Predsedavajući, tek o vašem ponašanju bi se moglo razgovarati, ali nećemo sada, s obzirom da ste dopuštali replike od po osam i deset minuta. Svi znaju, poslanička replika traje dva minuta. Lepo je dopustiti da se završi misao, neka traje i dva i po minuta, da se završi rečenica, vi ste kolegi Martinoviću tri, četiri puta za redom omogućavali replike od osam, štopovao sam, osam i po, deset, deset i po minuta. Znači, umesto dva, deset i po. To je prosto samo ilustracija kako se radi ovde u parlamentu i onda se čudite što nema nekih poslanika.
Iako, kada smo već kod toga i kada smo i kod njih, ja mislim da je bilo fer i da bi bilo fer da su došli, pogotovo oni koji su godinama unazad hvalili instituciju Poverenika, imali samo reči hvale za rad gospodina Šabića, da su došli i ovde ponovili neke pohvale i branili ga od, rekao bih, neosnovanih napada. Ali, to je sada njihova politička procena i njima na dušu i na savest.
Dakle, vi koji ste ga kritikovali i sada i ranije, vi ste svoje kritike ponovili, ja u vezi sa tim ne mogu ništa da vam zamerim, ali mogu da zamerim ako vi sada posle svega ovoga što ste radili, što ste izrekli danas, glasate za ovaj izveštaj. To će biti samo zbog toga da biste mogli, kao prosto se legitimisati kako biste i dalje na reformskom, evropskom putu poštujete nezavisnost institucija, a sa druge strane…
(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)
Smirite se gospodine Martinoviću, zašto ste tako nervozni?
(Aleksandar Martinović: Nisam nervozan.)
Ne pitate, mislim dobacujete.
Da predsedavajući radi svoj posao…

Da predsedavajući radi svoj posao, vi biste dobili već opomenu, oduzeta bi vam bila reč više puta, bili biste kažnjeni, ali naravno da se to neće dogoditi.
(Aleksandar Martinović: Bio bi streljan da si ti bio na vlasti.)
Ne biste bili streljani, gospodine Martinoviću, ja bih vas branio, verujte mi i braniću vas ako dođe taj trenutak i ja budem em živ, em nešto se pitao u ovoj zemlji.
Bilo kako bilo, dakle…
Evo, vidite kolege, i kako vi očekujete, više puta i ja moram konstatovati da je predsednica Skupštine i rukovodstvo Skupštine pokazalo jedan napor da se urede ove sednice, da se zakazuju odvojene tačke, da se ne spajaju tačke, da se unapred zakazuje, da se ostavi vremena poslanicima da se upoznaju sa materijalom.
Dakle, bilo je tu dosta, formalno gledano, a na tragu ovih primedbi i kritika Evropske komisije, da se tim kritikama izađe u susret. Formalno se izašli, ali način kako vi to doživljavate ili bare, pardon, većina ili dobar deo ili jedan deo poslanika vladajuće većine, kako to sprovodi i ono što demonstrirate ovih dana, prosto pokazuje da vi možete formalno, institucionalno neke stvari ispoštovati, ali vi ne možete ili nećete ili ne želite da stvarno shvatite šta znači parlamentarna demokratija, šta znači da se čuje drugačije mišljenje, čak i kada je to mišljenje umereno i kada nije militantno formulisano.
Vi ste opet ovu raspravu, ovih dana pretvorili u neku vrstu streljačkog voda, da ne kažem stuba srama za vaše političke protivnike, pominjući besomučno, desetinama puta imena ljudi koji ne sede u ovoj sali i koje zapravo, možete usput nekoga od njih pomenuti, nemaju nikakve veze sa tačkama dnevnog reda. Vi ste u sredu pomenuli gospodina Đilasa 28 puta, plus još tri puta pod imenom Điki mafija i 28 puta pod imenom Đilas. Jeremić je bio svega 15 puta. Zato ste se sledećeg dana popravili, pa je Đilas bio pomenut čak 82 puta u toku jednog dana, Jeremić svega 7.

