Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, hajde malo da unesemo živosti i krvi u ovu raspravu, jer za to elemenata ima.
Od četiri tačke dnevnog reda koje su objedinjene ovde, mi ćemo se ovde pozabaviti zapravo samo jednom, koja zaslužuje podrobnu analizu i raspravu, a to je ovaj zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Ono što je ovde uopšte dobro, to je da se menja važeći zakon koji je na snazi skoro 34 godine, više od jedne trećine veka. Ono što je, po meni, zabrinjavajuće, to je informacija koju sam dobio sa valjanog mesta, da su službe nadležnog ministarstva, resornog pet godina radile na izradi ovih 30 članova zakona koji je pred nama. Verujte mi, i vi gospodine Selakoviću, kao ministar pravde i vrstan pravnik, sigurno znate da rezultat koji je pred nama apsolutno nije adekvatan trudu, ako je istina da je pet godina utrošeno da bi se dobio ovaj tekst.
Dakle, ovaj tekst šta nudi novo? Kao što ste i sami rekli u vašem uvodnom izlaganju, novele ovog teksta, u odnosu na postojeće rešenje, odnose se na usklađivanje normi sa aktuelnom unutrašnjom pravnom situacijom, tj. mi više nemamo SFRJ, imamo Republiku Srbiju koja je sledbenik SFRJ, terminološki je ovaj zakon morao biti usklađen sa sadašnjim trenutkom, i određene promene na polju međunarodne ugovorne politike su morale naći svoje mesto u ovom zakonu. Ali, ništa suštinski ovaj zakon nije promenio, sem ukoliko nije na par mesta promenio nešto na štetu našeg pravno-političkog sistema i onoga što bih ja nazvao dobrim štivom za učenje međunarodnog javnog prava na onim fakultetima koji taj predmet izučavaju, kao što su političke nauke, pravni fakutet, ekonomski itd.
Dakle, u dve grupe kritika su ovde, kada je reč o ovom zakonu. Prve su one kritike, na njima ću se najviše zadržati, to su one kritike koje se tiču generalnog pristupa zakona, određenih opštih mesta, gde je put koji se trasira ovim zakonom, način na koji zakon sagledava materiju, takav da se prosto ne da ni amandmanski popraviti. To je pitanje filozofije zakona.
Postoji druga grupa primedaba koje su krajnje konkretne, gde smo izašli sa određenim brojem amandmana, u okviru kojih smo dali par primedbi koje prosto hoće da dopune ovaj zakon, jer smatraju da je ovde nešto propušteno. Sada ću biti slobodan da vam ovo sve izložim, od početka do kraja.
Prva osnovna zamerka ovom zakonu je što on ne poznaje tipologiju ugovora. Osnovna tipologija ugovora u ovom zakonu svodi se na ključnu podelu, tj. na međunarodne ugovore koji se potvrđuju u Narodnoj skupštini i međunarodne ugovore koji se ne potvrđuju u Narodnoj skupštini. Sve drugo što je ovde pomenuto u nekoj zagradi, u nekom članu zakona, opisujući potencijalno sadržinu tih ugovora, služi samo ovoj svrsi, da bi razdelilo ugovore na ove dve grupe i ne postoji nikakva druga vrsta podele. Činjenica da ne postoji nikakva podela u ovom zakonu koju zakon vidi, koju prepoznaje suštinski, rađa nove posledice kada je reč o samom sadržaju zakona. Naime, postoje oni ugovori međuanrodnog prava koji su jednokratni po svojoj primeni,
bilateralni po sadržaju, po broju ugovornih strana. Postoje multilateralni ugovori, postoje posebni multilateralni ugovori, oni se dalje mogu deliti na konvencije, mogu se deliti na određene posebne sporazume. Mi ne razlikujemo, recimo, na osnovu ovog zakona nigde se ne može izvući razlika da u međunarodnom javnom pravu postoje čak i te finese u razlikama sporazuma koje, recimo, engleski jezik poznaje, zadržimo se samo na EU, koja vam je tako bliska i koju toliko volite, da se, recimo, SSP naziva rečju Agreement, a da se, recimo, Lisabonski sporazum uopšte ne zove Agreement, nego Treaty.
Dakle, ne postoji u praksi međunarodnog javnog prava potreba da se toliko različitih naziva dokumentima daje, sem ukoliko različitost u nazivima ponegde, a to nije mali broj slučajeva, ne povlači i određene konsekvence u pogledu sadržine tih ugovora i njihove prirode. Ako je to tako, iz toga proističe vrlo logičan zaključak. Da bi imali savremen zakon pred nama, on bi morao da prepoznaje barem nekoliko tipova ugovora na osnovu kojih bi postojale barem razlike u finesama, kada je reč o proceduri zaključivanja i potvrđivanja međunarodnih sporazuma.
