Prvo što se tiče ovog amandmana; Branko Pavlović je moj drug, išli smo u istu gimnaziju i školski smo drugovi, pa znamo da kada god se uvodi neki novi predmet ili kada kod nekog predmeta dolazi do radikalne izmene nastavnog plana i programa, onda obično u prvoj, pa nekad čak i u drugoj godini uvođenja tog predmeta nema udžbenika, nego se radi po nekim uputstvima iz Ministarstva, a onda đaci hvataju beleške i posle odgovaraju.
Uostalom i na fakultetu nema uvek udžbenika za sve predmete, jednostavno zato što nisu napisani, zbog toga postoje predavanja. Naravno, to će biti ispravljeno, ali treba da postoje udžbenici. Ali, da bi se napisao jedan valjan udžbenik treba vremena; a do tada se radi po skriptama i to nije ništa sporno.
Što se tiče drugog dela, to smatram na neki način replikom pošto je pomenuta DSS, a vezano za Adventističku i njoj slične crkve, ponoviću da po Ustavu ove zemlje svi građani imaju pravo na veroispovest za koju se sami opredele; a naravno, ima crkava u ovoj zemlji koje ne spadaju u tradicionalne i ima ljudi koji tim crkvama pripadaju. To im niko ne brani.
Ponoviću opet, ovde se radi o sistemu školstva. U osnovnim školama čiji je osnivač država normalno je da se izučava ono što je vezano za našu tradiciju. Takođe je normalno da i nacionalne manjine, shodno Ustavu, imaju prava da izučavaju ono što je vezano za njihovu tradiciju; najbolju potvrdu toga je izneo predstavnik poslaničke grupe vojvođanskih Mađara i tu apsolutno nije ništa sporno; evo, tu su i predstavnici muslimanske veroispovesti, a verovatno imaju o tome i oni sličan stav.
Ne razumem kakve veze imaju adventisti sa tradicionalnim verskim zajednicama, neka oni postoje i koga su ubedili da priđu toj crkvi, taj ide u tu crkvu. Ali, ne može se to izučavati u školama, jer škole su potpuno nešto drugo; u njima se izučava ono što je tradicionalno. U krajnjoj liniji, svaka država mora da zaštiti sebe, u svakoj državi postoji nešto što se zove nacionalni interes.
Šta je nacionalni interes počinju da uče deca prvo kod svojih kuća, a posle i kada krenu u školu, da bi postali valjani građani ove zemlje, da bi osećali nešto što se zove patriotizam, ali ne kao isprazna reč jer se patriotizmom ovde često mahalo i vrlo često je bio zloupotrebljavan; ne govorim o tom patriotizmu, govorim o nečemu što su najviša i najlepša nacionalna osećanja; njih imaju svi narodi na ovoj zemaljskoj kugli, a ne vidim zbog čega je sramota da se tako oseća i naš narod.
Uostalom, većinu građana ove zemlje, ponavljam, još uvek čine Srbi. Veliki broj Srba jesu pravoslavne vere. Zašto u srpskom narodu postoje ljudi, Srbi, kojima toliko smeta ta pravoslavna vera i ta pravoslvna crkva, zašto je Srbima sve što je tuđe, nekim Srbima naravno, ne govorim o svima, pripamljivije od nečega što je naše, zaista ne razumem. Nemam ništa protiv onih koji tako misle, ne branim im da tako misle, ali ne mogu da ih razumem, jer normalno je da se Srbin, pravoslavac, prvo uputi na nešto što je njegovo, pogotovu ako je to humano, dobro, nešto što nas uči duhovnosti, nekim višim ciljevima.

U obrazloženju Zakonodavnog odbora stoji da je amandman pravno moguć. Onda je to diskreditacija Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije. Malo je čudno ovo obrazloženje. Inače, jasno je zbog čega je podnet amandman. Ovde se radi prvo o nekim zloupotrebama.

Onda izvinite.

Kada smo govorili o inspekcijskom nadzoru, upravo smo pominjali ovaj član 22. i amandman koji je poslanička grupa DSS-a na ovaj član podnela. Ovde se radi o razrešenju direktora i o svima onima koji su nadležni za razrešenje direktora, a u ovom slučaju to je školski odbor, tu je ministar prosvete.
Radi se o sledećem: ponovo se vraćamo na priču o izdavanju školskog prostora, odnosno priču koja nas u DSS-u upućuje da tu stvari debelo nisu u redu i zbog toga ovoliko na tome insistiramo.
Naime, ponoviću ono što sam pričala i pre podne, da je školski prostor u velikom broju škola postao predmet sive ekonomije i da je bilo direktora i ranije, a i sada, koji su zloupotrebili svoj položaj i izdavali taj školski prostor bez prethodno zakonom pribavljenih saglasnosti, a to niko nije kontrolisao i na to se vrlo često nije ni obraćala pažnja. Rezultat toga je da se uzimao keš za izdavanje fiskulturnih sala, kabineta, školskih dvorišta u kojima su se pravili takođe nelegalni objekti, a taj keš je išao u ruke, odnosno u džepove privatnih lica. To nije dobro, a ovaj amandman ima za cilj da to spreči.
Sada da ponovimo da je, prema Zakonu o sredstvima u svojini Republike, školski prostor u svojini Republike. Međutim, samo trenutak, da bi se školski prostor uopšte izdavao potrebno je da se zaključi ugovor, potrebna je saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, član 8a stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Inače su ugovori ništavni.
Član 8a stav 4. Zakona o sredstvima u svojini Republike - ovo je upravo ta odredba koja se u praksi najčešće nije poštovala. Zašto se nije poštovala? Zbog toga što u članu zakona koji se odnosio na razrešenje direktora to nije bilo eksplicitno navedeno pa se ćutke tolerisalo i ono što se tolerisati nije smelo, iako u zakonu postoji.
