Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovane kolege, iz preostalog malog auditorijuma, moj amandman je vrlo jednostavan, a odnosi se na radnike, odnosno zaposlene Garancijskog fonda koji ne budu preuzeti od strane Fonda za razvoj.
Predviđeno je da se njihove otpremnine po socijalnom programu regulišu u okviru Fonda, a moj amandman kaže da se regulišu iz budžeta Republike Srbije, sa osnovnim motom da se slobodni novčani potencijal Fonda na ovaj način ne smanjuje.
Isto tako sam pristalica da se on ne smanjuje, taj slobodni kapacitet Fonda, ni po osnovu rizičnih plasmana koje je uslovno napravio Garancijski fond, o kome je govorila koleginica Tabaković, koji se procenjuje na nekih milijardu i po. Znači, ne bi smela slobodna sredstva Fonda, koja se plasiraju po stopama od 1 do 3%, da se ugrožavaju, odnosno smanjuju isplatom otpremnina za zaposlene koji ne budu preuzeti iz Garancijskog fonda, ili rizičnim plasmanima Garancijskog fonda.
Mislim da to nije ekonomski celishodno i mislim da bi trebalo to regulisati davanjima iz budžeta, jer bi se na taj način supstanca Fonda za razvoj – koja se, ponavljam, plasira po najnižim kamatnim stopama na pet godina, odnosno za investicione kredite sa počekom na jednu godinu i za trajna obrtna sredstva na dve godine sa počekom od devet meseci – ta sredstva koja su zlato za privredu, sačuvala i ne bi se trošila.
To je amandman i pozivam poslanike da glasaju za moj amandman, a ja lično ću svakako glasati jer smatram da je on ekonomski celishodan.
Još jedna rečenica. Fond za razvoj, to sam već rekao, sa 50 zaposlenih imao je godišnji plasman 12,7 milijardi i oko 160.000.000 troškova. Znači, imao je plasman kao velike komercijalne banke, sa nekoliko puta manjim brojem zaposlenih. Mislim da je to jedna dosta efikasna institucija, izdržala je probu vremena, direktor je sve vreme bio, devet godina je direktor, prošao je sve ove promene vlada, promene partija i verovatno dokazao da se radi o efikasnoj instituciji. Ne bismo se smeli igrati i eksperimentisati bez potrebe, što se tiče Fonda za razvoj. Hvala.
Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, pred nama su sistemski zakoni u dve veoma važne sfere naše ekonomije, spoljnotrgovinskog poslovanja i turizma. Oni su savremeni, moderni i svakako da polaze od iskustava zemalja EU, odnosno onog okruženja prema kojem Srbija treba i mora da teži. U tom smislu, o zakonima je već dosta rečeno. Treba očekivati da će se sa korisnim predlozima ovi zakoni, sistemski zakoni, ponavljam, dodatno oplemeniti, poboljšati kvalitet i to nezavisno od koga dolaze amandmani, od koje političke grupe.
U svom izlaganju ću govoriti od dva praktična fenomena koja se dodiruju – spoljnotrgovinsko poslovanje i turizam. Najpre o izvozu, odnosno izvoznicima. Najslabije karike naše ekonomije, svi to znaju i svi to ponavljaju, jesu spoljnotrgovinski deficit i visoka javna potrošnja. Što se tiče spoljnotrgovinskog deficita, ponavljam poznate podatke, kurs evra u septembru 2004. godine iznosio je oko 76,5 dinara, u devetom mesecu 2008. godine iznosio je, takođe, oko 76,5 dinara. Dakle, 48 meseci ili četiri godine kurs evra je bio na nominalno istom nivou. Kada se tiče domaćih cena, zvanična stopa inflacije u istom tom periodu septembar 2008/ septembar 2004. godine iznosila je 45%. Zamislite izvoznike, neto izvoznike, one velike, koji imaju veći izvoz od uvoza, oni su domaće inpute morali da plaćaju po cenama koje su skoro 50% veće, dok su ulazne prihode iz inostranstva dobijali po nominalno istoj ceni.
I može se slobodno reći u tom periodu, da su najveći dobitnici naše makroekonomske politike bili oni koji su uvozili, a prodavali na domaćem tržištu. A najveći gubitnici su bili oni koji su kupovali na domaćem tržištu, a izvozili. Da je tako, svedoči spoljnotrgovinski deficit kao, ponavljam, najslabija karika naše ekonomije. Spoljnotrgovinski deficit kao višak uvoza nad izvozom roba i usluga 2003. godine je iznosio 3,62 milijarde evra, a 2008. godine 8,10 milijardi evra. Svakako da je to najvećim delom rezultat deprecijacije kursa i činjenice da se zbog velike javne potrošnje koja je od 2003, 2004, 2005, 2006. godine posebno povećavana, da je jedina odbrana makroekonomske stabilnosti i stabilnosti cena bila aprecijacija dinara, prejak dinar. U tom smislu, nužno bi bilo, i meni je žao što naš resorni ministar nije tu, kao predstavnik izvoznika, neto izvoznika.
