Zahvaljujem. Podneli smo amandman na član 31. Naslov iznad člana 31. je – Teret dokazivanja u sudskom postupku. Smatramo da su reči „učinio verovatnim“ i suviše neprecizne i široke. Pročitaću ih: „Ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje iz člana 6. ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu“. Smatramo da je ovo „učinio verovatnim“ i suviše široko. Da li je dovoljno da postoji jedan svedok ili je potreban još neki dokaz itd?
Donekle mogu da prihvatim i vaše objašnjenje zašto ste nam odbili amandman, ali mislim da treba da istaknem zbog čega mi to predlažemo.
U poslednjih nekoliko amandmana i članova... Inače, čitav zakon vrvi od nekih širokih pojmova i nepreciznosti, poslednjih nekoliko amandmana se tiču toga. Kada je govorio o svom amandmanu moj kolega Milan Dimitrijević je spomenuo i to da je u porastu zlostavljanje na radu, i to u svim granama privrede i van privrede.
Ono što naročito treba sve nas da zabrine, i kao narodne poslanike i kao društvo uopšte, to je da se Sindikat novinara Srbije nedavno oglasio i istakao da postoji veoma značajan porast zlostavljanja novinara u Srbiji, i to u svim medijima, kako štampanim, tako i elektronskim. Oni su izrazili bojazan da predložene odredbe neće biti dovoljno efikasne u zaštiti zaposlenih od poslodavaca mobera. Inače su se oglasili povodom ove naše rasprave o ovom zakonu i smatraju da bi ovaj zakon mogao da bude i te kako značajan da se spreče određene pojave, ali takođe izražavaju skepsu zbog toga što je zakon vrvi od nepreciznosti.
Oni takođe ukazuju da je upravo u medijima, umesto dijaloga, sve prisutniji problem suočavanja sa autokratskim menadžmentom, odnosno upravama u medijima, što za posledicu ima gušenje radnih i profesionalnih sloboda novinara.
Mislim da svako društvo mora i te kako da se zabrine kada Sindikat novinara govori o tome da se guše slobode novinara i slobode medija. Svi smo svedoci da ne možete da čujete jednu kritiku na račun ove vlasti i da su svi mediji, što bi narod rekao, poklopljeni. Hvala.

Hvala. Mi smo podneli amandman na član 2. stav 1. pa ću pročitati i ono što smo mi predložili da se promeni. To je definicija toga šta je to volontiranje.
Volontiranje, u smislu ovog zakona, jeste organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Mi predlažemo da se ovaj zadnji rečenice „osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno“ briše. Zašto? Zato što volontiranje jeste volontiranje i vi to sve do tog dela dobro definišete. Onda kažete da to volontiranje ne mora da bude volontiranje i ostavljate sebi mogućnost da ga vi drugačije tumačite, odnosno da ne mora da bude to, zato što vi zakonom možete da kažete da je to nešto drugačije.
Razumem ja, vi već u članu 3. nabrajate šta nije volontiranje u smislu ovog zakona. Mislim da je inače ovaj kompletan član nepotreban, jer pre svega mislim da vam nije ni spisak iscrpan, da sigurno postoje neke druge aktivnosti i delatnosti koje nisu volontiranje, a da ovde nisu pobrojane.
Zato smatram da uopšte ne treba da stoji da se ovim zakonom može reći da nešto jeste volontiranje, a nije volontiranje, jer postoji korist. Recimo, vi u obrazloženju kažete da su to usluge stručnog osposobljavanja ili usavršavanja. Dakle, da se pružanje tih usluga neće smatrati volontiranjem. Naravno da se neće smatrati volontiranjem ako se za to prima nadoknada. Onda postoje neki drugi zakoni koji to regulišu. Onda su to već neke vrste radnog odnosa za koji se dobija finansijska korist. Hvala.

Izvinite, imamo dva amandmana na taj isti. Da li je to na tačku 2) ili na tačku 6)? Kod mene je drugačije. Član 3, ali koja tačka?
(Predsednik: Član 2. stav 3.)
Dobro, onda ću to ja, a moj će kolega po tački 6). U članu 3. se govori o tome šta se u smislu ovog zakona ne smatra volontiranjem. Ta tačka 2) u Predlogu zakona glasi da se „volontiranjem ne smatra rad van radnog odnosa, u skladu sa zakonom“.
