Učestvujem, ali govorim o drugim kolegama svojim.

Predsedavajući, vi ste i prekršili Poslovnik i što-šta druge stvari učinili time što ste prihvatili malo čas kada je kolega Karić, evo ja ga sada pominjem i on će imati pravo da nešto kaže, kada je hteo da govori, pa ste ga obavestili da nema više vremena njihova poslanička grupa, a onda ste ga prvo nudili da možda reklamira Poslovnik. Pošto se on tu nije snašao, onda je njegov kolega uzeo pa ga pomenuo, potpuno bezveze, na način čisto da bi bio pomenut, da bi onda on dobio pravo da govori.
Dakle, ne samo da se praksa besmislenih odnosno fantomskih amandmana nastavlja, prosto moram da kažem zbog javnosti, ponovo se nastavlja praksa da se na prvi nesporni zakon, na prvu nespornu tačku dnevnog reda, podnose stotine amandmana, koji nemaju nikakve veze. Vi ste sad malo čas čuli da se o ovom amandmanu o kojem govorim, govori o poljoprivrednim proizvodima, poljoprivrednoj proizvodnji, mleku, mesu, itd, a tačka dnevnog reda je drugi član zakona prve tačke zakona o građevinskim proizvodima.
Besmisleni amandmani, fantomski amandmani, više puta smo to ovde govorili, ali ta praksa se nastavlja i onda se čudite zašto nema opozicije u ovim klupama. Istovremeno, to vreme se koristi samo i isključivo: pod a – za pohvale Vladi, što ja mogu da razumem, protiv čega nemam ništa, ali onda se potrudite da barem te amandmane formulišete tako da imaju veze sa temom koja je dnevni red i drugo, za beskonačno pljuvanje po opoziciji, kritiku opozicije, neprisutnih ovde ljudi, nekog saveza čiji ja nisam član, neki jesu.
Neko ko gleda ovaj prenos misli da su Đilas i Jeremić članovi ovog parlamenta, neprekidno ih ne vadite iz usta, te ljude. Nikada ih ja nisam pomenuo, stalno ih vi pominjete. Dakle, borite se protiv nekih fantoma, nekog neprijatelja koji vam ne sedi ovde, za kojeg kažete da je mali, beznačajan, neuticajan. Pominje se neka tajkunsko-fašistička ili ljotićevska koalicija. Svaki taj izraz, svaka ta reč zahteva, zapravo, kaznu, opomenu ili intervenciju predsedavajućeg. Nikada te intervencije nema. A, ja sam, kao i moja koleginica Janjušević, dobili smo opomene svojevremeno, zato što sam rekao da su amandmani fantomski, a koleginica Janjušević zato što je rekla, ne znam, da se ovom politikom prodaje ili predaje KiM. Dakle, dvostruki aršini, trostruki aršini. I, onda se čudite zašto opozicije nema.
Nije problem što opozicije nema. Ja znam da je vama lepo kada opozicije nema, pa onda vi tako međusobno – ja tebi serdare, ti meni vojvodo, uz povremeno pljuvanje po odsutnim i neprisutnim predstavnicima opozicije, ali vam kažem, parlament tome ne služi i neće dobro biti za sve nas ako se tu ne prekine sa tom praksom. To je moj apel, znači, s jedne strane da objasnim građanima da to što opozicija ne učestvuje u ovoj debati, to nije zato što ne želi da učestvuje, već zato što ne želi da učestvuje u jednoj predstavi koja se izvodi, evo, već skoro celu godinu dana, gde se danima priča o amandmanima za koje oni koji ih podnose znaju da neće biti usvojeni i oni komentarišu te amandmane znaju da nemaju veze ni sa čim i sa tim obrazloženjem se i odbijaju.
Paradoksalno je da moja malenkost ima jedan amandman koji je prihvaćen na član 2, a stotine amandmana vladajuće stranke nisu prihvaćeni, jer nisu ni podnošeni da bi bili prihvaćeni, već samo da bi se trošilo vreme. Toliko o tome, neću više, samo, prosto, skrećem pažnju vama. Vidim da se već maše poslovnicima, vidim da se spremaju kritike i hajka na ove dobronamerne reči nekoga ko želi dobro ovom parlamentu, koji nema ništa ni protiv vas, a koji je stalna meta najnižih, najprimitivnijih i prizemnijih napada u ovoj Skupštini bio i ovih dana i biće narednih dana.
Nije to problem. To je, na kraju krajeva, nešto što spada jednim delom u parlamentarni život, ali nije dobro ako se praksa parlamenta, ovog parlamenta, svede samo na besomučno pljuvanje po političkim protivnicima, a ne na raspravu o onome što je zajednička stvar i koja nas je i dovela ovde, o kojoj treba da raspravljamo, dakle, zakoni. Ako nema primedbi, ako je zakon dobar, završavam time, ako je zakon dobar, pa, šta će vam toliki amandmani? Nećemo ni mi trošiti, završimo ranije, uštedimo tri dana rasprave i nikom ništa. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam pitanje za predsednika Vlade, ili predsednicu Vlade gospođu Anu Brnabić, a, takođe, i za predsednika države Aleksandra Vučića, iako je za ovu problematiku bar formalno nadležna, ili bi trebalo da bude nadležna, gospođa Brnabić. Ali, znamo da se ona uglavnom ne bavi svojim poslom, a pogotovo ne može da utiče na ponašanje ministara i odnose u Vladi koju nije ona birala.

U svakom slučaju, formalno gledano, premijer, predsednik ove Vlade, Ana Brnabić je dužna i ja molim i zahtevam da odgovori na pitanje o odnosu svojih ministara, o polemici koju njeni ministri vode javno, i to ne oko nekih efermernih pitanja, kao što su, ne znam, mada nisu ni to efemerna pitanja, kao što su rijaliti programi, već oko najvažnijih državnih i spoljno-političkih tema. Mislim, ali ne samo na ovaj poslednji incident sa Zoranom Mihajlović i ministrom Vulinom, nego se to kao opet neki svojevrsni politički rijaliti provlači i ponavlja iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec.

Moje pitanje glasi - da li je reč o sukobu, ozbiljnom koncepcijskom sukobu, kao što deluje, i onda bi tu predsednik Vlade bio dužan da razreši taj sukob smenivši jednog, drugog ili oba ministra, ili je, pak, reč o fingiranom, nameštenom sukobu, da bi se opet javnost zamajavala, a da je sve, zapravo, koordinirano iz jednog centra, odnosno od strane Aleksandra Vučića?

Šta god da je u pitanju, to stvara lošu sliku, sliku konfuzije, neorganizovanosti, nepostojanja jedinstvene spoljne politike. To je, dakle, pitanje o ovom incidentu i odnosima u Vladi. Da li su odnosi zaista tako loši kao što se stiče utisak u javnosti i kao što to ministri svojim politikama svakodnevno demostriraju, ili je, kažem, reč o svojevrsnoj igri, što je opet, kako bih rekao, uvreda i za ovu Skupštinu, odnosno Vladu, i za ovu Skupštinu koja je tu Vladu birala?

Moje drugo pitanje, mada je povezano sa prvim, ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, a takođe i predsednice Vlade i predsednika države. Tiče se jučerašnje, dakle, današnje još uvek, i tekuće posete austrijskog predsednika Fan der Belena, kojem su se domaćini i Aleksandar Vučić i predsednica Vlade Ana Brnabić zahvaljivali višestruko za podršku koju pruža evrointegracijama, što temu proširenja EU drži visoko na agendi, podsećalo se na svetle trenutke iz zajedničke prošlosti, a trudilo se da se minimalizuju oni manje svetli i oni tragični iz, recimo, 1914. godine.

