Ja sam čuo tu diskusiju maločas i odmah da vam kažem, ako neko smatra da je neko od kolega ugrožen, po bilo kojoj osnovi, dajte mi peticiju, dajte mi potpis, dajte mi papir, tekst pisma, vrlo rado ću potpisati, bez obzira o kome se radi i da li pripada vlasti ili opoziciji. Oko toga nema ništa sporno. Pogotovo ako je reč o pripadniku ne bilo koje manjine, već o bilo kom državljaninu ove zemlje. Posebno kada je reč o bunjevačkoj nacionalnoj manjini, to je priča o kojoj znam dosta i prilično sam dobro upoznat i zaista smatram da je to jedna od najugroženijih nacionalnih manjina u Srbiji, uzgred budi rečeno, i pored Vlaha, zato što su predmet specifične asimilacije od tzv. zemalja matice.

Nazovimo to kako hoćemo, ali to nije predmet mog amandmana i to nije razlog da se ne podrži taj amandman.

Dakle, kada bilo ko kome, a bilo je takvih pretnji i prema pojedinim poslanicima ovde u Skupštini, preti, iznese ih, ili uvredi, uvek sam spreman da reagujem, ne obraćajući pažnju da li je vlast ili opozicija.

Ono pak na što, moram da kažem i to je kolega Atlagić sada ponovio, pred licem javnosti, onih koji još imaju snage i strpljenja da ovo slušaju, on je potpuno rutinski valjao uvrede na račun nas iz opozicije od stranke predstavnika vlasti – lezilebovići, lenjivci, još mnogo gori i gori izrazi.

Budimo realni, koleginica Radeta je tu sama ispred SRS-a, ja sam sam ispred ovoga dela, uslovno rečeno, opozicije. Dakle, nikoga ne predstavljamo, sami sebe predstavljamo.

I još nešto, gospodin Martinović ima problem, i opet uvredljiva formulacija – opštinsko dete. Znate, ja nemam problem da budem svoj, a da podržavam više ili manje određene političke programe. Vi ste, gospodine Martinoviću, navikli da budete nečije dete, a ona promenite kolevku pa odete u drugu kolevku. Pa onda kako ste govorljivo zastupali i branili jednu stranku, sada branite drugu stranku, jednog lidera pa drugog lidera.

U svakom slučaju, mi smo tu poslanici koji treba da iznosimo svoje stavove i zastupamo svoje stavove unutar neke šire pozicije koju zastupamo – vi vladajuću, ja opozicionu. I nije tačno da nisam opozicija. Jesam, vrlo oštra, nažalost, i rekao bih ispravna, odnosno srazmerna opozicija ovoj vlasti, a voleo bih da se prevarim u pogledu nekih stvari, pogotovo kada je reč o ovoj tematici KiM, gde upravo danas, i to je takođe mogla da bude tema u ovom parlamentu, ali to nije tema u ovom parlamentu, da je predsednica Vlade ove zemlje danas dala izjavu gde kaže da je Srbiji potreban kompromis, a put do tog kompromisa vodi tako što Srbija ne treba da insistira da je Kosovo Srbija. Ona kaže – mi smo govorili da je Kosovo Srbija, tačka, a ako nastavimo da pričamo da je Kosovo Srbija, onda neće biti kompromisa.

Jedno je kompromis, jedno su pregovori i jako je opasno, gospodine Martinoviću, i završavam time, ovde su pominjani Čanak, Čeda, itd, odnosno gospodin Jovanović, Nenad Čanak i drugi poslanici koji zaista ne dolaze. Ali, oni su mnogo bliži stavovima vas, vas kao vlasti, i kad je reč o Kosovu i stavu prema KiM, nego meni ili nekim drugim poslanicima iz opozicije. To je žalosna činjenica. To je činjenica koju ni sami sebi nećete da kažete.

Nenad Čanak je u vlasti u Novom Sadu. Nije on deo opozicije. Ovde ne dolazi iz razloga iz kojih ne dolazi. O Čedi Jovanoviću da ne govorimo. NJegovo mišljenje je takvo da bi gospodin Jovanović potpisao ono što ste vi sada rekli. Ko problematizuje i ko se zalaže za zamrznuti konflikt, ko se protivi sporazumu, taj neka uzme pušku, opasače i pušku na rame i neka ide u borbu. To nije način kako se vodi dijalog i pregovori, gospodine Martinoviću, to je kapitulacija u…. (Isključen mikrofon.)

Po amandmanu.

Bez obzira što je ovo sada možda manje atraktivno nego kada se ovde polemiše, mislim da je važna tema i treba zaista s dužnom pažnjom da joj se posvetimo, makar polovinu onog vremena koliko se troši na ove političke, ako su to političke, ili ne znam, prepucavanja, a najčešće i uvrede.

Dakle, pitanje lokalne samouprave, kada već ovakva amandmanska rasprava izgleda kako izgleda, mislim da je tu kolega Miroslav vrlo korektno postavio pitanja, a kolega Arsić je tu replicirao, sa razlogom, evo i sada, je i kolega Jokić, a i ministar. Hajde malo oko toga da popričamo, iako neće verovatno niko tu neke velike političke poene i pažnju ubrati.

O čemu se radi, malo da prosto vidimo o čemu je reč. Iz bilo kog razloga, iskrenog ili manje iskrenog, neki poslanici smatraju da lokalne samouprave ne prolaze dobro, i da su uskraćene poslednjih godina, tokom mandata ove vlasti, da su uskraćene za dobar deo sredstava. Za to postoje vrlo jaki argumenti. U dva navrata, dakle, ne jednom, u dva navrata, je ova Narodna skupština, ne u ovom sazivu, nego od 2012. godine, umanjivala zapravo procenat sredstava koji pripada lokalnim samoupravama, pod različitim, više ili manje, dobrim izgovorima.

Glavni argument je, sada tu kolega Arsić, ja ga namerno pominjem, nemam ništa protiv da on odgovori i da replicira, ako ima potrebu, ako ne, ne mora, dakle, delom izrečen, a delom neizrečen razlog za to, a on ga javno, više, manje, rekao, jeste što su lokalne samouprave često nenamenski trošile te pare, troškarili se, plaćali zapošljavali, ili kupovali, ne znam, automobile, levo, desno, trošili, ovako i onako. Toga je sigurno bilo.

