Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, gospodine ministre, ja se slažem da je ovo jedan tehnički zakon. Ovo je jedan dobar tehnički zakon, koji predstavlja preduslov za aktivnosti u oblasti spoljne politike. Tačno je da on proizilazi iz Ustava Srbije, ali ono što je mnogo važnije, a što još uvek niko nije rekao, to je da je posle gotovo sto godina ovo prvi zakon države Srbije iz oblasti spoljne politike, odnosno spoljnih poslova.
Da podsetim da od kraja Prvog svetskog rata, završetka Drugog svetskog rata do prošle godine Srbija nije imala ministarstvo spoljnih poslova, da je ministarstvo spoljnih poslova, odnosno resor spoljnih poslova bio u rukama raznih Jugoslavija koje su se različito zvale, na kraju u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora. Bili smo često u situaciji da srpski nacionalni interes, zarad kompromisa sa narodima sa kojima smo živeli, podređujemo interesima drugih naroda. Sada prvi put možemo slobodno da branimo naš nacionalni interes, kada govorimo o spoljnoj politici i kada kontaktiramo sa državama sveta.
Ovo je, naravno, jedan dobar zakon. Demokratska stranka Srbije će ga podržati. On je podeljen, kao što je ministar rekao, u šest poglavlja i definiše, pre svega, nadležnosti Ministarstva. Najveći deo zakona posvećen je nadležnostima Ministarstava, kao i organima koje Ministarstvo postavlja, odnosno ministarstvo radi jednim delom u zemlji, osniva naše ambasade u inostranstvu i konzularna predstavništva i rukovodi radom, znači, tim našim predstavništvima u inostranstvu i samo ovde vodi spoljnu politiku.
Spoljnu politiku Ministarstvo inostranih poslova, odnosno ministar inostranih poslova predlaže Vladi Republike Srbije, a Vlada je ta koja usvaja spoljnu politiku. Kada je ova vlada, koju čine Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, G17 plus i Nova Srbija, preuzela vlast, ona je i sve ove stranke su u svojoj predizbornoj kampanji definisale svoje spoljnopolitičke prioritete, a to su, pre svega, odbrana Kosova i Metohije, odnosno odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta države Srbije i želja Republike Srbije da u skorije vreme postane članica Evropske unije, znači, ta evropska orijentacija Srbije. Istovremeno, spoljnopolitički prioritet je kako saradnja sa zemljama članicama Evropske unije, tako i saradnja sa velikim silama kao što su Ruska Federacija, Sjedinjene Države, Kina, Indija i ostale velike zemlje. To je nešto o čemu nije potrebno posebno da se izjašnjavamo u ovom trenutku, jer je to definisano programom Vlade, koji smo i mi u ovoj skupštini odobrili onog momenta kada smo za Vladu glasali.
U ovom momentu vodi se žestoka diplomatska inicijativa, pre svega, u cilju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Prilika je da se kaže da svi državni organi, predsednik, premijer, ministar inostranih poslova, ministar za Kosovo i Metohiju i ostali koji u tome pomažu, zaista vode jednu lavovsku borbu i da su pokazali da se nećemo tek tako lako predati i da će učiniti sve da se taj naš prvi cilj, ostanak Kosova i Metohije u Srbiji, ostvari. Možemo da iskoristimo ovu priliku da im u tome poželimo puno uspeha, mada se ovaj parlament o tome već dosta puta izjašnjavao.
Ovde u zakonu se kaže da je jedna od važnih nadležnosti Ministarstva da se bavi koordinacijom različitih državnih organa, u cilju sprovođenja spoljne politike. Među tim organima koji se pominju u zakonu ne pominje se Narodna skupština Republike Srbije i Odbor za inostrane poslove Republike Srbije, čiji sam ja član, i to je nešto o čemu smo na Odboru razgovarali i o čemu su govorile i moje kolege iz Odbora za inostrane poslove.
