Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva pravde i MUP i tiče se istrage, odnosno odnosi se na pitanje istrage o ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, to su dve adrese od kojih očekujem odgovor. Ono što je bilo u sredstvima javnog informisanja, što se moglo pročitati, pre nekoliko dana iz usta ministra Stefanovića, vrlo nezadovoljavajuće i zabrinjavajuće, jer on kaže – nema nikakvih pomaka i nemamo nikakve informacije.

Nadam se da ima bar nekakvog pomaka i nekakvih informacija, jer je prošlo 100 dana, uskoro će biti četiri meseca od ubistva, od mučnog ubistva gospodina Ivanovića i istraga tapka u mestu.

Znam da će neko reći da je to posledica toga što naše bezbednosne snage, naši istražni organi nemaju uvid ni kontrolu nad onim što se dešava na teritoriji KiM, uključujući i severno od reke Ibar, ali to ne može biti, niti je opravdanje, pa ni alibi, jer je upravo to neka vrsta optužbe na račun i aktuelne, pa i jednim delom i prethodnih, ali ipak pre svega aktuelne vlasti zato što je svojim potezima, svojim činjenima, pre svega potpisivanjem Briselskog sporazuma, dovela do toga da naši istražni organi, naše bezbednosne snage nemaju ni saznanja ili navodno nemaju ni saznanja niti informacija o onome što se dešava na KiM, a naročito na severu KiM. Znamo da tako nije bilo do skora.

Dalje, verujem, a imam i saznanja da je taj prostor prikriven kamerama i raznim agenturama stranim, srpskim, albanskim. Tu ima mnogo ljudi koji se bave, a često ptica ne može da proleti tamo bez saznanja bar nekih od tih struktura. Dakle, to jeste neka vrsta, ta izjava da Srbija nema, ni srpski nadležni organi nemaju nikakva saznanja, samoptužbe i indirektnog priznanja da su potezi, mere iz sporazuma koji su potpisivani u vezi sa KiM poslednjih godina bili pogrešni i kontraproduktivni. Dakle, informacija od ova dva ministarstva.

Moje sledeće pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja, pošto je i pomenuto da je danas Dan slobode medije. Poznato je da je na relevantnoj, referentnoj listi reportera bez granica Srbija prošlih godina zabeležila pad od 10 mesta po pitanju slobode medija. Takođe će neko reći, tu ima istine, da su te liste i ti spiskovi često voluntaristički i često se politika meša u sastavljanje tih lista, ali budimo pošteni. Ako se ova vlast hvali, a hvalila se napretkom na toj listi, kao i na nekim drugim međunarodnim listama, kada raste i kada beleži dobre rezultate, onda ne možemo kada padamo na toj istoj listi reći – ma, to je politika, to su oni onako voluntaristički ocepili. Znači, ja bih voleo da čujem objašnjenje od nadležnog Ministarstva kulture i informisanja. Kako oni tumače taj pad, taj dosta upadljiv, drastičan pad na ovoj listi?

Konačno, pridružujem se naravno pitanju i dilemama koje je koleginica LJupka iznela, pa neću na to trošiti vreme. Moram podsetiti, i tu je adresa Ministarstva spoljnih poslova, na moje poslednje pitanje, odnosno od prošlog puta, za sada još nisam dobio odgovor. Šta srpska Vlada, to je pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i gospođi premijerki Ani Brnabić, šta čini srpska Vlada po pitanju priprema za ovaj sofijski samit EU i partneri, da li se koordinira sa Vladom Španije i sa drugim vladama zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost KiM i da li je moguće i da li ćemo dopustiti da Španija i Španci, gospodin premijer Rahoj bude veći Srbin od Srba kada je zaštita srpskih nacionalnih interesa, odnosno njegovo čvrsto ultimativno ne pristajanje da se nađe njegovo ime na spisku sa predsednikom Vlade, sa i ili bez zvezdice, tzv. Republike Kosovo?

Dakle, ponovo smo u situaciji da neko treba čvršće da zastupa i brani naše interese od nas samih, što je i ponižavajuće i uvredljivo i, naravno, ne može biti dugoročna državna strategija. Dakle, šta činimo i da li ćemo dozvoliti da opet, kažem, u ime vrlo maglovite perspektive evrointegracija pretrpimo još jednom diplomatsko poniženje na međunarodnom planu? Hvala.

Hvala.

Slažem se sa gospodinom ministrom koji je pohvalio atmosferu u kojoj se vodi rasprava i voleo bih tako češće, a pogotovo kada su na dnevnom redu zakoni koji se tiču vitalnih nacionalnih i državnih interesa, kao što su iz oblasti odbrane, bezbednosti i naravno mnogi drugi. Bilo bi sjajno kada bi moglo uvek ili gotovo uvek tako. Nažalost, nije tako.

Pokušaću u tom duhu da govorim, ali nisam siguran da li će takvo nastojanje biti adekvatno vrednovano.

Nismo tu samo da kažemo, nije čak ni vlast tu, ni vladajuća strana ove Skupštine a kamoli opoziciona da viče – dobro je, bravo, ali sam uvek za to da se pohvali nešto što je u redu i da ne kritikujemo samo kritike radi.

Ovo je primer jednog objedinjenog dnevnog reda koji je logičan. Nismo mi uvek protiv objedinjavanja. Samo smo protiv zbrajanja i sabiranja baba i žaba. Ovde je sasvim logično i to zbiranje učinjeno i niko se zapravo i ne bi trebalo da se buni od strane opozicije.

Takođe, dobar deo zakona i predloga su za pohvalu ili su rutinski ili su pozitivni i tu takođe ne treba, govorim na račun kolega iz opozicije, kritikovati. Postoji nešto oko čega se ne slažem, o tome treba razgovarati, pogotovo o ovako osetljivim i važnim pitanjima, u jednom koncelijantnom i parlamentarnom i demokratskom tonu.

Imao sam rezerve u pogledu nekih stvari. Na to smo amandmanski reagovali. U međuvremenu sam čuo neke argumente koji takođe mogu malo da promene mišljenje ili da objasne šta je bila namera zakonodavca, što bi takođe trebalo da bude jedan i glavni smisao ove debate ovde, a ne neko sakupljanje nekih poena i držanje nekih efektnih ili vatrenih govora.

Moram priznati da je mene ubedilo rešenje koje sam čuo od kolege sa druge strane povodom dileme koju je moj kolega iz opozicije imao povodom ove tačke Zakona o BIA, gde se radi o tome da je potrebna bezbednosna provera za neko lice koje se vraća na posao, odnosno sudskom odlukom da bude vraćeno. Zaista mi zvuči uverljivo objašnjenje. Prvo sam imao dilemu, smatrao sam da je to neki izlazak iz okvira nadležnosti šefa, odnosno direktora BIA, a onda sam shvatio da ima smisla raditi bezbednosnu proveru jer od pokretanja procesa do odluke može da prođe i-ha-haj vremena i godina i zašto se ne bi vršila ponovo ta bezbednosna provera. To navodim samo kao jedan primer.

Naravno, ovi zakoni o vojnom obrazovanju, školstvu plus minus neka moguća primedba su rutinski, ali korisni, moderni i ne vidim razlog da se protiv njih bude.