Mislimo da je ovo suviše široko postavljeno. Ne možete reći da nije volontiranje sve što je rad van radnog odnosa. Tu predlagaču zakona nudimo malo precizniju odredbu, kako bi ovo bilo jasnije i da tu ne bi došlo do zloupotreba. Predlažemo da tačka 2) glasi: „Obavljanje poslova koji, s obzirom na narav i vrstu rada, odnosno ovlašćenja poslodavaca, imaju karakteristike poslova za koje se zasniva radni odnos u skladu sa Zakonom o radu“.
Ovde jasno preciziramo koji rad van radnog odnosa se ne može smatrati volontiranjem.

Kada sam govorila u načelu navela sam podatak za prošlu godinu, da je prošle godine bilo 60.000 povremenih volontera i 10.000 stalnih volontera koji rade u organizaciji Crvenog krsta, tako da nije u redu da u zakonu o volontiranju stoji da se aktivnosti Crvenog krsta neće smatrati volontiranjem.
Ovde se na neki način... Ne mislim konkretno na ministra, nego mislim da se i narodni poslanici obmanjuju.
Takođe sam u načelu govorila, prošlog meseca, u aprilu, dobili smo izveštaj Crvenog krsta o radu za 2009. godinu, izveštaj o svim njihovim aktivnostima. Kada je ovaj zakon došao na dnevni red dobili smo puno izveštaja; neke izveštaje stignemo da pročitamo, neke ne, a ovaj sam uzela da pogledam upravo zbog ovog zakona.
U izveštaju o radu Crvenog krsta za 2009. godinu navode se neki prioriteti. Kažu da je jedna od najznačajnijih aktivnosti bila njihovo angažovanje na stvaranju odgovarajuće pravne regulative kao osnove za aktivnosti Crvenog krsta. Oni ovde navode nekoliko zakona koje smo, čini mi se čak ove godine, usvojili u Skupštini, i da su zadovoljni svojom ulogom i položajem u tim zakonima. Navešću ih: Zakon o transfuziološkoj delatnosti, Zakon o javnom zdravlju, Zakon o bezbednosti u saobraćaju, Zakon o vanrednim situacijama i civilnoj zaštiti. Oni su zadovoljni načinom na koji su tretirani u tim zakonima.
Onda navode da je Crveni krst Srbije na adekvatan način zastupljen i u Predlogu zakona o volontiranju. Naravno, oni su tada verovatno imali neki predlog zakona (znam da je bilo više varijanti) i u svom izveštaju kažu da su veoma zadovoljni svojim položajem u Predlogu zakona o volontiranju.
Šta su oni pod tim smatrali, a šta su vama rekli, ne znam, ali nekako se mi poslanici osećamo kao da je neko tu nekog pokušao da obmane. Ostajemo pri onoj osnovnoj ideji. Smatramo da je Crveni krst organizacija čije delatnosti treba da budu, između ostalog, pokrivene i zakonom o volontiranju, a ne samo nekim njihovim jedinim zakonom.

O ovome sam govorila kada sam govorila o zakonu u načelu, mislim da nije dobro što je predlagač zakona isključio mogućnost da lice mlađe od 15 godina bude volonter. Time vi isključujete svu decu u osnovnim školama i to nije dobro. Smatram da u tom ranom uzrastu i te kako treba vaspitati decu, odnosno učenike o značaju volontiranja, odnosno dobrovoljnog rada i koliko je važno pomoći drugima. Otkako je sveta i veka u školama se organizuje tzv. vršnjačka pomoć i edukacija. Organizuju se grupe gde jedan od boljih ili najbolji učenik iz nekog predmeta pomaže đacima iz svog odeljenja da savladaju neko gradivo, i to je i te kako pomoć i korist za tu školu.