Ali, sada je tu, moja poenta, i zašto se javljam, a to je pitanje i za ministra, ali i za kolege iz vladajuće većine, ako je to tako, ako je promenjena, voljom građana, promenjeno raspoloženje i promenjeno stanje i vlast u praktično 95, 98% lokalnih samouprava, došli kadrovi koji imaju poverenje vladajuće stranke, zašto onda sada i dalje to nepoverenje, zašto se i dalje kažnjavaju građani koji žive u tim lokalnim samouprava, ako je neka prethodna vlast, ili neke prethodne vlasti, ako nisu radile dobro?

Ja mislim, i rekao bih da je to suština, iz toga će proizaći jedno moje pitanje za gospodina ministra, mislim da i pored ovoga nenamenskog trošenja kojeg je bilo, negde više, negde manje, negde ovako kao što vi kažete, negde možda drugačije, možda ne tako drastično, ali da je glavni motiv, ipak bio da se želelo privući što više para u centar, u republičku kasu, da bi pre bio bolji bilans, da bi se moglo reći kako deficit opada i kako Vlada ima rezultate. To je logično.

Ali, kolateralna šteta te akcije, ovih ekonomski bilansa, ovih rezultata kojima se vlast hvali, već nekoliko godina, jeste zapravo kolateralna šteta, i ceh jesu platile lokalne samouprave, kojima su realno umanjena sredstva.

Sigurno se trošilo para i na pokrivanje dugova koji su napravili bivši, ali, kažem, ponavljam, drage kolege, više od pola decenije ova vlast, odnosno ti bivši su bivši, nisu na vlasti.

U tom svetlu, s obzirom da je prošlo toliko godina, koliko je prošlo, navodno državna kasa i državne finansije su stabilizovane, ja prosto pitam gospodina Ružića, odnosno ministra resornog – da li smatra, on i njegove kolege, da su se stekli uslovi, jer bi se moglo razmisliti da se sada, evo, to bi bio sjajan poen, uzgred budi rečeno vama, za neke buduće lokalne izbore, da se traži povećanje, odnosno vrati jedan deo novca koji je bio ne ovako transfernim sredstvima, ne odokativno, iako ja uvažavam da i to nije sasvim odokativno, postoje naravno, kriterijumi, ali, kao znamo, ti se kriterijumu mogu nekako rastegnuti.

Dakle, da se prosto poveća procenat koji pripada, ili vrati deo onog procenta tih sredstava koja su pripadala lokalnim samoupravama po osnovu transfernih sredstava.

Dakle, da li postoji ta ideja, da li on misli da je to dobra ideja, ja mislim da bi bila, a uzgred budi rečno, to vam je besplatan savet, pred ove lokalne izbore, to bi sigurno dobro odjeknulo i u vašem biračkom telu. Hvala.

Zahvaljujem.

Kolega Martinović me je direktno pomenuo, uzgred je rečeno i u neistinitom, netačnom kontekstu.

Pitali ste da li i ko je predstavnik, ko govori ispred. Ja nisam član stranke Vuka Jeremića, nisam ni član poslaničkog kluba Vuka Jeremića, niti u nazivu našeg kluba nema, ovaj klub čine ljudi koji su neki članovi stranke. Ono što je bitno, dakle, nemojte širiti ruke, mislim da je gospodin Vuk Jeremić bio vrlo dobar ministar spoljnih poslova, to nisu mislili ni članovi njegovi stranke, nisu baš svi bili oduševljeni, mislim da je bio solidan ministar spoljnih poslova, mislim da se borio protiv priznanja nezavisnosti Kosova, više ili manje uspešno, nije imao dovoljno podrške u tome, često ni od sopstvene Vlade, kao što se i ova sadašnja Vlada protiv toga bori.

Ali, poenta je da ovo zaista nije sednica posvećena liku i delu Vuka Jeremića i Dragana Đilasa i ne znam zašto kolege iz vladajuće stranke uporno pokušavaju u to da je pretvore. Dakle, niti su na dnevnom redu, niti su direktno ili indirektno povezani sa ovim ličnostima.

Uzgred budi rečeno, pohvaljujem to da se više koriste replike, nego da se reklamiraju Poslovnici, na repliku se može odgovoriti, više ili manje uspešno. Ali, ne vidim da se može dozvoliti da se upotrebljavaju izrazi za bilo koga u ovoj Skupštini ili van nje da je na čelu organizovane kriminalne bande, i slično. Zamislite kako bi vama bilo kada bih ja nazvao vašu stranku, recimo, da ste organizovana kriminalna banda ili vašeg lidera da je šef organizovane kriminalne bande. Dakle, to ne radim, a bilo bio osnova i mogli bi se takođe citirati neki medijski natpisi i neki tekstovi, i tome slično. Dakle, to nas neće daleko odvesti.

Ovde je bilo pokušaja, ja bih rekao i pohvalnih, da se i zalaže na sabornost, na zajedničko delovanje. Ovo nije put kojim se ka tome ide i kojim ćemo stići, samo ćemo završiti u jalovoj polemici koja nikoga ne zabavlja, čak ni one koji nas gledaju. Ali, ako treba, možemo i tako. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Nije baš neka prijatna atmosfera i gotovo se čovek oseća neudobno, mislim da smo danas zaista, koliko smo se juče držali u okvirima, danas smo o svemu pričali samo ne o dnevnom redu i ne samo o ovim tačkama koje su važne. Naravno, da ima razloga i potrebe za nekom političkom raspravom, dijalogom, polemikom i zato ja uvek podržavam to da se replike dozvole, a da se ne zloupotrebljavaju poslovnici.

Bilo kako bilo, zaista jeste loše, skandalozno, kako god hoćete ovo objedinjavanje baba i žaba u našem dnevnom redu plus izuzetno mali rok, znači, samo 24 sata za pripremu o tako različitim tačkama dnevnog reda. Ja nisam supermen kao neke moje kolege koje su navodno sve to proučile, ali ono što sam pogledao, tu ima, naravno, kao i obično i kvalitetnih predloga i manje dobrih i mogućnosti i potrebe da se amandmanski interveniše, ali to će naravno ostati u drugom, trećem planu jer ova, čak ni dnevno-politička nego gora neka reč treba, borba ili potreba, želja, impuls prevlada i onda na kraju više niko ne zna o čemu je bilo reči.

