… imam, ali ne treba dovoljno je po amandmanu.

Dakle, da odgovorim kolegi Markoviću, svaki poslanik ima pravo, kao što ima pravo da predlaže amandmane kakvi god bili, makar i besmisleni, očigledno sa namerom da se opstruira diskusija, tako imam pravo da reagujem na to prisustvom ili ne prisustvom na sednici. Uopšte nije obaveza bilo kog poslanika da polaže račun i da objašnjava zašto je tu i zašto nije tu, osim ako je odsustvo koje se opravdava predsedniku ili predsedavajućem Skupštine.

Dakle, ja govorim u svoje ime, ja sam tu. S druge strane, potpuno razumem one koji ne žele tu da budu, jer mi već tri dana, čuli smo i od uvaženog kolege, tri dana razgovaramo i stigli smo do trećeg člana na prvi zakon. Dakle, očigledno se ona praksa sa podnošenjem amandmana koji služe da se zapravo ne raspravlja o temi, nastavlja, produžava ja bih rekao na štetu i samog predloga i samih predlagača.

Ono što je motiv ovoga puta, sem inercije ja bih rekao, to je želja da se ne govori o onome što je najvažnije u ovom zakonu i što je najkontraverznije u ovom predlogu zakona, a to je ta famozna pretpostavljena saglasnost. Ja sam o tome malo govorio prošli put, bio kritikovan i prozvan od strane ministra, ali on zapravo nije odgovorio na tu ključnu dilemu. To je ono što javnost zanima i moram priznati da ja isto mislim da su kolege trebale tu da budu, ali to je moje mišljenje, kažem, oni imaju pravo da reaguju, da bojkotuju, da direktno ili indirektno ne žele da prisustvuju ili kako oni kažu da učestvuju u nekoj vrsti farse.

Dakle, gospodo, sve je lepo i hvaljenje rezultata Vlade i pohvala napretku u oblasti zdravstva koju ovde kolege izlažu, mada građani najbolje znaju koliki je taj napredak. Ja sam sam ovde, više puta pohvalio ili govorio pozitivno o nekim predlozima zakona, kao i o trudu medicinskih radnika širom Srbije, čak sam se i našalio i rekao, kao, još jedan zakon koji ću moći da ne podržim. Tako da, na žalost, ne podržim, ali ne bih imao ništa protiv da se on podrži.

Poenta je u tome, drage kolege, da mi imamo vrlo kontroverzan predlog, koji ima svoje argumente za i protiv, i drago mi je što iz redova opozicije ima nekih koji to podržavaju. Ja prosto mislim, a i neka svetska iskustva o kojima sam se raspitao, pokazuju da uvođenje ove pretpostavljene saglasnosti, gde su svi građani Srbije obavezni donori, ne povećava automatski broj donora, a šta više ponegde u nekim zemljama čak je došlo i do smanjenja broja donora.

To je recimo stvar o kojoj bi trebali da razgovaramo ovde i ministar i mi sa ove strane koji imamo primedbe. Dakle, ja sam najdobronamernije, makar jednim delom i u nekom šaljivom tonu pomenuo da bi bolje bila jedna akcija, motivaciona da se podrže, ohrabre građani da budu pravi, stvarni i dobrovoljni donori organa, a ne da se polazi od toga da su svi donori osim ako se eksplicitno ne izjasne.

Tako da, mislim da se gospodin ministar malo ogrešio, ne samo o mene, nego i o neke poslanike opozicije, jer je sve primedbe u tom pravcu diskvalifikovao kao nestručne ili nedovoljno upućene. Ja sam pitao, šta ako porodica ima poslednju reč? Šta ako unutar porodice dođe nesaglasnosti? Kaže ministar, u tom slučaju nema ništa od donorstva, ali to ne piše u ovom predlogu zakona. To tako ne stoji, to je moglo u takvom zakonu koji ima nekoliko stotina stranica, mogla se naći koja rečenica da se i to uvede.

Građani su zbunjeni, građani su, moram malo priznati, neprijatno iznenađeni ovim predlogom. Ja nisam za to da se smanjuje broj donora, ja sam za to da se on povećava. Moja najdobronamernija primedba jeste da se ovakvim zakonom, pogotovo u ovakvoj atmosferi, ovakvoj polarizaciji, jer, kažem, uzajamnih optužbi. Znači, gospodine ministre, ja vas nisam nazivao ni doktor smrt, ni ne znam čime su vas sve ovde nazivali, vrlo sam sa uvažavanjem govorio o vama i o vašim saradnicima i o vašim predlozima uzgred budi rečeno, a dobio sam napade i diskvalifikacije.

Kada ste vi sigurni ili kada je predlagač siguran i vladajuća većina da je zakon dobar, onda ne bi bilo potrebe za tim i da ste sigurni da je on tako dobar i da je nesporan. Nije nesporan. Da, ima u svetu, ima u Evropi primera da se uvodi i da je uveden, ali ne moramo mi uvek biti veći katolici od pape. Da, uveden je u Hrvatskoj, Sloveniji, nekim drugim evropskim zemljama, ali rezultati su daleko od toga da su nesporni, vrlo su diskutabilni. Uostalom, jedna analiza BBS od prošle godine pokazuje da bez nekih dodatnih mera, samo uvođenje institucije ovog podrazumevanog, odnosno pretpostavljenog donorstva, ne povećava broj transplantacija i broj dobrovoljnih davaoca organa.

Dakle, to su stvari o kojima bi ovde trebali da raspravljamo, a ne da slušamo tri dana kako je stanje u zdravstvu dobro i kako je super i kako ministar odlično radi. Hvala.

Član 104. koji se tiče i koji reguliše pravo na repliku. Ja se pitam samo, gospodine predsedavajući, šta treba da se izrekne ovde da bih ja dobio pravo na repliku. Ali, svejedno, dakle, povređen je ovaj član i obrazložiću vam zašto. Zbog toga što ovde nije tema prisustvo ili neprisustvo Sande Rašković Ivić ili nekoliko desetina drugih opozicionih poslanika, nego jedan zakon koji, pored niza dobrih stvari i strana, ima i nekoliko kontroverznih stvari koje su uznemirile javnost, ili bar izazvale dileme među građanima.

To gde je sada ovaj ili onaj poslanik, zaista kažem, nije tema za raspravu, niti ja u ovom trenutku znam. Znam da je gospođa Sanda Rašković Ivić bila uvodničar, da je ona govorila kao šef poslaničke grupe i govorila je na početku ove rasprave. Ali, zaista vam kažem, drage kolege, jel vi zaista mislite da treba neko da sedi i mazohistički sluša ove amandmane? Znači, ja ničim nisam uvredio niti dostojanstvo ove Skupštine, niti poslanika. Jedina reč koju sam upotrebio jeste i ponavljam je – da su amandmani besmisleni. To znaju i oni koji podnose, to zna i ministar.

Zato, pitam vas, koliko je usvojeno amandmana, drage kolege, koliko je usvojeno ovih vaših amandmana? Svi su odbijeni sa istim obrazloženjem, jer tome i služe, da samo malo skrenu pažnju sa centralne teme. Naši, moji, tri ili četiri amandmana su usvojena, naravno, ne ova ključna, za ključne stvari, nego koji su se ticali nekih pravno-tehničkih stvari. Dakle, mi smo podneli pet, šest ili sedam amandmana, od toga su četiri usvojena. Evo, vidite sad ko podnosi smislene amandmane, a ko podnosi besmislene amandmane.

