Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da ponovim nešto što je ovde bilo rečeno o ovom zakonu. On jeste korak napred u izvesnom smislu. On jeste bolji nego onaj koji smo do sada imali, ali nažalost to nije zakon za koji možemo reći da je ispunio sva naša očekivanja.
Pored odredbi o povećanju roka zastarelosti, za koju smatramo da je apsolutno besmislena, jer efikasnost pravosuđa mora biti stimulisana drugim merama a ne onim merama koje će zapravo prouzrokovati inertnost u prekršajnom pravosuđu. Znači, ta mera praktično liči na ono što je moja koleginica Milica Radović u uvodnoj raspravi rekla, na onu priču, izvinite što to pominjem, o aflatoksinu, gde kažemo da mi sada nemamo ugroženost aflatoksinom zato što smo povećali vrednost i granicu u kojoj je taj aflatoksin dopušten. Tako je i ovde. Mi ćemo navodno imati efikasno prekršajno pravosuđe ako produžimo rokove zastarelosti, pa će se onda inertno pravosuđe uklopiti u te rokove. Prosto, to nije tačno.
Da se sada ne bismo dalje upuštali u razloge, čuli smo vrlo kvalitetne diskusije o tome. Mi smo podneli amandman i mislim da ćemo do Dana za glasanje to raspraviti i mislim da će Vlada te amandmane uvažiti.
Hteo bih da skrenem pažnju na nešto čime bih ovu raspravu učinio zanimljivijom, na nešto što nije novina ovog zakona, što je bilo u važećem zakonodavstvu, a što mislimo da ako je već Vlada bila hrabra pa da izađe sa ovim zakonom, da je i to valjalo izmeniti, bez obzira što je to čak bilo i u onom važećem zakonu za koji je i moja poslanička grupa svojevremeno, 2005. godine, glasala. Ali, sa današnjeg aspekta, mislimo da su te odredbe anahrone i da ih je trebalo promeniti. Taj naš stav ću izneti vrlo jednostavno, na dva primera. Jedan primer su odredbe o maloletnicima, a drugi primer je primer vezan za izvršenje kazni.
Odredbe o maloletnicima vi niste menjali u vašem predlogu. Odredbe o odgovornosti, kad je reč o maloletnicima, ostaju iste kao i u važećem zakonu. A naše mišljenje je bilo, ili naše očekivanje, da ćete te odredbe promeniti. Zašto? Zato što važeće odredbe o maloletnicima, a tako i odredbe vašeg predloga, upućuju na to da kada dete učini prekršaj, ostvari prekršaj svojim radnjama i svojim aktivnostima, onda će roditelj, usvojitelj, staratelj ili hranitelj objektivno odgovarati za prekršaj koji je dete učinilo. Tako je pisalo i u važećem zakonu, manje-više, a tako vi predlažete i u novom zakonu o prekršajima.
Šta je tu problem? Tu je problem što ostajemo pri jednoj anahronoj normi, jednoj normi za koju slobodno mogu reći da nije u skladu sa savremenim shvatanjima u pravu i, na kraju krajeva, ne može se za nju reći da je civilizacijska tekovina, jer uvođenje objektivne odgovornosti u kaznenom pravu je nešto što svakako treba u modernom vremenu izbeći. Gde je tu objektivna odgovornost? Naime, za prekršaj se kažnjava lice koje prekršaj nije učinilo. Zašto? Zato što je to lice roditelj, staratelj ili usvojitelj lica maloletnog deteta ispod 14 godina starosti koje je prekršaj počinilo. To nije moguće u savremenom i civilizovanom svetu.
Ovu normu u važećem zakonu je trebalo ranije brisati, a pogotovo kad se donosi novi zakon. U razgovoru sa kolegama iz drugih političkih stranaka sam čuo za jednu ideju i mislim da se ona u osnovi može podržati – da tu ne treba da bude reč o objektivnoj odgovornosti roditelja za prekršaj koji je učinilo dete, nego tu možemo govoriti o odgovornosti zbog nevršenja nadzora. Ako mi kažete da je to ovde tako rečeno, ja ću vam lako dokazati da nije. Ovde stoji: "Kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora", sad malo skraćujem, "za taj isti prekršaj kazniće se roditelj". To je objektivna odgovornost.
Da je pisalo nešto drugo, da je prekršaj nevršiti dužni nadzor i da će se on ostvariti, biće prekršaja, samim nevršenjem dužnog nadzora pa da za taj prekršaj odgovara roditelj, to je nešto sasvim drugo. Mi ovde brkamo odgovornost, recimo, materijalnu, roditelja, koja proističe iz delikta, jer iz delikta se stvara obligacija a to je jedna stvar. Ali, govoriti o objektivnoj odgovornosti za prekršaj koji nije učinjen od strane onog koji treba za taj prekršaj da odgovara, to nije civilizacijska norma. Mi smo očekivali da ćete ovo promeniti.
Hajmo, jedan veseo primer primer. Zamislite dete koje je staro 13 godina i osam meseci, recimo da je to dete bilo koga od nas roditelja. Da mi nećemo da mu damo pre za patike, a on da bi nam se osvetio obije naš porodični auto, auto koji pripada ocu, prođe tri puta kroz crveno svetlo i vrati ga nazad. Namerno o obijanju govorim, a ne o tome da je ukrao ključ, da je ukrao ključ onda je subjektivna odgovornost roditelja, vlasnika automobila koji ne čuva svoj auto. Znači, namerno govori o obijanju. Onda on kaže svom ocu – ajde sad ti tata, lepo 30 dana u zatvor, ili nek ti uzmu dozvolu, a sledeći put razmišljaj kada odbiješ da mi daš pare za patike koje sam ti tražio.
Zar mi hoćemo da takvo ponašanje stimulišemo odredbama našeg zakona? Naravno da ne. Onda znači, ovo nije moguće. Ovo je trebalo promeniti. Mi smo tražili brisanje kompletnog člana, da bi vas izazvali, da bi naterali ministarstvo kao predlagača da razmisli o adekvatnim rešenjima.
Imamo još jedan primer, i time završavam, dakle, to je pitanje izvršenja prekršajnih sankcija. Važeći zakon je predvideo da se može izvršiti pre pravosnažnosti odluke sankcija ukoliko dođe do ispunjenja odgovarajućih uslova. Tu stoji da je u pitanju situacija u kojoj okrivljeni ne može da dokaže svoj identitet ili nema prebivalište, ako odlazi u inostranstvo radi boravka, a postoji osnovana sumnja da će okrivljeni osujetiti izvršenje izrečene kazne. I drugi je osnov postojao, a to je ako okrivljeni je kažnjen za teži prekršaj iz oblasti javnog reda i mira, postoji sumnja da će ponoviti ili nastaviti s vršenjem prekršaja ili da će izbeći kaznu zatvora.
Naravno, vi ste ove osnove proširili u zakonu, da ne čitam sada, znate kako ste ih i u kom smeru proširili. Mi mislimo, da ni važeći osnovi nisu u skladu sa civilizacijskim tekovinama niti je to u skladu sa savremenom pravnom misli. Ne možete ići u kaznenom pravu na izvršenje odluke pre pravosnažnosti te odluke. To je nemoguće. Ako je reč o merama protiv osujećenja od izvršenja onda ste morali da osmislite takve mere, a ne da govorite o tome da će presuda biti izvršena pre njene pravosnažnosti. Znači, to je apsolutno nemoguće u savremenom pravno političkom smislu.
Dakle, to nije trebalo da činite. Mi vas pozivamo da u ove dve kategorije napravite iskorak, bilo tako što ćete usvojiti neke do ponuđenih amandmana, bilo tako što ćemo se dogovoriti da u najskorije vreme imamo izmene ovog zakona, u ovoj oblasti, da bi ovaj zakon uskladili sa savremenim civilizacijskim tekovinama. Hvala.