Neću ja nedostojanstveno završiti ovu sednicu i mislim da dostojanstvo ove sednice narušavano satima unazad načinom kako je vođena rasprava o jednoj važnoj, osetljivoj i delikatnoj temi.
Svaki put sam mogao, poštovane kolege, da se javim i da po Poslovniku reklamiram, svaki put kada ste deset i devet minuta replicirali gospodine Martinoviću i još vam je malo. Koliko vam treba gospodine Martinoviću? Vi radite po principu gluvog glamočkog kola, otprilike vi stalno ponavljate kao neku mantru, onako iste napade, iste kletve, iste klevete i onda računajući dve stvari, ili ćete rasterati publiku, što vam je primarni cilj, rasterati ljude koji gledaju ove prenose, a oni koji ostanu, otprilike da ćete im isprati mozak i onda ih uveriti u istinitost onoga što kažete.
Deset puta ili sto puta ponovljena laž postaje istina, gospodine Martinoviću. Dakle, osnovane su primedbe i sigurno je moguće kritikovati rad kancelarije Poverenika i ličnosti i neke njegove poteze, ali to šta je on radio i šta je tvitovao dva, tri, četiri meseca nakon što mu je prestala funkcija je potpuno nerelevantno, nebitno za ovu sednicu i za ovu raspravu. Vi ste namerno pomešali datume, pa ste njegovu repliku, odnosno njegov tvit ili komentar iz meseca marta, stavili kao da je otprilike on tad još bio u funkciji, a nije bio.
Dakle, da bismo dostojanstveno raspravljali, da bismo mogli da se složimo oko nečega oko čega se ne slažemo, a to nam je potrebno, da bismo mogli tragati za elementima konsenzusa, što nije lako u ovoj zemlji i u ovoj Skupštini i u ovom narodu, onda vas molim i prijateljski vam preporučujem i savetujem, pokušajte da smognete snage da čujete i ono što vam se ne dopada. Ja verujem da možete, ako se potrudite, kao što je predsednica pokazala da može uz malo truda da se napravi mesto za različite tačke dnevnog reda, da se unapred zakazuju sednice, da budu odvojene tačke i da se ostavi mnogo ili dovoljno prostora za raspravu, dakle, hajde i vi onda se potrudite, ako hoćete i ako vam je stalo da izađete u susret izveštajima Evropske komisije i nekih tela. Dakle, ne zbog tih tela, ne zbog te Evropske komisije, nego zbog nas samih, zbog političke klime i odnosa u zemlji.
Zar ne vidite koliko se valja mržnja ulicama, medijima, ovim skupštinskim klupama? Jednom ste preterali, jednom ste na neki način isterali ili naveli deo poslanika da napusti skupštinu. Ja sam podržao solidarno taj bojkot. Shvatio sam da ima razloga i smatrao sam da ima razloga da se on na neki način i prekine i da se po nekim tačkama…
(Aleksandar Martinović: Po tački dnevnog reda.)
Polako, gospodine Martinoviću, koliko su vaše tačke, vaše rasprave imale prava.
(Aleksandar Martinović: Hajde malo pričajte o Izveštaju.)

