Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije i tiče se jedne, naizgled, sitne životne teme. Ja ovde obično pitam velika državna pitanja, ali zapravo postoji mnoštvo mogućih i legitimnih stvari, tema koje, prosto, prolaze pored nas.

Jedno od tih naizgled malih pitanja koje upućujem ovom ministarstvu, odnosno Sektoru za turizam ovog ministarstva, odnosi se na ove čuvene besplatne vaučere za letovanja u zemlji, koji dobijaju gotovo sve kategorije građana Srbije i, na moje čuđenje i nevericu, moram priznati, ispostavilo se da u tim kategorijama koje su taksativno nabrojane i gde spadaju svi, ili gotovo svi, zaposleni sa prihodom ispod 60 hiljada, penzioneri, nezaposleni sa evidencije, itd, nema domaćica. Dakle, jedna interesantna kategorija i pomalo zaboravljena, ali važna kategorija, domaćice, uopšte se ne navodi na tom spisku lica koji imaju pravo na ove besplatne vaučere.

S obzirom da je reč o jednoj važnoj meri, dobroj meri, pozitivnoj meri, dakle, potpuno nezavisno od toga ko je usvojio i ko je doneo tu uredbu, mislim da bi trebalo otkloniti ovo, odnosno proveriti, ali ja i moji saradnici smo već proverili i trebalo bi otkloniti tu anomaliju, tu neverovatnu činjenicu, da se domaćice, a to je provereno i u telefonskom razgovoru čiji ja snimak posedujem, gde je eksplicitno rečeno da se na njih ne odnosi ovo i to je tako četiri godine, koliko je ova uredba na snazi.

Dakle, ne samo da pitam, nego i apelujem na ovo ministarstvo da tu grešku, nadam se slučajnu grešku, što pre ispravi i da te, kako bih rekao, pomalo zaboravljene heroine, stubovi naših porodica, našeg društva, naše tranzicije, mogu da steknu to pravo koje ima velika većina i veliki broj građana ove zemlje, na te besplatne vaučere.

Koliko sam pohvalio ovu meru dotičnog ministarstva, toliko sam i zabrinut, ali to je već druga tema, zbog ove najavljene predstojeće prakse, da će se dobar deo naših turističkih kapaciteta prodati na ovaj ili onaj način i preći u strane ruke, ali, kažem, to je posebna tema.

Drugo pitanje ide na račun Ministarstva poljoprivrede i energetike i tiče se već ove više puta pominjane teme cene goriva za građane Srbije, koja je izazvala i proteste, a koji su opet izazvali, rekao bih, neprimerene i neodmerene reakcije vlasti. Ovo sad nije tema ni protesta, nije čak ni toliko tema cena goriva, mada jeste važna stvar, već za mene jedno neobično i opet frapantno saopštenje sa sastanka Nacionalne asocijacije poljoprivrednika Srbije sa ministrom Nedimovićem, gde im je rečeno da nema ništa, a to je i objavljeno u medijima, do jeseni i tek od jeseni se možda može računati na jeftiniju cenu goriva.

To pogađa, naravno, sve građane, to što će to eventualno umanjenje cene, bilo preko akciza, bilo na neki drugi način, dakle, sledi tek od jeseni, ali posebno pogađa poljoprivrednike. Kao što rekoše, njima su glavni poljoprivredni razvoji sada u leto u suštini im ta mera neće mnogo značiti kada dođe i opet se nastavlja stara praksa, da kada se nešto loše uvodi, nešto što udara po džepu građane, onda se to uvede odmah i najčešće tiho i gotovo neprimetno, a kada je reč o nečem što treba da bude olakšanje, kao ovaj projekat, odnosno ukidanje uredbe o penzijama ili sad ovo povećanje, odnosno ukidanje povećanja ili smanjenje cene goriva, onda se to pompezno najavljuje, a stupa na snagu negde na jesen ili često čak početkom sledeće godine.

Poslednje pitanje moje ide na adresu Ministarstva pravde i tiče se jedne opet, rekao bih, neobične, neprijatne i frapantne činjenice kojoj prisustvujemo, a kojoj je posvedočio Goran Ilić.