Ovim amandmanom smo proširili član 11. i veoma precizno odredili pod kojim, veoma jasnim, uslovima lice koje je mlađe od 15 godina može da bude volonter. Zbog kratkoće vremena pročitaću taj stav koji predlažemo, stav 3: „Maloletna osoba mlađa od 15 godina života može biti uključena u obavljanje vaspitno-obrazovnih volonterskih aktivnosti usmerenih opštem dobru i vaspitanju za volontiranje, i to samo u svrhu vaspitanja i obrazovanja, na način koji doprinosi njenom razvoju i socijalizaciji, uz uslov da je organizator volontiranja vaspitno-obrazovna ustanova, ustanova socijalne pomoći ili drugo pravno lice koje organizuje volontiranje u vaspitne i obrazovne svrhe.“
Mislimo da je kasno i da ne treba da očekujemo da se čovek kada napuni 15 ili 18 godina prvi put susreće sa tim šta znači dobrovoljni rad ili volontiranje i da smo veoma precizno odredili, tako da ne bi moglo da dođe do nekih zloupotreba. Hvala.

Hoću da iskoristim priliku i da se zahvalim ministru što je prihvatio i ovaj amandman. Mislim da je i predlagač shvatio da nema razloga da volonter čuva službenu tajnu i poverljive i lične podatke o samom organizatoru volontiranja. Jedna je stvar da čuva poverljive i lične podatke o korisniku volontiranja, ali to nije na mestu kada je u pitanju organizator volontiranja zato što i celokupna javnost i Ministarstvo moraju znati sve o nekome ko organizuje volontiranje i o toj organizaciji, tako da tu nema mesta nekakvim tajnama i čuvanju tajni. Hvala.

Naš amandman na član 25. na tačku 2) u 1. stavu je u suštini isti kao i kolege Ranđelovića koji je pre mene obrazlagao amandman. Isti razlozi su navedeni ovde gde ste odbili, pa kažete da je to preveliko formalizovanje i da može da ima negativan efekat.       
Bilo je danas kritika da je zakon prenormiran, da se tu pojavljuju neki ugovori itd., ali niste takve kritike dobili od Demokratske stranke Srbije, nego iz nekih drugih stranaka.
Smatramo da je onaj ko organizuje volontiranje dužan da volonteru izda potvrdu o obavljenom volontiranju, zato što to može tom volonteru sutra da bude deo si-vija. Znate, nekada se neki posao završi, pa taj volonter može da zaboravi itd., ali zato onaj ko je organizovao volontiranje ne treba da zaboravi. Tu se izdaje jedan papir. Ta potvrda nije ne znam šta, nego jedan papir koji će svako ko učestvuje kao volonter u nekom projektu imati kao potvrdu. To sutra može da bude veoma važno prilikom traženja posla.
Mislimo da ovde treba izbrisati „na njegov zahtev“ i onda to praktično postaje obaveza onoga ko organizuje volontiranje.

Radije bih da je kolega Pejčić govorio, ali ...
Amandman je jednostavan. Član 33. je u ovoj glavi gde su prelazne i završne odredbe. Predlagač kaže da će se propisi za izvršenje ovog zakona doneti u roku od šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona. Smatramo da je šest meseci dug rok. Smatramo da može da bude kraći, pa predlažemo da se propisi za izvršenje ovog zakona, to su sva ona podzakonska akta, pravilnici itd., donesu u roku od tri meseca. To je ta intervencija kada je taj član u pitanju.

Hvala, gospođo Čomić. Amandmanom predlažemo da se briše stav 1. iz člana 7. Inače, ova glava govori o pravima, obavezama i odgovornostima poslodavca i zaposlenih u vezi sa zlostavljanjem. Mi smatramo da je ovaj prvi stav suvišan, zato što ono o čemu on govori mora da se podrazumeva.
Naime, predlagač zakona predlaže ovaj prvi stav: „Poslodavac je dužan da zaposlenog pre stupanja na rad pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom“.
Dakle, meni je jasno šta je predlagač ovde imao na umu, međutim, mislim da je nekakvo pismeno obaveštenje o tome da nad novim radnikom, znači onim koji će tek biti zaposlen, ne sme da se vrši zlostavljanje... Mislim da je to zaista nešto što se podrazumeva.
Po ovoj logici, trebalo bi da mu se dostavi i pismeno obaveštenje da niko ne sme da ga diskriminiše ili da niko ne sme da ga tuče itd. Dakle, da je zabranjeno zlostavljanje i da ne sme da doživi zlostavljanje, to je zaista nešto što se podrazumeva.