Ne moram ja nastaviti, gospodine Marinkoviću, ali sam ja mogao ne doći i ne reći ovo. Smatram da je važno i nije teško, kao što vas nije mrzelo da drugačije zakazujete ove sednice, potrudite se da bar malo formalno ispoštujete načela parlamentarne demokratije. Vi to, gospodine Martinoviću, ili nećete ili ne možete. Između ostalog, to je poštovanje kolega koji drugačije misle. Kao što sam ja, bez obzira šta mislim o nekima od vas, ne o svima, dakle, ipak pokušavam da koliko-toliko kulturno, uljudno razgovaram, čak i sa onima koji to verovatno ne zaslužuju. Ali, vi niste pokazali tu vrstu korektnosti prema čak i prisutnim predstavnicima institucije koja je danas na dnevnom redu, a pogotovo ne prema odsutnom gospodinu Šabiću.
Izveštaj je, dakle, korektan, primeran, jedan od boljih izveštaja koje smo ovde gledali i mislim u tom smislu se vidi da ga radi i priprema tim koji je ozbiljan i koji zna svoj posao. Vi ste uspeli, a glasaćete za taj izveštaj, da ne kažete nijednu pozitivnu reč i stvar. Samo je doslovno jedan kolega poslanik skupštinske većine, i to ne iz vaše stranke, rekao nešto dobro i možda jedna koleginica je rekla nešto umereno neutralno. Svi drugi ste zapravo pljuvali najstrašnije i instituciju i ličnost Poverenika.
Ja ga ne branim. Ja samo smatram da važnost teme i važnost institucije i, hajde da budemo pošteni, delikatnost te institucije i svako ko dođe, i to sam rekao i novoizabranom, odnosno i novopredloženom vašem kandidatu, dakle, za kog sam rekao da je korektan, ja zaista ne mogu imati i primedbi velikih na njega i na njegovu biografiju, ali će biti pod velikim pritiskom i pre svega vašim pritiskom, pritiskom od strane većine. I svako bi bio, i svako bi bio, jer on mora da miri vatru i vodu u nazivu same institucije. U nazivu ima dve dimenzije, sa jedne strane je sloboda, dostupnost informacija i sa druge strane je zaštita podataka o ličnosti. Dakle, to zahteva jednu delikatnost, zahteva jednu osetljivost, jedan osećaj koji nije lak i koga nije lako primeniti u svakoj konkretnoj situaciji. Kako sprečiti koliziju i konflikt, interes javnosti ili dela javnosti za dostupnost nekih informacija i sa druge strane za potrebu da se tu ne pretera, kao što se često preteruje. Plašim se da naša javnost, naše javno mnjenje ide iz jedne u drugu krajnost i da se klacka u njoj da je sve tajna i da sve bude tajna ili do toga da sve bude na izvol`te.
Zato je važna institucija, zato je važna ličnost, zato je važan taj tim koji je gospodin Šabić, reći ću i završavam time, nije mi iz oka ispao, nije mi ni rod ni pomoz bog, niti se lično niti politički nešto znamo. Mislim, dosta je učinio za postavljanje te institucije na svoje noge. Ta institucija je postala prepoznatljiva, cenjena, hvaljena. Da li je, kažem, bilo grešaka, sigurno je bilo, ali mislim da je vrlo važno da se ne…
(Aleksandar Martinović: Hajde navedi neku grešku.)
Ako bude prilike, a mislim da će biti.
(Aleksandar Martinović: Imaš priliku.)
Polako, polako, gospodine Martinoviću.
Tražite repliku, pa ću vam reći.
Dakle, hoću da kažem i želim to i onome ko dođe na mesto gospodina Šabića da nastavi taj timski rad, da se greške i propusti, ako ih je bilo, a bilo ih je svakako, koriguju, a i da nastave da se protive pritisku ili da odolevaju pritisku pre svega naravno vlasti, ali i drugih interesnih grupa i centara koji takođe na neki način su u toj instituciji Poverenika tražile zaleđe, oslonac i na neki način tražile mogućnost da ta institucija radi posao za njih i da odrađuje posao za njih.
Dakle, važna institucija, nisam za njeno ukidanje, kao što nisam bio ni za ukidanje komunalne policije, tako nisam ni za ovo, ali je odgovornost na vama i vašem timu i sad sa novim kapitenom koji će doći, pretpostavljam, za nekoliko dana utoliko veća, pogotovo što imate ovakvu klimu u društvu, u javnosti, pa i u Narodnoj skupštini, kako ste uostalom mogli danas da vidite, i koja nažalost nije incidentna, jer se plašim da postaje naša svakodnevica. To je što se tiče institucije.
Što se tiče ovih naših rasprava i polemika, one će se nastaviti, na vašu sreću, bez vašeg prisustva. Hvala.

Predsedavajući do tri po minuta je govorio prethodnik.

Hvala. Nadam se da mi neće trebati.

Dakle, znam o čemu se ovde radi u vidu elektronsku evidenciju se može videti koliko sam bio prisutan, ali to je manji deo ove skupštinske većine, ove se služi mesecima ili godina od početka ovog saziva.

Direktne neistine, kažem, laži i manipulacije, računajući da ljudi ne znaju ili ne mogu da provere razne stvari i to se stalno radi. Prvo, danas sam praktično ceo dan bio ovde i u sali, dakle, ovako i da nisam, ja sam gledao vas gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, gledao sam vas jutros sve vaše replike, sva vaša izlaganja, a i ovde sam bio više nego dovoljno, više od polovine vaših poslanika gospodine…

(Aleksandar Martinović: Gde si bio? Odakle si me gledao?)

Gospodine, više od polovine ili dve trećine vaših poslanika koji su ovde, ali ima važnijih stvari od toga, dakle i da nisam i da sam došao, niste to rekli gospođi Macuri, niste problematizovali zato što je došla i ne treba da problematizujete. Vaši poslanici su mnogo manji od mene ovde bili prisutni.

(Aleksandar Martinović: A gde su tvoji?)

Dakle, znam o čemu se radi, vrlo pažljivo sam pratio, vrlo pažljivo sam pročitao ovaj izveštaj.