Dakle, Poverenik za samostalnost javnih tužilaca nas je ponovo podsetio, a povodom najnovije afere „Cvetković“, na nedopustivu praksu da svi govore o istragama o procesima, sem onih koji bi to jedini smeli da govore, a to su javni tužioci. Najviši javni rukovodioci, mediji, čudnovato cure informacije, se oglašavaju tim povodom, a samo ne oni koji bi trebali. U tom smislu, dakle, molim od Ministarstva pravde informacije i objašnjenje ove prakse i da li namerava nešto da preduzme tim povodom.

Zahvaljujem.

Javljam se po amandmanu, iako već malo ko verovatno prati i zna gde smo. Ovo je zapravo jedan vrlo dobar amandman i dokaz da nisu svi predlozi koje mi iz opozicije kritikujemo, ali ja mislim da zaista nije dobro što kolege iz vladajuće većine podnose amandmane čisto reda radi, ili bar veliki deo njih, pa onda oni koji su ozbiljni nekako potonu, izgube se u toj šumi.

Dakle, samo da pojasnim otprilike predlog, a mislim da Ministarstvo nema razloga da ga ne usvoji, a reč je o tome da se još malo obezbedi ili spreči ili umanji mogućnost ili opasnost da jedinice lokalne samouprave zapravo sklapaju dogovore, sporazume sa drugim gradovima, opštinama u drugim zemljama, a da za to zapravo nemaju ne samo saglasnost republičkih vlasti, odnosno Vlade, nego pogotovo u nekim osetljivim, nacionalno-mešovitim, ali čak i ne moraju biti nacionalno-mešovite sredine, ponekada ti sporazumi mogu direktno ili indirektno narušavati teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije.

Kažem, to je opasnost, mogućnost koja treba da se predupredi ovim što je kolega Milićević predložio.

Ja sam uvek za jačanje lokalne samouprave, za ingerencije lokalne samouprave i za povratak i sredstava i nadležnosti lokalnoj samoupravi za preuzimanje odgovornosti lokalnih samouprava kada je reč o mnogim pitanjima, pre svega u uređivanju života građana na lokalu i posebno kada je reč o finansiranju lokala i lokalnih samouprava.

Ali, kada je reč o ovome, međunarodni sporazumi, dogovori itd, tu mesta voluntarizmu i relativizaciji nema. Nema nikakvih razloga da takva vrsta dogovora, sporazuma, a to nije često, ne sklapa opština bezbroj, stotine i desetine sporazuma sa drugim lokalnim samoupravama u inostranstvu, dakle, tu nema nikakvih razloga da procedura ne ide upravo ovako kako se predlogom ovog amandmana predlaže, dakle, uz prethodnu saglasnost i odobrenje republičkih vlasti, a ne samo ovako u blažoj formaciji, kao što je trenutno u ovom Predlogu zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Evo, opet se ponavlja ono od prethodnih nekoliko puta, deset sati predviđenih za raspravu o amandmanima prođe, a mi smo obradili doslovno, evo sad sam brojao, jednu desetinu, dakle stigli smo do 4. člana, prvog predloga, 1. tačke dnevnog reda na osnovu prvog zakona.

Od 14 tačaka mi smo stigli do prve, i to prva četiri člana prve tačke, pri čemu ta prva tačka, odnosno prvi zakon ima 40 članova. Znači, jedna desetina jedne četrnaestine. To je otprilike bilans gledano matematički.

Naravno da se u međuvremenu razgovaralo o svemu i svačemu i manje-više se to pretvorilo u neku vrstu EPP-a i pohvale rada Vlade i naročito kritike opozicije, uglavnom ovde odsutne opozicije.

Strpljivo sam sačekao sada ovde da me prozovete, da prosto dam primer šta znači kada imate konkretan amandman koji predlaže, radi se o Zakonu o agencijama, koji se bavi time, odnosno sugeriše da mandat, odnosno članstvo upravnim odborima kao, sledeće će se odnositi i na direktore i na članove upravnih odbora javnih agencija može da bude 10 godina, odnosno da nema dva reizbora, nego jedan reizbor i jedan izbor. Pošto je pet godina, pet puta dva je 10 godina, mislim da je to sasvim, jer i mi mislimo da je to više nego dovoljno da svi koji pokažu i daju svoj doprinos, je li tako, koji su nadamo se sa razlogom izabrani ili budu izabrani za vršenje tih odgovornih dužnosti.

