Pokušaću da nastavim tamo gde je stao moj kolega Radulović i istovremeno želim da izrazim, nemojte mi zameriti, svoje zaprepašćenje zbog čega je profesor Radulović, koji je sigurno jedan od najkorektnijih poslanika u ovoj skupštini, danas dobio opomenu i način na koji je dobio opomenu, zbog toga što se ovde razgovara o jednoj zaista najvažnijoj temi.

Ovo jeste tema, gospođo Mićić. Tema je Zakon o obrazovanju i tema je ono što je moj kolega govorio i način na koji je dobio opomenu.
Što se tiče našeg mišljenja na sednici Odbora za prosvetu, moram reći da su se poslanici Demokratske stranke Srbije našli u jednoj velikoj dilemi. Mi, naravno, imamo naš koncept obrazovanja i naš koncept reforme, koji smo pripremili u prosvetnom odboru naše stranke i o tome će govoriti ispred poslaničke grupe moj kolega Nenad Lemajić, koji jeste naš ministar u senci.
Naš koncept obrazovanja ima dosta sličnosti sa zakonom koji je predložila Vlada Republike Srbije. Zajedničko nam je sigurno što smo i jedni i drugi za promenu postojećeg sistema obrazovanja, što smatramo da je sistem obrazovanja, koji u ovom momentu imamo, izuzetno loš, zastareo, preobiman, deca su nam preopterećena gradivom koje nije prilagođeno njihovom uzrastu. Ima još uvek dosta ideološke obojenosti u tim udžbenicima i da ne nabrajam dalje. Uopšte, situacija u prosveti, svi znamo, bila je izuzetno teška prethodnih godina i prosvetni radnici su zaista skrenuti na marginu društva, njihove plate su bile strašne i došlo je do negativne selekcije u tom nastavnom kadru. Zbog tih malih plata, svega toga potpuno smo svesni.
Ono u čemu se mi razlikujemo sa Vladom Republike Srbije i to smo izneli na sednici Odbora za prosvetu, to je upravo kada je reč o tri saveta koje je predložila Vlada Republike Srbije, da se formiraju. Prvi i najvažniji od njih je prosvetni savet, koji je Vlada predložila. Mi u Demokratskoj stranci Srbije smatramo da je neophodno da postoji jedan takav savet, da on mora da ima ključnu ulogu u reformi, u sistemu obrazovanja i da on upravo zbog toga treba da se zove nacionalni prosvetni savet, da ne može da ga imenuje Vlada Republike Srbije, nego da mora da ga bira Narodna skupština. Jedan takav savet se brine zaista o najvišem nacionalnom interesu, o našoj deci, o našoj budućnosti, o budućnosti čitavih generacija i čitave naše zemlje.
Mislim da nema čoveka u ovoj skupštini, uopšte u društvu i u ovoj zemlji koji nije zainteresovan za to šta će učiti naša deca u školama, na koji će način učiti, kako će učiti. Mislim da upravo zbog toga Narodna skupština mora da bira jedan takav savet. Ne iz redova političara i nikako iz redova političara, nego isključivo iz redova stručnjaka na predlog Odbora za prosvetu, koji bi se obavezao da obavi razgovor upravo sa stručnjacima i sa ljudima od najvišeg ugleda i uz konsultacije sa Srpskom akademijom nauka, sa Srpskom pravoslavnom crkvom i uopšte najviše nacionalne institucije moraju u svemu tome da uzmu učešće.
U tom smislu, mi smo podneli jedan veći broj amandmana, koje ćemo kasnije obrazlagati i istovremeno naša osnovna primedba je da li je moguće krenuti u reformu ove školske godine. Mi mislimo da nije moguće i mislimo, ako se tek sada formiraju tela koja će biti nosioci reforme, treba im dati bar još godinu dana vremena da osmisle reformu, da osmisle planove i programe i da reforma startuje školske godine 2004/2005, a da u ovoj školskoj godini u jednom broju škola, pilot škola, se naprave ogledni programi, da vidimo na koji će način to funkcionisati, da se izabere dvadesetak škola gde će reforma startovati i da onda natenane pripremimo ono što svi željno očekuju.