Nužno bi bilo da se ploča promeni. Mislim da se počela menjati. Pre dva dana je ministar privrede imao sastanak, jedan u nizu sastanaka, sa izvoznicima. Tokom prošle godine i ove godine održano je nekoliko sastanaka sa izvoznicima, posle dužeg perioda vremena, oni su zaista tretirani na način koji to mora biti, a to je da su oni najveća šansa, praktično imperativ srpske privrede. Ako ne smanjimo spoljnotrgovinski deficit i posledično deficit tekućeg plaćanja, zaista, srpskoj ekonomiji, bez obzira na svetsku ekonomsku krizu, ne piše se dobro. U tom smislu, ono što izvoznici sada traže, pored dobrih zakona, kao što je ovaj o spoljnotrgovinskom poslovanju, oni traže niže kamate, kamate od 5,5%. Preferencijalne kamate od 5,5% veliki izvoznici već imaju, imaju i niže. Oni sada imaju 4% - 5%, a 5,5% preferencijalne kamate iz paketa Vlade su visoke za neto izvoznike.
Izvoznicima su potrebne kamate koje daje Fond za razvoj od 3% ili da poslovne banke pojačaju od 3% do 4%. To je šansa za izvoznike, da oni u utakmici, na toj rigoroznoj utakmici prođu bolje.
Još bih rekao, sadašnji kurs, ako ga zaokružimo na 95 dinara, on je 16,7% veći od proseka u 2008. godini koji je iznosio 81,47. Već se, gospodo, lakše diše. Već se u izvozu lakše diše. Još bih jedan podatak rekao, izvoznici su 2004. godine, veliki broj, imali platu u odnosu na prosek Srbije 10% do 15% veće, a 2008. godine 25% - 35% manje. To je dokaz da je apresijacija dinara koja se dešavala išla direktno na štetu izvoza.
Još jedno kratko pitanje iz sfere turizma, a koristeći prisustvo uvaženog profesora Gorana Petkovića, turističke agencije, po sadašnjim propisima, ne mogu da primaju devize i dešava se ovakav slučaj: građanin, klijent, pošto u oglasu piše 500 evra, on donese 500 evra, a u agenciji mu kažu – moraš promeniti 500 evra u dinare, ne možemo da primamo devize. On ih promeni po kupovnom kursu – izgubi na razlici u kursu.
Onda agencija te iste dinare koje je primila mora ponovo da pretvori u devize da ubaci u devizni račun koji već ima i da plati inooperateru. Ko gubi? Gubi klijent. Dva puta gubi klijent na razlici u kursevima.
Nužno bi bilo da se promene propisi i da putničke i turističke agencije mogu direktno da primaju i naplaćuju svoje usluge u devizama. Toliko sam hteo. Zahvaljujem.
Nadam se da će i u uslovima svetske ekonomske krize, teškim uslovima, ovo biti prekretnica u tretiranju izvoznika i prekretnica od koje će početi da se smanjuje spoljnotrgovinski deficit, koji je, ponavljam, na nepodnošljivo visokom nivou. Hvala. (Aplauz.)
Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, moto mog izlaganja će biti – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu. U pozadini te rečenice biće jedna kratka mini priča o Fondu za razvoj.
Dugo godina sam radeći u privredi, našoj privredi Republike Srbije, upoznao Fond za razvoj. Evo mini lične karte. Fond za razvoj je prošle godine, ovih godina je plasirao svojih sopstvenih sredstava 12,7 milijardi, odnosno oko 150 miliona evra. U tom fondu je zaposleno pedeset ljudi. U tom fondu nema menadžerskih ugovora, nema reprezentacije, nema protekcije. Da li ste čuli za nekakvu priču, da je u Fondu za razvoj neko tražio pare da bi dobio kredit? Nikada se nije u našoj štampi to pojavilo. To govorim iz ugla mnogo firmi gde sam aplicirao i učestvovao u zahtevima za odobravanje pojedinih kredita.
U tom smislu, ne sme se ni u kakvoj varijanti, statičkoj ili dinamičkoj, eksperimentisati sa institucijom koja je pokazala svoju vitalnost, pokazala da radi za taj naš realni sektor od koga živi čitava državna zgrada, velika preglomazna, ali i buduća manja opet će živeti od tog realnog sektora.
Što se tiče samog Fonda, jedino što je možda, po mom mišljenju, slaba strana što krše Zakon o zabrani diskriminacije, Fond vode četiri žene, direktor je žena i još tri izvršna direktora su žene i direktori su već osam godina, što znači da su u vremenu partokratije ljudi položili ispit efikasnosti.
Sada govorim o eksperimentima. Jedan od eksperimenata je bio kada smo lansirali preferencijalne kreditne linije, evo kako su one formirane: sredstava u iznosu od 30% je davao Fond po 1% kamate; 70% poslovne banke po 8% kamate; ponderisana kamatna stopa je 5,5% i na godinu dana. Blagovremeno sam pričao i dosta ljudi je pričalo blagovremeno, da ne bude naknadna pamet, da je bolje bilo da je Fond zadržao svoja redovna sredstva, plasirao po 3%, kako inače radi, a da se sa bankama napravio poseban sporazum, da banke imperativno vrše na njih pritisak da one smanje svoje kamatne stope i prilagode stopi euribora koji je sada 1,6 do 1,9% na šestomesečnom nivou. Ako uzmu 2-3%, one su mogle same da daju 5,5, a ne 7-8% i da smanje potencijal Fonda.