Šta je moje konkretno pitanje – da li predsednik Vlade i predsednik države ne znaju, da li nisu upoznati sa slučajem od svega pre par dana, kada je u istom Beču, tj. u Austriji, delegacija spoljno-političkog Odbora Skupštine Srbije, ovog našeg doma, morala da napusti skup o spoljnoj bezbednosnoj politici EU, zajedno sa španskom delegacijom, zato što su domaćini, ti isti, dakle, ti isti Austrijanci kojima se zahvaljuju predsednik Vlade i predsednik države, su postavili ne samo znak Kosova bez one zvezdice, nego je stajala i zastava tzv. Kosova, ravnopravno sa svim drugim zastavama zemalja učesnica?

Dakle, svega pre nekoliko dana imamo taj incident, a sa druge strane niko o tome nije čuo, malo ko je napisao o tome bilo koju reč. Ni mi kao poslanici ne znamo dovoljno o tom incidentu koji je samo jedan u nizu kako se ponašaju prijatelji, sa ili bez navodnika, Ane Brnabić i Aleksandra Vučića, a oni, dakle, njemu zahvaljuju ovde javno i tope se pred visokim gostom, ne pomenuvši, ako nisu hteli predsednik ili predsednica Vlade to da pomenu, moglo je bar Ministarstvo spoljnih poslova i zato moje pitanje prvenstveno ide na njihovu adresu.

Dakle, zašto se naše Ministarstvo nije oglasilo usmeno ili i pismeno, notom Austriji, koja je, dakle, po ko zna koji put prekršila čak i one standarde, po nas ne previše povoljne standarde EU, kako se predstavlja Kosovo, odnosno tzv Kosovo međunarodnim organizacijama?

Dakle, to su dva vrlo konkretna pitanja na koja očekujem odgovor, mada ga verovatno, i plašim se, na kraju neće biti. Hvala.

Zahvaljujem.

Prosto, ne znam šta reći pre, s obzirom da je uvaženi kolega Atlagić uspeo da izrekne gomilu materijalnih netačnosti, lako proverljivih netačnosti i neistina u vezi sa mojom malenkošću, a verovatno i u vezi sa svim drugim o čemu je govorio, što inače uvek radi i usput da napravi toliko faulova da predsedavajući bi uvek mogao da ga prekine, s obzirom na način kako kvalifikuje ljude, daje im izmišljene nadimke i imena, itd. Onda se pri tome poziva na neke kao medije ili neke neimenovane izvore, koji tako ne znam kada, koga nazvali.

Znate kako bi smo mi mogli ovde citirati kako nazivaju, ne gospodina Atlagića, ali recimo vašeg predsednika, kako se naziva u nekim preostalim medijima i na društvenim mrežama, ali to naravno nećemo da radimo.

On je mene dvostruko pogrešno protumačio, odnosno interpretirao, citirajući ovaj zapisnik. Mi možemo da preslušamo snimak, ja nikada nisam niti bih, ali to iz drugog razloga, uvredio njegovog kolegu i cimera ovde u Skupštini, tako što bih ga nazvao seljakom. Mislim da bi to bila uvreda za seljake. Upravo, čitav smisao mog obraćanja i mojih intervencija jeste bio da se taj dotični govornik koji se stalno poziva na dostojanstvo Skupštine, a zapravo je uvreda za dostojanstvo Skupštine i svaku instituciju u kojoj sedi, on se zaklanja iza seljaka, on se zaklanja iza časnog imena seljaka.

Ovde ima mnogo poljoprivrednika, gospodine Arsiću, mnogo poljoprivrednika, ljudi koji su sa sela ili žive od poljoprivrede. Nikada niko od njih, znači časno obavljaju svoju dužnost, samo jedan postoji, samo jedan postoji koji zloupotrebljava to kao što ima jedan ispred Skupštine koji stalno galami i predstavlja bruku za porodice žrtava kosovskog nasilja i terora kosovskog 1999. godine i tako ima jedan u Skupštini koji se stalno zaklanja… (Isključen mikrofon)

Zahvaljujem.

Imam malo vremena, vi ste mi ga, naravno, ograničili, niste mi dali ni repliku, ni po Poslovniku, gospodine predsedavajući, a to inače radite, tako da vam ne zameram mnogo. Trošim vreme ovlašćenog predstavnika, preostalo vreme ovlašćenog predstavnika.

Što se tiče ovog zakona, ostalo je Srbija videla i građani su videli, i neću da trošim vreme na odgovore na te klevete i gluposti, ali ono što nisu gluposti, to su zakoni koji će stupiti na snagu i koji će nešto značiti građanima Srbije, ovo ostalo je rijaliti. Naravno, rijaliti u kome se vlast odnosi bahato i pokazuje svoje pravo lice prema malobrojnim narodnim poslanicima iz opozicije. Ali, to je njihova slika.

Što se tiče Zakona o ozakonjenju, ja sam rekao gospođi Mihajlović, ona se nije udostojila odgovora, da tu ima i dobrih stvari i da se neke stvari moraju pozdraviti. Ja ne spadam među one koji generalno pljuju po svemu što dođe iz vladajuće koalicije i kao što, uzgred budi rečeno, po meni i nekim mojim kolegama, pljuju, doslovno pljuju, kolege sa druge strane.

Znači, ima dobrih rešenja, ali šta je sporno? Sporno je po mom mišljenju i po našem mišljenju ovo delegiranje Inženjerske komore, bez obzira na sve probleme kojih tu ima, mi zapravo struku derogiramo i to je generalan stav i, rekao bih, pristup ove vlasti.

Još spornije, što se građana tiče, saobraćaj u Beogradu će biti još teži i još će se otežanije ljudi kretati kroz grad ukoliko se „CarGo“ onemogući da radi. Vi ste rekli da to ne znači da će usvajanje ovog zakona značiti, ali vlasnik te aplikacije tvrdi da će tako biti. Znači, loš nam je saobraćaj, teško je. Nije tu niko kriv, nije samo jedna vlast za to kriva, ali će biti loše ako mi još ovo malo vozila i ljudi koji se bave time, još dodatno ih sprečimo da se time bave.

Poslednja stvar koju sam rekao, da li će nakon seta ovih vaših zakona, ni na to niste odgovorili, jasno mi je zašto, da li će nakon seta ovih zakona biti lakše ili teže srušiti objekte poput ovog objekta na Pančićevom vrhu. Dakle, da li ćete olakšati sa ovim rušenjem nelegalne gradnje ili neće biti olakšano?

Poslednja stvar. Činjenica je da je ova vlast šest godina na vlasti, činjenica je da nije završen ni ovaj glavni, ni ova žila kucavica, Koridor 10, koji su mnoge vlasti obećavale, nije završena, uvek se odlaže, šest godina, gospođo Mihajlović. Otvaraju se neki drugi pravci, čuli smo za Moravski koridor takođe.

Dakle, ja ne kažem da se ništa ne radi, ali mislim da je ulaganje u ovakvoj situaciji sredstava i energije na ovaj autoput za Tiranu i Drač, bez obzira na to što će nekim krajevima to koristiti da je loša poruka i da zaista deluje kao da je to nešto što neko drugi od Srbije traži, a ne da je to vitalni interes građana Srbije pored svih ovih drugih pravaca koji vam trebaju. Kao što rekoh, šest godina Moravski koridor, šest godina nije završen ni ovaj glavni žila kucavica prema Makedoniji. Pominje se gradnja autoputa prema… (Isključen mikrofon.)

Kao što rekoh, ja više volim da polemišemo, ali član 104, pravo na repliku.

