Meni je potpuno jasno zbog čega amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili brisanje celog člana, ali to smo uradili da bi podstakli raspravu o ovom pitanju, zato što smatramo da je ovo vrlo važna stvar.
Naime, uvereni smo da je objektivna odgovornost roditelja za prekršaj koji učini dete, anahrona odredba i da nije u skladu sa savremenim civilizacijskim trendovima. Ona postoji u važećem zakonu. U važeći zakon je ušla tako što je bila prepisana iz prethodnog, prethodni iz socijalističkog, itd.
Znam da u pravu postoji objektivna odgovornost za delikt i ona se propisuje samo izuzetno. Daću vam jedan primer. Objektivna odgovornost za delikt postoji u slučaju objektivne odgovornosti organizatora skupa, na primer. On bez obzira da li je želeo ili nije želeo nered, štetu koja nastane ili kakvu protivpravnost koja se iz tog skupa izrodi, on ima određenu objektivnu odgovornost.
Mi držimo do toga da roditelji moraju imati odgovornost za ponašanje sopstvene dece, nad kojima su dužni da vrše nadzor, ali se postavlja pitanje, da li u skladu sa civilizacijskim trendovima, da li je anahrona norma u koju se konstituiše odgovornost za konkretan prekršaj lica, koji taj prekršaj uopšte nije učinilo?
Dakle, ovo otvara neka pitanja. Prvo pitanje koje se otvara, jeste može li se u našem pravu propisati odgovornost roditelja za ne vršenje nadzora, da to bude prekršaj sui generis, pa makar bio propisan i opštim Zakonom o prekršajima, a da kazna bude odrediva u odnosu na onaj prekršaj čije je biće ostvareno činjenjem maloletnog lica, nad kojim on može da vrši nadzor. To bi bilo nešto sasvim drugo, tu bi se konstituisao prekršaj sui generis za roditelja i ne bi odgovarao za tuđ prekršaj, nego za sopstveni prekršaj koji se sastoji u ne vršenju nadzora, to je jedna ideja za razmišljanje.
Druga mogućnost je da se u ovom domenu potpuno izbegne prekršajna odgovornost za tuđe delo, pa makar to bilo i delo koje je učinilo maloletno lice, tj. lice koje je dete, dete do 14 godina. Ali, svakako to ne znači izbegavanje materijalne odgovornosti koja proističe iz utvrđenog delikta. Dakle, delikt postoji. Materijalna odgovornost može da postoji.
Daću vam sada par konkretnih primera i kroz te primere bih završio. Ako dete do 14 godina starosti učini kakav prekršaj, na primer, igrajući se sa decom u dvorištu šutne loptu i tom loptom ošteti uličnu rasvetu, time napravi štetu, a s druge strane i prekrši odredbe o javnom redu i miru, tu se sad postavlja pitanje, pošto to lice ne može prekršajno da odgovora, dete do 14 godina, kako tu konstituisati prekršajnu odgovornost roditelja kao da je samo šutnulo loptu i napravilo tu štetu? Po nama, to je nemoguće. Moguće je konstituisati odgovornost za naknadu te štete na strani roditelja. On može da naknadi materijalnu štetu koja je tom radnjom učinjena, ali da odgovara za prekršaj u pogledu kršenja javnog reda i mira, ne može. Ali, ukoliko je roditelj bio, kao što ovde zakon i kaže – on će odgovarati za taj prekršaj, kazniće se za taj prekršaj kao da ga je sam učinio, roditelj, tu se misli na hranitelje, staratelje, itd, ako je bio u mogućnosti da takav nadzor vrši. E, ta kaučuk norma, da li je on bio u mogućnosti da nadzor vrši ili ne, može se različito tumačiti. U sadašnjoj praksi sudova nema preterano slučajeva u kojima se utvrdilo, bar po mojim saznanjima, da je neko, ili se pretpostavilo, da je on u svakom pogledu mogao da vrši taj nadzor.
Znate na šta se to odnosi? To se odnosi na situaciju kada roditelj ide s detetom, dete mu je pri ruci, a uprkos njegovom prisustvu i nadzoru koji vrši, znači on ga je mogao i vršio ga je, dete učini neki prekršaj. Ali, onda se postavlja pitanje da li to ovako treba uopšte propisati? Da li je onda u tom slučaju sam taj roditelj učinio prekršaj posebne vrste za koji ga treba kazniti? Na stranu materijalna odgovornost za štetu koja može da nastane. Ili može doći do zloupotreba, pa da onda sud, postupajući sud, proceni da prekršaj koji je učinilo maloletno lice, da će roditelj uvek biti odgovoran i da je uvek mogao biti u stanju da vrši taj nadzor ako je teoretski to dete moglo biti pod njegovim nadzorom ili pod njegovim staranjem u datom momentu. Recimo, pustio ga je na ulicu da se igra fudbala sa vršnjacima i napravili su štetu na javnom objektu, prekršili javni red i mir, nastalo je biće prekršaja a sud može da kaže da je taj roditelj odgovoran za taj prekršaj i da se ima za taj prekršaj kazniti.
Isto važi i u slučaju ako maloletno dete izađe u dvorište da se igra, naiđe njegov malo stariji vršnjak, u ovom primeru koji je DSS izlagao o visinama kazni, to je taj primer koji je Dejan Mihajlov izneo, dakle, on njemu da motocikl, nagovori ga da sedne, on vozi motocikl bez dozvole, ima 13 i po godina, prođe kroz dva crvena svetla, napravi još niz prekršaja usput i vrati se kući, dakle, ko odgovara za taj prekršaj? Ako roditelj nije bio s njim i nije ga okuražio ili mrtav hladan gledao kako seda na taj motor, čitajući ove odredbe zakona ne bi trebalo da odgovara za prekršaj. Ali, gde tu ima garancija? Može li sud da proceni da je on možda mogao da ga spreči, da je možda mogao da vrši taj nadzor? Kako izgleda ta kaučuk norma u praksi – a mogao je da vrši nadzor, bio je u prilici da vrši nadzor? Kako mi to možemo da znamo? Vrlo teško.
Mislimo da je rešenje u nečem drugom – da ovu anahronu normu treba izbaciti, treba izbeći objektivnu odgovornost za tuđi delikt, konstituisati eventualno odgovornost za sopstveni delikt, koji bi se sastojao u nevršenju nadzora, opisati taj prekršaj u zakonu, dati odgovarajuću kaznu ili uputiti na odgovarajuću kaznu, način na koji bi se okrivljeni kaznio, ne brkati to sa objektivnom odgovornošću za dete i svakako ostaviti materijalnu odgovornost za štetu koja je nastala jer to, na kraju krajeva, nije ni predmet ovog zakona.
Dakle, mi vas zaista molimo da o ovome u budućnosti razmislite i da učinimo šta je potrebno da se napravi jedna modernija, bolja i efikasnija norma, koja ne bi išla tragom objektivne odgovornosti za tuđi prekršaj.