Mi sada insistiramo da to bude pobrojano kao jedan od razloga za razrešenje direktora, pogotovu zato što Zakon o osnovnoj školi sada propisuje koja je ta osoba, odnosno koji je taj organ upravljanja koji je ovlašćen da potpisuje ugovor. Prethodnim zakonom ta mogućnost nije bila tačno definisana, odnosno nije se znalo ko je taj ovlašćeni organ koji takve ugovore treba da potpiše.

U svim državama koje malo drže do svoje budućnosti posebna pažnja se posvećuje prosveti. Nažalost, u državi u kojoj mi danas živimo takav slučaj nije još od 1945. godine pa do danas. U predratnoj Jugoslaviji, onoj staroj, Kraljevini Jugoslaviji, prosveta je imala svoje zasluženo mesto a učitelj,  nastavnik i profesor su bili pojam, to su bili najcenjeniji pojedinci. Od 1945. godine pa do danas došlo je do totalne degradacije, kako prosvetnih radnika, tako i sistema obrazovanja u celini.
Rekla bih da je kulminaciju te degradacije sistem obrazovanja doživeo upravo u poslednjih 12 godina. Vrlo je interesantno da mi danas upravo od onih koji su u tome učestvovali slušamo kako se zalažu za demokratiju i za vraćanje samoupravljanja u naše škole. Koliko se sećam, u predratnoj Jugoslaviji nije bilo samoupravljanja u školama. Tada se čak nije ni znalo šta je samoupravljanje uopšte, nije tada postojalo i nije bilo druga Edvarda Kardelja, pa su škole funkcionisale sjajno.
No, da pređemo na raspravu o samom zakonu. Poslanička grupa DSS glasaće za ovaj Predlog izmena i dopuna Zakona o osnovnoj školi i sa mnogim izmenama je saglasna. Pre svega, pošto su svi počeli sa veronaukom, da počnem i ja od veronauke. Mi smo u našem predizbornom programu predviđali povratak veronauke u naše škole, kao stranka koja je uvek cenila srpsku tradiciju, kao stranka čiji su članovi u velikoj meri vernici Srpske pravoslavne crkve, mada ima i vernika drugih crkava. Jednostavno smatramo da u sistemu obrazovanja mora biti ponuđen i taj izbor.
Naravno, ne želimo nikoga da prisiljavamo da uči veronauku ukoliko sam za tim ne oseća potrebu, baš kao što nije moguće nikoga prisiliti da bude vernik i da veruje ako to ne oseća u svom srcu.
Ovde imamo jedan vrlo pristojan koncept, da je sa jedne strane ponuđena verska nastava, a sa druge strane, za ljude koji drugačije misle, koji su ateisti, imamo predlog jednog drugog predmeta, koji bi takođe trebalo da obrađuje etičke sadržaje. Svaki pojedinac, odnosno svaki roditelj, pošto ovde govorimo o osnovnoj i srednjoj školi i uglavnom su roditelji ti koji će donositi odluku koji će predmet učiti njihova deca, ima mogućnost da izabere. Verovatno će, zavisno od sopstvenih shvatanja, roditelji koji su vernici usmeriti svoju decu prema veronauci, a oni drugi prema alternativnom predmetu koji se trenutno zove građansko vaspitanje, a koji će se verovatno vremenom menjati. Mi smo sa tim u potpunosti saglasni i to pozdravljamo.
Takođe pozdravljamo u ovom predlogu zakona i to da se prestane sa uravnilovkom među samim nastavnicima i uvođenje samih zvanja - mentora, instruktora, pedagoškog savetnika višeg pedagoškog savetnika - zato što će to biti neki stimulans za svakog profesora da stalno, iz godine u godinu, unapređuje svoja znanja. Razviće se jedan sistem takmičenja među samim profesorima. Naravno, i plate za viša zvanja će biti veće pa će i to biti jedna motivacija, mada za prosvetnog radnika plata ne bi trebalo da bude motivacija, no u situaciji izuzetno niskog standarda među prosvetnim radnicima i to nije nevažno. Mi to takođe pozdravljamo.
Ono gde mi imamo drugačiji koncept u odnosu na vladin predlog je sistem upravljanja školom. Naime, s obzirom da sam do avgusta meseca bila na dužnosti pomoćnika ministra za srednje obrazovanje, poznati su mi motivi zbog kojih je Vlada predložila ovakav koncept, pa moram reći da taj koncept nije loš, ali on nije loš u razvijenim demokratijama i zemljama gde se o prosveti na drugačiji način vodilo računa, gde su i roditelji od samog početka bili uključeni u sistem obrazovanja, u jednom konstruktivnom smislu, što kod nas do sada nije bio slučaj. Ne kažem da ne treba da bude. Naravno da treba, ali mislim da je u ovom trenutku to preuranjeno.
Zašto? Pa, upravo zbog toga što se 50 godina, tačnije blizu 60 godina, u stvari školom rukovodilo na jedan drugačiji način. Imali smo jedan centralistički princip, gde je vlada, odnosno ministar prosvete imenovao školske odbore, odnosno direktore škola, koji su uglavnom (neću reći svi) imenovani baš po toj političkoj liniji, po čuvenoj moralno-političkoj podobnosti (to je bio slučaj i u školama a i šire), pa je veliki broj takvih direktora po političkoj podobnosti primao i neke profesore. Hvala bogu, ne sve, ali neke ipak jeste.