Da ne pobegne ovo malo minuta a da ne kažem šta je za mene sporno u ovim predlozima. Dakle, čak i kada je reč o učešću naših vojnika u mirovnim misijama, ministar je zaista dobro, moram priznati, obrazlagao najbolje što se može branio, ali i dalje ja i moje kolege imamo neke rezerve bar kada je reč o ovim najosetljivijim, najopasnijim misijama, delikatnim, a uz to imamo jednu dilemu. Većina tih misija gde odlaze naši vojnici da služe su tzv. zamrznuti konflikti koji traju godinama, decenijama. Vidite da se to dešava u svetu, postoji u svetu. Ne vidim zašto bismo se mi žurili da zatvorimo ovaj naš i to nepovoljno po nas da rešavamo kosovski konflikt.

Ono što je sporno i zbog čega zapravo i hoću da vas pitam vrlo konkretno, gospodine ministre, to je ovde već pominjana tačka šest, odnosno Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne oprema i još konkretnije, tu mislim da biste mogli dati još malo objašnjenja, a to je ova čuvena dokapitalizacija ili privatizacija u namenskoj, odnosno vojnoj industriji.

Ja sam i mislim da smo na liniji onoga što ste i vi dugo zastupali, ne sklon generalno privatizaciji svega i svačega, a pogotovo vojne industrije, a pogotovo, omogućavanje stranim investitorima u stranom kapitalu pri vojnoj industriji. Znam da se može puno reći i sa druge strane. Vi ste pomenuli, pa mogu i domaći investitori da budu bezbednosno izbušeni, mogu da budu involvirani u neke strukture i da budu nelojalni itd. Naravno da mogu, ali, kada je reč o stranim onda je to razlog više za sumnju.

Dakle, generalno sam protiv toga, pogotovu kada je reč o ovim velikim tradicionalnim vojnim odbrambenim sistemima. Vi ste se pohvalili i treba se pohvaliti da je skoro milijarda dolara prošle godine zarađena od izvoza vojne opreme i naoružanja, da se postižu dobri rezultati. Rekli ste kako ste podigli tu industriju na noge, pa kada je tako hajde uložite još malo napora, još malo racionalizacije, zategnite, utegnite pa da odradimo da se to očuva, zapravo državni i nacionalni interes i bez velike, uopšte dokapitalizacije i privatizacije, a pogotovo bez dokapitalizacije sa strane, iz inostranstva.

To jeste moderno sredstvo u skladu sa nekim trendovima širom, pogotovo istočne Evrope, ali hajde čik, kada se već spominju primeri sa zapada iz Amerike, hajde čik vi tako meni investirajte strane investitore, recimo kineski ili ruski, da počnu da investiraju američku ili britansku odbrambenu industriju, bez obzira na sve mantre o slobodnom prometu kapitala, tržišta itd.

Znači, to je moje ključno pitanje. Ne bih ja tu više trošio vreme. Razumeli ste vrlo jasno mislim da svi oni gledaju, protiv sam privatizacije, pogotovo protiv mogućnosti da strani kapital, čak i do 49% učestvuje u našoj odbrambenoj industriji, koja je, naglašavam i vi naglašavate postizala dobre rezultate, ima dobre rezultate i efektivu da bude još bolja u tom pogledu. Hvala.

Zahvaljujem.

Moram da kažem i da ne zaboravim u međuvremenu da pohvalim predsednicu Vlade. Prošli put sam, i to mislim da smo dužni mi iz opozicije da kažemo, rekao sam da dođe češće, da nije strašno, niko ne ujeda, i ona je poslušala, obećala i došla. Dakle, to je nešto za šta treba odati priznanje i nije lepo da mi to sada zanemarimo samo zato što smo opozicija, a, hajde da kažem, kolateralno, i predsednicu i rukovodstvo Skupštine, jer to rukovodstvo nije pribegavalo nekim manevrima kojima se ranije pribegavalo, da se izbegne taj poslednji četvrtak, pa da, eto, Vlada kao hoće, ali ne može, jer nema zasedanja Skupštine. Taj manevar su koristile prethodne vlade. Kada kažem prethodne vlade, mislim i na vlade SNS a i one pre SNS. Dakle, to je prosto nešto što treba konstatovati. Nećemo mi rešiti sada sve moguće probleme, ali nešto ćemo malo probistriti, čuće se neki argumenti za i protiv. Dakle, to je svakako za pohvalu.

Ono što ne znam da li je za pohvalu, ali malo za čuđenje, to je da, moram priznati, gospođo Brnabić, da bih ja voleo da živim u zemlji koja izgleda tako kako ste je vi pa i vaše kolege ovde opisali. To stvarno deluje kao jedna zemlja, sa tim podacima i citatima, prosperiteta, stabilnosti, reda, kažem, zaista deluje gotovo idealno. Mislim da bismo svi mi ovde voleli da Srbija zaista tako izgleda. Moj utisak je da Srbija tako ne izgleda, fakat, nema sada prostora da se sve to detalj po detalj, tačka po tačka raspravi. Ali, generalno mislim da građani to tako ne percipiraju.

Što se tiče ovoga da su građani sami procenili, vi ste pomenuli i pozivali se, s razlogom, naravno, na rezultate izbora koji daju za pravo tim vašim ocenama i procenama, ja bih rekao da bih se ja i sa time složio, samo uz jedno malo ali, a to je da su uslovi koji postoje na tim izborima iole fer, demokratski i ravnopravni, onda bih ja zaista skinuo kapu i rekao – da, vi ste u pravu. Ovako imam pravo na neku vrstu rezerve i sumnje u pogledu toga i fascinantnosti tim rezultatima.

Ali, ono što je problem i čime smo završili naš prošli dijalog, pre jedno mesec dana ovde, vi ste gotovo ljutito, ali uvređeno, ne prema meni, nego generalno, rekli – pa kako vam pada na pamet, to je bila moja poslednja konstatacija, kako možete pomisliti da bi neko bio tako glup, lud, ili tako ste neki izraz upotrebili, da formiranje tzv. zajednice srpskih opština prihvati kao neki poklon i da to onda bude opravdanje za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma, koji bi uključivao i eventualno stolicu u UN. Dakle, vi ste sa indignacijom odbili samu pomisao da bi, ponavljam i naglašavam zbog građana, dakle, da bi nam u nekom trenutku taj ZSO, kojim nam se maše i obećava, evo, već šesta godina, i koji nikako da se formira, uz silno otezanje i zavlačenje, pre svega, naravno, sa albanske strane, ali rekao bih i uz nedovoljno insistiranje Srbije, da nam se taj ZSO na kraju ponudi kao neka vrsta utešne nagrade. Hvala.

Naravno da najmanje polovina građana Srbije ne koristi društvene mreže, ne informiše se preko interneta i naravno da je to upravo glasačka baza i gro glasačke baze vaše stranke, odnosno vladajuće stranke kojom se ponosite. Ali, ostavimo to sada, to je činjenica. Na to se možemo ljutiti. Nema razloga da osporavamo elementarne činjenice. Kada bi glasali samo oni sa društvenih mreža, rezultati bi bili drugačiji, ali bolje da proširimo mogućnosti i oslobodimo medije da svi građani imaju pravovremenu i ispravnu koliko-toliko informaciju.

Isto tako, hvaljenje rezultatima o smanjenju nezaposlenosti, na to utiče zapravo to što su mnogi otišli iz zemlje mladi, radno sposobni, obrazovani i tako se, nažalost, smanjuje stopa nezaposlenosti, u najvećoj meri. Ali, ostavimo to.

Iskoristio bih priliku da je tu i gospodin Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, da uputim i jednu pohvalu i ozbiljnu zamerku, pitanje i dilemu i njemu.