S druge strane, kada su neke teme koje nisam siguran ili smatram da nisu od velike važnosti za građane Srbije ili ja prosto nisam dovoljno vešt u njima, ja onda i ne uzimam reč. Dakle, kada uzmem reč samo govorim o onome što dobro poznajem ili što sam dobro proučio i o čemu sam se dobro raspitao za razliku od kolega, od nekih kolega iz vladajuće većine koji govore uvek istu mantru, sastave samo od pohvala na račun Vlade i predsednika. Nije važno koji je kontekst, važno je samo da se pljuju politički protivnici i da se hvali i veliča vođa.

Što se tiče odsutnih, kritike na račun odsutnih ili prisutnih protivnika, ne znam da li ste primetili, ja sam manje više šta sam imao rekao sam u lice Aleksandru Vučiću i zato sam došao i vratio se u ovaj dom. Ne govorim iza leđa, čak i vas ovde kada ne moram ne uzimam često u usta i govorim i pokušavam da govorim principijelno. Kako sam rekao i gospođi Brnabić, koliko sam mogao u onih sedam ili osam minuta koliko sam imao na raspolaganju kada je bila Vlada.

Dakle, meni to ne možete spočitati, gospodine Orliću, da ja iza leđa nešto radim. Nisam naravno menjao nikakva nacionalan opredeljenja niti bilo šta drugo, vaš je lider, ako ćemo već tako reći, mada pokušao sad da ga ne uzmem u usta, ali on je menjao svoja ideološka uverenja, vi ste menjali, gospodine Martinoviću svoja uverenja i to više puta, ali ne radi se o tome, poštujte instituciju u kojoj sedimo.

Niko nije savršen, niko nije bezgrešan, ali ja vam ponovo kažem, molim i apelujem, smanjimo malo količinu strasti, ili postajemo smešni i očajni. Kolektivno, verujte mi u očima ljudi koji to gledaju onako površno i sa strane ili još gore postajemo zarazni i onda će oni tako da se dele i ostrašćeno svađaju i možda biju po ulicama, a to nikome ne može da bude cilj pogotovo kada imamo zemlju koja je u poziciji u kojoj jeste Srbija sa svim problemima koje ima i ekonomskim i političkim.

U to ime, apelujem i završavam time, smanjimo malo količinu negativne energije, ne da bi se voleli i grlili već zato da bismo mogli da tražimo onoj minimum konsenzusa koji je možda moguć među nama. Hvala vam.

Samo kratko, hoću da kažem da se slažem, odnosno podržavam amandman gospodina Jojića iz razloga koji se ovde više puta navođeni i ne želim da trošim vreme ili otvaram polemiku, ali ne bežim od nje.

Dakle, vrlo je bitno, uopšte rečeno, s obzirom da delikatnost i komplikovanost i kompleksnost tih zaduženja i ovlašćenja ove komunalne policije, onda bi dobro bilo da barem njihova obuka bude kako je rekao na nivou. Ovo uz sve moguće mane i manjkavosti dosadašnjeg sistema obrazovanja ovih naših policijskih kadrova, ali on nije bio loš, naprotiv na svetskom nivou je bio svojevremeno, malo je urušen u međuvremenu. Dakle, mislim da bi onda neka predohrana kakva takva, protiv zloupotreba vršenja ove dužnosti bilo upravo usvajanje ovog predloga, to jest da barem oni koji školuju, obučavaju, budu iskusni pedagoški, oni koji su to radili i sa policijom. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Naravno, da znam i amandmane i zakon imam ovde, pratim ovde pred sobom, ali zaista nemamo nameru da o tome polažem račun gospodinu Orliću koji je potpuno jasno da i njemu, pa čak i kolegi Arsiću, namera nešto drugo, da na neki način vrate onu polemiku gde baš nisu najbolje prošli juče. Ali, nije reč o tome. Ja zaista nisam hteo danas niti mnogo da se mešam, niti da u ovu raspravu, ali generalno se slažem sa idejom i sa ostalom intencijom ovih amandmana koje su kolege podnosile, posebno se obrazloženjem gospodina Jojića, ali i niz drugih obrazloženja koje smo ovde čuli, s tim što ja nisam za ukidanje. To je razlika. Ja nisam za ukidanje komunalne policije, uprkos tim manjkavostima, ali jesam za temeljnu doradu i pre svega za razgraničenje nadležnosti koje uz svu dobru volju, zapravo, mislim da će u praksi velikih problema biti.

