Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, gospodine ministre, ja se slažem da je ovo jedan tehnički zakon. Ovo je jedan dobar tehnički zakon, koji predstavlja preduslov za aktivnosti u oblasti spoljne politike. Tačno je da on proizilazi iz Ustava Srbije, ali ono što je mnogo važnije, a što još uvek niko nije rekao, to je da je posle gotovo sto godina ovo prvi zakon države Srbije iz oblasti spoljne politike, odnosno spoljnih poslova.
Da podsetim da od kraja Prvog svetskog rata, završetka Drugog svetskog rata do prošle godine Srbija nije imala ministarstvo spoljnih poslova, da je ministarstvo spoljnih poslova, odnosno resor spoljnih poslova bio u rukama raznih Jugoslavija koje su se različito zvale, na kraju u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora. Bili smo često u situaciji da srpski nacionalni interes, zarad kompromisa sa narodima sa kojima smo živeli, podređujemo interesima drugih naroda. Sada prvi put možemo slobodno da branimo naš nacionalni interes, kada govorimo o spoljnoj politici i kada kontaktiramo sa državama sveta.
Ovo je, naravno, jedan dobar zakon. Demokratska stranka Srbije će ga podržati. On je podeljen, kao što je ministar rekao, u šest poglavlja i definiše, pre svega, nadležnosti Ministarstva. Najveći deo zakona posvećen je nadležnostima Ministarstava, kao i organima koje Ministarstvo postavlja, odnosno ministarstvo radi jednim delom u zemlji, osniva naše ambasade u inostranstvu i konzularna predstavništva i rukovodi radom, znači, tim našim predstavništvima u inostranstvu i samo ovde vodi spoljnu politiku.
Spoljnu politiku Ministarstvo inostranih poslova, odnosno ministar inostranih poslova predlaže Vladi Republike Srbije, a Vlada je ta koja usvaja spoljnu politiku. Kada je ova vlada, koju čine Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, G17 plus i Nova Srbija, preuzela vlast, ona je i sve ove stranke su u svojoj predizbornoj kampanji definisale svoje spoljnopolitičke prioritete, a to su, pre svega, odbrana Kosova i Metohije, odnosno odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta države Srbije i želja Republike Srbije da u skorije vreme postane članica Evropske unije, znači, ta evropska orijentacija Srbije. Istovremeno, spoljnopolitički prioritet je kako saradnja sa zemljama članicama Evropske unije, tako i saradnja sa velikim silama kao što su Ruska Federacija, Sjedinjene Države, Kina, Indija i ostale velike zemlje. To je nešto o čemu nije potrebno posebno da se izjašnjavamo u ovom trenutku, jer je to definisano programom Vlade, koji smo i mi u ovoj skupštini odobrili onog momenta kada smo za Vladu glasali.
U ovom momentu vodi se žestoka diplomatska inicijativa, pre svega, u cilju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Prilika je da se kaže da svi državni organi, predsednik, premijer, ministar inostranih poslova, ministar za Kosovo i Metohiju i ostali koji u tome pomažu, zaista vode jednu lavovsku borbu i da su pokazali da se nećemo tek tako lako predati i da će učiniti sve da se taj naš prvi cilj, ostanak Kosova i Metohije u Srbiji, ostvari. Možemo da iskoristimo ovu priliku da im u tome poželimo puno uspeha, mada se ovaj parlament o tome već dosta puta izjašnjavao.
Ovde u zakonu se kaže da je jedna od važnih nadležnosti Ministarstva da se bavi koordinacijom različitih državnih organa, u cilju sprovođenja spoljne politike. Među tim organima koji se pominju u zakonu ne pominje se Narodna skupština Republike Srbije i Odbor za inostrane poslove Republike Srbije, čiji sam ja član, i to je nešto o čemu smo na Odboru razgovarali i o čemu su govorile i moje kolege iz Odbora za inostrane poslove.
Iskoristiću priliku da dam nekoliko sugestija ministru. Mada nema mesta da to stoji u zakonu, ali parlamentarna diplomatija je isto toliko važna koliko i diplomatija koju vodi Vlada Srbije, tim pre što parlament Srbije, odnosno delegacije srpskog parlamenta su članice više evropskih i svetskih skupština, gde se takođe donose neke veoma važne odluke, počevši od Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koja je svakako najznačajnija i čiji značaj verovatno nije potrebno posebno da podvlačim, ali tu je i Skupština OEBS-a, Skupština NATO-a, crnomorske i ekonomske saradnje itd.
Znači, mi poslanici ovog parlamenta smo u prilici da na tim skupštinama prezentujemo spoljnu politiku države Srbije i spoljnopolitičke prioritete, da se i mi borimo za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, s jedne strane, i za evropski put Srbije, sa druge strane, što su dva paralelna procesa od izuzetnog značaja.
Vrlo često se nama koji smo parlamentarci i koji se bavimo tom parlamentarnom demokratijom dešavalo da nam nedostaje malo brifinga od strane Ministarstva inostranih poslova, naročito kada su u pitanju neke teme koje nemaju direktne veze sa našom zemljom, nego sa odnosima nekih drugih država.
Nekada smo u prilici da i o tome moramo da se izjašnjavamo, pa nije loše da i o tome nešto više znamo. Ne bi bilo loše da postoji češća saradnja između spoljnopolitičkog odbora Skupštine Srbije i Ministarstva spoljnih poslova.
Takođe, podvukla bih dobru praksu, o kojoj su prethodnici govorili, da osobe koje se imenuje za ambasadore dolaze obavezno pre svog odlaska na Odbor za inostrane poslove da izlože svoju platformu.
To je u neku ruku savetodavnog karaktera, ali je izuzetno važno i zbog toga što će spoljnopolitički odbor ovih dana formirati, odnosno već su formirane parlamentarne grupe prijateljstva, koje se takođe bave diplomatijom, i važno je da članovi tih grupa prijateljstva budu u kontaktima i sa osobama koje odlaze u naše ambasade i u Evropi, i van Evrope, na drugim kontinentima, upravo zbog te koordinacije, koja je svakako neophodna. To je otprilike ono što bi bila moja sugestija.
Još jednom ću iskoristiti priliku da vam poželim uspeh u daljem radu, kao i ostalim predstavnicima naše države, u izuzetno važnoj misiji i u izuzetno važnoj borbi koja se ovih dana vodi. Prijatno.