Kao što je dobro poznato Demokratska stranka Srbije je podržala usvajanje Ustavne povelje, baš kao što je podržala i Beogradski sporazum i od početka se zalagala za opstanak zajedničke države Srbije i Crne Gore. Opstanak zajedničke države Srbije i Crne Gore, ali u pravom smislu te reči, u smislu stvaranja jedne prave moderne, evropske, demokratske države koja će postati sastavni deo velike evropske porodice i to na ravnopravnom principu.
Nažalost, kako idemo od Beogradskog sporazuma do današnjeg dana i dokumenata koji su u međuvremenu usvajani, ta zajednička država se sve više i više topila i od njene suštine mi danas imamo samo formu, što je, pre svega, zasluga i jedne i druge republičke vlade koje, ustvari, nisu iskreno želele opstanak te države, već su pod pritiskom međunarodne zajednice morale, eto kakvu-takvu, državu sačuvati, a ustvari ostala je samo ljuštura, dok su sve važne institucije otišle republikama.
Ovo što danas imamo pred sobom, ovaj predlog sporazuma upravo je najbolji dokaz za ove moje tvrdnje. Sve ono što je relevantno, što je ostalo da se naknadno definiše njihov status, posle usvajanja Ustavne povelje i Zakona o njenom sprovođenju na saveznom nivou podeljeno je tako što su sve bitne institucije, sve one institucije gde postoji nekakav novac ili mogućnost da ostvaruju nekakav profit, otišle u nadležnost država članica Srbije i Crne Gore, odnosno u nadležnost dve republičke vlade i resornih ministarstava, dok su na saveznom nivou ostale neke manje važne institucije koje će verovatno vremenom i same lagano odumirati.
Podsetiću samo da je DSS bila protiv Zakona o usvajanju Ustavne povelje, da smo imali najveće primedbe upravo kada je bila reč o vojsci i o raspodeli imovine vojske i da smo već tada ukazivali na članove 15. i 17, kao i na članove koji vode dezintegraciji zajedničke države.
Sam član 17. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, iz koga je proizišao predlog sporazuma koji mi danas razmatramo, vrlo je neprecizan. Logično bi bilo očekivati kako se u članu 17. kaže da Savet ministara zajedničke države bude taj koji će se pozabaviti ovim institucijama iz člana 15. - da on treba da da predlog i da posle toga savezna skupština to treba da definiše i usvoji, a eventualno posle toga imalo bi svrhe da o tome razmišljaju i razgovaraju i parlamenti država članica.
Ali, sam član 17. kaže ovako: "Savet ministara može da odluči da pojedine službe i grupe poslova iz nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora (a obavljale su organizacije ili službe navedene u članu 15. i 16. ovog zakona) budu preuzete od strane institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora".
Šta znači - Savet ministara može da odluči? Da li to možemo da shvatimo kao preporuku? To jedino tako shvatam! Zaista me čudi, s obzirom da ista vlast u ovom momentu, odnosno iste partije su na vlasti i u saveznoj državi i u državama članicama, zaista ne vidim zbog čega se, a pre svega u proceduralnom i logičkom smislu, nije tim putem išlo. Rezultat bi na kraju bio isti.
Ono što sigurno najviše pada u oči, još jednom ću da ponovim, to je pitanje kontrole letenja koja prelazi u republičku nadležnost, a to za sobom povlači i članstvo u međunarodnim organizacijama, svi znamo da svaka normalna država ima svoju kontrolu letenja, jednu jedinstvenu i da je kao takva članica raznih međunarodnih organizacija, što ovde nećemo imati kao slučaj, odnosno ako je kontrola letenja u nadležnosti Srbije šta se onda dešava sa vazdušnim prostorom Crne Gore i kako će to sve skupa funkcionisati, a to nama zaista nije jasno.
Ono jedino što je jasno to je da se iz kontrole letenja dnevno ostvaruju ogromne količine novca, a znamo koliko koštaju preleti aviona.
Pored ovoga, želela bih da kažem neku reč i o zakonu o ministarstvima. Naravno, nove ingerencije su u pitanju, one proizilaze upravo iz ovog predloga sporazuma, a to ne bih sada više komentarisala.
Ono što mi nije jasno, to je da nove ingerencije Ministarstva kulture nemaju praktično nikakve veze sa tačkom dnevnog reda koju mi danas razmatramo, ali mislim na ono što se kaže da Ministarstvo kulture postaje ministarstvo kulture i medija, odnosno da će se sada mnogo ozbiljnije baviti pitanjem informisanja. Svi mi znamo da je zakon o informisanju tu, trebalo ga je davno doneti, dve godine ga i javnost i predstavnici medija sa nestrpljenjem očekuju, on još uvek nije donet i ne znamo kada će biti, ali zato imamo baš u ovom trenutku jednu situaciju koja u mnogome liči na onu istu medijsku situaciju koju smo imali uoči 9. marta 1991. godine. Dosta je sličnosti sa tim.
Samo želim ovom prilikom da podsetim ministra kulture, gospodina Lečića, žao mi je što on danas nije sa nama, da je upravo u jednoj situaciji, u jednoj atmosferi medijskog mraka on bio taj čovek koji je posle pokušaja uvođenja vanrednog stanja, posle demonstracija, a po ovom istom zakonu po kome je sada uvedeno vanredno stanje, u situaciji posle demonstracija 9. marta on bio taj koji je predvodio "plišanu revoluciju" na Terazijama, a mnogi od nas su učestvovali u to vreme kao opozicionari i svi smo se zajedno borili za probijanje tog medijskog mraka.
Jedan od osnovnih zahteva sa Terazijske česme iz tog vremena, setićete se, bio je upravo protest protiv ukidanja skupštinskih prenosa a jedno od osnovnih dostigunuća i kompromisa koji je posle demonstracija, tom prilikom, napravljen, jeste da su se ponovo počele prenositi sednice republičke skupštine.
Ovom prilikom želim da pozovem ministra Lečića da se seti Branislava Lečića sa Terazijske česme kao vođe "plišane revolucije" i da ukine medijsku blokadu i medijski mrak u kome se Srbija našla.