Ne, ne, povređeno je pravo na repliku. Dakle, ja mislim da kolega Orlić, evo sad vam ja dajem priliku da mi odgovorite, kolega Orlić treba pošten da bude i citira ceo tvit, ja sam rekao – ne….(Isključen mikrofon.)

Gospodine predsedavajući, mi smo se protekle nedelje ovde u Skupštini bavili stvarima koje, bez obzira naravno što je svaka tačka i svaki zakon važan, u velikoj meri mogli bi da se podvedu pod onu sentencu da selo gori a baba se češlja. Dakle, uz svo dužno poštovanje, uz svo dužno poštovanje i slepih miševa i ptica selica, mislim da smo onih desetak dana, prethodne dve nedelje, mogli možda kvalitetnije iskoristiti.

Ali, danas je malo drugačiji slučaj, danas imamo set zakona koji imaju svoju relevanciju, daleko od toga, mada se tu takođe provuklo i nešto od stvari, nešto od tema koje bi takođe mogle da se podvedu pod već pomenutu i citiranu sentencu. U tom smislu ja ću ponoviti jednim delom nešto što su kolege već, uglavnom iz opozicije rekle, ali ne samo kolege iz opozicije nego čak možda malo biranijim rečima i neki iz vladajuće koalicije su takođe problematizovani neke od ovih ovde predloženih rešenja.

Poći ću, kako rekoh od kraja, ili od onoga što je možda najindikativnije i što donekle opravdava ili barem objašnjava ovu moju kvalifikaciju o babi i češljanju. Pitam vas, gospođo Mihajlović, koliko u registrima ili upisnicima države Srbije, koliko ima u tim registrima pomorskih brodova, koliko je upisano morskih brodova od 2011. godine od kada je donet ovaj zakon? Pretpostavljam da gospođa ministar zna, a za javnost i oni koji nas gledaju da ja odmah odgovorim. Ni jedan.

Zašto je to bitno? Zbog toga što je prilikom donošenja tog zakona, kao i nekoliko izmena i dopuna, u međuvremenu koji su bili, taj zakon je inače donet da vam bude lakše 2011. godine, dakle pre ove naprednjačke vlasti, ali svejedno nekoliko puta se provlačilo kao obrazloženje zašto je to važno, provlačilo se to kako će taj zakon i te izmene i dopune zakona omogućiti da se, to nema veze što je Srbija kontinentalna zemlja, da će se prijavljivati brodovi pomorski pod našu zastavu, i da ćemo mi biti maltene neka sila pomorska, poput Liberije, ili Grčke, ili makar blizu toga.

Za ovih koliko godina, dakle mi u tom registru, odnosno upisnicima nemamo ni jedan pomorski brod da plovi pod našom zastavom, a mi ovde imamo dosta ambiciozne dve tačke dosta detaljne i opširne dve tačke dnevnog reda. To su tačke 8. i 9. ako se ne varam, vidite koliko je toga koji se bave, između ostalog čak u potpunosti i tom tematikom.

U suštini niste to rekli, ali niste mnogo potencirali, verovatno da ne biste izazvali kritike ili negodovanje iz redova opozicije, a bogami i dela vladajućih ili savladajućih stranaka, da se i ovi zakoni, i ova dva koja sam sada pomenu, ali i neki drugi donose pre svega radi usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom. To je u suštini primarni motiv ovih zakona i zašto se oni razmatraju po hitnom postupku, jer zaista ne mislim da bi manje hitna procedura poremetila nešto u postojanju i pretvaranju Srbije u pomorsku velesilu.

Dakle, usaglašavanjem sa evropskim procedurama je objašnjenje zašto smo se prošle nedelje bavili onim migratornim pticama i slepim miševima, kao i sada i nekim od ovih tačaka. Kada gledamo život i ono što utiče na građane ove zemlje, onda u ovom setu predloga ima nekoliko koji se zaista tiče, zato i rekoh ne može u potpunosti primeniti ona sentenca o babi koja se češlja dok selo gori.

Pre svega, naravno ozakonjenje nelegalnih objekta. To se tiče mnogih građana, direktno i indirektno, ove zemlje, i tu pored onoga i mimo onoga što je već bilo rečeno ja nemam mnogo šta da dodam, čak šta više neke stvari bi se mogle i pohvaliti. Vi ste rekli da je taj napredak u ovih tri godine koliko je zakon na snazi, mi imamo napredak u procentu ozakonjenja, ali je on daleko ispod onoga što se želelo i što se očekivalo.

Ono što jeste pozitivno, da ne zaboravim to da kažem, ono što ste naglasili i vi istakli neće biti moguće baviti se prodajom nelegalnih objekata, da se tu sada restriktivnije i eksplicitnije sprečava mogućnost nešto što se već podrazumevalo uostalom, ali nije bilo dovoljno specifikovano. Znači, mogućnost prodaje tih nelegalnih objekata će biti, ali to će zavisiti vidim i od razrade naravno kasnije, sprečena i to je dobro. Što bi rekla koleginica prekoputa - bravo.

Ali, jasno je i vama i meni da su neke stvari tu sporne, a malo su pokušane da se gurnu pod tepih. Prva stvar je ova već spomenuta sa raznih strana, i ne mogu na to da se ne osvrnem, Inženjerska komora Srbije, koja se, recite to kako hoćete, nazovite to kako hoćete, ali ona se faktički derogira. I, vi ste birali reči u početku, posle kako je rasprava išla, malo ste ih manje birali, jer ste nezadovoljni radom Inženjerske komore Srbije.

Verovatno ste vi u pravu, odnosno imate svoju argumente, ali reč je o organizaciji i o profesionalnoj, stručnoj organizaciji koja stvarno postoji jako dugo i za svetske, evropske relacije, a pogotovo u srpskim i balkanskim pojmovima i relacijama.

To jeste neka vrsta poniženja ili šamara toj Inženjerskoj komori i to svi koji imaju veze sa tom strukom negde znaju i osećaju. Oni koji su blizu ili bliski vladajućoj koaliciji, to neće reći tako, nego će opet malo birati reči, kao koleginica malopre, a ovi koji su iz opozicije će to, naravno, potencirati više.

Sigurno nije sjajno i sigurno ima, kao u svim tim profesionalnim udruženjima, ima mnogo problema. Ja čak nisam neko ko će apriori biti protiv centralizacije. I, znate, u nekim drugim tačkama meni ne smeta da se zna koje za šta odgovoran, i kad je reč o prosveti i nekim drugim stvarima i u medijskoj sferi i kulturi, ja više volim da znam da ima jedna adresa, pa onda koju ćemo ili hvaliti ili kojoj ćemo se žaliti i reći da su krivi zašto stvari nisu dobre.

U tom smislu, možda je motiv vaš bio ispravan, ali kažem, pošteno govoreći i gledajući se u oči, ne možemo ne konstatovati da to jeste derogiranje te institucije i da to sigurno članovi i čitava struka inženjerska ne gleda sa oduševljenjem te mere, bez obzira što možda neko hoće i glasnije, a neko manje glasno da na to reaguje. Znači, vi derogirate struku i to nije prvi put.

Druga stvar o kojoj sam ja pričao, kako sam rekao, nemam nikakvog direktnog interesa, šta više, ja sam navijač i fan, ako tako mogu da kažem, srpskih, posebno beogradskih taksija, ali kada je reč o ovom zakonu, odnosno o ovoj tačci, mislim da je to 6, ili koja beše, ne, to je železnički saobraćaj, znači, to je onda 7, tačka 7, teško je to razumeti i teško su i drugi to mogli razumeti, nego kao stavljanje na stranu argumentacije koju su izneli taksisti, odnosno taksi udruženja. I, praktično, iako sam vas ja slušao pažljivo, više puta ste vi to rekli, praktično, eliminaciji i mogućnosti, barem do daljnjeg, korišćenja ovih savremenih tehnologija za prevoz putnika.