Ja ću o ovoj izmeni Zakona o preuzimanju obaveze zdravstvenih ustanova i veledrogerijama. Dakle, kao što bi deca danas volela da se izraze, vi iz Vlade Republike Srbije ste šou. Vi ste doneli, skupštinska većina na vaš zahtev, ovaj zakon o preuzimanju obaveza zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranja u javni dug. Srpski da prevedem za one koji gledaju, razne ustanove zdravstvene, bolnice i drugi zdravstveni centri nabavljali su lekove i zdravstveni materijal od veledrogerija, trgovina na veliko lekovima i drugim materijalima, a to što su nabavljali nisu plaćali. Nisu plaćali jer nisu imali pare. Onda su ovi to njima davali na veresiju i kako je mnogo vremena prošlo onda su veledrogerije i druge firme koje se bave distribucijom ili prodajom različitog medicinskog materijala novac morale da potraže na sudu, a sud, kao što svi znamo, u nas je jako spor i to može dovesti do potpune blokade zdravstvenog sistema i pretilo je da dovede do apsolutne blokade.
Tako da sa jedne strane ovaj zakon koji ste doneli je bio nužan jer na kratak rok odreagovati drugačije niko ne bi ni znao. Ali, taj zakon je razlog, barem za nas u DSS, da postavimo pitanje odgovornosti za stanje u kome se nalazimo, ali još pre nego što bi postavili pitanje odgovornosti je da ponudimo rešenje.
Jer, ovo rešenje koje je ovde dato, ponavljam, ono je u fizičkom smislu nužno. Dakle, nema izbora. Jer, koji bi drugi metod bio da bi bolničko tržište moglo biti snabdeveno lekovima i potrebnim medicinskim materijalom?
Postavlja se pitanje – šta u budućnosti da radimo? Hoćemo li u budućnosti ovako, da sačekamo da nema novaca pa da se u nekom sledećem ciklusu ponovo utvrđuje svota novca koji treba da se pretvori u javni dug, da bi se to plaćalo bolnicama i zdravstvenim ustanovama, kako bi izmirile dugove veledrogerijama. Dakle, to je apsolutno nemoguća situacija i ovo je apsolutno neodrživo.
Da još srpskije pojasnim – koga se to tiče? Svako od nas koji je zaposlen i koji radi plaća zdravstveno osiguranje, svi ovi koji nas gledaju, ako rade, ako imaju tu sreću da rade u ovoj državi, i ako rade legalno, ako su prijavljeni tamo gde rade, plaćaju zdravstveno osiguranje. Čitav naš zdravstveni sistem je zamišljen tako da zdravstveno osiguranje bude dovoljno da ove potrebe zdravstvenih ustanova podmiri. Budžet je tu da interveniše izuzetno, onako kako to zakoni o budžetu već godinama unazad predviđaju, u onim razmerima i po onim aproprijacijama koje to predviđaju.
Ceo naš sistem je baziran na pretpostavci da zdravstveno osiguranje fenomenalno funkcioniše. Ako sad zdravstvene ustanove duguju onima koji treba da im dostave lekove nenormalne pare, posle ćemo o brojkama, to onda znači da ovo što su građani do sada izdvajali za zdravstveno osiguranje ili nije završilo tamo gde treba, ili je to neko pokrao. Treće ne postoji. Trećeg nema.
U prevodu, kada sada donosimo ovakav zakon, to onda znači da mi od poreskih obveznika, istih onih građana koji otplaćuju zdravstveno osiguranje, uzimamo dodatne pare kako bi se izmirio ovaj dug koji je već trebalo da bude izmiren ranije, na osnovu našeg zdravstvenog osiguranja. Ja ne znam da li postoji neko ovde koji može da mi kaže da je to normalno? Znači, ja od ovoga trenutno nemam bolje rešenje. Ali, imam bolje rešenje za ubuduće. Ja mogu da se pozovem na stenograme i da to ne ponavljam, ali, zarad javnosti, i to treba ispričati. Hajde da se vratimo trenutno na zakon, pa ću vam dati rešenje na kraju.
Vi ste u zakonu bili predvideli da je taj dug koji treba mi, građani, svi, da vratimo veledrogerijama a to smo prethodno već platili, da je to 13 milijardi dinara. Sada kažete u vašoj izmeni da to nije 13 milijardi dinara, nego je četiri milijarde 908 miliona itd, nešto sitno.
Podsetiću vas jednu stvar, zašto sam rekao na početku da ste šou, a sada ću da vam objasnim – zato što smo vam mi podneli amandman, iz DSS, kada smo prethodni zakon usvajali, da izmenite član 2. koji evo i ovde menjate, pa da kažemo da je "sastavni deo ovog zakona evidencija svih dugovanja zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama, po ustanovama i po veledrogerijama, koje će Narodnoj skupštini biti dostavljena do 31. 12. 2012. godine" i da će ukupan iznos obaveza predstavljati ukupan dug i da nema nikakvih dodatnih troškova.
Šta je ovaj član zakona zapravo značio? On je značio da izbegnemo blamiranje kakvo danas radi Vlada Republike Srbije, priznajući da nije imala predstavu o tome koliki je javni dug prema veledrogerijama u vreme usvajanja ovog zakona.
Ovaj rok u amandmanu je krajnje relativan, mogao je to biti i 1. mart 2013. godine, to uopšte nije bitno, ali mi smo hteli da učinimo barem odredivim ovaj iznos. Šta bi nas to nateralo? To bi nas nateralo da javno, kroz dokument koji mora završiti u Narodnoj skupštini, utvrdimo odgovornost onih koji su apili pare. Ovako to i dalje ostaje opskurna cifra. Znači, mi ne znamo ko su ti ljudi, to je tamna brojka, ni koliko njih ima, ni ko su, ni na kojim pozicijama su, ni šta rade. Ko će to ikada da utvrdi? To je jako važno, a vi ste to propustili da uradite. Ne kažem da ste imali zlu nameru, nego valjda mislite – amandman dolazi iz redova opozicije, to je mlaćenje prazne slame, ko vas šiša.
Na kraju ste utvrdili, a vidi se u obrazloženju ovog predloga zakona koji ste doneli, da postoji sijaset stvari tu, na osnovu kojih ste utvrdili da ovaj dug nije ovoliki. Međutim, čitajući to isto obrazloženje i dalje ne mogu da dokučim zašto nije 13 milijardi nego je četiri milijarde i 908 miliona. Vi ste pomenuli da postoje neke ustanove koje nisu ušle u obzir, pa ste ih naknadno uključili za neku relativno malu svotu u odnosu na ovaj ukupan iznos. Onda ste utvrdili da su neki naplatili svoja dugovanja, da su neki u stečaju pa to treba skloniti, da su neki dobili izvršni sudski naslov itd.
Ali, sve to kada se sabere iz onog obrazloženja, ne doseže ovu razliku od četiri milijarde i 908 miliona, pa do 13 milijardi. Meni nije jasno kako ste vi došli do brojke od 8,9 milijardi. Meni to nije jasno? Neko bi to morao da mi objasni. Verovatno vi to sada ne možete, ali u tome i jeste cela poenta. Znam da vi to ne možete, tu vam treba konzilijum oko vas da izvede ovu računicu, da napravimo prezentaciju na panou da bi to gledali sledeća tri sata, da bi ukapirali o čemu je reč.
Upravo to vam sve vreme mi i govorimo, da na ovaj način ne možete pisati zakon, bez obzira što mi shvatamo da je on bio nužan i što očigledno u iznudici, u kojoj ste, niste mogli drugačije, ali nemojte onda bar da pravite propise oko kojih ćemo se smejati jedni drugima, odnosno mi vama, kao i građani nakon nepunih osam meseci od donošenja prvog propisa.
