Dakle, u ovom parlamentu Narodne skupštine Republike Srbije godinama smo slušali priču o ratnim zločinima, godinama smo slušali reči, naravno, o povredi dostojanstva Narodne skupštine i jednog od njenih najuglednijih članova, posebno od postojanja višestranačke skupštine. Od tog trenutka smo slušali tirade kako su neki ljudi odgovorni za zločine, kako su počinili more ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, kako su oni krivi za sve.
Sa druge strane, imamo neku demokratsku većinu koja je divna, prepametna, prepoštena. Oni nas vode u bolju budućnost i oni su ti koji će građanima Srbije i njihovoj deci doneti neku vrstu blagodeti i neku vrstu blagostanja.
Ali ja sam danas doneo da vam pokažem, reč je o čoveku koji je bio zamenik šefa Službe državne bezbednosti u vreme DOS-a, ne u vreme SRS, već u vreme DOS-a, reč je o Zoranu Mijatoviću. Knjiga se zove ''Sačekuša za Srbiju''. U toj knjizi, a on, kao što znate, sve zna, on kaže sledeću stvar – govori o tome kako su zločini fabrikovani upravo protiv narodnih poslanika ovde, kako su izmišljani i ko ih je izmislio. Ja ću citirati sada knjigu Zorana Mijatovića, da biste vi čuli.

Odnosi se na budžet, gospodine Albijaniću. Ja sam se javio po Poslovniku, a ne učestvujem u raspravi. Ali vas molim da mi oduzmete ovo vreme, koje ste me prekidali bespotrebno i ne znam zašto ste nervozni. Ne odnosi se na vas, vi u tome niste učestvovali, gospodine Albijaniću.
Dakle, kaže: ''Šešeljem će se intenzivno baviti čelnici DOS-a u vreme kampanje za republičke parlamentarne izbore. Bilo je i onih koji su dolaskom na vlast smatrali da Šešelja treba izručiti Hagu, nego i zabraniti delatnosti SRS. To je činjenica i to se nije mnogo tajilo u javnosti i sve je to teško išlo jer su protiv sebe imali dobro organizovanu stranku i njenog lidera.
Posebnu upornost u dokazivanju zločinačke aktivnosti Radikalne stranke ispoljavao je ministar Dušan Mihajlović. On je stalno insistirao da oba resora pokušaju da iščeprkaju nešto o učešću Šešeljevih radikala u ratnim zločinima. I onda kaže – kako to da vi, profesore, nemate baš nikakve podatke o zločinima Šešeljevih dobrovoljaca, i po stoti put bi me pitao moj najdraži ministar. Cela Srbija o tome nešto zna, samo vi ne znate.
Ništa ne vrede moja objašnjenja ni činjenice da smo već davne 1994. u zajedničkoj saradnji beogradskog i valjevskog centra uradili ne znam ni ja šta sve, ali sam objašnjavao da je taj Repić bio narkoman, alkoholičar i njegove zločine nismo mogli vezati za stranku ni za njenog lidera, itd.
Jednog dana me je pozvao ministar Mihajlović i trijumfalno mi saopštio – Mijatoviću, konačno imamo prave svedoke zločina Šešeljeve paravojske i njenih čelnika u ratovima na prostoru Jugoslavije; oni su kod mene u kancelariji i doći će kod tebe, za otprilike sat vremena, i to su ozbiljni ljudi.
Dobro, neka dođu. Nemarno odgovaram ministru, smatrajući da je po ko zna koji put neke stvari prespojio. Verovatno na osnovu moje intonacije ministar oseća da me nije impresionirao pa nastavlja sa još ubitijom argumentacijom: Ljudi su ozbiljni, raspolažu podacima ko je ubio 32 babe. Spremite reflektore i kamere da snimite njihovo kazivanje, razmeće se budući prvi mahač ''Sabljom'', nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Kakve babe, kakve žabe? Ništa Vas ne razumem. Iskreno pitam ministra.