Još 2003. godine državna zajednica Srbija i Crna Gora obavezala se da će doneti zakon o azilu u skladu sa međunarodnim propisima i međunarodnom legislativom, zbog toga što mi do tada sličan zakon nismo imali. Naime, i moji prethodnici su rekli da je važio Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine.
Zakonom treba da se predvidi na koji način se može doći do azila, procedura, način dobijanja azila, ko su ta lica koja mogu da dobiju azil. Drugim rečima, bilo je potrebno da se zakonom istovremeno zaštiti i lice koje azil traži, ali i država koja taj azil treba da da, jer postoji u takvim situacijama mogućnost da tražilac azila to svoje pravo zloupotrebi, da se radi o licu koje je negde krivično gonjeno, koje može da predstavlja pretnju za ovu državu i u takvim situacijama takvo lice mora biti vraćeno, a pravo na azil uskraćeno.
Ovaj zakon koji danas imamo pred nama konačno reguliše sva ta pitanja: definiše upravni postupak, definiše na koji način tražilac azila može da ostvari ta svoja prava i definiše organe koji će biti zaduženi da se ta prava tražioca azila ostvare. To su: kancelarija za azil, koja u prvom stepenu odlučuje o tome da li će se nekom licu pravo na azil odobriti ili ne; zatim, komisija za azil, koja je drugostepena i kojoj podnosilac zahteva za azil koji je odbijen može podneti žalbu; najzad, tu su centri za azilante, prihvatni centri u kojima će se regulisati smeštaj azilanata.
Mislim da u svemu tome nema ničeg spornog. Sva bojazan koju su pojedini poslanici opozicije izrazili povodom ovog zakona više je vezana za pitanje njegovog sprovođenja, nego za njegovu suštinu. Samom zakonu, koliko sam pratila ovu diskusiju, a pratila sam je veoma pažljivo, niko od poslanika, osim nekih tehničkih zamerki, nije imao šta da prigovori. Moj utisak je da postoji jedan visok stepen saglasnosti kada je reč o usvajanju ovog zakona, i to je nešto što je dobro i što bi trebalo da postane praksa i kada je reč o drugim zakonima koji će biti donošeni.
Najzad, da pokušam da se nadovežem na diskusiju kolege Buhe, koji je govorio o pripadnicima našeg, srpskog naroda koji su devedesetih godina izbegli sa prostora bivše Jugoslavije, iz Republike Hrvatske i proterani, pa izbegli tokom nesrećnih događaja devedesetih godina. Koliko je meni poznato, pitanja izbeglica u to vreme regulisana su Zakonom o izbeglicama. Skoro smo imali prilike da u ovoj skupštini, prošlog meseca, donesemo Zakon o državljanstvu.
Kako ja doživljavam ovaj zakon, zakon o azilantima se naravno može primeniti i na naše izbeglice, ali se pre svega odnosi na državljane nekih drugih zemalja koje sa nama nemaju tako bliske veze, dok pripadnici srpskog naroda koji su izbegli iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine sada imaju mogućnost da na drugi način regulišu svoja prava, mnogo bolji način. Oni su pripadnici našeg naroda, oni su Srbi, oni danas žive u Srbiji. Donet je Zakon o državljanstvu, po kome svi Srbi imaju pravo na državljanstvo, bez obzira na to u kojoj su državi rođeni, u kojoj državi žive, i kao punopravni državljani Srbije oni imaju svakako daleko veće mogućnosti da se uključe u normalan život Republike Srbije, da budu u potpunosti integrisani, nego lica koja će po ovom zakonu o azilu doći u našu zemlju i tražiti azil.
U nekim drugim zemljama, koje imaju slične zakone, praksa je da državljani nekih drugih zemalja, kojih po pravilu nije veliki broj, iz razloga nekog progona, imali smo takve slučajeve i u nekim zemljama u kojima nema demokratije, u kojima su na snazi tiranski režimi, da su zbog političkog progona prinuđeni da beže i traže azil, i to su pojedinačni slučajevi.
Mislim da ono što se nama dešavalo, ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne može direktno da se poveže sa ovim zakonom. Nije tačno da je Srpska radikalna stranka jedina koja vodi računa o Srbima u Bosni i u Hrvatskoj. Dobro je poznato da je i prošla vlada i ova vlada i te kako vodila računa o njima, da je postojao Komesarijat za izbeglice, da je na čelu tog komesarijata bila u to vreme potpredsednik DSS-a gospođa Sanda Rašković-Ivić, koja upravo i sama dolazi iz tih krajeva i ćerka je doktora Jovana Raškovića koji je na najbolji način štitio interese Srba u Republici Srpskoj Krajini. Nemojte da se na nesreći naših sunarodnika, naše braće, do kojih nam je svima stalo, takmičimo u patriotizmu jeftinom retorikom.