Ja nisam koristio nikada usluge „Kargoa“, niti ovih sličnih. Dakle, kažem, iz bezbroj razloga sam sentimentalan prema beogradskim taksistima. Ali, daleko je to od uređene sfere, daleko od toga da su ta vozila na zavidnom nivou, daleko od toga da sad treba mi, da bismo sprečili da neko drugi se tu sada ubacuje i bogati, da ćemo gledati kroz prste kako, takođe, stanje u taksijima, govorim, pre svega, u Beogradu, a verujem da nije mnogo bolje ni u drugim gradovima, znam i za Novi Sad, uostalom, da je takvo da, blago rečeno, podseća na hajdučiju. Blago rečeno je neuređeno. Blago rečeno se svašta prevozi i svako prevozi putnike.

Vi ste očigledno, da li pod pritiskom taksi udruženja ili nekih drugih interesnih grupa, ili možda skepse prema novim tehnologijama, prosto stavili direktne i indirektne zabrane, odnosno prepreke i rampe, iako ste ovde nekoliko puta rekli da to nije slučaj i da svi mogu da se bave. Ne, konkurencija je zdrava. Ako smatrate da su privilegovani ovi „Kargo“ i ovi drugi vidovi prevoza putnika, nametnite im taksu, uvedite neke mere kontrolne, koje god hoćete i koje god smatrate da su poželjne, ali nemojte na ovaj način podsecati zdravu konkurenciju.

Stanje u gradskom prevozu Beograda i Srbije, ali sad govorimo, pre svega, o Beogradu, je zaista loše i mnogo je lošije nego pre nekoliko godina. Ko god da je za to kriv, možda se samo grad uvećao, možda nije nikakva vlast konkretno kriva, možda je mnogo putnika, mnogo vozila ili mnogo radova, ali činjenica je da je transfer u Beogradu i kroz Beograd postao gotovo nemoguća misija u većem delu dana i većem delu sedmice. I, u tom svetlu, sve što može da doprinese, sve što može da pomogne, bar malo, da to stanje u prevozu putnika bude bolje, treba podstaći.

Kažem, ne treba nam nelojalna konkurencija, ne trebaju nam privilegovani igrači, ali tu je, mislim da bi trebalo i da je to i neka vrsta apela, ne samo kritike, da se zaista nađe bolji balans, sem ovog verbalnog, koji ste vi ovde sada više puta istakli, ali bih voleo da se nešto od toga i operacionalizuje.

Ne mogu da kažem da je potpuno u pravu ovaj autor pisma i vlasnik, šta je već, suvlasnik ovog „Kargoa“ koji je poslao pismo na mnoge adrese, ali on smatra, znači, ja imam njegovu reč i vašu reč, on smatra, praktično, ovim merama se taj njegov vid usluge onemogućava. Znači, on smatra da ovaj vaš predlog rešenja, praktično, onemogućava uslugu koju je on do sada pružao desetinama ili stotinama hiljada građana Beograda. Vi kažete – nije tako. NJegova reč protiv vaše.

Prosto, molim tu razjašnjenje i nezavisno od razjašnjenja, apelujem da se tu nađe neka vrsta kompromisa. Kažem, moje, kako rekoh, srce jeste na strani beogradskih taksista, ali pošteno govoreći, bez obzira na srce, ja sam, evo u nedelju uveče, to je bilo pre koliko, dva, tri dana, sam na jednoj stanici, taksi stanici u Beogradu, u centru Beograda, peto vozilo sam našao, odnosno uspeo sam da uđem u peto vozilo, jer su prva četiri bila nezainteresovana da me voze za relativno kratku relaciju. A, i znali su da ne mogu da me vozaju, pošto su me, verovatno, prepoznali, da me vozaju oko grada. Dakle, toliko o tome kakvo je stanje u našem taksi prevozu. To je što se tiče toga.

Poslednje iz ove sfere vaših ovih konkretnih zakona, a posle ću imati još jednu načelnu dilemu i pitanje. Dakle, član 171, vraćam se na osnovni zakon, vi izbacujete, isključujete formulaciju iz tog člana da će se nadležna služba, sekretarijat, odnosno inspektor baviti i uklanjanjem, da će biti odgovorni i za uklanjanje nelegalnih objekata. Vi, doduše, stavljate neku drugu formulaciju, da će ona biti nadležna, ali se uklanja, izbacuje se ova eksplicitna formulacija.

Nezavisno sve od tog konkretnog člana, možda je samo trapava formulacija, možda sam ja ili neke kolege to loše razumeli, ali ja vas pitam vrlo direktno i vrlo iskreno – da li mislite da će nakon ovog seta zakona koje ste vi predložili, sad se vraćam na ozakonjenje i nelegalnu gradnju, da li će biti lakše ili teže ukloniti već ovde više puta pominjani objekat na Pančićevom vrhu? Uzmimo ga kao metaforu, kao simbol. Nije to sada ni početak ni kraj svih naših državnih problema, ali evo, uzmimo to kao metaforu kao jednog, po pretpostavci i po vašem zaključku, vašeg Ministarstva, nelegalnog objekta, za koji je postojala direktiva i zahtev da se ukloni i koji nije uklonjen zbog nesaglasnosti u nadležnostima ili nesloge oko toga šta je nadležnost vašeg Ministarstva, a šta je nadležnost ministarstva gospodina Stefanovića.

Svejedno, da li posle ovih mera taj ili slični nelegalni objekti će biti lakši ili teži za uklanjanje, po vašem mišljenju, koje može biti, naravno, tačno ili pogrešno?

Još jedna stvar koje vas ne dotiče, ali indirektno, vi ste u vašem uvodnom izlaganju pomenuli, kad ste u jednom trenutku rekli, pa kao, eto, za neke sam izdajnik zato što hoću da gradim ovaj koridor ili što insistiram na ovom koridoru Niš – Merdare – Priština – Albanija. Na to ste se samo usput osvrnuli, jer nije bilo sad ovde nešto mnogo tematizovano. Ali, ja moram da kažem, nezavisno od toga kako ćemo kvalifikovati, nezavisno da li ćemo se gađati teškim rečima, ja smatram, i dobar deo ljudi i građana, a i struke, smatra da je taj pravac, a vi ćete sada reći u odgovoru, ima kolega iz tog kraja, koji će reći – ne, nama je jako važno za građane Prokuplja, ne znam, tog kraja, Toplice, je vrlo važno.

Svaki put je uvek važan, ali država mora da bira prioritete. Da li se slažete sa mnom ili se ne slažete da su nam ipak važniji završetak Koridora 10, 11, Moravskog koridora, da su nam ultimativno važni? Ja pozdravljam sve napore u pravcu završetka tog koridora.

Zašto je, pitam vas još jednom ovako direktno, jer kad postavim pitanje, kad postavimo pitanje ono pismeno Vladi, onda dobijemo često rutinski ili birokratski odgovor, zašto je, gospođo Mihajlović, vama toliko, znači, neću da potežem te priče – izdaja, NATO, ovo ili ono, pogotovo ne u svetlu nekih kritika kojima ste, čak bih rekao, i brutalno izloženi u poslednje vreme, ali zaista, zašto, ja znam da to nije vaš hir, ne mislim da je to vaša odluka, niste vi mogli samostalno da donesete takvu odluku, zašto je pravac Niš – Merdare – Priština, albanska obala, zašto je toliko važan da uđe u prioritete izgradnje autoputeva u našoj zemlji? Zaista je teško odupreti se utisku da je to možda važnije nekim drugim zemljama, nekim drugim silama i nekim drugim alijansama, a ne građanima i državi Srbiji.