Jasno je da nije do toga mojim kolegama preko puta, njima je da nastave neku jalovu polemiku u koju se ja neću ovog puta mešati, da se na neki način razvlači priča, mislim da se pokazalo kome je stalo do stvarne rasprave, a kome je stalo do jalove politikanske debate.

Ono sve što je rekao kolega Arsić, sve što je rekao, poslušajte njegovu diskusiju, tih pet minuta koliko je pričao, samo to da vidite i da pustite, već ćete shvatiti koliko je komplikovano, čak i njegova obrazloženja, a kamoli kako će to u praksi da deluju ta razgraničenja i te nadležnosti i poslovi komunalne policije.

Nemam ništa protiv da to funkcioniše, biću srećan ako funkcioniše. Nemam nikakvih ambicija tu da lovimo bilo kakve političke poene, pa čak u suštini i zabavnoj, ali ne i konstrutkivnoj polemici sa kolegama preko puta.

Dakle, sve ovo što ste rekli kolega Arsiću, sve zapravo kazuje na to, bukvalno preslušajte i pročitajte u stenogramu svoju diskusiju i videćete koliko je to potvrda ovih suvih rezervi ili kritika koje su ovde iznošenje, delom od mene, a delom od strane nekih kolega sa moje leve strane. Hvala.

Evo, ja u prkos ovoj izloženoj nevolji da to činim, moram da kažem, ali zaista kratko gospodinu Orliću, da ne znam u čemu je njegov problem, pre svega sa gospodinom Đilasom, izgleda da je to problem, kolektivna šteta.

Čemu ta fascinacija, ta obuzetost? Jel to strah, želja ili ljubav prema gospodinu Đilasu? Dakle, vi ste uporno ovde, i kada ima i kada nema osnova, podmećete ne samo meni, nego i u svaku temu trpate gospodina Đilasa. Da li je to opsesija, fascinacija, strah ili možda neki žal, to vi sami vidite ili ćete videti u budućnosti. Ja nemam taj problem. Znači, u mnogim stvarima se slažem sa njim, u nekim stvarima se ne slažem sa gospodinom Đilasom, mislim da je bio… i to da kažem, pa da se mnogo iznervirate… Mislim da je bio dobar gradonačelnik Beograda, uvažavam i ima prostor da ima za kritiku. Dakle, bio je dobar gradonačelnik Beograda, ja bih ga lično naterao da opet bude, a stavio bih recimo gospodina Markovića i još takve u nadzorni odbor da kontrolišu svaki njegov potez.

To je i tema koja nije bitna. Pričamo o Komunalnoj policiji, pričamo o tome da se ja zaista slažem sa ovim obrazloženjem, koje je ponovo gospodin Jojić izrekao. Dakle, sve dileme koje imaju, ne samo on, na njegovo izlaganje sam se nadovezao. Dakle, tu problema ima, da će problema biti i da mi je potpuno svejedno da li je predložio taj i da li je inicijalni taj zakon došao od svojevremeno gradske vlasti i Dragana Đilasa ili od mog brata od tetke ili rođenog brata kojeg nemam. Dakle, osnova za kritiku ili za sumnje, dileme i brige u vezi sa tim zakonom ima i postojećim i ovim narednim i ja isto verujem da će vrlo brzo kroz šest meseci ili kroz godinu dana verovatno doći do najmanje izmena i potrebe za izmenama i dopunama tog zakona i neću imati ništa protiv, neću ovde likovati, bez obzira koja će u tom trenutku biti vladajuća većina.

Ovo, zaista, gospodine Orliću, malo se zapitajte čemu ta tolika fascinacija gospodinom Đilasom. Možda vi želite, možda ga namerno projektujete kao lidera opozicije ili ga se plašite kao lidera opozicije, to meni nije jasno.

Zahvaljujem.

Nisam imao nameru da se javljam, ali mislim da se oko ovog člana prelama suština ovog zakona, čitavog zakona, pa i ideje, kontroverzi i dilema koje postoje u vezi sa uvođenjem, odnosno sistemom komunalne milicije.

Što se tiče ovih agencija za zaštitu, koje su pomenute, ja tu isto imam sve dileme i rezerve i sumnje i mislim da će se tu morati pre i posle uvesti red. Dakle, to nije, ne može biti ali bi argument da sada budemo blagi prema ovom zakonu o komunalnoj miliciji, zato što imamo problem druge vrste ili potencijalni problem kada je reč o, tako bih rekao, haosu ili neuređenosti sfere ovih agencija privatnih za obezbeđenje. Kao što rekoh, biće mi drago i da ova ili neka druga vlada u tom pogledu pokuša da uvede red, imajući na umu i neke dileme i sumnje koje je ovde maločas kolega pomenuo.