Druga stvar - šta učiniti? Ovim ću završiti ovu priču. Ponoviću još jednom ono što sam i ranije govorio – ne može ovaj sistem zdravstvenog osiguranja da izdrži sam sebe. Mi smo zemlja u krizi, siromašni smo, a krizi se obale ne vide. Znači, u ovakvim okolnostima podela odgovornosti kod obaveznog osiguranja između privatnog i državnog sektora, regulisano preciznim normama i sistemom licenci, je nezamenljiva stvar. Ovakav sistem ne može sebe da isplati, a korisnici zdravstvenih usluga ne mogu dva ili tri puta da plaćaju jedno te isto iz svog inače osiromašenog džepa. To moramo konačno da shvatimo.
Zamolio sam da se krene u te reforme. Baš me briga ko će ih sprovesti. Sprovedite ih vi. Evo, neka bude naša mala zasluga što smo vam samo to predložili. Vi ih sprovedite, jer je važno da se stavi tačka na ovaj ugursuzluk i ovaj skandal koji se godinama i decenijama ovde odvija. Vi to uradite. Ako mi budemo u prilici, nadamo se za koji mesec, da učestvujemo u Vladi Republike Srbije nakon novih izbora, onda ćemo mi to svakako raditi. Ali, evo uradite i vi sada, započnite. Uradite nešto korisno za ove građane, da mogu normalno da idu, da ne čekaju redove po kilometar, kao što je u slučaju Novog Sada, da ne moraju da plaćaju dva puta za istu zdravstvenu uslugu, za isti pregled, jednom prepodne, drugi put popodne, a najviše popodne kod istih lekara koji ih prepodne šalju kod samih sebe itd.
Znači, dajte da napravimo jedan sistem koji je odgovoran i nalik na neke druge zemlje koje su članice EU ili na neke od federalnih država SAD koje to imaju na korektan način rešeno, sa punom odgovornošću i sa punom obavezom da se zaštiti ustavna norma koja garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu građana. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo malo prilike da se i ova rasprava učini zanimljivijom. Prosto, kada imate oponenta onima koji predlažu neku odluku ili propis, onda je to svakako zanimljivije.
Ovde se postavlja jedno osnovno pitanje – da li je trebalo ili nije trebalo predložiti ovakvu rezoluciju? Pokušaću to sa dve strane da osvetlim. Sa jedne strane, čisto sadržinske, kada je reč o ovom tekstu, gde postoji niz proklamovanih ciljeva, niz proklamovanih načela i nekoliko uputstava koje ova rezolucija daje, a sve u cilju unapređenja zakonodavnog procesa, ako gro ovih rečenica i članova pogledamo i gledamo ih izolovano, svaku za sebe, objektivno govoreći – teško je ne složiti se sa mnogim od ovih stavova. Jer, oni su u većini ovog teksta opšteg karaktera i praktično nespornog karaktera.
Upravo polazeći od te činjenice da su mnoge od ovih konstatacija, želja, ciljeva ili načela koji su ovde dati nespornog karaktera i da su čak podrazumevajuće u parlamentarnom demokratskom poretku koji želi da razvija svoju zakonodavnu aktivnost, onda se čak postavlja pitanje – a šta je motor, šta je energija koja će da gura sve ove aktivnosti i pospešuje zakonodavnu delatnost? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Zašto to pitam? Zato što nije sporno da postoje uočeni nedostaci u zakonodavnom procesu, da postoji izvestan haos i u načinu primene propisa i u regulativi, u načinu donošenja.
Postavlja se pitanje – šta je sada taj momenat, taj trenutak od koga ćemo mi to sve popraviti i zbog čega će to sve kod nas biti bolje? Da li je to Rezolucija Narodne skupštine? Ja izražavam vrlo otvorenu sumnju da je to tako. Jer, ako je do sada nešto bilo problematično u ovoj sferi, ne vidim nijednog osnova zbog čega bi to sada, na osnovu donošenja ovakvog teksta, zašto bi se to odjednom sve jako popravilo?
Druga stvar koja ovde izaziva podozrenje, barem što se tiče poslanika DSS i jednog dela javnosti koji će se, nadam se, vremenom mnogo jače artikulisati, jer do sada to nije bio zadatak političke elite u Srbiji da uopšte traga za artikulacijom tog drugog mišljenja, barem kada je reč o EU ili odnosu Srbije prema EU, to je taj drugi deo teksta koji praktično, kako mi to vidimo, predstavlja i motivacioni faktor donošenja ove rezolucije. On predstavlja njegov glavni motiv, a to je da se potvrdi privrženost evrointegracijama i da se zakonodavni proces praktično obavlja u znaku evrointegracija i da se istakne potreba za ujednačavanjem sistema odnosno harmonizacijom propisa naše države sa propisima ili, kako se ovde kaže, pravnim standardima EU.
Zašto je to problematično? Prosto zbog toga što ovo nije stav o potrebi harmonizacije propisa sa EU radi boljeg života ili bolje ekonomske saradnje sa EU, nego je deo one iste permanentne, uvek ponavljane priče o integracijama za sebe, kao političkom procesu u kome sve mora biti uniformno i sve mora biti preslikano iz onog paketa koji EU daje, počevši još od uslova iz Kopenhagena iz 1993. godine, pa do danas, zaboravljajući pri tom da su uslovi iz Kopenhagena, što se tiče Srbije, davno prevaziđeni. Ne zbog toga što smo mi ispunili uslove iz Kopenhagena, nego zbog toga što postoje viši uslovi, i formalni i neformalni, od kopenhagenskih uslova za Srbiju da bi uopšte postala članica EU.
U cilju dobijanja datuma za nastavak pregovora i uopšte za početak pregovora sa EU o mogućem članstvu, vidite da je bilo neophodno, barem je to tako tumačila aktuelna vlast, da se zaključi Briselski sporazum koji praktično negira državnost Srbije na delu svoje teritorije. Naravno, sada ide implementacija i posle toga ide sijaset drugih neformalnih kontrola tog procesa koji praktično i direktno utiču na status same države Srbije.
To je nov odnos, to je potpuno novi kvalitet odnosa sa EU koji mi imamo u proteklih nekoliko godina, koji je ovaj put i formalizovan od strane EU, koji, po nama, članstvo Srbije u EU čini nemogućom misijom ili mogućom misijom pod uslovom da se Srbija odrekne sama sebe. To je, dakle, sada već jedno formalno okruženje u kome mi delujemo.
Šta je onda naš cilj? Šta treba da bude naš cilj u zakonodavnoj politici? Naš cilj treba da bude zaista unapređenje zakonodavne politike i zaista unapređenje u skladu sa mnogim od ovih načela koja se ovde pominju. Ali, kada je reč o sinhronizaciji odnosa, kako ova rezolucija kaže u jednoj od svojih odredaba, da se: "planira i koordinira i konsultuje javnost i da se analiziraju efekti propisa u zakonodavnom procesu i da se usklade sa pravnim tekovinama EU", umesto: "usklađivanja sa pravnim tekovinama EU", mnogo je bolje preuzeti tekovine evropskih zakonodavstava koje daju ozbiljne i dobre rezultate u svom okruženju. Mnogo je bolje primeniti dobra iskustva, harmonizovati onaj deo zakonodavstva Srbije čak i sa zakonodavstvom EU ukoliko će to u perspektivi pomoći Srbiji da izabere dobre puteve i moguće načine saradnje, u obostranom interesu sa tom istom EU kao nečlan, kao neko ko je izvan EU, da bi se otvorila maksimalna sloboda za Srbiju da može na jedan neometan i krajnje slobodan način da sarađuje sa svima i da se opredeljuje u toj saradnji prema elementima striktne ekonomske korisnosti za Srbiju, bez ikakvih unapred zadatih okvira, pretočenih u norme, kroz pregovore i bez potrebe da plaća političku cenu ili cenu sopstvene državnosti za formalno učlanjenje u jednu organizaciju.