Nažalost, to se ovde ne nalazi. Ova primedba koja je krajnje načelna, koju sam vam dao, za koju mislim da uopšte nije slaba, ona se ne može popraviti amandmanima. Dakle, ne postoji poslanički klub koji može ovakvu primedbu amandmanima na postojeći zakon prevazići.
Dakle, ova primedba iziskuje, ako se ozbiljno shvati, iziskuje potrebe promene ovog zakona, bilo da se donese u budućnosti skoroj neki nov ili da se ide sa masivnijim izmenama i dopunama ovog zakona.
Ako nisam do kraja bio jasan o čemu govorim, daću vam jedan vrlo konkretan primer za tipologiju ugovora i određene finese ili razlike u aranžmanu, kada je reč o načinu zaključivanja ili primene tog sporazuma. To su ugovori sa ekonomskom sadržinom, tzv. finansijski međunarodni ugovori. Imate zemlje u okruženju koje imaju posebne odredbe u zakonu koje tretiraju takve ugovore, kao što je, recimo, slučaj sa Hrvatskom.
Ne treba da vam kažem da je zaduživanje u Srbiji postao jedan od glavnih instrumenata ekonomske politike u poslednjih nekoliko godina. Videćete da je, ako pogledate podatke Uprave za javni dug, Srbija je samo prošle godine platila 429,5 miliona dinara provizije na odobrena, a ne povučena sredstva po osnovu datih zajmova. Među tim zajmovima je mali broj onih koji su odobreni, ima i onih koji su odobreni pre pet godina, a još uvek nisu realizovani zato što nismo pripremili projekte.
Hoću da vam kažem da jedna država koja se nalazi u fazi ovakve ekonomske politike, prosto je neverovatno da Zakon o zaključivanju i potvrđivanju međunarodnih ugovora ne poznaje ovu vrstu specifičnosti. Sada da mi dajemo amandman na to, to je prosto jedan zaludan posao. Niti imamo kapacitet u tehničkom smislu da to uradimo, taj kapacitet ima Vlada i njihove službe, kojima je pet godina trebalo da naprave ovaj tekst.
Dakle, imamo u svakodnevnoj praksi, zašto treba biti dovoljno precizan kada je reč o ovim stvarima? Zato što u svakodnevnoj praksi, današnjoj, imamo, blago rečeno, jedan haos u poimanju međunarodnih ugovora, kada je reč o ulozi naše zemlje u međunarodnim ugovorima.
Podsetiću vas na nešto što zapravo nije međunarodni ugovor, a proizvodi efekte u spoljno-političkom smislu, bez obzira što nije sadržinski međunarodni ugovor. Imate tzv. Istambulsku deklaraciju koju je raniji predsednik, Boris Tadić, potpisao sa Abdulahom Gulom, predsednikom Turske i potpisao je, sa treće strane, Haris Jojdžić ispred predsedništva BiH. Ta Istambulska deklaracija, kao akt dobrih volja strana, sadrži i određene norme, za čiju prirodu mi ne znamo kakva je, treba konzilijum da se skupi i odluči šta je pravna priroda toga što je tamo potpisano.
Tu piše, između ostalog, da mi kao Srbija podržavamo teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a u toj istoj Istambulskoj deklaraciji nema jedne jedine reči o teritorijalnom integritetu države Srbije, koja je očigledno ugrožena. Zašto sam ovaj ugovor pomenuo? Zato što on nije ugovor, on je izjava, izjava volje, ali čija? Onih predstavnika država koje po ustavu tih država predstavljaju te države. Po čijem nalogu je Boris Tadić to uradio, po čijem ovlašćenju, u kom kapacitetu, u kom ustavnom kapacitetu itd? To definitivno, pravno gledano, nije obavezujući međunarodni akt. Ali, dame i gospodo, on proizvodi određena spoljnopolitička, čak neželjena dejstva.