Ministar počinje da se ljuti, ponavlja priču o babama. Postao je ministar stručnjak za babe''. Oni doveli trojicu najurenih iz Srpske radikalne stranke izvesnog Iliju Matića zvanog, kako kaže ovde u knjizi, Ilija robija iz Zaječara, i izvesnog Dačevića i izvesnog Jovića. Njih trojica traže da im se uključi kamera i onda su zaključili, sve u svemu, pošto su insistirali kako se i šta sve zbivalo, da je Toma Nikolić ubio 32 babe, na pitanje: ''Kako i na koji način, možete li da mi objasnite'', kaže Zoran Mijatović? – ''Priča se. Pa priča se svašta, da li imate neki dokaz?'', on opet kaže? – ''Priča se.''
Pitanje drugo: ''Pa gde se priča? Pa, priča se – svugde. A, ti delijo, ti ključni svedoče, ko si ti? Ja sam taj i taj, gospodine, Čeko, Dačević. A, ti si taj cvećko. Gde je to, gde je ubio i ko je ubio, kako, na babama? A, da li vi snimate? Hajde, objasnite mi potanko šta se dogodilo. Hajdemo sada sa dokazima. A, Čeko se malo zamislio, pa je opet po starom –priča se. A ko priča? E, to se ne zna.'' Priča o Đekni čiji su autori ova trojica.

Nešto kasnije kada je Zoran Mijatović rekao da je to besmisleno i smešno, zove nešto kasnije najdraži ministar Dušan Mihajlović, ljut na mene, to jest Zorana Mijatovića, jer je smatrao da je propustio izuzetnu priliku kada je reč o ratnim zločinima.
Mi danas ko zna koga imamo, mi ludake imamo na vlasti. Ajde što imamo lopove i kriminalce, mi imamo ludake na vlasti. Da li vi ljudi možete da verujete da je ovo neko radio?
Sada ću da vam pročitam, vezano za budžet, gospodine Albijaniću.

Ja računam ono vreme koje ste mi oduzimali i mislim da ćete biti tolerantni. Biću veoma kratak. Verujte mi, veoma kratak. Ovo oko budžeta, gospodine ministre. Gospodine Albijaniću, niste vi gospodin ministar i ne verujem da ćete ni biti i ne obraćam se vama. Ja se obraćam gospodinu Cvetkoviću. Dakle, gospodine Ministre, izvinite što vas prekidam, znam da vam je prijatnije sa damama da razgovarate nego da slušate šta ja govorim, ali ako imate strpljenja, nekoliko sekundi.
Dakle, ja ću vam pokazati papir koji je doneo dokument u ovoj knjizi i zamenik šefa Službe državne bezbednosti u vreme DOS-a, u vreme Demokratske stranke. I šta da vam kažem? Čovek je doneo šta je, recimo, 1998. primila ANEM-ova radio mreža. Sada nećete moći da verujete, ljudi, moram ovo da pročitam, zbog budžeta, jer su netransparentne stvari u našem današnjem budžetu, pa ne bih voleo da se ovakve stvari ponavljaju. Da vidite građani Srbije zašto je okupacija Srbije uspela. Ne govorim ovo da bih naškodio političkom protivniku danas, već da bih objasnio stepen okupacije Republike Srbije.
Otvoreno društvo iz Budimpešte platilo je 426.800 maraka, Fond za otvoreno društvo Jugoslavija 196.000 maraka samo 1998. godine, USAID 113.360, Britansko ministarstvo spoljnih poslova, nije ništa loše Mujo, ništa loše Mujo nije, samo je okupacija, i to je za tebe možda lepo, a za nas je to katastrofa, i za svakog časnog čoveka je to katastrofa.