Elem, ja sam imao dobru volju da glasam, pa me je kolega Živković zbunio, recimo da glasam za ove predloge, jer nisam znao za ovaj dopis koji on pominje, da glasam za ove predloge za članove Agencije za borbu protiv korupcije i gospodina Rakočevića Živojina, koga lično znam i mislim da će dobro obavljati taj posao i gospodin Janka Lazarevića. Dakle, mislim da su to kvalitetni, različiti, ali kvalitetni predlozi, da bi mogli da doprinesu radu te Agencije. Međutim, sada ću se raspitati da vidim koje je prirode, proceduralna primedba i ovo pismo koje je kolega Živković navodio. To kažem zbog toga što bez obzira što neće naš glas, naše grupe odlučiti ali prosto treba da se trudimo koliko možemo da govorimo stvari i da odlučujemo ne na zvonce ili na nečiju komandu, bilo čija bila ta komanda, nego po nekoj savesti, pa koliko dobro ili pogrešno procenimo.

Isto tako, pozdravio bih ova rešenja i to je već pominjano više puta od strane kolega sa oba dela ove sale, da je dobro što će se naći konačno mesto i rešenje za mesne zajednice koje su nekoliko godina bile u bezvazdušnom prostoru i da bi valjalo da se tu negde nađe prostora.

Ono što jeste problem jeste to što se takva dobra rešenja negde ostaju u drugom, trećem planu, ove naše, kažem, dnevno-političke borbe. Znači, dobro je i lepo je što će se naći neko institucionalno mesto, kažem, za tu važnu, potencijalno važnu ili najosnovniju, najelementarniju instituciju demokratije u ovom sistemu, ali da s druge strane podržavam i ovo da Bor i Prokuplje, dva grada dobiju status grada, odnosno da dve opštine dobiju status grada, ako će to značiti, kao što smo već čuli tim sredinama, možemo to da podržimo. Međutim, mislim da tu ima potrebe za ozbiljnim, i to pitam direktno gospodina ministra, potrebe za ozbiljnim preispitivanjem i tom politikom dodeljivanja statusa grada, a posebno statusa opštine.

Velika je asimetrija tu širom Srbije, jako su različiti kriterijumi. Znam da ne može biti kriterijum samo veličina i broj stanovnika ali prosto mislim da treba tu ozbiljno poraditi na toj rekonstrukciji. Ovo je sada linija manjeg otpora, to su administrativni centri, to su okruzi, najveće opštine u tim okruzima i onda će dobiti status grada. Neka dobiju, nadam se da će im biti od neke koristi. Pravo da vam kažem, mesne zajednice u Srbiji, u Vojvodini, vi imate Batajnicu, imate Futog, imate Sivac, dakle, imate neke mesne zajednice koje su maltene veće ne od opština nego od gradova, odnosno od ovih gradova koji imaju status grada. Dakle, to je jedna ozbiljna anomalija i to prosto treba promeniti, i politiku dodeljivanja statusa opštine, a možda i statusa grada. To sada možda nama nije važno, ali nije tako nebitno.

Ono što pak jeste najvažnije i čime sam hteo da završim, a kao mali prilog ovoj diskusiji, ovoj atmosferi koja se vodi. Znate, pravda je, kada smo ravnopravni, kada imamo sličan tretman, kada predsedavajući imaju sličan tretman. Ja ću samo malo ilustrovati da vidite u kakvoj atmosferi i šta smo mi sve čuli i to ne najgore stvari koji su predstavnici opozicije čuli od predstavnika vlasti ovde samo tokom današnje rasprave i time završavam. Kako bi bilo da sam ja to rekao ili neko od mojih kolega, koliko bismo dobili opomena, kazni i koječega drugog. Neću ići na ubistva i ko je kriv za ubistva, to preskačem.

Razorili ste zemlju, sve dok budete nas napadali mi ćemo znati da smo na dobrom putu. Toliko ste uništili i upropastili Srbiju da će nam trebati godine da se oporavimo. Karcinom koji ste vi napravili Srbiji ne može se izlečiti aspirinom, treba će vam neka jača medicina, a ovo zadnje dodajem ja. Da li zaista mislite da se u atmosferi takvih, a ovo je samo deo i to ne najgori deo optužbi koje se čuju na račun opozicije, da se zaista može kvalitetno i ozbiljno razgovarati o bilo čemu, a pogotovo o ovim važnim tačkama dnevnog reda koje su nam danas tu.

Što se tiče izbora Jorgovanke Tabaković, ne ulazim u ove privatne argumente i afere koje su pominjale neke kolege, ali pohvaljujem to što je inflacija držana na niskom nivou, pohvaljujem i devizne rezerve, ali mislim da je NBS trebala mnogo više da se posveti ovom razvojnom elementu privrede zemlje a ne samo očuvanju fiskalne stabilnosti. Hvala.

Samo na početku da reklamiram, ne znam stručnoj službi ili kome, da ova desna jedinica ne radi, tako da molim vas da se to ispravi kada dođu kolege.

Moje pitanje prvo ide na adresu premijera, odnosno premijerke Ane Brnabić i ministra, odnosno Ministarstva za energetiku i tiče se ovih dana aktuelne teme, a to je cena goriva i ovih protesta koji se organizuju. Jedno je naše političko mišljenje o tim protestima, a druga je stvar da li će ljudi učestvovati u njima ili neće, ali treće, a rekao bih i ono što je zajedničko svima, bilo da smo poslanici, bilo da smo obični građani, to je da su cene goriva u Srbiji veoma visoke. To nije demagogija, to je očigledna činjenica. U zavisnosti od toga kako merimo, rezultat je nešto različit, ali objektivno govoreći, s obzirom na kupovnu moć stanovništva, cene goriva, naročito dizela, su među najvišima u Evropi, ako ne i najviše, pogotovo s obzirom na odnos kupovne moći stanovništva.

U tom smislu, prosto, apelujem na Vladu, odnosno konkretno na Ministarstvo energetike da u domenu svojih nadležnosti, a zna se koje su nadležnosti Vlade i Ministarstva, razmotri mogućnost smanjivanja akciza, kao i nekih drugih dažbina. Jeste činjenica, sviđalo vam se to ili ne, da dažbine sa više od pola učestvuju u ceni goriva u Srbiji i to malo po malo skoro stalno klizi.