No, kada je reč o samoj komunalnoj miliciji, ovom članu i ovom amandmanu, zaista mislim da upravo ovde se navode ovlašćenja. Ovde se navode ovlašćenja te komunalne milicije i vidi se, kao što rekoh, suština problema. Šta je suština problema, po meni i ne samo po meni, mada o tome je i bilo ali ne dovoljno reči? Jedno gotovo neminovno preplitanje nadležnosti. Znači, preplitanje nadležnosti. Jeste i kolega Jovanović rekao da tu suštinski i formalno može da se uvede jasna distinkcija, ali u praksi te distinkcije nema, nije je bilo ni do sada, plašim se da će je biti još manje u budućnosti. Dakle, prosto se prepliće nadležnost, od toga ko zove, koga zove i zašto zove, ko interveniše i zbog čega interveniše, uz svu najbolju volju, ne sumnjajući u dobre volju i dobru nameru predlagača.

Zaista mislim, možda je bilo bolje da se sreže ovaj spisak nadležnosti, zbilja na, samo citiram: upozorenje, usmeno naređenje, ja bih dodao i – proveru identiteta i prikupljanje obaveštenja. Za sve ovo između, dovođenje… i privođenje je, praktično diskutabilno i može da postane diskutabilno.

Dakle, od dovođenja, zaustavljanja, pregleda i lica predmeta i vozila, oduzimanje tih predmeta. Pa, ljudi moji, to je nešto što se u principu vezuje za posao policije, redovne policije, to je neko rekao ovde, svako će pre onda zvati policiju, čak i kada ne treba, pogotovo ako imate dve uniformisane informacije.

To su dve uniformisane informacije. Slažem se da imaju samo legitimacije, barem da nemaju uniforme i to bi bilo bolje. Ovako ćete stvoriti paralelizam, faktički ćete ga, u praksi ćete ga stvoriti, čak i ako nemate nameru da tom vrstom paralelizma i dvojstva.

Da ne govorimo o mogućim zloupotrebama, da ne govorimo o tome da u nekim delovima, čak tu ne mislim toliko na Beograd, Novi sad, nego nekim mogućnostima, to stvarno postane neka vrsta lokalne paravojske onih koji su trenutno na vlasti u toj sredini, uz pogotovo meni, dubiozno, diskutabilno i problematično uvođenje mogućnosti različitih uniformi, od sredine do sredine, od opštine do opštine, pa onda još mogućnost da imate par opština da mogu da imaju zajedničku miliciju komunalnu.

Pa, na šta će to da liči, gospodine Ružiću? Na šta će ličiti kad, na primer neke opštine na severu Vojvodine grupišu, odnosno zajedno naprave svoju komunalnu miliciju sa sličnom, odnosno istom bojom, sa istim oznakama? Mislim, to je naravno legitimno, ali hoću da kažem to da je loša slika, čak i da ne bude neke zloupotrebe, već je sama po sebi loša slika.

Znači, bolje da nisu uniformisani, nemam ništa protiv da imaju neka sredstva za zaštitu i samo zaštitu, nisam protiv toga da budu potpuno nemoćni glineni golubovi. Činjenica je jedno i drugo. Nekada su komunalni milicajci bivali žrtva i meta napada i agresije i to je tačno, ali isto tako su i oni nekada bili akteri prekomerne agresije prema građanima za nepostojeće ili za minorne prekršaje.

S toga, mislite li možda, zaista srezavši ovlašćenja dobili više od onoga i postigli više od onoga što hoćete, a ne obrnuto proširujući ovlašćenja čineći ih gotovo preplićujući ih sa ovom redovnom milicijom, odnosno policijom. Hvala.

Gospodine Markoviću, ja se svojim prijatelja ne odričem, ali ne znači da se slažem sa njima u svakoj stvari i svakoj tački. Ovde govorim u svoje ime i ono što ja mislim da je od koristi za građane ove zemlje, nezavisno od toga za koga su i kako glasali.

Uopšte nije bitno ko je uveo ovu komunalnu miliciju i policiju. To može biti bitno u nekoj predizbornoj kampanji. Ovde gledamo da taj zakon učinimo boljim ili da mogućnosti za opasnosti od zloupotrebe smanjimo. To je moja intencija.