Ono što je najveći problem nije bila politika u školama; tvrdim, na osnovu iskustva koga imam, a bila sam i u prelaznoj vladi, i kasnije do avgusta meseca 2001. godine, imam utisak kome prosto ne mogu da se otrgnem, da ipak ta politika o kojoj se pričalo nije bila primarna i da to zvanje direktora škole nije bilo toliko važno zbog politike koliko je bilo važno zbog nečeg drugog, a to su finansije.
To je nešto što je bilo mnogo primamljivije i DSS će insistirati, kada govorimo o ovom predlogu zakona, a i kasnije, da se spreči zloupotreba škola, ali u finansijskom smislu. Svi mi koji smo roditelji, a verujem da nas je u ovoj sali većina (a i ljudi koji nas gledaju prvo su roditelji pa sve ostalo), znamo da se nažalost danas u školama izdaje sve. Izdaje se školski prostor, fiskulturne sale, koje su najveći predmet manipulacije, izdaju se školska dvorišta, prave se pekare i ugostiteljski objekti, svašta se dešava u školama, samo izgleda da najmanje viška tog školskog prostora ide u nešto što bi za tu našu decu bilo korisno.
Do pre godinu i po dana bila je velika mogućnost manipulacije tim školskim prostorom i to se u mnogim školama nažalost i činilo. Zbog toga smatramo da će, ukoliko se na pravilan način reguliše upravo to pitanje, pitanje izdavanja školskog prostora, postati mnogo manje važno ko je sam direktor škole. Direktor škole bi u stvari trebalo da bude jedan običan menadžer, koji će se starati da stvari u školi funkcionišu dobro i koji će obezbediti red i disciplinu, i predispozicije da se nastavni proces odvija bez ikakvih većih problema.
Po važećem Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije, Republika je vlasnik škola. Međutim, kada je reč o školama kao objektima, o školama se ne stara Ministarstvo prosvete, nego lokalna samouprava. S obzirom da po novom Zakonu o lokalnoj samoupravi veliki broj ovlašćenja Ministarstva prosvete prelazi baš na lokalnu samoupravu, odnosno skupštinu opštine i skupštinu grada, kao povereni poslovi, mislimo da posebnu pažnju u zakonu treba ovom problemu posvetiti.
U tom smislu smo podneli i nekoliko amandmana, gde tražimo da se pre svega inspekcijski nadzor, koji Ministarstvo prosvete prenosi na lokalnu samoupravu, pozabavi pitanjem izdavanja školskog prostora, a i da se da posebna odredba o razrešenju i o razlozima za razrešenje direktora, da se posebna pažnja posveti tome da svaki direktor mora biti dužan da pribavi saglasnost direkcije, što je do sada trebalo da radi po važećem zakonu, ali se to u praksi uglavnom nije činilo. Ukoliko bi to bilo obavezno, onda bi bila mnogo manja mogućnost zloupotrebe.
Ako opština već ima preneta prava od strane Ministarstva, i ako se opština bavi održavanjem i finansiranjem škola, onda je logično da opština ima i najveći udeo u odlučivanju o tome ko će biti direktor škole; ali ne direktor škole kakav je bio do sada, nego kao običan, kao što sam maločas rekla, moderan menadžer.
Zbog toga mi u DSS-u smatramo da bi najbolje bilo da u sastavu školskog odbora, koji bi trebalo da bira direktora, većinu predstavnika daje upravo ta lokalna samouprava, da tri predstavnika daju predstavnici nastavničkog veća same škole, a da jednog predstavnika daju roditelji. Međutim, od ovih pet predstavnika koje bi delegirala lokalna samouprava, mi smatramo da to ne mogu biti ljudi koje će opština tu delegirati po političkoj liniji, nego da to treba da budu samo oni ljudi koji su ozbiljno zainteresovani za razvoj i napredak i školskog sistema i samih lokalnih škola.
Predlažemo da u tom delu školskog odbora koji bi skupština opštine, odnosno opštinska veća predlagala, budu obavezno i nastavnici iz višeg nivoa školstva, to jest da, kada govorimo o osnovnim školama, u sastav školskog odbora obavezno uđu najmanje jednog nastavnik iz gimnazije i najmanje jedan nastavnik iz srednje stručne škole. Kada je reč o srednjim školama, da obavezno uđu i predstavnici visokoškolskih ustanova, znači viših škola i fakulteta, kao i predstavnici lokalne privrede, što je naročito važno po manjim gradovima, koji imaju za sebe vezane karakteristične industrije. Recimo, u Majdanpeku bi bilo jako dobro da se posebna pažnja, kada govorimo o školovanju, posveti upravo onim smerovima koji će školovati decu za buduće zlatare i tome slično, s obzirom na blizinu rudnika.
Uostalom, takvo iskustvo imamo i u mnogim razvijenim zapadnoevropskim zemljama. Posebno je Nemačka dosta na tome radila, na povezivanju lokalne privrede i mreže srednjih stručnih škola. Nadam se da će to i kod nas biti slučaj. Odmah da kažem da je utisak da u našim školama nema dovoljno prakse i da bi se na ovaj način upravo pomoglo da deca odmah krenu da uče u praksi i iz knjiga, ali da ne bude samo iz knjiga, nego da bude jedno praktično znanje koje će odmah po završetku škole biti primenljivo.
Najzad, manjkavost dosadašnjeg zakona je što u njemu nije postojala odredba koja se odnosila na vršilac dužnosti direktora. Naime, nije se znalo do kraja na koji način se smenjuje vršilac dužnosti direktora i uopšte celo to pitanje nije bilo tretirano ovim zakonom. U ovom zakonskom predlogu pojavljuje se vršilac dužnosti, jer je praksa pokazala u ovom prelaznom periodu, naročito u periodu prelazne Vlade i neposredno posle toga, da je bio veliki broj upravo vršilaca dužnosti. Jedino po Zakonu o preduzećima je bilo definisano na koji će se način oni smenjivati. Ovde, u ovom zakonskom predlogu, mi konačno imamo to obrađeno.
