Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6854">Miloš Aligrudić</a>

Miloš Aligrudić

Nova Demokratska stranka Srbije

Govori

Moram da skrenem pažnju, ovo je krucijalna stvar. Vrlo ću kratko, ali najvažnije.
Nije tačno što piše u članu 12. Znači, elementarno nije tačno da pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, zdravstvene ustanove i slobodan izbor predloženih medicinskih mera itd. Nije tačno do sada. Onog dana kada ovaj zakon stupi na snagu, ta je odredba mrtvo slovo na papiru. Neće biti tačno ni od tada na dalje. Promenite sistemske zakone, dobićete tačan iskaz u članu 12.
Kako vi možete kao pacijent da imate pravo na slobodan izbor lekara, kada sa svojom zdravstvenom knjižicom koju overava samo Fond ne možete da odete u privatnu ustanovu i izaberete svog lekara koga želite? Pa, gde vam je tu slobodan izbor? Nije tačno.
Samo mali doprinos. Dakle, pisano ili pismeno? Pismeno je imenica. Možda to i gledaoci ne znaju toliko, ali u pravnoj terminologiji pismeno je imenica i označava dokument koji je pisan. Znate, pismeno pošaljete na određenu adresu. To je zakonski izraz. Ne može biti pismenim putem, može putem pismena koje je napisano. Ne može pismenim putem. Da li me razumete?
Oni iz zakonodavstva, a vi ste mi to na odboru rekli, koji su se založili za to da piše pismenim putem, verujte mi, a i njima, evo, preko prenosa saopštavam, da pojma nemaju šta pričaju. Pismeno je dokument, izraz iz prava. Jedan tekst, jedno rešenje iz suda koje vi odbijate je vrsta pismenog. Moja žalba je pismeno ili pismeno, ne znam kako ćemo ga akcentovati. Ne mogu ja to pismeno da pišem pismenim putem, nego ga pisanim putem stvaram.
Možete da napišete u rečenici – pacijent može dati pristanak itd. izričito, pa u zagradi usmeno ili putem pismena, a ne možete pismenim putem. Razumete me? To vi niste prihvatili i sa indignacijom ste odbili ove amandmane koji vas upućuju na pravila jezika i objašnjavaju čak i pravne termine koji su ukorenjeni u naše zakonodavstvo. Ne da nisu u pravu, nego veze sa mozgom nemaju.
U redu. U ovom članu 24. to je vrlo, vrlo zanimljivo. Tu se postavlja više pitanja.
Prvo je pitanje sposobnosti dece posle navršene 15 godine, od navršene 15 godine, da mogu da preduzimaju sami neke korake u svom životu, da se u određenom segmentu, određenom sektoru svog života sami o sebi staraju. To pitanje će izazvati uvek polemiku i tu ćemo uvek imati različitih tumačenja. Jedno je šta mi mislimo o tome, drugo je šta je naša država kao međunarodnu obavezu već preuzela, treće je da li smo na putu da preuzmemo neku obavezu itd.
Međutim, ono što sam imao je pitanje za vas na samom Odboru, a što ga imam i danas i to je ostalo da lebdi u vazduhu. Pitanje je vrlo prosto. Priznali ste da je ova odredba mehanički prepisana iz međunarodnog dokumenta, a u kontekstu domaćeg prava, prava pacijenata, hoću da vas pitam šta ova odredba člana 24. u suštini znači?
Vi u prvom stavu kažete, citiram – dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podatka koji se nalazi u njegovoj medicinskoj dokumentaciji. Šta to neposredno kaže? Dakle, sve što piše u kartonu, za lice koje je navršilo 15 godina života, automatski se smatra da je to njegov poverljivi podatak. Jer, kaže se – ima pravo. Kad neko ima pravo na nešto, onda zakon, garantujući mu to pravo, uzima da je to jedna njegova opšta osobina, ili posebna osobina u odnosu na konkretnu stvar. Znači, ima pravo na poverljivost podataka.
Postavlja se onda pitanje – da li dete koje je mlađe od 15 godina ima pravo na poverljivost podataka? Pravnim tumačenjem teksta koji ste napisali ispada da nema, a ja ću vam dokazati vrlo prosto da svako lice koje je subjekt prava, a to je i novorođenče, ima pravo na poverljivost podataka. Znači, novorođenče koje još uvek ne zna da postoji, ne zna za sebe, nije uspelo da se izrazi u životu kao realni subjekt u međusobnoj komunikaciji, ono je subjekt prava i ima pravo na poverljivost podataka. Ali, sada se postavlja pitanje – ko je zaštitnik njegovog prava na poverljivost podatka? Zaštitnici su zakonski zastupnici.
