Zahvaljujem.

Moram da pohvalim, nadam se da se neće pokvariti, vođenje sednice naše predsednice danas. Mislim da je ovo primer kako se može kontrolisati jedna osetljiva tema i debata.

Prosto bih voleo, jedna mala primedba, da se što manje i što više sankcionišu zapravo zloupotrebe Poslovnika. Predsednica Vlade je tu. Ona ume da se brani, pokazala je to, da odgovara. Nekad smo zadovoljniji, nekad smo manje zadovoljni tim odgovorima, ali ono što je tu problem i što smo konstatovali u nekim prethodnim slučajevima, pokušajmo zbog građana. Građani će da sude ovako ili onako. Razgovarajmo o činjenicama i argumentima i kada preteramo sa jedne ili s druge strane, teško je da to donosi neke prevelike poene, ali nemojte da rukovodstvo Skupštine sprečava da se čuje glas kritike. Ako je taj glas preteran i ako je nepravedan, to će onda biti sankcionisano od strane građana na nekim izborima.

Mi ovde imamo predlog kandidata za ministra finansija. Ja moram da kažem da ja i moje kolege nećemo podržati, da ne bude dileme. Naravno da nećemo podržati taj predlog. Ne možemo podržati taj predlog iz personalnih i iz konceptualnih razloga.

O personalnim razlozima je bilo dovoljno ovde reči. Ja tu nemam šta mnogo da dodam. Čak i ne volim tu vrstu rasprave, ali činjenica je da mi ne govorimo o programu Vlade, nego govorimo o konkretnom kandidatu za ministra finansija i onda ima smisla da se pročešlja i njegova biografija. Tako se to radi i drugde u svetu, na kraju krajeva, i po odborima ili u samoj skupštini.

Ono što je meni, pak, veći problem, ovo jedino što se tiče biografije, to su već kolege prodiskutovale, vi ste odgovorili. Ja moram priznati, nisam najbolje čuo ili shvatio te odgovore. Vi ste rekli na svaku aferu ste odgovorili. Ja baš i nisam razumeo te odgovore, ali ne morate mi to ni odgovarati. Ako nisam razumeo kada ste odgovarali drugima, verovatno neću ni sada. Ono, pak, što je meni problem stvarni i to je bio problem i sa prethodnikom gospodina Malog na ovom mestu, to je gospodin Vujović, to je koncept, pravac, finansijska filozofija ove Vlade. Tu ja imam problem i tu se mi ne slažemo i to sam vrlo lepo i uopšte razgovarao i sa samim ministrom Vujovićem dok je bio na funkciji.

Ne volim da govorim o bivšima. Ako imam nešto da im kažem, kažem im dok su na vlasti, dok su moćni, a ne sada kada je otišao, da sada naknadno ga kritikujem. Naprotiv, mislim da je on bio dobar računovođa i da je dobro radio posao koji mu je bio poveren, ali mislim da je taj pravac, ta politička filozofija, ekonomska filozofija koju on sprovodio bila pogrešna. Da budem vrlo konkretan, to je politika MMF. To je u suštini politika bez pogovornog slušanja saveta i preporuka MMF i hvaljenja zbog toga.

Ja znam da je to legitiman put, da su mnoge zemlje išle tim putem. Uglavnom se nisu dobro završavali ti pokušaji konsolidacije po recepturi MMF. Dakle, rekao bih da je gospodin Vujović bio dobar protagonista loše politike, odnosno loše ekonomske filozofiji.

Sada ne pričamo o Kosovu, nije to tema, niti o državnoj politici, nego o finansijama. Kada je reč o finansijama i ekonomskoj politici ove Vlade, ja bih mnogo više voleo da ova Vlada sluša preporuke ljudi kao što je Nebojša Katić, Jovan Dušanić, pa i Goran Nikolić, Ivica Stojanović i neki drugi ekonomisti koji su skeptični prema recepturi MMF i prema ovom kultu stranih investitora koji gaji ova Vlada. Gajile su i neke prethodni.

Dakle to je ono što je moj problem, više čak od, ne znam, personalnih zamerki na biografiju ili ne znam neke delove, detalje iz biografije gospodina Siniše Malog. To je ono što je moja ključna dilema.

Voleo bih da vi kao najodgovorniji za politiku Vlade nešto kažete upravo o tome, o pravcu ekonomske politike, a ovi rezultati kojima se hvalite i hvale kolege, isto tako mogu da se gledaju i na drugi način. Jeste došlo do izvesne fiskalne stabilizacije, ali istog tako, budimo realni, dug je povećan, sada je zaustavljen taj rast, ali jeste povećan, desetak milijardi, devet milijardi, koliko hoćete, osam milijardi, nije manje od toga, evra. Podignut je PDV, nemojmo to zaboraviti. To je zapravo prebacivanje tereta na građane. Smanjene su plate i penzije i to je ozbiljna stavka. Akcize su uvedene na proizvode na koje nikada nigde nisu uvođene akcize.

Poslednja stvar, ja bih vas zamolio, da mi kažete da li znate zemlju u kojoj se plaća akciza na struju, recimo, na električnu energiju? Možda ima, ali ja je baš nešto, ne mogu da se setim. U svakom slučaju nema ih mnogo. Dakle, na sve i svašta, ne samo na luksuznu robu, nego čak i na električnu energiju. Bojim se da je to cena kojom su plaćeni ovi prividni dobri rezultati, ekonomski rezultati ove Vlade.

Zato bih ja voleo da mi kažete, gospođo Brnabić malo više u pravcu, o ekonomskoj filozofiji Vlade, a ne samo da govorimo da li je gospodin Mali dobar ili manje dobar kandidat. Hvala.

Zahvaljujem gospođo Brnabić na opširnom pokušaju odgovora. Ja i dalje mislim da je politika ove vlasti prema MMF, suviše snishodljiva.

Dakle, suviše snishodljiva i ako sam ja pratio medije, a jesam, shvatio sam da su oni ipak odobrili ova povećanja, da je bilo pregovora, razgovora sa njim, ali sva ova povećanja su oni odobrili. Na kraju krajeva, ako se ne varam, oni su iz MMF, daleko od toga da ih branim, ali su oni govorili da treba ovaj zakon da se ukine o smanjenju penzija. Dakle, oni su insistirali na tom smanjenju, pa čak prve izjave i vaše i ljudi iz Vlade su bile da to ne možemo, pa se onda našlo neko rešenje koje je pre neki dan objavio gospodin Vučić.

Dakle, mislim da je pozicija države prema MMF suviše snishodljiva. Ne znači da po neka njihova preporuka nije dobra. Slažem se da ponešto i jeste dobro, ali generalno bolje da razumna, odgovorna vlast vodi politiku, da je bez tutorstva MMF. Da se radilo loše, složićemo se. Ja imam punu hrpu papira i fotografija i projekata kako se sve radilo u prethodnom periodu. Ja samo mislim da je naivno, pogrešno, netačno povlačiti crtu kako je otprilike sve do 2012. godine bilo sve loše, a posle 2012. godine sve dobro, kao što je i prethodna vlast povlačila crtu na 2000. godini, pa onda opet do tada ništa nije valjalo a posle 2000. godine je svanulo sunce.

Dužan sam kratko odgovor, vi ste pitali – ko je bolji gradonačelnik? Da li znam nekog boljeg gradonačelnika od gospodina Malog? Ja znam nekoliko, od Branka Pešića, preko Nebojše Čolića, preko Nenada Bogdanovića, do Dragana Đilasa. Po meni, svi su oni iz različitih političkih opcija bili bolji gradonačelnici od gospodina Malog. Hvala.

Zahvaljujem.

Nisam očekivao da će uopšte biti rasprave u vezi sa ovim, ali prosto da ponovim onaj stavi koji sam rekao i u dvodnevnoj debati povodom odlučivanja o formiranju ove komisije.

Dakle, ja lično, i moje kolege nemamo nikakve rezerve prema toj inicijativi. Sa zadovoljstvom ću glasati i glasao sam za njeno formiranje. Naravno da svako, a posebno opozicija može da ima neke rezerve, bilo oko sastava personalnog člana komisije, bilo oko namera, motiva, ali šta god bilo i koliko god bilo te rezerve, rekao sam i ponavljam, to ne može biti razlog da se bude protiv. Upravo zbog važnosti teme, zbog posledica koje veliki broj građana ove zemlje vuče od tog bombardovanja, bilo fizičkih, zdravstvenih, psihičkih trauma, u svakom slučaju, dakle oni koji su bili deca i koji su odrasli, zapamtili su to vreme i te dane i sve što bi vodilo ka rasvetljavanju, ali realnom rasvetljavanju činjenica u vezi sa tim može da bude dobro došlo, kad god došlo i koliko kasno.

Što se tiče motivacije, rekao sam da, šta god bila motivacija predlagača, a videli smo i čuli, da se verovatno to poklopilo i sa ovim zaključkom i konačno objavljenim nalazima italijanske komisije, njihovog senata, tako da je verovatno i to inspirisalo i naše predlagače a inicijativa već dugo, dugo postoji.