Da li je moguće ovo o čemu govorim? Da li se o tome raspravlja u Srbiji? Ne. Da li mi iz DSS pokušavamo da postavimo to kao temu za raspravu? Da. Ali očigledno zbog enormnog pritiska bez uspeha. Ovde se ne svodi pitanje na to da li smo "za" ili "protiv" EU, nego da li smo "za" ili "protiv" Srbije, sopstvene države. Posle toga ćemo videti kako se stvari dalje razvijaju.
Hajdemo sada na sam tekst Rezolucije. Ovo jeste bila prilika, jedna od retkih prilika da narodni poslanici podnose predlog akta i mi to, u svakom slučaju, uvek pozdravljamo. Previše dokumenata ima koji se usvajaju u Narodnoj skupštini, previše predloga zakona koji potiču od Vlade. Znam da je to ustaljena i ustavna, normalna procedura, ali neku vrstu inicijative treba i narodni poslanici da pokažu. U tom smislu, smatramo da je ovo krajnji i najveći domet ovog predloga, nažalost.
Što se tiče drugih stvari, ukazaću na izvesne logičke nedostatke ovog teksta ili neku vrstu suvišnosti ovog teksta, koje, prosto, ne može a da ne zapadne za oko i žao mi je što se ovim konfrontiranim do sada izrečenim pohvalama, ali to mora biti rečeno.
U prvom delu same rezolucije, preskačući uvodne norme, govori se da su ciljevi zakonodavne politike, između ostalog, jačanje vladavine prava. Hajde da odmah to prokomentarišemo. Vladavina prava je u Srbiji ustavna kategorija i obaveza jačanja vladavine prava je na ovom domu, na izvršnim organima vlasti i na sudovima. Dakle, to je nesporna činjenica. To je nesporan momenat. Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi istakli kako nam je cilj jačanje vladavine prava?
Dalje. Jedan od sledećih ciljeva je obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda. Slažem se, treba dodati i manjinska prava. Ali da li je način da idemo u puno obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti, zaštite ljudskih i manjinskih prava, donošenje rezolucije Narodne skupštine o tome, ili to treba da bude nesporan ustavni cilj delovanja državnih organa, uključujući i zakonodavno telo?
Idemo dalje. Kaže – dosledno poštovanje principa podele vlasti. Ma nemojte. Pa ako to ne budemo radili, mi radimo onda protiv Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno postavlja principe podele vlasti u parlamentarnom sistemu, koji ima jedan svoj mekši oblik zbog toga što se predsednik Republike bira neposredno od strane građana, ali je to kompenzovano relativno malim ovlašćenjima predsednika Republike. To su jasne stvari. Zašto rezolucija, posebna rezolucija Narodne skupštine o tome?
Dalje. Kaže - obezbeđivanje potpune usklađenosti ravnoteže javnih politika, kao i njihovo dosledno sprovođenje. Zaista bih molio, kasnije ako to bude želeo, da mi predstavnik predlagača objasni ovu rečenicu.
Obezbeđivanje stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Ne vidim šta je tu sporno i ne vidim zašto bi se donela rezolucija o stabilnosti i predvidljivosti regulatornih zahteva. Puno poštovanje hijerarhije i međusobne usklađenosti propisa.
Ma nemojte. Nego je do donošenja ovde rezolucije valjda vladala potpuna neusklađenost i nepoštovanje hijerarhije. Ako čak i jeste, a delimično možda i jeste, pa ćemo sada zbog ove rečenice koja stoji u rezoluciji, koja će se objaviti u "Službenom glasniku", odjednom imati poštovanje hijerarhije propisa i njihovu usklađenost. I tako dalje, da ne trošim sada vreme na ovo.
Idemo na načela. Jedno od zanimljivih načela ovde je načelo neophodnosti, koje kaže – podrazumeva da se propis usvaja samo kada je to neophodno. Kako drugačije? Da li je potrebno doneti rezoluciju Narodne skupštine da bi utvrdili da ćemo usvajati propise onda kada je neophodno, jer smo do sada usvajali samo kada nije neophodno, ili su svi ostali propisi do sada koji su doneti bili potpuno zaludni i izlišni?
Po našem viđenju je sam tekst rezolucije u samoj kontradiktornosti sa ovim načelom. Dakle, ovu rezoluciju nije neophodno usvojiti. U toj rezoluciji se pozivamo na jedno od važnih zakonodavnih načela, načelo neophodnosti. Ako smo iskreni u tome, povucimo tekst rezolucije, zavetujmo se, obavežimo se da ćemo ciljeve koji su ovde proklamovani sprovoditi u realnosti. Ili, nemam pojma na koji drugi način da se ovo uradi. To može biti i deklaracija, ne mora biti rezolucija.
Ako mislite da će ovo vući obaveznu snagu, za aktere političke elite koji su u datom trenutku na vlasti, i u to se varamo. S druge strane, kada većina, koja je očigledno prilično obezbeđena, usvoji ovaj tekst, verujte mi i mi koji pripadamo DSS i građani koji podržavaju našu politiku i oni koji će je u buduće podržavati, nadam se mnogo više nego danas, pratićemo sa pažnjom kako aktuelna vlast i neka vlast ubuduće, ili se i sami obavezujemo da ćemo mi kao buduća vlast, svakako poštovati određena načela koja se ovde javljaju.
Idemo dalje. Načelo delotvornosti kaže – podrazumeva da se propisom rešavaju uočeni problemi. Sjajno. Kaže da je propis primenjiv. To kaže načelo delotvornosti. Pazite, to vrhunsko začelo za koje su bile potrebne konsultacije sa Odirom, OEBS, domaćim stručnjacima, uključivanje svega i svačega i velikim naprezanjem mozgova u Zakonodavnom odboru i Odboru za ustavna pitanja, došlo je do zaključka da ako donosimo propis, on mora da bude primenjiv.
Kako možemo imati nešto protiv toga? Ne možemo. Ne možemo imati ništa protiv toga. Da li moramo da donosimo rezoluciju da bi tako postupali u budućnosti? Ako moramo, onda jadni mi.
Imamo ovde i načelo ekonomičnosti, to je dobro i nije sporno. Načelo srazmernosti kaže – podrazumeva da su opterećenja koja propis donosi, misli se na opterećenja prema građanima, organizacijama, pravnim licima itd, da su ona svrsishodna i opravdana. Znate, u ovom parlamentu postoje poslanici, najčešće iz opozicije, nije važno kojoj političkoj stranci pripadaju, skoro smo imali takve rasprave ovde u Narodnoj skupštini pre nedelju, dve dana, gde smo upravo ukazivali na to kada su bili poreski zakoni u pitanju, da postoje određena opterećenja za građane koja uopšte nisu neophodna, koja nisu svrsishodna i koja nisu opravdana, pa ni pravična. Da li vam je to šta pomoglo? Nije.
Sada ćemo kada usvojimo ovu rezoluciju verovatno doći u situaciju da kada Vlada dostavi zakon Narodnoj skupštini, pa se pojave opterećenja koja nisu svrsishodna, koja nisu opravdana, onda će verovatno Vlada, je li tako, vi tumačite koji ste ovo podneli, imati obavezu prema ovoj rezoluciji da usvoje naše amandmane. Hajde baš da vidimo to čudo, pa da se zaprepastimo.
Imamo dve grupe predloga koji se ovde nalaze, odnosno dve grupe smernica. Jedne govore o tome da treba pravilima urediti, ili razraditi probleme i njihove uzroke određene oblasti, polazne osnove i koncept zakona, pokretanje i tok zakonodavnog procesa, konsultacije, javnu raspravu relevantnih učesnika itd, ali se nigde ne pominje, ni tu ni u prethodnim načelima, načelo raspravnosti.
Javnost, to je u redu. A šta ćemo sa scenom koja se desila prekjuče u Narodnoj skupštini, kada se po ko zna koji put spajaju tačke dnevnog reda koje nisu spojive? Ako bi rezolucija pomogla da se to više ne dešava, u redu. Ali, to ovde niste predvideli. Uopšte. Ovde ne. Reči o tome nema. Zašto? Zato što se ne može oko toga naći kompromis. Lako se može naći kompromis oko toga da se važni zakoni raspravljaju zbrda zdola, na brzinu, da se spajaju nespojive stvari itd. To može i to je u redu.
