Prvi radni dan Narodne skupštine u protekloj nedelji obeležio je početak protesta građana i usvajanje zakona o budžetu Republike Srbije za 2022. godinu.

Povod za navedeni i proteste koji su usledili bile su izmene i dopune Zakona o eksproprijacijiji koje su usvojene u petak, a kojim su predviđena rešenja koja su zabrinula deo stručne javnosti.

Drugi sporan zakon koji je izveo građane na ulice su narodni poslanici izglasali u četvrtak, a reč je o Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi koji će svoju “premijeru” imati već u januaru.

Tokom protekle nedelje otvorilo se i pitanje u kojoj meri narodni poslanici razumeju funkciju odbora kao stalnih radnih tela Narodne skupštine, čak i kada su predsednici tih odbora.

Kad je beg bio cicija

Budžet za narednu godinu je usvojen na vreme i u slavljeničkoj atmosferi. Hoće to tako u parlamentu u kojem poslanici vladajuće koalicije čine većinu od čak 97%. Ana Brnabić se najpre zahvalila narodnim poslanicima, ističući da bez njih Vlada ne bi uspela da sprovede mere podrške privredi i građanima zbog krize izazvane pandemijom. Tri ekonomska paketa mera su zajedno iznosila više od osam milijardi evra. Ako se da verovati Budžetu za 2022. godinu, i budućnost će biti svetla i impresivna. Posebno zadovoljstvo premijerke i narodnih poslanika je izazvala okolnost da je čak i omraženi Fiskalni savet ocenio da je „predloženi budžet planiran oprezno i da fiskalna kretanja u 2022. godini mogu da budu bolja od predviđenih“. Ali možda i nije potrebno upuštati se u temeljniju analizu usvojenog Budžeta, jer izvesno je da nas čeka rebalans, a možda i više njih.  Rebalans budžeta, koju ukazuje na promenu okolnosti ili pak na loše prvobitno planiranje Vlade, je odomaćena praksa u Srbiji. Otuda se „ponovna podela karata“ može očekivati nakon aprilskih izbora.

Pored pohvala i nabrajanja uspeha, poslanici su pronašli vremena i da osude proteste koji su se prošlog utorka dešavali ispred zgrade Narodne skupštine, ali i proteste od prethodnog dana organizovane povodom početka izgradnje metroa u Beogradu. Pojedinim udruženjima, opozicionim političkim partijama ali i stručnoj javnosti je sporan plan izgradnje metroa, između ostalog i zbog moguće kompromitacije vodoizvorišta. Ali, očigledno ne i narodnim poslanicima. Poslanici nisu tu da pokažu zainteresovanost i da delaju u skaldu sa zabrinutošću i interesovanjima građana - bilo da je reč o metrou i kvalitetu vode, kvalitetu vazduha, ili pak planovima “Rio Tinta” i strahu za kvalitetu životne sredine. Tu su da horski daju podršku –  apsurdno više predsedniku Republike kojeg ne biraju nego Vladi koju su izglasali – i da horski kritikuju.

Ma šta se to nas tiče!

Ni trunku više sluha nije pokazano ni za proteste pokrenute zbog direktnog postupanja Narodne skupštine, odnosno usvajanja dva zakona. Umesto iznošenja kontra-argumenata, strpljivog objašnjavanja, zapitkivanja predstavnika izvršne vlasti kao predlagača zakona i razjašnjenja pogrešnih tvrdnji, narodni poslanici su samo ponavljali da navedeni zakoni nemaju nikakve veze sa interesima kompanije „Rio Tinto“ i njihovim projektom proizvodnje litijuma u Srbiji, kao ni sa eventualnom promenom preambule Ustava u kojom se sada „štite“ Kosovo i Metohija. U kojim su sve oblicima iznošene ove jedne te iste tvrdnje pogledajte u najnovijoj epizodi serijala „Strofa, refren, replika“.