Dakle, i lice od 12 godina, od osam, od tri meseca, ima pravo na poverljivost svog podatka, jedino se postavlja pitanje – kako, preko kog instrumenta ono štiti to svoje pravo? To pravo ne proističe iz ovog zakona, šta god vi napisali. To pravo proističe iz drugih normi koje je ovaj parlament usvojio i koje su međunarodne konvencije koje smo mi potpisali podrazumevale.
Sad se postavlja pitanje – šta vi hoćete stavom 1, šta hoćete ovom odredbom? Da konstituišete neko posebno pravo za lice starije od 15 godina na poverljivost podatka? Ako to hoćete, to je potpuno besmisleno, zato što to pravo to lice već automatski ima, odredbama ovog istog zakona koji govori o pravima pacijenata, bez obzira na starost. Samo je pitanje kako će on to svoje pravo da ostvari.
Šta ste vi možda hteli ovom normom? Sad idemo na to. Ovo što piše, ne znači ništa. A, šta ste vi možda hteli? Vi ste možda hteli da kažete da lice koje je starije od 15 godina možda želi, možda hoće ili ima potrebu da svoj podatak iz medicinske dokumentacije zaštiti i prema onima koji imaju zakonsku obavezu da vode računa o tom detetu. I prema roditeljima. Možda ste to hteli. I najverovatnije ste to hteli. Iz diskusije koju smo vodili, ispadne da je to tako.
Međutim, ako je to tako i ako je istinit vaš stav koji ste naveli, vaša pozicija u stavu dva, gde kažete da će nadležni zdravstveni radnik, tj. onaj koji prima dete u ordinaciju odlučiti po zahtevu deteta da li će, ili neće informaciju, praktično, sakriti od roditelja, onda ispadne da je tu potreban zahtev deteta. To onda ruši vašu ideju, ako je ona bila, o generalnoj zaštiti poverljivosti podataka dece starije od 15 godina, jer to onda znači da svako dete mora da postavi zahtev da mu se podatak zaštiti u odnosu na roditelje. U odnosu na roditelje, ne pričam u odnosu na treće lice iz sveta, nego u odnosu na roditelje. Mora da postavi takav zahtev, jer ako ga ne postavi izričito, to znači da će taj podatak biti dostupan roditeljima, bez obzira na stav jedan. Iz toga proističe sledeće. Nema generalne zabrane za roditelje da pogledaju u medicinsku dokumentaciju svoje dece starije od 15 godina, da bi do te zabrane koju samo dete postavi došlo, mora da postavi zahtev. Jeste li to hteli? Ako ste to hteli, slažem se.
Ali postoji jedna druga stvar sa kojom se ne slažem ovde, a to je način na koji se to pravo ili taj zahtev realizuje. Ako je to ono što ste hteli, onda kako se to realizuje? Mislim da ne pije vodu, da je tanka stvar ovde da će lekar određene specijalnosti, ili lekar specijalista opšte prakse, jer to je specijalnost, biti u situaciji da prosuđuje nekoliko stvari.
Prvo, sposobnost za rasuđivanje. To da kažemo da na neki način može, ali i to mu se stavlja u obavezu, da procenjuje ne samo sa medicinskog aspekta ono što ste mu ovde stavili u zadatak, da vidi da li je u pitanju nešto što je opasno po život pacijenta ili po njegovo zdravlje. Vi kažete – i , ali to su praktično dve stvari, kumulativne. Drugo, mora da procenjuje i opravdanost zahteva. To ne piše, ali ta opravdanost zahteva mora biti takođe procenjivana i u svakom drugom slučaju.
Mislim da pristup ovome nije dobar. Ne možemo opteretiti lekara da čini nešto što bi u osnovi morao činiti neko ispred organa starateljstva ili neki psiholog u školi ili na kraju krajeva, neki psiholog pri domu zdravlja, ali koji ima određenu zakonsku ulogu u ovakvim postupcima.
Ako ste pak hteli ovim članom da date generalno pravo na poverljivost podataka prema roditeljima, valjda ste i sami svesni besmislenosti toga. Tu uopšte nije poena u međunarodnim konvencijama koje smo usvojili. Govorimo i tvrdim vam odgovorno da je tromesečna beba subjekt prava i jeste subjekt prava po našem Ustavu i ima pravo na poverljivost podataka, samo će zakonski zastupnik da vodi računa o tome.
Šta misliste, da je bez odgovornosti roditelj koji za svoje petogodišnje dete saopštava podatke iz njegovog kartona? Ne, on ima odgovornost za to što radi i to nije uredu. Dete koje je navršilo 15 godina, po meni ima situacija u životu kada može da zatraži poverljivost u odnosu na sopstvene roditelje, oko toga se nećemo raspravljati. Toga ima i mora i u našem zakonu da se pronađe mehanizam, na kraju krajeva, bez ikakvog suprotstavljanja roditelja dece.