Član 5. je verovatno najkomplikovaniji član oko koga ćemo se svi ovde najviše sporiti kada je reč o ovom zakonu.
U članu 5. se govori, kao što smo čuli od prethodnika, ko su vlasnici mandata i na koji način će se ti mandati raspodeljivati.
Amandman DSS ide u pravcu birasanja ovog prvog stava jer smo to premestili u član 3, kao što je juče objasnio moj kolega Petar Cvetković, pri kraju radnog dana. Ovom prilikom samo mogu da ponovim kako to glasi.
U članu 3. se kaže da se poslanici biraju iz reda narodnih poslanika i saveznih poslanika iz oba veća Savezne skupštine, po broju mandata koji je politička stranka imala u vreme održavanja decembarskih izbora 2000. godine.
Znači, stav 1. člana 5. brišemo jer prelazi u član 3.
U stavu 2, gde se govori da će Administrativni odbor sprovoditi izbore, mi "poslaničke grupe" zamenjujemo rečju "političke stranke" i to će se pojaviti u svim našim amandmanima kroz čitav zakon, tako da neće biti potrebno prilikom svakog čalana da izlazimo i da objašnjavamo. Jednostavno, to je različita koncepcija.
Poslanička grupa "Reforma Srbije" predlaže poslaničke grupe kao nosioce mandata, a DSS političke stranke. Očekujte niz tehničkih amandmana u tom pravcu.
Ono što je posebno važno, a mnogi su mogli i da zaborave - ukoliko prilikom raspodele mandata, pošto se raspodela odvija po Dontovom sistemu, dođemo u hipotetičku situaciju da ostane još jedan mandat a da dve političke stranke imaju isti količnik, DSS predlaže da se žrebom odredi koja će od te dve stranke dobiti mandat. Po nama, prosto ne postoji drugačiji način. To je jedino što bi bilo fer. To se radi i kada su u pitanju sportska takmičenja i svi mogući segmenti života.
Upravo zbog toga nas čudi amandman Vlade, koji će verovatno doći posle ovog amandmana, gde Vlada predlaže da u tom slučaju najveća stranka dobija taj mandat. Zašto? Zbog čega? To nam zaista nije jasno, ali to još jednom govori o načinu na koji se tanka vladajuća većina iz ove skupštine dovija, pošto nije u stanju izbornom voljom građana da obezbedi dovoljan broj mandata da bi vladala, da sakupi jednog po jednog tuđeg poslanika.

Ovo je veoma bitan amandman, zbog toga što su izuzetno važni rokovi od kada teku  izborne radnje. Ukoliko neka poslanička grupa, politička stranka ili politička grupacija,  ne podnesu blagovremeno predlog kandidata za poslanike u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora mogu da ostanu bez svih mandata i njihovi mandati će se raspoređivati drugim strankama.
Upravo zbog toga mi smatramo da je neprecizno formulisan član 6. pa pokušavamo da ga formulišemo na bolji način. Po našem mišljenju, on bi trebalo da glasi: "Predsednik Narodne skupštine saziva sednicu na kojoj će se izvršiti izbor poslanika, najkasnije osam dana pre dana održavanja te sednice (to piše u Predlogu zakona i sada mi dodajemo umesto tačke nastavak) i određuje kada počinju da teku rokovi za izborne radnje". Po našem mišljenju je to mnogo jasnija formulacija i mi zaista ne razumemo zbog čega to odbor nije prihvatio. Mislimo da je amandman potpuno na mestu; samo bolje preciziramo.

Ovo je posledični amandman, rezultat je dve različite koncepcije. O tome smo već više puta govorili i juče i danas. Ko će biti podnosilac te liste kandidata za narodne poslanike? Po Predlogu zakona koji je podnela poslanička grupa DOS - Reforma Srbije,  to će biti predsednik poslaničke grupe. Po našem mišljenju i po našem amandmanu, to treba da bude narodni poslanik koga ovlaste ostali narodni poslanici iz te političke stranke.
Opet dolazimo do te terminologije koja je, ne samo po nama iz DSS-a, nego i po mnogim drugima, verovatno i po svim onim ljudima koji su zainteresovani za pitanje politike i političkih stranaka, potpuno nejasna. Kako na izborima učestvuju političke stranke i koalicije, jedino one mogu biti vlasnici mandata. Kako mogu mandati da se raspoređuju po poslaničkim grupama i kako mogu grupe da se pojavljuju kao subjekt političkog života kada ne učestvuju na izborima, već su samo tehnička tela oformljena da bi stranke i poslanici lakše funkcionisali tokom rada u Narodnoj skupštini.
To je nešto što zaista nije jasno, pogotovo ako pogledamo praksu i ranije tokom prethodnih godina, a i sada, za vreme ovog našeg mandata, koliko se poslančkih grupa formiralo, na koji način se one formiraju i ko ulazi u te poslaničke grupe. Već godinu dana stvaraju se potpuno neverovatne poslaničke grupe, fantomske poslaničke grupe, pojavljuju se stranke koje uopšte nisu učestvovale na izborima.
Ne znamo ni da li postoje, možda imaju jednog ili dva člana, pa im je neka druga stranka pozajmila članove da bi mogle da se registruju kod suda, kao što se 1990. godine radilo, kad je Socijalistička partija formirala jedno pedesetak onih fantomskih stranaka da bi imale vreme u predizbornim terminima za predstavljanje kandidata itd. Ta praksa se ponavlja i sada, samo što se sada to radi promocijom tih nekih fantomskih poslaničkih grupa.
Šta će se desiti ako se podele mandati po, recimo, stanju u poslaničkim grupama u ovome trenutku, pa onda za pet dana dođe do prekomponovanja, formiraju se drugačije poslaničke grupe, na drugačiji način? Tako mi možemo svakih pet dana menjati sastav Skupštine Srbije i Crne Gore. Na taj način neće moći ni da se radi. To će biti potpuno neozbiljno i potpuna farsa.
Narod to sigurno ne može i neće hteti ni da razume, ni da trpi.