Dakle, još nešto, ovde ima jako malo predstavnika opozicije i vrlo pristojno govore, čast nekim izuzecima, kada to nije tako. I vama je to teško i kolegama je to teško da progutaju. Pa, šta vi hoćete? A kad nema opozicije, onda kažu – što ih nema da sučeljavamo mišljenja? Kako da sučeljavamo mišljenje, kada na moju jednu blagu diskusiju, kritičku, i završavam time, krene deset reklamacija Poslovnikom i pusti još nekoliko replika. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hteo sam da kažem da se ja zapravo slažem sa ovim tekstom koji je koleginica izgovorila. To je vrlo dobar apel koji se tiče ravnomernog regionalnog razvoja i u svakom slučaju ga podržavam, samo on nažalost nema veze sa temom, niti sa ovim zakonom, niti sa onim o čemu je ovde reč. Izvinjavam se koleginici, ja sam se na nju nadovezao, jer je ona zaista suvislo i vrlo smisleno govorila o potrebi ravnomernog regionalnog razvoja, kao što većina nas ovde, verujem, misli, ali naglašavam, to nema veze sa Predlogom zakona, niti sa amandmanima i to svi vi koji podnosite amandmane znate, kao i Ministarstvo.

Zato pitam ponovo – koliko je vaših amandmana usvojeno iz ovog paketa, iz ovog seta na prva četiri člana prvog zakona? Ne, oni služe samo tome da se ne čuje glas opozicije, nije bitno da li je slab, da li je pametan, glup itd, da se ne čuju kritičke primedbe na ovaj zakon.

Zbog toga ne želim da odgovaram nekom od kolega prethodnih, ako se to može zvati kolegama, koji svaku diskusiju, svaku temu, kojima ništa nije sveto, koriste samo za diskvalifikacije, napade, lične uvrede i to im je, verovatno, zadatak u ovom parlamentu. A, opet, oni računaju na to da ljudi neće da se spuštaju na taj nivo i u to blato i onda zato prolaze bez odgovora i bez replike. Pogotovo, ja neću kada je tema ovako važna i svaki dragoceni sekund koji imam na raspolaganja još kao predsednik poslaničke grupe želim da iskoristim da vratimo se na osnovnu temu i na zabrinutost građana u vezi sa nekim delovima ovog zakona.

Mislim da ministar i kolege iz vladajuće većine imaju obavezu te dileme da otklone, kao što i mi svi zajedno imamo zadatak da činimo sve da bude više dobrovoljnih donara, ali ne da se to radi na način da se kaže – svi ste donori, svi ste davaoci organa potencijalni, a ako nećete onda se pismeno izjasnite. To je ključna tema ovoga, to je ono što građane zanima, ne naša prepucavanja i sitne ili više ili manje duhovite opaske.

Prosto smatram da ne bi bilo loše da sama Vlada i gospodin ministar ubaci razjašnjenje, recimo, u onom delu koji se tiče obaveza, odnosno toga da je poslednja instanca ipak porodica, da se to specifikuju. Rekao sam – šta ako jedan član porodice, recimo, podržava, a drugi član porodice ne podržava, na primer, donorstvo organa? Ko je tu preči, da li je važniji jedan brat ili drugi brat? Vi ste rekli – dovoljno je da se bilo ko suprostavi. Porodica je dosta širok, ili srodnici, dosta širok pojam, pogotovo u Srbiji. Dakle, moralo bi se to specifikovati i precizirati, s jedne strane.

S druge strane, hajde da kažu, što rekoh, vi ste se pokazali i vladajuća većina vrlo ubedljivo, mahano je procentima koliko je vlast osvojila i koliko opozicija ima na, ne znam, predsedničkim i gradskim izborima. Da, to su stvarno loši procenti i stvarno su sami, ili smo sami, ili su sami, krivi zbog tih loših rezultata. Ali, vi se hvalite da imate 40, 50% ili čak i 60, po nekim istraživanjima. Dakle, hajde delujte onda na svoje glasače, delujte na svojih 700.000 članova. Neka se oni dobrovoljno upišu kao donori, pa neće biti potrebe da svi građani Srbije budu automatski donori dok ne kažu suprotno. Znači, evo pokrenite tu akciju.

Kolega Martinović je svojevremeno rekao – ja nikog ne predstavljam ovde. Evo, ja koga god malo, slabo predstavljam, ja bih se takođe uključio u tu akciju i pozvao. Naravno, ne želim da kažem da je sve u ovom zakonu loše, ali jedna stvar jeste loša. Izazvala je zabrinutost u javnosti, izazvala je kontraverze i mislim da će rezultirati kao u nekim delovima sveta gde je uvedena ova saglasnost, pretpostavljam i podrazumevana saglasnost gde se, ne samo nije povećao, nego se čak smanjio broj donora, kao u Brazilu i još nekim zemljama. Tamo gde je bilo praćeno nekim drugim akcijama, paralelnim akcijama, rezultati su bili mnogo bolji i onda se povećao broj transplantacija i broj dobrovoljnih donorstva.

Moj apel – izbacite ovu podrazumevanu saglasnost, ili pretpostavljanu saglasnost, za dobrovoljne davaoce organa, a pokrenite široku i sveobuhvatnu akciju u društvu kojom bi se taj broj donorstva povećao. Hvala.

Povodom ovoga što je rekao ministar, ja podržavam vaše razjašnjenje i mislim da je bolje da to razjašnjenje, samo bi bilo dobro da se tako i eksplicitno kaže, ponovite više puta, barem onoliko puta koliko smo ovde čuli one, kao što rekoh, kakve, već fantomske i besmislene amandmane.

Isto tako, nemam ništa protiv, daleko od toga da mi je cilj da lovim neke političke poene, pa, nemojmo da smo deca, da se toliko ignorišemo šta kažemo. Ja sam više puta podržavao predloge, ili pohvalio predloge koje baš ovaj ministar ovde donosio u Skupštinu ili sam čuo od kolega da nisu loši ili da uvek mogu malo da se dele. Ovde imamo nešto što je sporno i što ne možemo u ime, tako je, sabornosti ili neke opšte dobre atmosfere, preko toga da pređemo. Postoji i etički i filozofski neki argumenti, pa i pravo da vam kažem i psihološki kada je reč o građanima zemlje Srbije, koji govore o tome da tu treba biti oprezan. I na to sam samo aludirao.

Rekao sam da je to zajednički interes da se poveća broj donora. A da li je to konstruktivno ili nije, jer moja diskusija ili su diskusije onih koje koriste svaku priliku da diskvalifikuju mene lično, besmislenim uvredama, koje pričaju o vlaškoj magiji, koji vređaju neke ljude koji nisu ovde u Skupštini, pominju Đilasa, Jankoviće, ovoga ili onoga, Jeremića, znači, ubacuju teme koje nikakve, Šabića, znači, Poverenika za informacije. Znači, ko od nas konstruktivno govori. Ja koji navodi vam primere i kažem, budimo oprezni, nisu uvek dovoljno dobri rezultati, čak i ako uvedemo to obavezno ili pretpostavljeno i podrazumevano donorstvo. To je ideja moje i diskusije, i to je moja konstruktivnost. Ali, zbog te konstruktivnosti, ja trpim i prelazim preko vrlo, verujte mi mogućih efektnih odgovora na razne gluposti, bezobrazluke koje ovde slušam na svoj račun, ne želeći da ovu važnu temu, važnu diskusiju, slažem se vama, koja se tiče života građana, ali se tiče i ljudskih prava svih drugih građana. Ja prosto smatram da se ovde indirektno malo ugrožavaju i povređuju ljudska prava miliona drugih građana time što se polazi od toga da je saglasnost podrazumevana, a ti ako nećeš da se složiš, ti potpiši da se ne slažeš. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Bez obzira koliko ovo bila mučna rasprava, mislim da je čak i ona korisnija nego slušanje onih amandmana, pesmica koje ovde predstavnici vladajuće koalicije neprekidno, već tri dana izvode.