Kako će dete da se zaštiti od jedne potencijalno nezgodne i opasne situacije, ali uopšte nisam siguran da ovo što ste vi ovde napisali odražava jedno ili drugo shvatanje, na valjan način u pravničkom smislu te reči. Niti vidim za drugu intenciju kako će se sprovoditi na uspešan način? Umesto da se mehanički prepisuju odredbe pojedinih konvencija, bilo je potrebno sesti, uzeti u obzir naše zakonodavstvo i prilagoditi odredbu tačnom cilju. Bilo je tu više načina, jedan mogućnost je bila da se kaže da se ne napiše ova besmislica, da dete koje je navršilo 15 je sposobno za rasuđivanje i ima pravo na poverljivost podatka, valjda i ono koje nije sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podataka? Ima.
Valjda i ono koje nije sposobno za rasuđivanje ima pravo napoverljivost podataka. Pa, ima. Znači, postavlja se pitanje - u odnosu na koga? Ako se već postavlja pitanje da je to u odnosu na zakonskog zastupnika, da vidimo kada, pod kojim okolnostima i na koji način se to pravo realizuje i da onda ozbiljno porazgovaramo na temu, a imamo lekara imamo ovde koji su u Skupštini, neka digne ruku onaj koji smatra sebe sposobnim da vrlo objektivno i s valjanim razlogom donese jedno rešenje, jednu odluku o tome da nešto roditeljima ne saopšti, prosto zato što je to dete tražilo.
Mora se naći neki objektivni kriterijum. Objektivni kriterijum možemo naći kod lica koja imaju diplomu za tako nešto, koji su psiholozi po svojoj struci, pedagozi i kojima možemo zakonom, ovim ili nekim drugim, čak to ne mora biti ni ovaj zakon, to može biti zakon iz oblasti staranja o deci, kojima će biti stavljeno u nadležnost, ako je zdravlje u pitanju, po hitnom postupku, nakon razgovora sa detetom, da ocene da li je taj podatak zaista opravdano poverljiv.
Opet kažem, ako ste hteli ono prvo, da svi podaci generalno budu poverljivi za lica starija od 15 godina, to je prvo u praksi besmisleno, jer najveći broj ljudi 95% nas, koji smo nekada bili mladi, navršili pubertet, postali punoletni sa 19, 20 godina, 99,9% nas uvek svojim roditeljima, nekom bliskom se poverilo da je bilo kod lekara, da ima neku potrebu.
Za ovaj mali procenat koji tu nedostaje da se slika kompletira, gde postoji stvarno ugrožavanje, mora da postoji i stvarna procedura. Dakle, zaista ne vidim mogućnosti da se ovako nešto na ovaj način radi, sem ako hoćete da izazivamo. Ne znam koga izazivamo. Ne znam zbog čega se ovo na ovaj način radi. Dakle, to je suština pitanja.
Ne treba da nas ubeđujete da postoji iznimni slučajevi kada dete ima pravo da sakrije od svog roditelja ili zakonskog zastupnika neku činjenicu. To je stvar elementarne logike, to je stvar zdravog razuma. Ali, postavlja se pitanje mehanizma, na koji način mi njega zaista štitimo? Jer, ako mi ovde kažemo u stavu 2. da je nadležni zdravstveni radnik dužan da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, a on to ceni, na prethodni zahtev deteta da se sakriju ti podaci, da informacije o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zakonskom zastupniku, vi ćete u praksi imati situaciju da nadležni zdravstveni radnik za jednu istu bolest u jednom domu zdravlja proceni da je zahtev deteta opravdan, da ta bolest nije toliko opasna po zdravlje ili ne može ugroziti njegov život, a u drugom domu zdravlja, možda čak u jednom velikom sistemu kao što je Beograd, u nekom drugom domu zdravlja, postupajući specijalista opšte medicine može da proceni da je ta okolnost takva da se mora saopštiti roditeljima.
Slušajte, mora postojati neki kriterijum. Ako prepustimo to ovakvoj arbitrarnosti postupajućih lekara, mi smo i njih dodatno time opteretili. Ima ljudi koji odgovorno rade svoj posao, ozbiljno se sekiraju zbog njega. Čuli ste primere koje su moje kolege maločas pomenule.
Dakle, da se ne bi shvatili pogrešno, nismo mi nikakvi ljudi koji žele da spreče mogućnost ili da zatvore mogućnost deci da ispolje potrebu i da sami sebe zaštite u određenim situacijama. Ali, moramo da vidimo koja je to tačno procedura po kojoj će oni to uraditi, a generalni pristup da generalno deca od 15 godina imaju pravo i to automatsko pravo da sve što piše u kartonu bude tajna za njihove roditelje, nema potrebe ni one koji ovaj prenos gledaju ni vas da ubeđujem kakva je to besmislica.
