim kolegama da će im iščupati grkljan, fizički im pretili. Predsedniku opštine, članu vaše stranke, visokom funkcioneru vaše stranke sudi se zbog napada i paljenja kuće jednog nezavisnog novinara u Grocskoj.

Dakle, hoću da kažem – ima svega i svačega, pa ja vas nisam ovde prozivao svaki put da pitam da li se vi ograđujete od postupka gospodina tog i tog, predsednika opštine Subotica, predsednika opštine Grocka i raznih drugih stvari u međusobnim obračunima, čak u međusobnim obračunima koje ljudi iz SNS učestvuju na lokalu. Svi to znaju širom Srbije da su često veći dušmani jedni drugima, obračunavaju se čak i fizički, a možete misliti onda šta bi radili i šta su radili sa opozicijom kada bi ih ta opozicija ugrožavala. Sad ste opoziciju saterali više manje u mišiju rupu, pa se obračunavaju međusobno.

Dakle, to se dešava u vašoj stranci, vaši funkcioneri, vaši članovi glavnog Odbora i vaši predsednici opština, gospodine Orliću. Čupanje grkljanja, gepekovanja, pretnje istim, sve se to dešava. Nisam vas video ovde da ste se od toga ograđivali.

Dakle, ja nemam problem, osudio sam čim je bio taj upad u RTS, smatrao sam da je loš, da je glupost, da je nepotrebno, štetno, kao i ove druge stvari, ali ne zaboravimo ko je prvi počeo. To ne opravdava ni onoga ko je reagovao. Možda on sad tu vidi neku priliku da ućari politički, možda on sad hoće neki politički ćef, kao što ste i vi stalno pričajući o lopovima žutim, tajkunskom preduzeću, o mafiji, Điki mafija. To je uobičajena fraza kojom se jedan od lidera opozicije imenuje ovde. Ako je mafija, uhapsite ga, povedite proces. Vuk potomak, to je rasistički govor prema jednom od lidera opozicije, aludirajući na njegovo poreklo, odnosno jednog dede koji je, ne znam, valjda, Musliman, Bošnjak, šta li je.

Dakle, ružno se ovde govori o svakom predstavniku opozicije. Šta je bilo kad je Saša Janković bio aktuelan? Kako je Saša Janković ovde rutinski nazivan i kako je vređan? Kako je vređan, dakle, doslovno svaki funkcioner opozicione stranke koji je u tom trenutku predstavljao opasnost po vas? Sad batina ima dva kraja, pa se možda malo okreće protiv vas.

Ja neću u tome učestvovati, osuđivaću sve to, boriću se demokratski za vaše pravo ako jednoga dana budete ugrožena manjina. Sada ste, nažalost, još uvek agresivna većina. Hvala.

I ovog puta kolega Orlić je govorio preko četiri minuta. A i vi, dok dajete reč gospodine predsedavajući, iskoristite priliku za neku vrstu male polemike sa mnom, ali to nije najvažnije.

Problem je gospodine Orliću što i sada čak, kada se trudite i vi i predsedavajući, ne mislim samo na ovoj sednici, ali poslednjih dana ili nedelja, da delujete pristojnije, kultivisanije, normalnije, da bar malo više liči ovo na parlament i to vam jako teško ide, to vam jako teško uspeva.

Dakle, jednog i po, dva, kako hoćete, nekolicinu opozicionih poslanika vrlo teško možete da svarite. To samo pokazuje kakav ste imali stav i kakav biste imali stav da nas je ovde više.

Mislim da ste vi namerno išli, vladajuća većina da otera, da izbaci, navede deo opozicije da napusti parlament baš da biste mogli ovaj prostor koristiti za nesmetanu propagandu, neumereno veličanje lika i dela svog lidera, plus mudre politike i sjajnih rezultata koje je Vlada zabeležila.

To stvarno 100 puta kada čuješ, pomalo ulazi u uši, čak i nama, a kamoli onima koji to gledaju na televizoru. Onda ne stignu da pogledaju kako stvarno žive i da pogledaju svet oko sebe, nego kao svi pričaju kako je divno.