Otprilike, to bi bilo za sada, pošto vidim da se već bliži pauza. Mnogo više o amandmanima koje smo podneli iznećemo prilikom rasprave u pojedinostima.

Ovo je amandman koji je podnela Demokratska stranka Srbije, da isto lice ne može biti više od dva puta birano za rektora ili prorektora. U skladu sa zakonima koji važe za predsednika države i sve ostale, nelogično je da neko može doživotno da vrši neku funkciju. Mi smo za to da ako predsednik države ne može biti više od dva puta biran, zašto bi mogao biti biran rektor. Isto važi i za dekana.
Vlada Republike Srbije dala je amandman u gotovo istovetnom tekstu. Taj amandman je prihvaćen na Odboru, tako da smo mi u principu saglasni sa amandmanom koji je dala Vlada. Radi se o istovetnom amandmanu, samo je drugačiji red reči i zbog toga mi odustajemo od našeg amandmana.

Ovde je očigledno u pitanju greška jer amandman DSS-a nije ni sličan sa amandmanom Vlade, odnosno sa zakonskim rešenjem koje je ponuđeno.
Naime, član 110. se odnosi na izbor dekana fakulteta. Po Predlogu zakona koji nam je Vlada dala, savet fakulteta je taj koji bira dekana. Savet fakulteta čine 14 predstavnika fakulteta, od kojih 12 bira veće i dvoje po izboru zaposlenih; dva predstavnika studentskog parlamenta, mada je prosvetni odbor usvojio amandman po kome će studentski parlament imati četiri predstavnika; i šest predstavnika osnivača, kako je dao u prvobitnom Predlogu zakona, ali je takođe prosvetni odbor usvojio amandman po kome će biti četiri predstavnika osnivača.
Međutim, mi u DSS-u smatramo da to nije dovoljno ukoliko se zalažemo za suštinsku autonomiju univerziteta, za koju smo svi zajedno kao DOS u predizbornoj kampanji toliko tražili da se vrati. Po nama jedini nosioci suštinske autonomije univerziteta jesu profesori, a to znači nstavno - naučno veće. Zbog toga smatramo da je jedino logično da nastavno - naučno veće bira dekane fakulteta.
Kada je reč o rektoru, mogli ste da primetite u članu 102, mi nismo uložili amandman i nema analogije između izbora rektora i izbora dekana, jer rektor se nalazi na čelu univerziteta i logično je da i predstavnik osnivača, odnosno Vlade, odnosno države, kao neko ko daje pare, ima barem neku minimalnu kontrolu. Zbog toga smo bili saglasni da savet univerziteta bira rektora.
Kada je reč o dekanu i kada je reč o fakutletima, to je nešto gde ipak treba dati punu slobodu nastavno - naučnom veću i fakultetima, jer se radi pre svega o nastavno - naučnom procesu.
S obzirom da mi je poznato da je i sam ministar imao dileme oko ovog našeg amandmana, pozivam sve one koji se zaista zalažu za suštinsku autonomiju univerziteta, a toliko su o tome pričali u predizbornoj kampanji, da ovom prilikom ispune bar jedno od datih predizbornih obećanja.

U članu 114. nabrajaju se ovlašćenja nastavno-naučnog veća. Jedno od tih ovlašćenja, po mišljenju nas iz Demokratske stranke Srbije, trebalo je da bude i izbor dekana i prodekana; to i jeste bio amandman DSS, kao posledica amandmana na član 110, u kome to i predlažemo.
Ponovila bih još jednom, mi smo se zalagali za to da nastavno-naučno veće, kao nosilac autonomije univerziteta, bira i dekana. Nažalost, naš amandman na član 110. nije prihvaćen i koristim ovu priliku da izrazim naše razočarenje zbog neprihvatanja tog amandmana, pošto je to bilo jedno od predizbornih obećanja DOS-a.
Sada mi ne ostaje ništa drugo nego da povučem ovaj amandman na član 114. Kao što rekoh, on je bio samo posledica amandmana na član 110.

Jedno od prvih predizbornih obećanja Demokratske opozicije Srbije tokom kampanje, leta 2000. godine, bilo je ukidanje dva anticivilizacijska zakona: Zakona o informisanju i Zakona o univerzitetu donetog 1998. godine.
Kao što se svi možemo setiti, ovaj prvi, Zakon o informisanju, ukinut je neposredno posle konstituisanja ovog saziva Skupštine Srbije. Ne mogu a da se ne pitam zašto se do danas čekalo sa ukidanjem ovog drugog, ništa manje lošeg. Kompletna demokratska javnost u Srbiji, a naročito ljudi sa univerziteta, odavno su očekivali ovaj dan. No, dobro, bolje da je došao danas, nego da smo čekali još.
Svi smo se u toj kampanji zalagali za autonomiju univerziteta i ne mogu a da se danas ne pitam da li ovim zakonom zaista vraćamo autonomiju univerzitetu, s obzirom da se radi o nešto modifikovanom zakonu iz 1992. godine. Da li je taj zakon dopuštao autonomiju univerziteta ili se radilo o jednom pre svega samoupravljačkom zakonu i da ne brkamo malo svi zajedno samoupravljanje sa demokratijom.
Zakon iz 1992. godine mnogo više afirmiše baš samoupravna rešenja nego ono što je suštinska autonomija. No, kako smo mi iz Demokratske stranke Srbije već rekli, bolje i to nego da i dalje važi zakon iz 1998. godine. Pokušali smo nešto malo amandmanima da poboljšamo ovaj zakon, pre svega ulažući amandman da dekana fakulteta bira nastavno-naučno veće, koje jeste, po našem mišljenju a i po mišljenju demokratske javnosti u Srbiji, nosilac autonomnih prava univerziteta.