Dakle, i za direktore, i za članove upravnih odbora dva izbora, odnosno jedan reizbor, jedan izbor, to je 10 godina. Smatrali smo da je to umesno i moram priznati da sam iznenađen što nije prihvaćen taj naš amandman i ostalo je ovo sa dva reizbora, odnosno mogućnost da bude 15 godina. Zaista bih voleo da ministar prokomentariše i objasni zašto taj amandman nije, u stvari zašto je smatrao, zašto Ministarstvo smatra da je potrebno 15 godina mogućnosti da se obavljaju te dužnosti, a da recimo 10 nije dovoljno, što ja mislim i mi mislimo da jeste.

Ali, kažem, sve to sada pomalo deluje besmisleno u čitavoj ovoj atmosferi, gde naš predsedavajući vrlo uspešno i brzo čita ove tačke i predloge, jer vremena za raspravu nema i samo nas nekolicina ovlašćenih predstavnika ili predsedavajućih grupa ima mogućnost nešto da kaže. Onda, usput, odgovor na pitanje kolegama koji su ovde nekoliko puta postavljali – zašto nema opozicije? Ja nemam pojma zašto nema. Svako ima svoj razlog da ne bude ovde ili da bude, ali realno govoreći i uzaludno je očekivati da predstavnici opozicije sede i učestvuju u ovoj, što jeste, svojevrsnoj farsi ili da nazovemo blaže – predstavi.

Dakle, to je svojevrsna predstava. Vi znate da je predstava, ja znam da je predstava i da to nije dobro ni za koga i nije slučajno što naša predsednica, često je i sama javno to govorila, ima problema i mora da odgovara na pitanja svojih sagovornika iz inostranstva kada je pitaju za tu praksu tih amandmana.

Dakle, evo, konkretan amandman, konkretno pitanje za ministra – zašto nije dovoljno 10, nego ste ostavili mogućnost 15 godina, a ja ću se možda još jednom javiti ili nijednom. Prosto, mislim da je javnost i svako ko prati, mogao da shvati šta je suština našeg amandmana, što u najvećem broju slučajeva nije bio slučaj tokom ova tri dana. Moram priznati da mi je žao što neke kolege ili koleginice barem dve poslaničke grupe opozicione su prihvatile tu igru, pa sada i oni podnose more amandmana za koje znaju da neće nikad doći na red. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Skrećem pažnju da je uvaženi kolega Martinović govorio i imao repliku od dva minuta i 40 sekundi, neću toliko, ali prosto vas molim da uvažite tu činjenicu.

Dakle, ne znam zašto je kolega Martinović nervozan, na stranu što iznosi neistine, ja sam mogao takođe reklamirati Poslovnik, kao što ovde često kolege iz vladajuće većine reklamiraju.

Prvo, najmanje važno, ja sam pristojno odeven, pogotovo imajući u vidu to da dolaze poslanici i u kratkim rukavima, drugo, toplo je, letnje je vreme, a treće, šef države i šef vaše stranke, gospodine Martinoviću, postrojavao je gardu i vojnike u farmericama, pa onda mogu i ja da sedim u košulji, kao što sedi i gospodin Šešelj i neki drugi ovde poslanici. Dakle, to je sporedna stvar.

Što se tiče prisustva u Skupštini, čak i vi znate da sam ja ovde mnogo više od predstavnika većine ove opozicije ili onih koji sede u ovim klupama. S treće strane, da ste pratili sednicu pažljivo, znali biste da samo u toku sadašnjeg dana, ja sam sada došao jer sam obavljao nešto drugo, ja sam bio i jutros na pitanjima, u međuvremenu sam govorio i o amandmanu, negde oko jedan sat, pola dva. Znači, jutros sam postavljao pitanja za Vladu, govorio o amandmanu kolege Milićevića i nisam stigao da iskoristim ovo vreme. U svakom slučaju, ko je lenj, ko nije lenj, to će suditi građani Srbije. Isto tako, šta znači trošenje vremena i novca, na kraju krajeva, građana Srbije na raspravu ovoga tipa u Skupštini kao što smo je vodili sada, to će takođe neka javnost suditi.

Na kraju krajeva, kada govorite o brojnosti, mislim da predstavnici opozicije bojkotuju debatu, nisam siguran, voleo bih da oni to jasno i glasno kažu. Činjenica je da ovde u sali nema, ja sam prebrojavao, nema više od 18 do 20 predstavnika iz vladajuće koalicije, a vas ima 140. Tako da, to što sam ja sam ovde, a vas je dvadesetak, to isto govori da i poslanici vladajuće većine nisu se baš ubili i pretrgli od prisustva i brojnosti ovde, gospodine Martinoviću. Ali, ne mislim da je to najvažnije.