Dakle da, bilo je priče o čupanju grkljana, pretnji čupanja grkljana, betonskim cipelama, gepekovanjem i slično. To su vaši predsednici opština govorili. Da, zapaljena je i kuća nezavisnom novinaru. Zamalo da je izgoreo u tom požaru, zato što je kritikovao lokalnu vlast i gospodara u Grockoj. Da gospodine Orliću, od prvog dana vaše vlasti se lideri opozicije, ovakvi ili onakvi, najgnusnije napadaju i u ovoj Skupštini i u medijima koji su pod vašom kontrolom. Da, zatrovana je atmosfera gospodine Orliću. Da, vi ste je inicirali i da, priznaću, jedan deo opozicije je tu video svoju šansu i preuzeo tu igru i sada ste možda u problemu.

Ovo čime se hvalite, ove mere, promene zakona i ostalo, pa to ste radili u iznudici. To je rađeno u iznudici zato što je zapretila opasnost da možda ćete na kraju imati izbore, uključujući ovo smanjenje cenzusa na kojima će samo dve stranke, odnosno vi i jedna druga, vaš koalicioni partner preći cenzus, pa ste onda počeli malo da glumite finoću poslednjih meseci. Kada je stigao nepovoljan izveštaj Evropske komisije, kada je kritikovano stanje u parlamentu, kada je predsednica Skupštine bila prinuđena i ona je, priznajem, hitro reagovala, da izmeni neku praksu, barem u formalnom smislu. Od zakazivanja sednica do onih fantomskih amandmana. Znači, razne stvari koje smo vam mi ovde govorili. Ja vrlo umereno i odmereno i za to dobijao salve napada, pljuvanja, uvreda, psovki i slično.

Dakle, vi ste to izmenili, ali nije bilo dobro. U praksi, u ophođenju je ostalo slično. I danas, i ovih dana moram da trpim najgore lične napade, ali ne želim i ovo malo vremena da potrošim odgovarajućim nekim ljudima koji tim napadima, ne samo na mene, danas na mene, juče na nekog drugog, prof. Ševarlića, prekjuče na neke druge iz opozicije, kupuju svoju slobodu, kupuju amnestiju za malverzacije svojih firmi i za nanogicu koju ne nose ili bi mogli da nose ili da robijaju zbog nekih robnih rezervi koje su pojeli pacovi.

Dakle, problem je u tome i to je jedina stvar sa kojom se slažem gospodine Orliću, stanje nije dobro i nije normalno. Ko je krivlji? Mislim da ste vi odgovorniji, vi mislite da smo mi, ali vi recimo i sada kada govorite, obraćate se meni, a zapravo polemišete sa nekim drugima koji ovde nisu.

Ali, nije ni to strašno, ako ne shvatite, ako ne shvatimo da ovaj put kojim je krenula Srbija i koji je mnogo opasniji od toga šta će ko kome reći i ko će koga kako uvrediti, da je zaista opasan i da svako ko malo povuče ručnu neće se dobro završiti, bez obzira kako će se završiti predstojeći izbori. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.

Znate, lako je nešto srušiti, teško je sagraditi. To važi za kuće i zgrade, važi i za institucije, naročito za institucije, to važi i za instituciju Skupštine i demokratije, pa i instituciju poslaničkih pitanja, koja je važan institut u kontrolnoj ulozi parlamenta, jer bi trebalo da bude.

Stoga sam se trudio tokom ovih prethodnih nekoliko godina da ta pitanja budu ozbiljna, odgovorna, konkretna i kada se radilo o nekim pojedinačnim slučajevima i kada se radilo o najvišim sferama državne politike. Moram reći, kao i u svemu, kao i u životu, kao i u politici, nisu svi isti. Dakle, neki su odgovarali konkretno i iscrpno, neki pro forme, neki nisu nikada odgovarali. Ali je interesantno i donekle ohrabrujuće da ipak većina institucija sa kojima sam tražio na ovakav način pitanje jeste odgovarala i, kažem, ne samo uvek reda radi.

Tako da je malo i do nas, rekao bih, i do poslanika i do pitanja i na neki način forma, jedan od načina koji, kažem, ovaj parlament vrši ili bi trebalo da vrši – i kontrolnu funkciju izvršne vlasti. Recimo, neki nisu nikada, čini mi se nikada, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju, te u tom smislu moje pitanje ili sugestija za predsedništvo Skupštine, odnosno rukovodstvo Skupštine jeste – da li se može na neki način uvesti sankcija neka i kakva za institucije koje su dužne, a ne odgovaraju po poslaničkim pitanjima? To uopšte nije bezvezna stvar i mislim da bi to osnažilo ulogu parlamenta u nekom budućem i nadamo se boljem sazivu.