Neću da ponavljam ono što je rekla moja koleginica Milica Radović, naravno, to podržavam, želim samo da postavim svima nama jedno pitanje.
Jasno je da su sve stranke u ovoj skupštini za to da se pripadnicima nacionalnih manjina daju najveće moguće slobode i da postoji raspoloženje da se donese jedan zakon koji će regulisati materiju koja se tiče praznika koje će slaviti nacionalne manjine i to njihovo pravo niko ne spori. Samo smo govorili o tome da to nije materija koja je sadržana u ovom zakonu.
Ono što je meni palo u oči kada govorimo o ovom amandmanu i što mi se čini čudno, to je da stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, znači zvanične stranke koje predstavljaju nacionalne manjine, tu je Savez vojvođanskih Mađara, tu su muslimanske stranke, tu su dve romske stranke, nisu pokrenule ovo pitanje, nisu podnele ovaj amandman, pošto im je jasno da to treba da bude predmet nekog drugog zakona, a istovremeno poštuju sva prava i slobode koje im je država Srbija omogućila, jer to jeste i njihova država, isto koliko i naša, nego to pitanje pokreću članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, za koju se ipak ne može reći da je nacionalna stranka.

Samo bih htela da se nadovežem na izlaganje moje koleginice Donke Banović koja je govorila pre mene. Dala je sve argumente zbog čega ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Samo bih želela na neki način da repliciram gospođi Radeti, da kažem da ukoliko se državni grb ne koristi na državnom pečatu, na čemu će se onda koristiti? Valjda je to najosnovnija moguća upotreba državnog grba.
Drugo, Narodna skupština je dala preporuku, kao najviša institucija u Republici Srbiji, da se za ovu svrhu, za izradu državnog pečata koristi državni grb. Prema tome, logično je da se tako nešto i uradi.

Poštovane kolege, u obrazloženju Vlade
Republike Srbije povodom ovog amandmana, koji su podnele kolege iz LSV, upravo stoji da je predloženi tekst protivustavan i to je jasno svakome ko taj amandman pogleda.
Nisam se javila zbog toga, javila sam se zbog toga što je amandman sam po sebi prilično besmislen.
To je svima jasno i ne bi trebalo uopšte da bude razmatran jedan takav amandman, ali kada je već stigao u proceduru i kada već jeste predmet današnje rasprave, onda ne možemo da ne kažemo i ne primetimo da u ovoj skupštini postoji jedna stranka, jedna poslanička grupa, koja na veoma čudan način razmišlja i veoma čudna politička rešenja daje, poslanička grupa kojoj pada na pamet ne samo autonomija Vojvodine, nego pravi nekakvu novu regionalizaciju Srbije, kroji nekakve nove granice, izmišlja neke druge regije, pa čak grad Beograd posebno izdvaja kao jednu celinu.
Sve to, bez obzira na veoma pristojno izlaganje kolege Martona, ne može ni na šta drugo da ukazuje nego na želju da se radi protiv interesa ove države, da se radi protiv Ustava, što nije nikakvo čudo, jer ova stranka nije ni podržala Ustav.
Ali, kada već ima poslanike u ovom parlamentu, trebalo bi, koliko-toliko, da vodi računa o tome šta predlaže i na koji način se ponaša.

Gospodine predsedavajući hvala što ste me podmladili, nisam gospođica, davno sam bila gospođica, pre više od 20 godina, ali hvala.

Ovde je pogrešno protumačen stav DSS-a. Demokratska stranka Srbije se jeste zalagala za regionalizaciju i moj kolega Nikola Lazić je to objasnio. Mi smo to imali u našem konceptu, ali je to bila jedna drugačija regionalizacija, koja nema veze s ovim što je predložila Liga socijaldemokrata Vojvodine.

Cela ideja regionalizacije Srbije po konceptu DSS-a bila je da ne postoje autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo, nego da Srbija bude podeljena na regione, po uzoru na Španiju ili Italiju, neko ustavno rešenje koje bi bilo slično onima koji su navedeni u ustavima Španije i Italije, koje jesu države regiona.

Cela ideja zbog čega je DSS to predlagala u to vreme, pre nekoliko godina, bila je upravo da bi se očuvalo Kosovo, da bi se očuvala Vojvodina, a podela Srbije uopšte ne bi izgledala tako kako je dala, potpuno proizvoljno, Liga socijaldemokrata Vojvodine. Naš predlog je išao u pravcu jačanja države Srbije, a predlog Lige socijaldemokrata Vojvodine, ne samo ovaj, nego, uopšte, ponašanje Lige socijaldemokrata Vojvodine u političkom životu i Srbije i Vojvodine ide u pravcu razjedinjavanja Srbije, usitnjavanja i rasparčavanja Srbije i, verovatno, konačnog nestanka Srbije jednoga dana, jer je to, za mene iz potpuno nepoznatih razloga, u interesu ove partije koja, srećom, nema veliko uporište, čak, ni u Vojvodini, a kamoli u Srbiji.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, taman sam mislila da jedan dan možemo da provedemo bez povrede Poslovnika, ali izgleda da nam je to previše postalo navika.
Danas razgovaramo o jednoj izuzetno važnoj temi. Moje kolege prethodnici su veoma stručno govorili o razlozima zbog kojih treba da podržimo ove konvencije i da ih ova skupština ratifikuje. Prosto, to je nešto što će i te kako uticati na život svih nas građana Srbije, ali ne samo Srbije, nego i regiona kome pripadamo, i Evrope i čitavog sveta.
Jer, Srbija nije pusto ostrvo negde u Tihom okeanu, nego je jedna evropska zemlja sa svim svojim prirodnim resursima, sa klimom koja nije samo njena. Znači, na život svih nas i te kako utiče i sve ono što se dešava u okolnim zemljama, u Evropi i čitavom svetu.
Nekada je potrebno da se dese velike tragedije pa da se setimo koliko je zaštita prirodne sredine bitna za živote svih nas. Vrlo retko o zaštiti životne sredine i o problemima koji su za to vezani razmišljamo pre nego što se takve nesreće dogode. Sve češće, nažalost, imamo pojavu poplava, suša, raznih elementarnih nepogoda, požara, sve češće čujemo priče o lovokradicama, o zloupotrebi naših životinja, o švercu naših životinja. Sve češće slušamo o tome kako se bez potrebe seče šuma, a onda se čudimo zbog čega nam se dešavaju poplave. Baš, kada je reč o Karpatima svi smo svedoci strašnih poplava koje su se desile u proteklih nekoliko godina i koje su direktna posledica seče šuma u Karpatima.
Zbog toga je veoma potrebno da se svi ozbiljno pozabavimo ovim problemima, da počnemo da razmišljamo o nama samima, o našoj deci, o tome kakvu im to zemlju ostavljamo. Da se setimo da je 20. vek bio vek najveće industrijalizacije, da su ljudi učinili velika zlodela prema prirodi, da smo počeli žestoko da trpimo posledice tih naših zlodela prema prirodi, da smo u opštoj trci za industrijalizacijom, za sticanjem materijalnih dobara, u jurnjavi za poslom, zaboravili da treba da se osvrnemo oko nas, da pogledamo u drveće, u ptice, u životinje, da pogledamo u našu decu i da razmislimo o tome kakvu vodu piju, kakav vazduh udišemo i da počnemo vrlo ozbiljno o tome da mislimo i s tim u vezi nešto da radimo.
Dobro je što se Ministarstvo za ekologiju poslednjih nekoliko godina ozbiljno bavi ovim problemima, ali treba da nastavi i treba puno toga da se uradi da bi se popravila šteta koja je već napravljena, ne samo u Srbiji nego širom sveta.