Vi ste mi takođe, gospođo Brnabić, ostali dužni odgovora povodom pravno obavezujuće sporazuma i te moje sumnje ili dileme da li će nam upravo zajednica srpskih opština biti ponuđena kao utešna nagrada za prihvatanje pravno obavezujućih sporazuma.

Dakle, nešto što se tiče prethodnog sporazuma i obaveza albanske strane iz prethodnog sporazuma, što nije ispoštovano, što je naivno potpisano, ja bih rekao glupo potpisano, olako potpisano, taj Briselski sporazum, a onda ta tačka, ta stavka, taj famozni ZSO bude ponuđen i kaže – evo, vi ste dobili sad zajednicu srpskih opština, pa onda prihvatite, maltene, stolicu Kosovo u UN.

Moje pitanje za gospodina Dačića se tiče i prva pohvala, to je ova mera uzvratna za hrvatskog ministra, malo tu je i pohvala Vladi, ministra odbrane, koji proglašen za personu non grata odnosno nije poželjan u Srbiji. To je izuzetna mera za ono što je Hrvatska učinila sa ministrom Vulinom.

Ne odobravam postupke, izjave, najveći deo postupaka izjava ministra Vulina, ali mislim da Vlada koja drži do sebe mora posle toga ili da izbaci, odnosno zahvali gospodinu Vulinu na članstvu u Vladi ili da uradi ovo što je uradila. Dakle, to je prosto normalan proces kojem treba da se pribegne. Ali bih voleo da ta vrsta odlučnosti koja je pokazana sada prema hrvatskoj strani, koju pozdravljam, gde je primenjena, recimo prilikom priprema za ovaj Sofijski samit, EU i zapadni Balkan, odnosno malo je neprijatna situacija u kojoj Španija i Marijano Rahoj, mnogo više brane poziciju Srbije po pitanju Kosova, nego srpska Vlada, ili je bar to moj utisak i voleo bih da mi to jednim delom objasnite i premijerka i ministar spoljnih poslova. Hvala.

Kao što rekoh, lepo to zvuči, mada je veći deo ovog vremena gospodin Dačić odgovarao zapravo kolegi Aleksiću, a ne meni, ali svejedno.

Slažem se ja oko mnogo toga i mislim da treba razmisliti o tome da kao poslanici podržimo inicijativu Vlade ili da premijerka pokrene da se odobre u rebalansu dodatna sredstva Ministarstvu spoljnih poslova i gospodinu Ivici Dačiću da on sa, kako je rekao, za milion dolara obezbedi pedeset priznanja, odnosno povuče pedeset priznanja nezavisnosti Kosova. Ne deluje to baš tako, ali bih ja voleo da tako može da funkcioniše.

Što se tiče lobiranja, nisam protiv toga, samo bih voleo da to bude prosto transparentno. Dakle, naravno da treba da se lobira, samo bih voleo da vidim čime je, kada su već navođeni primeri, bila dilema šta su ove neke agencije lobističke učinile za Srbiju sa sklopljenim ugovorima za one prethodne vlasti, šta je, recimo, zasluga Tonija Blera, recimo, njegovih Delivery Unit-a, koji su imali neku vrstu mutnog aranžmana, ne znam od koga i kako plaćenog, sa ovom vlašću, znači posle 2012. godine, a svi znamo ko je i šta je Toni Bler, dakle, ne da nije doneo ništa dobro, nego je doneo samo loše i Srbiji i mnogim zemljama i narodima širom sveta.

Što se tiče onoga što je rekao gospodin Stefanović, mislim da je neko obmanuo njega kao i njegovog šefa, odnosno predsednika, kada je za one podatke i rezultate i beogradskih izbora i rezultate naših istraživanja, naravno da nije tako, kao što ga je neko obmanuo i u Nišu, pa kad je pročitao, pa i sam je video da je to malo nebulozno, dve i po milijarde evra koje su uložene, navodno, u Niš, pa je onda rekao – ko mi je to napisao? Tako ga je i u pogledu rezultata naših istraživanja neko obmanuo.

Ali, što se tiče beogradskih izbora, kada saberete rezultate opozicije, videćete da su oni potpuno u dlaku isti, procenat je potpuno isti kao i na predsedničkim izborima, a to što nisu bili dovoljno pametni da mene poslušaju, pa da izađu zajedno na te gradske izbore, ova opozicija, to je njihov problem. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja se pridružujem pitanju kolege Aleksića, tako da molim službe da citiraju kao da sam i ja postavio to pitanje, i ja očekujem odgovor za Savamalu, ali isto tako bih se sa zadovoljstvom pridružio i ovome što je koleginica iz JS upravo pitala, ali nema veze, njoj će odgovoriti Ministarstvo poljoprivrede, zato što to jeste važna stvar, jeste veliki problem.

Ja sam ovde čak nameravao svojevremeno da donesem, ali tu je bila gužva sa kamenjem i ostalim, pa da ne bih bio optužen za neku nepodobštinu, pasulj tetovac mejd in Kina. Dakle, pasulj tetovac iz Kine, apropo ovoga što smo čuli kako uvozimo naveliko luk iz Kine i druge poljoprivredne proizvode koje bi mogla Srbija naravno i da proizvodi za sebe i da izvozi.

Moje pitanje prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, koje je do sada uglavnom uredno odgovaralo na ta moja pitanja i uglavnom vrlo pozitivno u smislu, zadovoljavajuće je što se mene tiče i rekao bih normalno, državotvorno i patriotski, jedino što imamo dilemu da li se takvi odgovori i takvi stavovi, da li se uvek adekvatno prenose i manifestuju i u zvaničnoj državnoj politici.

Bilo kako bilo, dakle, ja tražim odgovor i razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova povodom ovog sofijskog samita EU i partnera sa zapadnog Balkana, odnosno kandidata za članstvo, u vezi sa kojim, tim samitom, se digla velika bura u javnosti, čak manje u Srbiji, a više u zemljama EU i Briselu, zbog čvrstog i principijelnog stava španskog premijera Marijana Rahoja, koji je jasno i glasno stavio do znanja da ne želi niti da se pojavi na istom mestu, a pogotovo da se njegov potpis pojavi na istom mestu i u istom rangu, u istom nivou sa potpisom lidera tzv. Kosova, dakle, jasan i principijelan stav kojim Španija potvrđuje, naravno, štiti i svoje interese, ali i istovremeno, vrlo pozitivno se postavlja i daje primer našoj diplomatiji i našoj srpskoj politici kako se treba postavljati kada je reč o međunarodnom učešću tzv. republike Kosovo.

Nažalost, ja u praksi i u ponašanju naših političkih aktera i zvaničnika ne vidim ili najčešće ne vidim tu vrstu principijelnosti, odlučnosti i čvrstine koju španski premijer Marijano Rahoj … Želim ovim putem, a mislim da bi trebalo i zvanično da država izrazi zahvalnost njegovom stavu, njemu i, naravno, Kraljevini Španiji, njegove države i njegove Vlade.

Dakle, moje pitanje je – da li srpska Vlada, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, koordinira svoje aktivnosti sa španskom Vladom, gospodinom Rahojom, u svetlu priprema za ovaj sofijski samit? Jer, kako sada stoje stvari, dobro je i odlično što Španija ima takav stav i gospodin Rahoj što ima takav stav, ali mislim da nije dobro i nije u redu, i nije normalno da Španija po tom pitanju bude čvršća i principijelna od Srbije i Beograda. Imam utisak kao da u nekim krugovima u Beogradu, gotovo da im je neprijatno, gotovo kao da im je krivo, kao da ih je sramota, da im je neprijatno što se Španija drži tako čvrsto po pitanju učešća i predstavljanja tzv. republike Kosovo na tom samitu.