Ali, šta da vam kažem, postoji nešto što je sporno, ne uznemiravam ja javnost, mene ljudi zaustavljaju na ulici, taksisti i pitaju. Slušajte, nemojte imati iluzije, ne biste se vi ovde nervirali tako na moju blagu i konstruktivnu kritiku da vas nešto ne žulja. Verovatno i vas pitaju o čemu se ovde radi.

Ali, kažem, treba da nam bude zajednički cilj, ali ja nisam siguran da će tom cilju doprineti ako se za njega na način na koji se promoviše i kako se bori za njega gospodin Marijan Rističević u svakoj svojoj replici. Meni je teško da njemu objasnim da je meni posao da istražujem javno mnenje.

U ovoj njegovoj, Rističevićevoj i Vučićevoj Srbiji, predsednik odlučuje o tome šta će i ko će dobiti donaciju, ili posao. Postoje neke druge institucije u neko drugo vreme, a nadam se da će opet biti neko drugo vreme, ipak postoje organi koji o tome odlučuju.

Dakle, meni je posao da istražujem javno mnenje, kao što je posao gospodinu Rističeviću da treba da kopa ili ore zemlju, a to ne radi, i za to verovatno nije sposoban, nego dobija donacije kao mladi i napredni poljoprivrednik od ovog Ministarstva i od ove vlasti. Zato priča, to što priča.

Ja sam vrlo konstruktivno ovde govorio, više puta hvalio amandmane i predloge gospodina ministra i ne znam gde ste vi, gospodine ministre, čuli da vas ja vređam? Ja vas ničim nisam uvredio, ni danas, niti u prethodnim diskusijama. Neki drugi su vas vređali, ja nisam. Nisam pominjao sve te epitete i atribute, kojima vas časte. Umesto da mi zahvalite na tome, vi mene zapravo vređate i napadate i podržavate one koji to isto čini.

Gospodine Martinoviću meni niko ne naređuje i ne izdaje direktive, pogotovo ne Dragan Đilas, pogotovo ne znam ko iz opozicije. Ja govorim ovde po savesti i ponekada su mi čak i prebacivali što nisam bio dovoljno kritičan prema nekim predlozima. Ja sam smatrao da su bili u redu i podržao sam ih. Ovaj ne mogu i neću. Hvala.

Pravo na repliku? Nemam pravo na repliku? Dobro, hajde neka je i po amandmanu, mada mislim da bih imao prava na repliku. Ne radi se ovde o Zlatiboru i o mandatima, gospodine Martinoviću, radi se o jednom važnom zakonu koji vi, kao i sve druge zakone i važne i manje važne ovde devalvirate svojim, ponavljam, besmislenim amandmanima, da se ne bi čula jedna mala reč kritike ili sumnje koju ja ili neki građanin…

Samo kratko, kao ilustracija toga da smo podnosili konstruktivne amandmane, da je Ministarstvo uvažilo, odnosno Ministarstvo nadležno ono što je bilo na liniji njihovog koncepta, a da ne treba da se ljutimo, dosta je njih koji se ljute ako se razlikujemo u nekim drugim strateškim stvarima. Mislim da bi bilo mnogo bolje da su podnošeni ovakvi amandmani i da je vođena konstruktivna diskusija, bez obzira što je ovde reč o pravno-tehničkoj stvari koje ne menja suštinu.

Meni je žao što nije bilo sluha da se i ova suštinska primedba naša uvaži, ali kažem stvar je takva kakva jeste, mislim da će napraviti više štete nego koristi, ali potrudićemo se, svako sa svoje strane treba da bude odgovorna čak iako neki poslanici vladajuće većine to nisu, da se trudimo da ono što je pozitivno ovim zakonima bude implementirano, a ono što je negativno se otkloni ili što nije dozvoljavajuće, po mom mišljenju, i ne samo po mom mišljenju, da se otkloni tokom dalje primene, za koje ja takođe verujem, kao i neke druge kolege da neće doći, jer će verovatno biti ili korigovano od strane samog Ministarstva ili će Ustavni sud proglasiti taj deo zakona nevažećim.

Zahvaljujem.

Moje pitanje se nadovezuje na onaj prvi deo pitanja koleginice Macure i tiče se ovlašćenja odnosno platforme sa kojom predsednik Republike Srbije učestvuje u briselskom dijalogu.

Dakle, videli smo ponovo juče da su u delegaciji Prištine, pored Hašima Tačija, prisutni i premijer ili tzv. premijer republike Kosovo, da je tu predsednik Skupštine republike Kosovo, takozvane, a u srpskoj delegaciji, mi kao poslanici narodnog parlamenta ne znamo, ne da ne učestvuju predsednik Vlade ili predsednik Skupštine, nego zapravo Skupština ne zna o čemu se razgovara, nego mora da gleda iz tabloida i da čita između redova, a neretko čak i iz prištinskih medija. To pitanje je upućeno predsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova.

Povodom toga, a zapravo je vrlo konkretno i tiče se izjava visokog ruskog funkcionera Jedinstvene Rusije, vladajuće ruske stranke i člana Odbora za spoljne poslove Ruske dume, koji je nekoliko puta, poslednji put pre dva dana, upozorio, podsetio, savetovao, apelovao, kako god hoćete i hoćemo da to shvatimo, srpske vlasti da budu oprezne u vezi sa pregovorima i tzv. sveobuhvatnim sporazumom sa Prištinom, jer, on je rekao, a to je rado i često viđen gost u Srbiji i u redovima aktuelne srpske vlasti i srpske vladajuće stranke, SNS, sada vas, gospodo, gospodin Železnjak, upozorava da bi, citiram, i to nije prvi put: „Zahtevi da se potpiše sporazum između Beograda i Prištine dovešće do teritorijalnog raspada Srbije na protektorate NATO i verovatno biti uvod u dalje cepanje i dalji raspad države Srbije“.

Dakle, ponavljam i naglašavam – visoki ruski funkcioner ruske vladajuće stranke, čest i rado viđen i citiran gost u vladajućim medijima, odnosno vlasti bliskim medijima u Srbiji, sada šalje poruku koja, gle čuda, odjednom više ne nailazi na takav odjek niti jedva biva zabeležena u našim zvaničnim medijima. Dakle, da li Ministarstvo spoljnih poslova ima komentar, odnosno Vlada Srbije, povodom ovih izjava? Čak vrlo, rekao bih, surovo, ali, ja se plašim, tačno, gospodin Železnjak podseća i poredi ove pregovore i ovaj sporazum koji bi trebalo da potpiše Beograd odnosno Srbija sa Kosovom, poredi sa Minhenskim sporazumom, odnosno sporazumom koji je doveo do raspada Čehoslovačke, a na kraju nije doneo ni mir, kao što je bilo najavljivano i čime je pravdan, nego je bio zapravo uvod u Drugi svetski rat. Dakle, Čehoslovačka se raspala, rasparčana je, a na kraju, kažem, niti je to spasilo taj ostatak Čehoslovačke od potpune okupacije, niti je sprečilo Drugi svetski rat. Ovo je vrlo važno upozorenje sa prijateljske strane, upozorenje na koje ne reaguju, bar za sada, naši predstavnici vlasti.