Na član 104. u vezi vređanja dostojanstva i uvreda Narodne skupštine, kao što to čine mnogi poslanici ovde koji se javljaju upravo povodom tog člana, htela bih da kažem sledeće.
Upravo je najbolji način da se vređa dostojanstvo i ugled Narodne skupštine način na koji se zloupotrebljava Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Ta zloupotreba ide dotle da često gledaoci koji nas gledaju, građani Srbije, imaju utisak da je čitav taj Poslovnik u stvari jedna farsa. Pojedine opozicione poslaničke grupe ga koriste tako da ova skupština, umesto da izgleda kao najviši dom u ovoj zemlji, od koga građani, koji su nas sve zajedno birali, mnogo toga očekuju, mogu samo da izvedu zaključak, zahvaljujući pojedinim poslaničkim grupama, sve više i više počinje da liči na jednu potpuno neuobičajenu varijantu Velikog brata ili nekog od sličnih reality show.
Zbog toga smo mi ostali poslanici vrlo često prisiljeni, na neki način, da izađemo iz ove sale, da ne budemo uvek u njoj, jer ne želimo da učestvujemo u jednom nesvakidašnjem reality show, sa pojedinih komercijalnih televizija. (Aplauz.)

Pozivam se na povrede Poslovnika na koje su se pozivale i sve kolege iz SRS koji su pominjali problem građana Grmovca. U ime DSS i nekoga ko je tu zadužen za grad Beograd, raspitala sam se u Sekretarijatu o čemu se radi, kako bih mogla da obavestim pre svega građane Grmovca, a i poslanike SRS koji su za to pitanje zainteresovani.
Naime, situacija nije tako jednostavna kao što se ovde predstavlja. Opština Zemun je jednom broju građana podelila parcele koje nisu imale infrastrukturu. Kako bi dobile tu infrastrukturu, neophodno je da građani preko čijih parcela ta infrastruktura treba da pređe treba da daju svoju saglasnost. Upravo to vam je rečeno u Sekretarijatu, da treba da pribavite saglasnost 10-ak porodica preko čijih parcela treba da pređu ti vodovi da bi građani dobili struju. Kada to budete pribavili, Grad će struju obezbediti građanima Grmovca.