To je bilo i završeno je, s tim što bi apelovao na gospodu iz Ministarstva, o tome sam kao pojedinac pisao više puta, da je praktično kod potrošačkih kredita pored trajnih potrošnih dobara, koja se zovu "punto", odnosno automobili, nužno da se sa poslovnim bankama, a eventualno i za učešće Fonda, stvori preferencijalna kreditna linija za povlašćeno finansiranje po najvećoj kamatnoj stopi do 4,5% za građevinski materijal i termoizolacioni materijal, jer to je ekonomski multiplikator. Ako hoćemo da jačamo unutrašnju tražnju, da pokrenemo razvoj, da pravimo neki unutrašnji nju dil, onda je to robni segment koji treba forsirati jer se on grana, znate već kako multiplikatorski deluje na mnogo grana.
Drugi mogući potencijalni eksperiment jeste pripajanje, ovo nije spajanje dva fonda, ovo je pripajanje Garancijskog fonda, koji bih ja stavio u ovu grupu eksperimenata, Fondu za razvoj. Ne sme se dozvoliti da pripajanje Garancijskog fonda, ni po ljudima koji dođu, ni po politici, ni po depozitima, ni po funkcijama, ugrozi onu funkciju koja već postoji, a koju obavlja Fond za razvoj. Dobro je što se odustalo da Fond za razvoj preuzme sve ljude. U Garancijskom fondu ima 34 čoveka. Fond za razvoj, koliko sam saznao, primiće samo četiri ili pet ljudi. To i pokazuje smerove kretanja u nekim od tih institucija.
Ponavljam, bilo bi zaista nužno da Fond za razvoj Republike Srbije, ja sam ga u poslednjem tekstu nazvao "privredna majka" u nekih desetak poslednjih godina, sačuva svoju vitalnost, da sačuva svoje funkcije i da sačuva svoj kreditni potencijal, da ne bude ni u kakvom promilu inficiran sa eventualnom politikom, bilo da se ta politika odnosi na ma koje ministarstvo ili bilo koju interesnu grupu, bilo sa kojom finansijskom institucijom, u ovom slučaju Garancijski fond.
U tom smislu sam podneo amandman – da troškove za otpremnine, za socijalni program 30 ljudi iz Garancijskog fonda, snosi budžet Republika Srbija a ne Fond, jer ako snosi Fond onda će taj kreditni potencijala od 12 milijardi, a inače je smanjen za pet milijardi za ove ponderisane, odnosno subvencionirane kreditne linije sa poslovnim bankama, on će se i dalje umanjiti. Realnom sektoru su najbolji krediti Fonda za razvoj – investicioni na pet godina, plus jednu godinu počeka i 3% kamate, i za trajna obrtna sredstva dve godine i devet meseci počeka, a ovamo supstituišemo sa kreditima na jednu godinu. Zaista taj potencijal treba povećavati, a ne, u suprotnom smislu, smanjivati.
Konačno vezano za komorski sistem, vratio bih se u tačku tri svog izlaganja, na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komorama, samo jednom rečenicom, na onaj moto – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu, ja bih i ovde primenio i to tako, sa dve alineje.
Prva je, da treba dobro razmisliti i videti šta drugi rade u smislu, u tom komorskom sistemu organizovanja realnog sektora. Pod dva, isto tako, jasno staviti na znanje našem komorskom sistemu da on zaista mora biti na samom terenu, biti sluga privrede, realnog sektora. Mi danas u pola firmi, malim i srednjim preduzećima, velikim preduzećima, nemamo ljude koji će da naprave programe kako će aplicirati kod investicionih fondova, kako će aplicirati kod banaka. Zašto to komora ne radi? Zašto komora ne obuči ljude ili ne obezbedi svoje ljude da rade za preduzeća? I druge konkretne poslove komora mora raditi u budućem vremenu, da bi zaista opravdala ulogu servisa realnog sektora. Između ostalog, komora mora realno uticati na donošenje zakona, preventivno uticati na donošenje zakona u našem parlamentu, kao i na izmene i dopune i blagovremeno reagovati, jer, ponavljam još jednom – čitava naša državna zgrada, uključujući i ovaj visoki dom, zavisi isključivo od realnog sektora.
Ako realni sektor ne bude i nadalje ostvarivao stope rasta koje su se merile u poslednjih godina 4, 5%, a to se ne može ostvariti u uslovima velike svetske ekonomske krize, država mu zaista mora pomoći. Sve državne institucije mu moraju pomoći i Fond za razvoj i Privredna komora i Vlada, konačno i parlament, blagovremenim donošenjem onih zakona koji predstavljaju imperativ za rad takve privrede. Hvala vam. (Aplauz.)