Potpuno sam razumeo vaš odgovor i zaista, u ovom, kako ste vi to rekli, u pravu ste. Problem je samo u nečemu drugom – da li razgovaramo iskreno?
Da, tehnički, ovo što ste rekli, vi ste u pravu. Ne može u svakoj vremenskoj tački da se poklopi da deficit bude jednak planiranom, zbog odnosa prihoda i rashoda, i to može da pliva. Problem je samo u tome što stručnjaci koji prate ekonomsku situaciju, finansijsku politiku i finansijsku situaciju Srbije, govore sasvim suprotno. To je ono što vi možda nama krijete. I to je bila suština mog pitanja – da li je tačno...
Nažalost, nećete imati priliku da odgovorite na ovo, zato vam to neću ni postaviti kao intrigantno pitanje koje bi vam napravilo bilo kakav problem danas. Znači, u vazduhu ostaje pitanje – da li je to samo jedna tačka u vremenu ili je to tendencija koja će se pokazati kao tendencija opadanja do kraja godine? Ali, delimično ste mi nešto odgovorili na to pitanje, kroz objašnjenje šta je bilo od priliva sredstava sutradan.
Iskoristio bih priliku, pošto je gospodin Mirko Cvetković možda je pratio raspravu a možda i nije, došao je sada i nažalost neće biti prilike da odgovori na ovo, ali, javnosti radi, kada smo pitali na početku o ustavnim obavezama, koje Vlada očigledno ne ispunjava, a posebno apostrofirajući odnos prema AP Vojvodini, ipak eto zakona koji moraju prethoditi statutu, odgovor pre podne je bio ovakav – kada se radi konkretno o pitanju zakona o nadležnosti Vojvodine, postoje oprečni stavovi pravnika o tome da li se u konkretnom slučaju kasni ili ne kasni.
Zapravo, oprečni su stavovi po pitanju da li je bilo potrebno pokrenuti proceduru do određenog roka ili okončati, zapravo doneti zakon. Koji zakon? Do kojeg roka? Ustav ima utvrđeni rok, ustavni zakon ima utvrđene rokove. Da li treba započeti proceduru? Da li vi mislite, ako se procedura započne, da vam je to sasvim dovoljno i da ne morate nikad da je okončate? Ideja je bila u tome da vam, ako narodni poslanici i građani vide da posao ne završavate, da se to otaljava i traje beskonačno, neko postavi pitanje i kaže – izvinite, zašto to toliko traje, šta je toliki problem u tome? Ako je problem u tekstu Predloga statuta Vojvodine, ako on izaziva dileme unutar najveće stranke vladajuće koalicije, DS-a, otvorite i to, pa da čujemo šta je u pitanju.
Mi znamo da postoji problem. Problem je u tome što taj predlog statuta krši Ustav. Ne krši ga on, nego će ga prekršiti potvrđeni predlog statuta, odnosno doneti statut u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ali, naravno da to treba promeniti korenito, a ne pravljenjem nekakvih, kako se to u javnosti čuje, pravno-tehničkih redakcija teksta. Dakle, to nije moguće.
A ono što pre toga treba da se uradi, da se donese paket zakona, vi nijedan paket zakona ne iznosite pred Narodnu skupštinu.
A oni mogu mirne duše na Vladi Srbije da se usvoje kao predlozi, u skladu sa Ustavom Srbije, da se iznesu pred Narodnu skupštinu pa da onda stavimo dve stvari jednu pored druge i da odlučujemo o onome što se zove potvrđivanje statuta Vojvodine. Vi to ne radite. To mesecima traje.
Za sve to vreme predsednica Narodne skupštine, kojoj se danas pitanja ne postavljaju, nego samo informacije radi, da znate, pošto ne znam da li smo se suočili s tom istinom, ima na stolu predlog zakona o prenosu nadležnosti AP Vojvodine koji je podnela grupa poslanika DSS i NS, i ne stavlja ga na dnevni red sistematski u redovnom zasedanju Narodne skupštine. Pa ako tamo nešto ne valja, onda vi izađete sa amandmanima na taj predlog zakona pa ga raspravimo, pa ako vam ne odgovara, odbijete ga. Ne može o tome da se ne raspravlja.
Drugo, kažete da će predlog DSS-a, taj o kome mi pričamo, izazvati kontroverzne rasprave. Ma nemojte. Kao da ovo što vi radite do sada ne izaziva kontroverze. Naravno da izaziva. To je vaš problem. Jednostavno, sa ovakvim načinom rada, sa ovakvim odnosom prema Narodnoj skupštini i prema građanima Srbije, neće ova država daleko dogurati. Što pre odete, ne vi, nego gospodin Tadić, koji vas održava kao marionetu tu, pre će bolje biti državi Srbiji.

Nije samo predlog poslanika Vlatka Ratkovića. Postoji još jedan predlog. Molim vas da se držite članova Poslovnika.

Neću tražiti posebnu povredu Poslovnika, već ću na nju ukazati tokom ovog izlaganja od tri minuta.

Naime, kada grupa narodnih poslanika predloži zajednički načelni pretres, prvo se gleda princip prior in tempore, potior in iure, što praktično znači da prvi predlog koji je stigao za spajanje tačaka dnevnog reda mora biti prvo raspravljen.

Član 91. Poslovnika kaže – o predloženim izmenama i dopunama dnevnog reda obavlja se pretres u kome mogu učestvovati samo predlagači promene dnevnog reda i predlagač akta itd., a rasprava može trajati tri minuta. Znači, rasprava postoji.

Ako imate dva ravnopravna predloga, potrebno je da se pročitaju oba predloga i otvori rasprava, na taj način što će učestvovati predlagači ili ovlašćeni predstavnik predlagača, a zatim da se o njima odlučuje.

Vi ste došli u situaciju da već odlučite o izmenama i dopunama dnevnog reda, pa zatim da pročitate predlog grupe od 21 narodnog poslanika.

Šta sada da odlučujemo? Da vas pitam – o čemu treba da odlučujemo? Ako bi se ova odluka donela, ona bi derogirala prethodnu.

Dakle, donošenjem ove odluke pala bi prethodna odluka i to bi, praktično, značilo da je usvojen ovakav dnevni red.