Isto tako, u tom svetlu je potpuno irelevantno ko, koliko i gde sedi. Niko ne mora da sedi ovde ako neće, a pogotovo je mazohistički sedeti ovde da bi bio vređan. Ja ne kažem da vi niste bili korektni uz nešto malo zajedljivih aluzija. Nema ništa protiv, to je u sve u granicama, ali isto tako sam ovde ja, a često i moje kolege, bili zaista predmet najgorih uvreda protiv kojih je i nelogično ući u taj prostor i sedeti sa tim ljudima.

Bilo kako bilo, kažem, to se sada ne odnosi na vas, hoću da kažem da smisao moje intencije je bio krajnje dobronameran. Nije bio uvredljiv ni prema ministru, nego je bio blagonaklon. Dajte da vidimo kako stvar može da se izbegne.

Realno, zloupotrebe postoje. Moguće je da ih bude što manje. Šta je problem da se i naknadno … Neka se usvoji zakon. Prosto vam sugerišem da i naknadno razmislite o tome da možda eliminišete uniformu, pa da ostane samo na nivou legitimacija, npr. ili da malo srežete ove nadležnosti baš zato da bi se izbeglo preplitanje sa ovim nadležnostima redovne policije.

Znate, na papiru često nešto dobro zvuči, a u praksi to bude malčice drugačije, kao što i jeste bivalo drugačije. Kažem, to ko je uveo zakon i ko je nastavio da ga sprovodi, to građane slabo zanima, osim možda u predizbornoj kampanji, a i tada ne preterano, tako da ovu sugestiju, kao i ovu moju intervenciju … Dakle, vrlo je konkretna.

Možemo se raspravljati generalno ko je kriv za sadašnje stanje i ko se sa kim druži i na kom nivou, ali to će nas odvesti daleko. Poenta je u tome da bih ja, ponavljam i završavam time, ovlašćenja komunalne milicije, znači, ne predlažem ukidanje kao kolege, možda su oni u pravu, ali mislim da je to radikalno, verujem da postoje mere i stvari gde je zaista možda i nepotrebno cimati, što bi se reklo, redovnu policiju i u tom smislu treba nam ta neka vrsta službe, redarske. Zašto redarstvena? Zašto ne redarska služba, uzgred budi rečeno, gospodine ministre? Redarstvo vuče previše na zapadnu varijantu jezika ili na hrvatski jezik – redarska služba.

Bilo kako bilo, zovite ih kako hoćete, dakle poslovi upozorenja, usmenog naređenja, provere identiteta i eventualno prikupljanja obaveštenja bi bili dovoljni, po meni, za to da se razgraniči od posla redovne policije, a da ipak imamo ljude koji se bave tim nekim sitnim, ali za život zajednice važnim poslovima, bez mnogo mogućnosti zloupotrebe i prekoračenja ovlašćenja. Hvala.

Kolega Markoviću, ja se zahvaljujem na vašoj brizi za moju ličnu i političku sudbinu, ali mislim da je ona preterana i nepotrebna, iako je dirljiva i hvale vredna. Moram da vam vratim i kompliment i brigu. I meni često bude neprijatno i ponekad mi bude i žao kada sam gledao kolege iz vladajuće većine kako glasaju za predloge za koje nisu i sami sigurni i ne žele lično i i intimno da stoje iza tih predloga, kako podnose amandmane za koje većina ili dobar deo njih takođe zna da su fantomski i, na kraju krajeva, sada se odustalo od te prakse na predloge koje je podnosila njihova vlada i njihovi ministri samo da bi zauzeli prostor i uskratili prostor opoziciji da iznosi kritike. I meni je često žao bilo poslanika vladajuće većine, ali svako nosi svoj krst i svoju odgovornost za svoje prijatelje i za svoje političke izbore, a svaki poslanik ovde govori ili bi trebalo da govori u svoje ime, naravno unutar jednog konteksta koji je blizak klubu, stranci ili onima sa kojima čini i sedi ovde u Skupštini. Moji stavovi i jesu u tom smislu bliski, ali mi nismo družina istomišljenika koji o svakoj stvari misle isto.

Što se tiče drugih stvari, kažem, to možemo raspraviti i na drugom mestu, a možemo nastaviti i ovde. Dakle, poenta je u tome da su moje sugestije dobronamerne. Tiču se zakona o komunalnoj policiji. Pokušao sam da se on poboljša, a ove simpatične ili manje simpatične zađevice i aluzije kome je koga žao i ko se za koga brine da ostavimo za drugi put. Hvala.

