Ne želim da govorim lično o predsednici parlamenta Nataši Mićić, želim da govorim krajnje načelno o instituciji Narodne skupštine, o instituciji Vlade, o instituciji predsednice Republike i o jednoj politici koja nas je dovela dovde dokle smo danas došli. Došli smo do toga kako izgleda danas parlament Srbije, kakav je njegov ugled u zemlji, u narodu, kakav je njegov ugled u svetu itd.
Šta su bila predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije u leto 2000. godine. Čuli smo o tome dosta, čuli smo ponešto i od same predsednice parlamenta. Ta obećanja zajedno smo dali i mi iz Demokratske stranke Srbije i ostatak DOS-a u to leto 2000. godine. Jedina razlika između nas je što smo mi zaista bili odlučni da se tih obećanja držimo, što smo učinili sve da ta obećanja ispunimo, ali moram unapred da kažem da za to nismo imali prevelike šanse, jer je naše učešće i u tadašnjoj Vladi i u Skupštini bilo nedovoljno. Zbog toga smo u jednom momentu odlučili da se povučemo i vi svi to vrlo dobro znate.
Šta je to što smo obećali, pre svega, građanima Srbije i što je i danas predmet ove rasprave? Najvažnije pitanje od svih pitanja i najvažnije obećanje od svih obećanja svakako je bilo donošenje novog demokratskog ustava. Mi smo danas govorili, i danas i u četvrtak, naravno, o brojnim kršenjima Ustava od strane predsednice parlamenta gospođe Mićić, a ona je na to odgovorila da je u pitanju Ustav iz Miloševićevog vremena, jednopartijski nametnuti Ustav; ja se tu sa njom potpuno slažem, ali Ustav takav kakav jeste mora da se poštuje dok se ne donese novi.
Osnovno pitanje je, naime, zašto nije donet novi ustav, zašto predsednik parlamenta gospođa Mićić nije stavila na dnevni red predlog ustava koji je predložila DSS kada već ostatak DOS-a nije bio u stanju da sam sačini svoj predlog ustava, zašto je umesto toga formirana Ustavna komisija koja nije odradila svoj posao i koja je samim tim prekršila Ustavnu povelju državne zajednice po kojoj je novi ustav Srbije trebalo doneti do 13. avgusta?
Da li je Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora takođe iz Miloševićevog vremena, da li je i ona možda jednopartijska, da li je Ustavna komisija koju je ovaj parlament zahvaljujući većini, odnosno DOS-u, formirao, imala zaista želju da donese demokratski ustav ili da umesto jednopartijskog, možda komunističkog ustava donese drugi, isti takav, na još nedemokratskiji način. Zašto kažem još nedemokratskiji? Zbog toga što je ona jednopartijska skupština, koja donela još uvek važeći Ustav, imala kakav-takav legitimitet od strane naroda. Ova skupština u ovakvom sastavu teško da može takvim legitimitetom da se pohvali.
Koga uopšte imamo kao poslanike u ovoj skupštini, ko to čini vladajuću većinu ili do sada vladajuću većinu u ovoj skupštini, da li su to ljudi koji su pod svojim imenom zadobili narodno poverenje ili su ljudi koji su na vlast došli zahvaljujući nečijem drugom imenu, pre svega pod imenom predsednika DSS-a dr Vojislava Koštunice i u to vreme kandidata za predsednika Jugoslavije? Koliki je zaista legitimitet tih koji još uvek vladaju, a na vlast su došli pod tuđim imenom, sada ga blate i jako su se brzo odrekli.
Mi smo i danas imali ovde prilike da čujemo, kako od nekih poslanika Demokratske stranke, tako i od poslanika Narodnih socijalista, da se više govori i više sudi danas u ovoj raspravi o poslanicima, valjda o poverenju poslanicima DSS-a, nego o politici koju vodi vladajuća većina.
Šta su sve gresi, tako da kažem, vladajuće većine i šta je, po nama iz DSS-a, najveći problem? Pored brojnih afera, brojnih izneverenih obećanja ovom narodu, najveći greh je svakako što su potpuno obesmišljene sve državne institucije, pre svega institucija Skupštine koja je najvažnija institucija svake demokratske države, evropske države, ali i bilo koje druge. Tu je institucija Vlade, institucija predsednika Republike.