To je krajnje nekorektno postupanje s vaše strane. Na koncu, ovakav dnevni red ste vi predložili, predložili ste ovakvo spajanje tačaka, koje nas nije previše iznenadilo, upravo da biste dobili na vremenu da ova skupština ne bi mogla da raspravlja o Statutu Vojvodine, jer je to bolna tačka koja vas muči i ne znate kako da s tim izađete na kraj; da se ne bi doneo rebalans budžeta, nego se, navodno, priprema budžet za narednu godinu, iako ste po zakonu obavezni da to činite; da ne bi bilo rasprave o predlozima zakona, koje niste ni predložili na dnevni red, koje je podnela grupa od 21 narodnog poslanika, plus poslanici NS-a, kao što je – prenos nadležnosti Vojvodini; da ne bi bilo reči o predloženim rešenjima, kao što je zakon o Narodnoj skupštini itd.

Dakle, vi kupujete vreme, kupujete ga na jedan besraman način, a onda, manipulacijom u načinu vođenja sednice, dovodite sve nas u situaciju da ne možemo na ozbiljan način da raspravimo o predloženom dnevnom redu.

Tačke koje ste spojili, iako ste bili dosta škrti ovaj put, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ipak ste predložili da se spoje na način koji je neprimeren kvalitetnoj raspravi.

Način na koji smo mi predložili spajanje tačaka je racionalan način spajanja tačaka dnevnog reda, gde može da se vidi koje tačke dnevnog reda su zaista međusobno uslovljene, u smislu člana 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine. Možda smo samo jednu grešku napravili kada je reč o spajanju tačaka, a tiče se zakona o tajnosti podataka i zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odnosno to se moglo spojiti.

Ovo je način na koji vi radite. Ovo je način na koji vi nipodaštavate ulogu Parlamenta u ovom društvu i ovo je način na koji vi mislite, ne samo mislite, nego i vodite Narodnu skupštinu Republike Srbije, i to je sramota za ovu državu. Jedini koji su pravi zastupnici sramotnog delovanja ste vi i vladajuća većina. Hvala.

Neću dugo, zakon je kratak i zahvaljujem podnosiocu amandmana što ga je uopšte podneo i omogućio nam da kažemo još neku reč o tome.

Naime, vi znate vrlo dobro, gospodine ministre, iako verovatno vi lično nemate veze s tim, a oni koji imaju nisu tu... Ono s čim ste vi imali veze, to je nažalost bio onaj skaradni prethodni zakon, ali o tome je već razgovarano.

Dakle, Vlada je učinila sve što je potrebno da prekrši Zakon o budžetu, da uđe u deficit veći od 70,4 milijardi dinara. U prekršaju smo 5. oktobra bili četiri milijarde, stručnjaci kažu da ćemo biti i do 150 milijardi do kraja godine, a rebalansa nema ni na vidiku.

Nova sednica je zakazana da bi se izgubilo ili kupilo vreme, da se raspravlja sve i svašta mesec ili više dana, verovatno u nekim skraćenim i sabijenim raspravama, u kojima se sadržinski ni ne može raspraviti sve ono što je predloženo za dnevni red, a pregovori sa MMF-om treba da počnu.

Kako vi mislite da krenete da razgovarate sa ozbiljnim ljudima, na stranu sadržaj toga oko čega ćete se dogovoriti, da predstavite sebe kao političke aktere u Srbiji koji su spremni da krše sopstveni zakon? Vi to činite. I prekršićete ga još i još, dok se ne donese budžet za 2010. godinu.

Znači, čitave ove godine ćemo biti u prekršaju propisa.

Ne postoji validan odgovor nijedne institucije kojoj smo postavili pitanje s tim u vezi. Ni jedne jedine. Na šest adresa smo poslali to pitanje, uključujući Mirka Cvetkovića. Kako mislite s tim ljudima da razgovarate?

Kada budete sve ispregovarali, verovatno ćete dobiti neki kredit. Taj kredit će imati određene uslove. Ti uslovi su vrlo jasni - građani Srbije treba taj kredit sutradan da vrate da biste vi popunjavali budžetske rupe bez dna. Jer svaki taj deficit, u koji vi uđete, mora na kraju da bude pokriven iz realnih izvora.

Nemoguće je planirati deficit u siromašnoj državi koji se ne može pokriti. Tako da i ptice na grani vide, a ako nekome nije jasno, oni to treba da znaju, da vi idete u prekomernu potrošnju, i ta prekomerna potrošnja mora odnekud da bude pokrivena.

Niko me nikada neće ubediti, tim pre što nisam nikakav koncept ili strategiju Vlade čuo do danas, možda ćete me vi iznenaditi u nekom odgovoru, u šta sumnjam, da će taj novac biti upotrebljen za oživljavanje proizvodnje, za revitalizaciju poljoprivrede, za otvaranje novih radnih mesta, za strategiju na osnovu koje će se značajno privući strane investicije.

Priče o koridorima, zatvaranju otvorenih poslova koji su do sada već davno otvoreni, i to u vreme neke druge vlade, a ne ove u kojoj vi sedite - to su jalove priče, jer se otvoren posao mora završiti. Ali, šta je sa gro tih sredstava? Koji je plan njihovog trošenja? O tome ne znamo ništa. Nećemo nikad ni znati. Znaćemo kad nam ispostavite deficitarni račun za narednu godinu i kada budete predvideli deficit od 200 milijardi dinara, koji ni tada neće biti realan jer ćete imati potrebu da potrošite 300 milijardi.

Sada ću da vas upozorim na jednu činjenicu, da ljudi znaju kako vi radite kao vlada. Vi ste planirali, biće taj zakon na dnevnom redu Skupštine na sledećoj sednici, da otpuštanjem nekog broja radnika u administraciji, negde oko 6.000 u startu, zapušite deficitarnu rupu do nivoa od nekih 12 miliona evra, a deficit u koji ste sada ušli, u ovom prekoračenju do 5. oktobra je preko 40 miliona evra.

Dakle, vi ćete od 40 miliona evra deficita da spasete budžetsku rupu sa 12 miliona otpuštanjem 6.000 ljudi bez ikakvog kriterijuma, bez ikakvog plana i strategije, bez ikakvog socijalnog programa, bez ikakvog promišljanja o tome kako i na koji način država može realno da uštedi, a proizvešćete nevolju na osnovu koje će taj posao otpuštanja radnika biti veća finansijska šteta nego korist. To će vam svaki matematičar, a imaćemo prilike da raspravljamo kada dođe taj zakon na dnevni red, vrlo lako dokazati.