Ne želim da govorim lično o predsednici parlamenta Nataši Mićić, želim da govorim krajnje načelno o instituciji Narodne skupštine, o instituciji Vlade, o instituciji predsednice Republike i o jednoj politici koja nas je dovela dovde dokle smo danas došli. Došli smo do toga kako izgleda danas parlament Srbije, kakav je njegov ugled u zemlji, u narodu, kakav je njegov ugled u svetu itd.
Šta su bila predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije u leto 2000. godine. Čuli smo o tome dosta, čuli smo ponešto i od same predsednice parlamenta. Ta obećanja zajedno smo dali i mi iz Demokratske stranke Srbije i ostatak DOS-a u to leto 2000. godine. Jedina razlika između nas je što smo mi zaista bili odlučni da se tih obećanja držimo, što smo učinili sve da ta obećanja ispunimo, ali moram unapred da kažem da za to nismo imali prevelike šanse, jer je naše učešće i u tadašnjoj Vladi i u Skupštini bilo nedovoljno. Zbog toga smo u jednom momentu odlučili da se povučemo i vi svi to vrlo dobro znate.
Šta je to što smo obećali, pre svega, građanima Srbije i što je i danas predmet ove rasprave? Najvažnije pitanje od svih pitanja i najvažnije obećanje od svih obećanja svakako je bilo donošenje novog demokratskog ustava. Mi smo danas govorili, i danas i u četvrtak, naravno, o brojnim kršenjima Ustava od strane predsednice parlamenta gospođe Mićić, a ona je na to odgovorila da je u pitanju Ustav iz Miloševićevog vremena, jednopartijski nametnuti Ustav; ja se tu sa njom potpuno slažem, ali Ustav takav kakav jeste mora da se poštuje dok se ne donese novi.
Osnovno pitanje je, naime, zašto nije donet novi ustav, zašto predsednik parlamenta gospođa Mićić nije stavila na dnevni red predlog ustava koji je predložila DSS kada već ostatak DOS-a nije bio u stanju da sam sačini svoj predlog ustava, zašto je umesto toga formirana Ustavna komisija koja nije odradila svoj posao i koja je samim tim prekršila Ustavnu povelju državne zajednice po kojoj je novi ustav Srbije trebalo doneti do 13. avgusta?
Da li je Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora takođe iz Miloševićevog vremena, da li je i ona možda jednopartijska, da li je Ustavna komisija koju je ovaj parlament zahvaljujući većini, odnosno DOS-u, formirao, imala zaista želju da donese demokratski ustav ili da umesto jednopartijskog, možda komunističkog ustava donese drugi, isti takav, na još nedemokratskiji način. Zašto kažem još nedemokratskiji? Zbog toga što je ona jednopartijska skupština, koja donela još uvek važeći Ustav, imala kakav-takav legitimitet od strane naroda. Ova skupština u ovakvom sastavu teško da može takvim legitimitetom da se pohvali.
Koga uopšte imamo kao poslanike u ovoj skupštini, ko to čini vladajuću većinu ili do sada vladajuću većinu u ovoj skupštini, da li su to ljudi koji su pod svojim imenom zadobili narodno poverenje ili su ljudi koji su na vlast došli zahvaljujući nečijem drugom imenu, pre svega pod imenom predsednika DSS-a dr Vojislava Koštunice i u to vreme kandidata za predsednika Jugoslavije? Koliki je zaista legitimitet tih koji još uvek vladaju, a na vlast su došli pod tuđim imenom, sada ga blate i jako su se brzo odrekli.
Mi smo i danas imali ovde prilike da čujemo, kako od nekih poslanika Demokratske stranke, tako i od poslanika Narodnih socijalista, da se više govori i više sudi danas u ovoj raspravi o poslanicima, valjda o poverenju poslanicima DSS-a, nego o politici koju vodi vladajuća većina.
Šta su sve gresi, tako da kažem, vladajuće većine i šta je, po nama iz DSS-a, najveći problem? Pored brojnih afera, brojnih izneverenih obećanja ovom narodu, najveći greh je svakako što su potpuno obesmišljene sve državne institucije, pre svega institucija Skupštine koja je najvažnija institucija svake demokratske države, evropske države, ali i bilo koje druge. Tu je institucija Vlade, institucija predsednika Republike.
Neću da kažem da je gospođa Mićić uzurpirala vlast i mesto predsednika Republike. Uverena sam, a verujem da su u to uvereni i građani Srbije, da to nije uradila ona. To je uradio kolegijum Vlade i predsedništvo krnjeg DOS-a, ona je bila samo izvršilac, ali to njenu odgovornost ne umanjuje.
O instituciji Narodne skupštine kao najvišoj državnoj instituciji danas se i u narodu i među novinarima govori kao o cirkusu, kao o mestu koje služi za podsmeh, kao humorističkoj emisiji na televiziji, kao pijaci gde se prodaju poslanički mandati. To je strašno. Strašno je kako za nas koji ovde sedimo, tako i za građane Srbije i za sve one koji još uvek brinu o tome kakav ugled će imati naša zemlja u inostranstvu i u Evropi, kojoj, barem deklarativno, svi zajedno težimo.
Postavlja se tu pitanje zbog čega nije strani kapital ušao u ovu zemlju i vrlo često čujemo baš u ovoj skupštini od predstavnika poslanika DOS - Reforma Srbije da je DSS kriva zato što taj strani kapital nije ušao, da smo mi bili kočničari reformi, da nismo uvek i blagovremeno glasali za reformske zakone koje nam je ovde predlagala Vlada Srbije i predsednica parlamenta.
Da bi strani kapital ušao u jednu zemlju, potrebno je, pre svega, da ta zemlja ima nekakvo samopoštovanje, pre svega prema vlastitim institucijama, da poštuje svoj ustav, svoje zakone, izbornu volju svojih građana, da vodi računa o svom ugledu, da ne skače sama sebi u usta, da ne menja odluke prema dnevno-političkim događajima i dnevno-političkim potrebama, da ne trguje poslanicima, da njeni sudovi ne donose odluke po kojima će se Zakon o izboru narodnih poslanika u leto jedne godine tumačiti na jedan način, a u leto druge godine na drugi način. Savezni ustavni sud je pre dve godine, kada se pokušalo oduzimanje mandata poslanicima DSS-a, Zakon o izboru narodnih poslanika tumačio na jedan način, a godinu dana kasnije Republički ustavni sud na drugi način. No, mi smo i jednu i drugu odluku ispoštovali, iako smo od početka bili uvereni da vlasnici mandata mogu biti samo stranke, jer su samo stranke te koje su po važećem izbornom zakonu na izborima učestvovale.
I ovaj drugi princip bi mogao da bude prihvatljiv i na neki način jeste prihvatljiv, pre svega na osnovu odredbe da svaki građanin ove zemlje ima pravo da bira i da bude biran, da ima i pasivno biračko pravo. Za nas je i to prihvatljivo. Zato smo mi tražili i na ovoj sednici da gospođa Mićić i ovaj parlament ispoštuju odluku Republičkog ustavnog suda, samo da je ispoštuju, da je sprovedu u delo i da vrate mandate onim poslanicima kojima su bili oduzeti. Imamo situaciju da se mandati uzimaju i vraćaju samo onako kako to odgovara grupi DOS - Reforma, a ne onako kako zahteva Ustavni sud i kako se tumači po zakonima ove zemlje.
Najzad, da završim, gospođa Mićić nas je sve ovde pozvala da glasamo o njenom poverenju i o poverenju Vladi, po svojoj savesti. Moram da kažem da ću ja, kao i ostali poslanici DSS, svakako glasati po svojoj savesti, jer mi moja savest nalaže da glasam za pravnu državu, za jake demokratske državne institucije, za jednu jaku skupštinu, demokratski izabranu, koja će zaista odražavati pravu izbornu volju naroda, u koju će narod imati poverenja, koja će izabrati vladu koja će za svoj rad odgovarati toj skupštini, umesto vlade koja bira poslanike i umesto skupštine koja odgovara za svoj rad vladi.
Moram još da kažem da ću po svojoj savesti glasati za slobodnog građanina Srbije, koji se ničega ne plaši. Mislili smo da je strah zauvek nestao kao osećanje u našem narodu kada je pao režim Slobodana Miloševića. Nažalost, taj strah se vratio. U ovom narodu još uvek postoji strah od gubitka radnih mesta, strah od budućnosti, od bede, od gladi. Sve to nije prošlo. Glasaću za slobodu i za vladavinu prava, za slobodnog građanina i za demokratiju. Do toga možemo doći samo na novim parlamentarnim izborima, na kojima ćemo pokušati da ovom narodu vratimo nadu koju mu je ostatak DOS-a pre dve godine oduzeo.