Uostalom, ali, kažem, nemam sada vremena za široku elaboraciju, činjenica je da pre pet godina, pre dolaska ove vlasti, da je cena sirove nafte na svetskom tržištu bila duplo skuplja nego danas, a gorivo je bilo znatno jeftinije. Dakle, ponavljam i naglašavam, duplo je bila skuplja u jednom trenutku sirova nafta, a gorivo u Srbiji jeftinije.

Još nešto, pogotovo mi koji smo malo stariji, evo ja 50 godina, pamtim, ne znam da je ikada dizel bio skuplji od običnog benzina. Dakle, ne znam kako je do toga došlo? Da li je promenjena tehnologija, način proizvodnje, šta se to dogodilo ili su prosto neki ljudi zaključili na dizel, koji je neophodan, pogotovo u poljoprivredi, mogu lakše da nabiju cene i da lakše namaknu sredstva?

To jeste jedan suptilan način, sve te akcize, kao i drugi načini, jeste suptilan način zavlačenja ruke u džep građana na nevidljiv ili ne na prvi pogled vidljiv način i to nije dobro i prosto mislim da bi se i ova politički potencijalno zapaljiva situacija najlakše mogla razrešiti time da Vlada razmotri mogućnost smanjivanja tih cena, makar simbolički, makar da pokažu gest dobre volje, a ne da idemo u lov na veštice i tražimo ko sve stoji iza očajno spontanih ili više ili manje spontanih protesta.

Dakle, umesto da optužujemo opoziciju ili bilo koga drugog, trećeg i četvrtog, prosto da se to reši. Na stranu to što je i ova sadašnja vladajuća većina svojevremeno imala vrlo razumevanja 2011. godine i ranije, kada su oni bili opozicija, za proteste svih vrsta, uključujući i ratare, i poljoprivrednike, i malinare i sve druge. Sad su se, naravno, stvari promenile, jer su se uloge promenile, ali sa staništa građana njima je svejedno u suštini ko sedi na vlasti. Oni samo vide da su njima troškovi života sve skuplji i skuplji.

Drugo pitanje i poslednje ide na adresu Ministarstva odbrane i to je ponovljeno moje pitanje od 22. maja, kada sam ja pitao u vezi sa onim dronovima, odnosno bespilotnim letelicama, koje su nadletale teritoriju Srbije krajem marta. Još nisam dobio odgovor na to pitanje. Ja sam tad pitao da li je bilo tih preleta, preko teritorije Srbije kako, kada i koliko, da li se zna čije su ove letelice, da li su bile u izviđačkoj misiji, da li je postojala mogućnost dejstva, da li smo uputili demarš i kome?

Odgovor nije stigao meni, ali je stigao jednoj agenciji, odnosno jednom portalu, koji je objavio da je Ministarstvo odbrane saopštilo da su to maltene neki male igračke, dronovi, da se koriste kao za šverc robe, narkotika, akcije drvoseča itd. Moje informacije su već drugačije. Ne radi se tu o igračkama dronovima, koje možemo da kupimo i pošaljemo, nego o malo ozbiljnije stvari.

Stoga, molim Ministarstvo odbrane da mi ponovo, ako se negde izgubio odgovor, pruži konkretan odgovor o tome, a ne da, kao što imam utisak, minimalizuje razmere tog incidenta i tog skandala. Hvala.

Da, ja imam, naša poslanička grupa ima još vremena, ali ja sam i prošli put i prošlo zasedanje rekao da mi ne želimo da učestvujemo u raspravi o amandmanima i meni je zbog toga žao, jer je to jedan ćorsokak gde su se sada kao jarci, ovnovi na brvnu našli predstavnici različitih političkih opcija ovde i mislim da od toga niko nema koristi. Dakle, nema koristi ni Vlada, jer nema priliku da odbrani ili objasni zašto neki predlozi i amandmani nisu dovoljno dobri i onda sede tu i statiraju, pošteno govoreći, predstavnici Vlade, sa ovde gospođa guvernerka, već praktično dva dana bez mogućnosti da išta kažu, ali samo čisto reda radi. Slušajući ove amandmane, jedan moj kolega je spomenuo slobodne sastave koje podnose predstavnici vlasti, a isto tako i opozicija koja opet podnosi amandmane čisto reda radi, ne bi li onda i oni ušli i ubacili se u taj voz.

Dakle, ponavljam i naglašavam, jeste to rekla koleginica maločas, ali treba da se zna, oni koji gledaju ovaj prenos, a sve će manje gledati dok nam rasprava o amandmanima bude ovakva kakva jeste.

Činjenica je da je u poslednje dve nedelje ili poslednjih par sednica, rekao bih, ova rasprava bila relativno solidno vođena, bila je tolerantnija atmosfera, dopuštalo se opoziciji nešto da kaže. Nadao sam se da će se to završiti tako da će se odustati od ove prakse podnošenja. Hajde da budemo realni i pošteni prema sebi, makar besmislenih i formalnih, reda radi amandmana na prve tačke prvog zakona, znači prve članove prvog zakona i svi znamo da se to radi. To je počelo sa raspravom o budžetu u decembru mesecu, i to je nastavljeno.

Sa druge strane, opozicija jeste kriva, barem iz dva razloga. Neke kolege iz opozicije, mada ja naravno ne snosim, niti mogu snositi odgovornost, svako za sebe odgovara za njihove postupke i namere, jesu inaugurisali tu praksu sa tim amandmanima na svaki član, što mislim da je loše. Sa druge strane, vlast je to prihvatila i onda su počeli redovno da podnose amandmane da bi sprečili opoziciju da oni ne dođu do reči. To je to što sam rekao, ta situacija sa ovnovima na brvnu, gde se sad tu nešto isteruje.

Ono što ja takođe dodatno zameram kolegama iz opozicije jeste što nisu smogli snage, nismo našli snage da javno kažemo, da bojkotujemo takvu praksu, pa nema veze. Ovako, oni ne sede, nema ih ovde, ali ne bojkotuju, što je loša slika za opoziciju. Sa druge strane, loša slika je, rekao bih, i za vas, jer ipak je većina najodgovornija za stanje i za sliku parlamenta. Nije to ni pričaonica, nego se svodi na neku vrstu pozornice gde svi znaju o čemu se radi ili gotovo svi, a onda neke kolege iz opozicije se kače i pokušavaju u tome da se takmiče sa vama.