Zašto sam vam ovo pomenuo? Zato što je u nekim pravnim tekstovima, zahvaljujući situaciji i haosu u kojem se mi nalazimo, koje je politička elita ove države proizvela proteklih godina, prosto neophodno nešto definisati. Vi znate vrlo dobro, kao pravnik, da život piše zakone. Države koje napišu štur zakon, a nemaju problema sa njegovom primenom, znači da se nisu sukobile sa ovakvim svakodnevnim problemima. Mi koji smo u sudaru sa takvim problemima imamo obavezu da definišemo odgovarajuće stvari. Predsednik države kod nas, naime, čak nema nikakva automatska ovlašćenja za zaključivanje bilo kakvih međunarodnih ugovora. On može, doduše, biti ovlašćen od strane Vlade, ali to su vladini ugovori i po ovom zakonu koji je predložen i po važećem zakonu.
Dalje, imamo i ove čuvene sporazume Stefanović – Tahiri. Žao mi je što gospodin Stefanović nije tu. Ti sporazumi nikako nisu međunarodni sporazumi. Oni se tiču razgovora o unutrašnjim političkim pitanjima Srbije. Ali, da bi bili primenjeni, neko se setio da donese uredbe na Vladi o tome, pa da uredbe koje su potpuno protivustavne stavi u pravni promet. Zato i postoji postupak pred Ustavnim sudom, za koji su poslanička grupa DSS i još neki poslanici u parlamentu podneli predlog za ocenu ustavnosti tih uredbi. Ne znam šta Ustavni sud radi, ali se nadam da će u jednom trenutku ipak odlučiti o tome, uz sva ova zakašnjenja i diskreditaciju samog predlagača.
Dakle, ovaj zakon ima još neke nedostatke koji nisu vezani toliko za prirodu samog zakona i njegov osnovni smer, nego se tiču pojedinih konkretnih rešenja u zakonu i tu postoji par primedbi koje su za nas krucijalne. Kao što imamo ovu osnovnu manu da nemamo razrađenu tipologiju, iz toga proističe i niz drugih konkretnih mana samog predloga zakona, koji se oslanja na neka stara rešenja koja su definitivno prevaziđena, gde se pogrešno tumače međunarodni sporazumi koji služe u osnovi ovog zakona, kao što je, recimo, Bečka konvencija u ugovornom pravu.
Određene pretpostavke za proceduru zaključivanja, potvrđivanja i izvršavanja međunarodnih sporazuma su ovde uključene u zakon, ali moramo poći od pretpostavke da postoje potencijalno tipovi sporazuma, koji nisu ovde predviđeni, čija razrada ne nalazi svoje mesto u ovom zakonu, a mi mislimo da bi tako nešto trebalo da bude ovde, jer to naše pozitivno pravo već poznaje.
Šta je priroda rezolucije ili deklaracije ili odluke koju donosi Narodna skupština? Šta je njihova priroda? Deklaratorna, kada samo nešto potvrđuju, ali kada nešto Narodna skupština naređuje, onda se radi o obavezujućoj pravnoj normi. Ova skupština je naredila da u slučaju da nekom padne napamet da Srbija, koja je ovlašćeni inicijator, treba da bude član ili da pristupi nekom postojećem vojnom savezu, odluka ove iste Narodne skupštine predvidela je delimično, odnosno ukazala na proceduru kojom se ide pristupanju takvom savezu, prethodno proglašavajući vojnu neutralnost. Vojnu neutralnost koju je proglasila Narodna skupština može da sruši samo narodnim referendumom, te ako neko ima inicijativu da Srbija pristupi bilo kakvom vojnom savezu, prethodno mora da ide na referendum da bi se uopšte postupak pokrenuo i sve ove faze postupka koje ste ovde predvideli, koje su neke moje kolege tako veselo čitale, što mislim da je krajnje nepotrebno. Dakle, to nije sporno u ovom zakonu.
Mi smo zato dali jedan amandman koji ukazuje na to koji postupak treba primeniti ukoliko Vlada podnese inicijativu da se pristupi bilo kojem vojnom savezu i ugrađena je referendumska procedura. To je naša obaveza, da ovakvu odredbu stavimo u ovaj zakon. Mislim da vi, gospodine ministre, uviđate da takva obaveza postoji. Nešto što nema prethodnu obavezu odlukama Skupštine, a mi mislimo da treba, ali nismo dali takav amandman, to je svakako razmišljati i o posebnoj proceduri za ulazak u posebne ugovore, kao što je ugovor o članstvu Srbije u EU. Dakle, tu takođe treba reagovati referendumskom procedurom.