Drugo pitanje ide na adresu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i tiče se uznemiravajuće vesti, ne toliko za nas ovde u ostatku Srbije, koliko za ljude koji žive na severu KiM, o procesu preregistracije tablica sa srpskih registarskih tablica na tzv. kosovske registarske tablice, koje sve skupa, imam ovde i crtež, odnosno imam fotografiju, koje imaju i grb tzv. republike Kosovo u sebi, ali što je još gore, da bi se prebacilo vozilo na te registarske tablice, a u skladu sa onim sporazumom iz 2011. godine, a potvrđen iz 2016. godine, znači, u skladu sa tim sporazumom, da bi se mogle tablice zameniti, potrebno je imati i ličnu kartu i državljanstvo republike Kosovo.

Dakle, šta Kancelarija tim povodom može da kaže? Da li može da umiri građane, pošto smo više puta čuli sa te adrese kako su to lažne vesti, ako mogu da nastave građani Srbije sa severa KiM da koriste registarske tablice koje su i do sada koristili? Ali, ovo sada je najavio zamenik ministra unutrašnjih poslova Prištine, koji je, uzgred rečeno, Srbin i član Srpske liste. Dakle, u tom smislu, tražim objašnjenje od Kancelarije za KiM šta se dešava i da li je zaista obavezna preregistracija srpskih tablica na kosovske, što uključuje i promenu svih dokumenata? Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje prvo ide, neplanirano, nažalost, na adresu Ministarstva odbrane i ministra Vulina. Tiče se, naravno, ove nesreće juče koja se dogodila. Pitanje glasi i molba i zahtev, da se dostavi javnosti, ali svakako i meni kao narodnom poslaniku, izveštaj i informacija o istrazi u vezi sa tom nesrećom koja je odnela jedan i zamalo dva života visoko obučenih pripadnika Vojske Srbije, što nažalost nije prvi slučaj nesreće te vrste.

Moje konkretno pitanje glasi – kakve su procene i izveštaji i nalazi Ministarstva u vezi sa odgovornošću za to, da li je reč o tehničkom kvaru, tehničkoj neispravnosti, da li je o ljudskom faktoru, mada ne verujem, jer je reč o visoko obučenim, sposobnim oficirima ili nečem trećem?

Na kraju krajeva, mi smo bili svedoci i nad našom zemljom, a i širom sveta da u ratnim operacijama padnu ili budu oboreni avioni, pa se piloti spasu i katapultiraju. Ovo je ponovo slučaj da piloti stradaju nakon katapultiranja. Dakle, zanima me i lanac odgovornosti, da li Ministarstvo i ministar smatraju da postoji odgovornost za ovu nesreću, po vertikali, dakle od vrha Ministarstva pa nadole, do onih koji su bili direktno i neposredno odgovorni i zaduženi za taj let i za dozvolu tog leta. Nesreće se, naravno, dešavaju, ali je potrebno da se učini sve da ih bude što manje, što nije slučaj.

Kad smo već kod Ministarstva odbrane, imam više jedan apel, mada je pitanje na istu adresu – da li oni smatraju umesnim da tolerišu, ali u jednoj meri visoki i najviši funkcioneri Ministarstva i doprinose jednoj neumesnoj i neukusnoj euforiji, kada je reč o nabavci vojne opreme, što je važna stvar? Svaka država to radi više ili manje i treba da radi, ali ne tako kao što se radi u našim medijima i našim tabloidima gde se svakodnevno javljaju neke velike nabavke najsofisticiranije, najvrednije i najskuplje vojne opreme, a od toga na kraju najčešće ne bude ništa ili stvar traje jako dugo.

Svako ozbiljan ko radi bilo kakav ozbiljan posao, a kamoli nabavku tako delikatne opreme kao što je vojna oprema, pogotovo u današnjim okolnostima i u današnje vreme, zna koliko je to složen posao, od organizaciono-tehničkog, logističkog do političkog aspekta koji je uvek prisutan, kada je reč o velikim vojnim nabavkama. Drugim rečima, voleo bih da se o tim nabavkama manje govori po tabloidima i manje hvali time, a da se više radi stvarno i konkretno. U tom smislu, voleo bih da vidim šta je od te visokosofisticirane vojne opreme i da čujem, to nije nikakva vojna tajna, pogotovo to ne bi trebalo da bude za jednog poslanika, šta je u poslednjih pet godina nabavljeno zaista i kupljeno, u smislu realizovano, od te vojne opreme, uključujući avione, tenkove i odbrambene protivvazdušne sisteme.

Sledeće pitanje ide na račun premijera, odnosno predsednika Srbije i tiče se ove neke već vrste španske serije ili sapunice sa tzv. zajednicom srpskih opština. Poslednje izjave predsednika Vučića koji je rekao da zna da se nigde ne pominju prištinske institucije, odnosno institucije Kosova i zakonodavstvo Kosova, kada je reč o formiranju zajednice srpskih opština i poziva se i predsednik Vučić pominje dokumente koji se mogu naći na sajtu Vlade i na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Nažalost, u tim dokumentima direktno i eksplicite stoji da će formiranje, i to na više mesta, opet kažem nažalost, da će formiranje zajednice srpskih opština biti u skladu, pored ostalog, i sa zakonodavstvom Kosova, da će morati da ide na autorizaciju na Ustavni sud Kosova, kao i da se u čitavom dokumentu, govorim sad o Briselskom sporazumu, ni na jednom mestu ne spominje Vlada Srbije, niti država i Republika Srbija, a pominju se najmanje pet mesta, Priština i kosovske institucije. Nažalost, to nije istina. Pitam se kako stvari stoje sa nekim drugim stvarima koje su manje proverljive sa istinitošću nekih drugih stvari koje dobijamo sa te adrese.

Za kraj, očekujem odgovor od premijerke – da li misli da je vreme da se gospodin Marko Đurić odmori, odnosno zbog svega što se dogodilo povuče sa funkcije koju obavlja?

Hvala.

Znam da je pri kraju i strpljenje i vreme, ali ja neću iskoristiti naravno svih ovih 20 minuta koje imam na raspolaganju, ali rekao bih par stvari i osvrnuo se jednim deo na ovu debatu kao i na ono što se dogodilo juče.

Možemo se mi praviti da toga nije bilo, ali smo mi juče imali jednu neprijatnu situaciju u Skupštini, gde je opozicija bila prinuđena da napusti zasedanje. Mislim da bi svi mogli da najbolje izvučemo neku pouku iz toga i sa jedne i sa druge strane, mislim da čak i kolege iz vlasti su mogle da vide i da shvate da nije dobro kada u Skupštini nema opozicije, bez obzira što u ovom trenutku nema mnogo ni sa jedne i sa druge strane.

Nadam se i mislim da i današnji najveći deo uz par žalosnih izuzetaka, najveći deo današnje rasprave zapravo je protekao po jednom konstruktivnom ili relativno konstruktivnom tonu. Naravno, ne možete očekivati od opozicije da hvali ili bar ne uvek da hvali predloge, kao što, naravno je jasno da će se vladajućoj većini uglavnom dopasti ono što Vlada predlaže.

Ali, moramo i u tome imati meru i to moje insistiranje nije znak, niti slabosti, niti neke preteranog mirotvorstva, mada ja jesam miroljubiv čovek, već prosto osećaja kako institucije funkcionišu. Prosto to u šta mi ponekad pretvaramo parlament, kažem u prvom licu množine, mi mada naravno, mislim prevashodno na one koji su i brojniji i odgovorniji za stanje u parlamentu, ali Boga mi i neki sa ove strane, hajde i to da kažem, to definitivno nije dobro i to urušava i uništava instituciju.