Ako im je tako važan, pa neka ga oni finansiraju. Zašto bi se država Srbija zaduživala, investirala u putni pravac koji je mnogo važniji za građane, stanovnike Albanije, pa i KiM, a i za NATO alijansu da bi mogli lakše i brže da se transferišu na istok? Ne ulazeći u te komplikovane geopolitičke priče i zavrzlame, prosto mislim da nam taj pravac nije prioritet. Ako ste blizu završetka svih ostalih koridora, a nismo, vidite da se to stalno prolongira i nikako da se završi, onda hajde posvetite se ili ovom pravcu prema Republici Srpskoj, odnosno BiH, ili je to takođe u planu, što takođe mogu da pozdravim, a ne da pravimo put za Albance, što iz Albanije, što sa prostora KiM, što za NATO pakt.

Poslednja stvar, zaista poslednja. Mi sad ovde glasamo ili raspravljamo o ovom vašem predlogu zakona, ali moram da vam kažem, da vas pitam – da li vam je malo nelagodno u svetlu sve ove kampanje ovih poslednjih dana, koja nije izašla, niti opozicija ima tu moć i prisustvo u medijima da vi sada nastupate ovde kao predstavnik Vlade Srbije, da li vi gospođo Mihajlović, to je zaista moje poslednje pitanje, verujte da imate podršku Vlade Srbije i čelnih ljudi države Srbije za ove predloge koje podnosite i za politiku koju vodite? Hvala.

Član 27. Predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog Poslovnika. Mislim da ste se vi, gospodine predsedavajući, ogrešili o ovaj Poslovnik. Sve tako, kako rekoh, hineći toleranciju i sve tako, kao eto, žrtvujući se da se eto čuje moj glas.

Svako ko je pratio ovaj prenos mogao je da vidi da ja govorim kulturno, kao i svaki put, civilizovano, oštro, ali u svakom slučaju nikoga ne vređam, a i nikoga ne napadam, čak ni osobu koja je ovde često bivala, ministre, za razliku od nekih drugih visoko štićenih lica ili poslanika, koje neću pomenuti. Videli smo da je gospođa ministar u ovom slučaju neko ko je mogao da bude vrlo surovo i brutalno napadan i vređan i niko se zbog toga nije previše potresao, uključujući i predsedavajućeg, kao i neke predsednike vladajuće koalicije.

Govorim odmereno, ali neću da pričam nešto što ja smatram besmislenim. Dakle, ja sam uočio, rekao šta je ovde bitno, govorio sam o tih par bitnih tačaka. Očekujem da mi gospođa ministar odgovori, ako hoće, kao i neko od kolega iz vladajuće koalicije, ako ima neki razlog, ali mislim da nema.

Ovo skupljanje jeftinih političkih poena da će neki zaduženi napadati, prozivati, klevetati, ja sam to ranije ignorisao, ali sada više neću. Sa mnogima sam se slikao, sa mnogima sam se pozdravio, radim samo ono što mi je u opisu posla, kao što bi uvaženi kolega Rističević trebao u normalnoj zemlji da kopa njivu, da pije pivo ispred prodavnice i da nadniči, a on je ovde narodni poslanik. To, takođe, govori o tome kakvo je ovde društvo, kao i u kakvoj zemlji živimo.

Sa druge strane, jasno je da on služi da napada predstavnike opozicije, a njima je neprijatno da odgovore, jer ne žele da se spuštaju na taj nivo. To je uloga gospodina Rističevića, njegovih fotki, njegovih duhovitosti na ovim zasedanjima... (Isključen mikrofon.)

Trebalo bi - da, ali ipak - ne, ali nadam se da ste razumeli poruku i upozorenje.

Zahvaljujem predsedavajući.

Imam spremno pitanje za ministarku Mihajlović, ali pošto će ona valjda doći danas ili sutra ovde u Skupštinu, pa ću ta pitanja postaviti njoj lično.

Pridružujem se pitanju kolege Aleksića za ministra Đorđevića o tom telefonu, ministarstvu, koji ne radi tj. na kome se javlja telefonska sekretarica. Mislim da je to svojevrsni skandal da SOS telefon, telefon koji je namenjen žrtvama nasilja i onih koji žele da prijave slučajeve nasilja, da se javlja telefonska sekretarica. Bolje da onda telefona nema, da ga nismo reklamirali, nego da prisustvujemo ovakvoj obmani.

Moje drugo pitanje ide na adresu gospodina, odnosno ministra Đorđevića, ja sam ovde u plenumu kada je on bio postavio to pitanje, on je nešto nemušto odgovorio, bila je polemika oko drugih stvari, ono onih famoznih amandmana vladajuće većine, i onda prosto mislim da javnost, a i ja kao narodni poslanik zaslužujem iscrpan odgovor.

Tiče se prevremenih penzija, odnosno odlaska u prevremenu penziju za kategoriju koja ima tzv. jedan uslov, ali nema starosni uslov, koja ima radni staž dovoljan, pa i više nego dovoljan za punovažnu i punopravnu penziju, ali zbog što nisu napunili godine starosti imaju trajno umanjenje, znači imaju trajno umanjenje. Ja nisam verovao u prvih mah, mislio sam da je neki nesporazum, neka greška u pitanju, posle je i sam ministar Đorđević rekao da nije greška, i da je to kako je rekao evropska praksa, i u drugim evropskim zemljama je tako.

Mi smo na prethodnoj ili na pretprošloj sednici Skupštine ispravili delimično tu nepravdu za one koji imaju beneficirani radni staž u tim delatnostima i zanimanjima sa beneficiranim radnim stažom, pa onda smo njima rekli da neće biti kažnjeni, što je logično i normalno. Ali i dalje vi imate slučaj ljudi koji su se zaposlili, nisu lovili zjala sa 18, 20 godina se zaposlili, radili 35, 40 godina i više i trajno su kažnjeni zbog toga što su radili od mladosti. Dakle, mislim da je potreban odgovor i objašnjenje zašto se oni trajno kažnjavaju, a ne recimo samo da imaju umanjenje dok ne napune te godine starosti.

Na žalost, treće i glavno pitanje moram da uputim predsednici Vlade, mada znam da ona tu nije, ona je formalno za to glavna i odgovorna, zapravo bio trebalo na adresu predsednika države, jer ih je on sve tu postavio, ali svejedno. Radi se o najnovijem incidentu i sukobu između ministara u Vladi, koji nije ni prvi i nije ni poslednji, ali ovaj put on ima i međunarodnu konotaciju, radi se o svim izjavama, odnosno pre sve reakcijama na izjavu američkog ambasadora Skota u Vladi, gde je rekao da za njih Kosovo nije nikakva tzv. država, nego prava država, punopravna sa kojom održavaju kontakte.

Ja to naravno osuđujem, uvek govorim u tekstovima i uvek stavljam to tzv. ili tzv. ili navodnike, ali na žalost mora primetiti da mnogi funkcioneri Vlade i mediji pod kontrolom vlasti ili bliski vlast to ne rade, nego govore Kosovo, predsednik Kosova, premijer Kosova, itd. Prosto apelujem da se tu negde ujednači praksa da li se reaguje ili ne reaguje na stavove zapadnih zvaničnika. Imali smo Stotenberga generalnog sekretara NATO u Beogradu prošle nedelje, niko zvanično nije reagovao.