Ako je predlagač smatrao da u ovom pismenom obaveštenju praktično treba da bude prepričan ovaj zakon, koji će se tek usvojiti, o zabrani zlostavljanja na poslu, to se iz ovog ne vidi. Onda bi, po toj logici, svaki poslodavac morao da budućeg radnika obavesti (ili pismeno obavesti) o svim detaljima iz Zakona o radu. Ukoliko će novi radnik ili zaposleni raditi u školi, onda bi trebalo da ga pismenim putem obavesti o svim detaljima iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ili Zakona o predškolskom; ili, ako će raditi u zdravstvenom sistemu, onda o svim zakonima koji se tiču zdravlja, odnosno o zdravstvenoj zaštiti itd. Mnogo je zakona iz te oblasti.
Zato mi smatramo da je ovo suvišno. Čak neće ni doprineti preventivi. Na primer, ovaj drugi stav je već nešto drugo, on je konkretniji i kaže da je „poslodavac dužan da, u cilju prepoznavanja, prevencije i sprečavanja zlostavljanja, sprovodi mere obaveštavanja i osposobljavanja zaposlenih i njihovih predstavnika“. Dakle, ovde je apsolutno konkretno.
To što ćete vi sada obavezati poslodavce da sačine neki pismeni pamflet ili pismeni rad, gde će prepričati ovaj zakon, zaista ništa neće doprineti tome da se spreči zlostavljanje na radu. Hvala.

Gospođo predsednice, pridružujem se kolegama koje su na neki način protestovale zbog toga što je skupštinska većina odlučila da ova dva zakona spoji u jednu tačku. Ova dva zakona su potpuno različita. Jedina sličnost je da dolaze iz istog ministarstva. Po toj logici, mogli bismo da organizujemo jednu veliku sednicu gde će biti samo jedna tačka i da zamolimo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da nam dostavi sve što ima spremno, pa ćemo to završiti za jedan dan. Kao što, recimo, često radimo i kad su u pitanju zakoni iz oblasti poljoprivrede.
Dakle, govoriću o zakonu o volontiranju. Zahvaliću se koleginici koja je govorila pre mene, jer je ona dosta lepih stvari rekla o tome šta je volontiranje, zašto je dobrovoljni rad jako značajan za svaku zajednicu pa i za našu, tako da ja o tome neću govoriti, mislim da se tu svi slažemo, fokusiraću se na sam tekst Predloga zakona.
Naš pravni sistem do onog trenutka dok se ovaj zakon ne izglasa ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez naknade ili, da kažem, bez finansijske koristi, tako da bi se moglo reći da je, to kažu oni koji smatraju da treba da postoji ovakav zakon, ovaj zakon značajan zato što se volontiranje uvodi u naš pravni sistem i jasno se pravi razlika u odnosu na radno angažovanje lica po osnovu ugovora o delu ili radu van radnog odnosa.
Kad se i u obrazloženju zakona ističe da je zakon potreban kako bi se volontiranje razlikovalo od nekih drugih oblika rada ili radnog angažovanja, to automatski ukazuje da mi imamo problem jer nam se mešaju razne vrste rada i da u toj oblasti postoji i rad na crno, da postoji zloupotreba pod firmom volontera. Veoma često možemo da pročitamo i znamo da volontere ili „dobrovoljce“ veoma često poslodavci koriste da obavljaju neke njihove poslove, a da to nije nikakav volontarizam, odnosno dobrovoljni rad, nego rad na crno.
Kao što su kolege pre mene govorile, volontarizam doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva, a ima i ekonomski značaj. Nadam se da niko ovde ozbiljno ne misli da će samim tim što ćemo doneti ovaj zakon odjednom ojačati značaj volontiranja i svima biti jasno koliko je volontarizam važan za jednu zajednicu. Ono što mene plaši, to je da će i ovo ostati mrtvo slovo na papiru. Uvešćemo mi taj pojam u naš pravni sistem, međutim... Kao što je koleginica pomenula, u Velikoj Britaniji ima 23.000.000 registrovanih dobrovoljaca ili volontera, a Velika Britanija nema zakon o volontiranju. Imala sam tu sreću da sam boravila na Univerzitetu u Edinburgu i tu sam saznala da studenti na tom univerzitetu imaju volontersku organizaciju koja je stara trista-četiristo godina. Dakle, nemaju zakon, ali imaju tako razvijenu tradiciju.