Ovde imamo dve stvari zbog kojih smo podneli amandman. Prvo, naš predlog amandmana je da se menja član 8. i da glasi: "Predlog kandidata za poslanike i njihove zamene podnosi se RIK-u najkasnije sedam dana od dana određenog za izbor poslanika". U članu 8. koji je predložila poslanička grupa Reforma Srbije nije precizirano kome se podnosi ovaj predlog. Kao što u prethodnom članu nije precizirano tačan vremenski rok, tako se ovde ne precizira kome se podnosi. Pretpostavljamo da se radi o RIK-u, ali to je bilo potrebno da se tačno navede.
Ovako dolazimo u situaciju da se bez ikakvog razloga stvara sumnja i odnos nepoverenja, da razmišljamo zbog čega neke stvari tehničke prirode nisu eksplicitno navedene. Ako ih neko nije eksplicitno naveo i ako se trudio da napiše članove ovog zakona tako da budu nejasni, lošim jezikom koji može da se tumači na raznorazne načine, sa puno pravnih praznina, onda svako normalan može da zaključi samo jedno: iza toga stoji nekakva muvačina, nekakve i nečije loše namere. Znam da se to pominje u članu 10, ali to nije mesto na kome treba da se pominje. Treba da se pominje ovde, gde se govori o predlaganju kandidata.
Druga stvar je takođe koncepcijske prirode. Rekla sam, kada sam govorila o zakonu u načelu, da smo mi u DSS-u našim predlogom zakona koji nije ušao u proceduru i našim amandmanima predvideli da poslanici Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora treba da imaju zamene. Tih zamena treba da bude onoliko koliko se poslanika bira ili manje, a to je stvar svake političke stranke. U svakom slučaju treba da postoji lista zamena, jer iz raznoraznih razloga predviđenih zakonom može da prestane mandat poslaniku, pa svaki poslanik treba da ima zamenu.
U krajnjoj liniji RIK, koja bi kasnije eventualnu zamenu poslanika vršila, mora da zna ko su zamene poslanicima koji su u Skupštinu državne zajednice ušli. Pogotovo što imamo malo komplikovaniju situaciju, jer potencijalne zamene mogu biti iz redova Narodne skupštine i Veća građana i Veća republika sadašnje Savezne skupštine. Zato je potrebno sačiniti i tu listu zamena i jednostavno je pridružiti, a ne znam u čemu je problem i zaista ne znam zbog čega ovaj amandman ne bi mogao da bude prihvaćen.

Ovo je samo nastavak prethodne priče i nastavak priče iz člana 8. itd. Pročitaću član 9. iz prostog razloga što je ovo sada načelna primedba, i zaista ne mogu da shvatim i ne mogu da verujem, kada se čitaju ovi članovi jedan po jedan, oni su prilično nepismeni i nejasni, da je moguće da ti pravnici, koji su pisali ovo, nisu mogli na bolji način da stilizuju, da napišu, da to na nešto liči?
Pogledajte samo ovaj član 9. kako zvuči: "Predlog poslaničke grupe valjan je ako sadrži broj kandidata koji se biraju iz reda te poslaničke grupe". Koga, čega, je l to nije moglo da se kaže (govorim sada o ljudima koji su ovo pisali) - predlog kandidata za poslanike u skupštini državne zajednice Srbije i Crne Gore valjan je ako sadrži toliko i toliko itd. Šta znači predlog, čega predlog; jer, ako izdvojite ovaj član, uopšte ne znate o čemu se radi, šta se tu predlaže i ko se predlaže. Znači, u svakom članu je potrebno ipak da se navede sve to, da bi to na nešto ličilo.
Naš amandman, naravno, traži da se ne pominju poslaničke grupe, nego političke stranke, iz razloga koje više neću ponavljati, i da se preciziraju zamene, odnosno da se ponovo uvede kategorija tih zamena, jer se ne zna šta će se desiti ako poslaniku iz nekakve poslaničke grupe prestane mandat. Znate, ako je reč o političkoj stranci, onda je jasno da taj mandat nasleđuje kolega iz političke stranke koji je posle njega na listi, ali ovde nemamo političke stranke, nego predlagač priča o poslaničkim grupama.
Poslaničke grupe su relativan pojam i promenljiv, jer su u njima danas jedni poslanici, sutra drugi, prekosutra ta grupa ne postoji itd. Znači, tražimo da na toj listi, pored kandidata za poslanike u skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, eksplicitno budu navedene i njihove zamene, sa imenima i prezimenima i sa izjavama o prihvatanju kandidature.