Zatim, negde u ovom zakonu imate dosta mesta gde postoje nekakve gramatičke i stilske greške, na koje smo ukazali poslednjim amandmanom, ali najinteresantnija od svih grešaka u ovom zakonu, koja nije ni stilska ni gramatička, na kojoj ću se još jednom više zadržati, to je ova čuvena privremena primena ugovora. Vi ste ovde predvideli da se ugovori, koji bi se inače potvrđivali u Narodnoj skupštini, mogu privremeno primeniti. Osnovnu za to ste našli, to nije sporno, niste morali to eksplicitno da napišete, u Bečkoj konvenciji, koja to predviđa u članu 25. To je Bečka konvencija o međunarodnim ugovorima i članom 25. stipuliše tu mogućnost. Problem je u tome što sve potpisnice Bečke konvencije nemaju isti pravni problem ili isti pravni status kada je reč o unutrašnjem pravu tih država i načinu na koji gledaju na zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora.
Gospodine ministre, naša država ima jednu od najjednostavnijih procedura za potvrđivanje međunarodnih ugovora. Međunarodni ugovor može jutros biti potpisan i, ako je potreba, tokom popodneva se može sazvati sednica Narodne skupštine i doći do potvrđivanja međunarodnog ugovora u Narodnoj skupštini, što bi se već tokom večeri ili sutra izjutra objavilo u "Službenom glasniku". Dakle, koji je suštinski razlog za ostanak ovakve odredbe? Ona ovde nema mesta.
Vi meni sada možete navesti različite situacije u životu u kojima je primena sporazuma moguća, ali ja ću vam onda, šta god vi meni budete rekli, na to odgovoriti pitanjem – ako je to tačno, može li se desiti da finansijski sporazumi, tj. kreditni aranžmani, krediti koje država povlači, proizvode dejstvo pre potvrđivanja u Narodnoj skupštini? Hajde da vidim tu narodnu skupštinu koja posle toga neće potvrditi taj sporazum. To su stvari koje su, po meni, ovde nedopustive. Prosto, mi ne možemo ići za tim.
Dalje, u obrazloženju Predloga zakona, kada govorite o tom članu koji predviđa mogućnost privremene primene sporazuma, pogledajte dobro obrazloženje zakona, pominjete ulogu nadležnog odbora Narodne skupštine u davanju prethodne saglasnosti za ovu proceduru. To u ovom zakonu ne postoji. Znate zašto? Zato što je to obrazloženje, u ovih pet godina mukotrpnog rada na ovom tekstu zakona, prepisano iz starog obrazloženja starog zakona iz 1978. godine. Zbog toga. Jer, zbog čega bi se našlo u obrazloženju neka priča o nečemu o čemu nema nikakve reči u samom tekstu zakona? Dakle, vi ne predviđate nikakvu ulogu parlamente u određivanju privremene primene. To je ono što ste vi uradili.
Što se tiče same odredbe, takva odredba je u vreme SFRJ bila stavljena van snage odlukom Ustavnog suda SFRJ. U suštinskom smislu, u pravnom, suštinskom smislu reči, ništa se od te odluke Ustavnog suda do danas nije promenilo da bi se ta odredba prepisala, a Ustavni sud SFRJ je svakako imao u vidu Bečku konvenciju iz 1972. godine.
Postoji još jedno pitanje i za sada ću time završiti, a ako bude bilo potrebe nešto da dopunim, javiću se u drugom delu rasprave. Dakle, šta se dešava sa ugovorima koji se ne potvrđuju? To je takođe anahrona odredba. Vi kažete da se ti ugovori, čitajte dobro član 20, parafrazira, po pravilu ne objavljuju, nego će se po potrebi možda objaviti. To je direktno suprotno sa članom 51. Ustava Republike Srbije i članom 196. Ustava Republike Srbije. Član 51. govori o javnosti državnih organa i pravu na obaveštenost, a član 196. o objavljivanju zakona i svih drugih opštih akata.
Dakle, afirmacijom tajnih sporazuma mi afirmišemo sporazume kao što su policijski sporazum u graničnim prelazima sa Euleksom koji je definitivno tajni sporazum, jer ga nijedan narodni poslanik Narodne skupštine Republike Srbije do dana današnjeg nije dobio.
Mi afirmišemo sporazume kakav je nekad kralj Milan imao sa Austrougarskom koji je 1882. godine prihvatio tajnu konvenciju sa poslednjim beneficijama u trgovini i privredu saradnje sa Austrougarskom da bi stekao ličnu afirmaciju i podršku u krugovima ove imperije i da bi kasnije 1887. godine ova konvencija bila dopunjena i stavkom da će Austrougarska štititi u svakom pogledu Obrenovićku dinastiju. Svaka slučajnost sa današnjim trenutku je namerna. Hvala vam.