Probaću što kraće.
Gospođo ministar, nije ovde poenta u tome da li mi hoćemo da bude granica 15 ili 16 godina za neka prava, nego je ovde reč o nečemu sasvim drugom, o tekstu norme koja je napisana i koja se može na različite način tumačiti. Ako je istina ovo što ste maločas rekli, onda je apsolutno istina i ono što sam ja rekao. Ako je to tačno, obrišite član 24. Objasniću vam zašto. Ako ga izbrišete, ja vam postavljam pitanje – da li ste time onda rekli da deca starija od 15 godina nemaju pravo na poverljivost podataka? Niste.
Isti slučaj kao sa članom 23. Ako smo brisali organizacije za osiguranja, da li to znači da organizacije za osiguranja nemaju pravo da zaključe ugovor o dobrovoljnom osiguranju i da pogledaju dokumentaciju? Ne znači. Ako izbrišemo član 24, da li znači da deca nemaju pravo na poverljivost podataka? Ne znači. Ako izbrišete konfuznu normu, a nemate umesto nje jednu koja je fino satkana i koja rešava ovaj problem na vrlo elegantan način, bolje je ukloniti je, pa čak je možda bolje da ste uklonili stav 1. a ostavili stav 2, pa da on glasi ovako npr. – nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta starijeg od 15 godina, da se informacija o njegovom itd, da je to ostalo. Da ste to napisali, ne bi postojao nikakav problem. Iz te norme bi onda bilo sve jasno. Ovako uvodite konfuziju, protivrečni 1. i 2. stav samom sebi i potpuno besmisleno u odnosu na opšta pravila o poverljivosti informacija i odnosu zakonskih zastupnika prema deci. Dakle, mi nemamo taj amandman, mi smo imali amandman da ga brišemo. Ali nemojte onda vi doživljavati brisanje kao jedno apsolutno protivljenje tendencije da se neko zaštiti, čak sasvim suprotno od toga. ako napravite konfuznu normu, onda ni oni kojima je norma namenjena da zaštite svoje interes, neće moći da ga zaštite, a videćemo kako će ona da deluje u praksi, bez obzira na dan za glasanje, bez obzira na to što su rokovi za amandmane istekli.
(Predsednik: Vreme.)
Odmah završavam. Vreme je pred nama, vrlo blisko, u kome vi možete intervenisati kao predlagač izmenom ove odredbe.
Prosto zbog javnosti, ne osećam neku ličnu potrebu, da bi se znalo da govornici ovde uglavnom govore o onome što jeste na dnevnom redu, za mene je to uvek slučaj.
Ako govorimo o stavu predlagača zakona, koji kaže – dete koje je navršilo 15 godina života, koje je sposobno za rasuđivanje, ima pravo na poverljivost podataka, dokazivao sam da je stav besmislen, zato što pravo na poverljivost podataka imaju svi. Onda sam rekao da, ako taj stav hoće da napravi poverljivost u odnosu na zakonske zastupnike, da je to trebalo drugačije napisati.
Ne znam kojom akrobatikom mentalnom, ili verbalnom, ovo mogu da iskažem na drugi način osim na ovaj koji sam rekao. Kako je moguće da iskažem svoj stav koji je suprotan onome što je napisano u Predlogu zakona, ako ne navedem jedan opisan primer i dam argument za suprotno? Ne vidim na koji način kršim Poslovnik, govoreći o predmetu i Predlogu zakona. Ne vidim zbog čega se bilo ko i s kojim pravom uzbuđuje oko toga što dajem bravurozne primere iz oblasti tumačenja pravnih normi.
Imam prava na bravurozne primere, jer sam bravurozan pravnik. Onaj ko ume da leči dobro i radi bravurozno, i jednostavno, ispoljava svoje znanje iz oblasti medicine bravurozno, na tome mu čestitam. Verujte, mi o postupcima lečenja ne znam ništa.
Po Poslovniku, povreda člana 107, gospodine predsedavajući, koji ste vi napravili u proteklih dva minuta.
Naime, iz izlaganja jednog narodnog poslanika, koji na neprimeren način reaguje na izlaganje drugih narodnih poslanika, omalovažavajući njihove iskaze, a za koje ste vi prethodno procenili, reagujući na povredu Poslovnika, da su u skladu sa Poslovnikom i da predstavljaju najobičniju diskusiju sa vrlo prostom i jednostavnom argumentacijom. Dakle, ko nastavlja u svojoj argumentaciji da svojim izrazima i izjava omalovažava poslanike, uklapa se u negativnu formulaciju odredbe člana 107.