Nije tako dugačak spisak, ali, velike su cifre. Dakle, Britansko ministarstvo spoljnih poslova, ne znam čime su oni motivisani, zatim "Aneks pro medija" 203.200. SIDA, to mu je neka švedska organizacija za ne znam ni ja šta, 114.200, Evropska unija, istakli su se u okupaciji Srbije još tada, 919.000, Holandsko ministarstvo spoljnih poslova, 231.680. "Vestminsterska fondacija", ako niste čuli, to je jedna vrlo značajna zainteresovana institucija za stanja u Srbiji, 47.000, nacionalno ulaganje u demokratiju, 60.000, reklame za pridružene članove, 200.000, britanski "Know how fund" 24.000. To je sve ukupno dva miliona i 698 hiljada 460 maraka.
Ja, da vam kažem, dame i gospodo, srpski radikali, vama, a i ostalima, slobodarskim snagama u društvu, čestitam što uopšte postojite, pored ovoliko okupacionih para i pored ovolike okupacione sile koja pokušava zemlju da nam uništi.

Dame i gospodo narodni poslanici, neverovatno je da raspravi o zakonu o budžetu, kao najvažnijem zakonu koji se usvaja, koji u redu akata, po svojoj snazi i značaju, stoji odmah iza Ustava kao najvišeg pravnog akta jedne zemlje, svakako, najznačajnijem zakonu koji se na godišnjem nivou donosi, ne prisustvuje niko sem jedan ministar.
Koliko znam, tukli su se u Vladi Srbije, deset, petnaest, dvadeset, dvadeset tri ministra, tukli su se danima ko će više para da uzme za svoj resor. Na kraju je došao jedan ministar da zastupa budžet; nema ni predsednika Vlade, nema ni ostalih ministara.
To nije dobra poruka, jer se time pokazuje - mi ćemo na našim odborima u Vladi, mi ćemo unutar naših stranaka, dakle, DS, DSS i G17, da se dogovorimo kako ide raspodela para, ko koliko dobija, kome je za šta potrebno, a onda nije ni važno šta će Narodna skupština da kaže, niti ćemo njihove amandmane da prihvatamo. Jer, ako im se nije sedelo dok je trajala rasprava u načelu, hajde da čuju šta ljudi misle o određenim amandmanima, da li bi bilo dobro da neki od tih amandmana bude prihvaćen ili ne, da li bi bilo dobro da se poveća podrška našem narodu na Kosovu i Metohiji ili neko misli da treba da se smanji, da li bi bilo potrebno da se povećaju ili smanje izdaci za našu vojsku, u zavisnosti od toga šta ko misli u Narodnoj skupštini i kako to obrazlaže. Ali, to nikoga u vlasti ne interesuje.
Nisam hteo da kažem dok sam govorio, ne želim to da zloupotrebljavam, ali u ovom trenutku neki čovek ovde, meni nepoznat, sve vreme razgovara, pokušava, valjda, da me ometa ili ne znam šta. Voleo bih da znam o kome je reč, ali, u svakom slučaju, nije u redu da narodnog poslanika, kad izađe za govornicu, bilo ko na takav način ometa.
Ne slažem se sa gospodinom Jovanovićem oko toga - ako imamo reč poslanik, odmah možemo da imamo i reč – poslanica, ili imamo novinara, pa novinarku, pa ne znam šta. Prosto, to nije tako.
Navešću vam da u mnogim jezicima, posebno slovenskog porekla, imate slične reči; negde postoji mogućnost da se napravi nastavak kako bi se pravila razlika između muškog i ženskog roda, a negde ta mogućnost ne postoji.
Tako, recimo, u ruskom jeziku imate reči - "student" i "učitelj" koji imaju svoj nastavak - "studentka" i "učiteljnica", ali nemate nastavak na rečima - agronom, arhitekto, vrač, ili ne znam ni ja šta sve. Tako ne možete ni u srpskom jeziku da nađete nastavak.
Kako će ženski rod da bude od reči – vršilac dužnosti; treba da bude - "vršilica" ili šta već. Ili od reči "konj", da bude "konjina" ili "konjica". Te reči već imaju ...

Sačekajte, gospodine Albijaniću, imam i vama da održim predavanje oko onoga ...

Jesam, veoma sam stručan, kao što vidite, i za ruski, i za srpski, i za engleski, za vas - i za francuski i nemački, odmah da vas obavestim.