Juče smo na zajedničkoj sednici dva odbora, za bezbednost i pravosuđe, prvi put čuli da u ovoj zemlji postoji haški i antihaški lobi. Moram priznati da mi iz DSS-a nismo znali za takvu stranačku podelu i da smo na neki način bili iznenađeni, tim pre što ne znamo da li su nas ti koji su tu podelu izmislili svrstali u haški ili u antihaški lobi.
Mi sebe ne smatramo ni jednima ni drugima. Još kada je predsednik Koštunica postao predsednik SRJ jasno smo definisali svoj odnos prema Haškom tribunalu i prema ljudima koji su počinili ratne zločine. Bili smo svesni da se sa Hagom mora sarađivati ako hoćemo da se vratimo u međunarodnu zajednicu i da uđemo u evropske institucije, ali isto tako smo stalno pokušavali da ukažemo pre svega na potrebu donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom u vreme kada za to nije postojala spremnost kod ostalih članica DOS-a.
Nešto kasnije one su ipak na to pristale i sa zakašnjenjem je takav zakon donet. No, moramo pomenuti i neke slučajeve nekih naših državljana i državljana Republike Srpske koji su ipak izručeni tom tribunalu na jedan pomalo divlji način, bez zakona i s pravne strane samim tim prilično sporan, čime su pre svega povređena njihova ljudska prava. Jer, ako hoćemo da se zaklinjemo u ta ljudska prava onda treba svi da ih poštujemo, i onda ta ljudska prava imaju čak i optuženi i okrivljeni.
Od početka smo ukazivali na to da bi bilo najbolje da se našim državljanima sudi u našoj zemlji i u svim onim slučajevima u kojima je to moguće, znači u svim onim slučajevima gde ne postoje izričiti zahtevi i izričit interes Haškog tribunala bolje je da ljudima koji su osumnjičeni za ratne zločine sudimo u ovoj zemlji. I to svim građanima bivše SRJ, svih nacionalnosti, jer smo svesni da je u ovoj zemlji postojao građanski rat, da je građanski rat po pravilu suroviji od svakog drugog rata, da u građanskom ratu udari obično komšija na komšiju, da se tu svašta dešava, da se izmiruju i neki računi iz prošlosti koji nemaju mnogo veze sa politikom, i samim tim dolazi vrlo često do činjenja zaista strašnih zločina.
Nismo za to da se amnestiraju zločinci sa koje god strane dolazili, ali isto tako nismo ni za to da se samo Srbima sudi i da priznamo da smo mi zločinački narod, kako nažalost neki u ovoj zemlji često žele da predstave.
Ono što mene posebno brine kada govorimo o ovom zakonu, koji je svakako trebalo da bude donet ranije, i koji je svakako mogao da spase odlaska u Hag neke ljude, to je ovaj član 5. gde se definiše kako treba da izgleda specijalni tužilac. Već su moje kolege iz DSS-a govorile pre mene da tu ima vrlo nepreciznih tumačenja, a ja lično zaista ne razumem šta znači visok moralni ugled, da ne govorimo o jezičkoj rogobatnosti ovakvog dela rečenice, visok moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava.
Pa, zar se za svakog tužioca i za svakog sudiju, za svakog službenika koji radi u pravosuđu ne podrazumeva da mora biti nepristrasan? Zar je to nešto što trebna posebno naglasiti? To je u koliziji sa samom rečju pravda i rečju pravosuđe. Šta znači visok moralni ugled? Svi znamo šta znači visok moral, odakle ta reč ugled, valjda neko ko je ugledan u svojoj profesiji, pa i to je relativno, znate. Svako može da ima svog favorita.
Što se tiče ovakve formulacije da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava, tu su, takođe, moje kolege već izrazile neku rezervu i pomenule neka imena koja, nažalost, poslednjih godinu, godinu i po dana ne silaze sa naših televizija. To su neki ljudi koji se predstavljaju kao članovi nevladinih organizacija, a u stvari su blisko povezani sa Vladom, a govore kao da nisu pripadnici ovog naroda, nego kao da mrze ovaj narod.
Ako će se po ovom zakonu suditi pravično, ako je svrha ovog zakona da se osude ljudi koji su zaista činili ratne zločine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, onda je za nas ovaj zakon prihvatljiv. Ako pak ovaj zakon treba da posluži novopečenim srbomrscima, povampirenim srbomrscima iz Titovog vremena, kada je svako u ovoj zemlji mogao da bude i Hrvat i Slovenac i Makedonac i šta god treba, samo Srbin nije mogao da bude Srbin, i kada je na neki način bilo sramota da Srbin bude Srbin, to su forsirali Tito i Kardelj, nažalost, ima dosta njihovih učenika i sledbenika upravo Srba koji se ponašaju u skladu sa njihovom doktrinom, i ako će takvi doći da sude po ovom zakonu, onda se ovom našem narodu ne piše dobro. Bojim se da u tom slučaju ovaj zakon neće ispuniti svoju svrhu.
Najzad, da kažem još nešto. Kada govorimo, a o tome se juče mnogo govorilo, a ima veze i direktno sa donošenjem ovog zakona, i o Slobodanu Miloševiću i o čelnicima bivšeg režima, treba reći da je tim ljudima, a mi iz DSS-a smo na to ukazivali svojevremeno, pre svega trebalo suditi ovde i pre svega je trebalo da im sudi srpski narod.
Nisu oni počinili nikakve zločine prema Muslimanima i Hrvatima. Oni su ovaj narod doveli u bedu, oni su naše živote uništili, oni su naše sinove odveli u rat u kome Srbija nije učestvovala. Iz tog rata su se naša deca vraćala osakaćena. Oni su poslali tamo neke ljude koji jesu naša bruka i sramota i koji su oslobađali srpske kuće od frižidera, televizora i ušteđevine koja je ostala za njima. Tim ljudima je, pre svega, trebalo suditi ovde i trebalo je da im sudi ovaj narod. Dokazi protiv njih i njihovih nedela se nalaze pre svega u ovoj zemlji.