Ono što je poseban problem, da ministri u Vladi vode polemiku, zapravo neku svoju staru nastavljaju polemiku na važne međunarodne teme. Time ostavljamo utisak neozbiljnosti. Bilo je toga, kažem, i pre nekoliko nedelja kada je povodom izjave ministra kulture, oko rijalitija, pa su onda kolege iz Vlade skočile, odnosno kritikovale ministra, ali ovde je mnogo gore. Ovde, kažem, ostavljamo utisak spoljno-političke neozbiljnosti, jer se neka polemika, ja ne želim da arbitriram u sukobu, završavam time, u sukobu ministara, niti imam svoje fanove i simpatije među ministrima u Vladi, da se mi sad svrstavamo između Mihajlovićke i Vulina. Poenta je u tome da se tako ne vodi ozbiljna politika i pozivam predsednicu Vlade da reaguje i da kazni ili smeni jednog od zavađenih ministara. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Ovi predlozi za dopune, naravno, su naša slika i prilika, pojedinačno i vlasti i pozicije i opozicije, ali ja bih voleo da ovaj predlog i ova moja inicijativa bude shvaćena, koliko se može, zaista najiskrenije i najozbiljnije i najdobronamernije.

Dakle, nije reč ni o kakvom prikupljanju političkih poena na bilo čemu, a pogotovu ne na jednoj nesreći, jednoj tragediji, ja bih rekao, ne samo porodičnoj i pojedinačnoj gospodina Olivera Ivanovića i njegove porodice, već zapravo našoj srpskoj, zajedničkoj, bez obzira ko se nalazio na kom delu političkog spektra.

Upravo danas je, ako se ne varam, devet meseci, devet meseci od ubistva Olivera Ivanovića. Mučkog ubistva, kukavičkog ubistva čoveka koji je uočavao, koga su uvažavali i koji je imao i uživao poštovanje svih ljudi koji su ga poznavali. Dakle, bez obzira na njegove političke stavove, bez obzira na to što smo se nekad u nekom trenutku mogli slagati ili ne slagati sa njegovim mišljenjem, ali je reč o čoveku kojeg su poštovali i doslovno svi i protivnici, pa čak i neprijatelji. Zato je taj čin, kao što rekoh, kukavički, sraman, bez obzira ko je ispalio, ko je naručio taj metak, odnosno taj rafal koji je prekinuo njegov život. On, kao čovek, kao Srbin, kao neko ko je dao nemerljiv doprinos zaštiti Srba na KiM, naročito severno od Ibra, koji je sprečio, između ostalog, 1999. godine i u nekoliko navrata kasnije upad Albanaca na sever Kosova i u severnu Mitrovicu, je doživeo takvu sudbinu, a mi sada i naši pravosudni organi, bez obzira na delimično vezane ruke ponašamo se, bojim se, kao Pontije Pilat, govorim u prvom licu množine, iako je jasno čija je ovde primarna odgovornost. Nemojmo se pravdati da ne možemo do kraja da ispitamo okolnosti, s obzirom da je reč o KiM.

Naravno da znamo da je domet naših institucija, pogotovo nakon Briselskog sporazuma vrlo mali na KiM, uključujući i sever KiM. Znamo i ko je za to odgovoran, ali ono malo potencijala i bezbednosnih i informativnih i policijskih koje imamo i ono malo autoriteta koji se može još upotrebiti treba da bude iskorišćen da bi se saznala istina o ubistvu Olivera Ivanovića. Na stranu što su se vodeći ljudi ove zemlje, uključujući i predsednika, zarekli da će učiniti sve u roku od 15 dana da se taj ubica pronađe. Molim vas zato da podržite ovaj predlog svi.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko pitanja, takođe ne velikih i vrlo konkretnih, i očekujem kao i do sada, uglavnom, uredne odgovore.

Vlada je juče donela Oluku o ukidanju bezviznog režima sa Islamskom Republikom Iran. To smo obavešteni iz medija, a pre godinu dana, tačnije pre manje od 14 meseci, 22. avgusta 2017. godine Vlada Republike Srbije je ukinula vize, odnosno donela Odluku o ukidanju viza sa Islamskom Republikom Iran. Za razliku od nekih drugih sporazuma o bezviznom režimu koji su prošli ovde u Skupštini, ratifikovani ovde u Skupštini, recimo sa Kinom nedavno, ili sa Kirgijskom Republikom, ovo je, dakle, urađeno na nivou Vlade, a ne kroz potvrđivanje sporazuma u Skupštini.

Ima Vlada na to pravo, odnosno oslonac i uporište u zakonu, ali je interesantno da ovako važna odluka nije išla kroz parlament, možda zato da se ne bi skretala pažnja. Šta je moje pitanje, naravno pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, a i Ministarstvu unutrašnjih poslova, jer to su povezane, u ovoj stvari su njihove nadležnosti jednim delom prepliću i preklapaju.

Znači, pitam ministarstva spoljnih i unutrašnjih poslova – na osnovu kojih analiza su doneli Odluku, i procena i istraživanja, su doneli Odluku o ukidanju viznog režima sa Iranom i na osnovu čega su sada tu odluku za malo, tek nešto malo više od godinu dana, povukli? Da li ta odluka o ukidanju bezvizvog režima, odnosno uvođenje i poretku viza za građane Irana ima veze sa ovim, pričamo o avionima i turistima iranskim koji masovno dolaze u Beograd, ali se ti avioni prazni vraćaju, jer se oni ne vraćaju, već odlaze dalje ili ostaju ovde i traže vize? Da li zbog te poplave turista, u navodnicima, iz Irana, a zapravo migranata i onih kojih traže vize i azil, azilanata, na osnovu te mogućnosti da Srbija bude jedina zemlja u Evropi u koju mogu da dođu bez viza, ili je, pak, reč o pritiscima iz nekih zapadnih zemalja, i o tome je bilo reči i o tome se šuškalo, da li je, znači, pritisak sa zapada doveo do ovog ukidanja Odluke o ukidanju viza za građane Irana?

U svakom slučaju, šta god da je u pitanju pokazuje da je ta odluka doneta na prečac, na brzinu, bez dovoljno promišljanja i procene i zato možda nije loše da takve stvari prođu ovu skupštinsku debatu, pa i debatu na Odboru za spoljne poslove, gde se onda ipak malo čuju neki argumenti za i protiv.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva prosvete i tiče se, po meni, neprihvatljivih izjava, ne samo izjava, nego i posete generalnog sekretara NATO pakt-a, Jensa Stoltenberga, Filološkom fakultetu, dakle, jednoj obrazovnoj ustanovi. I, pitam, pre svega, Ministarstvo prosvete – da li su oni bili obavešteni kao ministarstvo o toj poseti? Da li su, znači, znali za tu posetu? Da li su je odobrili? Pretpostavljam, Ministarstvo spoljnih poslova jeste znalo. I, da li je bilo neke reakcije, da li smatra Ministarstvo spoljnih poslova da ima osnova za neku reakciju povodom neprihvatljivih izjava koje generalni sekretar Stoltenberg tom prilikom izneo pred studentima, uključujući i ono da je, eto, on zna da u Srbiji imaju loša sećanja na bombardovanje, ali to smo radili, citiram, kako bismo zaštitili civile i zaustavili Miloševićev režim?

Nešto kasnije je rekao i kako naučna istraživanja njihova potvrđuju da nema nikakvog štetnog dejstva osiromašenog uranijuma i da je to sve jedna samo farsa koja se u javnosti diže. Pa, pitam – zbog čega je ova Skupština uopšte formirala komisiju, isto vrlo nedavno, skoro, jednoglasno formirala Komisiju za utvrđivanje posledica delovanja bombardovanja Srbije ili delova teritorije Srbije NATO uranijumom, ako generalni sekretar kaže da nema osnova i da osiromašeni uranijum nije štetan?