Po zakonskom predlogu dekana bira savet fakulteta. U savetu fakulteta postoje i predstavnici osnivača tj. Vlade, po trenutno važećem predlogu šest predstavnika osnivača, mada je na Odboru za prosvetu prihvaćen amandman kojim se taj broj smanjuje na četiri, dva predstavnika studentskog parlamenta, iako je prosvetni odbor prihvatio amandman da se taj broj poveća na četiri, i 14 predstavnika fakulteta, od kojih 12 bira veće fakulteta, a dva ostali zaposleni.
Već sam imala raspravu sa ministrom na Odboru za prosvetu da li je to u suštini slično. To jeste slično, jer kao što vidimo u savetu fakulteta većinu predstavnika imaju članovi nastavno-naučnog veća. Međutim, zašto da ne idemo do kraja, zašto da kompletno tom nastavno-naučnom veću ne predamo ono što smo im obećavali, s obzirom da je i sam ministar imao u tom smislu dileme.
Nadam se da će ova skupština, po raspravi u pojedinostima, takvo rešenje i prihvatiti i da ćemo konačno, bar jedno od tih predizbornih obećanja na ovaj način ispuniti.
No, ne mogu da ne kažem da ovaj zakon ima i dosta birokratskih odredaba. Na primer, čini mi se da je ponovo potrebno mnogo godina da nastavnici prelaze iz zvanja u zvanje, od docenta, preko vanrednog profesora, do redovnog profesora. Imam utisak da ćemo i dalje imati prilično vremešne redovne profesore, sa sedim glavama, a bilo bi mnogo bolje da ovaj zakon omogući da se taj proces ubrza i da se bar onim najsposobnijima da mogućnost da brže napreduju i brže stiču zvanja redovnog profesora.
U zapadnim zemljama, koje su nam uzor po mnogo čemu, pa i kada je univerzitet u pitanju i kada je o organizaciji univerziteta reč, ovaj proces se odvija mnogo brže. Pored toga, zakon je pomalo činovnički i u njemu ima dosta vertikalnog povezivanja. Za funkcionisanje fakulteta dovoljan bi bio jedan valjan upravljački odbor, sa predsednikom, koji bi na neki način bio i menadžer.
Univerzitet bi trebao da potvrđuje izbor nastavnika, koje treba da obezbedi fakultet, a fakultet da obezbedi prvorazredne stručnjake, a preko njih kvalitetnog menadžera, koji bi bio u stanju, pored organizacije nastavno-naučnog procesa, da obezbedi i prihode, bez kojih ne možemo govoriti o pravoj autonomiji univerziteta.
Jer, sve dotle dok Vlada jedina bude finansirala univerzitet, ili u najvećoj meri, autonomije, suštinske autonomije neće biti. To znači da treba razvijati institute, da treba razvijati naučni rad, da treba razvijati praksu, koja će vremenom biti u stanju da počne da se finansira i sama. Sve dotle, nastavnici će ipak biti samo Vladini činovnici, koji će, hteli to ili ne, ipak morati da slušaju ono što im Vlada kaže i da u ključnim trenucima samo sprovode Vladinu politiku.
Birokratski uticaj je prisutan i kada se određuju uslovi za upis na magistarske i doktorske studije. Tu se fetišizira brojka koja određuje potencijalni talenat. Dobro sastavljeni testovi mnogo jasnije bi odslikali nivo opšte kulture i ovladanost stručnim znanjem, kao i svežije ideje u naučnom radu.
Ne mogu a da se ne zapitam - zašto u ovom zakonu nije rehabilitovana habilitacija, koja u sebi nosi priznatu stručnost? Našem društvu su potrebni pre svega stručnjaci, koliko profesori, toliko i naučnici, koji će da razvijaju nauku, u kojoj će se baviti istraživačkim radom. Njih, najbolje stručnjake, najbolje mogu da oblikuju baš priznati stručnjaci
Doduše, u ovom zakonu su učinjena mnoga poboljšanja u odnosu na prethodni zakon; naučne institucije i instituti vraćeni su u okvire Beogradskog univerziteta, kao i Univerzitetska biblioteka, ali mislim da u perspektivi treba ići dalje od toga.
Univerzitet bi trebalo da bude skup slobodnih ljudi, nastavnika i studenata, koji bi obezbeđivao okvire i omogućavao prenos znanja i veština potrebnih za obavljanje profesije. Uticaj države samim tim morao bi da bude ograničen. Univerzitet bi trebalo da bude odgovoran, pravni, obrazovni i društveni univerzitet, koji sam određuje svoju strategiju i prioritete u proučavanju i istraživanju, koji usmerava svoje resurse, profiliše obučavanje i postavlja kriterijume za izbore nastavnika i studenata.
Univerziteti treba da rade u kompetitivnom okruženju, što znači da moraju imati konkurenciju, kako bi dostigli željeni kvalitet. Znamo da je ponovo u ovom trenutku baš Bolonjskom deklaracijom, na koju su se već neki moji prethodnici ovde pozivali, a kojoj i sami težimo, koja bi nas vratila u okrilje evropskog univerziteta, gde su trenutno baš reforme u toku, na osnovama Magna charta universitatum documenta, da je potrebno razvijati konkurenciju, da je potrebno obezbediti slobodu u upravljanju i podršku za takvu slobodu, pre svega u zakonskom okviru.