Vi ste u pravu u još jednoj stvari, to je juče rekao neko od kolega preko, da ne mogu da zameraju tu praksu oni koji sami to primenjuju, sami se u to uključuju i sami podnose amandmane na svaki član, odnosno na prve članove prvog zakona, ali oni to rade ne bi li došli do vremena, ne bi li iskoristili to vreme. Da je to vreme tako dragoceno i da je to tako korisno i da je jako važno svaki sekund, svaki minut iskoristiti u Skupštini, onda bi rezultati izbora bili drugačiji, nego što jesu. Dakle, ja u to ne verujem, a čak i da donosi neku veliku korist, mislim da nije vredno urušavati preostalo dostojanstvo ovog doma zarad nekih, kažem, sumnjivih dnevno političkih dobitaka.

Moj apel je da zahvalim, pošto ne verujem da ću se više javljati, iako će verovatno ostati još malo vremena, što izgleda jedan, a možda čak i jedini amandman koji je prošao zapravo jeste amandman naše, odnosno moj i mojih kolega, i to baš na ovaj Predlog zakona. Ne ovaj, nego kasniji član. Dakle, prošao je jedan amandman od 1.040 ili koliko je podneto, i to baš naš. On naravno neće promeniti mnogo suštinu, ali hoću da vam kažem da nisu uvek ti amandmani pitanje života i smrti, ali jesu nekad malo poboljšanje tehničko, nekada ne samo tehničko. Ovaj se ticao komisije i uloge Komisije za hartije od vrednosti. Dakle, nekada može da se popravi zakon.

Ovakvim načinom na koji radimo, evo čitavo zasedanje, četiri meseca kako radi ovaj parlament, mi onemogućavamo i poslanicima vladajuće većine i poslanicima opozicije da nešto konstruktivno doprinesu i da se neki predlozi zakonski poprave, ako može. Na kraju krajeva, i predlagaču onemogućavamo da razmisli, razmotri, pa eto i usvoji neke od tih predloga. Znači, reda radi se podnose amandmani i sa jedne i sa druge strane i time ne vršimo, barem jedan važan segment, možda i najvažniji segment Narodne skupštine i zapravo ne obnašamo, odnosno ne vršimo na zadovoljavajući način.

Mislim da se sa tom praksom mora prekinuti. Ovo zasedanje je završeno. Sada smo u vanrednom zasedanju. Nadam se da će prevladati razum, da će se ohladiti glave, bez obzira na ovo vrelo vreme koje dolazi, leto i da ćemo od jeseni početi u nekoj normalnoj atmosferi. To jeste odgovornost vladajuće koalicije i rukovodstva Skupštine, kao što smo pokazali u poslednje dve nedelje da mogu, više manje, da vode tolerantnu raspravu, puštajući malo i opoziciju i kontrolišući da se to pretvori u neku vrstu pogroma i linča na predstavnicima opozicije. Neka smognu toliko snage da sugerišu. Naravno da svaki poslanik ima prava da podnese šta god hoće, verovatno će to predsedavajući to reći, ali završavam time i mislim da bi se moglo negde sabrati, oduzeti i zaključiti da ovako kako radimo, govorim o amandmanima, ne o raspravi u načelu, nekoliko meseci u raspravi o amandmanima ne koristi ni vlasti ni opoziciji, a naročito ne koristi dostojanstvu ovog doma. Hvala.

Kada sam nabrajao i navodio šta bi sve trebalo ili bilo poželjno u opštem interesu da učini rukovodstvo, predsedavajući naše skupštine, onda sam zaboravio još jedan detalj, a to je da smanji intervencije po Poslovniku, a da dopusti više polemike u replikama. Par razmena replika neće upropastiti raspravu. Naravno, ne da se tera u beskonačnost ali neće biti ni ovoga da se onda po Poslovniku, a gledaoci možda ne znaju, na Poslovnik se ne može replicirati i onda praktično ispadne kao nešto bez odgovora.

Dakle, samo da ponovim, neću da govorim o amandmanima iz razloga koji sam naveo, a uostalom, rekao sam više čak i o amandmanu nego što su moje kolege koje su ovde govorile, iz vlasti, iz opozicije, govorile o amandmanima. Da mi ozbiljno podnosimo amandmane vidi se iz toga što ih ne podnosimo beskonačno, ne podnosimo ih previše, uglavnom ih solidno obrazložimo, a ponekada neki bude čak i usvojen, neki bude odbijen, jer se prosto ne uklapa u koncepciju, u politiku Vlade ili predlagača.

Hoću da kažem, svašta se može zameriti meni lično, možda i mojim kolegama, ali svakako ne to da neozbiljno i bez veze ili ono ofrlje podnosimo amandmane, tek reda radi, to je dosta važno. Govorio sam vrlo, rekao bih, blagonaklono i vrlo objektivno, čak i samokritički sa stanovišta opozicije, ali sada moram da kažem, neće se to dobro završiti. Kolege, za početak, prvo, sve manje vas ljudi gleda, sve manje ljudi sedi ovde u sali. Nisu prazni samo ovi redovi, nisu prazni svi, praznjikavi su naravno i redovi vladajuće opozicije. Vas inače ima više, imali ste vreme, pa vas je trenutno više.

Opoziciji zameram što nije u stanju da kaže zašto ne dolazi, nego ispada da ne dolazi eto tako, što ih mrzi da dolaze, što nije tačno. Zadovoljan sam što je sada, poslednjih par sednica, vođenje i atmosfera donekle bolja, ali mora biti još bolja, verujte mi, znam o čemu govorim.

Što se tiče ovih aluzija na Vuka Jeremića, brojke i ostalo, stvarno se ne mogu osvrtati, ali ako mi dozvolite polemiku, dakle dijalog, replike, a ne da me po Poslovniku neko proziva, pa da ja na to ne mogu da odgovorim, u tome ću takođe vrlo rado učestvovati i objasniti. Manipuliše se tu raznim brojkama i frlja se raznim brojkama, nije ni važno. Važno je sledeće, činjenica je da ni taj Poslovnik nije najgori na svetu, sve zavisi od toga kako ga primenjujemo. On nije dobar, nije srećan, vladajuća većina je imala mogućnost da ga promeni, ali isto tako, da mi imamo jednu po jednu tačku dnevnog reda, jedan po jedan zakon, ovih 600 minuta bi bili sasvim dovoljni i sasvim pristojni da se, pod uslovom da niko ne zloupotrebljava ni sa jedne strane, da se rasprave, podnesu amandmani i razgovara o tim amandmanima.