Dakle, dve su stvari, dva su kraka ovog pitanja. Da li je neko procenio da je umesno da generalni sekretar Alijanse, nezavisno njegovo poreklo, njegovo prisustvo u Srbiji kao dete, nezavisno od toga što zna pesmicu „ Ringe, ringe, raja“ i druge dečije koje je kao dete diplomate pevao ovde po Beogradu, ali on je sada funkcija, ne govorim o čoveku koji može da bude simpatičan kao političar, dakle, da li je neko procenio da nije baš sasvim umesno to gostovanje visokoškolskoj instituciji generalnog sekretara NATO pakta, ne konkretno gospodina Stoltenberga? Da li je bilo neke reakcije, naše zvanične reakcije na ove izjave koje je dao. U svakom slučaju, očekujem odgovor od ova dva ministarstva. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva privrede i tiče se jedne investicije, jedne od brojnih investicija koje su svečano i pobedonosno najavljene u privredi Srbije, bangladežanske firme, odnosno firme iz Bangladeša koja je otvorila svoj pogon u Somboru, tekstilne industrije, dobila subvenciju od 3,4% miliona evra, najavljeno 1000 radnih mesta i preko 1000 radnih mesta da će se otvoriti, a od toga, kako sada stoje stvari i moje poslednje informacije kažu da nema ništa. Nikad nije radilo više od 100, 200 radnika, plate ne primaju, račun je u blokadi. Dakle, firma je „Pretty sweaters group“.

Moje pitanje se odnosi na taj problem, mada je to samo jedan u moru tih slučajeva, gde se pobednički, trijumfalno otvaraju pogoni, a onda kada se neslavno zatvaraju o tome više niko ili malo ko piše ili govori. Dakle, prosto informacija o tom slučaju, naravno, to ne mora da bude smak sveta ako je pojedinačni izuzetak i slučaj, ali moje informacije kažu da to nažalost nije tako. Dakle, mnogo je takvih slučajeva da se te tako slavno otvorene i najavljene investicije neslavno završavaju. Te strane investicije još donirane našim sredstvima, pri čemu, naglašavam, reč je o tekstilnoj industriji, po kojoj je Sombor bio poznati, a mi smo zatvorili domaće firme od Sombora, preko Ivanjice, do Novog Pazara, da bismo otvarali i čak sponzorisali, donirali otvaranje ovih privatnih stranih investicija koje, kada istekne rok na koji su po ugovore obavezne, obično nestaju i vidu lastinog repa.

Znači, nisu to avioni, motori, čipovi, nego tekstilna industrija. Zato nam bar nije bilo neophodno strano znanje i pamet iz Bangladeža ili Filipina.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova i vrlo je konkretno. Glasi – da li Ministarstvo spoljnih poslova ima informaciju i zašto je krije ako ima, ako je nema zašto nema, kakav je stav Ruske Federacije prema temi razgraničenja na KiM?

Dakle, naša javnost je upoznata široko i svakog dana se spekuliše u javnosti koji zapadni centar moći podržava tu ideju, koji se opire, pa znamo da je Nemačka protiv, da Angela Merkel ima rezerve, pa se onda navodno te rezerve krune, pa se angažuju neki lobisti, kažu čak i Toni Bler, ali ne ulazi se u to da li je to on ili neko drugi, svejedno, da omekšaju taj stav Nemačke. Ali se upadljivo ćuti šta naš zvanično najbliži spoljnopolitički partner Rusija misli o tome. Šta je na tu temu rečenu Aleksandru Vučiću, predsedniku Vučiću, kada je razgovarao sa Vladimirom Putinom u Rusiji? Da li je to uopšte bila tema? Da li je gospodinu Dačiću, ministru spoljnih poslova nešto o tome govorio njegov kolega Sergej Lavrov prilikom njihovih brojnih susreta u poslednje vreme?

Dakle, kakav je stav Ruske Federacije? Da li smo upoznati, da li je naše Ministarstvo spoljnih poslova upoznato sa tim stavom i šta misli o tome? Ako nije, čudno je da nije, ako jeste, zašto se taj stav, rekao bih krije od domaće javnosti?

Imao bih još pitanja, ali evo, častiću ovaj minut i po, radi uštede i efikasnosti rada Skupštine. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, poštovane kolege, očekivao sam ovde gospodina Lončara, ministra Lončara i hteo sam da počnem pohvalom njegovog predloga o osnivanju fonda. Pretpostavljam da su to govorile i druge kolege, to je nešto što treba da se istakne. Jeste ubačeno naknadno u ovaj dnevni red, ali državni fond za lečenje dece je nešto što je pozitivno, nezavisno od motivacije. Možemo da ulazimo u to zašto baš sada, da li ova afera ili ove priče koje su se pokrenule u poslednje vreme u javnosti su možda ubrzale i motivisale da se krene sa ovim državnim fondom.

Taj fond je potreban, nema ali, što bi rekla koleginica moja preko puta – bravo. Kažem da je to u redu i potpuno mi je svejedno da li je to poen za vlast ili nije, kamo sreće da je više takvih poena. Osnivanje tog fonda i zakonska institucionalizacija tog fonda je pozitivna stvar i dobro je što su ovde čitani telefoni i što kaže moja koleginica Dijana i neki drugi su afirmativno o tome govorili. Niko normalan protiv toga ne može biti. Možemo politički raspravljati zašto baš sada, ali bolje ikada nego nikada, to sam govorio i povodom nekih drugih stvari.

Ono što mi je manje dobro, malo mi je glupo da to govorim praznoj klupi, ne kažem da je za to odgovoran direktno gospodin ministar, ali jesu njegove izjave išle u tom pravcu, što je paralelno sa tim pokrenuta jedna kampanja protiv privatnih fondova i fondacija. Ovde su neke pominjane i neke ličnosti koje su samoinicijativno pokrenule te humanitarne akcije preko SMS i na neke druge načine prikupljanje pomoći za lečenje bolesne dece. Trudim se da budem objektivan i zaista mislim da su te akcije imale često uspeha, prikupljeno je dosta sredstava.

Treba odvojiti od toga ispitivanje zloupotreba. Ako je bilo zloupotreba, naravno da postoje organi koji treba time da se bave. Mislim da je loše što je implementacija i inauguracija ovog državnog fonda za lečenje dece u inostranstvu išla paralelno sa dezavuisanjem i jednom hajkom na ove neke druge privatne fondove, a zapravo bi bilo dobro da se radi zajednički. Neko ima više poverenja u državu, neko ima više u neku ličnost, neko voli tog gospodina Trifunovića i njemu veruje, gospodina Šapića i njegovu fondaciju. Sam sam više puta iako ne delim njegova politička uverenja, više puta sam kada je reč o ovoj fondaciji Šapića uplaćivao preko SMS i mnoge moje kolege i prijatelji. Znači, zašto od toga sada praviti rat?

Super je da sada postoji i država, to je trebalo i ranije. Stoji mogućnost da i država ulaže i privatnici ulažu preko te fondacije, ali zašto odmah dezavuisati ove privatne, pogotovo na ružan način, pri čemu, ograđujem se i naglašavam, treba svaka zloupotreba da bude ispitana, ako ih je zaista bilo. Neka to bude tema tabloidnog mrcvarenja, što će za rezultat imati da se ne lažemo, smanjenje poverenja generalno u tu vrstu pomoći, a naglašavam, godinama unazad mnogo je sredstava prikupljano na taj način i dosta je dece na taj način otišlo na lečenje u inostranstvo. To je naša nevolja da i kada nešto dobro uradimo, obično to bude praćeno nečim što u velikoj meri potre taj pozitivan efekat.