Ne mogu a da se ne pitam - da li je zakonski okvir, koji mi danas donosimo, za to dovoljan? Bojim se da nije i bojim se da ćemo i dalje morati na tome mnogo da radimo. No, kako je ovaj zakon tranzicioni zakon i kako pretpostavljam da njegovo trajanje neće biti dugo, nadam se da će sam univerzitet, zajedno sa poslanicima, verovatno u nekom drugom sazivu, uskoro doneti i pravi zakon o univerzitetu, koji će nas vratiti baš u okvire tog evropskog univerziteta, a u kome ćemo, naravno, zadržati sve ono što je od našeg najvećeg nacionalnog interesa. Ali, ne treba zaboraviti da je univerzitet institucija od najvišeg nacionalnog značaja.

Mi iz DSS podržavamo donošenje jednog ovakvog zakona i podržaćemo donošenje svakog zakona koji će za cilj imati porast nataliteta. Svi znamo na koji način su se tretirala deca i kakav je bio odnos i prema deci i prema porodici proteklih 50, a pogotovu poslednjih 10 godina. Svi znamo koliko je došlo do pada životnog standarda. Svi znamo da su ovi isti materinski dodaci, o kojima se ovde govori,  nešto što je bilo više imaginarno, jer ti materinski dodaci se najčešće nisu uopšte isplaćivali, isplaćivali su se sa ogromnim kašnjenjem ili su, pogotovo u vreme inflacije, bili gotovo obesmisleni.
Prema tome, pozdravljamo razdvajanje populacione od socijalne politike i smatramo da je ovo jedna dobra mera. Međutim, jedan ovakav zakon sigurno ne može trajno rešiti pitanje porasta nataliteta u ovoj zemlji. Za ozbiljno razmatranje problema rađanja dece potrebno je da povedemo računa o svemu onome što će dovesti, pre svega, do socijalne sigurnosti građana, što će dovesti do povećanja životnog standarda, što će omogućiti mladim ljudima da se uopšte odluče da stupe u brak. A kada već u brak stupe, da se odluče da imaju dece, tek onda, dolazi treća životno značajna odluka, odluka o rađanju drugog, odnosno kasnije trećeg, četvrtog i narednog deteta.
Svi znamo da se danas mladi ljudi uopšte teško odlučuju da stupe u brak. Svi znamo da je mladom čoveku danas gotovo nemoguće da reši prvo i osnovno pitanje, a to je pitanje stambenog prostora. To je sigurno nešto o čemu Vlada Republike Srbije treba da počne jako ozbiljno da razmišlja i da donese zakone koji bi uveli nekakve olakšice, stimulisali te mlade ljude, omogućili da nekako vide svoju budućnost i da se uhvate za nešto što će ih stimulisati da stupe u brak, da vide neku svetlu tačku, neku nadu.
U suprotnom, mi ćemo ponovo imati veliki odliv mladih ljudi u inostranstvo, kao što smo imali i do sada. Svi smo svedoci da veliki broj mladih ljudi kaže vrlo često - ostali smo u ovoj zemlji, čekali smo 5. oktobar, nadali smo se da će biti bolje, a sada, posle svega, ipak ćemo spakovati kofere i odosmo put Australije, put Kanade. To je ono o čemu Vlada treba da razmišlja, na koji način to da spreči.
Kada govorimo o načelnim primedbama u odnosu na ovaj zakon, koji je u načelu prihvatljiv i koji podržavamo, ne možemo da ne primetimo da ima nekih jezičkih nejasnoća. Mi kao poslanička grupa DSS nismo hteli da podnosimo amandmane u tom smislu, jer se radi o nekim tehničkim ispravkama. Zato apelujemo na gospođu ministra da u vidu tehničkih redakcija na neki način malo poboljša sam tekst zakona.
Recimo, u članu 3. se govori o redosledu rođenja dece. Malo je rogobatan izraz "redosled rođenja dece", kada govorimo o zakonu. Možda je potrebno naći neku bolju formulaciju. Ovako ispada da zakon utvrđuje redosled po kome će se deca rađati. Takođe, u članu 4. tačka 2. podtačka (4) - navedeni su, između ostalih prihoda, i prihodi od materinskog dodatka, što nam se čini da je u suprotnosti sa duhom ovog zakona. Materinski dodatak, je sam po sebi, nešto što je olakšica prilikom rođenja deteta. Zašto je sada ubačen ovde u vidu prihoda? Znamo da taj materinski dodatak obično koriste siromašniji slojevi stanovništva. Zatim, podtačka (5) člana 4. kaže da se u vrstu prihoda ubraja i naknada za tuđu negu i pomoć". To nije prihod, već naknada privremenog karaktera, do smeštanja osobe u adekvatnu ustanovu.
Dalje, ima jezičkih nejasnoća u članu 6, kada se govori o stanovima i onima koji imaju stanove. U članu 15. takođe ima jezičkih nejasnoća. Način na koji je formulisan prvi stav može se protumačiti kao da će pomoć biti isplaćena ovoga juna i više nijednog. U stvari, radi se o pomoći koja će biti isplaćivana svake godine, samo je taj juni 2002. godine prvi termin kada isplate počinju. U tom smislu, ovo treba jezički malo pojasniti.
Treba imati u vidu da će ovaj zakon koristiti uglavnom široki slojevi stanovništva, znači ljudi koji nisu pravno stručni, tako da je potrebno da jezik ovog zakona bude jasan i nedvosmislen. Takođe, vrlo često se pominju nominalni iznosi, smatramo da je možda trebalo jednim članom regulisati sve nominalne iznose i način njihovog obračuna, kako kasnije ne bismo morali to da usklađujemo; pa bi možda bilo jednostavnije da su se kasniji članovi pozivali upravo na taj član koji se odnosi na nominalne iznose, koji je ovde izostavljen.