Bili ste dužni da prethodnog govornika prekinete, da ga opomenete i da ne dozvolite da potroši 120 sekundi na blaćenje onih koji se trude da govore o ovom zakonu na ispravna način i da pokušaju da daju neke kvalitetne predloge. Time ste omalovažili ne samo ovaj dom nego i one građane koji su nas kao narodne poslanike ovde birali da rade odgovorno i dobar posao.
U ovome što smo pričali nije bilo nikakvog politikanstva, nije čak bilo kakve stranačke ostrašćenosti, imamo puno mesta gde ćemo se politički razlikovati. Ovde je reč o jednoj vrlo važnoj stvari koja se tiče svih građana. Možemo je videti na različite načine, ali ne možemo omalovažiti jedni druge. Izvinite, gospodine predsedniče.
Samo da dam doprinos tome, da ne ostane jedna konfuzija u pogledu intencije onih koji su pisali zakon i onih koji su pisali amandman. Nismo mi na različitom poslu, nema zaštite autoritarnih modela, uopšte o tome nije reč. Ovde je reč samo o tome – da li je ono što je napisano pružana garancije za one koji su predmet zaštite u ovom zakonu?
Dakle, ako su predmet zaštite maloletna lica, da li ono što je ovde napisano jeste u njihovom najboljem interesu i da li se njihova zaštita ovim ostvaruje. To je bio predmet razgovora.
Kada smo se usaglasili tokom plenarne diskusije i na odboru, počelo je to razjašnjavanje oko toga šta je intencija predlagača, da li da da generalnu zabranu za roditelje da imaju uvid u dokumentaciju dece starije od 15 godina ili ne, pa kad smo čuli da je "ne", onda je to polje nesporazuma nestalo, a otvorilo se novo polje nesporazuma u delu u kojem se utvrđuje mehanizam zaštite one dece za koje i vi koji drugačije govorite, sa pravom tvrdite da imaju pravo na određenu zaštitu i poverljivost svojih podataka.
Ovde nije reč ni o meri koja se preduzima, da li je to abortus, da li je to bilo šta drugo iz seta medicinskih mera ili postupaka. Ovde je reč o pravu na poverljivost podatka koji se nalazi u dokumentaciju i proceni na koji način se ta poverljivost u apsolutnom smislu za starije od 15 ili 16 godina svejedno realizovati. Mi smo ukazivali na to da način na koji je ovo napisano otvara više dilema, otvara više mogućih tumačenja, a da nije napisana jasna norma u pogledu realnog i egzaktnog postupka na koji način će dete koje se zaista nađe u nevolji ili u stanju potrebe da sebe zaštiti, pa makar i od svojih roditelja, da to uradi i ko je taj koji će to uraditi. Kritikovali smo to što iz ove norme proističe da će svako i u svako doba, ko je specijalista bilo kakve struke u oblasti medicine …
(Predsednik: Vreme.)
… moraće sebi da da pravo da reaguje, a to je, po nama, bilo nekorektno.
Ja vas molim, reklamirao sam povredu Poslovnika član 107.
Ovo što je gospodin Babić maločas ispričao, to je krajnje uvredljivo za sve narodne poslanike, pogotovu one koji su pismeni, imaju sporazum ispred sebe i mogu da ga čitaju. Najlepše vas molim da nas spasete ovakvih kvalifikacija i kada je po svom izlaganju gospodin Babić dopustio sebi da uđe u meritum rasprave, ja ću samo da mu kažem jednu vrlo prostu i jednostavnu stvar. Gospodine Babiću, pošto svi mi znamo da čitamo, možemo vrlo lepo da pročitamo član 14. ili paragraf 14. ovog sporazuma u kojem vrlo jasno, nedvosmisleno stoji da Srbija, odnosno Beograd i Priština su se dogovorili o tome da neće jedna drugu blokirati u evropskim integracijama.
Gospodine Babiću, da bi neka država postala član EU, mora prvo biti država. Da bi postala član EU, mora pristupiti evropskim konvencijama. Da bi pristupila evropskim konvencijama, mora biti član Saveta Evrope. Da bi bila član Saveta Evrope, mora prvo da postane članica UN. Gospodine Babiću, ako išta znate na ovom svetu, to znate. Ako ste se obavezali da ne blokirate Prištinu od ulaska u EU, vi ste se obavezali na priznanje nezavisnosti Kosova.
Moram, gospođo predsedavajuća, da kažem da kada je vruća tema u pitanju, logično je da bude i malo uzavrele atmosfere. Član 107.
Jeste li vi gluvi? Član 107. Tri puta sam vam rekao.