Kaže ovako – obezbediti usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU, dinamikom koja omogućava ispunjavanje preuzetih obaveza, u skladu sa realnim potrebama i mogućnostima, obezbediti usklađenost sa Ustavom i međusobnu usklađenost. Pazite, za EU smo već rekli. Hoću da se tu razumemo i da to bude potpuno jasno. Nismo mi protiv toga da se pojedini propisi u Srbiji za koje postoji potreba, zbog pretpostavljene ili aktuelne saradnje, pre svega u ekonomskom smislu, sa članicama EU ili sa EU, do neke mere usklade i da se napravi jedna vrsta harmonizacije, jer bez toga u ekonomskom smislu ne možemo sa prvim susednom da funkcionišemo.
Ali, da to bude politički cilj da se upotrebljavaju izrazi kao što su pravne tekovine, da se ovde potpuno na veštački način govori o usklađenost sa Ustavom pri čemu se Ustav krši na razne načine, počev od onih uredbi Vlade o sporazumima od prošle godine, pa do najnovijeg sporazuma Briselskog sporazuma Beograda i Prištine, koje je direktno kršenje Ustava Republike Srbije, a onda neverovatno da se ovde pozivamo na usklađenost sa Ustavom.
Onda na kraju postaje mere šta u tom smislu treba sve učiniti i to je sad izlišno za raspravu, jer ako se zaista usklađenost sa Ustavom postavi kao cilj, onda je naravno jasno da i tu neke mere treba preduzimati, ali te mere crpe svoju snagu iz Ustava i crpe svoju snagu iz političke volje da se Ustav poštuje kao najviši pravni akt jedne države, a ne mogu proisticati iz Rezolucije Narodne skupštine.
Razumem sve napore i potrebu da određeni međunarodne organizacije obave određeni posao, da izađu sa određenim rešenjima, da mi tu budemo vrlo komparativni. Razumem to sve, ali ne razumem potrebu da se na jedan ovakav način evidentne jasne stvari koje bi trebalo da budu naša obaveza iz dana u dan bez ikakvog ovakvog papira na ovakav način po nama omalovažavaju.
Naravno, što se tiče EU, naš stav je tu je decidan i jasan. Mislimo da Srbija mora da ostvaruje jedan drugi kvalitet odnosa sa EU u budućnosti, a da ovaj nekvalitet odnosa, u ovu ucenjivačku politiku, ovaj sled događaja koji ne samo da razara državu Srbiju u smislu njenog integriteta, nego i ekonomiju države Srbije, što će se u najskorije vreme videti, počevši od jednostrane primene SSP, pa videćete i sami ako ikada počnu ovi pregovori i ako se ikada dobije datum kako će oni tek izgledati i šta će se od Srbije zahtevati, pa ćemo videti onda ko je tu bio u pravu.
Najbolje bi bilo da se okrenemo svojim potrebama i interesima i da sa onima sa kojima razgovaramo i sarađujemo razgovaramo na nacionalnim osnovama, a ne na osnovu političkih ubeđenja, političkih floskula, ideoloških principa, nego da to radimo isključivo na osnovu principa korisnosti za ovu državu. Hvala.

Samo da ne bi ostala nedoumica, s obzirom da je ovde pomenut period između 2003. i 2007. godine kada je DSS imala Vladu. Dakle, da, nije sporno da su tada donošeni zakoni koji su harmonizovali sistem Srbije sa EU. Ko je pažljivo slušao naše govore, video je da mi od izvesnog stepena harmonizacije ni dan danas ne bi odustali, iako mislimo da Srbija treba da odustane od članstva u EU. Harmonizacija nam je u tom delu neophodna, jer je u pitanju naš prvi sused.
Podsetiću, vrlo kratko, u ono vreme su bile drugačije političke prilike i drugačiji odnos između Srbije i EU. Nije se od nas tražili ovo što se danas traži. Nije napad na integritet Srbije bio ovakav masivan i vrlo otvoren, jasan, kao što je to bilo od momenta samoproglašenja tzv. nezavisnosti Kosova i priznanja kao nezavisne države dela naše teritorije. To su potpuno dve različite dimenzije. Naš odnos prema tome se praktično iz tih razloga menja.
Što se tiče korisnosti harmonizacije, to je priča potpuno otvorena. Treba da harmonizujemo naš odnos, ne sa EU, nego sa okruženjem i svim onim što mi predstavljamo korisnim okruženjem za srpsku ekonomiju, privredu i političku scenu po principu korisnosti i uzajamnosti. To je suština priče. Na taj način mislimo da prevaziđemo probleme.
Kako reagovati? Još jednom, ne rezolucijom, treba reagovati konkretnom akcijom, izmenom Poslovnika, izmenom konkretnih propisa i naterati izvršnu vlast da ona prihvati principe podele vlasti koji su proklamovani u Ustavu i da se to uradi jednom opsežnom akcijom, a deklaraciju ovog tipa, sem za jeftinu političku, kratkotrajnu upotrebu, pred neki datum, pretpostavljeni datum za pregovore, to je apsolutna besmislica. To govorim najdobronamernije. Ne bih želeo da se pogrešno shvatim.

Ministre, šta hoćete vi sa ovim, ozbiljno vas pitam?
Znači, ovde imate ideju da izuzmete iz paušalnog oporezivanja određene preduzetnike, među kojima lekare, stomatologe i advokate. Da li je to zbog finansijske discipline u državi ili je to zbog para za državni budžet? Zbog ovog prvog ne znam, ali za ovo drugo sigurno nije, jer vam se veoma lako može dokazati bez obzira što neko može i nedokazan biti, a može mu se dokazati, da ćete desetkovati, uništiti ove preduzetnike i ove profesije. Od koga ćete onda da naplatite porez? Kako mislite to da izvedete?
Evo, recimo, advokati doprinose negde sa oko 0,3% od ukupnog poreskog prihoda do sad. Možda 15 kancelarija u Srbiji, ljudi koji ih vode žive dobro, sjajno, imaju novac. Ostali obavljaju svoj posao zarađujući na nivou prosečnog službenika u državi i ti ljudi plaćaju porez. Znači, ovakvim propisom ćete vi njih oterati na biro rada, zavredećete mnogo manje od ovih 0,3% u državni budžet, a onda vas pitamo od kojih para ćete da im plaćate ono što je biro dužan da plaća ljudima koji nemaju posla, e to da vas pitam?
Da vas pitam još neke stvari, kako je moguće, vi ste sigurno videli neke druge kvalitetne predloge, premda nam niste dali priliku ni za kakvu javnu raspravu, jer ste sa ovim vrtoglavo išli, s ovim zakonom, kako je moguće da ne predvidite to da se poreski obveznik, ako se opredeli za vođenje poslovnih knjiga i ne plaća porez paušalno, a trebalo bi da date priliku da ljudi biraju, ako ništa drugo, to bi bilo u skladu i sa nekim standardima u Evropi, kako je moguće da onda nemamo jasne odredbe o tome da im se priznaju apsolutno svi troškovi u ovim profesijama?
Recimo, zašto se ne prizna zarada zaposlenih lica kod preduzetnika, troškovi zakupa poslovnog prostora, automobil koji je bio neophodan da advokat dođe od jednog mesta do drugog mesta, da bi otišao na sud, itd. Hajde to, ako sve to uradite, još jedna stvar, kako je moguće da država reaguje na ovaj način i pokušava da ubire porez na ovaj način, isključujući paušalno oporezivanje, kada ta ista država duguje milijarde advokatima za službene odbrane, kada u ovom sistemu kome mi živimo nemamo pravo, imamo proklamovano pravo, ali realno nemamo pravo na suđenje u razumnom roku, kada se upravo iz tih razloga i naplate troškova advokata ili naplate njihovih usluga odvijaju na takođe nerazuman period od pola godine, godinu, dve ili tri.