Kao što vidite, ja to sve dobro znam. Vi nemojte da koristite glagol "ispoštovati", pošto to ništa ne znači u srpskom jeziku. Molio bih vas da vodite računa o tome, jer vas slušaju građani Srbije.
Vratiću se na ono što je mnogo važnije od ovoga, a ovo sam rekao zato što ne može svaka reč, nastavkom "a", da postane ženskog roda. Mi imamo reč «poslanica» u srpskom jeziku i ima potpuno drugačije značenje od poslanika žene. To što vi tu reč retko koristite, zato što ste, ne znam, naučili da se reč «poslanica» koristi samo kada se govori o pismenu ili obraćanju patrijarha Pavla ili nekog drugog, to je drugo. Tu postoji neki drugi, politički razlog. Reč «poslanica» ne može da znači poslanika koji je žena, ili dama, kako god hoćete, pošto to u srpskom jeziku ne znači. Kao što ne može da postoji ni «vršilica» niti bilo šta drugo.
Ja sam izašao, gospodine Albijaniću, zbog jedne veoma važne stvari, ili nekoliko važnih stvari o kojima ova država ne vodi računa, i zato bi bilo dobro da je ovde predsednik Vlade i da su ovde i ostali ministri.
Ne znam da li ste primetili, gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, juče su Haris Silajdžić i komšije zatražili ne samo reviziju Dejtonskog sporazuma, već otvoreno ukidanje Republike Srpske.
Uz svakodnevno zalaganje vaših prijatelja, da li su prijatelji Srbije, neka razmisle građani, dakle, Havijera Solane iz Evropske unije i Olija Rena iz Evropske unije i predstavnika SAD, predvođenih njihovim predsednikom Džordžom Bušom, koji insistiraju....

Jesam, gospodine Albijaniću, otvorio sam mnogo tema i zanimljivo je da se vi niste pronašli ni u jednoj temi, da vam nijedna nije zanimljiva. Onu jednu sam otvorio da vas nešto naučim, gospodine Albijaniću, i nisam siguran da sam uspeo, pošto to ne ide baš tako lako, a ovo drugo pričam zbog građana Srbije i zbog neophodnosti da Srbija reaguje, gospodine Albijaniću.        Mene, za razliku od vas, interesuje i Republika Srpska i Kosovo i Metohija i zanima me šta će biti odgovor države Srbije.
Tog odgovora nema i nema ni danas nikog u ovoj sali ko o tom pitanju nešto može da kaže. Nema danas predsednika Vlade da nam kaže - neće moći da ukinu Republiku Srpsku, nema ga danas da nam kaže, pa gde je više taj izveštaj o Kosovu i Metohiji.
Mi danas usvajamo budžet i o čemu da razgovaramo sa gospodinom Cvetkovićem?! O tome će da razgovara Jorgovanka Tabaković i još tri naša poslanika, da li je izbalansiran dovoljno, da li ima dovoljno na prihodnoj i rashodnoj strani, da li je sve dobro napravljeno ili nije itd. Mi hoćemo da razgovaramo o ključnim pitanjima za Srbiju, a s kim da razgovaramo? Sa vama, gospodine Albijaniću? Teško da to možemo. Ja vas poštujem izuzetno, ali ovde moraju da budu predstavnici Vlade i sa njima o tome moramo da razgovaramo.
U zemlji je velika kriza. U ovoj zemlji tužioci moraju da reaguju na različite optužbe oko različitih ubistava, ali, u ovoj zemlji, pre svega, mora da se vodi računa o tome kako da se sačuva njen teritorijalni integritet i kako da se sačuva celovitost Republike Srbije, a mi o tome danima ne razgovaramo.