Dakle, ovakvu količinu besmislenih uvreda jedne političke stranke nisam skoro čuo i vađenja nekih idiotskih primera iz naftalina, da bi se opravdao protivusatvan izdajnički čin. Priča se o Fljori Brovini, kao da je Fljora Brovina zaslužan, čitav slučaj sa Fljorom Brovinom za našu izdaju. Kakve to može da ima veze? To može samo da padne na pamet nekom ko oseća debelu krivicu za ovo što radi.
Po ovom sporazumu, gospodine Arsiću, ste napisali, zajedno sa Šiptarima s Kosova, da će na Kosovu postojati jedinstvene policijske snage u okviru kosovske policije, pa ste napisali da će sudske vlasti biti integrisane i funkcionisati u okviru kosovskog pravnog sistema, pa ste napisali da će izbori za zajednicu opština biti raspisani po kosovskom zakonu, pa ste napisali da će kosovski zakon i kosovski ustavni sistem da se tamo primenjuje. Kakve to veze ima sa Fljorom Brovinom? Kakve to veze ima sa svim o čemu ste maločas pričali, da biste našli za shodno da vređate jednu normalnu i patriotsku stranku u ovom parlamentu? Da li ste to govorili kao srpski radikal ili kao srpski naprednjak? Objasnite u kom svojstvu ste ovo izgovorili.
 Izvinite, ja vičem zbog toga što vi mene ne čujete, to je očigledno.
Druga stvar, ne možete mi oduzimati od vremena poslaničke grupe, jer nije po proceduri. Možete me kazniti, ako hoćete, ako sam prekršio pravila Poslovnika, ali ovo je rasprava u načelu, koja ima svoja pravila. Da smo u raspravi u pojedinostima, možete oduzimati od vremena poslaničke grupe. Ovo nemate pravo da radite. Upozoravam vas na to da ćete prekršiti Poslovnik.
Hvala.
Hajde da raspravimo narodskim jezikom neke stvari. Šta je urađeno ovim sporazumom? Idemo odmah na Sporazum, da ne bi gubili vreme, jer neću mnogo da pričam. Maločas sam vrlo jasno analizirao kako stvari stoje i u tom Sporazumu jasno stoji da sve ovo što je navodno govoreno za položaj Srba na KiM oni već imaju po sopstvenim pravilima ponašanja, po pravilima države Srbije plus će još izgubiti mnogo toga jer će se sve stvari poništiti i preseliti u nadležnost kosovske države.
Pod jedan, vi uništavate institucije Srbije na KiM. Sve pretvarate u institucije države kosovo, a ono za šta ste se u medijima hvalili da ste izborili, kao što je komandir policije na severu Kosova, podsetiću vas još jednom, čitam tu odredbu – na Kosovu će postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu kosovska policija. Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir kosovske policije. Plate će isplaćivati samo kosovska policija, pa će onda kosovska policija izabrati komandire iz redova etničkih Srba na KiM da nosi kosovske poete, kosovske oznake republike Kosovo. To je ono što ste se vi izborili.
Onda ste se izborili da sudovi budu kosovski sudovi koji će prihvatiti pripadnike etničkih Srba na KiM, sudije da budu članovi tih sudova i da sude po kosovskim zakonima.
Onda ste se izborili u ovom famoznom članu 14. da je dogovoreno da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju druge strane na njenom putu ka EU. Znači, prevodimo na narodski jezik – ako bi Rusija sutra htela u Savetu bezbednosti da spreči Kosovo da postane članica UN, mi bi morali da sa Rusima razgovaramo i da sprečimo da to rade, ili da ih barem ne podstičemo jer bi time definitivno ugrozili put Kosova u evrointegracijama. Zašto? I vi to svi vrlo dobro znate i to je moje pitanje za Vladu. Odgovorite mi na to pitanje jasno i konkretno, da ne širimo priču dalje.
Da li je moguće da neko, neka država postane članica EU a da prethodno, pažljivo slušajte i odgovorite mi, nije pristupila svim evropskim konvencijama? Misli se na konvencije Saveta Evrope. Vi znate da to nije moguće. Kosovo da ih ne bi blokirali mora postati članica Saveta Evrope. Da bi postalo članica Saveta Evrope prema Statutu ono prethodno mora biti članica UN. Ovo je jasno kao dan. To nije podložno pregovorima, gospodo, vi ste to potpisali.
Hajde da sad stvari vratimo na normalu, šta ste vi potpisali? Da li ste potpisali priznanje KiM, odnosno tzv. nezavisnost kosova? Jeste. Vi možete da niste, ali jeste. odgovorite mi da li je ovo tačno što sam rekao ili nije. Vrlo dobro znate da je tačno. To što se gospodin Babić krevelji pa mu je krivo što sam u pravu je druga stvar. Ali, vi morate znati da je ovo tačno. Šta je sledeće što ćete da uradite? Kako mislite da upravljate ovim postupkom dalje? Kako mislite da održite vaša obećanja jer ste većinom glasova Rezoluciju usvojili u ovom parlamentu da nikada nećete priznati nezavisnost Kosova? Kako?