S druge strane, kažem, neki su odgovarali često i dosta iscrpno, tu moram pohvaliti Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova, gospodina Đorđevića i druge, ekologiju i neke druge resore. Nešto smo i pomerili sa nule, posebno deo ekološke problematike vezano za mini hidroelektrane i slično.

Elem, moje pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova jeste povodom više puta ponavljanog komentara, izraženog komentara i izjave bivšeg austrijskog ministra Herberta Kikla o sporazumu nekom navodnom sa Srbijom, da prihvati migrante ili sve one koji ne dobiju azil u Austriji. Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova kao da sledi da tog sporazuma nema. Ali nikada nisu rekli – ne, ne postoji taj sporazum. Dakle, prosto, bilo je i mnogo manjih sumnji i spekulacija i zato ponavljam to pitanje – da li je neki sporazum sa gospodinom Kiklom potpisan ili on izmišlja ili je reč o samo o nekom tehničkom protokolu, što je možda slučaj? Dakle, ako nema sporazuma, kažimo, to bi umanjilo, pogotovo s obzirom na ovu povećanu napetost i opravdanu osetljivost javnosti po pitanju ove migrantske krize.

Što se tiče Ministarstva odbrane, postavio bih pitanje – da li oni, s obzirom da imaju predstavnike, što se malo zna, u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru i „Krušika“ i Trstenika i drugih fabrika „Namenske industrije“, da li su ih oni i njihovi predstavnici u ovim fabrikama „Namenske industrije“ obavestili o zloupotrebama ili o sumnjama na zloupotrebe koje postoje i da li Ministarstvo odbrane, naravno i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome takođe adresujem pitanje, ima saznanja da su fabrike „Namenske industrije“, odnosno vojne industrije bile oštećene u trgovini, odnosno od strane posrednika prilikom izvoza svojih proizvoda?

Neobično je da fabrike, vojne fabrike mnogo rade, a loše posluju imaju loše bilansi, loše rezultati, a da posrednici dobro prolaze i uživaju.

Napokon, ako mogu, imam još koji minut, znači, prosto, neobično je da se posrednici bogate i strašno su im dobri bilansi, a proizvođači, državni proizvođači stagniraju ili su svi u blokadi i u dugovima.

Poslednje pitanje, verovatno u ovom sazivu, ide na adresu predsednika Skupštine, odnosi se na situaciju u Republici Srpskoj i pritiscima kojim je i sama Republika Srpska izložena od strane Sarajeva i međunarodne zajednice - da li postoji šansa, imali smo pre neki dan posetu delegacije iz Banja Luke, Skupštine Republike Srpske, da se usvoji neka zajednička rezolucija, ili deklaracija od strane Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Srpske kojom bi se podržali i osnažili stavovi RS, ili makar da podržimo zaključke, ako ništa drugo da podržimo zaključke Skupštine Republike Srpske povodom napada na njih?

Interesantno je, sticanjem okolnosti, pretpostavljam da je slučajno, imamo dva predloga koji nisu na prvi pogled toliko krupni, ali su indikativni, rekao bih za sadašnji položaj politički i ekonomski Republike Srbije. Jedan je vezan za EU, a drugi za saradnju sa Azerbejdžanom.

Obe te stvari u principu mogu, kako rekoh, da budu pozitivni i kada je reč o ovim tehničkim protokolnim stvarima koje se tiču Konvenciji o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, to je poželjno, to je neophodno i s obzirom da savremeni svet, današnji svet sve više liči na svet „Velikog brata“ gde ne znamo ko koga sve, gde i na kom nivou prati, prisluškuje, koristi podatke, zloupotrebljava ili upotrebljava podatke o licima, od običnih građana do naravno onih koji su predmet posebnog interesovanja.

Dakle, sve što doprinosi kakvoj takvoj kontroli, mada se ja plašim da tu neke velike kontrole teško da može biti, te zloupotrebe ličnih podataka može da bude pozitivno i može da bude pozdravljeno. Samo kažem, to je globalni problem na globalnom nivou, svetskom nivou se javlja i kažem savremeni svet zaista najviše liči na neki svet iz neke negativne utopije, neki vrli novi svet ili neku Orvelovu viziju budućnosti u kojoj se sve prati, sve kontroliše.