Ja sam zahvalan nadležnim ministarstvima koji vrlo često i uredno odgovaraju na moja pitanja, ali, nažalost, najvažnija pitanja, sa najvažnijih adresa, uglavnom ostaju bez odgovora. Ovo je primer takvih pitanja. Dakle, sve što se tiče pregovora sa Kosovom, sve što se tiče tzv. briselskog dijaloga, sve što se tiče tzv. sveobuhvatnog sporazuma koji se ovde najavljuje, ostaje nekako u senci ili se gura pod tepih.

Zašto je to tako, možda možemo da pretpostavimo, s obzirom da je upravo ova vlast, ne mislim ova Vlada ali ova vlast, 2013. godine u aprilu potpisala Briselski sporazum, koji još uvek nije realizovan upravo u onim tačkama koje se tiču ili bi trebalo da se odnose na srpsku stranu i 2015. godine, takođe, i to lično Aleksandar Vučić, potpisao je drugi Briselski sporazum nakon kojeg je, ponavljam i citiram, čestitao preko Tvitera i rekao da: „naš narod na KiM ima razlog za zadovoljstvo, postigli smo dobre sporazume, večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. To je bio 25. avgust 2015. godine. Briselski sporazum je bio dve godine ranije.

Znači, prošlo je tri, odnosno pet godina od te objave, ništa ni od zajednice srpskih opština, ništa ni od prekida dijaloga, ništa ni od revizije ili odustajanja od sporazuma u onim aspektima koji uopšte nisu realizovani od strane Prištine i zato vas pitam i tražim odgovor i od Vlade i od ministra spoljnih poslova po tom pitanju, posebno s obzirom na ove stavove ruske strane, odnosno gospodina Železnjaka. Hvala.

Zahvaljujem.

Javljam se po amandmanu koleginice, zato što mi imamo nekolicinu naših amandmana koji su u sličnom duhu, ali do njih, po običaju, opet nećemo stići, zbog, naglašavam, loše prakse koja se ponavlja, da vladajuća koalicija podnese na prve članove prvog zakona nekoliko stotina amandmana, a to sada radi jedna druga poslanička grupa, ali, svejedno.

Nezavisno sad od tog našeg pravnog, poslovničkog nadgornjavanja, ovo je suviše važna tema i mislim da je loše da se na taj način radi, kao što je bilo loše i kada se slično postupalo prošli put, prilikom Predloga zakona o ratnim memorijalima.

Mislim da građani moraju da shvate, i shvataju, i zato možda pažljivije prate ovu debatu nego neke druge u ovoj Skupštini, da se radi o vrlo važnom pitanju. Ja sam, i ministar to zna, prekjuče dogovorio da ne želim nikoga unapred da optužujem, ne želim da sumnjam, verujem u dobronamernost onih koji su ovo hteli da uvedu. Niko ne želi i jako je loše ako ostane senka ne sumnje, nego ovde eksplicitne poluoptužbe da sada oni koji osporavaju ovaj zakon, da oni ne žele da pomognu ljudima.

Dakle, kao što je loše i kao što nije pravedno da u kritici ovog zakona otprilike sugerišemo ili insinuiramo kako hoće neko da nas lovi po ulicama ili građane Srbije i da im otima organe, to nije pravedno i nije dobro da širimo paniku te vrste među građane Srbije, ali, rekao bih da isto toliko nije u redu i nije fer da oni koji se kritički odnose prema ovom Predlogu zakona, koji, drugim rečima, ne žele ili smatraju da nije dobro da se prihvati, ne ceo zakon nego ova odredba o pretpostavljenoj saglasnosti, gde smo svi mi, svi građani Srbije, unapred, rođenjem, postali donori organa, oni koji to kritikuju i ne slažu se sa time, da budu žigosani kao neko ko otprilike ne želi da pomogne onima koji su bolesni i kojima su organi potrebni.

Znači, ako osuđujemo ono prvo, onda hajde, budimo fer i kažimo – nije u redu ni ovo drugo. Dakle, nemojmo svakoga ko se ovde, a ima različitih, kao što ima, i to je dobro, meni se to s jedne strane dopada, što nije uniformno i unisono ovo i na ovoj opozicionoj strani, neki podržavaju taj zakon i tu odredbu, neki su protiv, ali, kažem, nemojte da ostane sumnja da oni koji se protive, i ja spadam među te koji se protive, da sada oni ne žele da pomognu ljudima kojima je pomoć potrebna.

Ozbiljne su sumnje, i etičke i teološke koje se mogu postaviti u vezi sa ovim. Ali posebno, mimo sad filozofsko-etičkih rasprava, one jesu zanimljive i mogu postaviti povodom te ideje pretpostavljene saglasnosti, postoji realnost i to su, evo, koleginica Pavlović i još neki drugi o tome pre dva dana govorili, postoji realnost našeg društva, naše informatičke, i ne samo, nažalost, informatičke pismenosti odnosno nepismenosti stanovništva Srbije, a na kraju krajeva i realnost u kojoj vi, prosto, u situaciji smrtnog slučaja, zbunjenim ljudima i srodnicima sad tražite i pitate ih da li oni prihvataju ili pristaju da njihov preminuli srodnik bude tretiran na taj način kao donor, davalac organa.

Što se tiče pismene saglasnosti, odnosno pismenog odbijanja saglasnosti, potpuno je jasno da će biti, kao što znate i na to verovatno i računate kada predlažete ovo, vrlo malo, par desetina hiljada najviše će biti ljudi koji će pismeno otići i reći da ne žele da budu davaoci organa, što znači da će sva težina verovatno spasti na srodnike, na članove porodice. Zamislite sada situaciju, i kako to mislite da razrešavamo, da, recimo, jedan roditelj preminulog čoveka, ili jedan srodnik, jedno dete hoće a drugo neće? Kako biste onda razrešili tu dilemu u konkretnom slučaju? Znači, jedan blizak srodnik, jednako blizak srodnik prihvata i pristaje na to, a drugi ne pristaje? Da ne govorim o ovim dilemama kada je reč o pravnim zastupnicima. Kada je reč o pravnim zastupnicima, takođe, koji se u trenutku smrti, od trenutka smrti više ne vode kao zastupnici i takođe se ne pitaju.

Jasno je da je namera ovog zakona, i završiću time, da se poveća broj donora. I to je ispravna namera, ispravan motiv. Ono što mi osporavamo ili ono što ja osporavam jeste način kako se do te mere i do tog rezultata pokušava doći.

Ovo je, rekao bih, problematično po božijim i po ljudskim zakonima. Vrlo je sumnjivo i vrlo je diskutabilno, i to je neko rekao ovde, kako će na nekom ustavnom sudu ta mera dobrovoljne, odnosno pretpostavljene saglasnosti proći?

Znate, jako je nezgodno kada mi rođenjem postajemo donori, pa moramo direktno eksplicite da kažemo da to ne želimo da budemo.

Podržavam, i to sam rekao pre dva dana gospodinu ministru, svaku meru, ako treba i dodatna sredstva da se izdvoje za promovisanje donorstva. Evo, ima preko 100 hiljada tih donorskih kartica. Jednom širokom akcijom se taj broj može povećati.

Rekao sam, takođe, pre dva dana ako imamo vlast koja je tako uspešna bila u ubeđivanju građana Srbije da žive bolje, da treba da glasaju za vladajuću stranku i za predsednika te stranke na izborima, onda neka budu barem upola toliko uspešni u ubeđivanju građana da treba da potpišu donorske kartice, da objasne zašto je to i neka upola toliko energije ulože u to i neće biti potrebna ova pretpostavljena saglasnost koja potencijalno od svih građana Srbije čini donatore i onda moraju pismeno da kažu da to biti neće. To je teško sprovodljivo, problematično i ja mislim da će to izazvati zbunjenost kod građana, a možda čak i neke oblike panike.