Iskoristiću priliku da dam nekoliko sugestija ministru. Mada nema mesta da to stoji u zakonu, ali parlamentarna diplomatija je isto toliko važna koliko i diplomatija koju vodi Vlada Srbije, tim pre što parlament Srbije, odnosno delegacije srpskog parlamenta su članice više evropskih i svetskih skupština, gde se takođe donose neke veoma važne odluke, počevši od Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koja je svakako najznačajnija i čiji značaj verovatno nije potrebno posebno da podvlačim, ali tu je i Skupština OEBS-a, Skupština NATO-a, crnomorske i ekonomske saradnje itd.
Znači, mi poslanici ovog parlamenta smo u prilici da na tim skupštinama prezentujemo spoljnu politiku države Srbije i spoljnopolitičke prioritete, da se i mi borimo za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, s jedne strane, i za evropski put Srbije, sa druge strane, što su dva paralelna procesa od izuzetnog značaja.
Vrlo često se nama koji smo parlamentarci i koji se bavimo tom parlamentarnom demokratijom dešavalo da nam nedostaje malo brifinga od strane Ministarstva inostranih poslova, naročito kada su u pitanju neke teme koje nemaju direktne veze sa našom zemljom, nego sa odnosima nekih drugih država.
Nekada smo u prilici da i o tome moramo da se izjašnjavamo, pa nije loše da i o tome nešto više znamo. Ne bi bilo loše da postoji češća saradnja između spoljnopolitičkog odbora Skupštine Srbije i Ministarstva spoljnih poslova.
Takođe, podvukla bih dobru praksu, o kojoj su prethodnici govorili, da osobe koje se imenuje za ambasadore dolaze obavezno pre svog odlaska na Odbor za inostrane poslove da izlože svoju platformu.
To je u neku ruku savetodavnog karaktera, ali je izuzetno važno i zbog toga što će spoljnopolitički odbor ovih dana formirati, odnosno već su formirane parlamentarne grupe prijateljstva, koje se takođe bave diplomatijom, i važno je da članovi tih grupa prijateljstva budu u kontaktima i sa osobama koje odlaze u naše ambasade i u Evropi, i van Evrope, na drugim kontinentima, upravo zbog te koordinacije, koja je svakako neophodna. To je otprilike ono što bi bila moja sugestija.
Još jednom ću iskoristiti priliku da vam poželim uspeh u daljem radu, kao i ostalim predstavnicima naše države, u izuzetno važnoj misiji i u izuzetno važnoj borbi koja se ovih dana vodi. Prijatno.
Još 2003. godine državna zajednica Srbija i Crna Gora obavezala se da će doneti zakon o azilu u skladu sa međunarodnim propisima i međunarodnom legislativom, zbog toga što mi do tada sličan zakon nismo imali. Naime, i moji prethodnici su rekli da je važio Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine.
Zakonom treba da se predvidi na koji način se može doći do azila, procedura, način dobijanja azila, ko su ta lica koja mogu da dobiju azil. Drugim rečima, bilo je potrebno da se zakonom istovremeno zaštiti i lice koje azil traži, ali i država koja taj azil treba da da, jer postoji u takvim situacijama mogućnost da tražilac azila to svoje pravo zloupotrebi, da se radi o licu koje je negde krivično gonjeno, koje može da predstavlja pretnju za ovu državu i u takvim situacijama takvo lice mora biti vraćeno, a pravo na azil uskraćeno.
Ovaj zakon koji danas imamo pred nama konačno reguliše sva ta pitanja: definiše upravni postupak, definiše na koji način tražilac azila može da ostvari ta svoja prava i definiše organe koji će biti zaduženi da se ta prava tražioca azila ostvare. To su: kancelarija za azil, koja u prvom stepenu odlučuje o tome da li će se nekom licu pravo na azil odobriti ili ne; zatim, komisija za azil, koja je drugostepena i kojoj podnosilac zahteva za azil koji je odbijen može podneti žalbu; najzad, tu su centri za azilante, prihvatni centri u kojima će se regulisati smeštaj azilanata.
Mislim da u svemu tome nema ničeg spornog. Sva bojazan koju su pojedini poslanici opozicije izrazili povodom ovog zakona više je vezana za pitanje njegovog sprovođenja, nego za njegovu suštinu. Samom zakonu, koliko sam pratila ovu diskusiju, a pratila sam je veoma pažljivo, niko od poslanika, osim nekih tehničkih zamerki, nije imao šta da prigovori. Moj utisak je da postoji jedan visok stepen saglasnosti kada je reč o usvajanju ovog zakona, i to je nešto što je dobro i što bi trebalo da postane praksa i kada je reč o drugim zakonima koji će biti donošeni.