Ovo je ponovo jedan amandman koji se odnosi na razliku u koncepcijama između predlagača i DSS-a. Ponovo se u stavu 1. ovog člana reči "poslanička grupa" zamenjuju rečima "političke stranke", još jedanput ću to ponoviti zbog onih naših televizijskih gledalaca koji su pre podne radili i nisu bili u mogućnosti da prate naš TV prenos, zbog toga što mi smatramo da poslaničke grupe ne mogu da figuriraju kao faktor u političkom životu. One ne izlaze na izbore. One ne osvajaju glasove.
Poslaničke grupe prave se u parlamentu posle izbora od jedne ili više stranaka, da bi taj parlament mogao bolje i efikasnije da radi. Sastav poslaničkih grupa je relativan. Dolazi vrlo često do pregrupisavanja stranaka, kao što smo mi u ovom parlamentu imali prilike da gledamo tokom protekle dve godine. Svašta se ovde dešavalo i to dobro znaju građani ove zemlje.
Dobro znaju za koje su stranke glasali, a ko je trenutno na vlasti. Dobro znaju da trenutno manjina vlada nad većinom umesto da se raspišu vanredni parlamentarni izbori na svim nivoima i da su bili raspisani takođe pre usvajanja Ustavne povelje. Da su se poslanici birali neposredno, kao što u Ustavnoj povelji i stoji, jer stoji da izborni princip mora biti zasnovan na demokratskim principima koji važe u Evropskoj zajednici i celom svetu, u svim normalnim, civilizovanim i demokratskim zemljama, mi danas ne bismo bili u ovoj situaciji.
Narod bi izrazio slobodno svoju volju. Na vlasti bismo danas imali one u koje narod zaista ima poverenja. Ovako smo svi svedoci vladavine manjine, koja se svuda zove samo jednom rečju a to je diktatura. Ovaj zakon i predlog koncepcijski, pošto stalno provlači reči - poslanička grupa i poslaničke grupe, jeste instrument za sprovođenje te diktature.

Ovaj član krije izvesne nejasnoće i molila bih predlagača, kada budem završila svoje obrazloženje, da mi to pojasni.

U članu 15. se kaže sledeće: "Za poslanike u Skupštini izabrani su kandidati sa zbirne liste, pod uslovom da je zbirna lista kandidata dobila većinu glasova narodnih poslanika, na sednici na kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika".

Amandman DSS glasi vrlo jednostavno: "Za poslanike u Skupštini izabrani su svi kandidati sa zbirne liste"; da nam se ne bi slučajno ponovila situacija, o kojoj smo već slušali, od pre nekoliko godina, kada gospodin Koštunica i jedan broj poslanika SRS nisu izabrani u Veće republika, iako se glasalo sa zbirne liste.

Ako se napravi koncepcija da se poslanici iz jedne skupštine delegiraju u drugu skupštinu, onda se to čini putem zbirne liste. Zbirna lista podrazumeva samo jedan način glasanja, a to je glasanje za ili protiv te liste u celini.

Iz ovog stava moglo bi se zaključiti da ćemo mi ovde sada birati 91 poslanika, jednog po jednog, pa ćemo, recimo, glasati za Peru, a nećemo za Žiku, pa hoćemo za Miku. To, jednostavno, ne može i nije u duhu Predloga zakona, nije u duhu Ustavne povelje, Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, i uopšte, svega onoga što je dogovoreno. Pa, ukoliko postoji dobra namera, a verujem da postoji, nema nikakvog razloga da predlagač ne prihvati ovaj naš amandman, koji će samo otkloniti svaku sumnju i nejasnoće, uz dobru volju, da upravo na taj način zbirna lista bude i izglasana.

Druga stvar koju smo predložili to je da se, umesto primenom elektronskog sistema, glasa prozivkom. Naravno da ne sumnjamo da će svi poslanici u ovoj skupštini, odnosno sve političke stranke koje predlože kandidate za poslanike u skupštini zajedničke države Srbija i Crna Gora, ako ništa drugo zbog tih svojih ljudi, za njih glasati.

Međutim, značaj ovog glasanja je izuzetno velik. Ipak je to jedan istorijski trenutak, koji ostaje zabeležen. Svedoci smo da vrlo često u ovoj skupštini, zbog primene elektronskog sistema, dolazi do neželjenih situacija prilikom glasanja, da dolazi da izražavanja sumnje, pa jednostavno želimo da se unese malo ozbiljnosti u taj momenat samog glasanja i, u krajnjoj liniji, da ostane u nekakvom stenogramu zabeleženo ko je kako glasao, a da to imaju prilike da vide i naši gledaoci.

 

Upravo sam se ovoga i plašila kada je reč o zamenama. Kakve veze sada ima Dontov sistem i RIK ukoliko dođe do zamene poslanika. Ako, recimo ne daj bože, poslanik umre ili podnese ostavku svojom voljom, uopšte nije važno, nećemo ulaziti u razloge prestanka mandata, upravo zbog toga je neophodno da postoje zamene u startu; i da se onda zna: recimo poslanička grupa iks ipsilon, ili politička stranka iks ipsilon menja poslanika tog i tog iz tog i tog razloga; onda se automatski zna - prva njegova zamena je Pera Perić i ide Pera Perić. RIK u tom slučaju samo verifikuje. Nema potrebe da se celo ovo zamešateljstvo pravi.