Prema tome, vi zamajavate javnost, maltretirate građane Srbije, namičete im kredite na osnovu kojih ćete pokrivati sopstvene deficite u naopakoj ekonomskoj politici, bez ikakve strategije, bez ikakve ideje kako ljude da uposlite, kako da ih spasete straha od gubitka posla, bez ikakve ideje kako da ljudima obezbedite sigurnu budućnost ili neku relativnu sigurnost u godinama u kojima živimo, sa elementarnim strahom od toga kako će da prežive i skrpe kraj s krajem i kako će jednog dana morati da vraćaju te pare koje ste vi, suprotno svakoj elementarnoj logici, za pogrešne namene uzeli.

To je suština u ovoj priči i ja ne bih dalje dužio o ovome iako imam još vremena, nego ću pustiti moje kolege da troše vreme poslaničke grupe koje im je na raspolaganju, da vam kažu još dva-tri detalja o svemu ovome.

Ovo se svodi na član 27. Poslovnika, zato što se radi o upravljanju tokom sednice, znate?
Prvo, moje dugme ovde treperi i uključeno je u poslednjih 15 minuta. Vi mene za tih 15 minuta ne primećujete, dajete reč drugim ljudima. U redu je što ste dali reč za replike ministru i gospodinu Tomislavu Nikoliću, jer je ta diskusija bila zanimljiva i tu dolazimo na ono zbog čega sam se javio da intervenišem o povredi Poslovnika.
Vi ste, predsednice, povredili Poslovnik, a naravno da ću se javiti za reč i po amandmanu, nakon ovoga, dakle, vi ste povredili Poslovnik time što ste nakon govora Tomislava Nikolića, njemu uputili reči koje ste mu uputili, iz kojih proističe, a uzeće se stenogram i pogledaće se, da narodni poslanik ne sme da napada Vladu, da nanosi štetu Vladi. Pa, cela ideja parlamentarizma se sastoji u tome da opozicioni poslanici nanesu što veću štetu Vladi svojim izjavama, da je napadnu i da kažu da dobro ne radi, i da možda, onda, ta Vlada svojim aktivnostima, naopakim, nanosi štetu društvu. To je pozicija opozicije.
A, vi pokušavate da se tu napravite nekim medijatorom, vodeći sednicu i radite potpuno suprotno Poslovniku, i vi nanosite štetu ugledu ovog doma. To ne biste smeli da radite. A, ono što se desilo nakon vašeg izlaganja je, apsolutno, vas demantovalo!
Čuli smo vrlo kvalitetnu raspravu i narodnog poslanika Tomislava Nikolića, koji je šef jedne grupe ovde u Parlamentu, i ministra odbrane. Svako ko je mogao da sluša ta dva izlaganja, bez obzira šta ko misli, ko je od njih bio u pravu o onome što je govorio, mogao je da čuje jednu vrlo, vrlo zanimljivu debatu. Pa, sada poslušajte sami, pogledajte sami svoj stenogram i pogledajte šta ste vi pričali.

Najlepše bih vas molio da kada se obraćate narodnim poslanicima, to radite sa uvažavanjem, kako to član 104. predviđa. Ako to ne činite, onda vi korumpirate sopstvenu funkciju na kojoj se nalazite.

Izraz korumpiranost, ne znači samo ono što je vama palo na pamet, verovatno, prema iskustvu vaših prijatelja iz vaše političke stranke iz devedesetih godina, kada je očigledno taj termin bio u nekom drugom smislu mnogo češće korišćen. Znate, vi korumpirate sopstvenu funkciju kada je ne vršite na valjan način, jer je kvarite. Termin ''korumpiranost'' znači ''iskvarenost''.

I kada se obraćate, narodnim poslanicima, bilo kome od nas, zbog toga intervenišem u smislu člana 104, vi ste prvi dužni da poštujete dostojanstvo ovog doma i da ne stavljate ljudima u reči ono što možda nisu ni izgovorili. Kada na sebe preuzmete ulogu da tumačite izraze koji su ovde upotrebljeni, onda morate voditi računa o tome, da se time uplićete u polemiku, što nije vaša funkcija.