U našem Zakonu o visokom obrazovanju ima jedan član koji govori o tome i praktično je otvorio vrata fakultetima da mogu da krenu sa volonterskim radom studenata, gde bi se studenti ohrabrivali da obavljaju neke volonterske aktivnosti, a imali bi koristi; naglašavam, ne finansijske koristi, nego koristi jer bi se taj njihov rad cenio na taj način što bi se bodovalo kada se procenjuje ispit itd. Znam da malo fakulteta to koristi, da nisu prepoznali tu mogućnost ni profesori; studenti su verovatno prepoznali, ali pretpostavljam da nisu mogli da se izbore sa tim.
Dakle, neki smatraju da je ovaj zakon veoma značajan. Pretpostavljam da i Vlada smatra da je zakon značajan, ali ako smatrate da je toliko važan, onda je i Predlog zakona mogao da bude bolji.
Primedbe koje DSS ima na predlog ovog teksta grupisaću u nekoliko celina. Inače smo podneli oko 30-35 amandmana, pa kada budemo razgovarali u pojedinostima o ovom zakonu, onda ćemo i o tim amandmanima.
Na primer, moj prvi šok, da kažem, prilikom čitanja ovog zakona vezan je za član 3, gde predlagač kaže da se volontiranjem, u smislu ovog zakona, ne smatra obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka u skladu sa zakonom i drugim propisom. Meni ovo zvuči neverovatno. Moguće da je predlagač zakona imao nešto na umu, što se ne vidi iz ovog člana. Reći da volonteri koji su angažovani u akcijama Crvenog krsta, da taj njihov rad nije dobrovoljni rad, odnosno da nije volontarizam, prosto je neverovatno.
Ne znam da li znate, ali recimo u prošloj godini, znači u 2009. godini, u Crvenom krstu bilo je angažovano 60.000 povremenih volontera i 10.000 stalnih volontera. Šta su ti volonteri koji učestvuju u akcijama Crvenog krsta? Da li su to sad radnici na crno, ilegalci, koji su viđeni za kazne kod sudije za prekršaje? Malo ovo karikiram, ali prosto hoću sve nas da podstaknem na razmišljanje; sad ćemo imati zakon o volontiranju, gde će stajati da ljudi koji volontiraju u Crvenom krstu nisu volonteri ili da te aktivnosti nisu volonterske.
Ne znam da li su kolege poslanici stigli da pogledaju, ali mi smo dobili izveštaj o radu Crvenog krsta 7. aprila 2010. godine; inače, oni nas svake godine redovno izveštavaju o svojim aktivnostima za prethodni period, ovaj izveštaj smo dobili pre jedno mesec dana. Oni nabrajaju sve aktivnosti koje su imali, ali kažu da je među aktivnostima u prošloj godini najznačajnije bilo obezbeđivanje odgovarajuće pravne regulative kao osnove za aktivnosti Crvenog krsta.
„Značajni napori učinjeni su da uloga organizacije Crvenog krsta bude na pravi način definisana u ...“, pa nabrajaju zakone gde je njihova uloga na pravi način definisana, govorim o prošloj godini, pa je tu Zakon o transfuziološkoj delatnosti, pa je tu Zakon o javnom zdravlju, Zakon o bezbednosti u saobraćaju, Zakon o vanrednim situacijama i civilnoj zaštiti, to je jedan od novijih zakona, a dalje stoji u njihovom izveštaju: „... a Crveni krst Srbije je na adekvatan način zastupljen i u Predlogu zakona o volontiranju.“ Čitam vam rečenice iz izveštaja Crvenog krsta Srbije za 2009. godinu.
Ne znam koju su oni varijantu zakona čitali. Znam da je bilo nekoliko nacrta i radnih verzija. Vi ste dosta pročistili od, recimo, prve radne verzije koja je bila, ali ljudi koji rade u Crvenom krstu su u zabludi, njih ovaj zakon ne tretira na adekvatan način.
Još ću govoriti o članu 3. Tu takođe navodite da se volontiranjem u ovom zakonu ne smatra obavljanje usluga ili aktivnosti koje su uobičajene u porodičnim, prijateljskim ili susedskim odnosima. Takođe mi je jasno šta je predlagač zakona hteo da kaže. Nisam pravnik, ali mislim da ne postoji zakon ili propis koji će vam jasno definisati šta su to prijateljski, šta su to susedski odnosi, i šta nisu.