Sve u svemu, da ponovim, podržavamo ovaj zakon kao poslanička grupa DSS-a, ali apelujemo da to bude tek jedan u nizu zakona koji će zaista omogućiti da dođe do boljeg života i do porasta nataliteta u ovoj zemlji, koji će istinski podstaći mlade ljude da stupaju u brak i da imaju decu. Najzad, još jedna zamerka ovom zakonu. Nigde se ne pominju blizanci i trojke. Naime, isto je vezano za ovaj član 15. Šta će se desiti ukoliko to drugo, treće, četvrto dete budu blizanci, trojke, a što se u momentu njihovog začeća ne može predvideti.

Poštovane kolege poslanici, želim da podsetim da je ovde danas na dnevnom redu smena predsednika Narodne skupštine Dragana Maršićanina. Počevši od samog predlagača i od uvodnog govora predlagača, preko svih ostalih koji su danas ovde govorili, nisam primetila da je iko izneo ijednu grešku u radu gospodina Maršićanina, kao predsednika Narodne skupštine. Barem ne neku veliku grešku u radu zbog koje bi bilo potrebno da se on danas smeni. Pre će biti da mi ovde danas želimo da smenimo istinu. Najveća greška gospodina Maršićanina, po mišljenju dela neših koalicionih paratnera je upravo ta što se zalagao za istinu. Uostalom, pošto se mnogo pominjala ovde DSS i njen predsednik Vojislav Koštunica, pošto se mnogo pominjao DOS i način zbog čega se DOS uopšte udružio, hajde da i ja nešto malo kažem o tome, da se podsetimo kako je uopšte došlo do nastanka DOS-a, zašto je uopšte došlo do toga i koji su bili ti koji su DOS na početku činili.
DSS je stvorena u junu 1992. godine da bi se borila protiv jednog totalitarnog režima, da bi se borila za nešto što su istinske vrednosti, koje su pre svega iznad politike. Za vrednosti kakve su između ostalog, istina i vrlina, čast i poštenje. DSS se nikada nije zalagala za materijalizam u politici i uvek je želela demokratskim, a ne nasilnim sredstvima da dođe do vlasti, da bi u ovoj nesrećnoj i napaćenoj zemlji uspostavila vladavinu prava i izvela nešto što se zove suštinske, a ne samo deklarativne reforme. Izgleda da zbog toga danas DSS treba da plati. Ako je to razlog, Dragan Maršićanin, svi poslanici DSS-a, svi funkcioneri, direktori, članovi upravnih odbora DSS-a, predsednici opština i opštinskih vlada, rado će dočekati da budu žrtve istine, doslednosti i principijelnosti. Samo ne znam šta će ostati onima drugima u tom slučaju.
DSS se ni jednog trenutka nije ogrešila o DOS-ov koalicioni sporazum. DSS se zalagala i zalagaće se i dalje za demokratiju i demokratske institucije, za vladavinu većine. Da li će ostatak DOS-a bez DSS moći da se podiči da ima većinu u ovom narodu? Da se podsetimo samo vremena od pre malo više od godinu dana, da se podsetimo septembra 2000. godine, kada su svi primetili, svi koji su učestvovali u prebrojavanju glasova sa izbornih rezultata, da je predsednik SRJ Vojislav Koštunica već tada imao nešto oko 400 hiljada glasova više od liste Veća građana za Saveznu skupštinu, koju je vodio gospodin Dragoljub Mićunović, koji je pak imao, ne znam tačno, ali dosta više glasova od liste za Veće republika, na čijem prvom mestu je bio gospodin Zoran Đinđić. Mada se kaže da je Demokratski centar mala, a Demokratska stranka velika stranka.
Već tada se znalo, kao što se znalo i po broju pristalica DOS-a koji su izašli na mitinge koje je organizovala Demokratska stranka Srbije i predsednik Koštunica, da je tu znatno više ljudi dolazilo nego na one mitinge koje je organizovao DOS-ov karavan, kako su organizovani sa neuporedivo manje para i marketinga, jer Demokratska stranka Srbije pare nikada nije imala i nikada se za svoja načela nije borila pomoću para i moći.
Njena moć je bila u njenoj ideji i u verovanju njenih članova, koji su potpuno bez para, vrlo često raznosili poštu lično da bi uštedeli za poštansku markicu, išli i agitovali za svoje ideje. Zapitala bih se zbog čega danas ćute poslanici stranaka DOS-a? Zbog čega ne izađu i kažu svoje mišljenje o tački koja je na dnevnom redu? Zbog čega ne izađu i kažu šta je to učinila Demokratska stranka Srbije i o koji koalicioni sporazum se ona ogrešila.
Znam i verujem da u ovoj sali ima puno poslanika Demokratske opozicije Srbije koji imaju i časti i savesti, i koji se sa svim ovim što se ovde danas dešava duboko ne slažu. Želim da se svi oni pitaju - već smo bili očevici šta se dogodilo sa jednim delom poslanika Pokreta za demokratsku Srbiju, kako su oni prošli, šta se dogodilo sa poslanicima nekih drugih stranaka - da se svako zapita šta će biti sa njima onog momenta kada se u ime programa svoje stranke koji je delimično sadržan u DOS-u i u ime svoje ideje budu suprotstavili onome što je trenutni pragmatizam i trenutna borba za sve one ideje za koje se zalagala Demokratska stranka Srbije onda kada je osnovana.
Demokratska stranka Srbije je osnovana između ostalog i da bi oborila jedan totalitarni režim, da bi vladavini nasilja i tiranije došao kraj i da bi se uspostavila nasuprot tome vladavina prava.
Da li je to ovo za šta se u ovom trenutku i na ovakav način zalaže ostatak Demokratske opozicije Srbije.