Zahvaljujem.

To su sad zapravo dve replike, ali svejedno.

Dakle, gospodine Markoviću, što se tiče Tijaninog zakona, i meni je drago što sam došao i glasao sam i nemam nikakvog niti kajanja, niti mislim da sam pogrešio. Mislim da su pogrešile neke druge moje kolege, ali iz svojih razloga. U tom smislu ja pravim razliku između vašeg oštrog, malo zajedljivog, ali ipak korektnog izlaganja i ovog mučkog napada kolege Martinovića, kome to nije prvi put, koji slično kao njegov brat po tome, koji sedi formalno u drugoj poslaničkoj grupi, a koji voli da pod plaštom poslovničke reklamacije, a građani moraju da znaju da na Poslovnik nema replike, i onda postavlja pitanja koja, zapravo, ja ako neću takođe da kršim Poslovnik, ne mogu da odgovorim, pa se postavljaju ta retorička i oštra pitanja. Odgovaram kolegi Markoviću.

Dakle, hoću da kažem da je to mučno, neprijatno, da je to zloupotreba Poslovnika koja se, ovde sada u malom, a često i u velikom, demonstrira. Zbog toga vas je Izveštaj Evropske komisije i prozvao i direktno targetirao stanje u Skupštini i zbog toga je i predsednica preduzele neke mere u Skupštini, da se izađe tome u susret, tim primedbama Evropske komisije i zbog toga se sada u formalnom smislu neke sednice zakazuju drugačije i više se vodi računa i o Poslovniku i o dobrim parlamentarnim običajima.

Nažalost, u refleksu, u načinu nastupa pojedinih poslanika, te promene očigledno nema. Dakle, ja zastupam i ako ne zna šta je parlamentarni život i šta znači samostalnost poslanika, mogu da objasnim. Dakle, poslanik uvek glasa u sopstveno ime, ali, naravno da zastupa stavove svoje poslaničke grupe u kojoj se koordinira i razgovara. Mi smo jedna fleksibilna grupa, gde se uvažavaju razlike i specifičnosti svakoga od nas… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Evo, sada vas kolega Martinović kritikuje što ste ga prekinuli na vreme.

Dakle, još jednom. Vidite, gospodine Martinoviću, ne možete da govorite, a da ne kršite Poslovnik i dobre običaje prosto parlamentarizma. U svakoj svojoj replici, u svakoj svojoj intervenciji, čak i kada ne primećujete, ja sam navikao ovde, nisam ja budala da ne vidim šta radite na različite načine, vi i nekolicina vaših kolega. Dakle, ta vrsta ad hok, ad hominem argumenata, ta primitivna argumentacija tipa – vi ste ručali. Ne, nisam ručao, gospodine Martinoviću, a i da jesam, u čemu je problem? Ne, šest meseci nisam ulazio u ovaj restoran baš zbog vaših neumesnih, neukusnih i degradirajućih, po parlament degradirajućih argumenata, tipa jedu ćevapčiće, itd. To vam nisam stigao nikada reći. Nisam stigao, sada vam javno kažem – neumesno je.

Vi degradirate ovaj parlament, sve poslanike pričajući o tim ćevapčićima. Nisam jeo nikada ćevapčiće. Kakve veze ima i da sam ih jeo? Šest meseci nisam ušao u taj restoran. Kakve veze ima i da jesam svakoga dana? Ali, volite to da provučete. Nemate argumenata, pa onda to služi da se bagateliše.

Da vam odgovorim na to pitanje, što se tiče toga koga zastupam. Poslanik, i zato je, između ostalog, i vlasnik mandata, zastupa, iznosi svoje stavove, gledajući da oni budu bliski sa stavovima njegovih partnera, ljudi sa kojima sedi u poslaničkom klubu. Ja tu vrstu sličnosti stavova imam, a glasam po savesti. Tako smo se dogovorili od početka kada smo formirali grupu.

Nisam ja poslanik ili, ne znam, glasnogovornik stavova Velimira Ilića, kao što takođe tendenciozno kažete, nego jedan poslanik stranke Velimira Ilića i jedini koji mu niste oduzeli, počistili, pokupili kada je promenio stranu, kada je otišao i napustio vladajuću većinu iz svojih razloga.

Dakle, jedan poslanik čini našu poslaničku grupu i ništa više od toga. Hvala.