Ukoliko, na primer, moj sin tri puta nedeljno ode do prodavnice i nekoj starijoj komšinici (koja ne mora ni da bude iz iste zgrade, može da bude iz susedne zgrade) kupi namirnice u prodavnici i to joj odnese zato što ta osoba ne može to da uradi, da li je to ilegalna aktivnost ili to spada u susedske odnose?
Inače, ima nekih članova ovde koji su tako prenormirani i, što bi rekla deca, bez veze unose zabunu. Ova tačka vam uopšte ne treba, pogotovo zato što se ti prijateljski odnosi razvijaju u tom radu, tako da ukoliko volonter radi sa korisnicima volontiranja duže vreme naravno da će se razviti i prijateljski odnosi. Ukoliko stanuju u blizni, onda se to može podvesti pod susedske odnose, tako da smatram da je ova tačka potpuno nepotrebna.
Ono što takođe zabrinjava tiče se glave pet, gde imate ugovor o volontiranju, pa onda član 18. koji govori o tome šta ugovor o volontiranju obuhvata, pa se tu kaže – ime i prezime volontera, mesto njegovog prebivališta, odnosno boravišta, i još neki podaci koje taj ugovor treba da sadrži.
Ono što zabrinjava, neko ovde reče da će postojati evidencija volontera... Dosta ljudi voli da učestvuje u raznim projektima, i to je njihova privatna stvar, oni ne vole da budu u nekakvim evidencijama. No, razumem i predlagača zašto hoće da postoji ugovor o volontiranju i zašto je važno, ali postavlja se pitanje ko će i kako raspolagati tom bazom podataka i ko će imati pristup? Pretpostavljam da je to Ministarstvo, ali se iz Predloga zakona to ne vidi. Sve ovo treba vrlo pažljivo raditi, s obzirom na to da smo usvojili jako važan zakon, a to je Zakon o zaštiti podataka.
Zamerka na član 11, gde su uslovi za volontiranje, tu su samo dva stava; prvi stav kaže – volontiranje može da obavlja lice koje ima najmanje 15 godina. Drugim rečima, ne može da obavlja lice koje ima manje od 15 godina. Ovo je na prvo čitanje razumljivo, međutim, mislim da niste dovoljno razmislili o ovome, jer na taj način apsolutno isključujete osnovnoškolsku populaciju.
Govorim o tome da rano treba početi raditi sa ljudima, odnosno sa decom, a pretpostavljam da je cilj ovog zakona da se populariše volontarizam, dobrovoljni rad. Ne možemo ovim zakonom da zabranimo da deca učestvuju u nekim dobrovoljnim akcijama kao volonteri. Otkako je sveta i veka toga je bilo i to je uglavnom bilo izraženo... zvali smo je vršnjačka edukacija, gde bi obično odličan učenik dobrovoljno u školi organizovao časove svojim drugarima. Govorim o tome, apsolutno se to tiče edukacije.
Dali smo, pogledaćete amandman, jedan veoma koristan amandman u ovom smislu, gde smo veoma precizno dali uslove gde mogu učenici osnovnih škola ili mlađi od 15 godina da učestvuju i u kakvim aktivnostima, potpuno smo dali precizne… Svesni smo koliko je to teško, ali ne možete da nemate neku aktivnost do 15, 16. godine, a onda da očekujete da dete sa 17 ili 18 godina razume značaj svega toga. Morate malo ranije o tome da govorite i da uvodite u praksu.
Isti ovaj član: „Lice mlađe od 18 godina“, dakle od 15 do 18, „može da volontira uz pismenu saglasnost...“, to smo amandmanima ispravljali, nigde niste upotrebili reč „roditelj“. U ovom zakonu ne postoji reč „roditelj“, postoji samo zakonski zastupnik ili staratelj. Pokušali smo amandmanom da popravimo tekst.
Kada bude rasprava u pojedinostima, onda ćemo razgovarati o pojedinostima. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine Đeliću, nekako je većina ovih pitanja danas upućena vama, tako da ću vas i ja zamoliti da prokomentarišete nekoliko stvari, a i da date odgovor.