Znate li šta je najgore od svega? Grozno je što kršite Ustav. Grozno je što ste izdali Srbiju i Kosovo, ali je još gore od svega toga što nas pravite budalama i malo će vremena ostati dok ljudi van ove sale, vas ovde ima više od dve trećine koji ćete podržati ovaj sporazum, mi nećemo, kada ukapiraju šta ste uradili, a ukapiraće zato što ćemo im mi reći, onda će ovaj odnos snaga kojim se vi hvalite danas u skupštinskoj sali biti bino promenjen jer je već danas promenjen uz svo neznanje i strah u kojim ih držite, strah od propasti evrointegracija, hoćete da im tresete gaće od toga, strah od nekih sukoba. Šta vi ljudi radite? Koji su vaši motivi? Da li je moguće da su samo motivi učlanjenja u EU? Ja se bojim da nisu i da su oni na tragu onoga što je gospodin Jakšić pričao.
Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, uvažene dame iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je bilo na Odboru za spoljne poslove i Odbor za spoljne poslove je odbio ovaj amandman. Naravno, većina članova Odbora koja je tako glasala imala je u vidu i stav koji je došao iz ministarstva, tj. ono što nam je objašnjeno na licu mesta.
Upravo treba diskutovati ovde krajnje smireno i bez ikakvog politikanstva. Još na Odboru juče, razmišljajući o tome, imao sam u vidu ovu reč "delokrug rada", međutim pažljivim čitanjem teksta ovde utvrđuje se sledeće: "Inicijativu za vođenje pregovora i zaključivanje mogu da daju državni organi, privredni subjekti ili udruženja preko organa državne uprave u čiji delokrug spadaju pitanja koja se uređuju međunarodnim ugovorom". Znači, ne treba da nadležnost udruženja bude spoljna politika. Ne treba da nadležnost privrednog subjekta bude spoljna politika, oni koji pokreću inicijativu ili nekog državnog organa. Recimo, državni organ nadležan za sport nema u svojoj nadležnosti međunarodne odnose, ali će poprimiti inicijativu preko državnog organa u čijem delokrugu je zaključivanje međunarodnih ugovora, pregovaranje itd.
Posle svega ovoga ne vidim opasnost da se ovaj amandman prihvati. Mislim da se ovde lako rešenje može naći, kao i u mnogim sličnim slučajevima, da ovu stvar zaista spustimo daleko i odnesemo van politike, iz ove sale, da ljudi iz ministarstva ovo još jednom pogledaju.
Apelujem na vladajuću većinu da u danu za glasanje razmotre i prihvate ovakav amandman, bez obzira na formalni stav Vlade koji mi danas ovde imamo. Prosto, ne vidim nikakvu štetu. Ne mogu da kažem da sam bio nešto specijalno za. Pravo da vam kažem, nisam se ovim bavio, ali kada sam pročitao amandman i čuo sve argumente i sva obrazloženja koja su ovde data, meni se čini da tu nema opasnosti.
Upozoravam samo da ne treba brkati pravo lokalne samouprave na međunarodnu saradnju sa drugim lokalnim samoupravama u svetu, jer to nije oblast međunarodnih ugovora. To apsolutno sa ovim nema veze. Znači, to treba razgraničiti i ta stvar ostaje neokrnjena i ona caruje za sebe, a ovde je reč o nečemu sasvim drugom i u tom smislu mislim da ne postoji neka opasnost da se to ne prihvati. Moguće je da do dana za glasanje bude zauzet i neki drugačiji stav Vlade, pa to bude olakšano.
Replika je zbog toga što je spomenut Odbor za spoljne poslove i dužan sam da reagujem u ime Odbora za spoljne poslove.
Ne radi se ni o kakvom previdu, ne radi se ni o ishitrenosti, nego se radi o uverenju članova Odbora koji su dobili uverenje predstavnika ministarstva, koje je došlo na sam odbor, da taj amandman ne treba prihvatiti. Znate kako se na odboru raspravlja. Nemamo jedan odbor u Skupštini, imamo ih mnogo. Kada čujete određene argumente i zaista ne pogledate pažljivo šta ovde piše, dođete u situaciju da pomislite da je stav ministarstva ispravan.
Ja lično nisam tako postupio, ali hoću da pravdam kolege iz političkih stranaka koje to jesu. Šta je tu problem? Ne treba iz toga iscrpeti bilo kakav krucijalni argument u ovoj raspravi. Stvarno se divim multidisciplinarnosti članova Vlade koji su u stanju da pokriju sve oblasti, a jednako tako se divi i zaposlenima u Vladi koji pet godina pišu zakon sa 30 članova.