Ali nejasnoće i manjak informacija i poverenja građana u zakone ne proističu samo iz izuzetno nekvalitetne plenumske debate. Debate svedene na ogoljenu partijsku propagandu, u kojoj se pitanje koje motiviše građane da protest olako svede na napade na političke oponente. Kako je u razgovoru za Otvoreni Parlament istakao advokat Mihailo Pavlović, veliki problem predstavlja nedostatak suštinske javne rasprave u procesu izrade predloga zakona. „Građani, pa čak ni mi koji se bavimo zakonima više nismo u mogućnosti da postignemo da ispratimo usvojena rešenja, a još manje da učestvujemo u javnoj raspravi kvalitetno i u kapacitetu u kojem bi to trebalo. Dolazimo u situaciju kada ćemo na kraju lečiti posledice, koje su mogle biti sprečene da je javne rasprave bilo, nakon što taj zakon bude usvojen.” Zakoni nisu privatno pitanje, ne tiču se institucija koje ih predlažu i Narodne skupštine koja ih bezrezervno usvaja. Tiču se svih građana. A ukoliko građani ne čuju sebe u skupštinskoj sali, narodni poslanici će ih slušati ispred zgrade parlamenta i na ulicama Srbije.

Usaglašavanje sa Ustavom, kako bi se menjao Ustav

U Skupštini smo protekle nedelje slušali narodne poslanike koji su uporno ponavljali kako se novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi usvaja kako bi se uskladio sa Ustavom Republike Srbije. Taj Ustav je donet 2006. godine, pa je ovaj zakon zapravo trebalo da bude usklađen najkasnije do decembra 2008. godine. Prolazile su godine, a to se nije desilo. Ali se desilo da se zakon sada menja u „foto finišu“, kako bi se omogućila promena Ustava koja će zahtevati organizovanje referenduma u januaru 2022. godine. Višegodišnju nezainteresovanost različitih političkih elita da se osigura princip ustavnosti i ožive oblici direktne demokratije je prekinuo čist interes. Narodni poslanici su se u više navrata nekada čak i ljutito začuđavali nad činjenicom da je bilo potrebno čak 15 godina da za usklađivanje sa Ustavom. Međutim, kao da do njih nije dopirala činjenica da je aktuelna većina na vlasti od 2012. godine, te da su od propuštenih 15 godina oni odgovorni za 9.

Da li je neko od poslanika upitao prisutne predstavnike izvršne vlasti i nadležnog ministarstva zašto se čekao poslednji trenutak? Naravno da nije. Umesto toga čuli su se odjeci kritike Venecijanske komisije iz 2007. godine na račun prošlorežimskog Ustava i proređenja sa aktuelnim pohvalama Nacrta akta o promeni Ustava Srbije. Niko nije pominjao poslednje mišljenje Komisije, u kojem se žali zbog činjenice da je proces promene ovog zakona otpočeo tek kada je postalo jasno da će referendum biti neophodan zbog izmena Ustava. Da li je to suštinski interesovalo  i umirilo građane kada je u pitanju usvajanje ovog Zakona? Očigledno nije. Vikend su obeležili burni protesti i blokade puteva u više gradova Srbije, uz najave da će se sa demonstracijama nastaviti ukoliko predsednik Republike potpiše dva sporna zakona. Ali Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi je već potpisan istog dana kada je i izglasan, objavljen je u Službenom glasniku i stupio je na snagu.

Odbori su čista formalnost

Jedan od kurioziteta sednice na kojoj je usvojen Zakon o o referendumu i narodnoj inicijativi bilo je izlaganje predsednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Jelene Žarić Kovačević. Poslanica se osvrnula na „hajku“ koja se na „društvenim mrežama i tajkunskim medijima“ vodi protiv Odbora. Glavna zamerka, koja je ocenjena kao nebulozna i maliciozna, je kratko trajanje sednica Odbora: „Dakle, uopšte nije važno koliko mi brzo pričamo ili čitamo, važno je da o svim predlozima, kao što je i Zakon o referendumu, kao što vidite, raspravljamo u plenumu, jer su na našem Odboru predlozi samo formalno ocenjeni kao predlozi koji su u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.”

Uloga odbora, kao stalnih radnih tela jednog parlamenta, je sve osim formalne. Odbori bi trebalo da predstavljaju najveći autoritet u svojim oblastima, da pozivaju i ispituju predstavnike Vlade, organizuju javna slušanja. Ocena nadležnog odbora da je neki zakon u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije ne bi smela da bude formalnost, već stav i mišljenje najstručnijeg tela za tu oblast u najvišoj zakonodavnoj instituciji ove zemlje. Taj stav uliva sigurnost Plenumu, a ne obrnuto. Neustavni (a i nezakonit) Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vodama je na ovom Odboru dobio pozitivnu ocenu, a ukupno mu je u diskusiji posvećeno oko 30 sekundi jer nije bilo članova odbora koji su se javili za reč. Fakat da problem nije u brzom pričanju i čitanju.