Ne želim da povećam tu paniku i tu nervozu kod građana ovom diskusijom, ali moramo vrlo jasno biti svesni da ta opasnost postoji i da nikom nije to u interesu, bez obzira na te neke kratkoročne dnevno političke poene.

Završavam i ponavljam, potreban je veći broj donora. Potrebne su nam široke akcije koje će podsticati donorstvo, ali ova mera u današnjoj Srbiji u ovom trenutku sa tolikim brojem i funkcionalno pismenih, a kamoli informatički nepismenih, samo će izazvati zbunjenost i pometnju. Hvala.

Gospodine ministre, ja neću nastaviti u vašem duhu. Zahvalan sam na prvom delu odgovora i to je ono što je bitno. Vi ste sada rekli, i zna se da će to svi čuti, da je dovoljno da bilo koji od srodnika se suprostavi, saglasnosti neće biti, to je dosta važno i to jeste relativno ohrabrujuće.

Suštinska primedba i dilema moja i ne samo moja i nekih kolega i dalje ostaje, to jeste jedno zadiranje, kako bih rekao, i oblast ljudskih prava, ne govorim sada, nezavisno od teoloških razloga za i protiv, ali jako je važno da građani znaju i javnost i mediji, niko, ili bar ja nisam čuo, ovde se ne protivi, naravno potpuno je besmisleno sad da raspravljamo o tome kao da smo neka sekta, dakle, transplantaciji, donorstvu i tome slično, samo se postavlja pitanje kako doći poboljšati i povećati tu mogućnost uspešnih transplantacija, ali rekao bih ne zadirući u neka osnovna ljudska prava i ne samo apstraktna ljudska prava, nego što se tiče telesnog psihofizičkog integriteta građana Srbije?

Mislim da ova mera kad izvrtimo u sve ograde koje ste vi ovde naveli, uz neke optužbe i rekao bih neumesne prozivke narodnih poslanika, računam, ja zaista nisam neko ko se služi takvim rečnikom. Dakle, upravo sam dobronamerno rekao da mislim da je potrebno da ne širimo paniku i sa jedne i sa druge strane, niti da mi vas optužujemo da vi hoćete da jurite ljude, da vadite organe ljudima na ulici, ali ni da vi sa druge strane optužujete nas da mi sada hoćemo da ne želimo da pomognemo ljudima koji su bolesni.

Dakle, u redu je ovo što ste rekli, ova dopuna da će svaka nesaglasnost bilo kog srodnika će zapravo sprečiti da se to tretira kao davalac organa, ali i dalje mislim da treba da razmislite, preispitate ovu meru o pretpostavljenoj saglasnosti koja svako novorođeno dete i stanovnika građana države Srbije čini potencijalnim donorom. I dalje mislim da će to stvarati paniku i unositi pometnju među ljude. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja i tiče se navoda koje je vlasnica i urednik KTV televizije iz Zrenjanina, nedavno javno obelodanila pritiske na sebe, svoju porodicu, svoju televiziju. S obzirom na činjenicu da je reč o jednoj malog broja TV stanica u Srbiji koje, ja bih rekao objektivno ili koliko toliko objektivno, trude se da daju šansu i vlasti i opoziciji da iznese svoje stavove.

Daleko od toga da je reč o nekoj opozicionoj televiziji, naprotiv, ali mnogi od nas i vas sa jedne i druge strane smo gostovali u tim emisijama i znamo da su one relativno izbalansirane i objektivne.

Gospođa Radić, vlasnika i urednica te televizije iz Zrenjanina je rekla da se na nju vrši pritisak od strane gradske vlasti da proda svoju televiziju, odnosno da je taj pritisak stigao od strane, mada ne lično, ali indirektno od strane gospodina Gašića, visokog funkcionera vladajuće stranke i trenutno šefa BIA. To je loše. U svakom slučaju zavređuje, treba da bude ispitano i očekujem od ministarstva da mi odgovori, odnosno da samo istraži činjenice u vezi sa tim slučajem.

Ovo je, rekao bih, indikativno i uvod u drugo i glavno moje pitanje, a s obzirom na činjenicu da je medijska scena, medijski prostor u Srbiji toliko zatvoren da svi, koliko god da pamtimo i stariji i mlađi od onog jednopartijskog, jednoumnog vremena, preko 90-tih do 2000. godina, uz sve zamerke koje smo imali, s razlogom mogli imati na medijske slobode u tim režimima, nikada stanje nije bilo gore u medijima.

Dakle, svega nekoliko, na prste jedne ruke možete da prebrojite stanice i to lokalne stanice koje uopšte daju prostora opoziciji. Zašto je to tako? To je sada posebna tema, ali mislim da je jedan od razloga, jedan od važnijih razloga tog medijskog zatvaranja u Srbiji upravo to da se ne saznale neke činjenice koje su, kao što rekoh, u vezi sa mojim narednim pitanjem.

Naime, praktično javnost u Srbiji ne zna ili je na kašičicu obaveštena o tome da stav, odnosno kakav je stav Ruske Federacije i visokih zvaničnika Ruske Dume po pitanju pregovora i ovog potencijalnog potpisivanja, naravno, sveobuhvatnog sporazuma sa Kosovom, odnosno sa Prištinom.

U više navrata, diskretno, diplomatski obazrivo, ali ipak dovoljno jasno visoki predstavnici, kao što rekoh, Ruske Dume i ruske vladajuće stranke su poslali poruku da stav Moskve prkosi, za razliku od onoga što se obično široko publikuje, vrlo čvrst i principijelan po pitanju KiM i da Rusija tu ne odustaje od svojih principijelnih pozicija, a to je da baza razgovora i eventualnih dogovora može biti samo Rezolucija 1244, a nikakvi sveobuhvatni sporazumi i nikakve korekcije granica i slično ne dolaze u obzir barem kada je reč o Ruskoj Federaciji, da je to njihov principijelni stav.

Oni su taj svoj stav ponovili u razgovoru sa delegacijom Otadžbine, sa predstavnicima Srba sa KiM i nekih drugih organizacija, gde su jasno ponovili i naglasili podršku i privrženost Srbiji, ali i privrženost Rezoluciji 1244 i poštovanju međunarodnog prava.

Ta informacija i takva informacija i zato moje pitanje ide na adresu Ministarstva spornih poslova i generalnog sekretara, odnosno generalnog sekretarijata predsednika Republike, da li su obavešteni, da li su upoznati sa tim stavom, da li su upoznati sa tim stavom Ruske Federacije, odnosno Ruske Dume i da li je politika koju vode i pregovori u koje ulaze i koje vode u Briselu sa predstavnicima Prištine usklađena sa time?

Mi smo imali priliku da se upoznamo, odnosno da čujemo šta su crvene linije Prištine pred ovu novu rundu pregovora. Vrlo jasno su to rekli njihovi predstavnici Tači, Haradinaj i ostali. Mi ne znamo šta su crvene linije naše vlasti, pa evo upravo bi mogla ova poruka koja je poslata u razgovoru sa predstavnicima Otadžbine od strane ruskih zvaničnika, mogla da bude primer, ilustracija i baza tih crvenih linija, kažem, koje mi ne znamo da li postoje, a plašim se da ih i nema.