Dakle, to treba podržati, a ono što sam apelovao, i što vidim da je barem u prvom delu ispoštovano, odnosno uvaženo od strane predlagača, to je da budu predsednici i vlasti opozicije. Naravno, da bismo mi voleli da neko drugi, možda malo drugačiji sastav, verovatno je moglo biti više predstavnika i članova parlamenta u ovoj komisiji.

Mnogo je važnije od toga ko sedi u njoj, možda je mnogo važnije ko će sve biti pozvan da da svoje mišljenje i koje institucije i koji pojedinci. Znači, ovaj prvi deo mog apela je da bude i predstavnika vlasti i opozicije je uvažen, bar načelno. Na to nemam primedbe, a ostaje drugi deo apela, mislim da je to pomenuo i kolega Đurišić, da budu saslušani i oni koji osporavaju ovo što je dominantni stav javnosti i što i ja delim mišljenje, da su posledice značajne, velike. Koliko velike to treba da utvrdi Komisija, ali da se ne pretvori to u neki lov na veštice, u neku medijsku hajku i tarapanu, koja će trajati samo onoliko koliko to odgovora vlasti zarad nekih dnevno-političkih interesa.

Kao što rekoh, suviše je važna tema, suviše bolna tema, da bi smela biti deo političke borbe, bilo ovde u parlamentu, a onda i u javnosti. U smislu da vlast pita opoziciju - što vi niste formirali kada ste mogli? A opozicija pita – zašto vi baš sad predlažete, kad se spremate da ne znam šta, izdate Kosovi ili nešto drugo?

Dakle, treba da damo podršku koliko možemo i političku i medijsku, a ja, kao što rekoh, apelujem na članove Komisije da pažljivo, skrupulozno rade svoj posao i da, kako bih rekao, čuju se glasovi u radu te Komisije i onih koji su kritični i skeptični prema ovim podacima o velikoj štetnosti, kao i naravno oni koji smatraju da je šteta velika.

I, poslednja stvar, što se tiče eventualne motivacije. Šta god bila, kao što rekoh, motivacija to treba podržati, ako i kao poslanik opozicije koji nesumnjivo, opoziciono nastavlja prema aktuelnoj vlasti, ako se ispostavi da su neke od naših sumnji bile osnovane i ako se ispostavi da će ova priča o Komisiji nekako pasti u zaborav, što se ja nadam da neće, to će ići na dušu predlagača i vladajuće većine.

Nadam se da se to neće dogoditi i zato ću, u svakom slučaju, uz sve rezerve glasati sa zadovoljstvom za njeno formiranje i njen sastav. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam dva pitanja, relativno kratka, i nisu uobičajena. Obično pitam nešto što se tiče Kosova, spoljne politike, državne politike i ostalo, a sada bih imao dva vrlo konkretna pitanja iz tzv. običnog života.

Prvo pitanje ide Ministarstvu kulture, za ministra kulture, a to je informacija, odnosno, molio bih, tražio bih informaciju o tome koliko je javnog novca, koliko je sredstava iz javnih izvora otišlo do sada, odnosno dato „Zilion filmu“, odnosno gospodinu Lazaru Ristovskom za produkciju njegovog filma? I, s tim u vezi, da li je tačno, a ja imam informacije da jeste, da li je tačno da u ovom trenutku se u opštinama u Srbiji, znači, gradovi i opštine u Srbiji dobijaju poruke, odnosno pisma sa preporukama da unapred, na neviđeno, kupuju karte za film, znači, u svojim mestima da se kupuju karte za film koji još nije ni završen, a kamoli da ga je neko video, ili emitovao, ili dobio dobre recenzije.

To malo, pomalo, podseća na projekat državne kulturne projekte, kakvih se sećamo iz prošlosti, na stranu što, ne ulazeći, naravno, u umetničke kvalitete ovog ili nekih drugih dela, na stranu što nije jasno šta uopšte preporučuje gospodina Ristovskog da snima film sa ovom tematikom, koji se ceo život nije bavio takvom materijom, postoji sumnja da su neke druge zasluge, odnosno politički angažman i podrška jednom predsedničkom kandidatu, doveli do toga da se taj njegov film tretira kao neka vrsta državnog projekta. Doduše, pre nekoliko godina je bila i podrška nekom drugom predsednikom kandidatu, ali sada to nije bitno.

Šalu na stranu, ako je to uopšte šala, i velike kontraverze u javnosti je izazvao serijal „Nemanjići“, koji je emitovan na Javnom servisu. Bilo je dosta i umesnih, a verovatno i malo prestrogih kritika, ali kažem opet, ne ulazeći u umetničke domete serijala o „Nemanjićima“, potpuno je jasno i bolno je bilo očigledno koliko je skromna, da ne kažem sirotinjska, produkcija bila tog serijala o našoj slavnoj i prvoj dinastiji. Praktično, kažu ljudi koji se u to razumeju, da je ta serija snimljena sredstvima sa kojima se pravi jedan osrednji film.

Hoću da kažem, bez obzira što je dobro da se snimaju filmovi sa nacionalnom tematikom, bilo da je reč o starijoj istoriji ili novijoj istoriji, i da nam nedostaju, ipak se mora napraviti neka selekcija. Ako se pravi ta selekcija, mislim da bi svakako mnogo pre trebalo ozbiljno ulagati ili u pomenuti serijal, odnosno o „Nemanjićima“, ili da ne kažemo o filmu ili seriji o Jasenovcu, ili nekim drugim temama o kojima se godinama priča, koji se nikako ne realizuju.

Tako da, molim Ministarstvo da upute konkretnu informaciju i o sredstvima, a posebno o tome da li je tačno da se sada na neviđeno trebuju, odnosno šalju zahtevi građanima u Srbiji, da na neki način u pretplati, ili pretprodaji, kupuju karte za film koji još nije ni završen, pitanje da li hoće. Sve skupa, imam utisak i plašim se da će to biti najskuplje čarape u srpskoj istoriji, ili bar u istoriji srpske kinematografije.

Drugo pitanje ide MUP i više je jedno razjašnjenje koje očekujem, odnosno uočavam da postoji tendencija dosta već vidljiva i zabrinjavajuća tendencija, da tako važan resor, tako važno ministarstvo predlaže mere nedovoljno promišljeno i da ih onda vrlo brzo povlači.

Naravno da je važna i kulturna politika i važni su filmovi o našoj daljoj i bližoj prošlosti, ali to se ipak tiče jednog manjeg broja ljudi, tiče se kulturne politike i nacionalnog identiteta u jednom dubljem smislu, ali mere kao što je obavezan tehnički pregled za vozila starija od 15 godina, ili mere kao što je ovo povećanje brzine, odnosno u roku od mesec dana određivanje da maksimalna brzina na autoputu bude 120, pa pomeranje na 130, ili ova mera o srednjoj brzini na autoputu gde se onda snima, pa svako ko prekorači tu srednju brzinu bude automatski kažnjen, pa onda je to mera koja se, doduše, ne povlači formalno kao što se povukla ova o obaveznom tehničkom pregledu, ali se faktički povlači…

Dakle, to je neozbiljno i to je ceo jedan postupak poigravanja sa budžetom građana i udar na džep građana kada se pobune.

Hvala.

Moje prvo pitanje, relativno kratko, imam samo dva pitanja, jer mislim da ne treba da pretrpavamo u nadi da ćemo dobiti odgovore, ide na adresu Ministarstva odbrane i ministra Vulina i tiče se onoga što je juče potvrdio gospodin Stefanović ovde u parlamentu u odgovoru na moje pitanje da je bilo preleta bespilotnih letelica iznad teritorije Srbije u drugoj polovini marta meseca ove godine, ali ipak prava, zvanična adresa, meritorna adresa za tu temu i odgovor na to pitanje jeste ipak Ministarstvo odbrane.

Dakle, moje pitanje glasi – da li je zvanično od Ministarstva odbrane, gospodina Vulina, da li je bilo preleta bespilotnim letelicama preko teritorije Srbije, kada, koliko, da li su one bile u izviđačkoj misiji ili su možda nosile i, ako postoje saznanja, oružje tj. da li je postojala mogućnost dejstva, pošto znamo da se često deluje protiv terorista ili po ciljevima na zemlji tim bespilotnim letelicama, da li je bilo samo snimanje terena, da li je upućen neki demarš i kome, da li se zna čije su bile letelice, da li su preduzete bilo kakve mere ili reakcija od strane nadležnog ministarstva?

Nemam ništa protiv da se ministri izjašnjavaju o drugim pitanjima, od regionalne politike do spoljne politike, evrointegracija, ali ipak ovo je osnovna delatnost tog resora i zato moje pitanje upućujem upravo na tu adresu.

Drugo pitanje ide na adresu predsednice Vlade i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne, rekao bih, bolne teme, čime je ovo moje prethodno pitanje i ovaj slučaj ili incident sa ovim bespilotnim letelicama i odsustvom naše reakcije povodom toga samo jedna ilustracija.

Nekoliko puta sam pitao Ministarstvo spoljnih poslova da li je bilo koordinacije i sa španskom vladom povodom ovog Sofijskog samita. Očigledno da nije bilo, jer da je bilo ne bismo nastupili tako kako smo nastupili, dok je Španija faktički bojkotovala.