Ono što sam hteo vama da kažem gospodine Trivan, pošto ste vi ovde praktično jedini što se tiče ovih ekoloških zakona, hteo sam da navedem primer gospodina Lončara koji se potrudio, vi ste prvi put u Skupštine sa svojim zakonima. Prvi put dolazite sa svojim zakonima iz oblasti ekologije i naravno da niko neće osporavati značaj ekološke tematike, ali moram da vam kažem, to sa čime ste vi ušli sada prvi put u Skupštinu, ovi čuveni slepi miševi i ove migratorne ptice, afričke i evroazijske migratorne ptice vodenih staništa, bez obzira što naravno da postoji potreba za uređivanjem te materije, to ne osporavam, ali delu malo kao karikatura.

Zašto sam spomenuo gospodina Lončara? Zato što se potrudio, on je jedan od ministara koji je dočekan sa najviše odijuma od strane opozicije, ali je stvarno dolazio sa zakonima kojima i kolege stručnjaci i šira javnost nisu imali šta mnogo da zamere. Zamerio sam tek sada ovaj poslednji put kada je bila reč o Zakonu o donatorstvu organa, pa onda ova obavezna saglasnost, odnosno podrazumevana saglasnost i pretpostavljena saglasnost je nešto što mi je smetalo, a sve drugo sam mogao da podržim.

Ono gde se nisam slagao sa gospodinom Lončarom jeste, ne u tim predlozima i tekstovima zakona, već u njegovoj previše idiličnoj slici o stanju našeg zdravstva. Na žalost sam sam imao prilike da se uverim nedavno u to i više puta, kao i mnogi od nas, slika našeg zdravstva je mnogo daleko od te idilične slike gospodina Lončara koju čujemo ovde u Skupštini. Ne kažem da je on kriv, ne kažem da nema poboljšanja, ali ste imali jednu ilustraciju, glupo je da je sada ovde navodim kada nema njega da odgovori.

Vratiću se na vas gospodine ministre. Dakle, trebali ste se potruditi, možda razmisliti, nije to stvar marketinga, nego bih rekao da biste učinili uslugu toj ekološkoj tematici koju ovde promovišete i želite da podignete svest. Da ste došli sa nekim sistemskim ili bar polusistemskim zakonom iz oblasti ekologije, a ne sa slepim miševima i migratornim pticama afro-evroazijskim vodenih staništa. To jeste karikatura i čak da ja to ovako i ne izgovorim, to zvuči kao karikatura i malo se ljudi smeju. Pri tome, vi znate koliko ima problema u vašoj oblasti.

Voleo bih da čujem vaše, makar sada usmeno, mogli bi ovde da imamo papir predloga zakona, sistemsko rešenje divljih deponija, zakonsko uređivanje te materije ili Hidroelektrane na Staroj Planini, ugrožavanje ekoloških sistema, a Srbija jeste bogata ekološki i jako je opasno i na taj način ugrožavamo, na način na koji svi građani, i građani i država, i domaći i strani investitori to činimo. To bih voleo da čujem od vas.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i gospodina Branislava Nedimovića. Hteo sam da ga pitam i u četvrtak, ali niti sam ja stigao na red, niti je on bio prisutan. Tiče se prodaje PKB. Nekako u svim ovim političkim i ozbiljnim temama i raznih dimnih zavesa koje se, rekao bih, i tendenciono bacaju radi proizvođenja jednog političkog rijalitija u kome, hteli ne hteli, svi učestvujemo, ova važna nacionalna i državna tema prodaje PKB je nekako ostala u drugom planu.

Moje konkretno pitanje se tiče i zahtevam od ministra i ministarstva informaciju o toj prodaji, o proceni i ko je uradio procenu o neophodnosti te prodaje, zašto nije bilo šanse ili želje da se PKB spasi i zadrži jer zaista poslednji i svaki seljak u Srbiji zna da se ne prodaje njima ispred kućnog praga. PKB jeste njima ispred kućnog praga Beograda, važna u svakom pogledu i ako se kaže, kao što se čulo, u ovim bledim pokušajima da se opravda ta prodaja od strane režima, da je on upropašćen, devastiran, u dugovima i bilo je već više od pola decenije, 16 godina vremena da se to stanje popravi i da novo sposobno rukovodstvo i kombinate, odnosno kompanije i Vlada pod vođstvom SNS postave dobar menadžment i naprave dobar plan i spasu PKB.

Ovako, mislim da je šteta velika i dugoročna i bojim se ne popravljiva. Podpitanje za ovo pitanje – da li je tačno da je kupac PKB naših dragulja poljoprivrednog, agrarnog, da je to firma koja je registrovana sada nedavno u Irigu sa 100 dinara osnivačkog kapitala na jedno domaće fizičko lice?

Drugo pitanje i najvažnije pitanje, ide na adresu predsednika države, premijera i MUP-a, mada prve dve adrese uglavnom ne odgovaraju na pitanja, treće odgovara, ali uglavnom nezadovoljavajuće. Tiče se najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja u ovom trenutku i juče, i danas i sutra, to je KiM, i jedan važan segment unutar tog pitanja, a to je Rezolucija 1244, prema kojoj, to je moje mišljenje, naša vlast, ova aktuelna vlast, ima maćehinski odnos i kao da pokušava da samu tu rezoluciju nekako bagateliše, marginalizuje i gurne pod tepih. To se najbolje moglo videti sada, prošle nedelje na zasedanju Generalne skupštine UN, gde je naša premijerka, gospođa Ana Brnabić, uspela da u toku čitavog izlaganja ni jednom ne pomene taj najvažniji međunarodni dokument na kojem se bazira tapija, odnosno zahtevi i očekivanja Srbije u vezi za KiM.

Predsednik Vučić je više puta tako bagatelišući i usputno rekao, neadekvatno govorio o toj rezoluciji. Sa druge strane, on je danas u poseti Rusiji, pa može da proveri, iako to nije tako, ruski predstavnici, diplomatski od nižih do najviših neprestano i svaki put ističu kada govore da podržavaju sporazum i dogovor između Beograd i Prištine i uvek kažu – u skladu sa Rezolucijom 1244. Tako jasnog stava, nažalost, srpsko državno rukovodstvo nema, ni od strane ministra, a posebno od strane premijera i predsednika zemlje.

Samo kao mali podsetnik, kažem i simbolički je možda zgodno što eto baš danas, u ovom trenutku kažem, Aleksandar Vučić razgovara ili će razgovarati sa Vladimirom Putnom. Samo u roku od mesec dana ministar Sergej Lavrov je tri puta pomenuto u Savetu bezbednosti, dakle, tamo gde gospođa Brnabić nije stigla, pomenuli Rezoluciju 1244, u Sočiju Ivici Dačiću i Banja Luci sada nedavno, 21. septembra, 21. avgusta, 28. septembra, da ne pominjem Mariju Zaharovu, da ne pominjem neki drugi niže rangirane visoke funkcionere.

U odgovoru koje je Ministarstvo spoljnih poslova, uputio meni, naše Ministarstvo spoljnih poslova, kaže se da Rusija, pa se citira stav da Rusija podržava svaki dogovor Beograda i Prištine. Da, ali tu nije tačka zapeta. U nastavku se uvek kaže - u skladu sa Rezolucijom 1244.

Dakle, moje pitanje je zašto naš politički vrh i državni ignoriše, ili kao da se oseća nelagodno zbog Rezolucije 1244, nego moraju drugi da ga, odnosno da nas podsećaju na značaj te Rezolucije? Neko može reći da je to slovo na papiru, ali slovo na papiru je važno, pogotovo ako je taj papir važan međunarodni dokument, koji je uzgred budi rečeno još uvek na snazi, bez obzira na to šta su oni posle činili dobro ili loše, govorim za političke predstavnike Srbije. Hvala.