Najzad, da pokušam da se nadovežem na diskusiju kolege Buhe, koji je govorio o pripadnicima našeg, srpskog naroda koji su devedesetih godina izbegli sa prostora bivše Jugoslavije, iz Republike Hrvatske i proterani, pa izbegli tokom nesrećnih događaja devedesetih godina. Koliko je meni poznato, pitanja izbeglica u to vreme regulisana su Zakonom o izbeglicama. Skoro smo imali prilike da u ovoj skupštini, prošlog meseca, donesemo Zakon o državljanstvu.
Kako ja doživljavam ovaj zakon, zakon o azilantima se naravno može primeniti i na naše izbeglice, ali se pre svega odnosi na državljane nekih drugih zemalja koje sa nama nemaju tako bliske veze, dok pripadnici srpskog naroda koji su izbegli iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine sada imaju mogućnost da na drugi način regulišu svoja prava, mnogo bolji način. Oni su pripadnici našeg naroda, oni su Srbi, oni danas žive u Srbiji. Donet je Zakon o državljanstvu, po kome svi Srbi imaju pravo na državljanstvo, bez obzira na to u kojoj su državi rođeni, u kojoj državi žive, i kao punopravni državljani Srbije oni imaju svakako daleko veće mogućnosti da se uključe u normalan život Republike Srbije, da budu u potpunosti integrisani, nego lica koja će po ovom zakonu o azilu doći u našu zemlju i tražiti azil.
U nekim drugim zemljama, koje imaju slične zakone, praksa je da državljani nekih drugih zemalja, kojih po pravilu nije veliki broj, iz razloga nekog progona, imali smo takve slučajeve i u nekim zemljama u kojima nema demokratije, u kojima su na snazi tiranski režimi, da su zbog političkog progona prinuđeni da beže i traže azil, i to su pojedinačni slučajevi.
Mislim da ono što se nama dešavalo, ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne može direktno da se poveže sa ovim zakonom. Nije tačno da je Srpska radikalna stranka jedina koja vodi računa o Srbima u Bosni i u Hrvatskoj. Dobro je poznato da je i prošla vlada i ova vlada i te kako vodila računa o njima, da je postojao Komesarijat za izbeglice, da je na čelu tog komesarijata bila u to vreme potpredsednik DSS-a gospođa Sanda Rašković-Ivić, koja upravo i sama dolazi iz tih krajeva i ćerka je doktora Jovana Raškovića koji je na najbolji način štitio interese Srba u Republici Srpskoj Krajini. Nemojte da se na nesreći naših sunarodnika, naše braće, do kojih nam je svima stalo, takmičimo u patriotizmu jeftinom retorikom.
Neću da ponavljam ono što je rekla moja koleginica Milica Radović, naravno, to podržavam, želim samo da postavim svima nama jedno pitanje.
Jasno je da su sve stranke u ovoj skupštini za to da se pripadnicima nacionalnih manjina daju najveće moguće slobode i da postoji raspoloženje da se donese jedan zakon koji će regulisati materiju koja se tiče praznika koje će slaviti nacionalne manjine i to njihovo pravo niko ne spori. Samo smo govorili o tome da to nije materija koja je sadržana u ovom zakonu.
Ono što je meni palo u oči kada govorimo o ovom amandmanu i što mi se čini čudno, to je da stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, znači zvanične stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, tu je Savez vojvođanskih Mađara, tu su muslimanske stranke, tu su dve romske stranke, nisu pokrenule ovo pitanje, nisu podnele ovaj amandman, pošto im je jasno da to treba da bude predmet nekog drugog zakona, a istovremeno poštuju sva prava i slobode koje im je država Srbija omogućila, jer to jeste i njihova država, isto koliko i naša, nego to pitanje pokreću članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, za koju se ipak ne može reći da je nacionalna stranka.