Ali, moje pitanje sada za predsednicu Vlade i ministra spoljnih poslova jeste, kažem, još delikatnije i tiče se toga da li uopšte ima koordinacije u vezi sa spoljnom politikom ove zemlje sa predsednikom Republike, s obzirom da su stavovi i intervjui, javno izneti stavovi predsednika Republike koje on kontinuirano iznosi u poslednje vreme deluju, zvuče kao da su u neskladu sa onim što je zvanično proklamovana politika Vlade i predsednice Vlade i ministra spoljnih poslova, koji su oni više puta i ovde u ovom parlamentu iznosili. Dakle, da li je i dalje to platforma države Srbije, da se ne priznaje nezavisnost Kosova i da se ne čine nikakvi ustupci na tom putu ili je platforma u međuvremenu promenjena? Ako je promenjena, onda je ovo mesto na kojem o tome treba da se razgovara.

Hoću da kažem da niz izjava, bez obzira da li su one taktički možda date i ne znam sa kojim ciljem sa najviše adrese u Republici Srbiji, kao da sugerišu spremnost ne više samo na kompromise i ustupke, nego praktično na sve ono što bi predstavljalo napuštanje i derogiranje pozicije države Srbije po pitanju Kosova i Metohije. Kako drugačije razumeti izjave kako su svi već upropastili Kosovo, kako nije on kriv, odnosno predsednik, što je knez Lazar izgubio Kosovsku bitku, pominjanje 1999. godine, 2004, 2008. i svih drugih datuma, što se ne može shvatiti drugačije sem kao neka vrsta pripreme terena ili pranja ruku ili pripreme terena za potpunu i konačnu kapitulaciju po tom pitanju?

O svemu se može razgovarati, nema tabu tema, ali ovo je mesto na kojem ti razgovori treba da se vode, a ne da čitamo između redova ili u intervjuima predsednika Republike. Mi znamo kakvi su faktički odnosi snaga, ali formalno gledano spoljnu politiku ove zemlje vode Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova, naravno, uz koordinaciju sa predsednikom Republike. Moje pitanje, dakle, ponavljam ga i završavam time, da li ta koordinacija postoji ili je došlo do nekog razmimoilaženja? Kažem, mi znamo ko kosi, ko vodu nosi, mi znamo čija je tu poslednja i glavna reč, ali formalno gledano predsednik predlaže mandatara za predsednika Vlade, ova Skupština bira Vladu, uključujući ministra spoljnih poslova i premijera. U tom smislu bih voleo da, bez obzira, kažem, što znamo kakvi su faktički odnosi moći, čujemo od predsednice Vlade i ministra spoljnih poslova kako po tom pitanju stoje stvari i da li ima disproporcije u spoljnoj politici koju vodi Vlada i predsednik Republike. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja ću govoriti i kao predstavnik poslaničke grupe, a istovremeno neću potrošiti naravno svo vreme zato što je stav mene i mojih kolega da u raspravi o amandmanima u principu ne učestvujemo dok se ne promeni način te rasprave.

Sada vidim da, i prvi put smo podneli amandman na nešto što je naziv i prvi član, zato što prosto smisao intervencije, kritike i zamerki koje smo imali i koje sam imao na ovaj Predlog zakona se onda manifestuje i tako što bi i sam naziv morao da bude promenjen, odnosno morao bi da se proširi i u nazivu i obuhvati ovaj zakon na sve državne službenike. Samo zbog toga sam i podneo ovaj amandman i samo zbog toga sada govorim.

Ja mislim da nije dobro što kolege iz opozicije, ali to je naš problem, jel tako, nemaju jasan stav da li bojkotuju ili ne bojkotuju raspravu o amandmanima, nego onda tako ih nema, pa mi sad nije jasno da li bojkotuju ili samo ne dolaze?

Dakle, ja sedim u principu, kao što znate, kada bojkotujem, onda kažem i onda neću biti, bar ne u sali, a biću, učestvovaću u radu odbora i sada ću biti na Odbor za Kosovo i Metohiju, ako još uvek nije završen.

Bilo kako bilo, ja verujem da je čak i ovde u sali, a i gledaocima zanimljivo i zanimljivije da slušaju raspravu o stanju u bezbednosnim snagama, da li je bolje sada u Vojsci Srbije stanje ili u policiji ili je bilo bolje ranije. To ima smisla, predsedavajući nije pogrešio što je dozvolio malo širu raspravu, jer kada pričamo o Zakonu o izgradnji stanova za pripadnike snaga bezbednosti, odnosno pre svega Vojske i policije, onda je logično da se kaže neka reč i o stanju u Vojsci i policiji. Tako da, u tom smislu ja ne mislim da je to loše i čak bi pozdravio tu praksu predsedavajućeg.

Na stranu što pominjemo bezbednost i ove argumente, neću ja pričati da li je bilo bolje stanje u Vojsci i policiji nekad ili sada i da li je bezbednost države bila bolja sada ili ranije, ali bih skrenuo pažnju i priupitao ministra Stefanovića, pošto je već govorio kako je sada mnogo bolje stanje u snagama bezbednosti i bezbednost države je povećana – da li ima neki komentar na vesti u medijima i da li je bila potvrđena vest, makar indirektno, a o kojima se vrlo malo govorilo u našoj javnosti, da je grupa, u više navrata krajem marta i u drugoj polovini marta, bespilotnih letelica nadletala teritoriju države Srbije, i to više puta, sa istoka na zapad, iznad Beograda u niskom letu, više dana, više navrata, više letilica, a da naše bezbednosne snage nisu na to reagovale, a ja nisam primetio da je i naša Vlada na to reagovala? To su navodno letelice NATO pakta, tipa predator.

U svakom slučaju, toliko se hvalimo poboljšanim stanjem bezbednosti, a na ovakvo jedno kršenje bezbednosti i suvereniteta države Srbije se nije reagovalo, a kamoli da je neko zaustavio taj let. Voleo bih, kad smo već pričali o tome i hvalili se kako je sada bolje stanje, da prokomentariše i to gospodin Stefanović.

Ono pak za šta sam se ja spremio i šta sam hteo da kažem, a očekivao sam gospođu ministarku Zoranu, ali vidim da ste se i vi jednom delom uhvatili u tu stupicu pomalo zbunjeni. Ako ste vi zbunjeni kao ovlašćeni predlagač, onda će pogotovo biti zbunjeni gledaoci ili oni na koje se to odnosi.

Dakle, mi ovde, drage kolege, govorimo o 1.578 stanova koji koštaju okvirno 64 miliona evra. To je kvota, to je ono na šta se odnosi ovaj leks specijalis, a ovde se baratalo, gospođa Mihajlović stidljivo, gospodin Stefanović u početku je pomenuo cifru od 5.203 stana, valjda želeći da sugeriše kako će biti dovoljno stanova za sve, i to je i ponovio.

Možda će stanova biti dovoljno za sve. Mi čak ne znamo ili bar ja nisam dovoljno čuo koliko je interesovanje u ovoj prvoj anketi, koliko je pripadnika snaga bezbednosti izrazilo uopšte želju, načelnu želju, da bi učestvovali u ovom konkursu, jer bez toga ne možemo suditi koliko je onda ovo realna ili ambiciozna procena. Da li stoji 5.203 stana, da li to odgovara potrebi, iskazanoj potrebi pripadnika snaga bezbednosti ili su to otprilike raspoložive mogućnosti države u narednom periodu?

U svako slučaju, bilo da je reč o željama i potrebama pripadnika snaga bezbednosti ili o mogućnostima države, ovaj zakon koji sada mi usvajamo ne govori o tome. Mi ćemo morati zato usvojiti neki drugi ili neku dopunu ovog zakona. On se odnosi samo na ovih 1.578 stanova. To prosto treba da se zna.

Ono što smo takođe saznali od gospodina Stefanovića, zato su ove rasprave korisne, bez obzira što ponekad budu smorne, ali ja sam zabrinut i nešto sam čuo, ali lepo je što je on to pošteno rekao. Nisam razumeo tako gospođu Mihajlović. On je rekao praktično da nema nikakvog kriterijuma po kojem će se ti stanovi dodeljivati, to je rekao koleginici iz SRS, nema kvota po ministarstvima, što je možda dobro, u redu, i nema rang liste, odnosno rang lista se pravi, koliko sam ja razumeo, vi me ispravite ako grešim, samo na osnovu prijava, odnosno roka termina prijave, ko se pre prijavi taj će biti više na toj rang listi.

To zvuči vrlo nepravedno, osim u slučaju da ste vi u pravu, odnosno ukoliko je tačna ona formulacija, citiram – gradiće se dovoljno za sve. Ako će biti stvarno dodatnih stanova za sve, onda nije toliko važno, nije svejedno, ali nije toliko presudno onda ko se pre prijavio. Moja sumnja je, zato je to i smisao ove moje intervencije, da teško da će tih stanova biti dovoljno za sve, teško materijalno stanje države Srbije je takvo da će obezbediti u roku od dve ili dve i po godine, da svi ti stanovi, dakle, ne ovi 1.578, nego 5.203, to je ova brojka koja figurira, ali figurira u našoj diskusiji, a ne figurira u Predlogu zakona, zaista budu izgrađeni.