Gospođo predsednice, vi ste uputili šefovima poslaničkih grupa, poslaničkim klubovima, jedan dopis koji sadrži Zaključak Odbora za ustavna pitanja od 29. septembra 2009. godine. Tom sastanku Odbora za ustavna pitanja ja nisam prisustvovao jer sam bio na drugom sastanku, u Strazburu, na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. I, tu piše da taj taj zaključak glasi ovako: „Neophodno je da predsednik Narodne skupštine održi sastanak sa predsednicima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini radi utvrđivanja liste prioriteta u donošenju zakona i obaveza, koje nadležni državni organi nisu ispunili u smislu člana 15. Ustavnog zakona“.
Da bismo podsetili o čemu je reč, Poslanička grupa DSS tražila je od vas pre više meseci da sazovete sednicu Odbora za ustavna pitanja na kojoj bi se razmatralo – koje to obaveze Narodna skupština nije ispunila u donošenju zakona i usklađivanju zakona sa Ustavom Srbije, a koje treba da ispuni?
Od tada smo održali dva sastanka. Jedan je bio pre dva i po meseca i sada 29. septembra, na kome je donet ovaj zaključak. Šta ste vi uradili u međuvremenu? Ovaj zaključak je nama dostavljen pre neki dan, a sednica je održana 29. septembra. Ja nisam čuo od vas da ste uopšte sazvali sastanak šefova poslaničkih grupa na kojem bi se razgovaralo o utvrđivanju liste prioriteta, niti se iz ovog zaključka vidi koji su kriterijumi. A ja ću vas podsetiti da mimo člana 15. Ustavnog zakona postoje obaveze koje Narodna skupština nije obavila, kao što je jedna od ovih koje se pominju u ovom dopisu, a to je donošenje zakona o Narodnoj skupštini.
Druga obaveza, na primer, jeste donošenje zakona o prenosu nadležnosti za AP Vojvodinu, koji, takođe, niste doneli, iako imate legitimni predlog 30 narodnih poslanika u ovoj skupštini koji mesecima čekaju stavljanje na dnevni red.
Mi smo sada u fazi redovnog zasedanja. Taj predlog formalno nije potrebno ponoviti. Potrebno je da ga vi stavite na dnevni red.
Vaše prethodno objašnjenje da to ne činite zbog toga što ne postoji mišljenje Vlade, jeste ponižavajuće za Narodnu skupštinu, jer ne postoji rok u kome Vlada treba da to mišljenje da, niti postoji obaveza da ga Vlada da. Objašnjenje koje ste tada dali, da je – mišljenje Vlade neophodno, jer je u pitanju ozbiljan i važan zakon, jeste u potpunoj kontradikciji sa vašim ponašanjem u ovom parlamentu kada je bilo reči o usvajanju drugih propisa koje su podnosile manje grupe poslanika iz vladajuće koalicije, kao što je zabrana antifašističkih skupova, koji, takođe, nije imao mišljenje Vlade, a za koji ste rado glasali, doduše, sa određenim izmenama.
Dakle, ne vidim zbog čega jedno takvo ponižavajuće obrazloženje treba da bude razlog, zbog čega se zakon o prenosu nadležnosti Vojvodine ne nađe na dnevnom redu Narodne skupštine u jesenjem zasedanju.
Ja vas najlepše molim da mi odgovorite dva pitanja – kada ćete sazvati ovaj sastanak? I to ne – sazvaću uskoro, nego recite datum. Budite hrabri, izgovorite danas datum kada će biti i u koliko sati održan sastanak šefova poslaničkih grupa sa ovom temom.
Inače, ne dolazim na sastanke šefova poslaničkih grupe koje vi sazivate, zato što su bez dnevnog reda, telefonski sazvani i na njima se dešava, po mom ranije iskustvu, samo preslušavanje vaših želja o tome kako treba da izgleda sednica Narodne skupštine i ništa se konstruktivno ne dogovara.
Kada budem bio uveren, sa vaše strane, da će se sastanak šefova poslaničkih grupa sazvati na jedan normalan način, pisanim putem, sa unapred utvrđenim dnevnim redom, sa ciljem da se na njemu nešto dogovorimo, na taj sastanak ću doći. Zato vas to pitam – kada ćete sazvati, sa ovakvim dnevnom redom, šefove poslaničkih grupa, da bih na njega mogao da dođem u ime Poslaničke grupe DSS.
Drugo pitanje – kada ćete, zaista, staviti zakone koje smo predložili mi kao poslanička grupa, zajedno sa Novom Srbijom, i kada će oni biti u redovnoj proceduri, na jednoj od sednica redovnog zasedanja Narodne skupštine?
Vi ne možete izbeći tu obavezu, ona vam sledi po Poslovniku. Ako je izbegavate, vi direktno kršite i Poslovnik i Ustav ove države. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je vrlo prosto. Potiče od činjenice da u ovom trenutku, a prema izveštaju Ministarstva finansija, imamo prekoračen budžetski deficit za četiri milijarde dinara.
Naime, bilo je predviđeno, prema rebalansu iz aprila, 70,4 milijardi dinara, a sada, u ovom trenutku, prema izveštaju koji se zove Primanja i izdaci budžeta Republike Srbije u periodu januar-septembar 2009. godine, prema Zakonu o budžetu za 2009. godinu, sa stanjem na dan 5. oktobar 2009. godine, on iznosi 74,2 milijarde dinara.
Svi vrlo dobro znamo da je suština budžetskog sistema, a na osnovu naših pozitivnih propisa, takva da se obaveze mogu preuzimati samo u okvirima koji su odobreni i dozvoljeni zakonom. Kad je ovde reč o budžetu, budžet je zakon, prema tome, ako je zakonom utvrđen deficit na 70,4 milijardi dinara, on ne može već 5. oktobra ove godine, u toku budžetske godine, da pređe taj okvir. Ako hoćemo da pređemo taj okvir, što je moguće, možemo predvideti u zakonu da bude budžetski deficit i 300 milijardi, ali onda treba pristupiti rebalansu budžeta.
Moje pitanje je vrlo prosto. Upućeno je vama, Slavice Đukić-Dejanović. Pošto znate da je obaveza Vlade Republike Srbije da ovo predloži, vi ste predsednica parlamenta i vodite računa o dnevnom redu i planovima za parlament potpuno sami, u dogovoru sa vladajućom koalicijom, navodno nas zovete na neke konsultacije, zato tamo i ne idem, što tamo nema ništa od dogovora, samo se isporuči ono što vi smislite...
Dakle, moje pitanje za vas je vrlo prosto – kada mislite da nam saopštite da li ste se čuli sa nekim iz Vlade Srbije i dogovorili oko tog rebalansa budžeta, jer je svaka tačka dnevnog reda ovde, izuzev tačaka dnevnog reda za ovu sednicu, za nas "kamera opskura", nemamo pojma šta će se desiti, pa me isto tako interesuje kada će to biti na dnevnom redu.
Ovde je predstavnik Vlade koji je ministar opšte prakse, koji zna sve, verovatno znate sve ono što zna i premijer, gospodine Milosavljeviću, pa se isto pitanje odnosi i na vas. Možete da poručite gospodinu Cvetkoviću da bi mogao i on da nam odgovori na to pitanje – kada misli da će biti rebalans budžeta, da se ne bismo brukali?
To nije novo, ali mogli bismo sa tom praksom u jednom trenutku da prekinemo, jer to, na kraju krajeva, bruka našu državu.
Stručnjaci kažu, kako domaći tako i strani, da će do kraja budžetske godine taj deficit da izađe na preko 150 milijardi dinara ako se ovako nastavi.
Dakle, potrebna nam je rasprava o rebalansu budžeta, potreban nam je rebalans budžeta, pa da onda vidimo kako se upravlja državom i kako se upravlja ekonomijom. Ovo isto pitanje smo postavili i guverneru Radovanu Jelašiću, isto pitanje ćemo postaviti i postavljamo predsedniku Saveta Državne revizorske institucije. Izvolite.