Bilo kako bilo, to je prilika, bez obzira što sama ova konvencija, što se mene tiče može da bude pozitivna i može da bude prihvaćena, to je kao što je u nekim diskusijama poslužilo maločas od nekolicine kolega iz vlasti i iz opozicije, može da bude prilika da se tematizuje ovaj kurs i ova orjentacija Srbije i spoljno-politička ka EI bez alternative.

Kolega Mijatović, s jedne strane, i kolega Šešelj, naravno sa različitih pozicija su govorili o tome. Nije zgoreg, ja misli da je vrlo poželjno da ovo mesto, ovaj dom bude prilika da se o tome raspravlja koliko može razumno i argumentovano.

Naravno, kolega Mijatović je za, kolega Šešelj je bio protiv i ja mislim da u najmanju ruku ima razloga da se problematizuje taj bezalternativni evropski put Srbije, što nipošto ne bi smelo, kao što se obično doživljava i u delu javnosti i od dela vlasti, da ona bude povod za neke napade i prozivke kako neko nas, ne znam, hoće da gura u prošlost, u mrak i ne znam ni ja gde.

Ne, Srbija je zaista stara evropska zemlja. Po raznim parametrima, čak i danas, čak i u ovakvom stanju Srbija je iznad po mnogo čemu, iznad nekih, naglašavam, članica EU. Problem je u tome što kada kažem EU, onda mi ili većina građana obično misle na Nemačku, Holandiju ili Švedsku, a neki misle na Bugarsku i Rumuniju ili Hrvatsku. Tako da, a to je Evropa ili EU koja nas čeka eventualno ako nas uopšte čeka, a ne ova EU, odnosno vizija Nemačke, Holandije ili Švedske.

Tu ima mnogo mistifikacija i nemam ja problem nikakav da kažem da je to nešto što su i prethodne vlasti više ili manje, ili ona prethodna Vlada je bila na tom istom kursu, na toj istoj liniji, čak retorički još i agresivnije, još su više insistirali na tome. S tim što sad, da li su jedni verovali u to, da li nisu verovali ni jedni ni drugi, da li veruju i jedni i drugi u tu evropsku budućnost, o tome možemo da raspravljamo. Ali, činjenica je da kada je reč i članstvu EU, znači jedna evropska perspektiva, Srbija ima evropsku perspektivu i kao što rekoh, Srbija je evropska zemlja, ali kada je reč o članstvu EU, Srbija nema perspektivu i to je potpuno jasno. Čak i da je to dobar projekat, da je idealan za Srbiju, u ovakvu EU, ovakva Srbija koja ne priznaje nezavisnost KiM, u ovakvu EU koja ima problema sama sa sobom i koja sama ne zna šta će, iz koje izlazi jedna Velika Britanija, da li smo svesni koja je to razmera potresa taj „Bregzit“ i izlazak Velike Britanije iz EU.

Znači, Srbija kao celovita država u EU, čak i da rešimo problem Kosova, čak i da se pomirimo sa načinom kako većina zemalja EU i većina najmoćnijih zapadnih zemalja vide tzv. rešenje problema Kosova, čak i ako se sa tim pomirimo, a ne možemo i ne treba da se pomirimo, opet Srbija neće videti članstvo u EU, barem ne u nekoj doglednoj budućnosti, barem ne u budućnosti koja se meri našim životima bez obzira da li su mlađi ili stariji. Prosto, takva je situacija, nije zgodna, nije povoljna za evrointegracije. Kažem, čak i da je kandidat sjajan i da nema onih dilema i problema na tom evropskom putu u kojoj Srbija delom ima.

Niko od nas, pogotovo ne sa ove strane neidealizuje stanje u Srbiji, ali naglašavam, to stanje i dalje nije gore u mnogim stvarima, mnogim aspektima nego kod nekih članica ili kod nekih poodmaklih kandidata ka članstvu, tu mislim pre svega na Crnu Goru, koja se često ističe, što je poseban kuriozitet, da ne kažem komedija i farsa, da se Crna Gora ističe kao napredni kandidat i kao neko ko je mnogo učinio na evropskom putu. Taj ko to kaže, a govore brojni evropski zvaničnici, bogami američki, najbolje pokazuje koliko ne poznaje situaciju u Crnoj Gori ili koliko je zapravo zlonameran prema Srbiji, a verovatno i jedno i drugo.