Neke svoje troškove, advokati, ili svoje zarade, nikada ne naplate. Kako mislite da na taj način funkcionišemo? Šta hoćete vi? Da uzmete od onih koji mnogo imaju, njih ima 3% i da ostale oterate na biro rada, da li to ide? Da li ste se vi bojali zubara kada ste bili mali? Možda ste se bojali, pa hoćete njih da uništite.

 Povređen je član 27. s vaše strane, gospođo predsedavajuća.
Najlepše vas molim, nemojte ulaziti u takve vrste mentalnih smicalica – o ovom amandmanu se Vlada izjasnila negativno; znate, o ovom amandmanu je reč.
Ovde je reč o rešenju i mi govorimo o sadržini stvari.
Nemojte pukim krutim formalizmom da se sprdate s narodnim poslanicima. To nije vaš zadatak, nego je da vodite sednicu.
Vlada je prihvatila stav da se vrati paušalno oporezivanje u Predlogu zakona za ove ljude. To je činjenica. Da li je to bilo formalno kroz ovaj član ili neki drugi, koji govor nešto slično, to je druga priča. Nemojte se time služiti, jer u tome su vrlo kratke noge.

Hvala lepo.
Nema ministra. Otišao je. Prosto je neverovatno, ali hajde da iskoristim ovo pravo, bez obzira što on čovek nije tu, a njegov je problem što ne može da odgovori posle.
Dakle, to je potpuno izvrtanje činjenica. Pa, naravno da je svako sposoban da vodi knjige. Nećemo valjda proglasiti čitave profesije nesposobnim ili umnonedostatnim da to mogu da urade.
Ovde je reč o nečemu drugom. Da li je nekome zgodno i shodno da vodi te knjige, s obzirom na okolnosti koje su u pitanju? Recimo, taksistima nije zgodno da vode knjige, a kada bi njima probao da uvede porez gospodin ministar, na ovaj način, oni bi blokirali sve veće gradove u Srbiji. Ovde nema ko da blokira bilo šta, ovde se radi samo o pitanju elementarne logike.
Dakle, nemoguće je tražiti uvođenje knjiga kao obaveznu formu oporezivanja za one kategorije poreskih obveznika koji u načelu i uglavnom to ne mogu da rade jer im je komplikovano iz finansijskih razloga i iz razloga načina vođenja svog posla, a to je ogromna većina zubara koji vode male stomatološke ordinacije, to je ogromna, pretežna većina advokata koji vode svoje male advokatske firme.
Procenjena zarada o tome vi pričate, o procenjenoj zaradi, pa upravo je ona procenjena zarada koju ste naveli, avaj, nažalost tačna za većinu advokata i većinu malih stomatologa, ako to niste znali. Upravo ta, a to što postoji 10, 15, 20 zdravih advokatskih kancelarija ili velikih stomatoloških ordinacija, koji zarade više, u redu. Zato i jeste vama komora predložila da napravite mogućnost izbora ili dvostruki sistem oporezivanja, da ljudi mogu da izaberu šta im je zgodno i shodno, a ne da radite ovako kao što ste uradili sada i da udarate preko panja. To je upravo način da se ljudi oteraju iz profesije. Gde je tu ćar za državni budžet? Manite se vi vaših skolastičkih primera.

Član 107. Prethodni govornik nema pravo, a trebalo je da ga upozorite na to, da vređa narodne poslanike tako što ih unapred kvalifikuje kao pripadnike određenog esnafa koji želi da zadrži određene privilegije. To nedvosmisleno proizilazi iz izlaganja prethodnog govornika. Ako mi ne verujete ili ste tvrdi na ušima, uzmite stenogram pa vidite. To je nešto što je nedopustivom u ovom domu.
Ne možete nikog paušalno unapred pozivati da želi da zadrži, ako i uopšte ima bilo kakve privilegije, niti govoriti o narodnim poslanicima sa aspekta zaštite esnafa. Mi tu nismo zbog toga. Mi smo ovde da štitimo interes građana koji su nas birali i koji čak ne pripadaju bilo kojim esnafima.
Kada je o meni lično reč, ja jesam na spisku u Advokatskoj komori Beograda, ali se već godinama time ne bavim, već radim profesionalno u Narodnoj skupštini, tako da nikakav neposredni interes ni kroz plaćanje poreza nemam kada je reč o advokaturu i pitanje je hoću li to uopšte nastaviti ikada.
Uopšte nije reč o tome. Bilo je reči o raspravi koja počiva na zdravorezonskim načelima i mogućnosti da se uvidi da nešto nije dobro, da se to ne može u praksi sprovesti na način kako je zamišljeno. A salve uvreda koje idu na račun kolega koje su podnele ovaj amandman ili brane ovaj predlog amandmana su stvarno nedopustive.

Ukazujući na povredu Poslovnika i pre nego što kažem koji je član u pitanju, prosto ću da kažem da nije ovde ni pitanje da li je neko radio pre bolje ili gore. To nema veze, bitno je šta se sada dešava u ovom trenutku. To je ono što ljude interesuje i to je ono što interesuje nas, narodne poslanike.
Druga stvar, mene interesuje nešto. Jeste, tačno je da se o jednoj povredi Poslovnika po jednom članu može tražiti jednom, međutim, šta ćemo ako se povreda Poslovnika ne iscrpljuje u jednom aktu? Daću vam vrlo brzo primer i obrazložiću koji je član u pitanju.
Narodni poslanik Jovan Palalić je na početku govorio da je u pitanju povreda člana 86. jer niste obrazložili zbog čega je sednica zakazana u kraćem roku. Vi ste na to rekli da se obrazloženje sastoji u tome, evo, nakon toga ste izgovorili i rekli – prosto zbog toga što hoćemo da se zakoni donesu što pre.
Donošenje zakona što pre, to je posledica čina, a ne može biti uzrok. Mi vas pitamo i permanentno ta povreda traje u odnosu na član 86. – zbog čega ste zakazali ovu sednicu u roku kraćem od predviđenog?
Nemojte nas praviti budalama, da govorite da je to zbog toga što hoćete da se zakoni donesu što pre. Pa to je jasna posledica zakazivanja sednice u kraćem roku. Zašto vi to hoćete, to je ono što vas pitamo. I ne pitamo vas mi, nego vas pita Poslovnik i član 86. i dužni ste to da obrazložite. Ako to ne možete da obrazložite, uradite ono što ljudi od vas traže, odložite početak sednice, sazovite Kolegijum i da ovu stvar raspravimo valjano.

Predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sećate se pre nekog skorog vremena, bila je neka pucnjava na Adi Ciganliji u Beogradu. Tamo je u tuči i toj pucnjavi, povrede opasne po život zadobila jedna devojka, Tamara Radulović, koja je nažalost podlegla povredama od zalutalog metka.
Naravno da je od sušstastvene važnosti da se počinioci ovog zločina uhvate. Kako oni nisu bili dostupni organima gonjenja iste noći i narednih dana, raspisana je poternica, to je ono što smo iz medija saznali. Neki od učesnika u tuči su već uhapšeni, koji potiču iz Novog Sada, a dvojica za kojima je raspisana poternica, za koje se opravdano sumnja da su jedan od njih dvojice ispalili taj koban metak, Filip Vilotijević i Vukašin Smiljanić, su u međuvremenu uhapšeni od strane kosovske policije u Peći.
Sada, naravno, nastaje jedna zanimljiva situacija. Kako organi gonjenja Srbije, MUP i pravosudni organi da dođu do ove dvojice osumnjičenih lica, lica za koja postoji osnovana sumnja da su počinili ovaj zločin. Naravno, ono što smo čuli kao informaciju, a zato danas i postavljam pitanja ovde da dobijemo zvanične podatke, to je da su organi tzv. nezavisne države Kosovo tražili od nas da pokrenemo praktično postupak ekstradicije.