Dakle, hoću da kažem, vreme od 600 minuta za raspravu o amandmanima je solidno, ali ne kada spojimo 20, 30 tačaka i onda još podnesemo stotine amandmana na prve poente i na prve članove dok tih 600 minuta ne istekne, to je poenta. Zato sada dolazimo u situaciju da predsedavajući čita, čita i zaista neko ko se tek uključi u prenos kaže – evo, vidiš, ovi neće da diskutuju. Zapravo, nije da neće da diskutuju i ovi prozvani, nego, prosto, isteklo je vreme koje su imali na raspolaganju.

Ako neko misli da je diskriminisan, može da podnese, pogotovo ako je većina, zahtev za izmenu ovog Poslovnika, pa da predloži bolju. Kažem, on stvarno nije sjajan, ali uvek mnogo zavisi od toga kako ga primenjujemo, i rukovodioci, odnosno predsedavajući Skupštinom, a naravno i mi, narodni poslanici. U svakom slučaju, trudio sam se da ga ne zloupotrebljavam, kao što ga zloupotrebljavaju oni koji mašu stalno Poslovnikom i pričaju o zloupotrebi i dostojanstvu Skupštine. Hvala.

Vidite, to je upravo ono o čemu sam govorio. Ja trošim vreme poslaničke grupe, a neke kolege ovde, pojedine doduše, repliciraju faktički tako što se pozivaju na Poslovnik. Zar ne mislite da bi i ja i neke moje kolege mogli da mašemo tim Poslovnikom i da se žalimo na povredu dostojanstva Skupštine i koješta drugo?

Dakle, ovo je poenta. Neću više, da ne bih sam doprineo toj atmosferi koju inače kritikujem, ali prosto skrećem pažnju, dakle u okviru vremena koje imamo kao poslanička grupa govorim i trošim to vreme, a meni se replicira. Pri tom ima vas mnogo, imate mnogo i prostora i vremena, replicira mi se po Poslovniku.

Dakle, prosto je to moj apel, da to smanjimo i to je apel …

Hvala predsedavajući.
Znam šta piše u mom amandmanu, pošto nemam mnogo tih amandmana i vi ste to pravilno citirali. Rekao sam, niste me pažljivo slušali, niste ni obavezni, umorni ste, dugo je trajala ova rasprava, dakle, zašto ne želimo da učestvujemo u toj vrsti rasprave …

Dakle, amandman je vrlo smislen, verujte da sam više u temi nego kada smo slušali dobar deo ovih replika pod firmom povrede Poslovnika. To je bio smisao moje intervencije.
Ali, dosta je apsurdno, samo sam hteo da skrenem pažnju na tu apsurdnost, da se mi ovde sada pravimo da se držimo teme dnevnog reda, a poslanici vladajuće većine najveći deo svog vremena troše zapravo napadima na opoziciju prisutnu.
Intencija ovog amandmana jeste bila da se, uz svo uvažavanje i potrebu za decentralizacijom, ipak smatrali smo jedinice lokalne samouprave nemaju jednaku kompetenciju. Evo da kažem i to zašto podneli, nisu svi jednako kompetentni na različitim nivoima lokalne samouprave da bi mogli tako važnu obavezu, tako važan posao da obavljaju i zato smo smatrali da je bolje da budu isključeni privremeno iz toga. To je bio smisao amandmana.
Predlagač je odgovorio i objasnio je zašto smatra da to nije u redu. Možete mi uskratiti reč, čak se više neću ni javljati bez obzira na preostalo vreme, ali nemojmo da se … Nemojte da skrivamo činjenicu da ste vi ovim, mislite verovatno veštim manevrom zapravo izbacili mogućnost da se ozbiljno raspravlja po amandmanima, sem na prve članove prvog zakona. Zameram nekim kolegama iz opozicije što su se prihvatili i uhvatili u to kolo.
Kako god, više se neću javljati bez obzira na vreme koje mi je ostalo.

Zahvaljujem.

To je upravo ono što sam hteo da kažem, što sam rekao na početku, ali posle je otišla tema. Dakle, da prvo pohvalim predlagača da očigledno čita neko te sve amandmane i odgovori na njih, evo, čak ponekada i prihvati što je za pohvalu. Dakle, to jeste bio amandman koji se ticao uključivanja i ove Komisije za hartije od vrednosti. Kažem, ne menja on neku suštinu, ali jeste neka vrsta poboljšanja, ali to jeste intencija onih koji to još prate. Ja ne kažem, nisam ni ja baš uvek dovoljno jasan i razumljiv, a pogotovo kada se stvori neki žamor ovde i kada se počne raspravljati o svemu i svačemu.

Dakle, to jeste smisao i mog apela. Ja nisam ovde samo prozivao, niti napadao, kritikovao vlast, govorio sam samokritički i kritički o opoziciji, ali i o toj atmosferi koja se pravi. Ali, budimo, bez obzira što sam ja sklon da se složim sa po nečim ili sa dosta onim što je rekla predsednica ovde objašnjavanjem meni.

Prvo, ne obavezuje to kako je u evropskim parlamentima, ja ne mislim da je uvek u EU sve sjajno rešeno, tako da to pogotovo ne znači da je sve demokratično i da je idealno. Ali, bilo kako bilo, treba praviti te neke komparacije i tražiti najbolja rešenja. Ja sam, predsednica nije bila tu, čak pohvalio atmosferu poslednje dve nedelje kako se vodi i da je tolerantnija atmosfera u raspravama u načelu, ali kažem sada i ponavljam i naglašavam, nemojte, nemate nikakvog razloga prema kolegama, da ipak ovu vrstu opstrukcije radimo, da 94 poslanika vladajuće koalicije podnesu po četiri amandmana na prva četiri člana prvog zakona.