Neću više o tome. Prosto, skrećem vam pažnju kolege i naravno rukovodstvo Skupštine kojem nije lako, ponekada ja prosto smatram da je juče kolega Marković i Đurišić dobio svoje kazne na pravdi boga, ali nisam čuo da li je bilo, kao nekih dobacivanja druge vrste i onda to svakako ne mogu da pozdravim. Ali, ono što se javno čuo u prenosu, a to je bilo prosto da je onaj čovek tražio da se utvrdi kvorum, posle i predsednica konstatovala da kvoruma nema, i bila je opravdana ljuta kao i predsedavajući iz vaše poslaničke grupe, bili su ljuti na svoje poslanike, jer ne možemo očekivati od opozicije da vam puni salu i da daje kvorum.

Da se vratim na one zakone i pominjanje je bilo aerodrom. Nisam bio u toj grupi koja je išla i defilovala za Niš, iako mislim da bi trebalo dati šansu Nišu i gradu Nišu i da razvija aerodrom i naravno, država bi trebalo da im pomogne u tome, nije nužna da uzima vlasništvo nad aerodromom, mada ne mislim da je i smak sveta da država ima vlasništvo i nad raznim drugim stvarima, ja sam generalno državista i podržavam to, i uvek sam se protivio problematičnim, pa čak i nekim sasvim problematičnim privatizacijama.

Mislim da je tu problem napravljen mnogo ranije, ne sa samim aerodromom Niš nego sa koncesijom za beogradski aerodrom, tu je ključni problem i to će se pokazati, pre i posle, gde je jedna firma koja je dobro poslovala, koja je imala potencijal, koja je bila ponos i koji čak i ovi zli prethodnici nisu ni hteli ili nisu stigli da prodaju, privatizuju, sada se daje u koncesiju Francuskoj firmi koja uzgred rečeno ima posredno i vlasništvo i koncesiju i interese i na prištinskom aerodromu i onda pretpostavljam da zbog toga Niš na neki način smeta. Mislim da državi Srbiji ne treba smetnja i verujem da će oni nastaviti da ulažu, bilo da preuzmu vlasništvo ili da se odreknu tog vlasništva. Mislim da aerodrom „Konstantin Veliki“ da će nastaviti država da ulaže u taj aerodrom.

Što se tiče argumenta neće nigde odneti, neće niko odneti aerodrom, to se često navodilo kada je reč bilo o ovoj zemlji koju su kupovali neki sumnjivi investitori i posebno Arapi. Isto kaže se, neće odneti niko zemlju. Pa, neće odneti ni vodu, neće odneti ni banje, ali generalno nije dobro da prodajemo i odričemo se vlasništva nad onim što čega ne moramo da se odreknemo.

Da ne bude da stalno kritikujem, evo da se osvrnem na juče, danas potpisan ugovor o IMT-u, fabrici traktora, to je primer dobre mere, a nadam se da će se dobro i završiti, ne znamo, ali čini se da je to nešto što treba pohvaliti. Bolje bi bilo da se razvijao taj brend kao naš domaći brend, ali mi u ovoj saradnji sa indijskom ili srpsko-indijskom firmom ili vlasnikom, ne mora da bude loše. Isto tako i ova investicija u Smederevu, železara, sa Kinezima deluje perspektivno, nadam se da će se tako i završiti.

Dakle, nije reč o tome da ćemo mi, ja ili bilo ko kritikovati sve što vlast uradi, meni je žao što nije bilo više prilike da pohvalimo neka dobra rešenja u ovim zakonskim rešenjima. Niko nije lud da neko dolazi i da najgora vlast ponekad mora da čini dobro, mora da radi dobro.

Isto tako ne znači da su predlozi opozicije i automatski i apriori loše. Meni je žao što zbog sumnjive i čudne politike podnošenja amandmana i problematične i neodržive politike podnošenja amandmana vladajuće koalicije, na prve članove, prvih zakona, ja recimo nisam stigao prošli put da pohvalim Zakon o saobraćaju koji je ovde branio ili je trebalo da brani ministar Stefanović, koji je prepun dobrih rešenja i jednog koji mi se nije dopao gde su one visoke kazne za pojas, jer on sam može ali i ne mora da se na to osvrne, pošto nije sada taj zakon na dnevnom redu, dakle, mislim da one Drakonske kazne za nevezivanje pojasa, znači, nevezivanje pojasa prosto nisu dobre i da na neki način indirektno podstiču korupciju ili mogućnost manipulacije ili previše visoko, jer 10 hiljada za pojas na zadnjem sedištu. Prosto to znaju i policajci i oni koji se voze, da je to teško održiva i sprovodiva mera.

Svejedno, generalno ovaj zakon je dobar. Hoću da kažem da nam ne dopustite ni da pozdravimo niti da pohvalimo nešto što jeste za pohvaliti i ovaj sada tehnički, ali bitan zakon, odnosno tačka osam, čini mi se, kojom se omogućava da i oni koji sada ovih šest meseci u ovom prelaznom periodu dobiju potomstvo mogu da koriste neku beneficiju. Dakle, ovaj Zakon o PDV-u koji to omogućuje, to jest izmene i dopune tog zakona, takođe je nešto što treba pozdraviti. Jeste to nešto rutinski, ali za one koji očekuju prinovu u tom periodu i te kako je važno.

Ono što ne mogu pozdraviti, što mislim da makar usvojili, što će se naravno usvojiti od strane vladajuće većine ovi zakoni i ovi predlozi, treba da vam makar ostane u uhu i negde u malom mozgu, to je da kada se više puta kaže, kao što smo čuli danas, odnosno sada malo čas, da građani bolje žive. Znate, prepustimo to građanima da procene kako bolje žive. Verujem da žive bolje nekoliko stotina hiljade građana koji su direktno ili indirektno vezani za vlast ali svejedno oni će to osuditi na izborima, a sudili su sada kako su sudili, ja o tome imam svoje mišljenje, ali ja kažem, njihova je poslednja.

Čule su se i pohvale na račun kredita, ovog kredita Nemačke razvojne banke, i ja sam tu sistematski protiv i lepo sam više puta ili nekoliko puta razgovarao sa ministrom Vujovićem, žao mi je što sada nema ministra Vujovića koji je takođe stručnjak i ne možete nikako poreći da nije stručnjak, jer se ja ne slažem sa njegovom ideologijom koja je po meni suviše bliska ideologiji i filozofiji ekonomskoj MMF-a i Svetske banke, ali svakako je stručnjak u svojoj oblasti. Činjenica je da su ovi krediti uzimani pod boljim uslovima nego ranije. To ste istakli i ja se tu slažem, ali budimo pošteni i kažimo da uslovi na tržištu kapitala su se promenili u međuvremenu.

Dakle, prosto, sada su krediti jeftiniji generalno i kamate su generalno manje. Dakle, nije samo do mudre i dobre politike Vlade, nego i toga što se, prosto, menjaju okolnosti na tržištu kapitala, pa su kamate generalno niže.

Posebno je zabrinjavajuće i posebno me brine to što se uzimaju sistematski od, pre svega, mada se uzimaju i od Kineza, moram priznati, ali i od Nemačke razvojne banke krediti ili garancije, koji su vezani za EPS, za Elektroprivredu. To meni liči ili miriše, niko od vas nije sad od naših ministara ovde, ali jeste možda gospodin Đorđević stručnjak za tu oblast, ali meni se to čini, više bih voleo da je tu i gospodin Antić, da se malo korak po korak uvlači nemački partner i Nemačka razvojna banka u to, u neku vrstu saučesništva, pa onda i suvlasništva u EPS, koji je poslednja zlatna koka i najveća zlatna koka domaće privrede.