Danas je očigledno najviše polemike izazvalo pitanje - ko treba da bude vlasnik mandata u parlamentu. Da li to treba da budu političke stranke, odnosno koalicije, ili to treba da budu poslanici.
DSS smatra i to je i predložila u svom predlogu zakona, koji nije stavljen u proceduru, a i u svojim amandmanima o kojima će biti reči u raspravi u pojedinostima, da se poštuje zakon koji je trenutno na snazi, Zakon o izboru narodnih poslanika, po kome su vlasnici mandata političke stranke ili političke koalicije, ukoliko su registrovane kod nadležnih organa. Želim da ponovim da DOS nikada nije bila registrovana kao politička koalicija, pa zbog toga u formalno-pravnom smislu predstavlja izbornu listu koju je podržalo 18 političkih stranaka i jedan sindikat.
Vlasnici mandata u DOS-u bile su i ostale isključivo političke stranke koje su, uostalom, svojim pečatom tu listu i podržale, jer pečat do sada nije mogao ni da postoji.
Naravno, mi smo ovde danas čuli i jedno drugačije mišljenje.
Čuli smo mišljenje da pojedinačno poslanici mogu biti vlasnici mandata i to je rešenje koje se predlaže i za novi parlament. To rešenje temelji se na postupku koji je pokrenuo neko kod Ustavnog suda Srbije, ali Ustavni sud još uvek nije zauzeo stav o tom pitanju, još uvek nije ocenio da li je Zakon o izboru narodnih poslanika u suprotnosti sa Ustavom ili nije.
DSS je poznata kao stranka koja se uvek zalagala za vladavinu prava, za poštovanje prava, za legitimitet i pre svega za poštovanje institucija države. Ukoliko jedna tako važna državna institucija, kao što je Ustavni sud Srbije, donese odluku da je Zakon o izboru narodnih poslanika, trenutno važeći, neustavan, mi ćemo biti spremni da prihvatimo takvo tumačenje Ustavnog suda, ali u tom slučaju će morati da budu revidirani svi mandati koji su u ovoj skupštini oduzeti od njenog konstituisanja do danas, jer svi znamo da je bilo slučajeva da su mandati prestali narodnim poslanicima zbog isključenja iz stranke.
Unapred upozoravam predlagača da može doći u situaciju da mu ovo što sada predlaže i ne odgovara onako kako je mislio.
Zbog toga predlagač ima prilike da prihvati naše amandmane, da prihvati Zakon o izboru narodnih poslanika, po kome su vlasnici mandata političke stranke i da nekako izađemo iz ove situacije koja može biti veoma sporna.
Zakon koji je predložila DSS ima, naravno, neke sličnosti sa ovim zakonom, ali u onim najvažnijim stvarima od njega se razlikuje. Međutim, amandmanima koje smo mi podneli na Predlog ovog zakona još uvek je moguće čitavu stvar ispraviti.
Evo u čemu su neke osnovne razlike između zakona koji imamo pred nama i zakona koji je predložila DSS: pored pitanja vlasništva mandata, o kome sam govorila, razlika je u tome da li će se broj mandata računati po Dontovom sistemu, koji, kao što znamo, favorizuje po pravilu velike stranke, ili po sistemu najvećih ostataka; to je po našem mišljenju mnogo pravedniji sistem i mi upravo taj sistem i predlažemo. Jer, ako neko ima 3,8 poslanika, a neko drugi ima recimo 4,2, mnogo je logičnije da je onaj prvi bliži cifri od četiri, nego ovaj drugi cifri od pet poslanika. Pravičnije je da prvi dobije novog poslanika.
Pored toga, za sprovođenje samih izbora za Skupštinu nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, po zakonu koji je predložila poslanička grupa DOS - Reforma Srbije, predviđeno je da se Administrativni odbor stara o izbornoj proceduri. Demokratska stranka Srbije zato predlaže izbornu komisiju koja bi bila sastavljena od svih parlamentarnih političkih stranaka. Sve bi imale po jednog predstavnika u komisiji i ona bi se jednostavno bavila tim izbornim procesom koji, s obzirom da je u pitanju zbirna lista, više liči na verifikaciju nego na sam izbor.
Poslanici, po našem mišljenju, moraju imati i svoje zamene. Jer, ako pogledamo član zakona, to je član 19. koji se bavi prestankom mandata, možemo vrlo lako zaključiti da već u prvim danima nove skupštine može doći do nečijeg prestanka mandata iz najrazličitijih razloga. Upravo zbog toga potrebno je da predlagač, znači politička stranka, da svoj predlog i za zamene. Zamena može biti onoliko koliko ima i poslanika koji se biraju, a može biti i manje, zavisi od procene samog predlagača.
Najzad, tu je, po nama, još jedno sporno pitanje u članu 19 - kada poslaniku prestaje mandat. Mi smatramo da je neophodno da se u taj član uvrsti odredba da poslaniku prestaje mandat na osnovu Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije, o čemu su već govorili mnogi ovde prisutni, pa ne bih želela da oduzimam vreme.
Nadalje, moram reći da su članovi DSS u Ustavnoj komisiji i uopšte DSS kao takva se zalagala, pre svega, za demokratski princip izbora, za demokratski i evropski princip koji i jeste sadržan u samoj Ustavnoj povelji, a to znači neposredan izbor narodnih poslanika. Možda će se oni, koji su pratili rad Ustavne komisije, setiti da smo se ogorčeno borili do poslednjeg momenta da se na taj način poslanici u Skupštinu biraju.
Međutim, zbog ultimatuma koje su postavile neke stranke iz Crne Gore, a nekima u Srbiji je baš taj ultimatum odgovarao, doveden je u pitanje sam opstanak buduće državne zajednice, pa smo mi prihvatili kompromis, tj. ovakav posredan izbor poslanika. Ali, posredan izbor po onakvom zakonu kakav smo mi predložili ili ukoliko bi bili usvojeni amandmani koje smo mi predložili.
Nažalost, po načinu na koji je tekla diskusija malo verujem da će ti amandmani biti usvojeni. Doći će ponovo do jednog velikog ogrešenja o demokratiju, o izbornu volju građana. Uostalom, i sam predlagač, poslanička grupa DOS-Reforma Srbije nedavno je, pre par meseci, promenila svoje ime, pa je izbrisala iz svoga naziva onaj pridev - demokratska - i postala je samo Reforma Srbije. Da li to zbog toga što se sprema da reformiše, po ko zna koji put, samo ovoga puta na drugačiji način, izbornu volju građana ove zemlje.