Povreda člana 100. sa vaše strane, mislim da ste povredili Poslovnik kada narodnoj poslanici Eleni Božić-Talijan niste dali da obrazloži povredu, koja se pozivala na određene članove Poslovnika. To ste obrazložili time da u članu 100. jasno stoji da se ne može dva puta ukazati na isti član Poslovnika koji je povređen.
Međutim, u članu 100. stavu 2. stoji doslovce ovako: ''Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, na koju je već ukazano.'' To ne možemo pobrkati sa članom na koji se pozivamo. Moguće je zamisliti da neko istakne isti član Poslovnika koji je povređen, a da suština povrede bude drugačija. Moguće je zamisliti, na to možemo dati koliko god hoćete primera, da pozivanje na član Poslovnika ne mora da znači ukazivanje iste povrede.
To što ste vi osnovano pretpostavili da će narodna poslanica Elena Božić-Talijan, pozivajući se na te članove, ispričati nešto na šta je već ukazano, to je vaša pretpostavka. Na osnovu pretpostavke ne možete odmah oduzeti reč. Trebalo je da saslušate makar početak obrazloženja narodne poslanice, da biste utvrdili da li ona ukazuje na baš istu povredu u postupanju predsedavajućeg kako biste onda mogli da konstatujete da su ispunjeni uslovi iz stava 2. člana 100, na osnovu čega biste mogli i imali pravo da oduzmete reč narodnom poslaniku.
Zato mislim da ste, u tom smislu, povredili Poslovnik i da je trebalo da imate malo više strpljenja, makar, nekih, 20 sekundi, da čujete da li je reč o ukazivanju na istu povredu. (Aplauz.)

 Da, moram formalno da reagujem. U članu 195. Poslovnika predviđeno je da pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini ima predsednik Vlade, u stavu 1. U stavu 2. se kaže da Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinim pitanjima po dnevnom redu na sednici Skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
Dobili smo papir u kome stoji da je za ovu raspravu i za sledeći set zakona ovlašćeni predstavnik Vlade dr Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i turizma, za šta verujem da je greška, zato što nije normalno da ministar trgovine i turizma predstavlja Vladu, mada je i to moguće, za ovakav set zakona i za ovako važnu raspravu o Strategiji odbrane i bezbednosti.
Verujući da je greška i da se ona može otkloniti, zato vam i ukazujem na tu grešku, i predlažem da se sednica normalno nastavi, kao što je i do sada trajala, nadam se da će ovo biti jedini prekid sednice, ovo je moja primedba, a da se u međuvremenu pribavi ispravka ...…zato što smatram da je nemoguće ovo, tačno.
Dakle, da se pribavi ispravka ovog obaveštenja u kome bi stajalo da Vlada određuje Dragana Šutanovca, ministra odbrane, da bude ovlašćeni predstavnik Vlade.
To, prosto, mora da se uradi. Pa, ako nije moguće odmah, onda neka bude u popodnevnom delu sednice. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dve strategije. Izglasali ste da se o njima raspravlja u jednoj skupštinskoj raspravi. Ima možda tome i razloga, to ima nekih međusobnih uslovljenosti, ali bi bilo bolje da nije tako. Prvo, što se može sa formalne strane uočiti, a to nije glavna primedba, jeste da Strategija nacionalne bezbednosti, način kako je ovde nama predočena, u formi u kojoj je predočena, nema neposrednu zasnovanost na Ustavu Republike Srbije sa članom 99. tačkom 9) Ustava Srbije.
Tamo izričito piše da Narodna skupština usvaja strategiju odbrane. Kao što ste vi, gospodine ministre, u nekim vašim prethodnim izlaganjima u toku dana rekli, ni nacionalna bezbednost, ni služba bezbednosti, ni ostale stvari nisu isti pojmovi i valja ih razgraničiti. Kada je reč o Strategiji odbrane, ona u sebi podrazumeva određene aspekte bezbednosti. Bez toga se to ne može ni raspravljati.
U svakom slučaju, mislim da forma u kojoj je ovaj dokument predložen nije dobra. To ne može biti suštinska primedba. Naravno, ono što smo primetili da nije dobro u ovom tekstu, to je da je nesistematičan, da postoji izvesna konfuzija, da postoji čak izvesna kontradiktornost i protivurečnost u samom tekstu. Način na koji je tekst pisan, stiče se utisak, kao da je neka vrsta političkog odgovora ljudi koji tako vide politiku države i razvoj strategije na dnevnopolitičke izazove. Onda to nije strategija. Onda to može biti neki drugi dokument koji na vaš predlog donosi Narodna skupština, ali strategija, u tom smislu, ne može biti. Strategije su uglavnom kratkoročni, odnosno dugoročni dokumenti. Njih treba da se pridržava država Srbija, a obaveza proističe iz volje Narodne skupštine.
Kakav je odnos između državne politike i Strategije nacionalne bezbednosti, to se iz sadržaja ovog teksta ne može jasno zaključiti. Ono što je interesantno, na primer, to je da, kada se pročitaju rizici i pretnje, u drugoj glavi, na strani 6, vidi se da ne postoji nijedan kriterijum po kojem se ti izazovi i pretnje mogu sistematizovati. Kada se dođe do toga šta su ti izazovi i pretnje, onda se propušta u ovoj strategiji bezbednosti da se navede nešto što bi u jednom ozbiljnom dokumentu moralo biti.
Da li vi mislite da u rizik ili pretnju ne spada jedno političko međunarodno državno okruženje i politička volja drugih zemalja koje imaju određene interese koji se ne moraju poklopiti sa suštinskim interesima naše države. Da li određene aktivnosti tih zemalja, preko njihovih informativno-bezbednosnih agencija i drugih službi, ne mogu biti od uticaja na razvoj ukupne političke situacije i stabilnosti u našoj državi? Ovo nije priča i o nekakvoj paranoji, ni o međunarodnoj zaveri. Ovo što vam govorim je nešto što je uobičajeno, normalno, i na ovako nešto se uvek u svetu obraća dužna pažnja.
Šta je sa, recimo, primerima pretnji pojedinim sankcijama? To smo iskusili. Neću da ulazim u polemiku ko je za to kriv, ali to su iskustva ove države. Šta se dešava sa određenim međunarodnim uslovljavanjima i ucenjivanjima? Mi ovde vodimo politiku, različitu između nas u ovoj državi, gde jedna politička grupacija, u koju spada više stranaka, tvrdi kako pojedine međunarodne organizacije ili države u svetu imaju određeni cilj, ali da ne vrše nikakav pritisak na našu zemlju, recimo, u kontekstu priznavanja ili samopriznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. To, nemojte se zavaravati, naprosto nije tačno.
Kada se postavljaju određeni uslovi našoj državi, koji su neuobičajeni u odnosu na druge uslove koje druge zemlje imaju kada je reč o učlanjenju u EU, videće se da ti uslovi ponešto odudaraju, zbog posebnosti našeg slučaja. Ta posebnost našeg slučaja se u izjavama pojedinih zvaničnika EU i pojedinih država očitava u tome što manje ili više neki od njih otvoreno kažu da Srbija neće ući u EU dok ne prizna Kosovo i Metohiju, a onda neko sa najvišeg zvaničnog mesta, iz Evropske komisije, to demantuje.
Ni građanima Srbije, ni nama koji se bavimo politikom u njihovo ime, nije lako da to slušamo. Ako vi mislite da te permanentne pretnje pojedinih zvaničnika nisu izraz određenog pritiska, onda se varate, a mislim da to i ne mislite, prosto nećete da priznate.
Dakle, ne može se jedno takvo okruženje, jedna takva vrsta pritiska prenebregnuti u strateškom dokumentu. Ovim ništa nisam rekao, ni kako treba postupiti. To je bilo na vama da kažete, ali vi to niste rekli. Recimo, kažete da je opasnost od oružane agresije na Republiku Srbiju znatno smanjena. Jeste u odnosu na, recimo, 1999. godinu, ali šta znači izraz "znatno smanjena"? Mi imamo određeni geopolitički problem na terenu. Vi znate u kakvoj su konekciji državni interesi Republike Albanije i pitanje Kosova i Metohije, koje je deo teritorije Republike Srbije. Ne kažem da je to varnica koja može da izazove oružani sukob, ali da se zanemari taj momenat i da se on nigde ne obradi makar u tri rečenice, to je za mene neshvatljivo.
Druga stvar, treba kod ovakvih dokumenata, umesto da nabrajamo univerzalna načela, da pomislimo o tome da postoje određena načela koja možemo da pomenemo u ovim dokumentima, a koja su direktno vezana za naše uslove i naše potrebe. Nemoguće je da ova Narodna skupština usvoji dokument o vojnoj neutralnosti Srbije, a da se "v" od vojne neutralnosti Srbije u oba ova dokumenta nigde ne nalazi, naročito u Strategiji odbrane. Koji je koncept?
Iz svega toga proističe da su ova dva dokumenta, naročito Strategija odbrane, koja je, navodno, cilj učlanjenje u međunarodne organizacije, što ne može biti strategija odbrane, to može biti samo političko okruženje spram kojeg se formira određena strategija odbrane, to ne može biti cilj po sebi, kako se onda mi odnosimo prema sopstvenim dokumentima koja smo usvojili i to najbolje pokazuje šta je politička namera ovog dokumenta.
Moj uvaženi kolega Ostojić ima drugačije mišljenje – da ova skupština treba da se izjasni o tome odrešito i otvoreno da jesmo za učlanjenje u jedan političko vojni savez, kao što je NATO. Naravno, mi politički mislimo drugačije, kao što sam uveren da i većina građana Srbije misli da mi ne treba da budemo članica tog vojnopolitičkog saveza. Ali, na ovaj način, na koji se ovde pristupa ovom dokumentu, ispada da je ovo jedna vrsta psihološke pripreme za takve poteze. Prosto taj utisak odavde preovlađuje. Zato i nema sistematičnosti, zato i nema ozbiljnog dokumenta, nego je on korišćen i koristi se danas na ovoj sednici Skupštine u dnevnopolitičke svrhe.
Za razliku od zakona koje ste podneli, kojima se može nešto prigovoriti, koji će biti na dnevnom redu narednih dana i o čijoj utemeljenosti i dobrim i lošim stranama možemo govoriti, ovo su neozbiljni dokumenti, ovo nije nešto što je ozbiljno, a u onom delu u kojem je ozbiljna, tog dela se i bojimo.