Voleo bih da tu nedoumicu, ako je moguće, prokomentarišete i odgovorite, ali generalna ideja mog predloga i našeg amandmana jeste da se, kada je već tako i kad će biti dovoljno za sve, zašto se onda ne proširi i da se odnosi na sve državne službenike, jer kao što su rekle kolege, u zdravstvu, prosvetni radnici, školstvo i drugi državni službenici i službenici iz državne uprave, državni činovnici i te kako žive teško, i te kako bi bilo dobro da mogu da apliciraju za ove stanove. Tim pre, ako su mogućnosti države takve da može da bude, citiram, dovoljno za sve. Hvala.

Zahvaljujem na ovom objašnjenju.

Preskočili ste, ali vam verovatno nije bilo inspirativno ovo pitanje koje se ticalo ovih naleta ili preleta ne identifikovanih letelica nad teritorijom Srbije u martu, krajem marta ove godine, koje su špartale iznad Beograda i drugih gradova Srbije.

Bilo kako bilo, da se vratimo na ovo što je osnovna tema, mada je, kažem, ovo atraktivnije možda.

Vi ste verovatno u pravu da se to načelno odnosi na sve, načelno, ali konkretno sredstva i ova prva faza se odnosi na 1.578 stanova ili slučajeva. Predviđena sredstva su 64 miliona evra.

Sada ste rekli da imamo 20 hiljada onih koji su izrazili želju. Nisam video taj podatak. Mislim da je to strahovito veliki broj i da realno govoreći, sve i da su nam performanse i rezultati mnogo bolji, nego što jesu, ekonomski, već zdrav razum nam nalaže da se neće moći ispuniti u dogledno vreme, ne za mandata ove Vlade, nego i naredne Vlade. Verovatno se neće moći ispuniti aplikacije, odnosno želje i zahtevi, čak i ovih pripadnika bezbednosnih snaga, a kamoli pripadnika, svih državnih službenika, uključujući obrazovanje, zdravstvo, školstvo.

Dakle, u tom smislu, mislim da je preambiciozan i na neki način, čak i bez obzira na moguću dobru volju, on je diskriminativan. Dakle, mislim da će ovo na kraju biti diskriminativno, jer vi kažete – nema rang liste, nema kvota, nema kriterijuma, pa, onda će na kraju krajeva biti ko se prvi prijavi, a onda će komisija, bar, neka komisija koju vidimo kao u sastavu, određivati ko ima pravo prioriteta. Ja mislim i završavam time, neću, kao što rekoh, da trošim previše ovde vreme ni svoje ni važe, ja mislim da na taj način ćete hteli - ne hteli, uvesti zlu krv i među one koji su aplicirali i među pripadnike Vojske i policije koji imaju nameru da konkurišu za te stanove, dakle, po povlašćenim cenama, uvešćete zlu krv među njih. Nećete moći zadovoljiti aspiracije svih i nasuprot nekih kolega koji su smatrali da se tu pravi neka pretorijanska garda, maltene, da su se tu sada prave neki poželjniji ili manje poželjni, a pripadnici ovih bezbednosnih snaga, unosi se, kao što rekoh, jer mislim da će se uvesti razdor među njih, a onda i razdor između svih njih na jednoj strani i svih drugih državnih službenika na drugoj.

Što se tiče pogibije i stradanja, nažalost, tokom NATO bombardovanja stradali su i prosvetni radnici i službenici i deca i penzioneri. Hoću da kažem, stradale sve kategorije stanovništva, a ne samo pripadnici Vojske i policije, pa čak i po tom osnovu nema razloga da izdvajamo i pozitivno diskriminišemo pripadnike bezbednosnih snaga, u odnosu na sve druge državne službenike, koji bi mogli i imali pravo da konkurišu po ovoj osnovi za jeftinije stanove.

Dakle, pošto i onako neće biti dovoljno za sve, onda predlažem da se vrate kriterijumi, uvedu rang liste i upravo sve ovo što ste vi izbacili, a videćemo kroz godinu ili dve dana ili tri godine, ko je bio u pravu. Voleo bih da vi budete u pravu, ali teško da će, ponavljam i završavam time, biti dovoljno za sve. Hvala.

Zahvaljujem.

Rekao sam u prethodnom obraćanju, tako da ću sada samo ponoviti ono što je poenta. Mislim da je, pošto je takvo stanje pozitivno i svetlo kao što je to predstavio ministar i gospođa Mihajlović, onda nema razloga da to ograničavamo samo na pripadnike snaga bezbednosti. Ja mislim da nije, ali to je sada druga stvar. Zašto se onda ne bi otvorio taj prostor i ta mogućnost za sve državne službenike, jer to je smisao tog mog amandmana.

S druge strane, mislim da je, kao što sam i rekao, da se unosi diskriminacija, očigledno odvajanje ako je njih dvadesetak hiljada izrazilo želju, a istovremeno moći će svega 1.700 ili 1.600 i nešto sada u prvoj fazi da zadovolje tu svoju ambiciju da dobiju stanove, odnosno kupe stanove po povlašćenoj ceni. Onda, šta je to ako ne potencijalno uvlačenje zle krve među pripadnike upravo tih osetljivih resora? Na stranu to što se oni opet povlašćuju u odnosu na sve druge državne službenike. Mislim da je to loše. Koliko je loše videćemo uskoro, ali kao što sam rekao ja više neću govoriti po ovom pitanju tokom ove rasprave. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, dva dana učestvujemo u ovoj debati. Čuo sam mnogo toga. Kao što sam rekao na početku, neću se na to više vraćati, mada sam dva puta to naglasio, ja i moje kolege podržavamo naravno formiranje ove komisije. Nemam nikakav problem, strah, bojazan, rezervu ili sumnju od bilo kakvih posledica da se podrži njeno formiranje i da tu stvar stavimo ad akta.

Znači, isto tako nemam rezervi povodom predloga da kolega Laketić bude na njenom čelu i da predloži članove. Samo sam dva puta apelovao na to da, ja sam siguran da će on to uvažiti, ne samo zato što ja to kažem, nego zato što je logika stvari takva da bi to bilo pametno, da bez obzira što to nije anketni odbor i što nema formalnu obavezu, da se vodi računa da u sastavu te komisije učestvuju i poslanici iz redova vlasti i opozicije, i na kraju krajeva u vreme kada se bude podnosio izveštaj, preliminarni izveštaj te komisije već će biti drugi sastav parlamenta i drugačija možda raspodela vlasti i opozicije.

Dakle, bojim se sa tim, kažem ne da nemam rezerve nego podržavam, kao što podržavam, verovali ili ne, veći deo diskusija koje smo čuli ovde u ova dva dana.

Čak sam se malo i zamerio nekim svojim kolegama iz opozicije, jer sam mislio da nekolicina njih, ne svi, daleko od toga, da možda nisu dovoljno pažljivo i nisu dovoljno osetljivo reagovali na temu koju imamo. Kao što sam rekao, treba se kloniti politikanstva kada je reč o toj tako važnoj i osetljivoj temi, koja ne samo da ima uticaj na život građana, svaka odluka koja se donosi direktno ili indirektno utiče na život građana, čega kao da nikad nismo bili dovoljno svesni, s obzirom na to kako vodimo te debate, nego je ovde reč o dodatnoj osetljivosti, jer nas gledaju ili ljudi koji su oboleli od najtežih bolesti, pri tome ne mislim samo na maligne, ili imaju nekog u porodici ko je oboleo i zbog čega su posebno zainteresovani za ovu temu.

Zato je bilo veoma važno da se toj temi priđe i bez senzacionalizma i bez politikanstva i bez, naravno, namera da se stvari zataškavaju. Mi moramo naći tu meru, kao što i komisija u svom radu mora naći tu meru, da bude i otvoreno i hrabro, ali da se ne podlegne iskušenju, niti zataškavanju i umanjivanju posledica, niti dramatizaciji, da ne bude paradoksalan zaključak da maltene svaki slučaj neke teške bolesti svako misli i povezuje sa posledicama bombardovanja. Rekao sam moj stav. Siguran sam da te pozicije postoje, kao što misli većina ljudi u ovoj sali, a verovatno i većina građana koji nas gledaju.

U vezi ovih statistika, prvo, kao što ste mogli zaključiti, brojke su dosta različite, većinom su alarmantne, ali su dosta različite i nisu u potpunosti saglasne. To je, kako vidim, razlog više za formiranje komisije. Nezavisno od toga da li neko uzima sa željom da poveća ili da dramatizuje ili da umanji možda posledice NATO bombardovanja, vidimo da procentni smrtnosti, oboljevanja itd. strahovito variraju, a posebno je teško utvrditi jasno tu uzročno-posledičnu vezu. Na kraju krajeva, u svojoj porodici široj imam slučajeve obolelih od najtežih bolesti i isto tako ozbiljnu sumnju i indiciju da to ima neke veze sa posledicama bombardovanja. Baš zbog toga smo možda mogli još više, mada je bio prisutan trud kod većine poslanika, možda se više kloniti te politizacije, iako, na kraju krajeva, mi kao Skupština i kao narodni poslanici od toga nikada ne možemo potpuno pobeći.