Molila bih vas da prokomentarišete najnoviju diplomatsku, političku i ekonomsku ofanzivu Republike Turske na zemlje Balkana i u poslednje vreme veoma intenzivnu političku saradnju između Srbije i Turske. Prosto je neverovatno koliko je u poslednjih godinu dana bilo raznih sastanaka, susreta itd., tako da građanin, a i poslanik nekako stiče utisak da je jedini strateški partner Srbije u ovom trenutku Turska.
Koliko znam i koliko vaša vlada tvrdi, Srbija ima nekoliko veoma značajnih strateških partnera, ali, verujte, utisak koji se stiče u ovom trenutku je da je to samo Turska. Da li je vaša vlada promenila kurs? Naime, da li ste vi rešili da Srbiju, umesto u EU, vodite u novo Otomansko carstvo? Da li će se ubuduće evropske integracije zvati otomanske integracije i da li ćete vi postati ministar zadužen za otomanske integracije, umesto za evropske integracije?
Da ne pominjem slučajno reči ''obnova Otomanske imperije'', citiraću vam reči sadašnjeg ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, koji je u oktobru na Konferenciji sa temom '' Osmansko nasleđe muslimanske zajednice Balkana danas'' u Sarajevu izgovorio sledeće: "Napravićemo Balkan, Kavkaz…" Molim vas da me saslušate. Gospodine ministre, izvinite, ali citiram nešto što je izgovorio sadašnji ministar inostranih poslova i baš bih volela da to čujete. Imam samo tri minuta i vreme mi teče. Da li može sada?
"Napravićemo Balkan, Kavkaz, Srednji istok zajedno sa Turskom centrom svetske politike u budućnosti. To je cilj turske spoljne politike i mi ćemo to postići", poručio je šef diplomatije na otvaranju te konferencije. Dakle, turska spoljna politika, ministar inostranih poslova, jasno i glasno kažu koji su ciljevi, između ostalog, i na Balkanu. Molim vas da ovo prokomentarišete.

Hvala, gospodine Đeliću. Vi ste nam sada i otkrili tajnu. Sada znamo da je u Istanbulu, u Istanbulskoj deklaraciji, dogovorena proizvodnja guma u "Tigru".
Naveli ste loš primer kada je u pitanju ekonomska saradnja. Naravno, apsolutno nisam, niti to iko normalan može biti, protiv dobre ekonomske saradnje, dobrih odnosa itd. Zašto niste razgovarali i zašto nas niste ohrabrili kada je u pitanju "1. maj" Pirot? Zašto nas niste ohrabrili kada je u pitanju "GID" Dimitrovgrad? Sve su to propale firme. Naveli ste primer najbolje firme u Srbiji. Pre neku godinu je to bio najbolji izvoznik.
No, očekivala sam od vas malo drugačiji odgovor. Ne mogu da kažem da sam očekivala trenutak istine, ali ću vas pitati da prokomentarišete jedan trenutak istine našeg ministra spoljnih poslova, kada je u novembru u Evropskom parlamentu, odgovarajući na pitanja evropskih parlamentaraca, odgovorio sledeće. I naslovi u srpskoj štampi, koja je stidljivo pisala o tom ''diplomatskom incidentu'', citirali su Jeremića: ''Nećemo u isti voz za Evropu sa Turskom''.
Jeremić je naveo da u EU postoje snage koje se zalažu za pauzu u proširenju EU posle ulaska Hrvatske i da istovremeno postoji problem integracije Turske u EU. Naš ministar inostranih poslova je pre par meseci izjavio: ''To bi bila veoma loša poruka regionu jer smo bili 500 godina pod Turcima i sada ćemo ponovo biti u čekaonici sa njima''.
''To nije dobra poruka za one koji su bili pod Turcima toliko vremena u prošlosti'', rekao je Jeremić samo sedam dana posle posete turskog predsednika Beogradu. Sećate se, gospodin Gul je više puta boravio, ali ovo je bilo negde krajem godine. I ovo je izjavio naš ministar inostranih poslova, ponavljam, u nekom trenutku istine.