Ja sam već dobio garancije ili barem uveravanja od strane ministara da se to nikada neće dogoditi i da niko ne računa na prodaju EPS-a. Ja i ne mislim da će ga neko u komadu prodavati, ali plašim se ono prodaje na parče, između ostalog, i preko nevraćenih kredita.

O Srbijagasu je više govoreno. Ako je on sad prestao da bude gubitaš, meni je drago, ali on jeste bio neka vrsta crne rupe iz različitih razloga, između ostalog, i zbog toga što je socijalizovao, na neki način, gubitke, odnosno neplaćanja i građana i privrede, tako da ne možemo uvek kriviti samo rukovodstvo firme, ali, prosto, trebalo bi ta najvažnija preduzeća, strateška preduzeća po svaku braniti i od njih činiti neku vrstu motora ekonomskog razvoja.

Da, FATFA, to naravno ništa ne znači građanima, to je organizacija za kontrolu i sprečavanje pranja novca. Dakle, to je nešto i razlog zbog kojeg se donose barem ovi prvi zakoni ili izmene i dopune zakona.

Gospodin Stefanović je to predstavio kao neku rutinsku stvar, da mi moramo da prilagodimo to svoje zakonodavstvo tim njihovim pravilima, da nije reč o tome da smo mi na nekoj crnoj listi, da nije reč o tome da se ovde nešto pere novac i vrše zloupotrebe, nego, eto, prosto, iz administrativnih, tehničkih, gotovo birokratskih razloga sada treba da to prilagođavanje izvršimo. To je, nažalost, samo jednim delom tačno. Činjenica je da od 2012. godine naša vlast i naše vlade nisu izvršile to prilagođavanje i činjenica je da se Srbija našla u jednom trenutku u relativno lošem društvu. Ne bih rekao da je to samo zbog lošeg računovodstva ili načina registrovanja platnog prometa.

Moje konkretno pitanje za gospodina Stefanovića s tim u vezi jeste, i biće mi drago da on to potvrdi ili demantuje, da li možda on na osnovu svojih saznanja misli ili ima osećaj da su i neke arapske investicije i novac iz nekih arapskih zemalja, pre svega iz Emirata i okruženja, doprinele toj sumnji i povećanoj pažnji na Srbiju u vezi sa mogućnošću, mogućim i hipotetičkim eventualnim pranjem novca, pa i zbog toga ova opservacija i ova kontrola povećana kada je reč o Srbiji?

Ima i političkih razloga vrlo verovatno i to je ovde negde pomenuto, kao i takođe možda su tu prisutni. Dakle, postoji sumnja da jedan deo arapskih investitora iz arapskog sveta dosta labavo i dosta elastično, tako da kažem, tumači te norme i ta pravila, borbu za sprečavanje korupcije i pranja novca i u tom svetlu se tragaju i ispituju putevi tih nekih arapskih investicija u mnogim evropskim zemljama, pa i od strane SAD.

Za aerodrom sam rekao.

Poslednja stvar za igre na sreću. To je neke ovde mnogo zabavljalo. Ja stvarno mislim, i to sam rekao ministru Đorđeviću u prolazu, da se to ne rešava ovim izmenama. Ovo su tehničke izmene, ali, evo, preporučujem svima koji su za to nadležni, mislim da je u Srbiji suviše zavladao jedan lobi kladioničarski, da je broj kladionica na svakom ćošku, bukvalno pored škola, pored obdaništa, a i nezavisno od toga, prosto ih previše ima. Praktično, gde god nova se otvara neka firma ili se otvori neka nova tabla, novu reklamu vidimo. Tu je uvek neka reklama za kladionicu. Prosto, sa tim se preteralo.

Jeste da se na taj način ubiraju neka sredstva, ali mislim da tu prosto to nije dobro i ja sam skloniji da to bude pod strožom kontrolom i daleko od toga da će se sada ukinuti ili zabraniti, ali, iskreno rečeno, mislim da su tu potrebne mnogo strože mere i nadam se da će budućim izmenama tog Zakona o igrama na sreću onda se na to više obratiti pažnja. Em su ružne slike, ružne su scene, a mislim da je i šteta mnogo velika, mnogo veća od toga poreza i tog novca koji se sliva po tom osnovu u budžet.

Prosto, možda bi trebalo razmisliti o nekim zonama, kao što su to uradile neke zemlje. Kažu, mala je Srbija. Pa nije toliko mala. Možda bi trebalo neke punktove napraviti gde bi bilo dozvoljeno to klađenje i na taj način neka vrsta srpskog Las Vegasa ili nekih sličnih zona koje postoje i u nekim drugim zemljama. Bar bi se te ružne slike sklonile sa ulica i mislim da bi bilo mnogo manje i upropaštenih porodica, brakova, karijera, jer, nažalost, to deluje zabavno, ali svi znamo ili znamo iz okruženja da se mnogi životi čak, kažem, i brakovi i porodice lome i upropaštavaju po takvim mestima. Ne može to država da spreči, ali može da ne doprinosi takvom stanju. Dakle, razmislite o toj nekoj vrsti kvasterizacije tih igraonica na sreću, s jedne strane i budite oprezni sa ovim novim kreditima, čak i kada deluju privlačno, jer dug je uvek zao drug. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pozdravljam gospodu ministre. Drago mi je i nadam se da će ta praksa da Vlada dolazi redovno biti nastavljena i što bude češća ta praksa, to će biti i manje tenzija i više mogućnosti da se nešto kvalitetno i kaže, jer je to važna kontrolna funkcija parlamenta. Kao što vidite, nije tako strašno i ne boli. Ali, vrlo je važno da svi mogu da dođu do reči, u većoj ili manjoj meri, nikada dovoljno.

Meni je žao što tu nema nekoliko ministara kojima bih imao mnogo toga da kažem, ali još više mi je žao ako, evo, već sat i po pričamo ovde, a nije pomenuta tema i nisu pomenuti događaji na Kosovu i Metohiji. Tako da ću ja morati predsednici Vlade, kao politički najodgovornijoj ličnosti, da uputim to pitanje, a mnogo je pitanja i dilema u vezi sa tim, kao što je i veliki žal što Skupština Srbije još uvek nije o tome raspravljala, ni nakon ubistva Olivera Ivanovića, ni sada, nakon ovih najnovijih nemilih scena u Kosovskom Mitrovici.

S tim u vezi, gospođo Brnabić, da li znate čija je ovo izjava i čije su ovo reči: „Mislim da naš narod na Kosovu i Metohiji ima razlog za zadovoljstvo. Postigli smo dobre sporazume. Večeras se uspostavlja Zajednica srpskih opština“? To su reči od 25. avgusta 2015. godine, reči tada predsednika Vlade, vašeg prethodnika i sadašnjeg predsednika, Aleksandra Vučića. Dakle, avgusta 2015. godine on je čestitao građanima Srbije i Kosova i Metohije uspostavu i odluku o uspostavljanju Zajednice srpskih opština.

Iste večeri, njegov bliski saradnik i tadašnji i sadašnji šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, objavio je svoje čuvene reči o pet prema nula za Srbiju, kako smo pobedili i kako onaj ko gubi ima pravo da se ljuti. Da ne kažemo da je to iz 2015. godine izgleda samo repriza već jedne prethodne pobede, naravno, u navodnicima, iz 2013. godine, kada je potpisan prvi Briselski sporazum, a ovo je bio drugi Briselski sporazum.