Ja sam postavio konkretno pitanje, voleo bih da ministar odgovori, a generalno mislim da sve skupa ovakvim debatama i ovakvim raspravama ne doprinosimo dostojanstvu Skupštine za koje se ovde često zalažemo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Što se tiče ove poslednje diskusije nemam šta da primetim, mislim da je manje više jasno.

Što se tiče gospodina Martinovića, nećete vi postrojavati mene gospodine Martinoviću, dizati i pregledati. Kao što i ja i vi i bog i većina vaših koji sede tu poslanika i sede ili nisu možda sada tu znaju, da je ovo što se radi sa ovim amandmanima, koliko se vi ljutili napadali mene i zbog toga što sam gde sam tu ili gde nisam, zapravo način da se uskrati od tih 600 minuta, od tih 10 sati rasprave, da se uskrati opoziciji, u ovom delu mogućnost da nešto kaže i da kritikuje vlast.

To je legitimno, kao što je legitimno i podnošenje svih ovih amandmana. Jeste, ali činjenica je da, pogledajte samo razloge i argumentaciju sa kojom je Vlada odbacila, znači najveći broj 99,9% tih amandmana, oni su rekli da se ti, a to piše u obrazloženju odbijenih amandmana, da se ovaj predlog zakona ne odnosi na i ne tiče odnosa državne uprave i lokalne samouprave, drugim rečima to je bilo uniformno objašnjenje i obrazloženje sa kojima su odbijeni svi ti amandmani. Na neki način Vlada jeste rekla da su oni na neki način besmisleni i da je to manevar. Ja ne opravdavam ni kolege koje su to sa svoje strane svojevremeno zloupotrebljavali, ali jednom ili dva puta, vi to radite još od decembra, još od one rasprave o budžetu. Dakle, ne opravdavam ni kolege koji su jedan ili dva puta takođe podnosili amandman na svaki član zakona. To je što se toga tiče.

Što se tiče toga ko je lenj, ko je vredan, takođe nećete me vi ocenjivati, a mislim da sam dovoljno u svom životu demonstrirao i pokazao vrednoću i rad. Ali, nije reč o tome, gospodine Martinoviću, reč je o tome da ovom galamom, ovom stalnom istragom nekih skrivih motiva i razloga zašto neko nešto kaže i radi. Vi proizvodite jednu atmosferu kao o onoj priči o čobanu i vuku ili babi i vuku koji je stalno vikao – to je vuk, to je vuk. Dakle, to je zavera, to je državni udar, to je atak, na kraju kad se vuk pojavio niko više nije verovao tom čobanu ili toj babi.

Dakle, vi mi pomalo zaista delujete, gospodine Martinoviću kao taj čoban i ta baba koja stalno i ne samo vi, kojima se stalno priviđaju neke zavere, udari i sa ovim protestom vozača koji je bio par dana, pa je prestao, kao i svojevremeno neki drugi protesti, odmah su krivi tajni planovi, zakulisne radnje i sve ostalo.

Nažalost, ja bih rekao, gospodine Martinoviću, jedina stvar koja se ovde zataškava i pokušava da proturiti, između ostalog i ovakvom debatom, jeste činjenica da vaš i naš, nažalost, predsednik u nedelju ide da razgovara sa Hašimom Tačijem u Brisel, iako su se predstavnici vlasti Srbije, i to je malo bitnije, nego to je ko je kako odeven, ja sam odeven pristojno i kao druge kolege više ili manje. Ali, za nas baš nije pristojno to jeste kršenje nekih drugih mnogo važnijih etičkih kodeksa, da uz zaricanje i gospodina Marka Đurića, i predstavnika naše vlasti, i srpske liste, i predstavnika Vlade Srbije nećemo nastaviti briselske razgovore dok se šta? Jedan, ne otkriju ubice, razotkrije ubistvo Olivera Ivanovića i drugo do se ne formira zajednica srpskih opština. Uprkos jasnim i sa najviših mesta izrečenih tih tvrdnji, izricanja, sada, evo, upravo danas, to je tema o kojoj treba da se raspravljamo, a ne o tome ko je kako odeven.

Dakle, danas se sprema odlazak u Brisel, na novu rundu briselskih razgovora, novi susret gospodina Vučića i gospodina Tačija. Malo više o tome, gospodine Martinoviću, pogotovo vi koji se hvalite vrednoćom i svojim patriotizmom i svojom dolsednošću.