Mi smo u aprilu ove godine tražili sednicu Narodne skupštine koja bi bila posvećena raspravi o platformi sa MMF.
Vlada Srbije je krenula u taj aranžman na taj način što prethodno nije održala ni jednu jedinu sednicu Vlade, na kojoj bi se donela odluka o ulasku u aranžman sa MMF, što je megaskandal. Na to smo ukazivali ranije postavljanjem ovakvih poslaničkih pitanja.
Do dan-danas se niko iz Vlade nije udostojio da nam odgovori na pitanje kako je to uopšte bilo moguće? Kako to može po bilo kakvom poslovniku, po bilo kakvim pravilima igre po kojima se Vlada ponaša, da se tako šta dogodi? Vidite, kada mogu telefonske sednice, valjda može i to?
Kasnije je došlo do određenih odluka Vlade vezano za aranžman sa MMF, koje su trebalo da opravdaju ono što je prethodno dogovoreno bez takvih odluka i u aranžman u koji se ušlo, a do dana današnjeg mi ne znamo sve elemente tog aranžmana. Ministarka Dragutinović je o tome nešto govorila krajnje ad hok u toku rasprave, odgovarajući na pojedina pitanja, ali mi do dan-danas nismo videli - nikakvu strategiju Vlade Srbije za izlazak iz krize, što smo takođe tražili da se ovde raspravi; do dana današnjeg nismo videli šta su tačno ti elementi.
Vlada Srbije, prema onome što mi možemo da vidimo, a ne prema onome čime se Vlada Srbije hvali, nema nikakvu strategiju za očuvanje ekonomske politike, niti ima ikakvu ekonomsku politiku.
Kakva može biti ekonomska politika Vlade kada dva meseca nakon tog aprila o kojem danas govorim ništa nije urađeno na onim obećanjima koja su tad data u okvirima onoga što je Vlada predstavljala kao navodne mere ekonomske politike do dana današnjeg.
Nije došlo do smanjenja administracije, nasuprot tome, donose se i predlažu se zakoni u ovom istom domu, u Narodnoj skupštini, koji praktično znače veće troškove za budžet Srbije. Pogledajte samo te silne agencije, te silne regionalne agencije koje će se formirati zato što to traži jedan ministar u Vladi, lider jedne političke stranke, koji ovih dana ucenjuje vladajuću koaliciju jednim skaradnim zakonom o informisanju. Pogledajte kako se umnožavaju troškovi države, umesto da se smanjuju.
Pogledajte samo okolnost da ministarka finansija kaže da će se povećati PDV, da će se povećati porez na dohodak, da će se krenuti u aranžman sa MMF i drugim međunarodnim institucijama radi zaštite budžeta, tj. Popunjavanja budžeta.
S druge strane, Mlađan Dinkić, koji je valjda nešto u toj Vladi, kaže da nema šanse da dođe do povećanja PDV.
S treće strane, imamo Krkobabića, koji stalno isto kao baba o uštipcima govori o tome da nema šanse da se smanje penzije.
Kada saberete te tri okolnosti, hajde samo odgovorite najracionalnije na pitanje šta je ekonomska politika Vlade Srbije, gde se ona nalazi, kada ćemo je videti?
Da li je to što sam maločas naveo ekonomska politika Vlade? Ako je to ekonomska politika Vlade, onda građani ove države imaju ozbiljnog osnova da strahuju za svoju egzistenciju, jer Vlada koja vodi takvu ekonomsku politiku, ništa drugo građanima ne najavljuje nego kompletan privredni kolaps i osiromašenje.
Svi građani ove države znaju, barem ogromna većina, za razliku od izuzetne manjine privilegovanih, da im je nakon godinu dana danas gore nego što im je bilo.
Niko se danas normalan ne može pohvaliti da živi bolje nego što je živeo pre godinu dana. Za razliku od pre godinu i po dana kada su ljudi mogli da se pohvale da makar malo žive bolje nego pre tri godine, recimo, ili dve.
To su posledice vaše vlasti, a dalje posledice su histerija i panika koja vas hvata, jer ne možete da se suočite sa ovim činjenicama, ne možete da se suočite s tim da će ovo neko izneti građanima i objasniti im šta se dešava, pa ste se setili da treba da pozatvarate medije u Srbiji i da ih počistite gvozdenom metlom. Lepo ste počeli ovo da radite ...