Ono što je zabrinjavajuće, kada je reč o ovim brojkama, i to moram da kažem, nije sam procenat obolelih, mada on jeste u porastu, ali se taj porast može tumačiti na različite načine i različitim uzrocima, nego je posebno zabrinjavajuće što je sve veći procenat mladih i to je nešto što je već rekao neko od kolega, ali sve veći procenat je mladih koji oboljevaju od najtežih bolesti. No, to će raditi komisija.

Apelovao sam da se vodi računa da bude i politički to raznoliko i šareno i mislim da bi bilo dobro da broj članova te komisije ipak ne bude ni previše mali, kao ni previše veliki, negde sedam, osam, do desetak članova. Mislim da bi to bilo optimalno. Posebno sam apelovao da poziv da učestvuju u radu dobiju i institucije, naglašavam, i institucije i pojedinci koji su se zalagali, koji su se javno do sada oglašavali i u jednom i u drugom smeru, dakle, i oni koji su smatrali da te posledice nisu tako velike, kao i oni koji tvrde i dokazuju da su posledice ozbiljne i teške. Uzgred budi rečeno, neki od članaka ili neki od autora koji su ovde pominjani, koji su dokazivali teške posledice bombardovanja sa osiromašenim uranijumom, ali i inače, su objavljeni upravo na stranicama i na portalu Nove srpske političke misli.

Ono što ipak moram da kažem na kraju, isto kao upozorenje i sa željom da se varam ili da me u tom pogledu budućnost demantuje, to je da ostaje dilema oko pravih posledica ove naše današnje i jučerašnje diskusije. Komisija će biti formirana, to je u redu. Zašto sada, zašto ne pre? Bolje ikad nego ikad. Tu se takođe slažem. Činjenica je da je i ova vladajuća većina imala pet ili šest godina da to učini i legitimno je pitanje, nemojte da se niko ljuti, legitimno je pitanje zašto se baš sada sa tim ide. Činjenica je verovatno da je i ovaj izveštaj italijanski podstakao na neki način i ohrabrio takvu inicijativu i to je nešto što je dobro došlo.

Ipak, moram da kažem, bez obzira što se tvrdi da se ne prejudicira ishod i ja takođe ne znam šta će biti konačan ishod rada te komisije, ipak većina diskusija koje smo čuli ova dva dana mislim da bi morala da ima političke posledice već sada, ne čekajući ishod. Većina diskutanata iz reda vladajuće koalicije je bila takva, odnosno stavovi su bili takvi da bi oni zahtevali izvesno pomeranje, makar minimalno pomeranje, da kažem, u desno, onako fizički i geografski, pa možda i politički, jer teško je, zaista to mislim, drage kolege, misliti i reći sve to što ste vi ili što je velika većina vas rekla ovde u parlamentu, sa čim se ja, naglašavam, dobrim delom slažem ova dva dana, a ostaće na političkim pozicijama koje zastupate ili koje zastupa ova vladajuća većina.

Ovde je spočitavano, malo u aluzijama, a nekada i direktno, nekim poslanicima opozicije kako maltene podržavaju bombardovanje, kako okrivljuju Srbiju ili vlast Srbije za bombardovanje, za genocid i slično, a istovremeno najveći NATO lobisti u ovoj sali sede u redovima vladajuće većine, i te kako ima onih koji se zalažu za ulazak Srbije u NATO ili barem za najšire moguće i najdublje NATO integracije. Na stranu što bi, pošteno govoreći, i orijentacija prema članstvu u EU bila određena makar pod znak pitanja, s obzirom na to da je manje-više reč o istim zemljama koje su nas bombardovale i koje su članice NATO-a, koje su istovremeno i članice EU. Neće biti da nas je neko bombardovao kao članica NATO-a, ali nas nije bombardovao kao članica EU. Od Nemačke, preko Francuske, Velike Britanije i drugih članica i NATO-a i EU.

U tom smislu, hoću da kažem, mi ćemo rezultate čuti, ali već sada bi trebalo da se suočimo sa jednom političkom posledicom ove diskusije. Politička posledica ove diskusije jeste da teško da politika ove Vlade i ove vladajuće većine posle ova dva dana može ostati ista, jer mislim da to ne bi bilo dosledno i pobuđivalo bi sumnje da se to možda radilo radi direktne ili indirektne namere da se možda skrene pažnja sa nekih drugih tema, da se možda zataška činjenica da se juče u Sofiji dva puta ili najmanje dva puta rukovao predsednik Srbije sa predsednikom tzv. republike Kosovo itd.

Nadam se da je suviše ozbiljna stvar da bi se neko sa tim igrao i da bi to radio samo radi nekog propagandnog efekta. Zato vam kažem, rado ću se pokajati i samokritikovati kroz, ne znam, godinu ili dve dana. Ne bih voleo da formiranje ove komisije prekrije prašina, snegovi, ruzmarin i šaš i da se ispostavi da je rađena sa jednokratnim efektom, radi nekog spoljnopolitičkog ili unutrašnje političkog cilja. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu ponovo Ministarstva spoljnih poslova i predsednika Vlade, Ane Brnabić, uz izvesno čuđenje što su odjednom, naprasno, od kad sam počeo da pitam u poslednje vreme, prestali da stižu inače uredni odgovori iz Ministarstva spoljnih poslova, koji su bili uredni i ažurni, pa sam ih ja ovde i pohvalio. Od tada, otprilike, nekako odgovora nema.

Moje pitanje se odnosi i tiče se današnjeg sastanka u Sofiji, ja sam pominjao to i pre nekoliko nedelja, sastanka na kojem se susreću predstavnici Evropske unije sa tzv. partnerima sa zapadnog Balkana, odnosno kandidatima za članstvo u EU, sastanku koji je gromopucatelno najavljivan kao nova prekretnica i konačna prekretnica na evropskom putu zemalja zapadnog Balkana ka EU.

Ja sam pitao pozivajući se na primer i ponašanje Španije i njihovog premijera Rahoja - šta Srbija čini i da li koordinira svoje napore i svoje aktivnosti u vezi sa ovim sofijskim samitom sa španskom diplomatijom i španskom vladom?

Iako odgovor nije stigao, odgovor je više nego jasan. Očigledno je da nismo koordinirali te napore, inače bismo se ponašali i postavili barem kao Španija, koja ne želi da učestvuje na samitu na kojem učestvuje tzv. Kosovo, sa zvezdicom, bez zvezdice, svejedno. Dakle, Španija ne učestvuje na samitu u kojem smo mi veselo otišli, odnosno poslali našu najvišu delegaciju. I to je samo po sebi zabrinjavajuće, loše, strašno i, rekao bih, ponižavajuće.

Stvar postaje gotovo komična kada se prisetimo da će uskoro 15 godina od tzv. Solunskog samita EU u julu 2003. godine, pazite, 2003. godine u Grčkoj, jer Grčka je tada predsedavala, kada je data, citiram, odnosno parafraziram – jasna evropska perspektiva zemljama zapadnog Balkana.

Dakle, prošlo je 15 godina zamajavanja, obećavanja, mahanja šargarepom i više štapovima u različitim oblicima, a i danas će, kako vidimo i kako je iz najava, stvar završiti se sa davanjem jasne evropske perspektive kandidatima zapadnog Balkana. Čak je i reč: „članstvo“ izostavljena. Čak i reč: „članstvo“ je upravo na insistiranje Španije izostavljena iz tog završnog dokumenta i zamenjena je neobaveznom formulacijom – evropska perspektiva. Baš kao i pre 15 godina. S druge strane, ne pominju se zemlje, opet zahvaljujući Španiji, već samo partneri sa zapadnog Balkana, baš zbog toga da se ne bi prejudicirao status tzv. Kosova.

Drugim rečima, ne samo da se Španija ponovo pokazala kao veći branitelj i veći protivnik kosovske nezavisnosti od naše delegacije koja, ponavljam i naglašavam, u najvišem sastavu boravi u Sofiji, nego se, s obzirom na ove predloge tog dokumenta, pokazuje da je 15 godina protraćeno, sa jedne i druge strane, u praznim više-manje floskulama i pričama o tzv. evropskoj perspektivi. Petnaest godina, još malo pa punoletstvo, se priča aktivno o tome, a mi se nismo makli ozbiljno dalje od početka. A u međuvremenu, korak po korak, poniženje po poniženje, ustupak po ustupak, različitih garnitura, nemam ja protiv toga ništa protiv, ali nesumnjivo zahvaljujući odlučujućim najvidljivijim iskoracima koje čini upravo ova vlada, i time se nekada hvali a nekada skriva, u zavisnosti od političke konjukture, znači, istovremeno se Srbija korak po korak, mic po mic, odriče onih poslednjih delova i elemenata teritorijalnog suvereniteta na Kosovu i Metohije, a sve u ime te evropske perspektive.