Moje prvo pitanje koje ću uputiti ministru pravde i molio bih da se pisanim putem ministar pravde na ovo moje pitanje izjasni – da li je takve komunikacije bilo i da li možda postoji namera ove države Srbije da pokrene postupak ekstradicije u odnosima sa drugim delom svoje sopstvene države?
Ako to nije moguće, a mislim da to pravno nije moguće, šta će se preduzeti da se ova dvojica osumnjičenih privedu pravdi u državi Srbiji? Da li će se možda obratiti Ministarstvo pravde Euleksu i kakva će to biti komunikacija? Koji će to drugi tip dokumenta, ili aktivnosti, biti učinjen da bi se došlo do ove dvojice osumnjičenih?
Mi smo načuli da postoji čak jedna ideja da se njihov boravak na teritoriji KiM, a u čemu im je, kako novine pišu i Heljmendijev sin, čuvenog narko bosa sin, i pomogao da se tamo nađu, da se njihovo prisustvo tretira kao ilegalni prelazak granice, pa da se onda oni predaju državnim organima Srbije, nakon što budu ispraćeni od strane kosovske policije.
Tu se postavlja jedno opravdano pitanje. Kako može da postoji ilegalni prelazak tzv. granice u okvirima jedne iste države? Dakle, ne plediram ništa, samo postavljam pitanje ministru pravde, a na kraju krajeva i ministru unutrašnjih poslova koji je predsednik Vlade, kako misle ovaj slučaj da okončaju, jer od načina na koji se bude ovaj konkretan slučaj rešavao, zavisiće i opšti pogled na odnose Beograda i Prištine? Naravno da nam je svima stalo da se ovi osumnjičeni kriminalci našu što pre iza rešetaka i pred nadležnim sudom u Beogradu za zločin koji su počinili. Hvala.

Iako potpisnici amandmana ne žele reč, ja ću iskoristiti vreme ovlašćenog predstavnika grupe da prokomentarišem ovaj član i amandman.
Dakle, član 3. ima za cilj da pacijentu garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšte prihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova. Nadalje se garantuje partnerski odnos pacijenta kao primaoca zdravstvenih usluga i zdravstvenog radnika, tj. lekara kao davaoca zdravstvenih usluga. Zatim se govori o uzajamnom poverenju itd.
Ovaj amandman pokušava da ovih nekoliko načela vrati na neki opšti nivo i onda se kasnije u obrazloženju Vlade vidi da se amandman odbija upravo zbog toga jer se kaže da je pravo na poštovanje opštih ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti utvrđeno članom 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Vidite, tu je ključni problem i ovog zakona i ovog člana.
Dakle, to je problem primenjivosti propisa koje donosimo. Nisu džabe podnosioci ovog amandmana vratili stvar na opšti nivo, zato što je instiktivna potreba čoveka, a i narodnih poslanika koji sagledavaju propise i sagledavaju život koji teče oko nas, upravo takva da nemaju poverenje da će dalja razrada propisa, koji se jednako ne može primeniti u praksi, govori se o opštem propisu, da će on uopšte imati svog odjeka u životu.
Evo zašto neće moći da ima odjek u životu. Kako vi mislite da se gradi partnerski odnos između pacijenta i lekara, ako pacijent realno ne može da bira svog lekara? Pravo na izbor lekara je proklamovano pravo u nekom drugom zakonu, ne u ovom zakonu, ali pacijent realno ne može da izabere svog lekara zato što svi pacijenti, odnosno svi građani u ovoj državi nisu stavljeni u jednak položaj, a stav 1. ovog člana govori o jednakosti. Kako možemo biti u jednakom položaju ako pod istim uslovima ne možemo da se lečimo kod koga želimo, pod istim uslovima osiguranja?
Naime, mi imamo zdravstveno osiguranje preko fonda i sistem ne deluje jednako na privatni i državni sektor. Privatni sektor je potpuno isključen iz komunikacije sa fondom. Vi ste sami, gospođo ministar, pre nekoliko meseci, kada smo razgovarali o izmenama i dopunama zakona iz oblasti zdravstva, rekli da je u toku postupak na osnovu koga će pacijenti ili građani moći sa svojom zdravstvenom knjižicom da nabave lek u privatnoj apoteci. Do dana današnjeg se to nije dogodilo. To ne postoji.
Dakle, pošto mi ne možemo da biramo ni apoteku gde ćemo nabaviti lek, ni zdravstvene radnike, jer smo upućeni samo na jedan sektor, onda tu nema ravnopravnosti. O kakvom poverenju mi možemo da govorimo ili partnerskom odnosu, daleko bilo, kada pogledate redove ispred novosadskog kliničkog centra koji se stotinama metara protežu, gde ljudi čekaju čitavu noć i čitav dan samo da bi zakazali pregled ili intervenciju koja će biti tek za nekoliko meseci ili možda do 2016. godine? Imamo 55.000 ljudi na listama čekanja za različite intervencije i često za vrlo ozbiljne intervencije, za operacije. To je realnost u kojoj mi živimo i ta realnost sa ovim što se proklamuje, sa članom 3. nema nikakve veze. To su dve potpuno različite stvari.
Ovu istu priču smo vam pričali i pre nekoliko meseci i tada smo izrazili nadu da ćete vi preduzimati korake da korenito promenite zdravstveni sistem koji ne radi, koji nije u stanju da odreaguje, koji nije u stanju da da građanima pravo upravo na te proklamovane vrednosti - pravo na izbor, pravo na jednaki tretman. Toga nema. Toga u realnosti nema. Ako vi morate, da biste uradili ultra zvuk, a hitno vam je, da platite uveče u istoj zdravstvenoj ustanovi taj ultra zvuk, jer ne možete sebi da priuštite pravo da ga čekate tri meseca ili dva, tu nema reči ni o partnerskom odnosu, ni o poverenju.
Ovaj član 3. zakona, koji ste vi napisali, je mrtvo slovo na papiru za ogroman broj građana. To je suština priče. To vi, ne kažem da nećete, ali niste pokazali ambiciju do sada, niti ste najavili da hoćete da promenite. Mi smo vam tada dali predlog, ovim ću ovaj deo priče završiti, i ja ne znam kako ste na taj predlog odreagovali. Vi znate da je zdravstvena zaštita ustavna obaveza, da Ustav garantuje zdravstvenu zaštitu i da je država u obavezi, čitava Republika da obezbedi zdravstvenu zaštitu, ali mehanizmi kako će država obezbediti jednaku zdravstvenu zaštitu prema svima ostavljeni su u zakonu.
Ne vidim ni jedna jedini razlog da država koja je u krizi, koja ne može na osnovu sopstvene privrede jedan model da očuvao kao održiv, to je model preko fonda, ne vidim razloga da se država u kriznim situacijama ne pomogne drugim modelima koji su poznati u svetu, a to je upravo partnerski odnos između privatnog i državnog sektora u oblasti osiguranja, koji bi se državnim merama regulisao, gde bi država propisala načine i uslove pod kojima osiguravajuće kompanije mogu da pružaju uslugu iz obaveznog osiguranja. Znači obaveznog, a ne dopunskog. Kao što kola registrujete za obavezno osiguranje automobila, pa možete u bilo koju osiguravajuću kuću da odete to da uradite i to važi, tako može i ovo da se uradi.
Da li vi shvatate koliko je to rasterećenje jednog sistema koji ne daje znake života, i gde mi ne možemo da napravimo čak ni injekcije za taj sistem da on može da funkcioniše.
Znači, to treba uraditi, tek tada ovakvi zakoni, tek tada član 3. može da živi. Tek tada možete ubediti kolege narodne poslanike, da je odredba suviše opšta i pozivati se na član 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Hvala vam.