Hvala vam na strpljenju, gospodine Albijaniću, i hvala vam na tome što ste razumeli sve o nepostojećem glagolu «ispoštovati», računam da ćemo se ubuduće, svakako, dobro razumeti. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što gospodin Šarović dobije pravo na repliku, želim samo da vam ukažem na nešto što se danas zbiva u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Naime, kao što znate, poslanička grupa SRS podnela je Predlog rezolucije o Kosovu i Metohiji i podnela je Predlog zahteva za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije. U međuvremenu je Vojislav Koštunica krenuo u veoma ozbiljnu igru prikupljanja saveznika na različite načine i ti saveznici su došli sa idejom da bi bilo potrebno, ili gotovo obavezno, po svaku cenu, da se razdvoje te dve rasprave.
Mi moramo da vas obavestimo da SRS neće prihvatiti bilo kakvu prevaru Vlade Republike Srbije, koja želi izbegavanje razgovora i rasprave o Kosovu i Metohiji. Želim da vas podsetim na to da je predsednik SAD Džordž Buš dva puta u poslednja tri dana, u Tirani i u Sofiji, ponovio da Kosovo mora da postane nezavisno. Interesantno je da predsednik Srbije ćuti, zanimljivo je da Narodna skupština Republike Srbije ćuti.
Mi bismo danas ovde pričali o tome ko treba da bude na čelu odbora Narodne skupštine Republike Srbije, a najstrašnija moguća pretnja nadvila se nad Srbiju. Najstrašnija moguća pretnja nadvila se nad Kosovo i Metohiju, oni koji su nas bombardovali, oni koji su ubili malu Milicu Rakić, malu Sanju Varvarinu i hiljade drugih ljudi u Srbiji, otvoreno kažu da žele da nam otmu i Kosovo i Metohiju. Vaši prijatelji kojima se pridružujemo i s kojima nešto stabilizujemo, iz EU, namerno kažem vaši, jer to nisu prijatelji Srbije, koji otimaju Kosovo i Metohiju, dakle ti vaši prijatelji se slažu sa američkim predsednikom da je potrebno Srbima oduzeti Kosovo.
Mi samo tražimo, i da to bude potpuno jasno, o tome bi neki morali da razmišljaju, ne onda kada je Vojislav Koštunica spreman, ne onda kada je Boris Tadić spreman, a oni nikada neće biti spremni sve dok Kosovo ne dobije nezavisnost. Nikada taj izveštaj izgleda da neće da bude gotov! nikada ništa oko Kosova i Metohije neće da bude pripremljeno! Nikada niko neće imati šta da poruči zato što je neko pametan rekao – ej, pa neće valjda Skupština da odlučuje o Kosovu i Metohiji, nećemo valjda u Skupštini da razgovaramo. Jer ima tamo trojica genija koji vode celu politiku države, pa su oni mnogo pametni, pa će oni da vode tu politiku.
I ovo što govorim sa ovolikom gorčinom pokazuje u kakvoj se situaciji Srbija danas nalazi. Nema mesta za osmehe, nema mesta ni za naše međusobne zađevice, besmislene ponekada, kada vi na najozbiljnijoj temi rušite Srbiju –'ajde, pustićemo, čak, i da se priča i o Tolimiru, jer nam to dobro donosi kod Karle del Ponte. Možda još neku čokoladicu donese za nekog od vaših službenika, možete čitavu industriju čokolade da napravite ovde u Srbiji koliko ste Srba izručili Haškom tribunalu.
A da vas podsetim, danas je Milan Martić ... Ja sam vas čuo gospodine Albijanić, Natašu Jovanović nisam čuo. Želim da vas obavestim, znam da ste čuli, ali vidim da niko ništa ne reaguje, kao da je to nešto normalno, pa pravedno i pravično, Milan Martić je osuđen na 35 godina zatvora. Kriv?! Za šta kriv?!
Za to što je zlikovcima koji su ubijali srpsku nejač u akciji "Bljesak", koji su spustili svoje avione na 200 metara visine i mitraljirali kolone izbeglica koje su išle od Okučana ka Bosanskoj Gradiški, koje su išle od Pakraca i Lipika ka slobodnoj teritoriji Republike Srpske, zato što im je uzvratio i poslao tri rakete.