Gospodine ministre, jasne su namere iz člana 18, da privredno društvo bude mehanizam putem koga će nacionalni saveti dospeti do stadijuma da izdaju javno glasilo. Problem je u tome što, ako već pravimo specijalne odredbe i ako doživljavamo nacionalne savete kao politiku, kao što ste vi rekli, a što mi mislimo da ne bi trebalo da bude, onda ostanite dosledni vašoj ideji, pa napravite leks specijalis.
Znam da odredbe u našem pravnom sistemu, uzmite samo zakon o informisanju, jesu takve da ne daju mogućnost lokalnim samoupravama da više izdaju glasila na način na koji su izdavale ranije. Televizijske stanice lokalnih medija se privatizuju. Iza javnog glasila mora stajati privredni subjekat kao osnivač. Da li to mora biti u svakom slučaju tako? Naravno, od vaše kreativnosti i kreativnosti razmišljanja ovog doma, koji je zakonodavac, zavise rešenja koja se primenjuju.
Ovo što ovde piše izaziva zabunu, pa se onda smatra da je mehanizam, to je zapravo bio naš stav, da se mehanizam kojim se ostvaruje pravo proklamovano članom 75. Ustava Republike Srbije u ovom konkretnom slučaju, s obzirom na okolnosti, pojavljuje kao nezgrapno i čudno rešenje. Zašto niste posegli za nekim drugim sredstvom, pa makar imalo i snagu leks specijalisa u ovoj oblasti, da se ovo pitanje obezbedi na drugi način? Ako nacionalni savet može osnovati privredno društvo koje bi osnovalo glasilo, zbog čega nacionalni savet ne bi osnovao glasilo? Vrlo prosto pitanje. Je l' to zabranjeno Ustavom? Nije.
Hoću da vam kažem da postoje jednostavni mehanizmi kojim se određena pitanja mogu rešiti, ako postoji malo dobre volje i ako se malo potrudimo da razmislimo. Ovo što ste vi tumačili kao proširenje prava nije zapravo proširenje prava, nego jedan izlazak iz okvira koji piše u članu 75. Mi razumemo da se svaka od stavki navedena u članu 75. Ustava da dalje razrađivati u zakonu koji se donosi na osnovu člana 75. Ustava. Ali, onda moramo voditi računa kako se za tu specijalnu situaciju, za tu specijalnu priliku mogu stvari postaviti na svoje noge. Zašto se moramo uvek služiti nečim drugim da bi na poseban način izveli rešenje koje želimo.
Dakle, to je bila ideja da se malo razmisli na taj način, a opet vam ponavljam duboko smo uvereni da nacionalni saveti ne bi smeli u tom kontekstu da predstavljaju politička tela, jer ako bi to bilo tačno, onda bi ta konsekvenca mogla da se dosledno primeni i na sve druge grane političkog ispoljavanja života počevši od načina organizacije vlasti u lokalnoj samoupravi itd. To prosto nije ideja ili se barem nadam da nije ideja.