U tom smislu od našeg evropskog puta nema ništa, što ne znači da ne treba prihvatiti svaku povoljnu, pozitivnu konvenciju, garanciju, sporazum, dogovor ili neko rešenje zakonsko, institucionalno koje može koristiti, ali i nama kao državi Srbiji bilo da je reč o privrednoj saradnji, bilo da je reč o nekoj zakonskoj regulativi pogotovo kada je reč o ekološkoj problematici ili pomoći poljoprivredi ili kada je reč o nekim stvarima gde EU i njeni standardi mogu biti od koristi.

Svakako, taj uzor nije i ta praksa nije ono što mi vidimo, gde nam se i EU, i njena tela, i međunarodne finansijske institucije, oni najčešće deluju usaglašeno, nude rešenja kao ovo sa „Komercijalnom bankom“ gde faktički teraju državu da proda „Komercijalnu banku“, jer je država loš vlasnik, a onda se kao kupac te „Komercijalne banke“ pojavi „NLB“ banka u kojoj, gle čuda, većinski ili najveći mali vlasnik slovenačka država, država Slovenija. Znači, mi nismo mogli da upravljamo, mi nismo bili dobar vlasnik, iako je „Komercijalna banka“ uzgred budi rečeno, jel, to je pohvala rukovodstvu banke i onima koji su i birali i sve ostalo, uspela da iščisti svoje bilanse, povoljno poslovala u poslednje vreme. Meni je to najbolji argument da je onda ne treba prodavati, ali mi je prodajemo i to prodajemo „NLB“ banci gde je slovenačka država većinski akcionar.

Pri tome, gle čuda, oni koji su tražili da se proda „Komercijalna banka“ i koji su najviše na tome insistirali, jer to je naravno MMF i IBRD se pojavljuju kao deo konzorcijuma koji kupuje „Komercijalnu banku“. Taj drugi, ovaj američki, tzv. američki konzorcijum gde opet među raznim vlasnicima neki su i skriveni, pojavljuje se i taj IBRD od kojeg je pre godinu dana država Srbija otkupila akcije u toj „Komercijalnoj banci“. Obratite pažnju, otkupila akcije za veće pare po akciji, za veći novac i država Srbija otkupila akcije tog IBRD nego što je sada prodala „NLB“ banci akcije objedinjene „Komercijalne banke“.

To je samo jedna ilustracija kako moćne svetske, evropske, finansijske institucije, kako gledaju naravno prvo sebe i kako zapravo, bez obzira na lepu retoriku i slatke reči, nisu dobronamerne prema zemljama kojima navodno pomažu, pri tome je reč o banci za, pazite, rekonstrukciju i razvoj, a pri tome vidimo da im je zapravo reč o razvoju njih, tih institucija, tih banaka i tih država, a ne država koje navodno ili kojima navodno pomažu.

Bezbroj je tih primera. Kažem, Kosovo ili ono kako većina zemalja članica EU vidi rešenje Kosova je nešto što je samo po sebi dovoljna prepreka za neki hitni i brzi pristup Srbije EU, ali potpuno nezavisno od Kosova, potpuno nezavisno od toga da sada uradimo ono što traže i što se očekuje, ili što neki žele od nas, to nas neće približiti članstvu u EU, to je poenta koju mi ovde kao poslanici koji ipak ponešto znaju i razumeju se moramo jasno i otvoreno da kažemo. Neko će zbog toga da žali. Neko će da žali, neko će da se raduje, ali je to prosto činjenica i to je činjenica koju znaju manje-više svi u ovoj sali, mada nas nema mnogo, ali treba otvoreno to da kažem i građanima.

U tom svetlu se postavlja pitanje, naravno, alternativa. Alternativa jeste da sarađujete sa svima, sa svima gde je to od koristi za državu Srbiju. Tu je Azerbejdžan koji je relativno mala zemlja ili zemlja koja ima ozbiljne finansijske resurse, na kraju krajeva veliki izvoznik nafte i koji ima fondove u koje ulaže po svetu. Naravno, opet želeći razvoj svoje i dobar plasman svog kapitala i svog novca koji ima zahvaljujući nafti. E, sad, to je što se tiče ovog drugog sporazuma sa Azerbejdžanom. Ne može niko biti načelno protiv toga i, kažem, treba da diversifikujemo i našu spoljnu politiku i naše ekonomske odnose.