Zato je Milan Martić dobio 35 godina, a ovi koji su pobili onoliko srpske dece, e, oni su narodni heroji, njih treba da nagradi i Buš i ne znam ni ja ko sve.
Šta je ono što vi radite? Ajde da sprečimo radikale da se ne raspravlja o Kosovu i Metohiju! Možemo da im pustimo to, još malo, da nas hvale kod Karle del Ponte kako mi hapsimo sa crnim džakovima, pošto Karla najviše voli crne džakove i crne kese. Mrze Srbi, ali Karla del Ponte što voli, to je čudo!! Nema čokoladice koju neće za to da vam da. Koliko čokoladica košta kilogram srpskog mesa?! Koliko jedna čokoladica vredi kilograma srpskog mesa?!
Ali, samo da znate, oni koji misle da je moguće da se razdvajaju te tačke, pa, 'ajde ovo da razgovaramo, jer to je Koštunici podnošljivo i prihvatljivo, a da o Kosovu i Metohiji ne razgovaramo. To je za nas neprihvatljivo. Nećemo odvajati razgovor i raspravu o Kosovu i Metohiji, za neku drugu sednicu, od rasprave o nepoverenju Vladi, zato što Kosovo i Metohija i pitanje Vlade Srbije jesu dva ključna pitanja za današnju Srbiju.
A oni koji ćute i koji se prave da se ništa nije desilo, Milan Martić je dobio 35 godina, da, to je strašno ljudi, oni su osudili ne samoproklamovano i samoproglašeno, kako lažu vaši medijski buzdovani, od ''Bete'' pa nadalje, nije se ona sama proglasila, nju je narod proglasio koji je želeo da ostane da živi u bivšoj Jugoslaviji, koji su samo želeli da ostanu da žive u istoj državi i ništa više od toga, i u skladu sa tadašnjim važećim Ustavom SFRJ, koji su pogazili i Slovenija i Hrvatska i sve ostale secesionističke republike, ali baš vas briga, važno je ko će NIS da dobije, ko će EPS da dobije, ko će još koje javno preduzeće. Da li će Đelić ili će Vlahović da dobije ''Energoprojekt''. Eno, pobiše se, jedan u jedne novine, drugi u druge, treći u treće novine.
(Predsedavajući: Dobro, gospodine Vučiću.)
Ma šta je dobro gospodine Albijaniću? Pobiše se samo oko toga ko će koliko da opljačka, a Srbija sve manja – spreči raspravu u Narodnoj skupštini, osudi Martića na 35 godina. Dokle bre?!
Mi pozivamo sve one koji govore da su u opoziciji da ne čine ustupke Vojislavu Koštunici. Dobili smo mi poruku juče. Došao je izaslanik kod Tomislava Nikolića i tražio da se odustane od rasprave o Kosovu i Metohiji. Odbijen je! Danas smo iz nekoliko usta čuli istu priču, kao da Vojislav Koštunica govori kroz mnogo usta u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ono što je njegov problem, gospodine Albijaniću, ne govori kroz usta naroda.
Ovo što mi govorimo to vam govore svi građani Srbije. Oni čekaju da Skupština kaže nešto o onome što rade SAD i vaši stabilizatori i pridruživači iz EU, pa bi da nam pridruže valjda 85%, a ne 100% naše teritorije, ali pod određenim uslovima, kada nam posle napadnu i na Rašku i na Vojvodinu, kako to reče vaš ambasador Cobel, koji se nije povukao, koji nije sklonjen.
(Predsedavajući: To je nemački ambasador.)
Izvinite, nisam znao. Vidim da se često druži sa nekima, vidim da je sa nekima i u raznim hotelima, i na nekim utakmicama.

Hvala vam, gospodine Albijaniću, na vašoj toleranciji. Srbija više nema toleranciju prema bezobzirnosti i bahatosti vaše vlasti.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u redu je da mi imamo ovde poklisare Karle del Ponte.