U leto 2000. godine neposredno pred sam kraj Miloševićeve vladavine zajednička država koja se tada zvala i još uvek se zove Jugoslavija praktično nije postojala. U Crnoj Gori se već tada govorilo o samom referendumu i o tome kako će iz te države pobeći. Upravo zbog toga, jedno od najvažnijih predizbornih obećanja DOS-a i  DSS-a  bilo je, naravno,  da će ukoliko dođe na vlast učiniti sve da zajednička država Srbije i Crne Gore opstane. Tako je i došlo, u krajnjoj liniji, posle nekog vremena do potpisivanja Beogradskog sporazuma, koji jesu potpisali svi najvažniji politički činioci i u Srbiji i u Crnoj Gori i blagoslov je dala i sama Evropska unija.
Međutim, mesecima iza toga, teške su bile muke oko pisanja same Ustavne povelje, koja je trebalo u stvari da bude logičan nastavak tog beogradskog sporazuma, a da bismo sada imali pred nama jedan tekst Ustavne povelje koji je potpuno šupalj, potpuno prazan, koji nijedno važno pitanje faktički nije definisao. Sva važna i sporna pitanja ostavljena su da budu definisana u zakonu o sprovođenju ustavne povelje. To su pitanje imovine, pitanje finansija, pitanje vojske, pitanje funkcionisanja saveznih institucija itd. Pri tom, kada je reč o imovini, došlo je do stvaranja vremenskog vakuuma od šest meseci, kada se ne zna uopšte na koji će način te savezne institucije, a pre svega vojska, funkcionisati.
Ono što bih posebno želela da istaknem, to je jedno pitanje koje su na samim sednicama ustavne komisije često pokretali predstavnici DSS-a. Naime, možda su mnogi zaboravili da je Crna Gora 3. novembra 1999. godine izašla iz monetarnog sistema zemlje i da su u tom momentu državne rezerve iznosile oko 40 miliona dolara. Sada te rezerve iznose oko dve milijarde dolara otprilike. Predstavnici DSS-a tražili su da se ta činjenica pomene i u povelji i u zakonu kako građani Srbije, čiji je to novac i koji su svakako za njega najviše zainteresovani, jednog dana ne bi bili izigrani.
Međutim, tužno je što za razliku od crnogorske delegacije koja je u takvim situacija uvek bila jedinstvena u srpskoj delegaciji to nije bio slučaj, tako da se deo srpske delegacije, na čelu sa gospodinom Boškom Ristićem, jednostavno oglušio o taj zahtev Demokratske stranke Srbije, o čemu će verovatno jednog dana morati da podnese račun građanima Srbije čiji novac je to bio i jeste.
Već je opštepoznato da DSS neće glasati za zakon o sprovođenju Ustavne povelje. Neće za njega glasati upravo zbog toga što se zalaže za zajedničku državu, za evropske integracije, za istorijsku, kulturnu i svaku drugu saradnju između Srbije i Crne Gore, za stvaranje ozbiljnih državnih institucija, a za razliku od onih koji samo deklarativno veruju tim institucijama i čine sve da takve institucije potpuno obesmisle i da svaka priča o zajedničkoj državi postane izlišna onog momenta kada formalno ta država počne da postoji.

Neću da ponavljam ono što su rekli moje kolege poslanici DSS pre mene i neću da ponavljam ono što su čisto pravne ocene koje se tiču ovog zakona. Želim da postavim pred građane Srbije, pre svega, jedno za mene osnovno pitanje - zbog čega mi danas raspravljamo o ovim izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike i šta se iza toga krije.
Da li je logično da predsednik Narodne skupštine raspiše izbore za predsednika Srbije po starom izbornom zakonu, po zakonu koji je donela jednopartijska komunistička skupština pre višestranačkih izbora u Srbiji 1990. godine, da se održe takvi izbori, da takvi izbori, uslovno rečeno, propadnu. Jer, pored toga što su bili održani po jednom više nego zastarelom zakonu iz jednog više nego prošlog vremena za naš narod, oni su još održani po biračkim spiskovima koji su bili prenaduvani, u čiji uvid nismo imali pravo, ni mi kao predlagači kandidata za predsednika Srbije, a ni građani ove zemlje.
Po zakonu koji ne dozvoljava našim ljudima koji žive u dijaspori, a u koje smo se svi zajedno u predizbornoj kampanji 2000. godine, tada kao Demokratska opozicija Srbije, kleli i obećavali čim dođemo na vlast da ćemo našoj dijaspori omogućiti pravo glasa, baš kao i hendikepiranim licima, zatvorenicima; regulisati na pravi način kako će da glasa vojska itd, da ne ponavljam.
Očigledno je da oni koji su raspisali izbore kad im vreme nije bilo, na šta je DSS još tada u leto ove godine ukazivala, nisu imali dobre namere. Imali su nameru da ti izbori ne uspeju. Imali su nameru da propadnu velika finansijska sredstva od kojih je, kako smo čuli, moglo da se uradi mnogo štošta, da sada ne ponavljam. Očigledno je da i sada možemo sumnjati u njihovu nameru. Jer, da nije tako, prihvatili bi evropsko zakonodavstvo, prihvatili bi iskustva iz uporednog prava drugih država, prihvatili bi nepostojanje izbornog cenzusa u prvom izbornom krugu.
Nažalost, ovakvu situaciju imamo, pa i sve razloge da sumnjamo u dobru nameru predlagača još jednom.