Valjda je manji greh na nama u Skupštini Srbije, koji dobijemo ovaj tekst jedno vrlo kratko vreme pre ozbiljne rasprave i raspravu od samo sat i po vremena na odboru, nego onih koji treba pet godina da kreiraju tekst od nepunih 12 stranica. Znači, ako je to neki problem, ne vidim da je to problem. Zaista vas molim nemojte na taj način da razgovaramo jedni sa drugima. Utvrđena je greška. Činjenica je da Beogradski fond za političku izuzetnost može da podnese inicijativu za zaključenje međunarodnog ugovora iz bilo koje oblasti, da može valjda i neko drugi, a moram da vam kažem, da vam skrenem pažnju na to da je moja politička stranka, DSS, ovde bila uvek borac protiv bilo kakvih centripetalnih tendencija. Tendencija odvajanja Srbije.
Ustavni sud je potvrdio gro naših predloga za ocenu ustavnosti Zakona o nadležnostima Vojvodine, a ovaj isti parlament je sa nekom drugom većinom…
(Predsedavajući: Vreme.)
… završavam, pre toga potvrdio Statut Vojvodine pre nego što je doneo Zakon o nadležnostima. To je ono protiv čega se mi borimo. Ali, nemojmo tražiti đavola tamo gde ga nema i tamo gde se ne radi o protivustavnosti, a da li lokalna samouprava nešto gubi, da. Pogledajte važeći zakon, uporedite prava društveno-političkih zajednica, to je u stvari prevedeno društveno-politička zajednica, automatski bi bio lokalna.
Javljam se kao podnosilac amandmana, ali ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Više ću referirati na obrazloženje koje je gospođa ministar dala.
Dakle, naravno da niste multidisciplinarni, niko od vas to nije. Da bi maske pale, a javnu stvar otkrivam, ni vi, ni gospodin Selaković, koji je juče bio ovde, pa ni resorni ministar, gospodin Mrkić, ne možete odgovarati bukvalno za svako slovo teksta zakona koji je pred nama. Vi u Vladi imate samo objektivnu odgovornost u odnosu na tekstove koje predlažete Narodnoj skupštini. Zato mi politički o tome na taj način diskutujemo. Prema tome, ništa lično. Ovo namerno kažem zbog sledeće živahne rasprave o članu 8, kada on bude bio na dnevnom redu.
Sada u vezi člana 5. Dakle, nije, gospođo ministar, suština prvog dela amandmana da mi tražimo da Vlada da procenu potrebnih finansijskih sredstava da bi zamenili vaš tekst, koji navodno glasi – ocena potrebnih finansijskih sredstava. Nego, juče mi je na Odboru za spoljne poslove rečeno od strane stručnog osoblja ministarstva da je razlog neprihvatanja što mi zapravo hoćemo procenu potrebnih finansijskih sredstava, a ti koji su vam zakon pisali kažu da to nije dobro, već treba ocena potrebe finansijskih sredstava, čime impliciraju šire rešenje, da je moguć slučaj u kome uopšte nisu potrebna bilo kakva sredstva za rad delegacije koja pregovara. Pazite - za rad delegacije koja pregovara! Ovde ne govorimo o zakonu koji nema finansijskih efekata. Ovde ne govorimo o donošenju zakona za čije izvršenje nisu potrebna finansijska sredstva. To je moguće zamisliti. Kako je moguće zamisliti rad delegacije u pregovorima za zaključenje ugovora, a za koji rad ama baš nikakva finansijska sredstva nisu potrebna? To je pitanje.
Pre nego što kafu poručite ili piće, mogli biste mene da saslušate. Sada postoje samo dva načina da odgovorite na ovo - ili ćutanjem ili da mi date eksplicitan odgovor na ovo pitanje, koje ja, priznajem, ne znam. Ako mi ga date i ubedite me, ja ću sedeti i ostaću da ćutim.
Dakle, koji je to konkretan primer i konkretan slučaj koji je Ministarstvo spoljnih poslova imalo, gde su imali određenu delegaciju za pregovore, gde se u pregovorima učestvovalo i gde nikakva finansijska sredstva za rad te delegacije nisu utrošena?
Ako mi date odgovor na to pitanje, onda priznajem da je u ovom jednom delu naš amandman besmislen, ljudski je priznati da čovek greši, ali vas molim da mi date odgovor na ovo vrlo, vrlo konkretno pitanje – da čak nije ni ova kafa, ni sokovi što su vama sada doneti, da nije ni to potrošeno? Samo mi to recite.