Konačno, moje treće pitanje na adresu predsednika, odnosno rukovodstva Skupštine – kada će biti zakazana posebna sednica na temu Kosova i Metohije? Mislim da je apsolutno krajnje vreme i apsolutno nema nikakvog opravdanja što takvog razgovora ovde u Skupštini nema. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, nekoliko puta smo već ovde razgovarali, bio sam u jednom trenutku zabrinut, pošto kako god dođe neki predlog zakona, moram da ga pohvalim, ili da bar kažem, ne mogu da budem protiv, već sam se zabrinuo za svoju opozicionu reputaciju. Naravno, šalim se, drago mi je kada Vlada dođe ili bilo koji ministar, ministarstvo sa dobrim predlozima zakona, potpuno nebitno da li se to tiče života građana, potpuno nebitno ko stoji ili sedi sa koje strane ove sale.

Ovog puta, vidim svoje kolege, manje više iz struke i lekari hvale i pozdravljaju vaše zakone, ja imam naravno primedbe i to suštinske primedbe oko kojih puta neću moći, a naravno to nije ni bitno, vladajuća većina je dovoljno brojna da može da izglasa, ali sam hteo sa vama da još jednom evo da prodiskutujemo neke dileme u vezi sa tom ključnom stvari. Imam malo vremena, a inače nije ostalo mnogo za ovu raspravu, tako da sad postoje te neke finese, to se kroz amandmane i kad bude rasprava o detaljima, odnosno u pojedinostima, onda se o tome može nešto popričati. Ali, generalno, jasno je vama otprilike šta će biti i šta je moja ključna dilema, primedba i razlog zbog kojeg ne mogu da podržim, barem ova dva zakona, to su stavovi, odnosno ovaj član, ovi članovi koji se tiču podrazumevane saglasnosti. Dakle, ta podrazumevana saglasnost za donorstvo organa, to je nešto što prosto meni, nezavisno od toga da li smo vlast ili opozicija smeta.

Takođe, razumem humane i moralne razloge koji su motivisali, znači ne polazim od teorije zavere, nije u pitanju neka nužna zavera, neka pljačka organa ili ne znam namera da se pretvori Srbija u neku farmu organa za bogati svet, mada ima i takvih ili će biti takvih interpretacija. Dopuštam i verujem, kažem u dobre namere predlagača. Rekao bih, da za srpsko društvo u ovom trenutku je preradikalno, pre rano ići sa takvom merom. Biću vrlo konkretan, na snazi je ovaj zakon, važeći koji govori, odnosno koji računa na eksplicitnu saglasnost za davanje organa. To je i povremeno gledamo te akcije, te kampanje u prilog tome. Očito to nije bila previše uspešna akcija i mislim da i vi kao Ministarstvo previše zadovoljni efektima tih akcija, ne biste išli na tu meru podrazumevane saglasnosti.

Građani moraju da znaju, ako im to nije dovoljno jasno, nekada mi ovde previše komplikujemo, prosto, svako, dakle, čim se rodite, odnosno tokom života, morate eksplicitno da kažete da nećete da budete donor, odnosno da se ne slažete da se vaši organi koriste nakon vaše smrti.

Ako se o tome eksplicitno ne izjasnite, podrazumeva se, to je ta podrazumevana saglasnost, podrazumeva se da će oni biti korišćeni, osim ako se i članovi vaše porodice, opet, direktno i eksplicitno ne izjasne protiv.

Meni to zvuči malo radikalno, zvuči malo orvelovski. Bez obzira što vi možete navesti primere iz sveta, to jeste trend i siguran sam da toga ima, meni to malo deluje kao neke slike iz ovih anti utopija ili iz nekih filmova koje povremeno gledamo, koji, naravno, dramatično, apokaliptično predstavljaju te stvari.

Hajde da budemo malo manje ambiciozni, ne moramo biti uvek veći katolici od pape ili veći evropejci od Evrope. Nije svuda u Evropi, ni u EU još ovaj zakon ili ovakvi zakoni nisu mere zaživele.

Mislim da bi bilo mnogo umesnije da se pojača kampanja u prilog dobrovoljnom donorstvu. Dakle, mi smo videli, ova vlast ima dovoljno kapaciteta da vodi uspešne kampanje, da ubedi građane u mnogo toga, pre svega da je uspešna i efikasna i da im daju glas, pa hajde onda deo te energije iz sredstava koje se ulažu u kampanje u podršku vlastima, dajte da se uloži, recimo, u ovo.

Nemam ništa protiv, dakle, ne protivim se iz nekih religijskih ili ne znam kakvih nekih paralelnih razloga, ali prosto mislim da mi kao društvo u ovom trenutku nismo još dovoljno stasali za takvu meru koja suviše deluje dramatično, suviše deluje radikalno, u zemlji gde se diže, budimo realni, drama i bune se korisnici, građani, zbog onih sitnih slova u ugovorima koje potpisujemo za mobilnu telefoniju ili nešto ne mnogo važno, pa kažemo - a ono sitnim slovima, to niko ne čita.

Nikakvih sitnih slova ovde nema, automatski svi postaju donori, odnosno ako se eksplicitno tome ne suprotstavimo ili ne izjasnimo protiv toga, stavljamo na raspolaganje svoje organe.

Mislim da bi vlast, opozicija, profesionalna udruženja, poslanici mogli da daju svoj doprinos. Mogli bi da daju svoj doprinos u smislu da se ta mera promoviše, ali ne i u ovom smislu, ne na ovaj imperativni način, koji će, čini mi se, više problema stvoriti, na kraju krajeva, vlasti.

Ja ne gledam to tako da li će od toga imati koristi vlast ili opozicija. Mislim da neće dobro odjeknuti, bez obzira na to što se slažem da nam treba više davalaca. Treba nam više donora, treba nam više organa da bi bilo spašeno više života, ali hajde akciju neku koja će to onda promovisati, a ne na ovaj način.

Meni je polako isteklo ovih mojih šest minuta. Neću se baviti drugim stvarima. Sad bih vam preporučio da umesto izmena i dopuna, razmislite možda o kompletnom novom zakonu, ovo o psihoaktivnim supstancama, s obzirom na dramatičnost problema narkomanije. Mislim da bi bio potreban novi zakon, a ne samo izmene i dopune. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nešto vam ovaj sistem elektronski nije baš, javio sam se prvi, ali nije ni važno.

Dakle, imam dva pitanja na dve najvažnije adrese u Republici Srbiji. Prva je predsednik ili predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić i to je pitanje u vezi sa njenim odgovorom, koji je ovde pred svima nama u Narodnoj skupštini dala i to dva puta, kada je Vlada gostovala, odnosno odgovarala na pitanja poslanika. Naravno, pohvalio sam taj gest.

Ona je tada direktno, čak pomalo ljutivši se, rekla: „Kako vam pada na pamet da bismo mi mogli dozvoliti da se nama taj ZSO (zajednica srpskih opština) ponudi kao uslov ili u paketu sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma“? To je upravo ono što sam je ja pitao, da li posle, evo, već pola decenije, više od pet godina nakon potpisivanja briselskog sporazuma, to je stavka koja navodno jedino odgovara Srbima ostala je neispunjena, da li je moguće da je to činjeno zbog toga da bi sada onda sledeći novi paket ustupaka koji se traži od Srbije išao sa tim, kao dobićete konačno tu vašu, kao, ZSO (zajednicu srpskih opština), ali hajde onda još i ovo potpišite, pravno-obavezujući sporazum, a da prethodni nije ispunjen.