Opet vas pitam, jer smo svi zabrinuti za budućnost ove države, da li je budućnost Srbije u EU ili je budućnost Srbije u ovom novom Otomanskom carstvu, jer kažete da je ministar inostranih poslova Davutoglu pisao jedno dok je bio intelektualac, a da je biti ministar nešto drugo i da on ovo izgovara eto tako, a ne da svim narodima i svim zemljama u ovom regionu šalje jasnu poruku. Hvala.

Znate šta, nemojte da zamenjujete teze. Nisam nijednog trenutka rekla da je Turska neprijatelj. Ne daj bože, taman posla. Između ostalog, citirala sam ministra iz vaše vlade, vlade u kojoj vi sedite, koji kaže da smo mi 500 godina na ovom području bili deo te, kako kažu, Otomanske imperije, pa ćemo sada da je obnovimo. Dakle, 500 godina smo mi imali u istoriji taj period. Znači, vaš ministar inostranih poslova je rekao da to nije dobra poruka za region, a ja nisam rekla da je Turska neprijatelj.

Član 13. se odnosi na postojeći član zakona 20, a taj član govori i reguliše delatnost Centra za reprodukciju životinja i veštačko osemenjavanje.
Konkretno, ovaj naš amandman se odnosi na tačku 1) ovog člana. Skratiću priču. Uglavnom, po sadašnjem zakonu je predviđeno da ti centri zapošljavaju najmanje dva diplomirana veterinara sa licencom, od kojih je jedan specijalista za poslove reprodukcije životinja, a u centrima za reprodukciju goveda su sadašnjim zakonom poslodavci bili obavezni da zaposle veterinara specijalistu za reprodukciju životinja.
Šta se ovim izmenama predlaže? Predlagač kaže da je u tim centrima dovoljno da radi jedan veterinar sa licencom, što je prosto neverovatno zato što znamo da u Srbiji postoji obim poslova i da imamo nedovoljno veterinara sa licencom. Mislim da ih je oko 2.700. Za postojeći obim poslova i taj broj je nedovoljan.
Ovde sada Ministarstvo poljoprivrede smatra da ti centri mogu da imaju samo jednog veterinara sa licencom. Inače, ova izmena ide apsolutno protiv struke. Znači, obim poslova će biti isti ili veći. Poslodavcu neće pasti na pamet da zaposli zbog obima poslova novog veterinara, nego će obučiti, kao što i sada radi, tako je u praksi, tehničara koji će obavljati one poslove koje samo mogu veterinari sa licencom da rade.

Taj član govori o organizaciji ZOO higijenske službe i govori o obavezama koje lokalna samouprava ima i po postojećem zakonu, s tim što se u okviru ovih izmena i dopuna lokalnoj samoupravi određuju i neke druge obaveze.
Naime, lokalna samouprava je dužna da na svojoj teritoriji organizuje ZOO higijensku službu. Ona je dužna da hvata i zbrinjava napuštene životinje u prihvatilišta za životinje. Ova tačka zalazi i to prilično površno i u zakon o dobrobiti životinja, gde je ova materija mnogo bolje uređena.
Izmena i dopuna se sastoji u tome, naime, predlagač traži i kaže da je lokalna samouprava dužna da za poslove iz stava 1. tačke ovog člana "ima izgrađen objekat za sakupljanje leševa životinja". Dakle, to je još jedna od obaveza lokalne samouprave koja je do sada uglavnom zavisila od gradskih komunalnih preduzeća i to su prilično neuspešno radili, tako da taj problem leševa po gradovima i opštinama, uginulih životinja koje niko ne uklanja, ima skoro svaka lokalna samouprava.
Mi dodajemo na ovaj predlog izmene da je lokalna samouprava dužna taj objekat da izgradi u roku od godinu dana od donošenja ovog zakona. Smatramo da nisu dobri oni članovi koji su tako neodređeni, pa se može dogoditi da neka lokalna samouprava ni u narednih 20 godina ne izradi takav objekat, tako da smatramo da treba dati lokalnim samoupravama neki razumljiv rok da izgrade takav objekat.
Ono što, takođe, zameramo predlagaču, jeste da nije predvideo da nekoliko lokalnih samouprava može da izgradi ili napravi zajednički objekat za odlaganje ili sakupljanje leševa životinja, kao što, npr. imate da su se u određenim okruzima lokalne samouprave udružile i imaju zajedničke deponije za odlaganje smeća, tako da smatramo da naš amandman treba da prihvatite.