U međuvremenu su, pominjem vam samo imena poluzaboravljena u našoj javnosti, nemačih predstavnika koji su se bavili nama i regionom, od ambasadora Cobela, preko Šopinhova, do Gvida Vestervelea. Znači evropski, u ovom slučaju nemački, ali evropski zvaničnici koji su nam obećavali tu evropsku perspektivu su umrli u međuvremenu. Nestali su, ne iz diplomatije nego iz života, a mi se nismo makli dalje od početka, osim što smo u ime te fantomske perspektive se, kao što rekoh, odricali i onih preostalih elemenata državnosti Srbije, odnosno teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, ovo je jedna važna tačka dnevnog reda i ja sam hteo da, da sam dobio malo čas reč da pohvalim i atmosferu u kojoj se vodi ta debata, ali nisam dobio tada. U međuvremenu smo se pokazali, nismo izdržali više od sat vremena da malo počne da klizi stvar u onu atmosferu u kojoj inače radimo.

Jeste to parlament, jeste to politička borba, ali kažem, zaista mislim najiskrenije, bez ikakvog foliranja, da je ovo jedna od tema na kojima ne bi smeli da se delimo, a posebno ne bi smeli da dopustimo da ta rasprava sklizne u politikanstvo.

Vrlo je lako, ljudi se ne slažu, imamo različite dijagnoze o onome što se dešavalo devedesetih godina, šta se dešavalo dvehiljaditih godina, ko je kriv za raspad zemlje, kako se desilo bombardovanje, kako je završeno to bombardovanje, šta je posebno, kažem, prema onome što je došlo posle toga i tu se vrlo lako može pretvoriti rasprava u ono u šta rasprava o ovoj temi ne bi trebala da liči.

Sve se ovo i još sam pomenuo da su sva legitimna pitanja i onih pitanja oko kojih se ne slažemo, a o kojima se može voditi polemika i u javnosti i u parlamentu. Ovako kako je predloženo, nemam nikakve dileme, ja i moje kolege iz našeg poslaničkog kluba, to smo i najavili, podržaćemo i to sa zadovoljstvom ćemo podržati formiranje ove komisije.

Naravno da su moguće dileme. Naravno da su moguće, sada pitati zašto sada, šta je namera, šta je motivacija? To se uvek pitanje može postavljati, ali šta god da jeste, tu se slažem sa nekima od mojih kolega iz opozicije, a i sa ove druge strane da je bolje ikad nego nikad.

Slažem se takođe da bi bilo još bolje da je formirana ranije. Pri tome, kada se to kaže, onda ljudi svi uvek misle na prethodne vlasti, a i ova vlast je na vlasti evo već šest godina, tako da su i ova vladajuća većina imali vremena otprilike isto ili čak i više nego prethodne vlasti posle dvehiljadite. Bilo kako bilo, kažem, pozdravljam formiranje ove komisije i rado ćemo učestvovati u njenom radu.

Hteo bih samo da posle ove osnovne dileme, nekoliko manjih dilema da raščistim i postavim možda neka pitanja i kolegi Laketiću, kao nekom ko je ovde obrazlagao inicijativu.

U velikoj meri se slažem sa njegovim obrazloženjima, kao i sa onim što je u međuvremenu rekao i kolega Živković, što je takođe bilo konstruktivno. Dakle, da bude rečeno, ovoga puta obično smo mi sa ove opozicione strane negde i žrtve ili meta napada. Ovoga puta ja priznajem da je moj kolega, naš kolega prvi malo povukao tu nogu, ali prosto da vam kažem, treba da se vratimo, koliko je moguće da u jednoj dostojanstvenoj, neću reći akademskoj, ali dostojanstvenoj atmosferi raspravljamo ove stvari.

Nas gledaju, drage kolege, ne naši birači, simpatizeri, navijači itd, kao što inače često gledaju ove rasprave, nas gledaju ljudi koji su oboleli, nas gledaju ljudi koji se pitaju šta ih je to snašlo, nas gledaju ljudi koji se pitaju da li ima nade i kakve su šanse za njihovo izlečenje, ili još bolje, ili još važnije, njihovih najmilijih, koji su oboleli. Ne bi trebalo da stvorimo atmosferu u kojoj su svaki slučaj, svaki slučaj kancera u Srbiji, posle 2000. godine, da je to rezultat i posledica NATO bombardovanja.

Ali, ja sam lično, zaista, vrlo ubeđen, a nadam se da ću videti i dočekati rezultate te komisije, da je to bombardovanje svakako doprinelo, to je moj utisak kao pojedinca, svakako negativno doprinelo, odnosno povećalo stopu obolevanja od najtežih malignih bolesti. To je moj utisak. Nadam se će on biti, kažem, i potvrđen, ili opovrgnut kompetentnim istraživanjem na završetku rada ove komisije.

U tom pogledu se ne bih složio sa kolegom Zoranom, već bi se složio sa inicijativom, odnosno predlagačem, da je rok do 2020. godine zapravo dobar rok, i nije jedna i po, nego dve i po godine nam treba najmanje da bismo mogli da računamo da će rezultat te komisije, da će moći biti obavljeno istraživanje, kompetentno, detaljno, a ne o'ruk, i baš to da ne bude ispolitizovano, što lako može da klizne.

Kao što rekoh, tema, osetljivost teme, koja nas sve pogađa, direktno ili indirektno, je nešto što nas opominje, upozorava da se klonimo te preterane i suvišne politizacije. Možda je baš dobro što je određeni rok za završetak rada ove komisije zapravo nakon isteka staža, odnosno mandata ovog našeg parlamenta, što znači da će neke druge kolege, možda, završiti, možda će se promeniti u nekom drugom sazivu i sastavu, usvajati izveštaj ove komisije. Mislim da je to dobro. Uostalom, imamo primer iz Italije, gde su tri komisije 13 godina radile na tome da bi došli do, eto, koliko-toliko uverljivih i respektabilnih rezultata.

Tako da, to ne treba o'ruk, a koliko sam shvatio, predviđeno je šest meseci podnošenja nekih preliminarnih izveštaja, što javnih, plus ovo da će neke sednice biti javne, neke zatvorene. Dakle, ja mislim da ovo kao obrazloženje deluje vrlo da pije vodu, deluje ozbiljno, kompetentno, i kažem, svako može to sada da koristi onako kako mu odgovara, ali mislim ću mirne duše podržati ovaj predlog i mislim da je njegovo obrazloženje, ne samo inicijativa, nego obrazloženje vrlo dobro. S tim u vezi, što se tiče roka tu nema nikakve sumnje.

Što se tiče sastava, tu se, takođe, ne bih složio sa mojim kolegom predgovornikom. On kaže da učestvuju samo eksperti, ja sam bar tako razumeo. Naravno da u sastavu komisije i u radu komisije moraju biti i eksperti. Ali, da se mi ne zavaravamo, ovo je politička stvar. Mi smo političko telo, u parlamentu sede predstavnici građana Srbije i u tom smislu je sasvim logično da tu budu predstavnici poslaničkih grupa, i naravno, kompetentni ljudi iz različitih oblasti. Inače bi mogla Akademija nauka, Medicinski fakultet, ili ne znam, neko drugi formirati komisiju, pa nikom ništa. I, to je važno. Treba i oni da istražuju. Ali, kada parlament formira neko telo, neku komisiju, to onda ima dodatnu težinu i zato je neophodno da se u njenom sastavu balansira prisustvo i političkih, kako rekoh, ličnosti, i eksperata. Nadam se da će tako i biti.

Što se tiče sastava, tu se opet moram složiti sa kolegom Živkovićem. Važno je obezbediti da u radu komisije učestvuju, pošto koliko vidim, manje-više se sa ovim svi slažu, da treba da se formira. Ali, nije loše da se obezbedi, koliko se može, da u radu komisije učestvuju stručnjaci i sa one strane, koji, recimo, prisutni su u javnosti, nema ih možda tako mnogo ili bar nisu toliko se čuli u poslednje vreme, koji smatraju da je taj strah prenaglašen i da nema štetnog ili da nema prevelikih štetnih posledica od NATO bombardovanja, posebno od osiromašenog uranijuma.

Govorim i jedno i drugo i drago mi je, i to da pohvalim, što je, bez obzira naziv komisije, ideja da se ispituju sve posledice NATO bombardovanja, a ne samo posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom, i to mislim da je opravdano, pogotovo mi koji dolazimo iz nešto severnijih krajeva i te kako smo trpeli, i ti građani su trpeli posledice bombardovanja, posebno u Pančevu, Novom Sadu i drugim gradovima, iako nije bilo osiromašenog uranijuma, ali je bilo mnogih drugih štetnih sastojaka u tom bombardovanju i u onome, posebno kada su gađane rafinerije u Pančevu i Novom Sadu.

Bilo kako bilo, dakle, mislim da je vrlo važno da se nađu u sastavu te komisije i oni poput, recimo, gospodina Zorana Radovanovića ili neki drugi, treći, koji osproavaju nalaze nekih drugih stručnjaka do kojih ja držim, od gospođe profesorke Danice Grujičić, Slobodana Šikarića, već pomenutog ovde, Marijane Anđelković Lukić i nekih drugih. Dakle, i nadležne institucije i akademske ustanove i pojedinci i stručnjaci koji su se bavili i već publikovali, bavili ovim pitanjem, treba da uzmu učešća u radu ove komisije. Naglašavam, i institucije delegiraju svoje članove i istaknuti pojedinci koji se time stručno bave. Ali, to ne može amnestirati, niti treba da amnestira i odgovornost nas kao poslanika i kao predstavnika građana da takođe damo svoj doprinos učešćem u radu te komisije.