Dakle, ona se, maltene, ljutnula „kako vam tako pada na pamet“, a sudeći po informacijama koje stižu iz Brisela, ne samo od strane, znači, ovih predstavnika tzv. republike Kosovo, nego i ostalih, mi zaključujemo da upravo stvari idu u tom pravcu. Dakle, da će se to formiranje prolongirati do negde upravo potpisivanja ili sklapanja tog pravno-obavezujućeg sporazuma. Dakle, još jedna gorka pilula, još jedno poniženje za građane Srbije i za državu Srbiju.

S tim u vezi, moje drugo pitanje ide na adresu našeg glavnog pregovarača, odnosno predsednika Republike i krajnje ozbiljno pitam i javnost i gospodina Vučića, s obzirom na njegove izjave nakon ovog poslednjeg nedeljnog sastanka u Briselu, kakav je to rat sprečen, kakav je to mir obezbeđen? On je, naime, rekao obezbedili smo mir za naš narod. Ja nisam znao da preti neka neposredna ratna opasnost. Evo, mi imamo ovde poslanika sa Kosova, i sa jedne i sa druge strane i oni mogu da kažu da li je bilo nekih vanrednih okolnosti i da li je stanje teže nego što je inače, a inače je teško.

Ako je reč o incidentima, mi i sada imamo, danas, jutros smo imali jedan opet težak tehnički incident i građani srpske, znači, sinoć, jutros su stalno izloženi direktnoj, indirektnoj pretnji i teroru. To, nažalost, nije novo i pitanje je šta naše vlasti čine i koliko čine uz apel na međunarodnu zajednicu da se u toj stvari spreče. Ali, to je jedan par rukava.

Druga stvar je ako je postojala neka opasnost od, a to je ono što je upravo predsednik Republike sugerisao, od nekog novog „Pogroma“, od neke nove „Oluje“ za naše ljude na severu. To je suviše ozbiljna stvar da bi se time mogli igrati, na stranu što i nema prostora za neku novu „Oluju“ ili „Bljesak“, s obzirom da su kao učinak i delovanje ove vlasti upravo je sever miran, korak po korak, tihi podzeman način, u suštini, već prešao u nadležnost Prištine. Dakle, ono što je pre pet-šest godina bilo nezamislivo, sada je realnost za naše građane na Kosovu i to da, kada hoće da sklope ugovor o telefoniji moraju da uzimaju ličnu kartu, kosovsku ličnu kartu, kada hoće da registruju kola, moraju da uzimaju dokumenta kosovske vlasti, kada žele da obave bilo kakav posao administrativni moraju da idu u kosovske opštine. Dakle, to je učinak, neposredni, praktični, opipljivi učinak pola decenije, više od pola decenije, vladavine ove politike koju vodi i čiji je glavni protagonista upravo SNS i Aleksandar Vučić.

S tim u vezi, znajući šta se čuje, dakle, i šta se govori, u međuvremenu, moram da kažem, nemojmo se ili nemojte se tešiti time šta su učinili prethodnici. Prethodnici su učinili to što su učinili, nešto dobro, nešto loše, da su učinili dobro, ne bi bili prethodnici, ne bi bili bivši. Hajde da pogledamo, to važi i za ovu aktuelnu vlast, a i za neku buduću, ako buduće ikada bude, hajde da pokušamo da ne pogoršamo stanje na Kosovu i Metohiji i da naše opcije kakve su takve su i koliki su ti naši aduti da ih još ne proigravamo. Dakle, hoću da kažem, umesto da se vadimo na prethodnike, hajde da učinimo da stvari ne budu gore.

Poslednja stvar u vezi sa tim, gospodin Vučić je rekao - evo mi sad moramo da se borimo da spasemo nešto ni iz čega, da spasimo što se spasiti može, s obzirom da nemamo ništa. Ja bih rekao da ured relativizacije, Rezolucija 1244 nije ništa, Rezolucija 1244…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega.)

Završavam.

Rezolucija 1244 jeste nešto što su neki prethodnici izborili. Da li je mnogo ili malo, svejedno, ali u svakom slučaju, nemojte da derogiramo, devaliramo mi sami taj adut i tu kartu u vidu Rezolucije 1244, koju predsednik Vučić dugo nije pomenuo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovo je jedan, generalno, dobar set predloga zakona i to mi kao narodni poslanici treba da pozdravimo. Možda baš nije morao da bude takav paket i možda bi bilo bolje da su barem neki od njih, neki od ovih zakona, išli na javnu raspravu.

Prosto, nešto što je očigledno dobra namera predlagača, javna rasprava nekad ume da bude čista formalnost, ponekad da bude često reda radi, znamo kako se to često izvrdavalo i samo formalno određivalo, ali ipak se onda neke logične primedbe, koje se, evo, i ovde mogu čuti, otklone ili se neke dileme i nedoumice razjasne, tako da mislim da bi ovaj zakon, koji je praktično jedino sporan, bar iz ugla poslanika opozicije ili najsporniji, ovo radno angažovanje na sezonskim poslovima, ova tačka dva, verovatno da je malo bolje i malo duže trijerisan, da se malo prolazilo kroz njega ne bi bilo nekih predloga koji onda, rekao bih, te dobre namere predlagača, u koje ja nimalo ne sumnjam i tu želju da se tih nekoliko desetina, čuli smo, sedamdesetak hiljada ljudi koji rade na tim poslovima da se na neki način uvedu u sistem, olakšao bi im se taj ulazak u sistem, a ovako imam utisak da će to biti, više-manje, mrtvo slovo na papiru i to vam iskreno kažem.

Potpuno je jasno da treba naći način da se pomogne i tim ljudima koji obavljaju, to je velik broj ljudi koji rade na tim poslovima, a istovremeno i onima koji te ljude angažuju. Dakle, to su mahom poljoprivrednici, kao što je već rečeno, porodična poljoprivredna gazdinstva, najmanje kvalifikovani radnici koji rade na tim poslovima.

Ja sam siguran, i to su neke kolege rekle ovde i možemo sad čitati te stavke, ali potrošio bih i ovo malo vremena koje imam, da ovi uslovi za registraciju koji su navedeni prosto su u najvećem broju slučajeva neostvarivi, neprimereni i ponekada čak i komični.

Dakle, to sa evidencijom prijave i odjave sezonskih radnika, pa kaže da se moraju u kalendarskom mesecu do 10.00 časova prepodne za prvu smenu, odnosno u periodu između 13.00 i 15.00 časova za radnike koje rade u poslepodnevnoj smeni da se vrši to prijavljivanje. Zatim, odjava kada se vrši… Mislim da su to finese za koje je jasno da su praktično neostvarive u najvećem broju, da ne kažem u 99% slučajeva, i da će otežavati ili neće doprinositi zapravo da se taj veliki broj ljudi koji rade, na taj način uvedu u sistem.

Ipak, za pohvalu je, to moram da kažem, a postojala je i sumnja među nama na ovoj strani, što se u članu 9. kaže da za vreme obavljanja tih poslova sezonski radnik se ne briše sa evidencije nezaposlenih, niti se obustavlja isplata novčane naknade, tako da u tom smislu ti ljudi nisu oštećeni, a mislim da neće imati ni koristi takve kao što je bila namera predlagača.

Što se tiče onoga što je nesporno, to je i za šta ću ja lično, a pretpostavljam i moje kolege, sa zadovoljstvom glasati, to je ovaj Zakon o ratnim memorijalima. Mislim da tu gotovo nema nikakve sumnje u tom pogledu, ali i tu bih, recimo, neke stvari menjao.