A koga ja zastupam? Zastupam one iste stavove koje sam zastupao, dakle, i svih ovih godina u javnosti, i po kojima me javnost više ili manje prepoznaje, umereno, patriotski, neekstremno, ne preterano ali u svakom slučaju u zaštitu minimalnog, elementarnog dostojanstva. Mislim da nije u duhu tog dostojanstva da se kaže da se neće otići u Brisel, a ode se.

Pa po amandmanu kada nisam dobio repliku, iako je ovo što je gospodin Martinović izgovorio je zahtevalo i po Poslovniku reagovanje i opomenu da mu date.

Znate, elementarna stvar i ono što je jako blizu dna svake komunikacije, ne samo parlamentarne, nego svake civilizovane komunikacije, to je govoriti o drugima kako izgledaju, kakvi su, kako su obučeni i da li su lepi, ružni, debeli ili mršavi.

Izvinite gospodine Arsiću. Samo polako. Ok, zahvaljujem.
Dakle, ne mogu da se ne osvrnem na to što mu niste dali opomenu. Mogu da dignem Poslovnik, ali ja to ovde ne radim. Kao što rekoh, neću da trošim na taj način vreme. I vama su razne stvari, gospodine, velike i ovde su kolege skretale pažnju, gospodine Martinoviću, šta vam je veliko i šta nije i pravili su vam slike i karikature i ostalo. Ja to, naravno, neću učiniti, ali jako je ružno, ovo je sad ozbiljna politička stvar, potpuno nezavisna …

Kolega Arsiću, ja cenim vašu brigu o Poslovniku, ali je jako interesantno da vi niste imali tu vrstu, evo nastaviću.

Proverite slobodno.

Uh, vaše poverenje…

Ali na moje vreme završavate.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Lepo je što vodite računa o tome šta piše u mom amandmanu. Da ste pažljivo slušali, onda bi ste shvatili da sam ja rekao i tri puta ponovio i dva puta pitao gospodina ministra upravo u vezi sa tim.
Znači, nije tačno da ja nisam govorio i o amandmanu, svakako jednako, više ili ne mnogo manje nego što su radile i razne kolege tokom ova dva ili tri dana rasprave i da su svo vreme koristili, sve vreme koristili da napadaju zapravo opoziciju, često i neprisutne ovde ljude i lidere ili potencijalne lidere opozicije. Dakle, niste ih opominjali gospodine Arsiću.
Moj amandman je jasan, naš amandman je jasan i naše pitanje, ponavljam ga, ali nećete mi na taj način zapušiti usta, možete mi oduzeti reč naravno, amandman se tiče toga da li je dovoljno 10 godina ili treba 15 godina dozvoliti članstvo u upravnim odborima, odnosno rukovodećim mestima, odnosno direktorskim mestima ovih javnih agencija.
Mi smo smatrali da je dovoljno dva mandata, nije neophodan treći od po pet godina, nije važno. To ministar može da zauzme stav o tome i da kaže ili ne, ali da vi na ovaj način, gospodine Arsiću, kao i kolege neke iz vladajuće većine, a pre svega gospodin Martinović i još neki drugi, na ovaj način uskraćujete, naravno da će vam biti prazni ovi redovi. Vi stvarno verujete da će ljudi sedeti i slušati to kako ih vi napadate ili vi Arsiću, nego neki drugi sa druge strane ove sale, a oni ne dobijaju reč, ne dobijaju kazne, opomene ili im se oduzimaju reči ako nešto kažu, ili vređanje na ovakav način kojim je Martinović pokušao da uvredi mene, a zapravo je samo govorio o sebi.
Poslednja stvar, gospodine Arsiću, odnosno gospodine Martinoviću, na ovakav način, dakle, ne samo što Skupština ne može da funkcioniše i da vodi, i vi ćete je praviti pustom, kao što su pusti i vaši redovi. Obračunajte, gospodine Martinoviću svoju minutažu.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovo je opet replika koja je trajala četiri minuta kolege Martinovića. Ona ne može da umanji činjenicu, koliko god trajala, da je gospodin Martinović, a vi gospodine predsedavajući propustili to da sankcionišete, najdirektnije i najgrublje ovde vređao mene, lično, politički, fizički, dakle, prozivao koliko radim, da li dovoljno radim.