Imam razne dileme i možda sumnje, zašto sada itd, ali neću ih sada deliti, treba dati poverenje, treba dati šansu, bar načelno pokazati dobru volju da će rad ove komisije biti imun ili u najvećoj mogućoj meri imun od te površne i, rekao bih, neodgovorne politizacije, u koju često upadamo, baš s obzirom na važnost teme i baš s obzirom na osetljivost teme i s obzirom na sudbine ljudi i građana koji nas gledaju, a koji ili su oboleli ili imaju nekog ko je oboleo i ko misli da će to moći, nalazi do kojih ćemo doći, ne da bismo samo u nekog uprli prstom, što se mene tiče nema nikakve dileme ko je odgovoran za to bombardovanje, nego da bi se zaista, ako se detektuju uzroci, možda moglo pomoći, i to će neke druge kolege znati bolje, možda moći doprineti i terapiji. Dakle, to može da ima i korisne, kako bih rekao, čak i terapeutske posledice, ispravno detektovanje.

Ne možemo mi zanemariti ni druge faktore rizika, naravno, ali svakako nas nisu gađali karamelama, bombonama, žvakama ili klikerima, da to ne bi imalo štetne posledice. Moja dilema je samo kolike su te štetne posledice, a ne da li one postoje ili ne. Hvala. Za sada toliko.

Dakle, drugi put.

Nekome će biti dosadno i manje zanimljiva rasprava koju danas vodimo, ja mislim da bi nam bilo bolje da vodimo češće ovakve rasprave nego onakve kakve vodimo inače. Ovo što ću reći, se praktično nadovezuje na ono što je govorio general i ono što sam ja govorio danas prepodne i što je govorio general Delić i kolega Lazanski, Neđo i mnoge druge kolege, sa jedne i sa druge strane ove naše imaginarne političke granice.

Dakle, bombardovanje, NATO intervencija, NATO agresija jeste bila i nelegalna i nelegitimna, u to nema nikakve sumnje što se mene tiče, a mislim da nema nikakve sumnje ni sa stanovišta mnogih i u vreme kada se ta agresija sprovodila mnogih relevantnih aktera političkih intelektualnih, svetskih, koji su bili vrlo glasni u osudi tog bombardovanja. I mislim da javno mnjenje, globalno javno mnjenje koje se diglo protiv NATO intervencije u Srbiji je bilo vrlo respektabilno. Mislim da nije dovoljno iskorišćeno u našoj javnosti iz različitih razloga i kao da smo i mi sami u nekom trenutku, odnosno da je prevladao sindrom u Srbiji identifikacije i sa agresorom i da gotovo, ne baš da smo se stideli, ali u svakom slučaju kao da nismo dovoljno se pozivali, isticali brojne primere intelektualnog, političkog, medijskog života, istaknute ličnosti, od nobelovaca do lidera, globalnih lidera, ne znam Noam Čomskog i ostale da ne pominjem, da ne nabrajam, koji su zdušno i energično osudili to bombardovanje iako nisu imali nikakvog razloga, odnosno interesa.

Mi smo u Novoj srpskoj političkoj misiji izdali jedan zbornik od nekoliko stotina stranica gde smo sabrali te tekstove i kritike NATO intervencije. Dakle, hoću da kažem nije to samo moj privatni sud, sada mišljenje mi smo Srbi, pa smo pristrasni, itd. LJudi koji nemaju nikakve veze sa nama i sa Srbijom i sa regionom su zapravo osudili i kao skandalozno, čak žestokim rečima osudili tu intervenciju. Znači, to je jedan par rukava.

Drugi, neposredni povod, posledice tog bombardovanja su sigurne, nesumnjive i ove mentalne, o kojima je govorio kolega Jovanović, kao i ove fizičke direktno zdravstvene u pogledu ove epidemije ili porasta broja malignih oboljenja koje su mnogi konstatovali.

Bilo kako bilo, mi u toj komisiji, o tome je sada reč, dakle, možemo se ovde takmičiti ko će žešćim rečima kritikovati i neće biti greška govoriti o toj NATO agresiji, ali mi sad trebamo da vidimo da doprinesemo koliko ko može u uspešnom radu ove komisije. Bez obzira što kažem na sve što nas deli i oko čega se ne slažemo, jako je bitno, ponavljam iako tu kolega Laketić nije, ja ponavljam i apelujem na njega, odnosno na one koji budu formirali sastav te komisije, da se obavezno posveti pažnja da u nju uđu predstavnici i pozicije i opozicije iz ovog parlamenta. Da li iz svih ili bar iz većine poslaničkih grupa, kao što takođe još više apelujem, insistiram da uđu ličnosti stručnjaci koji su se izjašnjavali za i protiv postojanja teških posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom.

Strahovito je važno, radi kredibiliteta, radi uverljivosti rezultata rada te komisije da u njoj i njenom radu učestvuju i oni koji misle da imaju neke argumente da osporavaju ono što je ovde kod nas danas većinsko mišljenje. Verujem da će prevagnuti ovi drugi argumenti i na osnovu autoriteta ljudi koji su o tome pisali, ali kažem treba posvetiti punu pažnju svima onima i ljudima i njihovim stavovima, naučnicima koji pokušavaju da brane suprotnu tezu.

Zato bih voleo da pored već ovde pominjanih Čikarića, Danice Grujičić, Mirjane Anđelković itd, vidim tu i gospodina Zorana Radovanovića, Snežanu Živković Perišić, jer postoje podaci, kada gledamo ove podatke „Batuta“, tu postoje razlozi i za i protiv. Znači, tu se vidi da postoji rast malignih oboljenja u Srbiji, ali isto tako i vrlo veliki rast postoji u periodu 1990.-1999. godine takođe se udvostručio broj obolelih od malignih bolesti. Naravno, od 1999. do 2009. godine je to uvećanje još veće, a od 2009. godine na ovamo takođe. Znači, neka epidemija postoji, ali isto tako postoje i neki podaci koji kažu da porast, što se tiče stope obolelih, procenta obolelih u Srbiji, nije mnogo veći od nekog evropskog proseka, a da je veća smrtnog.

Bilo kako bilo, treba pažljivo, skrupulozno ispitati. Nema nikakvih sumnji u pogledu rada te komisije, ali na neki način je narod, građani su prejudicirali ishod rada ove naše komisije, samim tim što kada pogledate sva istraživanja, ko god da ih vrši, ko god da ih radi, sva istraživanja javnog mnjenja kazuju da je podrška članstvu Srbije u NATO-u mizerna i da se kreće negde od 5, 6, 7% najviše 10%.

Hoću da kažem da javno mnjenje Srbije je na neki način dalo svoje mišljenje, ali naravno, ova komisija svojim marljivim radom i kompetentnim članstvom treba taj rezultat da potvrdi. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovde se čulo i dosta toga juče i danas i naravno da kada imamo tako jednu hrpu zakona, ja sam propustio sad da donesem ovaj materijal, to je opet solidna hiljada i kusur stranica, to nije lako proći i naravno da u toj šumi ima vrlo solidnih rešenja, profesionalnih rešenja onako kako država, mora nekako da funkcioniše. Postoje službe koje su zadužene da obezbede to funkcionisanje države i daleko od toga da mislim da sve što dolazi iz Vlade je automatski loše i sve što se predlaže sa ove strane da je automatski dobro. To možemo tako da kažemo nekad u žaru borbe, političke, polemičke. Znamo da tako nije, čak znaju to i građani, bez obzira što im se nekada sviđa kada neko sa jedne ili druge strane kaže – vi ništa ne znate, nemate pojma i ništa to ne valja. Dakle, daleko od toga da tu nema dobrih rešenja, katastar, već pominjan i razne druge stvari.

Međutim, dva, kako bih rekao, najintrigantnija zakona jesu ovaj prvi i uslovno rečeno poslednji, o kojem ćemo tek raspravljati, ovaj prvi koji se tiče izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti i ovaj poslednji o ovoj komisiji za utvrđivanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. To su i medijski, naravno, najatraktivnije stvari. Nije slučajno što je to stavljeno na početak i na kraj, jer na neki način, i jedan i drugi zakon, odnosno i jedna i druga inicijativa daju mogućnost da se onda vlast predstavi u najboljem svetlu, i to je u redu.

Ono što nije u redu i što mi je smetalo i u ranijoj praksi ovih sednica, da se zapravo najvažnije stvari i najdelikatnije stvari stave između, zavuku negde između, pa o tome ne stignemo da razgovaramo, pogotovo s obzirom na ovu već poznatu praksu amandmana koji se podnose na prve članove prvog zakona, koji god taj prvi zakon, odnosno prva tačka bila. I kad mislim da to nije dobro, ne mislim da je Vlada za to odgovorna. To se tiče našeg odnosa, kako mi uređujemo naše odnose i mislim da to nije dobro i da će se pre ili posle to morati promeniti.