Mi nismo amandmanski intervenisali. Podržaćemo amandmane koji će sigurno biti u tom pravcu i voleo bih da pitam nešto gospodina ministra s tim u vezi. Možda je on negde i delimično na to odgovarao, ali ja mislim da je ovaj Savet od sedam članova, sastav Saveta za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije, dosta nesrećno sastavljen, gde je od sedam članova tog Saveta za negovanje tradicije svega tri člana iz redova univerziteta, jedan iz reda univerziteta profesor istorije, jedan na predlog SANU, jedan na predlog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a čak četiri člana iz reda organa državne uprave, pa dva člana na predlog vašeg ministarstva, jedan iz Ministarstva odbrane i jedan valjda iz Ministarstva za spoljne poslove. Mislim da ta proporcija nije srećna i nije nikakav problem da ga vi u međuvremenu promenite ili neki amandman koji će sigurno u tom pravcu ići, bilo čiji, bilo ko od kolega podržati u tom pravcu.

Ono što je takođe diskutabilno i rekao bih da može da bude sporno, ali kažem u ovom zakonu koji inače podržavam, ovaj član 22. gde se piše i navodi kada neće biti dozvoljeno podizanje memorijala.

Sve to na prvi pogled deluje u redu ako svojom sadržinom ne odgovara istorijskim stvarnim činjenicama, pitam ko utvrđuje to da li predloženi memorijal sadržajem ne odgovara istorijskim ili stvarnim činjenicama ako vređa opšte i državne interese, nacionalna i verska osećanja? To takođe može da bude diskutabilno, pogotovo recimo u nekim delovima naše zemlje gde imamo memorijala koji su dosta problematični po tom pitanju, to je i pominjano u ovoj diskusiji.

Licu koje je istupalo fašistički, nacistički i šovinistički i separatističke ideje ili ideologije, ali se tu ne odnosi na lica koja su u međuvremenu rehabilitovana u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji. Hoću da kažem da je to dosta voluntaristički i dosta je problematično ko to utvrđuje.

Ono što je za svaku pohvalu, to je član 24. ali mislim da će se on najteže ostvariti, to je evidencija o poginulim licima počev od Prvog balkanskog rata. Žalosno je, ide na račun ne ove ili one vlade, nego svih nas i svih vlasti i poslednjih 50 godina, a i više, što mi zapravo nemamo potpunu evidenciju žrtava ni iz Prvog svetskog rata, ni iz Drugog svetskog rata, ni Jasenovca, ni ovih poslednjih ratova, uključujući i 1999. godinu. To je vrlo loše i vrlo žalosno, ja ne verujem da će to moći vaše ministarstvo i da ostvari, ali nije loše, da se samo makar krene tim putem pa dokle se stigne, stigne.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Ane Brnabić, u vezi sa njenim poslednjim, rekao bih, i više nego kontroverznim izjavama poslednja dva dana, koja apsolutno zahtevaju odgovor i razjašnjenje.

Samo bih pre toga postavio jedno dopunsko pitanje na moje prošlo pitanje Ministarstvu poljoprivede, u vezi sa razgovorom koje je ministar poljoprivrede, odnosno gospodin Nedimović, imao sa predstavnicima Asocijacije poljoprivrednika, da pitam da li je tačno, naravno u vezi sa cenom goriva, da li je tačno da je tom prilikom predstavnicima poljoprivrednika saopšteno da ne može da se spusti, odnosno da se daju povoljnije cene goriva za poljoprivrednike pre jeseni zbog, ali sad pitanje je zašto? Zbog toga što treba prethodno MMF da odobri to sniženje, odnosno sniženje akciza i umanjenje goriva za poljoprivredne proizvođače, a ja bih rekao i za sve potrošače u zemlji. Dakle, da li je moguće da je MMF odlučuje čak i o takvim stvarima koje se tiču akcizne politike Vlade Srbije?

No, glavno pitanje, kao što rekoh, ide na adresu gospođe Brnabić, koja je u dva dana dala dve, više nego rekao bih, problematične izjave i pri čemu je, što je najgore, drugom samo potvrdila prvu, iako je verovatno imala nameru da pojasni ili da se opravda.

Gospođa Brnabić je za nemački „Velt“, nije nevažno ni kome to rečeno, ni kada, rekla da bi dalje insistiranje Srbije da Kosovo pripada Srbiji, onemogućilo kompromis. Reč je, naravno, o briselskim sporazumima, odnosno dogovorima i pregovorima koji se sada u nedelju nastavljaju od starne predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika tzv. Kosova, Hašima Tačija.

Kao priprema za te, i uvod u te pregovore, gospođa Brnabić pledira na kompromis i kaže – Kosovo je bilo Srbija. Sada moramo naći kompromis, Srbija neće priznati nikad nezavisno Kosovo, ali kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć.

Dakle, to se zove unapred odustajanje od svoje osnovne pregovaračke pozicije i prihvatanje ili naleganje na politiku - daj šta daš, ako hoćeš nešto da daš. Tako se, kao što sam ja govorio ovde se više niti na pijaci tako ne trguje, a kamoli da se vode ozbiljni međunarodni razgovori.

Što je najgore, uvek postoji mogućnost da je neko pogrešno protumačen, da ga niste dobro razumeli, pogotovo što je to intervju, kao što rekoh, za nemački medij, ali nažalost, koliko sutra, tj. juče, gospođa Brnabić ponavlja svoju konstataciju i svoju tezu, minimalno izmenjenu, ona kaže – moramo da budemo otvoreni za kompromis, ali to znači da se ne može ići ni u jedan ekstrem.

Ja se slažem sa time, kompromis je neophodan, razgovori su neophodni, ali šta je taj ekstrem u koji ne treba, po našoj premijerki. Ona kaže – moramo da napustimo naša komforna mišljenja o tome da je Kosovo Srbija i da će Srbija priznati nezavisnost Kosova.

Dakle, ona ono što piše u Ustavu Srbije i što je, između ostalog, i program Vlade Srbije, ono na šta su se zakleli i predsednik Vlade, predsednik Republike i svi ministri koji su ovde polagali zakletvu, ona to smatra i naziva, i to dva puta zaredom, nekom vrstom ekstrema i krajnosti koju moramo da napustimo. Na stranu što je to antiustavno nego, kao što rekoh, to je strahovito loše kao platforma za pregovore kojima treba ići.

S druge strane, još je pogubniji utisak kada pogledamo šta radi albanska strana u tom trenutku i Hašim Tači i Enver Hodža, oni nama podižu lestvicu. Kažu da formiranje zajednice srpskih opština treba da ide u paketu sa prijemom Kosova u Ujedinjene nacije. Hašim Tači govori o odnosima dve države i dva naroda koji će se regulisati da bi onda mogli da idu u Evropsku uniju i NATO. Dakle, hoću da kažem, s druge strane, podiže lestvicu, maksimalizuje svoje zahteve. Mi unapred idemo sa pozicijom – daj šta daš.

To je još jedan razlog, i završavam time, zbog kojeg mislim da je vrlo važno i neophodno da se ova Skupština što pre pozabavi temom Kosova i Metohije. Ovo je već Osma posebna sednica u toku meseca juna, šta je problem da se narednih dana i naredne nedelje organizuje još jedna na temu Kosova i Metohije, da se pogledamo u oči i kažemo jasno šta mislimo? Ne mislim da smo svi istomišljenici, ni sa ove ni sa one strane, ali mislim da bi velika većina ili apsolutna većina morala da bude protiv ovih stavova, koje nažalost predsednik Vlade Srbije nekoliko puta izgovara i još ponavlja. Zahvaljujem.