Ja pominjem ovde Azerbejdžan, zato što je Azerbejdžan predmet ovog sporazuma i tačke dnevnog reda, ali naravno da tu pre svega mislimo na druge ozbiljne zemlje van EU, već pomenutu Rusiju, Kinu, koja je svetski faktor, apsolutni, verovatno i dominantni kroz nekoliko godina ili decenija, ali u svakom slučaju ogroman, Indija koja je zemlja od preko milijardu stanovnika koju praktično niko i ne pominje ovde i neke bliže, naravno, bliže nam ali naklonjene prijateljski zemlje. Naklonjene prijateljske zemlje, sa kojima smo na istoj liniji i koje su na našoj liniji, pre svega, Rusija. Da li je na našoj liniji, time se često manipuliše i spekuliše, da li zato zbog ljubavi i prijateljstva? Ja verujem, jednim delom, da. Da li zbog interesa? Verovatno, takođe, da. Ali i oni koji podržavaju Kosovo i tzv. nezavisnost Kosova i koji su podržavali u ratu u bivšoj Jugoslaviji, ne znam, bosansku, bošnjačku, muslimansku ili hrvatsku stranu ali to nisu uglavnom radili iz ljubavi, nego takođe iz nekog interesa.

Kao što se, da ne zaboravim da pomenem, hajde kad je već duže izlaganje, i pohvalim ovo povlačenje priznanja i ovaj rad na povlačenjima priznanja Kosova. U delu javnosti srpske postoji jedna vrsta i cinizma i rekao bih loše i zle volje da kada neka zemlja povuče priznanje Kosova onda se kaže – pa, to je mala zemlja, ima toliko i toliko stanovnika, oni su skloni korupciji itd, itd. Pa, kada su priznavali nezavisnost Kosova isto su bili mali i skloni korupciji, pa se tada to knjižilo kao – evo, još jedna zemlja je priznala nezavisnost Kosova. Što sada to potežu neki kada se povlači priznanje Kosova? Dakle, ta aktivnost Vlade i Ministarstva spoljnih poslova je nešto što svakako mora naići na pohvalu, bez obzira sa koje strane ovde u Skupštini sedimo. To je po meni ta neka od retkih svetlih tačaka i pozitivnih stvari koje se mogu kvalifikovati.

Nažalost, slaba je korist od toga ako u nizu drugih stvari Srbija, srpska vlast, svesno i nesvesno, namerno ili iz nehata, zapravo pomaže ili ide na ruku naporima da Kosovo zaokruži svoju suverenost. Tu mislim, pre svega, na potpisivanje Briselskog sporazuma, koji nije zaboravljen iako je to bilo 2013. godine, kada je praktično omogućeno Prištini da zaokruži svoj suverenitet, tzv. suverenitet na teritoriji čitavog Kosova i Metohije, odnosno da ga prenese i preko i severno od Ibra. Onaj deo teritorije Republike Srbije koji nije bio pod kontrolom Prištine ni 1999, ni 2000, ni 2004, ni 2008. godine. Znači, prilikom svih tih važnih i teških događaja sever Kosova i Metohije je funkcionisao praktično i faktički kao deo Republike Srbije. Zahvaljujući, pod navodnicima, Briselskom sporazumu i sporazumima koje je ova vlast potpisala, dakle, sad možemo pričati o prethodnicima, to više nije slučaj. Srbi su tamo prinuđeni da uzimaju prištinska dokumenta, ne mogu ništa da urade bez tih dokumenata. Govorim čak i o severu Kosova i Metohije, a kamoli kada je reč o enklavama.

Onda ovi sporazumi gde vas direktno šikanira ta Priština uz pomoć svojih zaštitnika. Potpišete nepovoljan sporazum sa Prištinom, odnosno sa Kosovom u Briselu, Briselski sporazum, a onda ispunite sve što se tiče vas i vaših obaveza, a Priština što se tiče svojih obaveza ne ispuni ništa. Ali, pazite, ništa! Već je skoro zaboravljeno formiranje zajednice srpskih opština itd. Ništa! Vi sada, umesto da vam to bude povod, svakom normalnom da je reč i o privatnom sporazumu, a kamoli o međudržavnom ili međunarodnom sporazumu koji garantuje EU i Brisel, vi dođete i nastavite te pregovore, umesto da vam to bude razlog da opozovete i ono što ste ispunili.