Ja sam narodni poslanik Demokratske stranke Srbije i pomoćnik ministra prosvete. (Poslanik Šešelj, sa mesta: Po kom osnovu?) Po osnovu , odnosno u ime Ministarstva prosvete. (Poslanik Šešelj, sa mesta: Ne može da izlaže.)

 Ovo što smo maločas čuli, jednostavno, nije tačno. Ministarstvo prosvete, odnosno kolegijum Ministarstva prosvete  i ja, u ime Ministarstva prosvete, kao pomoćnik ministra i koordinator za Kosovo i Metohiju, uputila sam pismo pre 15-tak dana direktorima osnovnih i srednjih škola na Kosovu, saopštavam da Ministarstvo prosvete stoji iza  srednjih i osnovnih škola, da su one i dalje u našoj ingerenciji, da Ministarstvo prosvete isplaćuje dvostruke plate prosvetnim radnicima i da se nijednog trenutka nije, i neće odreći svojih prava , u odnosu na školstvo na Kosovu. I, nijednog momenta nam to nije cilj. Nisam obaveštena da je tako nešto uradio gospodin Majić. Jutros sam na kolegijumu sa njim razgovarala i on je rekao da je njegova izjava potpuno pogrešno protumačena. U svakom slučaju,  to ne može biti stav Ministarstva prosvete.

Poštovane kolege narodni poslanici, poslanici Demokratske stranke Srbije neće podržati ovaj zakonski predlog SPS-a, jer ga pre svega smatramo demagoškim. Zašto demagoškim? Zato što je najveći broj odredaba ovoga predloga zakona već sadržan u postojećim zakonima, o čemu su moji prethodnici već dovoljno govorili i pominjali koji su to  zakoni. I pored svih odredbi koje su sadržane u tim zakonima, a koje imamo i u ovom predlogu, na žalost, naši mladi imaju probleme sa drogom, imaju probleme sa alkoholom, imaju probleme sa kockom, imaju probleme u svojim školama, imaju probleme svuda i na svakom mestu. Zbog čega je to tako? Vrlo jednostavno, baš ljudi koji su predložili ovaj zakon su ti koji su doveli do jednog naopakog i iskrivljenog sistema vrednosti, koji su doveli u bezizlaznu poziciju naše mlade generacije.
Nažalost, to počinju da shvataju već deca u osnovnim školama, u srednjim školama su toga već duboko svesni. Nalaze se u jednoj situaciji potpunog bezizlaza, kada su njihovi uzori ljudi koji ne bi to trebali da budu. Koliko god da ih mi kod kuće, kao roditelji, učili nečem drugom, koliko god da ih učimo šta je dobro, šta je zlo, koliko god ih učimo da na neki način veruju u jedan pravedan svet u kome dobro pobeđuje pomalo bajkoviti svet u kakvom smo, barem u našim porodicama, mi u nekom drugom vremenu porasli današnji mladi, pre svega, kada izađu iz kuće i kada dođu u školu počinju da se susreću sa nečim drugim. Vide da njihovi roditelji, koji su završili neke fakultete ili zanate, koji rade pošteno svoj posao, koji ginu radeći svoj posao, nemaju od čega da žive, nemaju para da im priušte neke najosnovnije stvari, dok oni drugi sa obrijanim glavama i debelim zlatnim lancima oko vrata, voze neke besne automobile i neke besne džipove, iako su, takoreći njihovi vršnjaci, iako imaju ne više od 18, 19, 20 godina, jer su verovatno te njihove tate poštenim radom došli preko noći do tih džipova, do tih besnih limuzina, do tih debelih zlatnih lanaca.
To je nešto što upućuje upravo na ovo o čemu sam govorila, na jedan naopak sistem vrednosti, da oni koji su vredni i radni žive bedno, a oni drugi, koji nisu radili i učili, koji su na neki lagan način uspevali da dođu do novca, su uspeli da postignu nešto za čim deca prirodno teže, jer niko ne teži siromaštvu. Svako teži da ima, da priušti sebi ono što mu predstavlja zadovoljstvo.
Nije zakon taj koji će našu decu vratiti na pravi put. Mi roditelji smo ti koji treba o tome da brinemo i ne samo mi roditelji, nego i profesori u školama i Srpska pravoslavna crkva, kao i ostale verske zajednice. Naravno, ne sekte, nego ono što su priznate crkve koje postoje u ovoj zemlji. To je nešto što treba da vrati našu decu na pravi put, na put vere, na put ljubavi, na put čestitosti, na put morala i to je ono što je suština koju mi treba našoj deci da govorimo, a ne nikakvi represivni zakoni. Jer, svi znamo da su, pre svega, mladi ljudi buntovni ljudi i ako im izreknemo mere zabrane i ako im kažemo da nešto ne smeju, oni će baš u inat to uraditi. Hajde da ih učimo ljubavi i da ih učimo o onome što je pravo i što su prave vrednosti.
Baš zbog toga mislim da je vrlo važno nešto za šta se Demokratska stranka Srbije zalaže, a to je povratak veronauke u naše škole, povratak uloge Srpske pravoslavne crkve, povratak onome pravom, učenju dece ljubavi, razvijanjem u njima onih najpozitivnijih i najboljih stvari i onda neće biti droge, nezadovoljstva, ni slabosti, ni poroka, onda će deca sama uspeti da prepoznaju svoj put.

Želim samo da postavim jedno pitanje: Kako je moguće da poslanici koji po evidenciji nisu prisutni u sali i koji ne glasaju kasnije tokom diskusije dobijaju reč? Neko ko nije prisutan u sali ne može da diskutuje. Pitam se da li mi ovde slušamo duhove, ili - o čemu se radi. (dr Vojislav Šešelj, s mesta:  E, to je stvar inteligencije.)