Naravno da nama ostaje vreme koje ima poslanička grupa, ali se više ne može govoriti u okviru ona dva minuta po amandmanu, kada se to potroši. I to je smisao. Znači, 600 minuta ukupno, to je moglo da bude dovoljno da su tačke dnevnog reda drugačije složene i da ne sastavljamo pet, deset, 15, 20, 25 tačaka.

Tako se moglo dogovoriti, završavam time, da kada smo imali na dnevnom redu budžet za ovu godinu, mi nismo stigli do budžeta.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednice Vlade i predsednice Skupštine i glasi, to je ponovljeno pitanje – kada će konačno biti zakazana sednica ovog parlamenta o Kosovu?

Naravno, u koordinaciji sa predsednikom Republike, ali njih dve su na kraju i najodgovornije, bar formalno, za održavanje odnosno neodržavanje ove sednice, što je već, ja bih rekao, svojevrsni parlamentarni politički skandal, jer vidimo da nema gosta iz inostranstva koji dođe i koji nam se obrati ovde, a dobar deo svog izlaganje i svog govora ne posveti upravo temi KiM.

Čini mi se kao da naš parlament i našu političku javnost to pitanje najmanje zanima, a više mnoge goste koji ovde dolaze i pozdravljaju i ohrabruju, a mi primamo te pohvale i ohrabrenja, ali sa nekim osećajem, rekao bih gotovo nelagode da su jednim delom nezaslužena, s obzirom na to kakva se politika vodi od strane vlasti ove zemlje već godinama i kako se na različite načine perfidno, rekao bih, i tendenciozno to pitanja gura pod tepih i pomalo po principu kuvane žabe, domaća javnost navikava na nezavisnost KiM.

Dakle, nama je ta sednica apsolutno neophodna. Ja sam kao i svi vi ili većina vas, neko ko je bio ponosan i to su ti neki trenuci kada možemo biti ponosni što smo narodni poslanici u ovom Domu, kada slušamo goste ne samo iz Rusije i Kine, znači velikih sila koje nam se obraćaju, nego evo i male, ali očigledno prijateljske Slovačke ili Kipra pre nekoliko meseci. Dakle, kako iskrenim, toplim, ne formalno-birokratskim i diplomatskim rečnikom govore o nama, o Srbiji i o našoj istoriji i o podršci koju pružaju našem stavu povodom KiM. Taj stav se, to je moja bojazan, sumnja ozbiljno povija i ozbiljno koleba sudeći bar po izjavama najodgovornijih ljudi u ovoj državi, a pre svega predsednika države.

To je razlog zašto nam je ovaj dijalog ovde u Skupštini apsolutno neophodan uz to poštovanje naravno i svih drugih mesta gde se taj dijalog vodi ili bi trebalo da se vodi.

Dodatni motiv za ovo pitanje jeste, nažalost, dve stvari, dve vesti koje dolaze iz Prištine, gde je šef pregovaračkog tima Prištine, a zapravo Kosova, Arni Arifi, rekao da oni neće ići u Brisel na poslednju rundu koju je hteo da zakaže Brisel, jer nisu zadovoljni dnevnim redom, jer ne žele da se razgovara o pitanju Zajednica srpskih opština nezavisno i nevezano od drugih tema koje Prištinu zanimaju. Dakle, to je samo još jedan šamar na dug istorijat poniženja koje nam stiže iz Prištine i koji naša vlast guta pod različitim izgovorima.

Još gore i poslednje što hoću da naglasim, Ramuš Haradinaj je povukao sad iz procedure iz prištinskog parlamenta pregovaračku platformu za briselski proces, zato što nije dovoljno usaglašena. Ali u toj platformi, drage kolege, pominje se da predsednik redovno izveštava skupštinu o aktivnostima o toku pregovaračkog procesa, traži se, naravno, stolica u UN i sve ono što inače traže i u delegaciji koja učestvuje navodno treba da budu zastupljeni predsednici svih političkih stranaka u Prištini odnosno na Kosovu.

Hoću da kažem da nažalost, kada pogledamo, saberemo i oduzmemo, i ovi detalji i taj stav prema Briselu, i taj stav i ta platforma i taj sadržaj te platforme Prištine za pregovore sa nama odnosno sa Srbijom, pokazuju da deluju kao maniri ozbiljne države, a plašim se drage kolege da mi sve više i vrlo često, kada je reč o odnosu prema KiM, delujemo kao tzv. država.

U nadi da će to biti drugačije i da se neće tako završiti, molim vas, apelujem na najodgovornije političke faktore u ovoj zemlji da nezavisno od više ili manje dobrih i loših izgovora zašto se to ne radi ovde u ovom domu, dakle, ne na Odboru za KiM koji zaseda na smene pa na uštab i tada najčešće zatvoreno, za javnost da se ovde otvoreno pogledamo u oči i kažemo šta imamo i mi jedni drugima i istovremeno, državni vrh ove zemlje nama. Bez toga sve više ličimo na tzv. banana državu. Hvala.

Javljam se po amandmanu, s tim što bih se kratko osvrnuo na ovu debatu. Nisam imao nameru da govorim, jer iz razloga koji sam već ovde objašnjavao, protestvujem ja i moje kolege protiv ovog načina amandmanske zloupotrebe gde zapravo sve ovo što mi sada diskutujemo, mi se kačimo na neke amandmane koji su podnele druge kolege, na prve članove Prve tačke dnevnog reda i zapravo od većine amandmana dobrih ili loših, pametnih ili glupih, koji su podneli drugi narodni poslanici, zapravo se neće ni stići.

To nije dobro i mislim da jeste neka vrsta urušavanja dostojanstva parlamenta, ali svejedno, uprkos tome pozdravio bih praksu poslednjih desetak dana vođena Skupštine gde vidim da se dopušta u jednom tolerantnijem duhu, atmosferi da se dopušta rasprava, pa sad ko kako iskoristi tu priliku. I tu bih apelovao, tu završavam ovaj deo, izvinite, na kolege da se manje koristi poslovničke reklamacije, a bolje, pogotovo ako imamo raspoloženo rukovodstvo i predsedništvo i predsedavajućeg Skupštine, da se koristi prilika za repliku kada se može dati prilika za repliku da u nekoj razumnoj meri, a ne da se stalno poteže priča o Poslovniku i na taj način, rekao bih takođe dodatno urušavamo dostojanstvo Skupštine. Ali, za to nam zaista predsedavajući nisu krivi. Dakle, bolje dajte više replika, a manje, ja bih rekao, zloupotreba Poslovnika na temu zloupotrebe Poslovnika.