U ovom članu, da se vratimo na to, piše da pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i kaže – granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite. To smo tražili da se briše, ovaj nastavak. Zato što je to potpuno suvišno. Naravno da kada neko ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, nećemo valjda van granica mogućnosti da pružamo tu zaštitu, nego u nekim granicama mogućnosti.
Vidite, šta govori čovek kada ovako piše i šta govori o sebi i svojoj suštini? Oni koji pišu tekst pokušavaju da se unapred opravdaju i ograde od korumpiranog sistema. Pitam vas u granicama čijih mogućnosti materijalnih? Onih što drpaju, apaju i lapaju? Jel u granicama materijalnih mogućnosti vezanih za onih 12 miliona koje je nestalo? Jel u granicama materijalnih mogućnosti onih neispitanih i odlivenih sredstava iz Fonda tokom svih ovih godina, jel u tim granicama mogućnosti? Jel u granicama sposobnosti onih ljudi koji će vrlo brzo, da ima pravde i prava u državi, bi morali biti na optuženičkoj klupi zbog društvene krađe? Jel u granicama njihovih mogućnosti? Šta je to što je preostalo van njihovih mogućnosti drpanja, apanja i lapanja što može biti predmet zaštite dostupne i kvalitetne zdravstvene zaštite pacijenta? Šta je to? To mi recite.

Zaista ne vidim gospođo ministar kako vi mislite sve ovo da sprovedete, ovo o čemu je bilo reč? Danas mi je ulepšao dan gospodin dr Mijatović, sa ovim što je govorio i vaše međusobne replike su indikative u pogledu ovoga o čemu govorim.
Dakle, kako vi mislite? Jednom prilikom ste rekli u odgovoru kažete – nije realno da se sprovede kompletna promena sistema. Kada je realno? Pa, ste se opravdali time što ste rekli – nema finansijskih sredstava, privreda je u haosu. Pa mi vama upravo i predlažemo zato što je sistem propao, što je privreda u haosu, što nemamo materijalnih mogućnosti da se sistem promeni i prilagodi upravo takvom trendu nesrećenom u kojem se nalazimo, da upravo zato otvorimo konkurenciju privatnih osiguravajućih, može i državno osiguravajuće društvo, kakve veze ima samo da postoji konkurencija osiguranja, da bi se jedan sistem koji sebe ne daje više, nema ga, koji je korumpiran, da bi on mogao da zaživi realno i da bi onda ova odredba mogla da funkcioniše.
Kako mislite, jeste i partnerski odnos između lokalne samouprave, ali ne treba ni sve na lokalnu samoupravu prebacivati, prosto zbog toga što lokalna samouprava nema nažalost, upravo iz ekonomskih razloga, ni ravnomernost u razvoju, niti ima ravnomerne kapacitete. Slažem se da treba da se povuče odatle da bi se ta odredba ispunila. Ali, vidite, nije realno.
Pa kako nije realno? Ako je sistem po nekim parametrima možda i najgori u Evropi kao što je rečeno, pa kako nije realno da ga promenite? Šta je realno? Da se sam promeni. Šta je realno? Da sami dođemo dotle da se iznađu finansijska ili materijalna sredstva a taj sistem može da funkcioniše da nema lista čekanja, da se materijalno bolje opremimo. Kako, odakle? Znači, postoji jedina mogućnost i to treba da radite odmah.
Vi govorite o planu Vlade, pa plan Vlade je u redu. Jedne godine ćemo jedan zakon, sledeće ćemo jedan. To se radi odmah. Znači, ako kuća gori odmah hvatate sredstva za gašenje požara, ne stojite spolja gledate i pišete traktate o tome šta bi možda trebalo učiniti. Znači, menjate stvar i onda pada i korupcija na privatnom platu. Niko ovde lekare ne optužuje za korupciju. Većina lekara radi svoj posao pošteno, profesionalno i krajnje odgovorno prema pacijentima. Oni su takođe žrtve tog sistema, oni su ljudi žrtve, oni su očajni zbog toga. Ogroman broj ljudi sa kojima sam razgovarao. Pustite ljude da rade, pustite konkurenciju i onda će sve biti drugačije.

Kratka replika, znači šta je bilo pre 2008. godine. Znate, svako ko je nosio vlast u ovoj državi, nosi i odgovornost. Nosi u objektivnom smislu bez obzira da li subjektivno ja kao član te političke partije ili partije kojoj pripadam snosi određenu odgovornost. U objektivnom smislu da, i tu smo svi u istom košu.
Ne postoji niko ovde u ovoj skupštini, nijedna politička parlamentarna partija koja može da se nečim sjajnim podiči. Ali, ako mogu iza toga da dam neku vrstu opravdanja zaslužujem, a zaslužujem valjda da dam tu vrstu opravdanja s obzirom na vaše pitanje – šta je bilo pre 2008. godine. Stvara je vrlo prosta.
Dakle, ova politička stranaka kojoj pripadam DSS nikada se u jednom periodu od jedne godine od 2000. godine do 2001. godine koji je potpuno van diskusije zbog sticaja vrlo čudnih okolnosti, nije imala prilike da ima bilo kakav uticaj ili da smo političkim sporazumom koji smo tvorili vlade, kojima smo pripadali, imali bilo kakav realan uticaj na sektor zdravstva i na fond, mislim na ministarstvo i na fond. To je jedna druga politička partija držala pod svojom kontrolom i jedan od uslova uopšte funkcionisanja Vlade u sasvim drugim segmentima bilo je da im se to prepusti. U redu, ali to je prošlost. Verujte mi, ja vam jemac stojim da bilo koji sledeći koalicioni sporazum, a bogu hvala i narod će dati, biće, da će DSS učestvovati u izvršnoj vlasti, podrazumevaće ovu komponentu i moraće da bude potpisana i moraće će da se štiti.
Dakle, dosta je bilo. Znači, mnogo je 11, 12, 13 godina ovakvog javašluka, to je mnogo. Iako smo šta mi krivi, krivi smo koliko i vi, ali sigurno manje od onim koji na sebe preuzmu odgovornost da neposredno vode resor. Ti imaju mnogo veću odgovornost od bilo kojih drugih. Ti koji su vodili, ili vode resor, ja se njima obraćam. I kada vam se obraćam, obraćam vam se kao ministru, a ne kao pripadniku SPS, kao ministru u tom resoru. Imajte vi hrabrost kao ministar, kao žena koja je zdravstveni radnik, uradite nešto, pokrenite stvar, a mi ćemo to pozdraviti. Uopšte me ne zanima kojoj političkoj partiji pripadate, a sutra dan kad mi budemo u prilici da vršimo izvršnu vlast sa kim god to radili, u kojoj god kombinaciji, jemac vam stojim da će ovo biti jedan od ugaonih kamena političkog sporazuma za funkcionisanje Vlade u određenim sektorima.

Hteo sam ovde da kažem da ova rasprava upravo pokazuje koliko je još trebalo ovo dobro raspraviti pre nego što se konkretno rešenje našlo u tekstu zakona. Naime, držim do toga da mogu postojati različita mišljenja. Ali, jako je dobro da je odredba kao što je gospodin Mijatović rekao, bila malo podrobnije napisana. Znate, i kasnije ćemo o tome govoriti, mehaničko prepisivanje odredaba pojedinih komisija UN i njihovih zaključaka ili komentara ili iz samih konvencija često to mehanističko ponavljanje nije dovoljno dobro jer ostavlja nejasnoće.
Zaista, nije svejedno da li će maloletno lice otići kod lekara određene specijalnosti ili opšte medicine na neko savetovanje, ili je zapravo njegova prva adresa, ako već ne želi da mu znaju roditelji, psiholog u školi ili u centru za socijalni rad. To nema istu težinu i ne može se na isti način posmatrati, kao i efekti svega toga. Samo sam to hteo da kažem i šteta je da ovo nije prošlo još dužu diskusiju mnogo ranije, a da nije došlo samo do mehaničkog prepisivanja.