 Dakle, ovde se opet vraćamo na ono pitanje o kome smo razgovarali pre nekih 45 minuta. To je pitanje korpusa prava nacionalnih saveta i šta oni mogu sve da učine.
Rekli ste od nadležnosti u oblasti obaveštavanja da imaju osnivačka prava i videli ste ta osnivačka prava na jedan način koji nije nelogičan, sa aspekta vašeg razmišljanja, pa i sa nekog mog aspekta razmišljanja o tim stvarima to je prvo što bi mi palo na pamet, da im se omogući da osnuju privredno društvo ili kakvu ustanovu koja bi mogla da osnuje glasilo.
Šta je međutim ovde problem? Ovde je problem što se nacionalni saveti u ovom kontekstu doživljavaju kao par ekselans politička tela. Na nacionalne savete će očigledno imati uticaj, a njihovo formiranje, politički subjekti, pre svega političke stranke koje reprezentuju interese nacionalnih manjina u određenim područjima države. Slažem se da je potpuno svejedno da li je to Vojvodina ili neki drugi kraj naše zemlje.
Ako je u pitanju politički uticaj, nije teško izvesti zaključak da i onda ispunjavajući ovu pravnu normu iz člana 18. zakona, pojedine političke stranke nacionalnih manjina su imale na ovaj način blanko politički uticaj na realizaciju i ostvarivanje javnog glasila.
Mislim da to nije ni fer ni korektno. Mislim da to nije u duhu, ni u skladu sa našim pravnim sistemom.
Onda se vraćamo na to kako čitamo odredbe člana 75. stav 2, pa se kaže - putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, misli se na pripadnike nacionalnih manjina, niko ne govori o političkim strankama, ali svakako moramo voditi računa o načinu i mehanizmu kako se prave nacionalni saveti, o onome što ste predložili u zakonu, one dve forme na koji način se to da realizovati, pa onda nije teško doći do zaključka ko će imati predominantnu ulogu u funkcionisanju nacionalnih saveta.
Onda se kaže - pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih predstavnika, što je ovde slučaj, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, u skladu sa zakonom.
Hajde sada da vidimo kako ste vi odavde iz ove ustavno-pravne norme izvukli zaključak da nacionalni saveti treba da osnivaju privredna društva ili ustanove, a sa ciljem da one postanu osnivači javnih glasila, jer se samo na taj način može javno glasilo i osnovati.
Zaista ne mogu to da pronađem ovde, pored najbolje volje, niti mogu da vidim da je način na koji se utiče ili odlučuje o pojedinim pitanjima, ili učestvuje u odlučivanju o pojedinim pitanjima vezanim za obaveštavanje, da se to može činiti na ovaj način i da je to ono što proizilazi iz duha ustavne norme.
Ako to pravilo primenite u ovom slučaju, onda ste učinili nešto što bi bila ne pozitivna diskriminacija, nego flagrantna diskriminacija građana Srbije u ovoj oblasti.
Mislim da ova odredba čak ne može pretrpeti ni ustavnu proveru. Kada bi Ustavni sud radio na način na koji treba da radi Ustavni sud jedne države, on ovakvu normu ne bi ostavio u pravnom životu. Naravno, možemo čitati jedan isti propis na nekoliko načina. Stara je izreka - tri pravnika, pet mišljenja.
Nisam sklon tome da odredbe koje se tiču ljudskih prava, a svakako i prava nacionalnih manjina, u tom kontekstu tumačim restriktivno i to ne bih nikad činio.
Ali, mislim da se ovde ne radi o nerestriktivnom tumačenju, nego se ovde radi o jednom tumačenju koje se izvodi iz nekih političkih motiva koje vi očigledno, ne vi lično, nego mislim na konstelaciju na vlasti, ima u kontekstu određenih dogovora sa pojedinim političkim strankama u Srbiji, a ne nacionalnim manjinama.
Tu vrstu dijaloga vi ne možete ni da napravite, prosto niste za to ni sposobni, ne vi lično, nego sa pozicije vaše u državi, niti to postoji kao mogućnost.
Vi ste, dakle, ovde uveli nešto što bi bila diskriminacija ostatka Srbije, što bi bila diskriminacija i lokalne samouprave, čak i mimo onih propisa koje Zakon o lokalnoj samoupravi obezbeđuje u određenim slučajevima kada su u pitanju one opštine u kojima postoje nacionalne manjine.
Mislim da ste se ovde preigrali. Mislim da ste ovde otišli korak dalje, a neko nesebično zalaganje za to da se ne nacionalnim manjinama, nego čitaj političkim strankama, šta god vi rekli, ovo je vrlo jasno, obezbedi dominantan uticaj u medijskoj sferi, i to na ovaj vrlo neposredan način, to ste prosto mogli učiniti na neki drugi način, ali se niste setili, da vas mi učimo kako, danas nam ne pada na pamet. Da smo mi na vlasti, verovatno bi našli odgovarajući kompromis koji bi bio u skladu sa Ustavom i koji bi bio u skladu sa pravnim poretkom.
Još jedna stvar. Vi ste ovde rekli u članu 18 - nacionalni savet može, na način utvrđen zakonom, samostalno, verovatno ovim zakonom, pošto ne vidim na koji drugi zakon preferirate, samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, štampanja, reprodukcije snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača.
Hoćete da nas ubedite da ste ovim ograničili pravo nacionalnih saveta da kada osnuju privredno društvo da ga mogu isključivo registrovati za ove svrhe. Kako to i zašto? To ne mogu da razumem, pored najbolje volje.
Dakle, sa druge strane, kako ih možete u tome ograničiti? Gde vam Ustav daje pravo da ijednom subjektu u ovoj državi, pa makar to bio i nacionalni savet, ograničite pravo na ove oblasti? Zašto oni ne mogu osnovati privredno društvo da se bavi nečim drugim? Možda i mogu.
Zaboravili ste još jednu odredbu člana 75. Ustava i jedan deo rečenice koji sam pročitao, gde se kaže - učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za kulturu, obrazovanje itd. neposredna ili preko svojih predstavnika. Ovde se radi o nacionalnim savetima.
Svaki pripadnik nacionalne manjine, svaka nacionalna manjina se može organizovati kroz ove oblike, a može se organizovati i na druge načine, a osnivanje glasila u Srbiji je slobodno, osnivanje privrednih društava je slobodno, ono ne može podlegati, sem onim opštim ograničenjima, nikakvim drugim ograničenjima, niti se ovakim zakonom one mogu postaviti.
Dakle, ako ste me pažljivo slušali, s koje god strane da okrenete ovo i kakvu god apologetiku primenite, ono će pokazati jednu izvesnu šupljinu.
Dakle, jednostavno mislimo da ova odredba kako je predviđeno nije dobra, da ne proizvodi svoj pravi efekat i pravi smisao za zadovoljenje interesa pripadnika nacionalne manjine koja treba da zaštite svoja prava garantovana Ustavom, nego će se u praksi izvesti u izvesnu vrstu lokalnom medijskog terora pojedinih političkih grupa.
To je ono što će se u praksi pokazati, čak i suprotno volji pojedinih pripadnika manjinskih zajednica, a mislim da to ne bi trebalo da bude cilj zakona kojim se razrađuje odredba člana 75. Ustava. Mi bismo uvek bili spremni s vama i s bilo kim da razgovaramo o punoj meri realizacije svih prava iz Ustava, čak i nešto što u Ustavu i ne piše, ukoliko ta proširena prava mogu biti od koristi pripadnicima nacionalne manjine.
Moramo jako voditi računa o tome šta pišemo, jer naoko zadovoljavanje nekih potreba koje ovako na prvi pogled deluje na način kako ste vi to predvideli, vrlo lako kasnije može da se izvrgne u svoju suprotnost, pa kada se to u praksi dogodi, onda ćemo mi ili vi, ili već ko god bude bio na toj poziciji tog dana kada to pokaže svoju suprotnost, razmišljati o tome kako da norme promenimo, a da one te svoje negativne efekte u realnosti ne iskazuju.
To je ono o čemu treba misliti u startu, a ne kada se stvari počnu dešavati. To je ono zbog čega smo mi bili vrlo oprezni kada je reč o ovoj odredbi i zbog toga smo bili vrlo kritični kada je reč o ovoj odredbi. Zato i postoje ovakvi amandmani koje smo mi podneli. Na vama je da ih prihvatite ili ne, na vama je da date apologetiku koja vam odgovara, ali mi mislimo da ovo nije dobra norma.

Hteo bih repliku na ministrovo izlaganje, ako ne koristio bih vreme grupe.