Pa, radim, gospodine Martinoviću, Bog zna, znaju ljudi, da prilično radim. Znaju to i vaše kolege. Kao što se i neke vaše kolege takođe pomalo stide ove prakse i ne učestvuju u radu u njoj, ove prakse podnošenja amandmana. Niko ne treba da bude vreća za udaranje bilo kome. Ja sam poslednji koji za to se zalaže. Uvek sam za to da se respektuje i država i institucija, i na kraju krajeva, odnos snaga koji kaže da ste vi većina.

Takođe, ako se malo zagledate u svoju dušu i u srce, ili samo u stanje stvari, pošto ne ulazim u to koliko srca i duše imate, znaćete da ja odavde nisam vređao, uglavnom ponekad kažem nešto oštrije, mnogo više sam ja dobijao kritika, napada i uvreda, i na njih uglavnom nisam odgovarao. Kao što rekoh, iz principa ne želim da potežem ovaj Poslovnik.

Naravno, gospodine Arsiću, da treba, vidim da se spremate i vi nešto da kažete, da treba vladajuća većina da ima prostora, i ima ga, ona ima više vremena za raspravu u načelu, isto tako, može da se i u amandmanima da se interveniše, i podrže neki predlozi.

Nije sporno da vi treba da podržavate Vladu, ali evo, navedite mi, gospodine Martinoviću, vas pitam, može i gospodin Arsić da mi odgovori, pošto se i on sprema da priča, u kojoj to zemlji, navedite mi primer iz jedne parlamentarne prakse, pošto ste pominjali demokratiju itd, u kojoj to zemlji u parlamentu amandmane podnose predstavnici vladajuće većine na predloge Vlade? Samo mi to kažite?

Ja mogu da budem najgori, najgrbaviji, najlenji, najružniji, najgluplji itd, ali da li postoji zemlja parlamentarne demokratije danas gde predstavnici vladajuće većine podnesu 400 ili 360 amandmana na prve članove prvog zakona i tako se zapravo onemogući rasprava po drugim tačkama? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Primećujem da mi nije odgovoreno na pitanje, iako su obojica kolega imala priliku da odgovaraju po dva i više minuta. Nije mi odgovoreno. Nisu mi naveli primer parlamenta gde postoji ova praksa, i to mi je dovoljno. Dakle, nema takvog primera, ni meni, a očito ni vama poznatog primera gde poslanici vladajuće većine podnose nekoliko stotina amandmana na prve članove, prvog zakona, prve tačke dnevnog reda. To je poenta, drage kolege. To je ono što vam zameraju ovi posmatrači, neki ucenjivači nekih međunarodnih institucija kojima mnogo ne verujem, ali ponekada su čak i oni u pravu.

Druga stvar, dakle, naravno, gospodine Arsiću, tu ste u pravu i neću ja vama osporavati da je sigurno bilo i toga o čemu vi govorite. Sigurno je bilo zloupotrebe, sigurno je bilo bahaćenja one vladajuće većine i zato su sada bivši.

Da ste malo bolje i pažljivije slušali moje diskusije ovde, shvatili biste i dobronamernosti diskusija. Naravno, ja nisam vaš, da jesam, onda bih sedeo tu među vama, ali videli ste i dobronamernost i neku lojalnost instituciji i državi, ali da se pravim da ne vidim ono što vide čak i vaši poslanici i što vide oni koji imaju strpljenja da gledaju, građani ove zemlje, da se ove rasprave o amandmanima koriste zapravo samo za besomučne napade i kritiku opozicije i očekivati od opozicije da tu sedi je zaista iluzorno.

Mazohista sam pomalo ili savestan. To zna i kolega Atlagić, uostalom i on mi je više puta davao to priznanje da sedim više nego bilo ko od mojih kolega, ali niti ja sebe time hvalim, niti njih kritikujem. To je prosto tako.

Ono što je suština, neće moći ova institucija da funkcioniše, ako vi ne budete imuni da možete da čujete barem neku kritiku, ne napade na porodicu, ovo je malo besmislica što je gospodin, moj prethodni kolega, čitao, dakle, ja vam mogu objasniti ali ne na ovaj način…

Samo sekund, pošto sam prozvan direktno. Dakle, ja naravno tvitujem. Više sam aludirao na okruženje, na neke ljude koji su se našli na toj slici, a koji su navodno bezbednosno zanimljivi. Dakle, neki ljudi koji su iz kriminogene sredine a koji su se našli na toj slici sa stadiona i ništa više od toga.