Moje pitanje i moje dileme, nema iluzije da mogu u ovih 5-6 minuta da sve to ozbiljno dotaknem, tiču se najvažnije stvari. Već su vas pitali gospođo ministar, ali moram da ponovim to pitanje bez ovih političkih insinuacija da li tu ima neka mračna pozadina ili ne. Zaista ne vidim, to je smisao mog amandmana, koji će ili neće doći na red, dakle, da se na ovaj način pravi diskriminacija, odnosno da se na neki način podvajaju, možda nije diskriminacija, ali podvajanje pripadnika snaga bezbednosti i svih drugih državnih službenika, da ne kažem i svih drugih zaduženih, onih koji rade i zarađuju u tzv. državnom sektoru.

Naravno, svi mi gledamo onu simpatičnu seriju mojih zemljaka iz Novog Sada, onih arhivara itd, i to je postao sinonim malo za taj državni posao, kako se tamo ništa ne radi, ali vi, ja i Bog i ti ljudi koji tamo rade znamo koliko je to težak, krvav posao, na kraju krajeva, posao koji omogućava da ova država kako–tako funkcioniše, a to da ima loših, da ima u svakom žitu kukolja, naravno da ga ima, i to nije sporno.

Hoću da kažem, već su pominjani medicinski radnici, naučni radnici, mladi koji odlaze, ne vidim zašto bi ih, ne sporeći potrebu da se popravi položaj ljudi koji rade u sektoru bezbednosti, na ovaj način izdvajali. Mislim da za to nema dovoljnog razloga, a mislim da nema ni potrebe. Bez obzira što će možda 1.500 njih biti zadovoljno, ja sam srećan, pogotovo ako kriterijumi budu pravi i ako zaista najbolji i oni kojima je najviše potrebno dođu do tih stanova.

Dakle, prosto to je dilema koja, bez obzira na retoričku atraktivnost odgovora, ostaje i to jeste najsporniji deo ovog predloga i suštinska zamerka. Ovi drugi su manje suštinski, ali iskoristio bih priliku da vas pitam. Pomenuli ste u odgovoru juče jednom kolegi, ona čuvena bespravna gradnja na Pančićevom vrhu, pa ste rekli – spor je u toku, ne možemo mi da kršimo zakon. Ja bih vas podsetio da i kada je bio primer iz slučaja Savamala, o kojem nisam mnogo govorio, i tu je spor bio u toku i tu je sudski spor bio u toku i tu je bilo nekih radnji koje su prejudicirale ishod tog sudskog procesa. Prosto pojeo vuk magarca, srušene su te barake, je li tako, i kao da ih nikad nije bilo.

Dakle, ne ulazim sada u opravdanost projekta „Beograd na vodi“ i zamerke opravdane ili ne, prosto taj čin je meni primer kako se može, kada je država ili kada je neko u vlasti zainteresovan, porušiti preko noći nešto, a kada je reč o Pančićevom vrhu, onda se ne može i ne treba.

Meni se čini da će i vama i meni proći mandat, kao i većini nas ovde koji sedimo sa jedne i sa druge strane, a da taj objekat neće biti srušen. On je naravno simbolički. Neće sada Srbija pasti ili opstati na tom jednom bespravnom objektu, ali kada na vrhu Srbije, na najatraktivnijem mestu u državi Srbiji, simbolički, pa i turistički na neki način atraktivnom, tako očigledno guraš prst u oči takvom gradnjom, to je prosto loša poruka, pogotovo što širom Srbije imamo i vrlo se energično interveniše u situacijama koje su mnogo bitnije, gde neko, neću reći, siromašak, ali neki običan građanin, skroman, nešto dogradi, sagradi, proširi.

Šta više, nisam hteo da učestvuje u kampanji pred ove prethodne beogradske izbore, a kada je bilo reči o tome kako je prvi na listi SNS, pa negde na Zlatiboru, kao nešto imao bespravnu gradnju, pa se ispostavi da je to porodična kuća, porodično imanje. Meni je bilo bez veze da je on sada tamo nešto dogradio, pa dobro svako to na neki način radi, a ne traži automatski dozvolu. Ovo sa Pančićevim vrhom, ovo sa krovom Srbije, ovo sa 1.000 kvadratnih metara čvrste gradnje, a dobijete dozvolu za brvnaru ili za drveni montažni objekat, jeste primer bahatosti koji sigurno nije mogla neka konobarica ili, ne znam kako, nezaposleno lice iz Smedereva ili Smederevske Palanke da dobije dozvolu, niti da realizuje. Voleo bih da mi na to odgovorite. Zahvaljujem unapred.

Moje pitanje postavljam predsedniku Vlade ili predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i posredno direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marku Đuriću, ali pre svega predsednici Vlade kao najodgovornijoj osobi za vođenje politike u državi Srbiji.

To pitanje glasi, posle ću obrazložiti, šta Vlada namerava da preduzme i da li išta namerava preduzme politički i institucionalno povodom skandala, a odgovorno upotrebljavam tu reč skandala sa prisustvom svih čelnika tzv. Srpske liste, na proslavi 18 godina Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja u Prištini, u četvrtak 3. maja.

Dakle, mi se ovde ne slažemo, mada bi trebali da se slažemo u suštini, ali se verovatno o detaljima ne slažemo kod toga šta je adekvatno i šta je pravo rešenje za kosovski problem, mada bi takođe Ustav trebao da nas ograničava u tom dijapazonu mogućih stavova i mišljenja, ali šta god mislili i kako god tretirali kosovsko pitanje, i ma koliko recimo neki smatrali da je neophodan dijalog sa i učešće srpskih građana u vlasti u pokrajini, ja i moje kolege se sa tim ne slažemo, ali svejedno, neko može da misli drugačije. Ali, šta god mislili, apsolutno je nedopustivo i skandalozno da predsednik Srpske liste, koji je izabran uz direktno podršku Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije i direktora Kancelarije Marka Đurića, koji kao što znamo organizovao proslavu zajedno sa čelnicima Srpske liste, povodom rezultata tih parlamentarnih izbora na Kosovu za prištinski parlament.

Dakle, da se u tim uslovima ti ljudi koji su praktično tako predstavljeni našoj javnosti kao neka ispostava ili politička grupa koja ima direktnu podršku Vlade Republike Srbije i predsednika, prisustvuje proslavi, privatnoj proslavi, dakle ne institucijama u Prištini, nego privatnoj proslavi osumnjičenih za ratne zločine, za najteže ratne zločine kao što su Ramuš Haradinaj, Fatmi LJimaj i Kadri Veselji, lisa sa srpskih poternica, lica koja za malo, čak i Haški tribunal za malo da osudi dal misteriozno nisu nestali svedoci ili listom nestajali svedoci koji su trebali da optuže i koji su optuživali Ramuša Haradinaja i njegove saborce.

Dakle, ovde imamo fotografije koje izgleda nisu zanimale domaću javnost, najvažnijih ljudi, poslanika i ministara i zamenika ministara iz redova tzv. srpske liste koji prisustvuju toj proslavi i tom veselju, toj privatnoj žurci Kadrija Veseljija, Ljimaja i Karadinaja. Mi ne možemo zatvarati oči pred tom činjenicom niti to pravdati nužnošću učešća u dijalogu da bi se pomoglo građanima Srbije koji žive na KiM. Ovo je pomoć samo tim licima i njihovim funkcijama.

Uzgred budi rečeno, mislim da smo ovim slikama sa ove proslave, dakle gde se vide nasmejana lica srpskih poslanika, dobili odgovor na pitanje mog kolege Slaviše Ristića, koji je pitao pre desetak dana – šta bi sa ostavkama predstavnika srpske liste u Vladi Kosovo, jer su oni to najavili nakon prebijanja i onog maltretiranja Marka Đurića? On je pitao šta je sa tim? Odgovor smo dobili u vidu ovih nasmejanih fotografija, odnosno fotografija sa nasmejanim Haradinajem i nasmejanim čelnicima tzv. srpske liste.

U prilici su naravno neophodni nekad i kompromisi, ponekad i bolni kompromisi. Ovo međutim nije to, ovo je jedno suvišno i bespotrebno poniženje, ne samo tih ljudi, jer to je njihova privatna stvar nego i države Srbija koja je iza tih ljudi stala.

Zato očekujem jasnu reakciju, dakle i predsednice Vlade i ponavljam svoj apel koji sam izrekao i ovde kada je gostovala. Lepo to zvuči, te njene priče i gospodina Ivice Dačića, kako ne priznajemo, nećemo priznati itd. odakle vam pada napamet da bi oni mogli priznati ili prihvatiti nešto nepovoljno za Srbiju i Srbe tamo, a onda gledamo ove slike koje predstavljaju jednu konfromintaciju blamaže države Srbije.

Ponavljam svoj apel gospođi predsednici Vlade da bi trebalo da odmori Marka Đurića, bilo da je znao za ovo pa odobrio ili da nije znao za to da ljudi koje je on protežirao, direktno učestvuju u privatnoj proslavi i žurci, dakle čelnika alijanse Kosovo i osumnjičenih i to osnovano osumnjičenih raznih zločinaca koje goni država Srbija. Hvala.