Dakle, pet godina posle toga, te famozne Zajednice srpskih opština nema, a videli smo i sami, i sam gospodin Đurić se mogao uveriti, nažalost, i na svoju i na našu žalost, na sopstvenoj koži šta i kako stoji stvar sa srpskom stvari na severu Kosova i Metohije.

To što se dogodilo gospodinu Đuriću, što je taj vandalski čin i taj masakr i mrcvarenje koje je pretrpeo, jeste jednim delom, naravno, i posledica ishitrenog, pogrešnog, naivnog i koju drugu reč da upotrebimo, neku težu neću sada, potpisivanja Briselskog sporazuma. Mislim da je to politička greška i odgovornost za one koji su u tome učestvovali. Zanima me vaše mišljenje o tome i šta Vlada namerava da preduzme u vezi sa tim?

Kao što rekoh, dobro je razgovarati, čak i kada se ne slažemo. Ali, ne mogu da se složim, nažalost, sa ovom konstatacijom koju ste sada rekli kako je Briselski sporazum potpuna pobeda Republike Srbije. Mislim da gorke plodove te pobede, nažalost, gledamo i gledaju Srbi na Kosovu i Metohiji svih ovih godina.

Svejedno, slažem se u drugom delu onoga što ste rekli, a to je da je besmisleno razgovarati o bilo čemu dalje dok se ne primeni ono što je prethodno. Tačno, ali mislim da je to zaključak do koga je trebalo doći mnogo ranije, i ne samo vi, nego i vaši prethodnici na mestu predsednika Vlade. Drugim rečima, već gospodin Ivica Dačić kao premijer, pa onda, naravno, i gospodin Aleksandar Vučić, pa i vi, jer i vi, evo, tu ste neko vreme, morali ste doći do istog zaključka koji sada kažete, a i sada nije jasno koliko je tvrd.

Dakle, besmisleno je da se pravi bilo kakav dogovor, sporazum na pijaci, privredni, kakav god, trgovinski, a kamoli sporazum koji se tiče najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja Republike Srbije, na taj način da se vi, odnosno mi, država Srbija, obaveže da primenimo sve, doslovno sve, bolne i, po meni, neprihvatljive stvari koje u suštini znače širenje teritorijalnog integriteta Prištine na čitavu teritoriju, tj. na sever, uključujući i ukidanje sudstva lokalnih, bezbednosnih snaga, naravno, dodelu telefonskog broja, međunarodnog telefonskog broja Prištini, odnosno na Kosovu, a da oni za to vreme ne urade ništa.

Neke bi moje kolege, neki bi na mom mestu upotrebili mnogo teže kvalifikacije, gospođo Brnabić. Pominjale bi se izdaje, prodaje, predaje, veleizdaje. Ja neću to. Evo, moj kolega Slaviša mi dobacuje. Ali, ja vam kažem, u najboljem slučaju, radi se o naivnosti, nesposobnosti i nekompetentnosti. Ne može se na taj način pregovarati o bilo čemu, a kamoli o najvišem pitanju. Ja neću da kažem da nije bilo dobre volje. Prosto, mislim da je bila greška. Da li ste prevareni, da li ste obmanuti, da li je bio pritisak? Da li je, možda, neko time plaćao ili određivao dozvolu da se formira Vlada 2012. godine? Ja u to ne ulazim. Ali, evo, ja vas pitam konkretno – šta sad nameravate da učinite po tom pitanju?

Da li ste spremni da prihvatite da sramnu primenu Briselskog sporazuma, zakasnelu u formi formiranja Zajednice srpskih opština i da vam to bude kompenzacija za, recimo, davanje stolice Kosovu u UN ili za potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma? Dakle, to je nešto što je trebalo da se uradi pre pet godina, pre četiri godine, pre tri godine, a ne da vam to sada, ili nekome, posluži… Evo, dobili ste na kraju tu Zajednicu srpskih opština i sada, hajde, idemo dalje, dajte Kosovu, priznajte nezavisnost Kosova. Dakle, hoću da kažem, Ministarstvo spoljnih poslova mi je to potvrdilo više puta pismeno odgovor na moje pitanje da ne dolazi u obzir stolica za Kosovo u UN i da ne dolazi u obzir niti direktno, niti indirektno priznanje kosovske nezavisnosti, a to znači ni potpisvanje pravno obavezujućih sporazuma, jer zna se šta znači pravno obavezujući sporazum između dve ravnopravne strane. Hvala.

Definitivno se ne slažemo, ali barem da vidimo oko čega se ne slažemo.

Očigledno je da vi loše, nejasno upotrebljavate reči „nije implementiran“. Nažalost, implementiran je Briselski sporazum u svim tačkama koje su se ticale obaveze Srbije, i to je loše. Nije implementiran u onih pet koje se tiču obaveza albanske, odnosno kosovske strane. To govori o tome da nije bio dobar sporazum.

Što se tiče drugih stvari koje pominjete, moram vas podsetiti gospođo Brnabić i srpsku javnost, šta god mislili o toj prethodnoj vlasti, 2012. godine u leto nije bilo nikakve granice, niti carine, tu su moje kolege, na Brnjaku i Jarinju. Sve to, uključujući implementaciju tih Borkovih sporazuma, uključujući implementaciju, sve je to uradila ova Vlada, odnosno posle 2012. godine. Moje je mišljenje, nažalost, da je zbog toga došla u priliku da bude vlast. Pričaćemo o tome.

Podržavam vašu čvrstinu i žustrinu glasa, ali se plašim da se to negde ne razvodni posle poseta Mogerinijeve ili razgovora, poziva nekih ambasadora.

Bilo kako bilo, gospođo Mihajlović, treba da se rastanemo, a da vas nisam pitam – šta bi sa „Beogradom na vodi“? Upravo sada u aprilu mesecu trebalo je da se usele prve kule po obećanjima sa najvišeg mesta, odnosno predsednika Vučića, da dođe do useljavanja u prve kule „Beograda na vodi“. Koliko ja vidim, imamo više Beograd u vodi, a ne „Beograd na vodi“.

Mene brine nešto drugo i završavam sa time. Da li postoji opasnost, to je vaš resor, da Srbija mora plaćati penale zbog toga što nije izvršila deo nekih infrastrukturnih radova i obaveza po tom ugovoru o „Beogradu na vodi“? Dakle, loš je ugovor, bojim se da ćemo pre ili kasnije, možda ni vi ni ja nećemo sedeti ovde…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.)

…gde sada sedimo, već će država Srbija morati da plaća penale. Bolje ga raskinite na vreme. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam svega nekoliko minuta, ali ću biti inspirisan čime je završio ministar Ružić, pa ću se ipak osvrnuti malo i na ovaj njegov zakon, odnosno elektronskoj upravi. To je zakon koji nam je potreban.

Mislim da je smešno da sada bilo kome spočitava kako hoće da vrati, ili se pravi kao da je kameno doba ili neku praistoriju. Naravno da je digitalizacija na neki način sudbina i neminovnost. Ali to ne znači da treba ići haotično i stihijski u to kao što se nažalost kod nas godinama čini kad god je nešto u modi. Sada je u modi digitalizacija, pa onda sve što ima tu reč u sebi onda su svi srećni, kao što je o tim reformama, kao što je reč i pojam Evropa i nije bitno šta, patriotizam, sve razne druge stvari, svaka tako reći može da bude, da se pretvori, svaka dobra ideja kada se pretvori u ideologiju, a onda u sredstvo manipulacije može da izazove kontra efekat.