Član 102. stav 8. Vlada predlaže da svi učenici koji imaju nedovoljne ocene iz predmeta, ne kaže se koliko, pretpostavljam da se misli da teoretski mogu biti u pitanju i svi predmeti, može da polaže popravni u junskom ili avgustovskom roku. Smatramo da to nije dobro, da, ako bi se to dozvolilo, onda učenik ne bi imao praktično nikakvu ambiciju da preko godine sedi i redovno uči, govorim o slabijim učenicima, ne govorim o odlikašima, već bi se jednostavno ponašao kao student, verovatno bi i bežao sa časova, verovatno ne bi pratio nastavu i onda bi jednostavno u maju krenuo da uči, nabubao kampanjski, izašao pola u junu, a pola u avgustu, podelio to i položio razred praktično potpuno isto kao vanredni učenik. Mislimo da je to za decu jako loše, pre svega za onu decu koja nemaju velike ambicije, koja više vole da se igraju, da igraju fudbal i zbog toga mislimo da je broj od četiri, mislim na nedovoljne ocene, i to na kraju godine, najbolja granica, a pre toga je bilo dva ispita, to je previše malo. Četiri je, po nama, pravi broj, znači, učenici koji imaju do četiri nedovoljne ocene mogu da izlaze na popravni u junu i avgustu, a ako imaju više od četiri, automatski ponavljaju razred. Hvala.