Onda vam hapse državnog funkcionera i povlače ga kao kriminalca tamo po Prištini i slikaju se sa njim, mislim na Marka Đurića. Onda formiraju vojsku Kosova, za šta izričito nemaju pravo. I svašta se tamo izdešava, odu tamo na sever, pošto sad mogu da idu posle Briselskog sporazuma, uhapse koga hoće i ništa. Naša Vlada zapreti odlučnim merama i na kraju od tih mera ne bude ništa. Na kraju vam uvedu takse, a vi opet najavite bog zna šta i opet ne uradite ništa. Sada čekate da se neko smiluje da pritisne Prištinu da povuče te takse, a onda otprilike ćemo mi nastaviti pregovore, a pregovori se već uveliko vode jer se u međuvremenu sklapaju sporazumi o uspostavljanju avionskog saobraćaja, železničke linije sa Prištinom, najavljuje se izgradnja autoputa koji nije od strateškog interesa za državu Srbiju, prema recimo Prištini, nego prema Draču. Zna se ko je zainteresovan za taj autoput. To je autoput NATO pakta i predviđen je za olakšano kretanje trupa i materijala NATO alijanse od Drača prema istoku.

Dakle, mnogo konkretnih poteza koje ova Vlada povlači jesu suprotnosti sa ovim što je inače pozitivno kao što je ova politika i borba za povlačenje priznanja Kosova. I uvek se kao alibi i kao argument poteže – a šta su prethodnici radili, šta su oni zabrljali. Naravno da su radili mnogo toga lošeg, ali ne možemo stalno sve prevaljivati na one loše i zle prethodnike. Mnogo toga lošeg, nažalost, učinila je i ova aktuelna vlast i kad je reč o Kosovu i Metohiji i, kao što ovaj primer sa Komercijalnom bankom pokazuje, kada je reč o ekonomskoj politici, odnosno brizi za ekonomski suverenitet Republike Srbije. To sa bolom, sa žaljenjem i sa željom da ne izgubimo pravo, moramo konstatovati.

Dakle, vreme je da podvučemo malo crtu i kada je reč o evropskim integracijama i kada je reč o prijateljstvima i saradnji međunarodnoj. Bez revolucionarnih nekih zaokreta jer oni nikada nisu dobri, ali prosto trezveno, razumno, smireno pokazati šta su bilansi i da li zaista imamo koristi od ove politike „Evropa bez alternative“ i da li zaista imamo koristi od toga da sprovodimo svaki zahtev MMF-a, a nažalost sprovodimo ga, ili skoro svaki koji se od nas traži. Pre svega privatizacije. Većina ljudi ovde iz vladajuće koalicije prisutnih i većina onih koji za njih glasaju nisu za politiku privatizacije i zbog toga su kritikovali i glasali protiv prethodne vlasti, a ova vlast je prodala i ono što prethodnici nisu učinili. „Železara Smederevo“ u redu, imalo je smisla jer nije moglo da se nađe rešenje. „Bor“ nije u redu, s obzirom na značaj strateški, s obzirom na bakar, zlato, rezerve koje tamo postoje i s obzirom na potencijale koji postoje nisu trebali da se prodaju. PKB nije trebao da se prodaje.

Imate, kao što se pokazalo na primeru Komercijalne banke i niškog aerodroma svojevremeno, postavite sposoban i dobar menadžment, pa će onda urediti stvari, ali nemojte da prodajete. Kažem, ni vaši birači to zapravo ne žele, a mislim da to nije u interesu ni Republike Srbije. Sa Azerbejdžanom, i završavam time, sklopimo sporazume sa Azerbejdžanom, ali nemojte da u tom sporazumu piše, kao što u ovom piše, izvinjavam se i završavam time, da projekti iz ovog sporazuma ne podležu obavezi raspisivanja postupka javne nabavke. Kao i kada je reč o ovom sporazumu sa Behtelom o autoputu, kao i kada je reč o sporazumima sa Azerbejdžanom, zašto ne proveriti da li može da se nađe i povoljniji aranžman, a ne da se unapred obavežemo da ćemo praviti sporazume sa Azerbejdžanom, azerbejdžanskom firmom ili američkom firmom ili bilo koja firma, a onda ona uzme svoje izvođače i svoje podizvođače umesto da prioritet budu domaći izvođači, a samo izuzetno, samo kada to ne može i kada nema prostora da onda angažujemo one strane? Kod nas je, nažalost, to obrnuto i to, svidelo vam se ili ne, nije odgovorna ekonomska politika države. Hvala.