Kao što su moje kolege iz DSS već rekle, poslanička grupa DSS podržaće ovaj predlog zakona, ne zbog toga što ga je predložila Vlada Republike Srbije nego zbog toga što on spada među one zakone koji su bili upravo u predizbornim obećanjima DOS-a  leta 2000. godine. Smatramo da lokalni izbori moraju da se održavaju po proporcionalnom sistemu u ovom trenutku, jer je to jedini pravilan i pravičan način raspodele mandata, jedini pravičan način da se ispoštuje na pravi način volja građana.
U većinskom sistemu, tome smo bili svedoci još od izbora 1990. godine, dolazili smo do toga da ispitivanja javnog mnjenja i uopšte ukupni rezultati izbora ne odgovaraju broju poslanika, odnosno odbornika u skupštinama. Recimo, imali smo situaciju da se samo pobeda broji, dok je drugi kandidat možda osvojio samo dva, tri, četiri ili pet glasova manje, a njegova stranka, ako je izgubila na više takvih mesta sa relativno malim brojem glasova, uopšte ne bi ušla u parlament odnosno u skupštinu opštine. To je dobro i, kao što rekoh, kada smo videli ovaj predlog zakona odmah smo zaključili da ga treba podržati.
Ono sa čime ja lično i pre svega ženski poslanici DSS-a (govoriću u ovom trenutku u njihovo ime) ne možemo da se složimo jeste amandman koji je naknadno podnela Vlada Republike Srbije, a odnosi se na polnu zastupljenost na listima, odnosno na obavezu da svaki četvrti kandidat na listi bude pripadnik drugog pola, odnosno pola koji je manje zastupljen, kako stoji u amandmanu Vlade. Pretpostavlja se i podrazumeva da su u pitanju žene.
Kao što je već moj kolega Mamula pre mene govorio, pošto je izdvojio mišljenje na sednici Odbora, po našem mišljenju je to jedna potpuno neustavna odredba. Zašto? Zato što Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost svih građana ove zemlje, kako po nacionalnoj, verskoj, tako i po polnoj i po svakoj drugoj pripadnosti.
Ko je to došao na ideju - a ta ideja nije nova, ona je počela da se gura od strane tzv. Ženske mreže još tokom DOS-ove predizborne kampanje, u čemu ni tada predstavnice DSS-a nisu htele da učestvuju - da diskriminiše žene. Najstrašnije od svega je što su na tu ideju došle žene same. Žene su građani ove zemlje baš kao i muškarci. I žene i muškarci mogu biti više ili manje inteligentni, više ili manje sposobni za politiku, više ili manje obrazovani. U odnosu na svoje obrazovanje, interesovanje, želje i mogućnosti, i pre svega intelektualne mogućnosti da se bave politikom, one i treba u politici da budu zastupljene.
Svedoci smo, kada govorimo o svetskoj politici, da smo imali jednu Margaret Tačer koju je neko voleo, neko nije, ali niko ne može da ospori da je ona bila veliki političar, verovatno mnogo veći od najvećeg broja muškaraca. Da li neko može da zamisli da jedna Margaret Tačer ulazi u kvotu od 30% i da žene slične Margaret Tačer ulaze u parlamente samo zato što je neko unapred pošao od pretpostavke da su žene glupače, pa da bi tim glupačama neko obezbedio mesto u parlamentima samo zato što su žene treba da im da 30% na listi. Da li je to uopšte kriterijum po kome neko treba da bude biran na liste i da li je to kriterijum po kome političke stranke treba da biraju svoje predstavnike?
Kao žena, ne bih mogla da pristanem, a i moje koleginice iz DSS-a takođe, da budemo poslanici ili odbornici samo zbog toga što smo žene, jer sebe pre svega smatramo mislećim bićima koje imaju one iste sposobnosti koje imaju i muškarci. Mislim da je ovakav amandman Vlade Republike Srbije najveća uvreda za žene uopšte.
Kada je umro drug Tito mislila sam, a i ostali koji se pre svega smatraju antikomunistima, da je vreme AFŽ-a, vreme velikih istorijskih likova poput Roze Luksemburg i Klare Cetkin zauvek ostalo da spava u mračnoj komunističkoj prošlosti naše zemlje i uopšte istorije Istočne Evrope. Ovim amandmanom vraćamo se upravo na ta vremena, na nešto što ne postoji ni u jednom izbornom zakonodavstvu, ali zato postoji u protektoratima, jer upravo ta evropska zajednica i OEBS od svojih protektorata tako nešto traže. Podrazumeva se da to traže u zemljama Male Azije gde su žene tretirane na potpuno drugačiji način, gde žene nose feredže i gde jedan muškarac može da ima pet, šest i 10 žena, pa je verovatno potrebno te narode podučiti i modernizovati ih.
Da li vi smatrate, odnosno da li Vlada Republike Srbije smatra da su naše žene na tom nivou i da treba da skinu feredže i da im treba propisati kvote da bi mogle da uđu u parlament? Da li to znači da će pored žena, kada bude Vlada Republike Srbije predlagala sledeći izborni zakon, na listama političke stranke morati da predlažu i određeni procenat rudara, metalaca, omladinaca i, kako bi drug Tito rekao, "poštene inteligencije". Iskreno sam se nadala da je to vreme ostalo za nama.