Samo bih skrenuo pažnju, ministar je o tome nešto govorio, ali ne verujem da ćemo stići kada dođe do amandmana, kada je reč o bezbednosti, zaštiti podataka i bezbednosti. To jeste problem i tu ima problema i biće, svugde ima. Samo skrećem pažnju da se malo na to obrati pažnja. Skrenuo bih pažnju na član 12. i 13. gde se govori o zaštiti podataka, pa se pominje neki megi metar registar. To zvuči, to se samo u jednom članu pominje, taj metar registar, sa krajnje neodređenim nadležnostima ili bar nejasno i neprecizno formulisanim.

To pomalo podseća na nekog velikog brata, odnosno na neki matriks otprilike gde se svi podaci svih građana skupljaju i onda to ostavlja mogućnost i prostor za manipulaciju. Toga možda neće biti, ali ovako kako stoji u tom članu 13. pročitajte svi kolege, nije ništa tu bitno ni strašno niti bolno, tu je prosto potrebno, najblaže rečeno, ozbiljna razrada. Znači, najblaže rečeno ozbiljna razrada kada je reč o zaštiti podataka, a naročito o tom čuvenom metar registru, znači gde se svi oni registri sabiraju negde i skupljaju, a imamo jedan kratki mali člančić, odnosno član gde se o tome govori.

Prosto nije bitno da li će se to kasnije urediti nekom dopunom ili nekim podzakonskim aktom, samo skrećem pažnju da je to potrebno jer su građani, ovo sam naveo kao razlog, ne samo u Srbiji ne govorim samo o Srbiji, svuda u svetu postoji ta povećana osetljivost kada je reč o tajnosti podataka, podacima koji cure, evo, imali smo i pre neki dan skandal sa fejsbukom i tako dalje. Znači, nije to nikakva naša specifičnost ali naravno da smo mi dodatno osetljivi zbog prošlosti i zbog ovog totalitarnog iskustva, sistema kojim smo bili okruženi, u kome je dobar deo nas živeo.

Što se tiče drugog zakona, dakle, Zakona o udžbenicima, i uopšte kada je reč o tim zakonima, nismo slučajno mi stavili kao, da nismo zauzeli jasan stav prema tim zakonima ne zato što nismo opozicija, naravno da smo čvrsta i oštra opozicija, ali kada zakoni izađu iz ove Skupštine, iz ovog doma, to postaju zakoni države Srbije. Dakle, onda to više nisu vaši, naši zakoni, ko je predložio, ni koje ministarstvo, ni koja vlada, niti opozicija. Sam ja sam nailazio na slučajeve kada mi priđu građani i kažu, evo za ovo malo svog parlamentarnog iskustva, kažu – evo, sad ste vi usvojili ovaj zakon i tako dalje. Onda morate da objašnjavate, pa nisam ja usvojio, ja sam bio protiv, uzdržan. Građani manje više nas doživljavaju, šta god mi o tome mislili, zapravo kao neko telo koje jeste i tu su oni u pravu, koje bi trebalo da bude jedinstveno ili barem oko nekih stvari jedinstveno. Tako da kažem treba da nam bude zajednički interes da ti zakoni budu bolji.

Niko nema takvu nepogrešivost niti ministar, niti ministarstvo, niti pozicija, niti opozicija. Zato bi trebalo, i ja pozdravljam inicijativu kolege Stojimirovića od pre podne kada je pominjao to kako bi tu trebalo i jedni i drugi da popuste i da nam ti amandmani ne služe samo kao neko nadgovornjavanje, ko će kome uzeti ili potrošiti više vremena nego se tu traže elementi konsenzusa i kompromisa, na kraju krajeva, u cilju zajedničkog rešenja, u smislu da taj zakon bude bolji nego što jeste, makar da se spreče neke mogućnosti zloupotrebe, kako god.

Par konkretnih pitanja u vezi sa Zakonom o udžbenicima za gospodina Šarčevića. Naime, moja intencija i moja dilema se pre svega tiče položaja javnog izdavača, nećete se iznenaditi, to je Zavod za udžbenike, ali nije ni bitno kako se zove. Ovde se on zove javni izdavač, čija je sudbina i čiji je položaj veoma težak. To ljudi iz struke znaju, dok građane to na prvi pogled ne zanima. Ali vraga, kao što mnogo toga o čemu se ovde radi i o čemu mi raspravljamo deluje kao da je nešto apstraktno, i jeste, i komplikovano, često ni poslanici ne znaju i nije im baš jasno o čemu je reč, ali, bogami, ima vrlo konkretne i vrlo opipljive posledice kada ode u život. Dakle, ne znaju šta piše u Zakonu o udžbenicima, ali i te kako znaju da li plaćaju skuplje ili jeftinije udžbenike.

Ova konkurencija, ova otvorenost za to da svako može da izdaje udžbenike, to deluje dobro, deluje liberalno, deluje da podstiče konkurenciju, ali nije rezultiralo, nije dalo efekat u smislu smanjivanja cene udžbenika, jer zapravo paket udžbenika iz godine u godinu raste. Javni izdavač, Zavod za udžbenike, u teškom je položaju. Jednim delom su oni sami za to krivi, jer broj zaposlenih kod tog izdavača raste iz godine u godinu, a njihov udeo na tržištu je sve manji i manji.

Od nekadašnjeg monopoliste koji je štampao sve udžbenike, sada, vi me ispravite ili dopunite ako nije potpuno precizan podatak, plašim se da je sada udeo iz Zavoda za udžbenike u ukupnom tržištu udžbenika negde oko 3%. U svakom slučaju jednocifren je. Znači, nekoliko procenata. A imaju, po mojoj evidenciji, a vi me opet ispravite ako grešim, oko 300 zaposlenih.

Odlično. Dakle, i više od toga, preko 300 zaposlenih.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Vukadinoviću.)

Istovremeno, međunarodni izdavač, onaj koji pokriva svakim danom sve veće tržište, ima preko dve trećine tržišta, ima nekoliko desetina zaposlenih. Dakle…(Isključen mikrofon.)

Ne, ne , dozvolite mi. Hajde da budemo realni. Odavno se koristi manir da se pod diskusijom o zakonu, koji nema nikakve veze sa zakonom, niti sa amandmanima, zapravo koristi to vreme za diskvalifikaciju političkih protivnika.

Ako je neko, a ja sam pratio oko 90 posto ove rasprave, svi su sa ove strane govorili konstruktivno o zakonu i to gospoda ministri moraju da prihvate.

Dali su neke primedbe, nešto su rekli, nešto je osnovano, nešto je odgovoreno, itd.

Prosto mislim da nije u redu drage kolege i mi možemo da se pozovemo na Poslovnik, ali ja neću da se pozivam na Poslovnik, mislim da je mnogo bolje da dajemo repliku i da se raspravlja u tom obliku replike, da raščistimo neke stvari, nego da se na ovaj način kao, aludirajući, uzgred rečeno, iznoseći apsolutne neistine i da se stalno pokušava neko da se diskvalifikuje sa neke strane. Mogli bismo i mi mahati, ili tačnim i u tačnim izvodima.

Znači, ja tražim repliku, i objasnio sam zašto.

Zašto niste intervenisali onda kada je kolega govorio o nečemu što nema nikakve veze sa dnevnim redom niti sa zakonom koji je na dnevnom redu?

A nego ste vi?