Neću da kažem da je gospođa Mićić uzurpirala vlast i mesto predsednika Republike. Uverena sam, a verujem da su u to uvereni i građani Srbije, da to nije uradila ona. To je uradio kolegijum Vlade i predsedništvo krnjeg DOS-a, ona je bila samo izvršilac, ali to njenu odgovornost ne umanjuje.
O instituciji Narodne skupštine kao najvišoj državnoj instituciji danas se i u narodu i među novinarima govori kao o cirkusu, kao o mestu koje služi za podsmeh, kao humorističkoj emisiji na televiziji, kao pijaci gde se prodaju poslanički mandati. To je strašno. Strašno je kako za nas koji ovde sedimo, tako i za građane Srbije i za sve one koji još uvek brinu o tome kakav ugled će imati naša zemlja u inostranstvu i u Evropi, kojoj, barem deklarativno, svi zajedno težimo.
Postavlja se tu pitanje zbog čega nije strani kapital ušao u ovu zemlju i vrlo često čujemo baš u ovoj skupštini od predstavnika poslanika DOS - Reforma Srbije da je DSS kriva zato što taj strani kapital nije ušao, da smo mi bili kočničari reformi, da nismo uvek i blagovremeno glasali za reformske zakone koje nam je ovde predlagala Vlada Srbije i predsednica parlamenta.
Da bi strani kapital ušao u jednu zemlju, potrebno je, pre svega, da ta zemlja ima nekakvo samopoštovanje, pre svega prema vlastitim institucijama, da poštuje svoj ustav, svoje zakone, izbornu volju svojih građana, da vodi računa o svom ugledu, da ne skače sama sebi u usta, da ne menja odluke prema dnevno-političkim događajima i dnevno-političkim potrebama, da ne trguje poslanicima, da njeni sudovi ne donose odluke po kojima će se Zakon o izboru narodnih poslanika u leto jedne godine tumačiti na jedan način, a u leto druge godine na drugi način. Savezni ustavni sud je pre dve godine, kada se pokušalo oduzimanje mandata poslanicima DSS-a, Zakon o izboru narodnih poslanika tumačio na jedan način, a godinu dana kasnije Republički ustavni sud na drugi način. No, mi smo i jednu i drugu odluku ispoštovali, iako smo od početka bili uvereni da vlasnici mandata mogu biti samo stranke, jer su samo stranke te koje su po važećem izbornom zakonu na izborima učestvovale.
I ovaj drugi princip bi mogao da bude prihvatljiv i na neki način jeste prihvatljiv, pre svega na osnovu odredbe da svaki građanin ove zemlje ima pravo da bira i da bude biran, da ima i pasivno biračko pravo. Za nas je i to prihvatljivo. Zato smo mi tražili i na ovoj sednici da gospođa Mićić i ovaj parlament ispoštuju odluku Republičkog ustavnog suda, samo da je ispoštuju, da je sprovedu u delo i da vrate mandate onim poslanicima kojima su bili oduzeti. Imamo situaciju da se mandati uzimaju i vraćaju samo onako kako to odgovara grupi DOS - Reforma, a ne onako kako zahteva Ustavni sud i kako se tumači po zakonima ove zemlje.
Najzad, da završim, gospođa Mićić nas je sve ovde pozvala da glasamo o njenom poverenju i o poverenju Vladi, po svojoj savesti. Moram da kažem da ću ja, kao i ostali poslanici DSS, svakako glasati po svojoj savesti, jer mi moja savest nalaže da glasam za pravnu državu, za jake demokratske državne institucije, za jednu jaku skupštinu, demokratski izabranu, koja će zaista odražavati pravu izbornu volju naroda, u koju će narod imati poverenja, koja će izabrati vladu koja će za svoj rad odgovarati toj skupštini, umesto vlade koja bira poslanike i umesto skupštine koja odgovara za svoj rad vladi.
Moram još da kažem da ću po svojoj savesti glasati za slobodnog građanina Srbije, koji se ničega ne plaši. Mislili smo da je strah zauvek nestao kao osećanje u našem narodu kada je pao režim Slobodana Miloševića. Nažalost, taj strah se vratio. U ovom narodu još uvek postoji strah od gubitka radnih mesta, strah od budućnosti, od bede, od gladi. Sve to nije prošlo. Glasaću za slobodu i za vladavinu prava, za slobodnog građanina i za demokratiju. Do toga možemo doći samo na novim parlamentarnim izborima, na kojima ćemo pokušati da ovom narodu vratimo nadu koju mu je ostatak DOS-a pre dve godine oduzeo.