Da vas obavestim, gospodine Šormaz, Karla del Ponte je napustila Beograd, Rade Bulatović je dobio čokoladicu od Karle del Ponte, to smo uspeli da saznamo. Ne znam šta ste vi očekivali, ali ovog puta nećete dobiti ništa.

Reč je o povredi dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije, i to da jednog od ljudi kojeg na poseban način kontroliše Narodna skupština nekakvi inostrani predstavnici daruju čokoladicama, a dosad su nas darovali samo što džakovima, što sankcijama.
Sada nešto o čemu je malopre govorio gospodin Šormaz.
Iako su računali da može da prođe to što su već bezbroj puta ponovili, što su pustili kroz neke svoje medije kao specijalne operacije, kako je izgledalo hapšenje na mostu, naknadno su se setili da je glupo da hapšenje bude baš na mostu, iako su naslikali most. Ali, nemojte da mislite da su oni toliko sposobni da uzmu foto-aparat, pa da slikaju most. Ne, oni su skinuli sa «Gugla» snimak i prikazali da je tu uhapšen general Tolimir.
Zanimljivo je da jedan izuzetno zanimljiv, inteligentan general i, možda, najsposobniji srpski general bude uhapšen na mostu pet metara širokom, a i s jedne i s druge strane stoje policijski punktovi.
Ne znam kome bi to palo na pamet. Nevezano za sve to, onda se setio gospodin Šormaz da kaže da je to bilo na seoskom putu kod Bratunca.
Malo sam proveravao seoske puteve kod Bratunca na karti. To nije odmah uz granicu na Drini, gospodine Šormaz. Kakve to veze onda ima sa vašom policijom? Šta je onda radila policija Republike Srbije? Ili je to policija Republike Srbije, u obaveštajnom smislu, saznala da je on u nekom selu kod Bratunca, pa krenula na seoski put kod Bratunca.
Da manemo sada šale i vaše besmislice, da manemo sve gluposti koje ste izgovorili prethodnih dana. Ima jedna vrlo važna stvar - nemojte da vređate inteligenciju Srbije i nemojte da vređate i da lažete građane Srbije, jer na to niko nema pravo u ovoj zemlji. Ućutali su i predstavnici državnih organa, zato što ih je sramota da više lažu.
Dodika pitaju - gde je uhapšen.
«Ja sam dobio informaciju da je to u Republici Srpskoj, ali jedino je važno da je uhapšen Tolimir.»
To je odgovor Dodika. Zato što je čak i njega, a to je bilo po sistemu - pitaj brata lažova, i tog brata lažova je, čak, sramota da toliko laže i da kaže da je uhapšen na teritoriji Republike Srpske. Samo vas nije sramota i ja znam da to vas ne brine mnogo, znam da to nikog od vas ne sekira. Našli ste drugu temu. Biće stotinu mafija svaki put kada dođe neka velika tema gde vi u crnim džakovima nekoga izručujete, a ni u jednoj mafiji nema nijednog ministra.

U vreme vlasti Slobodana Miloševića uhapšena su dvojica ministara - Sava Vlajković i onaj drugi, mislim da je Ignjatović. U vaše vreme, sve prepošteni ministri, a sve one ministre zajedno da spojite, nemaju para koliko vaš jedan ministar ima. Ko je tu mafija i ko je tu šta?

Završavam, gospodine Albijaniću.

Ja mogu, gospodine Albijaniću, kako  hoću, jer sve to mislim, a tu su građani da to procene. Samo mi, kratko, dozvolite da završim.
Mogu ovde da se pokažu, sa sve potpisom, zavedene sa svim dokumentima, kao što vidite, službene beleške koje jasno govore o tome gde, kako i kada je uhapšen Zdravko Tolimir. Možda je blizu seoskog puta u Bratuncu, ali sigurno nije. To je Bratunac na Bežanijskoj kosi.
Kažu da je u tom stanu, kada se dogodilo, inače, hapšenje, što se poklapa upravo sa tim trenutkom, pronađen pasoš....