Što se tiče osnovnog razloga zbog koga sam se javio, bojim se da tu do kraja ne mogu da se složim sa mojim kolegom iz opozicije, kao ni kolegama iz vlasti zato što ja zaista i ne samo ja nego i ljudi kojima verujem, i sa kojima sam razgovarao svih ovih godina, zaista smatraju i to bih prosto hteo da kažem, podelim sa građanima koji još imaju snage da gledaju ove naše prenose, a sve ih manje upravo zbog ovakve prakse koju koristimo i primenjujemo u Skupštini, dakle, da te banke koje su likvidirane, državne banke nisu bile zrele za likvidaciju.

Ne bih rekao da je to tek tako palo s neba i slučajno došlo i da je ekonomska logika presudila. Tu se moram ne složiti sa kolegom Živkovićem, zato što postoji pismo tadašnjeg šefa MMF-a, gde se direktno od gospodina, Miroljuba Labusa, sada već i zaboravljenog heroja prvih godina naše tranzicije, posle oktobarske tranzicije, traži likvidacija tih četiri ili pet banaka.

Voleo bih na tu temu da čujem komentar gospođe Tabaković, s obzirom da da to jeste njena oblast i da je ona svojevremeno kritikovala vrlo oštro tu meru, kao i politika stranke kojoj je tada pripadala. Dakle, ja i dalje što sam mislio tada, mislim i sada, a mislim da je to bila loša mera i verujem da je ona u jednoj velikoj meri doprinela urušavanju srpske privrede, a mogu reći ostataka privrede.

Naravno, ne mogu reći niti se složiti sa onima koji stvari predstavljaju kako je pre toga sve bilo sjajno i idilično i kako su samo došli ti neki zlikovci iz DOS-a i onda jednu rajsku državu, privredu i ekonomiju koja je funkcionisala, očerupali. Ne, naravno da je čerupanja bilo i pre toga i da oni koji su stekli imetke i pre 2000. godine, samo su ih uvećali posle 2000. godine i teško da se može jednoj političkoj garnituri ili jednom imenu spočitati to urušavanje. Mnogi su tu bili asistenti i babice na tom poslu.

Ali, svejedno, politička logika razumljivo da pokušava da prebaci teret odgovornosti na nekog drugog, prethodnika ili nekog ko je došao kasnije, ali od toga građani bojim se da nemaju mnogo koristi.

Dakle, konkretno, po pitanju ovih državnih banaka, mislim da nisu smele biti ukinute na taj način, kao što i po pitanju švajcaraca i ne samo švajcaraca smatram i ponovo naglašavam, a i ljudi kojima verujem to takođe misle, da je devizna klauzula nelegalna, neustavna i nezakonita i da je nepravedna. U krajnjoj liniji, čak i ako bi se pravnici složili da može da opstane, na neki način je nepravedna i mislim da bi bilo bolje i za banke, i dugoročno i srednjoročno za poverenje u banke, kada bi bila ukinuta. Hvala.

Mogao sam repliku, ali neka ide na račun vremena grupe. Samo da se nadovežem na ovo što je i guvernerka rekla.

Ja sam na kraju mog izlaganja rekao, čak i ako se, evo, vi eksplicitno tvrdite da to nije nezakonito, ja tvrdim da je u svakom slučaju nemoralno i neprihvatljivo, to naravno ne mora da obavezuje zakonodavca, banke, Vladu, ali iskoristio bih ovih minut i po, dva primer jednog mog kolege, poznanika dobrog, nemam pravo da mu pominjem ime, ali verujte da postoje mnoge takve sudbine. Čovek je ekonomista, doktor ekonomije i pisao je članke. To je ozbiljan stručnjak, naučni radnik. Možda ste neki i čuli za njega. On je uzeo kredit u švajcarcima. Taj čovek je, pošto sam ga sreo posle nekoliko godina, bio očajan. Ne znam čak ni da li je aktivan u ovoj inicijativi, ovom udruženju korisnika kredita u švajcarcima.

Možemo reći, sami su krivi, sam pao, sam se ubio, ali nije to baš sasvim tako. Dakle, ako imamo na delu jedan zakon koji je eksplicitno nemoralan, ako je on štetan po jedan deo građana ove zemlje… (Isključen mirkofon.)

Ne znam šta se dogodilo, stvarno se samo isključilo. Završavam.
Dakle, prosto to navodim samo kao eklatantan primer štetnosti i nemoralnosti tih ugovora. Ako imamo primer zemalja u okruženju, koja su gomila, našli su neko rešenje i tragali za tim rešenjem, onda prosto mislim da bi bila dužnost ili obaveza, makar moralna, da se i kod nas traži rešenje u tom pravcu. To je jedna stvar.
I druga stvar, ne bih se vraćao na ono što je govorio kolega Živković, niti da mu dajem povod za repliku, nego samo bih podsetio kolege iz vladajuće većine da u svojoj, po meni opravdanoj više-manje kritici, ekonomske politike koji je vođena posle 5. oktobra, činjenicu da sada u vlasti i u Vladi i u najvažnijim institucijama i zemlje, od Vlade Srbije do Narodne banke Srbije, sede mnogi predstavnici, upravo predvodnici tog DOS-a, ili te vlasti iz perioda posle 5. oktobra, ne samo gospodin Mali nego i gospodin Vesić, gospođa Dragutinović, koja je u Narodnoj banci itd.
Neki su dobri, neki su loši, ali hoću da kažem kada se tako paušalno govori, vi „dosmanlije“, 5. oktobar itd, nemam nikakav ni razlog niti interes da branim tu vlast i način kako je vodila politiku posle 5. oktobra, ali ne možemo se još malo, pa 20 godina, posle toga stalno vaditi i pola decenije i više od pola decenije nakon dolaska ova aktuelne vlasti, gde se stalno vadimo na štetu koju su napravili neki prethodnici, tim pre što perjanici tih prethodnika zapravo sede u aktuelnoj vlasti.
I ostali ste mi dužni, niste dužni, ali molio bih vas za komentar o gašenju tih banaka 2000. i 2001. godine. Hvala.
(Zoran Živković: Replika.)