Kada govorimo o ovom zakonu, mi ustvari govorimo o reformi školstva. To je ono što je prava tema. Ne može se govoriti samo o ovom zakonu, a ne govoriti o reformi u celini. Upravo zbog toga želim da kažem da mi u DSS-u posmatramo reformu obrazovanja u tri ravni.
Prva ravan je, svakako, ova zakonodavna. Druga je pedagoška ili stručno pedagoška ili strategijska. U krajnjoj liniji, najbolje da je nazovemo strategija našeg sistema obrazovanja i vaspitavanja naše dece. Treća bi bila finansijska ravan.
Što se samog zakona tiče, on je u odnosu na celu reformu samo okvir. On je forma, a svaka forma je za nas manje važna od suštine i od sadržaja.
Zakon kao forma, u velikoj meri za nas, u Demokratskoj stranci Srbije, bi mogao da bude prihvatljiv, i ono što jeste model koji se nudi, model devetogodišnjeg školovanja, licenciranje nastave i tako dalje. O tome je govorio i moj kolega Lemajić. Ima puno podudarnosti sa predlogom reforme koji je javnosti ponudila Demokratska stranka Srbije. Gde se mi razlikujemo? Razlikujemo se upravo u suštini, odnosno u sadržaju.
Naš je predlog da Skupština izabere nacionalni prosvetni savet, koji se bavi strategijom obrazovanja, i koji će se baviti suštinom, koji će donositi planove i programe, koji će propisivati na koji će način i kako biti vaspitavana naša deca. To jeste ono što nas najviše zanima. Naša deca su u poslednjih 10 do 15 godina, pa i više, a u krajnjoj liniji i mi se nismo školovali onako kao što je trebalo, a naša deca nažalost još gore i u još gorim uslovima. Naša deca su u poslednjih desetak godina odrasla u jednom okruženju koji je bio strašan.
U ratnim uslovima, u uslovima bede i siromaštva, u uslovima kada je u njihovom vaspitanju više brinula jedna nakazna tvorevina koja se zove Televizija "Pink", nego sama škola. Našoj deci su nuđeni sve sami negativni primeri. Naša deca su bila u situaciji da gledaju neke momke mlade, sa obrijanim glavama, debelim zlatnim lancima oko vrata, koji su vozili jako dobre i brze automobile, imaju jako puno para. Nametali su se samim tim, kao i njihovi idoli, dok su s druge strane ta naša deca gledala svoje roditelje, prosvetne radnike, sudije, lekare, advokate koji su mukotrpno radili. A o radnicima naravno i da ne govorim. To se podrazumeva.
Znači, neke ljude koji su mukotrpno radili, i sa svim svojim školama koje su završili i sa svim tim silnim ulaganjem u svoj posao nisu bili u stanju da im obezbede najčešće ni nove patike, i to one najjeftinije, a kamoli one kakve bi deca volela i kakvih je barem jedan ili dva učenika u njihovom razredu nosila. To je osnovni problem naše dece. Naša deca su učila jedan potpuno pogrešan sistem vrednosti, sa potpuno pogrešnim idolima, i to je nešto što moramo svi zajedno da popravimo. Naravno, to je osnovni zadatak nas koji smo roditelji, ali i škola, jer barem onoliki uticaj koliki imaju roditelji na decu, isti toliki uticaj imaju i škole i društevena sredina ili naše okruženje.
Nacionalni prosvetni savet je taj koji treba da propiše takve planove i programe, i takav način obrazovanja i vaspitanja, jer je vaspitanje čak važnije od obrazovanja naše dece. Da našu decu vratimo u onaj pravi sistem vrednosti, da ih naučimo da razlikuju dobro i zlo, da ih naučimo šta je to čemu treba da teže, šta je to što su neki pravi ciljevi u životu, da ih naučimo da novac i sjaj i skupe patike nisu najvažnija stvar na svetu, da ima i nekih duhovnih vrednosti koje su mnogo, mnogo važnije i od kojih se živi.
Sve ostalo jesu samo prolazna stvar. Treba ih naučiti da budu srećni, da žive i kada imaju malo, i kada imaju dosta, i da teže da budu pre svega dobri i čestiti ljudi koji čestito raditi svoj posao koji god to bio, da taj posao koji rade rade iz ljubavi. To je nešto zašta treba da ih spremamo. To o čemu sada govorim svakako je najteži zadatak svih nas. I nas koji sedimo u Skupštini, i koji brinemo o svojoj deci, i kao roditelji i kao poslanici, i zadatak ministarstva, i svakako najteži zadatak koji želimo da postavimo kao nacionalni prosvetni savet. U njega treba da uđe nešto što bi mogli da definišemo kao plus mozgova. Znači, ljudi, ne samo stručni, nego pre svega ljudi izuzetno moralni, nepotkupljivi, izuzetno dobronamerni prema našoj deci, ljudi koji dolaze iz svega onoga što predstavlja naš ponos i diku i naše kulture i tradicije.
Ono što naša deca svakako moraju da uče, to je naša kulturna i nacionalna tradicija, i na koji način ta naša nacionalna i kulturna tradicija može, treba i mora da se uklopi u evropsku tradiciju, koja je isto toliko važna, jer naša kultura i tradicija jesu deo evropske nacionalne i kulturne tradicije i civilizacije uopšte. To je ono što je naš osnovni zadatak. Da li je moguće, ako mi osnujemo taj nacionalni prosvetni savet, da li je moguće da se sve to spremi u narednih godinu dana. I da li je moguće napraviti planove i programe koji su mnogo važniji od zakona. Zakon sam po sebi ne bi bio toliko sporan, da li je moguće sve to osmisliti i uraditi za tri meseca letnjeg raspusta.
Po našem mišljenju to nije moguće. Po našem mišljenju moraju se prvo formirati tela. Ta tela koja su predviđena da se formiraju, mora da se obave konsultacije, moraju da obave nešto što je od široke javne rasprave, i onda da prionu na taj temeljan i ozbiljan posao, kako bi sledeće školske godine 2004, 2005. startovala reforma. Ove godine mislimo da bi bilo dovoljno da reforma krene u jednom manjem broju škola, u većim centrima u Srbiji, u većim gradovima, škole koje su spremne koje su jake, koje bi se same dobrovoljno javile da su u stanju da počnu sa reformom, i kod kojih bismo istovremeno mogli da vidimo šta je to što je dobro u reformi, šta je to što je loše, da li je dobro zamišljeno, da li nije zamišljeno, i imali bi vremena do 2004, 2005. godine to da ispravimo.
Postoji još jedna stvar, ona treća ravan koja se zove finansije. Ovim zakonom je predviđeno da se reforma finansira delimično iz budžeta Republike Srbije, delimično iz donacija. Uvek kada su u pitanju donacije, moramo da izrazimo svoju skepsu, jer po onoj staroj narodnoj "ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima". Zbog čega bi neko davao donacije za našu prosvetu? Razumljivo iz ekonomskih razloga da će stranci ulagati u naše puteve, fabrike, i sve ono iz čega mogu da izvuku sutra profit. Kakav profit mogu da izvuku iz našeg sistema školstva? Koji je pravi razlog ako se daju donacije za naše školstvo? To je nešto o čemu svi treba dobro da razmislimo.
Ja neću unapred da kažem da neko ima loše namere. Ja to ne znam, želim da verujem da su ljudi dobronamerni, dobri, ali ipak po prirodi sam malo sumnjičava i o tome treba svi zajedno da razmislimo, i sve što danas radimo radimo zbog naše dece. To je fraza koju svi koristimo iz dana u dan, a koliko je to fraza, koliko zaista tako osećamo i mislimo, pokazaćemo upravo danas.

Naš amandman na član 13. je u stvari posledica našeg amandmana na član 10. Odnosi se na nacionalni prosvetni savet i na njegove kompetencije. Umesto reči "prosvetni savet", mi predlažemo da glasi "nacionalni prosvetni savet". I dalje u tački 1) kaže, u tekstu predloga zakona predlaže ministar nadležan za poslove obrazovanja, i sada se pobraja dalje šta predlaže. Mi kažemo, umesto toga donosi. Zašto? Zato što smo mi hteli ovom našom koncepcijom, upravo da nacionalni prosvetni savet bude to stručno telo koje će se baviti strategijom razvoja obrazovanja, koja će kao najkomeptentnija donositi sve odluke vezane za ono što je obrazovanje i vaspitanje i njegov razvoj, a ne ministarstvo, ali zato u načelu tog nacionalnog prosvetnog saveta se nalazi ministar prosvete, o čemu je bilo reči u prethodnom amandmanu, i da bi dao autoritet i da bi predstavljao na neki način vezu sa ministarstvom.

Ovaj amandman je posledica našeg amandmana na član 10. ponovo se odnosi na nacionalni i Prosvetni savet. Konkretno, član 15. odnosi se na savet za stručno obrazovanje u čijoj kompetenciji mi nismo dirali, međutim u tački 1. kaže se - savet za stručno obrazovanje predlaže ministru. Tu kompetenciju mi smo preneli na nacionalni prosvetni savet i znači, izmena bi bila u tački 1. - savet za stručno obrazovanje predlaže nacionalnom prosvetnom savetu. Sada sve ovo dalje što su kompetencije saveta za stručno obrazovanje.